NAUČNO DRUŠTVO EKONOMISTA SRBIJE sa Akademijom ekonomskih nauka i EKONOMSKI FAKULTET U BEOGRADU Evropska Unija i Srbija Od tranzicije do pridruživanja Redaktori: Mihail Arandarenko Ivan Vujačić
Izdavač Ekonomski fakultet u Beogradu Kamenička 6, tel: 3021-240, faks: 3021-065 Dekan Ekonomskog fakulteta Prof. dr Marko Backović Dizajn i prelom ČUGURA Print Štampa ČUGURA Print, Beograd www.cugura.rs Recenzenti: Prof. dr Božidar Cerović Prof. dr Miomir Jakšić Redaktori: Prof. dr Mihail Arandarenko Prof. dr Ivan Vujačić Godina 2012. Tiraž 250 ISBN: 978-86-403-1231-8 2012. Sva prava su zadržana. Ni jedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan niti smešten u sistem za pretraživanje ili transmitovanje u bilo kom obliku, elektronski, mehanički, fotokopiranjem, snimanjem ili na drugi način, bez prethodne pismene dozvole autora.
SADRŽAJ Predgovor....VII Milica Uvalić... 1 Integracija Srbije sa Evropskom unijom Ivan Vujačić... 13 Evropska unija - transformacija ili raspad Miroslav Prokopijević... 23 Budućnost evra Ognjen Radonjić/Miodrag Zec... 37 Fiskalna centralizacija kao uslov opstanka Evropske monetarne unije Ivana Prica/William Bartlett... 49 Uticaj krize evrozone na privredu Srbije Dragana Đurić... 59 Pada li zvezda prema istoku ili zapadu? Mirko Miličević.... 67 Kriza Evropske unije - otežavajuća okolnost za pristupanje Branko Radulović... 79 Vrapci i golubovi - empirijska analiza odluka o bankarstvu ili reorganizaciji u Republici Srbiji Mahmud Bušatlija/Miladin Kovačević/Stojan Stamenković... 95 Zakoni kao smetnja daljem razvoju i nedovršenoj tranziciji Dragana Gnjatović....121 Restitucija oduzete imovine kao jedno od otvorenih pitanja tranzicije u Srbiji Mirjana Petković/Aca Marković...131 Organizacioni dizajn kao faktor uspešnog pozicioniranja kompanije na tržištu Evropske unije: Primer EPS-a Draženko Lukač...145 Procena vrednosti kontrole u procesu preuzimanja Radovan Kovačević...159 Izvoz kao faktor pristupanja Srbije Evropskoj uniji Miroslav Zdravković/Aleksandar Milojević...173 Trgovinski potencijal Srbije koristeći Gravitacioni model V
Sadržaj Gorana Krstić...187 Harmonizacija ekonomske statistike Srbije sa standardima Evropske unije Marta Bazler - Madžar... 199 Evropski standardi i regionalni aspekti investiranja Žaklina Stojanović/Mirjana Gligorić/Dušan Marković... 205 Srbija na putu ka EU: Globalni rast cena hrane i uticaj na socijalni položaj stanovništva VI
Predgovor Pred čitaocima ove monografije su radovi prezentirani na skupu koji je u organizaciji Naučnog društva ekonomista Srbije i Ekonomskog fakulteta održan 5. maja 2012. godine na Ekonomskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu, pod naslovom: Evropska unija i Srbija od tranzicije do pridruživanja. Sam naslov ovog skupa govori o njegovom višestrukom fokusu. To, međutim, ne znači da ne postoji jedinstvena nit koja prožima tekstove koji se ovde pojavljuju. Ukratko, radovi se bave Evropskom unijom i krizom evra, uticajem krize na ekonomski položaj Srbije, procesom pridruživanja i neophodnim reformama na tom putu, kao i rezultatima dosadašnjih tranzicionih procesa. Dobra strana ovog pristupa je prvenstveno u tome što nije okrenut samo domaćim problemima, već se šire sagledava trenutno stanje u Evropskoj uniji koje karakteriše kriza valute, kriza institucija i potreba institucionalnih reformi radi prevazilaženja krize. Drugim rečima, Evropska unija se i sama nalazi u procesu tranzicije koju bi trebalo svestrano sagledati ako ni zbog čega drugog, a onda svakako zbog toga što će Evropska unija kojoj se Srbija jednog dana bude pridruživala, biti drugačije ustrojena nego što je to danas. U tom smislu, pitanje opstanka evrozone nije pitanje koje se može zanemariti, jer se pred našim očima već dve godine odvija kriza zajedničke valute pri čemu se do sada nije našlo trajno rešenje za njeno prevazilaženje. Kao što se ističe u radu M. Prokopijevića, lako se može zamisliti situacija propasti zajedničke valute. Ukoliko bi