KOMPARATIVNA ANALIZA ANTROPOMORFOLOŠKIH I KARDIOVASKULARNIH PARAMETARA SENIORA I KADETA VRHUNSKIH SPORTISTA (MAGISTARSKA TEZA) Sead Malićević Fudbalski klub Partizan, Beograd Sažetak Uvod. Bavljenje vrhunskim sportom nosi mnoge zdravstvene rizike za mlade sportiste, naročito ako trening ili takmičenje nije prilagodjeno njihovom uzrastu. Usled visokog intenziteta košarkaškog treninga i takmičenja, tokom godina neminovno dolazi do promena na mnogim sistemima organa, prvenstveno kardiorespiracijskom i muskuloskeletnom, zbog čega je i sprovedeno ovo istraživanje. Cilj. Poredjenjem antropomorfoloških karakteristika i parametara kardiorespi-racijskog sistema kod mladih sportista kadeta i odraslih sportista seniora, utvrditi kakav uticaj na fizičke i funkcionalne karakteristike tela ima intenzivan košarkaški trening. Proceniti zdravstvene rizike bavljenja vrhunskom košarkom. Koje telesne i funkcionalne karakteristike najbolje razdvajaju grupu kadeta od grupe seniora, tj. koje fizičke i/ili funkcionalne karakteristike se najviše menjaju tokom godina bavljenja košarkom. Metod. Osamnaest košarkaša kadeta (uzrast do 16 godina) i 15 seniora, svi vrhunske sportske klase, podvrgnuto je merenjima telesnih dimenzija i parametara funkcionalne spo-sobnosti. U okviru antropomorfoloških ispitivanja uradjeno je ukupno 22 merenja, prema protokolu po Matiegka-i, na osnovu kojih je procenjen sastav i struktura tela. U okviru ispitivanja kardiorespiracijskog sistema, korišćen je maksimalni, višestepeni, progresivni test opterećenja na bicikl-ergometru. Rezultati. Seniori su imali statistički značajno veću telesnu masu (p<0,001), površinu (p<0,001) i indeks telesne mase (p<0,001), statistički značajno veći obim nadlakta (p<0,001), podlakta (p<0,005), natkolena (p<0,05) i statistički značajno manji dijametar gležnja (p<0,001). Imali su značajno veće srednje vrednosti potkožnog masnog tkiva nadlakta (p<0,015), podlakta (p<0,001) i grudi (p<0,001). Nadalje, seniori su imali statistički značajno manje procentualno učešće koštanog tkiva u ukupnoj strukturi telesne mase (p<0,001) i signifikantno veće učešće mišićne mase u ukupnoj strukturi telesne mase (p<0,005). Multivarijacionom analizom utvrdjeno je da od antropomorfoloških varijabli, najveći značaj u razdvajanju kadeta od seniora, imaju procentualno učešće koštanog tkiva u ukupnoj strukturi, telesna masa i indeks telesne mase. Pri opterećenju ispitivanih sportista, izmedju kadeta i seniora utvrdjene su statistički značajne razlike u vrednostima: srčane frekvencije (p<0,001), frekvencije disanja (p<0,001), kiseoničnog pulsa (p<0,05), maksimalne potrošnje kiseonika (p<0,001) i dijastolnog arterijskog pritiska (p<0,001). Multivarijacionom analizom utvrdjeno je da od kardiorespiratornih parametara najveći značaj u razdvajanju kadeta od seniora pokazuju: u svim fazama maksi-malna potrošnja kiseonika, a u pojedinim fazama frekvencija disanja, dijastolni arterijski pritisak, srčana frekvencija, kiseonični puls i apsolutna potrošnja kiseonika. Rezultati klaster analize za antropomorfološke varijable pokazali su da se pet košarkaša seniora klasifikuju u grupu kadeta, a da se četiri košarkaša kadeta klasifikuju u grupu seniora. Zaključak. Dugogodišnje bavljenje košarkom dovodi do velikih promena u sastavu i strukturi tela, kao i u pojedinim karakteristikama kardiorespiracijskog sistema. Potrebno je da se košarkaški trening prilagodi uzrastu sportiste i njegovoj poziciji u timu, kako bi se što više odložile promene na kardiorespiracijskom sistemu koje su potencijalna opasnost za zdravlje košarkaša. Ključne reči: antropometrija, ergospirometrija, košarka, kadeti. 27
1. UVOD 1.1. KARAKTERISTIKE VRHUNSKOG SPORTA Reč sport je došla iz starofrancuskog jezika, od reči desport koja je označavala rekreaciju, igru ili zabavu bez drugog motiva ili razloga. Tokom ljudske istorije osmišljene su mnogobrojne igre i sportovi, koji su tokom vremena nestajali ili se razvijali i dali sportove u današnjem obliku. Od vremena ukidanja starih Olimpijskih igara u IV veku, pa sve do XVIII veka u Evropi se sportovima nije pridavala velika važnost. Definisale su se neke igre, organizovala pojedina takmičenja, ali sve to bilo je na vrlo niskom nivou i od uskog, lokalnog značaja. Tek mnogo kasnije, tokom XVIII i naročito XIX veka, dolazi do ponovnog zanimanja za sportove: organizuju se prvenstva i lige u nekim timskim sportovima (polo, kriket, ragbi, fudbal i dr.) i održavaju takmičenja u pojedinačnim sportovima (borilačke veštine, mačevanje, streljaštvo, konjički sport, pojedine atletske discipline i dr.). Krajem XIX veka, mnogi sportovi se jasno i precizno definišu i uredjuju zbog održavanja prvih Olimpijskih igara u Atini, 1896. godine. Medjutim, na početku perioda omasovljenja, razvoja i organizovanja, krajem XIX i početkom XX veka, sport je imao vrlo moćne protivnike: crkvu, (koja je u sportu videla ofanzivno vraćanje paganskim idejama), medicinu (koja je tvrdila da bavljenje sportom, pored povredjivanja, dovodi i do bržeg «trošenja» organizma, pojavama bolesti i preuranjene smrti) i univerzitet (koji je u sportu video opasnost od unošenja klice slobode i remećenja discipline u srednjim i visokim školama). Stege su tokom vremena popuštale i sport je postajao dozvoljen i dostupan svima. Od nešto manje od 300 učesnika prve Olimpijade, došlo se do oko 12000 takmičara u Atini 2004. godine. Medicina je od velikog neprijatelja, postala glavni zagovornik bavljenja sportom, jer se u medjuvremenu utvrdilo da bavljenje sportom donosi mnogobrojne koristi po zdravstveno stanje, što je doprinelo popularnosti i masovnosti. Amaterizam, koji je bio dominantan oblik bavljenja organizovanim sportom tokom XIX i dobrim delom XX veka, podrazumevao je da se sportske aktivnosti obavljaju bez očekivanja ikakve materijalne naknade. Medjutim, 1936. godine, na kraju svoje prosvetiteljske karijere potpuno posvećene razvoju olimpizma, Charles Pierre de Coubertin, obnovitelj Olimpijskih igara, autor olimpijske zakletve i «vitez amaterizma», priznaje da amaterizam u vrhunskom sportu nije moguć i da je olimpijska zakletva svojevrsno licemerje. («Upis ili učešće na Olimpijskim igrama ne može se uslovljavati nikakvom finansijskom naknadom.», pravilo 45 Olimpijske povelje.) Amaterizma u tom, izvornom obliku danas gotovo da nema, tj. postoji samo u najmladjim i najstarijim takmičarskim kategorijama i kao rekreativni sport. Danas je sport profesija, osnovna delatnost. Milioni ljudi žive od sporta, mnogi od samog bavljenja sportom, još više onih koji sportistima pomažu i obezbedjuju uslove za bavljenje sportom. U sport se sve više ulaže i od sporta sve više zaradjuje: to je treća najprofitabilnija ljudska delatnost u koju se prema procenama godišnje uloži oko 1700 milijardi dolara. Mnogo uloženog novca, uz uloženi rad, donosi uspeh i bolje rezultate. Na Olimpijskim igrama najviše medalja osvajaju visokorazvijene zemlje: na poslednjim letnjim igrama u Atini, čak 78% svih osvojenih medalja. Velika ulaganja u sport podrazumevaju i trošenje novca na usavršavanje opreme, medicinu, ishranu i suplementaciju, psihologiju i druge delatnosti koje imaju za cilj poboljšanje rezultata. Jedino sport može da u jednom trenutku uz TV veže čak 3,5 milijarde ljudi širom planete (otvaranje Olimpijskih igara). Manifestacije kao što su Olimpijske igre, Le Tour de France, završnica svetskog prvenstva u fudbalu, svetsko prvenstvo u atletici, američki Super Bowl,... privlače milione gledalaca, uživo ili preko medija. Samim tim, promenjeni su i uslovi 28
nastupa sportiste: naime, motiv sportiste nije isti kad ga gleda nekoliko desetina ili nekoliko desetina hiljada ili miliona gledalaca. Velika popularnost i gledanost sportova učinili su da se u njih uključi marketing. Sportista je postao sredstvo za obezbedjenje enormne zarade za mnoge. Olimpijska zlatna medalja prestala je da za sportistu bude najveća nagrada sama po sebi, već gomila novca koja mu zbog njenog osvajanja sleduje, eventualni bolji sponzorski ugovor i druge materijalne i nematerijalne dobiti i udobnosti. Postalo je potrebno da se njegova efikasnost i uspešnost poveća, pa se ozbiljno pristupilo usavršavanju sredstava i opreme, uslova života i treniranja, ishrane, suplementacije, medicinskih postupaka, psihološkog rada i drugih oblasti koje mogu da učine da sportista bude bolji i pobedjuje. Pored ovoga, na žalost, došlo je i do razvoja nedozvoljenih sredstava i postupaka. Sportista je izgubio pravo na grešku, povredu, bolest, odmor, oporavak, porodicu..., zbog čega se često dogadja da, iako teško bolestan ili povredjen, nastupa pod dejstvom medikamenata, jer vlasnik, menadžer ili sponzor tako zahteva, ne mareći za eventualno pogoršanje stanja. Ponekad je prinudjen da rizikuje sa zabranjenim sredstvima i postupcima, čiji razvoj i primenu, na žalost, često sprovode i lekari, kršeći javne zakone i etičke kodekse. Ovakve situacije i drugi manji ili veći zdravstveni problemi, nakupljaju se tokom godina i dovode do ozbiljnog narušavanja zdravlja sportiste pred kraj ili po prestanku karijere, što dovodi do smanjenja radne sposobnosti i kvaliteta života. Retko, ovi i drugi zdravstveni problemi mogu da dovedu i do naprasne smrti sportiste tokom treninga ili sportskog nastupa. Na žalost, često se dogadja i da se, zbog potrebe da se izbore sa hroničnim bolnim stanjima, mnogi okreću alkoholu i, često, drogama. Mnogi tako naprečac okončaju karijere, a neki i život. 1.2. KARAKTERISTIKE KOŠARKE Košarka je vrlo popularan sport koju je kreirao dr James A. Naismith, 1891. godine. Stotinak godina kasnije, procenjuje se da se u svetu košarkom u raznim oblicima takmičenja bavi čak 450 miliona ljudi 45. Košarka se igra na igralištu dimenzija 29 x 15 m. Igra se četiri perioda po 10 minuta, sa pauzama koje izmedju I i II, kao i III i IV perioda traju po 2 minuta, dok pauza u poluvremenu, izmedju II i III četvrtine, traje 15 minuta. Tokom prva tri perioda igre, može da se napravi po jedan timeout od jednog minuta. U poslednjoj četvrtini mogu da se naprave dve ovakve pauze. Ekipa broji deset igrača. Pet pozicija u timu su: dva odbrambena igrača (plejmejker i bek), dva napadača (krilo i krilni centar) i centar. Na terenu u jednom trenutku u igri učestvuje po 5 igrača. Dozvoljen je neograničen broj izmena igrača tokom utakmice. Utvrdjeno je da postoje antropomorfološke razlike izmedju pozicija u ekipi 13,16,32,46,47,61,81,90. Centri imaju najveću TM i TV, kao i najveći procenat mišićnog i masnog tkiva. Odbrambeni igrači imaju niži sadržaj masnog tkiva u telu, znatno su lakši i niži. Košarkaši u NCAA (koledž košarci, koja najviše liči na evropsku košarku) imaju prosečno 84,5-97,9 kg. Značajne su razlike prema mestu u timu: bekovi (82,9±6,8 kg), napadači (95,1±8,3 kg) i centri (101,9±9,7 kg). Oni imaju prosečno 8,3-13,5% masti. Prema mestu u timu, statistički se značajno razlikuju bekovi i centri (8,4±3,0% vs. 11,2±4,5%), ali ne i bekovi i napadači (8,4±3,0% vs. 9,7±3,9%) 16,32,61. Način izvodjenja specifičnih zadataka košarkaške igre su takodje različiti. Centri imaju mnogo skokova, guranja i gradjenja, dok plejmejkeri i bekovi više trče i driblaju. Pretpostavlja se da centri treba da imaju izraženija anaerobna svojstva, eksplozivnost i snagu, a plejmejkeri, bekovi i krila aerobna svojstva, agilnost, pokretljivost i brzinu 16,61,81. Prosečno, košarkaši provode u trčanju unapred 31,2% vremena utakmice, trčanju ustranu i unazad 34,6%, u skoku 4,6%, a stoje ili lagano hodaju 29,6% vremena 60. Pretpostavlja se da je 29
košarka koja se igra u Evropi pretežno (55-60%) aerobna 61. Američka košarka, koja se osim u pravilima, razlikuje i u samoj igri, dinamici i pristupu, pretežno (60%) je anaerobna 61,75. Jedan podatak to ubedljivo potvrdjuje: tokom jedne utakmice u američkoj košarci se izvede oko 80 napada, dok se u evropskoj košarci prosečno izvodi oko 55 napada. Intenzitet utakmice je po prirodi intermitentan i umnogome zavisi od zahteva trenutka, strategije koju postavlja trener i drugih faktora. Igra se sastoji od neprekidnog kretanja igrača, različitog po prirodi (brzo trčanje sprint, lagano trčanje jogging, hodanje), kao i po smeru i načinu izvodjenja (unazad, ustranu, unapred). Skokovi, dribling i šut su posebne motoričke radnje, najčešće eksplozivne i anaerobne po energetskim zahtevima. Tokom utakmice u američkoj NBA (National Basketball Association) ligi beleži se i do 1000 promena u kretanju tokom 48- minutne utakmice 61. To znači da do promene u kretanju dolazi svake 2 sekunde, što govori u prilog intermitentnom karakteru košarkaške igre. Kretnje visokog intenziteta su beležene svaku 21 sekundu. Ukupno, rad visokog intenziteta, zastupljen je sa 15% vremena utakmice, dok aktivnost koje su većeg intenziteta od hodanja zastupljene sa oko 65%. Sve ovo ukazuje da se kretanja tokom igre izvode intenzitetom koji je primarno visoko aeroban po prirodi. Neki autori, s druge strane, ukazuju da je anaerobni rad tokom utakmice faktor koji odlučuje pobednika 35,41,43,85. Primeri anaerobnih aktivnosti u košarci su: brze promene pravca i eksplozivna brzina u driblingu, brzi i često ponavljani skokovi, brzo trčanje u kontranapadu ili sustizanju slobodne lopte. Ove karakteristike, izmerene kao brzina, vertikalni skokovi i agilnost, pokazuju visoku korelaciju sa vremenom provedenim u igri 44. Prema jednoj studiji 60 prosečna vrednost srčane frekvencije tokom igre iznosila je 169±9 udara/minut, što je odgovaralo 89±9% maksimalne srčane frekvencije. Sedamdesetpet procenata utakmice igrači su U NBA, utakmica se sastoji od četiri 12-minutna perioda. bili na nivou 85% maksimalne srčane frekvencije, dok je samo oko 15% vremena srčana frekvencija prelazila 95% maksimalne. Maksimalna potrošnja kiseonika utreniranog košarkaša kreće se od 42 do 59 ml//kg/min 43,81 (45-65 ml/kg/min, po drugim autorima 84 ). Vrednosti kod mladih košarkaša samo su neznatno niže (37-55 ml/kg/min) 4. Nisu pronadjene statistički značajne razlike u potrošnji kiseonika prema mestu u timu, iako je uočeno da odbrambeni igrači imaju imaju veći aerobni kapacitet od napadača i centralnih igrača. Pretpostavlja se da je anaerobni metabolizam ključni za košarkašku igru. Pa ipak, uloga aerobnog metabolizma vrlo je velika, ali više u procesima oporavka (klirens laktata, kardiodeceleracija), nego u direktnim efektima za igru 41. Medjutim, kako postoji limit u korišćenju aerobnih mehanizama u oporavku od anaerobnih aktivnosti pretpostavlja se da je odredjeni nivo aerobne sposobnosti potreban za bavljenje košarkom i kad se on postigne, dalje povećanje ne donosi nikakve koristi. Iz tog razloga neki autori aerobni metabolizam u košarci klasifikuju kao srednje značajan (postoje i kategorije vrlo značajan i manje značajan) 84. Šta više, pronadjena je negativna korelacija izmedju visoke aerobne moći i vremena provedenog u igri u američkoj košarci na koledžima 44. Takmičenje košarkaša u našoj zemlji sastoji se od učešća u nacionalnoj (YUBA Yugoslav Basketball Association) ligi, nacionalnom kupu (Kup Radivoja Koraća) i učešća u kontinentalnim kup-takmičenjima (ne sve ekipe) *. Dinamika takmičarskih nastupa je: jednom nedeljno za prvenstvene utakmice i još jedan termin nedeljno za nacionalni i evropske kupove. Vrhunske ekipe imaju najčešće dva takmičarska nastupa nedeljno. Godišnji odmor traje ukupno oko 65 dana: odmor u polusezoni, oko 30 i odmor na kraju sezone, oko 35 dana. Pored ovoga, neki košarkaši učestvuju i u nastupima nacionalnog tima (evropska i * odnosi se na 2001. godinu. Danas je sistem takmičenja znatno izmenjen. 30
svetska prvenstva, Olimpijske igre, turniri). Ukupno, vrhunski košarkaš odigra oko 55 zvaničnih utakmica godišnje. Trening košarkaša odvija se najčešće jedanput dnevno, ponekad dvaput, ukupno oko 300 u toku godine. Treninzi, kao i u drugim ekipnim sportovima mogu da se sastoje od aerobnog, anaerobnog, pliometrijskog treninga, vežbi snage, brzine, pokretljivosti, fleksibilnosti, kombinovanih vežbi, tehnike, taktike i drugog. Trenažni makro-ciklusi traju 1 do 4 godine i usmereni su na pripreme košarkaša za nastupe u nacionalnim, evropskim, svetskim prvenstvima i Olimpijskim igrama. Mezo-ciklus traje oko 4 do 6 nedelja i sastoji se od redovnih treninga tokom sezone (nacionalno prvenstvo, kup, evropski kupovi). Mikro-ciklusi su vanredni, kratkotrajni (4-10 dana) trenažni programi namenjeni poboljšanju sposobnosti za nastup u kratkotrajnim takmičenjima visokog intenziteta (turniri, nastupi nacionalnog tima, final-four kontinentalnih kupova, play-off i play-out nacionalnog prvenstva). Potrebno je da se napomene da sama košarkaška igra u SAD nije istih pravila kao evropska, koja se igra u našoj zemlji. Dinamika nacionalnog šampionata SAD (NBA liga) je znatno veća, sa 2 do 4 utakmice nedeljno. U SAD se ne igra nacionalni, ni kontinentalni kup. Ovo napominjemo zato što neki od naših ispitanika nastupaju u klubovima koji se takmiče u SAD. Na kraju, još jedna napomena. Košarka je prema zvaničnim klasifikacijama kontaktni ekipni sport. Medjutim, mi spadamo medju one koji ovaj sport, zbog izmenjene dinamike i pristupa, svrstavaju u kolizione sportove. To znači da je procenjeno da se kontakti (sudari) igrača sa protivničkim igračima i saigračima, kao i igrača sa preprekama i loptom odigravaju uz primenu vrlo velikih sila, što može da dovede do vrlo ozbiljnih povreda. Mi 1.3. VRSTE TRENINGA U KOŠARCI Košarkaški treninzi su usmereni na razvijanje i održavanje osnovnih motornih svojstava: izdržljivosti, snage i brzine 42,92. Hoffman (1991), navodi da individualne varijacije u pojedinim svojstvima košarkaša idu i do 20% tokom sezone. Najveće promene dogadjaju se u aerobnoj sposobnosti, zatim u brzini, a najmanje u snazi 42. 1.3.1. TRENING IZDRŽLJIVOSTI Kako je više puta napomenuto, aerobna sposobnost nije od presudnog značaja kod košarkaša, ali je značajna u smislu obezbedjenja metaboličkog oporavka nakon drugih aktivnosti, tako da aerobni trening predstavlja jedan od značajnijih oblika treninga košarkaša. Pored aerobnog, u razvijanju svojstva izdržljivosti, košarkaški treninzi obuhvataju i trening anaerobnih svojstava. a. Aerobni trening Aerobni trening se definiše kao trening čiji je cilj da poveća ili održi sposobnost preuzimanja i iskorišćenja maksimalne količine kiseonika na jedinicu telesne mase u što dužem vremenskom periodu. Kako se pokazalo da za košarkašku igru nije potrebno povećavanje aerobne moći kad se jednom dosegnu vrednosti potrebne za obavljanje za košarkašku igru specifičnih zadataka, aerobni trening se svodi na njeno održavanje. Može da se izvodi na intervalnom principu (sa periodima opterećenja i oporavka ili periodima različite jačine opterećenja) ili kao kontinuirani trening (sa konstantnim ili skoro konstantnim opterećenjem). Smatra se da se intervalnim treningom povećava ili održava aerobna sposobnost, dok se kontinuiranim treningom povećava ili održava stepen utilizacije aerobne sposobnosti 27,35,37,41,50,83. Ovaj trening može da bude usmeren ka povećavanju ili održavanju opšte ili specifične izdržljivosti. Opšta izdržljivost se ogleda kroz aerobnu moć, a specifična kroz sposobnost da se odgovori na posebne zahteve košarkaške igre. Trening za razvoj aerobnih svojstava odlikuje dugotrajan rad niskog i srednjeg intenziteta koji dovodi do porasta potrošnje kiseonika u mišićnim ćelijama, zahvaljujući finim morfološkim i biohemijskim promenama u mišićima. 31
U najvažnije promene koje aerobni rad izaziva, spadaju: Povećanje veličine i broja mitohondrija u miocitima, kao i rast količine enzima aerobnog metabolizma, čime se povećava kapacitet za stvaranje ATP aerobnim putem (oksidativna fosforilacija). Rast sadržaja mioglobina u miocitima (i do 80%), čime se povećava količina deponovanog kiseonika u mišićima. Rast sposobnosti mitohondrija u miocitima da pojačano mobilišu i oksidišu slobodne masne kiseline. Povećanje kapaciteta za oksidaciju ugljenih hidrata, čime se velike količine piruvata metabolišu aerobnim putem. Povećanje sadržaja glikogena u mišićima. Metaboličke adaptacije različitih vrsta mišićnih vlakana. Treningom se ne može promeniti tip mišićnog vlakna, ali se može uticati na povećanje njegovih aerobnih potencijala. Tako se povećava aerobni kapacitet vlakana prelaznog tipa (IIa, brzo-kontrahujuća vlakna srednje snage, otporna na zamor, koja pored visoke koncentracije anaerobnih imaju i visoku koncentraciju aerobnih enzima). Dokazano je da ova vlakna u najvećoj meri učestvuju u adaptaciji mišića na trening, tako što po potrebi povećavaju svoja aerobna ili anaerobna svojstva. Hipertrofija crvenih vlakana (tip I, sporo-kontrahujuća vlakna niske snage i otporna na zamor). Ova vlakna imaju visok aerobni kapacitet zahvaljujući velikom broju mitohondrija, a samim tim i enzima aerobnog metabolizma, naročito sukcinil-dehidrogenaze. Povećanje prokrvljenosti mišića (umnožavaju se kapilari, tako da se njihov broj na jedinicu površine mišića povećava), čime se obezbedjuje bolja doprema kiseonika mišićnim vlaknima. Za razvoj aerobne sposobnosti kod neutreniranih osoba potrebno je više od dve godine. Pravilnim treningom kod neutreniranih osoba, maksimalna potrošnja kiseonika može da se poveća tokom tri meseca i za 30%, dok naredni porast od 50% zahteva vreme od oko dve godine 6. b. Anaerobni trening Trening za razvoj anaerobnih svojstava podrazumeva fizički napor kratkog trajanja, a visokog intenziteta (suprotno od treninga za razvoj aerobnih svojstava). Kao odraz adaptacije u organizmu dolazi do sledećih promena: U treniranim mišićima u mirovanju zapaža se porast anaerobnih supstrata: ATP, CP, slobodnog kreatina i glikogena. Povećava se količina i aktivnost ključnih enzima u procesu anaerobnog metabolizma glukoze. Ove promene su najprisutnije u belim mišićnim vlaknima (tip IIb, brzo-kontrahujuća vlakna velike snage, neotporna na zamor). Povećava se otpornost na laktate (nivo laktata pri maksimalnom opterećenju raste), verovatno zahvaljujući povećanju sadržaja glikogena i glikolitičkih enzima, kao i povećanoj motivaciji i toleranciji na bol i ostale neprijatne senzacije. 1.3.2. TRENING SNAGE Treninzi snage mogu da budu usmereni na razvijanje opšte ili eksplozivne (brze) snage 28,66 Ovi treninzi se najčešće obavljaju u specijalizovanim prostorijama (teretanama) koje su opremljene raznovrsnim rekvizitima. Cilj ovih treninga je održavanje i razvoj snage, kvaliteta koji je jedan od presudnih u košarci. Snaga može da bude statička i kombinovana sa brzinom, kao dinamička i amortizaciona snaga. Poseban vid ispoljavanja čovekove snage je i eksplozivna snaga, sposobnost da se velika snaga ostvari za veoma kratko vreme. Trening snage može da se izvodi kroz: izometrijske (statičke) kontrakcije, kod kojih do kontrakcije dolazi bez skraćenja mišića, 32
izotoničke (miometrijske, dinamičke) kontrakcije, kod kojih dolazi do skraćenja mišića i ekscentrične (amortizujuće, pliometrijske) kontrakcije, kod kojih do ispoljenja sile dolazi pri izduženju mišića. Postoje tri načina za ostvarivanje maksimalnih naprezanja: ponavljano podizanje submaksimalnog tereta sve do izraženog zamora («do otkaza»), podizanje maksimalnog tereta (2-3 puta) i podizanje submaksimalnog tereta maksimalnom brzinom. U zavisnosti od prirode primenjenog otpora, vežbe snage mogu da se podele na dve grupe: vežbe sa spoljašnjim otporom, gde se kao otpor obično koriste: masa predmeta, otpor partnera, otpor elastičnih predmeta, otpor spoljašnje sredine (trčanje kroz vodu, pesak, sneg,...) i vežbe sa opterećenjem približno jednakim sopstvenoj masi. 1.3.3. TRENING BRZINE Treningom brzine razvijaju se brzinska izdržljivost, agilnost, hitrina i dr. To je kvalitet za koji se smatra da je vrlo važan za košarku. Brzina, kao svojstvo čoveka, veoma je zastupljeno u košarci, naročito u nekim od najznačajnijih elemenata košarkaške igre: šutu, osvajanju lopte, driblingu, brzim i često ponavljanim skokovima, kao i promenama pravca. 1.3.4. SPECIFIČNI TRENING Posebne vrste treninga su brza snaga, pliometrija, fleksibilnost, preciznost, posebni treninzi pojedinih elemenata košarkaške igre (šuterski trening, trening odbrambenih zadataka, trening napada i dr.) itd. Brza snaga je kombinovani vid treninga za razvoj koordinacije, brzine i snage, a sprovodi se kroz izvodjenje radnji sa tegovima koje zahtevaju brzo, ali kontrolisano izvodjenje. Pliometrijski trening ima za cilj razvoj snage, pokretljivosti i koordinacije kroz izvodjenje vežbi kod kojih se mišići najpre suprostavljaju silama umerenog intenziteta koje ih istežu, a zatim se naglo kontrahuju. Ove vežbe se sprovode najčešće kao razni oblici skokova. Do danas nije utvrdjeno da li ova vrsta treninga može da doprinese poboljšanju svojstava kod vrhunski pripremljenih sportista 56. Trening fleksibilnosti prvenstveno je profilaktičke prirode, jer se razvojem fleksibilnosti mekih elemenata skeleta predupredjuje nastanak povreda i teških degenerativnih hroničnih stanja. Ovaj trening se najčešće izvodi kao istezanje, na početku i kraju treninga (warm-up i cool-down stretching). Trening preciznosti ima za cilj stvaranje automatizovanih motornih radnji koje se koriste u pojedinim elementima košarkaške igre: šutu, driblingu i skoku. 1.3.5. OSTALE VRSTE TRENINGA Medju ostale vrste treninga spadaju i razni treninzi tehnike i taktike, medjutim, kako se radi o usko specijalizovanim znanjima vezanim za sport, ovde o njima neće biti reči. Na kraju, značajno je da se napomene da se u svakodnevnoj praksi treninzi nipošto ne dele ovako kako smo ih mi ovde podelili, već se sprovode kao kombinacije. Tako, jedan trening može da se sadrži od zagrevanja (aerobni rad), istezanja (fleksibilnost), igre dva-na-dva (izdržljivost, brzina), slobodnih bacanja (preciznost) i desetominutne igre pet-na-pet (taktika, tehnika, sva svojstva), posle koje se rade vežbe za trbuh i ledja u teretani (snaga). Kombinacija ima mnogo i od neobičnog je značaja, kako po sportsku uspešnost, tako i po zdravlje košarkaša, da se ovi treninzi kombinuju, planiraju i sprovode racionalno. 33
Takodje, potrebno je da se napomene da postoji još jedan oblik treninga, koji se naziva treningom oporavka, a koji se primenjuje odmah nakon ili dan posle utakmice. Sastoji se uglavnom od lakog aerobnog rada i istezanja. Cilj ovakvog treninga je da se povećanjem metaboličke aktivnosti ubrza oporavak sportiste. 1.3.6. POSEBNOSTI TRENINGA KOD MLADIH Mladi kod kojih nije završen telesni rast i razvoj, kao i razvoj ličnosti, moraju da se fizičkom stresu izlažu sa velikom opreznošću 8,9,11,20,21,31,53,62,74. U pogledu telesnog rasta i razvoja postoji opasnost od lošeg, nepotpunog ili asimetričnog telesnog razvoja, deformisanja kičmenog stuba, razvoja sindroma bolnih ledja, razvoja drugih telesnih deformiteta i hroničnih stanja na mekim ili koštanim strukturama. Takodje, potrebno je da se vodi računa da se ne razviju hronična oboljenja drugih sistema organa, naročito kardiovaskularnog. Razvoj sportskog srca, koje je obavezan pratilac dugogodišnjeg intenzivnog treniranja, trebalo bi da se što je moguće više odloži. Na kraju, potrebno je da se vodi računa i o pravilnom razvoju ličnosti mladog sportiste. Već smo napomenuli i da košarka zbog prirode igre može da dovede do kontaktnih povreda i težih stanja. Na to bi trebalo da se obrati posebna pažnja i koriste sva propisana sredstva zaštite, kao i da se poštuju pravila igre. 1.4. UTICAJ BAVLJENJA VRHUNSKOM KOŠARKOM NA KARAKTERISTIKE KVS I ANTROPOMORFOLOŠKE KARAKTERISTIKE Košarkaški trening primenjivan od rane mladosti i tokom dugog niza godina, značajno menja karakteristike svih sistema organa. Kako navodi Ugarković 88, redovan trening dovodi do sledećih promena na sistemima organa: KVS: povećanje opšte funkcionalnosti, sniženje TA, povećanje efikasnosti sistema; lokomotorni sistem: povećanje opšte funkcionalnosti, povećanje amplituda pokreta, povećanje mineralizacije kostiju; respiratorni sistem: povećanje opšte funkcionalnosti, smanjenje mrtvog prostora, povećanje razmene gasova; digestivni trakt: povećanje opšte funkcionalnosti, smanjenje pojave opstipacije, smanjenje pojave hemoroida; endokrini sistem: povećanje opšte funkcionalnosti, uravnoteženje metabolizma; CNS: poboljšanje koncentracije i pamćenja, regulacija sistema budnost/san. 1.4.1. UTICAJ KOŠARKAŠKOG TRENINGA NA PARAMETRE KARDIOVASKULARNOG SISTEMA Svojstva KVS se dejstvom dugogodišnjeg redovnog treniranja mnogo menjaju. Tokom godina dolazi do sledećih promena: Povećava se ukupna veličina srca i srčanih šupljina, njegova kontraktilna sposobnost i udarni volumen. Povećava se vaskularizacija srčanog mišića, razvija se i poboljšava mreža arteriola i kapilara, iako ovaj razvoj često ne prati na odgovarajući način uvećanje mase srčanog mišića, pa može da dodje i do patoloških pojava. Neminovno se tokom dugogodišnjeg bavljenja košarkom razvija hipertofično, sportsko srce, koje mnogi stručnjaci smatraju bolesnim srcem (REF). Sposobnost organizma da preuzima kiseonik se znatno uvećava, prvenstveno zbog adaptacije ciljnog, mišićnog tkiva. Pojedinačna svojstva KVS menjaju se na način opisan dalje. a. Maksimalna aerobna moć Aerobna sposobnost se definiše kao sposobnost organizma da aerobnim metaboličkim procesima (oksidativnom razgradnjom ugljenih hidrata i slobodnih masnih kiselina) stvara energiju za fizički rad. Aerobna sposobnost zavisi od funkcionalne sposobnosti svih organskih i metaboličkih sistema koji učestvuju u transportu i energetskoj transformaciji kiseonika: difuzionog kapa- 34
citeta pluća, transportnog kapaciteta krvi za kiseonik, minutnog volumena srca, funkcionalnog kapaciteta mišića za stvaranje energije u prisustvu kiseonika i veličine ukupne mišićne mase. Sva ova svojstva se i sama menjaju tokom dugogodišnjeg treniranja, uglavnom u smislu poboljšanja efikasnosti. Maksimalna sposobnost pojedinca za izvodjenje aerobnog rada definisana je maksimalnom potrošnjom kiseonika (VO 2max), koja se definiše kao maksimalna količina kiseonika koju organizam potroši u jedinici vremena pri radu progresivno rastućeg intenziteta, koja se pri daljem porastu intenziteta ne može povećati. Osnovna merna jedinica za VO 2max jeste njena apsolutna vrednost koja se izražava u mililitrima kiseonika u minutu (ml/min). Medjutim, na apsolutnu vrednost maksimalne potrošnje kiseonika u velikoj meri utiče telesna masa, pa je stoga objektivnije izražavanje aerobne sposobnosti u relativnim jedinicama mililitrima po kilogramu telesne mase u minutu (ml/kg/min). Vrednost maksimalne potrošnje kiseonika zavisi od životne dobi. Potrošnja kiseonika u miru u prvom mesecu života iznosi 11,5 ml/kg, a rastom i razvojem se postepeno smanjuje na nivo od 4,8 ml/kg telesne mase. Ovo ukazuje na činjenicu da se razvojem KVS povećava njegova efikasnost. Sa druge strane, ova efikasnost podiže i nivo maksimalnih performansi KVS, pa se VO 2max u toku rasta i razvoja povećava 15. Od oko 1000 ml/min kod dečaka i devojčica od 4-6 godina, VO 2max dostiže nivo od 2500-2900 ml/min kod žena i 3000-3500 ml/min kod muškaraca 6,15. Kod sportista su ove vrednosti znatno veće i dostižu i preko 7000 ml/min 22,88. Maksimalna potrošnja kiseonika ima najveće vrednosti izmedju petnaeste i tridesete godine života, a zatim progresivno opada sa godinama 5,15,23,77. Oko brojčanog iznosa brzine i stepena opadanja aerobnog kapaciteta, procene se kreću oko 8-10% po deceniji života kod sedenternih osoba. Medjutim, kod vrhunskih sportista koji nastave da se umereno bave fizičkom aktivnošću zabeleženo je smanjenje VO 2max za samo 5% po deceniji 7,72. Još u ranom detinjstvu dečaci imaju veće vrednosti VO 2max od devojčica 64,77, što je u suprotnosti sa doskorašnjim shvatanjem da do te razlike dolazi tek posle puberteta i adolescencije. Vrednosti VO 2max kod dečaka se postepeno povećavaju od prepubertetskog perioda do zrelosti, a kod devojčica samo do puberteta. Posle puberteta, maksimalna potrošnja kiseonika kod dečaka prati telesni razvoj, uz prosečno godišnje povećanje od oko 1 ml/kg/min, dok se kod devojčica čak i smanjuje, prosečno za oko 0,5 ml/kg/min godišnje. Srednje vrednosti VO 2max približno su 10-20% niže kod žena nego kod muškaraca, istog uzrasta i nivoa utreniranosti, prvenstveno zbog prosečno veće vrednosti masnog tkiva kod žena i manje mišićne mase, niže koncentracije hemoglobina i manjeg volumena krvi, kao i manjeg udarnog volumena. U periodu pre puberteta, poboljšanje aerobne sposobnosti nastaje uglavnom usled maturacije i rasta tela, a uticaj fizičke aktivnosti je zanemarljiv. Medjutim, u kasnoj adolescenciji fizički trening ima značajan uticaj na aerobni kapacitet 3,9,11. Po ispitivanjima mnogih autora, maksimalna potrošnja kiseonika može kod sportista tokom godine varirati za 15-20% 6,37,50. Kod neutreniranih osoba, pomoću treninga tipa izdržljivosti povećanje može da bude i do 50%, tokom 2-3 godine. Ovo nam može pomoći u predvidjanju mogućnosti za postizanje vrhunskih sportskih rezultata u nekoj sportskoj disciplini. Nakon košarkaškog treninga ili utakmice, do pune normalizacije metaboličkih procesa dolazi nakon 1200 s; za puferovanje laktata u tkivima i cirkulaciji potrebno je oko 95 s; za podmirenje potreba za kiseonikom oko 620 s; normalizaciju HR (povratak na vrednost od 90 ud/min) oko 730 s 34. Svi ovi procesi su direktno zavisni od aerobne sposobnosti organizma i traju kraće ukoliko je aerobna moć veća 35,41, a već je napomenuto da intenzivan košarkaški trening dovodi vrednosti VO 2max do 42-59 (45-65) ml/kg/min, što su prosečne vrednosti izmerene kod košarkaša tokom sezone. Ove vrednosti su dovoljne za obavljanje specifičnih zadataka košarkaške igre i nije 35
potrebno težiti njihovom povećavanju, već održavanju. b. Srčana frekvencija Tokom fizičke aktivnosti, srčana frekvencija (HR) se povećava zahvaljujući smanjenju tonusa parasimpatikusa, a zatim i pojačanim uticajem simpatikusa na SA čvor. Kod zdravih osoba, srčana frekvencija se tokom fizičke aktivnosti povećava sa porastom potrošnje kiseonika. Postoji direktan linearni odnos izmedju vrednosti srčane frekvencije i potrošnje kiseonika, naročito u rasponu srčane frekvencije od 125 do 170 ud/min. U području maksimalnih vrednosti, medjutim, vrednosti HR i potrošnje kiseonika nisu u linearnom odnosu. Vrednosti HR u mirovanju se tokom godina bavljenja košarkom, kao i ostalim sportovima, snižavaju prvenstveno usled povećanja udarnog volumena, odnosno povećanja zapremine leve komore. Ove vrednosti, merene kao jutarnji puls, mogu da idu i do 35 ud/min 43. Ukoliko se u obzir uzme da su maksimalne vrednosti 6 puta veće, tj. oko 210 ud/min, dobija se jasnija slika o stepenu adaptacije ovog kvaliteta KVS na maksimalne napore. c. Minutni volumen Minutni volumen srca se povećava na početku fizičke aktivnosti zahvaljujući povećanju udarnog volumena i srčane frekvencije. Smatra se da se udarni volumen uvećava do maksimalnih vrednosti zahvaljujući povećanoj snazi srčanog mišića i povećanom venskom prilivu u srce usled kompresije vena kontrahujućim mišićima 26,71. Veličina povećanja zavisi od nivoa fizičke spremnosti, pola, uzrasta i konstitucije. Kod ekstremno utreniranih mladih osoba udarni volumen se povećava i do 100% 49,50. Nastavkom fizičke aktivnosti na zadatom opterećenju, dalji porast minutnog volumena postiže se skoro isključivo povećanjem srčane frekvencije 91, koja u krajnjem naporu može da dosegne i 210 ud/min. Ovaj mehanizam tokom godina stvara preduslove za razvoj uvećanog, hipertrofičnog srčanog mišića i razvoja svih znakova sportskog srca. Tokom fizičke aktivnosti, frakcija minutnog volumena za skeletne mišiće se povećava, dok se smanjuje frakcija za organe poput bubrega, jetre i digestivnog sistema. Povećava se ekstrakcija kiseonika iz krvi (smanjenje PaO 2) i preuzimanje ugljendioksida iz aktivnih mišića u kapilarnu krv (povećanje PaCO 2). Povećanjem opterećenja povećava se perfuzija aktivnih mišića, što obezbedjuje još veću frakciju minutnog volumena za mišiće. d. Kiseonični puls Kiseonični puls (O 2/HR) se definiše kao količina kiseonika koja se ekstrahuje iz krvi tokom jednog srčanog ciklusa. Porast kiseoničnog pulsa na pojedinim opterećenjima direktno zavisi od udarnog volumena srca. Ove vrednosti, obrnuto proporcionalno, zavise od srčane frekvencije. Kako su vrednosti srčane frekvencije kod sportista snižene, vrednosti kiseoničnog pulsa su povećane. Na 30-50% vrednosti maksimalnog opterećenja, vrednosti kiseoničnog pulsa dostižu svoj maksimum. Dalji porast kiseoničnog pulsa ostvaruje se preko povećanog tkivnog iskorišćavanja kiseonika i povećanja arteriovenske kiseonične razlike. Vrednosti se kreću od 3,5-4,5 ml u mirovanju, preko 12-15 ml kod fizički neaktivnih muškaraca starih 20 godina, sve do 16-20 ml kod vrhunskih sportista 18. e. Arterijski krvni pritisak Kod zdravih osoba, sistolni arterijski pritisak pokazuje značajan porast u uslovima fizičkog opterećenja, što je posledica porasta udarnog i minutnog volumena srca, koji prekoračuje efekte periferne vazodilatacije. Dijastolni TA najčešće se u uslovima fizičkog opterećenja neznatno menja ili čak opada zavisno od stepena fizičke sposobnosti i uzrasta ispitanika 1. Zbog porasta sistolnog i neizme- 36
njenog ili sniženog dijastolnog pritiska, pri naporu se povećavaju i pulsni i srednji TA. U toku testa fizičkog opterećenja postoji mogućnost da se kod osoba sa normalnim arterijskim pritiskom u stanju mirovanja, pojavi hipertenzivni odgovor na fizičko opterećenje. Smatra se da je hipertenzivni odgovor na fizičko opterećenje najbolji pokazatelj povećanog rizika za oboljevanje od arterijske hipertenzije 70. Hipertenzivnim odgovorom se smatra svako povećanje sistolnog pritiska iznad 250 mmhg, ili dijastolnog iznad 115 mmhg. Redovno provodjenje košarkaškog treninga, dovodi do umerenog smanjenja kako sistolnog, tako i dijastolnog pritiska. Precizan mehanizam smanjenja TA pod uticajem treninga nije poznat, ali se pretpostavlja da ulogu igraju smanjene vrednosti kateholamina usled povećane eliminacije, smanjenje perifernog vaskularnog otpora, kao i brža eliminacija natrijuma bubrezima 58. 1.4.2. UTICAJ KOŠARKAŠKOG TRENINGA NA ANTROPOMORFOLOŠKE KARAKTERISTIKE Tokom godina, dolazi do značajnih promena antropomorfoloških osobina. Svaka fizička aktivnost čoveka je u tesnoj vezi sa njegovim morfološkim karakteristikama, odnosno uslovljena je antropometrijskim svojstvima fenotipa i uzročno-posledičnim faktorima kretanja. Ova medjuzavisnost je posebno značajna sa aspekta selekcije za vrhunski sport. Pored toga što različiti vidovi sportske aktivnosti zahtevaju različite konstitucionalne tipove i redovna fizička aktivnost dovodi do promena odredjenih telesnih dimenzija. Usled mehaničkog dejstva treninga, dolazi do promena u arhitekturi kostiju, do rekombinacije koštanih elemenata zbog pojačanja na mestima intenzivnog delovanja sila. Ojačavaju se pripojna mesta mišića, tetiva i ligamenata na kostima. Same tetive se ojačavaju sezamoidnim kostima. Usled stalnih i ponavljanih mikro trauma dolazi do pojave fibroziranja, kalcifikovanja (taloženja kalcijumovih soli) ili rekombinovanja mekih tkiva 33. Usled posebnih zahteva košarkaške igre, pospešuje se rast, povećava se maksimalni dohvat i raspon ruku, ramena se proširuju. Šaka se vremenom uvećava i razvija, kratki mišići šake jačaju. Stopalo se proširuje. Dolazi do preraspodele sastava i strukture tela. Tokom godina dolazi do ukupnog povećanje TM, povećanja masne i mišićne komponente. Ovaj porast je naročito primetan na trupu i rukama 9,32. 1.4.3. UTICAJ BAVLJENJA KOŠARKOM NA RAST I RAZVOJ MLADIH Uticajem vrhunskog sporta na rast i razvoj mladih bave se mnogi stručnjaci 10,11,12,14,20,31,51,52,53, zato što je utvrdjeno da bavljenje bilo kojim takmičarskim, naročito kontaktnim sportom, može da dovede do značajnih uticaja na rast i razvoj, kako telesni, tako i razvoj ličnosti mladog sportiste. Košarka je sport koji angažuje podjednako, ili približno podjednako obe strane tela, tako da su pojave kao što je predominantna razvijenost jedne strane isključene, kao i pojave skoliotičnog razvoja na kičmenom stubu. S druge strane, kako su košarkaši vrlo visoki i vitki, dolazi do kifotične deformacije torakalnog dela kičmenog stuba, na koju se najčešće ne obraća posebna pažnja. Nesklad u razvoju muskulature trbuha i ekstenzora nogu, takodje predstavlja problem, pa dolazi do razvoja ingvinalnih hernija. Često može da se pronadje i valgus deformacija oba zgloba kolena (X-noge), zbog konstitucione predispozicije i posebnog stava kod driblinga i šuta. 1.4.4. RIZICI BAVLJENJA KOŠARKOM Vrhunski sport nije dizajniran za decu i mladje adolescente. U ovoj populaciji sport može da izazove akutna i hronična stanja koja mogu bitno da utiču na zdravstveno stanje, karijeru i život sportiste. U ova stanja spadaju najčešće povrede zadobijene tokom treninga ili takmičenja, mehaničke, hemijske ili fizičke po 37
prirodi. Redje, radi se o akutnim i hroničnim poremećajima zdravlja. U poredjenju sa hroničnim stanjima koja su posledica bavljenja sportom, akutni poremećaji zdravlja relativno su česti. Medjutim, ni hronični poremećaji ne bi trebalo da se zanemare i upravo su oni jedan od glavnih razloga zbog kojih se sprovode redovni periodični pregledi sportista. Lista potencijalnih stanja koja mogu da nastanu kao posledica bavljenja vrhunskim sportom kod mladih je vrlo duga i obuhvata sve sisteme organa 67. Medju tim stanjima, najznačajnija su sledeća: razvoj sportskog srca i drugi poremećaji kardiovaskularnog sistema 11,36, sindrom pretreniranosti 29, disbalans minerala u koštanom tkivu i malformacije 33 i deplecija gvoždja i anemije 24. Povrede u košarci nisu retke. Kako se radi o sportu u kome dolazi do sudara izmedju igrača, čak saigrača, kao i padova i sudara sa drugim preprekama (konstrukcija koša, reklame, publika), rizik od znatnog povredjivanja je vrlo veliki. Ovaj rizik je posebno uvećan i zbog toga što su košarkaši posebno gradjeni, veoma velike telesne mase i vrlo visoki. Najčešće se radi o povredama sledećih delova tela: šake (interfalangealne distorzije i ekstenzione avulzije zglobova prstiju, povrede koštanih i mekih struktura karpusa i metakarpusa), skočnog zgloba i stopala (plantarni fasciitis, distorzije skočnog zgloba, povrede baze V metatarzalne kosti, periostitis tibije, tendinitis, peritendinitis i ruptura Ahilove tetive), ramenog pojasa (iščašenje ramena, kontaktna akromio-klavikularna luksacija), kičmenog stuba (bolni spazam ledjne i trbušne muskulature, lumbalgije uzrokovane konstitucionalnim skraćenjem lumbalne fascije) i maksilo-facijalne regije (laceracije ili lacero-kontuzije supraorbitalne arkade, prelom hrskavice ili kostiju nosa). Prelomi i iščašenja su retki. Takodje, povrede meniskusa i ligamenata kolena nisu tako česte u košarkaša. Medju teže i redje komplikacije povreda ili naprezanja u predelu ramena spadaju embolije aksilarne ili brahijalne arterije, čija pojava nije dovoljno objašnjena 69. Poseban problem predstavljaju sindromi prenaprezanja, koji nastaju kao posledica kumulativnog dejstva ponavljanih mikrotrauma u pojedinim mekim tkivima (razvoj «skakačkog kolena» 17 i sindroma bolnih sportskih prepona). Na kraju, potrebno je da se napomene da se, na žalost, na košarkaškom terenu ponekad dogadjaju i smrtni slučajevi. Ovi slučajevi su najčešće posledica problema sa srcem i krvnim sudovima 54. Retko, posledica su udarca ili pada. 1.5. ISPITIVANJE ZDRAVSTVENOG STANJA I FUNKCIONALNE SPOSO- BNOSTI KOŠARKAŠA Testiranje funkcionalne sposobnosti košarkaša obezbedjuje procenu fiziološkog statusa koja, pored informacija o zdravstvenom statusu, može da pruži informacije i o mogućnostima za uspešno izvodjenje sportskih aktivnosti. Potrebno je, medjutim, da se napomene da i drugi faktori utiču na sportski uspeh, pre svega talenat, ta teško objašnjiva i nemerljiva veličina, a zatim i tehničko-taktički elementi. Uopšteno, funkcionalnom sposobnošću košarkaša se bavi sportsko-medicinska ekipa stručnog štaba jednog tima, dok se talentom i tehničko-taktičkim elementima bave treneri. Najznačajnije u testiranjima košarkaša je da se procene veličine aerobnog i anaerobnog sistema, posmatrane kroz radnje i zadatke specifične za košarkašku igru. Ukoliko je moguće, kod testiranja bi trebalo da se u obzir uzmu i pozicije u timu. U najkraćem, testiranje funkcionalne sposobnosti košarkaša se sprovodi iz sledećih razloga 59 : 38
da se rutinski zdravstveno pregleda svaki član ekipe, da se utvrde pojedinačni fiziološki parametri, da se procene efekti treninga i da se prepozna potencijalni talenat. Da bi se osigurala uporedivost, potrebno je da se testiranja izvode prema standardnim i standardizovanim protokolima 1,2,18,25,38,75,82. Testiranja se sprovode periodično, najmanje dva puta godišnje zbog mogućnosti blagovremenog otkrivanja stanja koja mogu da ozbiljno ugroze ili naruše zdravlje ili život 54. Na taj način se znatno smanjuje rizik od povredjivanja i oboljevanja sportista. Testiranje košarkaša je mnogo napredovalo poslednjih desetak godina, kako usled napredovanja tehnoloških rešenja za testiranje, tako i zbog boljeg razumevanja fizioloških osnova košarkaške igre. Naravno, ni testovi koji se danas koriste nisu savršeni i podložni su daljem razvijanju i usavrša-vanju 75,82. 1.5.1. ISPITIVANJE PARAMETARA KARDIOVASKULARNOG SISTEMA Testovi anaerobne moći koriste se da se utvrdi brzina, ubrzanje, eksplozivnost i moć ponavljanja radnji, što su najznačajniji kvaliteti košarkaške igre. Test vertikalnog skoka i njegove varijacije, najčešće su korišćeni testovi za procenu eksplozivnosti nogu, koji je jedan od najznačajnijih kvaliteta u košarci. Testovi koji se izvode na bicikl-ergometru se takodje koriste za testiranje anaerobne moći. Oni obuhvataju 10-sekundni, 30-sekundni i 5x6-sekundni test ponavljanja, za koga se tvrdi da je najbolja kombinacija za utvrdjivanje anaerobnog kapaciteta 82. Još jedan odličan test anaerobne moći je 20-metarski sprint test, koji je krajnje logičan, jer je to distanca koju je jedino moguće istrčati na terenu koji je dugačak 29 metara 78. Aerobna moć je druga značajna komponenta košarke. Značajna je za obezbedjenje energije za ceo tok utakmice, kao i za sve treninge. Testovi aerobne moći mogu da se obavljaju na terenu i u laboratoriji. Najznačajniji terenski test je 20-metarski shuttle-run test. U laboratoriji se VO 2max procenjuje testovima na bicikl-ergometru ili tredmilu, uz korišćenje opreme za merenje gasnih frakcija u izdahnutom vazduhu. Najčešće su to progresivni testovi maksimalnog tipa. Scheller i Rask 75 preporučuju da se košarkaši testiraju na tredmilu, a ne na biciklergometru, jer je trčanje za košarkašku igru prirodna kretna radnja. Ovi testovi zahtevaju vrlo visok stepen motivacije. Ergometrijska procena aerobne sposobnosti sa fiziološkog stanovišta podrazumeva da se u toku testa izvode dinamički, ciklični pokreti koji angažuju velike mišićne grupe, jer se jedino tako kardiovaskularni sistem aktivira na način koji omogućava procenu aerobne sposobnosti, da se količina spoljašnjeg rada može kontrolisati i izraziti u jedinicama mehaničkog rada 6. Teorijski, najprecizniji rezultati se dobijaju direktnim merenjem u laboratorijskim uslovima uz maksimalno opterećenje, pri čemu se najveća izmerena vrednost uzima kao validna. Interesantno je da se ponavljanjem testa kod iste osobe u drugoj laboratoriji mogu dobiti i značajno različiti rezultati. Katch 58 smatra da je to u 90% slučajeva posledica tzv bioloških varijabilnosti, a samo u 10% tehnoloških grešaka. Biološke varijabilnosti (intraindividualne) su posledica razlike u udarnom volumenu srca 6, a pod tehnološkim greškama podrazumevaju se tehničke greške merenja i uticaj laboratorijskih uslova merenja. Zato je neophodno striktno se pridržavati originalnih protokola testova i predvidjenih laboratorijskih uslova. Smatra se da je vrednost maksimalne potrošnje kiseonika tačno odredjena ako je razlika izmedju dva testa na tredmilu od 2,4 do 3,1% 25. Zbog svega napred navedenog, za izmerene vrednosti pravilnije bi bilo koristiti izraz aktuelna maksimalna potrošnja kiseonika, pod čime se podrazumeva izmerena vrednost, odredjenim testom, pod odredjenim uslovima i u datom trenutku 91. Iako se najpreciznije vrednosti maksimalne potrošnje kiseonika dobijaju 39
primenom laboratoriskih testova u kojima se uz maksimalno radno opterećenje direktno meri potrošnja kiseonika, ova vrednost se može, sa većom ili manjom tačnošću odrediti i indirektno, submaksimalnim testovima uz korišćenje matematičkih formula. Utvrdjeno je da se različiti fiziološki pokazatelji menjaju sa porastom opterećenja, pa se na osnovu toga vrednost može preračunati pomoću srčane frekvencije tokom opterećenja i u oporavku, udarnog i minutnog volumena srca, kiseoničnog pulsa, pomoću respiratornog koeficijenta, minutne plućne ventilacije, koncentracije laktata, piruvata, glukoze, elektrolita, enzima, proteina, parcijalnog pritiska kiseonika u krvi ili ph krvi. Najčešće se predvidjanje vrši na osnovu frekvencije srčanog rada, zbog jednostavnog merenja, bez posebnih uredjaja i lakog preračunavanja. Osoba sa manjim vrednostima srčane frekvencije pri istoj veličini spoljašnjeg opterećenja imaće bolje kondiciono stanje. 1.5.2. ANTROPOMETRIJA Odredjivanjem telesnih dimenzija bavi se antropometrija (grč.: anthropos - čovek, methros - meriti) ili biometrija. Ona putem statističkih metoda proučava pojedine veličine ljudskog organizma, odnosno, ona se bavi merenjem dimenzija ljudskog tela, obradom i proučavanjem dobijenih veličina. Pomoću antropometrije može objektivno da se ustanovi dostignuti opšti razvoj tela. Ako se vrše uzastopna merenja, moguće je da se proceni i stepen razvoja, kao i da li je nastupilo smanjenje pojedinih dimenzija. Takodje, na osnovu antropometrijskih merenja moguće je usmeriti sportiste prema onim disciplinama u kojima dati telesni sklop najviše pogoduje ostvarenju vrhunskih rezultata. Merenjem količine masnog tkiva i bezmasne telesne mase moguće je pratiti uticaj treninga i osigurati optimalni telesni sastav za dati sport. Merenjem pojedinih telesnih parametara i svojstava, moguće je predvideti ili otkriti razvoj bolesti ili povrede 76. Temelje antropometrijskim metodama postavio je 1921. godine češki antropolog Jan Matiegka. Odredjujući fizičku efikasnost pojedinaca za račun osiguravajućih društava SAD, Matiegka je dao ideju o postojanju pojedinačnih, elementarnih sastojaka telesne mase; koštanog, masnog i mišićnog tkiva. Vrednosti sastojaka telesne mase i njihove strukturalne promene odredio je dinamičkom antropometrijom, kako je nazvao svoj metod. Matiegka je i prvi autor koji navodi pojedinačne, elementarne sastojke telesne mase jednog sportiste, u njegovom slučaju gimnastičara 57. Dobijene vrednosti poredio je sa nekoliko drugih populacionih grupa i pojedinaca. Posle provere na kadaverima, metodu je minimalno dopunio Trotter (1954). Metoda se i danas primenjuje, naročito je široko prihvaćena u istočnoevropskim zemljama (nekadašnje ČSSR, DDR, SSSR), kao i kod nas. To je razlog što od šezdesetih godina pa do danas postoje mnogi radovi i studije koje su koristile ovu metodu, kako u populaciji odraslih, tako i u populaciji adolescenata. To je, takodje, razlog zbog koga smo se opredelili da koristimo tu metodu u našem istraživanju. Antropometrija se koristi za utvrdjivanje sastava, strukture i veličine tela košarkaša. Ona uključuje starost, telesnu visinu, telesnu masu i merenje debljine kožnih nabora 39,48. Rezultati ovih merenja mogu da ukažu na eventualne zdravstvene rizike, prognoziraju sportsku klasu 40, kao i potrebu za korigovanjem ishrane i suplementacije 65,68,73,79. 1.5.3. ISPITIVANJE MOTORIČKIH SVOJSTAVA Ispitivanje mišićne snage se sprovodi obavezno u testiranjima funkcionalne sposobnosti, zato što je jedan od najznačajnijih kvaliteta koje treba da poseduje uspešan košarkaš. Meri se snaga nogu i ruku, jer su obe te grupe mišića izložene intenzivnim dinamičnim, eksplozivnim i ponavljanim radnjama tokom igre. Mišićna fleksibilnost se meri sit-andreach testom i izvanredan je pokazatelj elastičnosti, ali i sklonosti ka povredama mekih struktura mišićno-zglobnog sistema 17. 40