do toga došlo, moglo bi se postaviti i pitanje opstanka same Evropske unije kao takve. Ovim i srodnim temama bave se i radovi Radonjića i Zeca, Đurićeve, Miličevića i autora ovog predgovora. U ovim radovima se osvetljavaju mogućnosti fiskalne federalizacije duga, promene uloge Evropske centralne banke, ukazuje na poređenja sa fiskalnim federalizmom SAD i ujedno ukazuje na otežavajuće okolnosti pridruživanja onih zemalja koje su na taj put tek krenule. Istovremeno, rad Uvalićeve ukazuje na put koji je Srbija do sada prošla u procesu evropskih integracija kao i na one korake koji dalje slede, odnosno probleme koji se tek otvaraju sa dobijanjem datuma početka pregovora o pridruživanju. Da će se ovi pregovori voditi u otežanim okolnostima potvrđuje i rad Price i Bartlett-a koji obrađuje uticaj krize evra na privredu Srbije posredstvom finansijskog sektora. Druga grupa radova predstavlja podjednako važnu celinu jer razmatra privredne sektore u procesu evrointegracija Srbije ili pojedine neophodne zakonske reforme. Tako se u radovima Kovačevića, Zdravkovića i Molnara, analiziraju izvoz i trgovinski potencijal Srbije kao značajne odrednice položaja Srbije u procesu pridruživanja. Bazler-Madžar nam ukazuje na regionalne aspekte investiranja i njihovu povezanost sa evropskim standardima. Poseban aspekt cene hrane na svetskom tržištu i njenog uticaja na socijalni položaj stanovništva je dat u radu Stojanovićeve, Gligorićeve i Markovića. Svi ovi tekstovi daju jednu posebnu sliku pojedinih sektora privrede ili regionalnog aspekta investiranja za ukupnu privredu Srbije u procesu pridruživanja. Posebno bi trebalo istaći širu analizu na temu neophodnih zakonskih reformi u sferi urbanizma, penzionog sistema i restitucije kojim se bavi rad Bušatlije, Kovačevića i Stamenkovića. U njemu se daju i konkretni predlozi za rešavanje određenih problema VII
sa kojima se svi ne moraju složiti, ali koji svakako zavređuju pažnju. Na izvestan način, na ovaj se nadovezuju i radovi Radulovića i Lukača, u kojima se analiziraju do sada usvojena rešenja iz privrednog zakonodavstva koja se tiču bankrotstva i reorganizacije i njihove primene, kao i procena vrednosti kontrole u procesu preuzimanja preduzeća. Uz ove radove koji analiziraju pravno-ekonomsku problematiku, treba svrstati i rad Gnjatovićeve koja razmatra pitanje restitucije kao jednog od ključnih aspekata tranzicije. U posebnu kategoriju spada rad Petkovićeve i Markovića koji govori o organizacionom dizajnu jednog velikog preduzeća kao što je EPS, kao važnom faktoru pozicioniranja te kompanije na tržištu EU. Takođe, poseban je i rad Krstićeve koji se odnosi na harmonizaciju ekonomske statistike Srbije sa standardima Evropske unije. Iz ovog kratkog prikaza može se videti da je pred čitaocem veliki broj dobro obrađenih tema koje variraju od makroekonomije Evropske unije do specifičnih aspekata privrede Srbije, pa sve do organizacionog dizajna jednog preduzeća. Organizatori ovog skupa su upravo i težili takvoj raznovrsnosti jer su u njoj videli osnovnu povezanost i relevantnost svih ovih tema za proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Ivan Vujačić VIII
Integracija Srbije sa Evropskom Unijom Milica Uvalić* 1. Uvod Pred nama je period od istorijskog značaja kako za Evropsku uniju (EU) tako i za Srbiju. S jedne strane, EU prolazi kroz najsloženiju krizu od svog osnivanja; opstanak evrozone je gotovo svakodnevno dovedeno u pitanje; evroskepticizam je u porastu te čak i najveći optimisti danas strahuju da se neće lako doći do opšteprihvatljivih rešenja. S druge strane, EU ne odustaje od svojih zacrtanih dugoročnih ciljeva, uključujući i one vezane aa daljim proširenjem, te je upravo krajem juna 2012. potvrđena odluka o otpočinjanju pregovora o pristupanju Crne Gore EU, dok će nedavno dobijen status kandidata Srbiji omogućiti povoljniji pristup evropskim fondovima i otvoriti vrata za buduće pregovore o pristupanju EU. Do koje mere će duboka kriza EU usporiti proces dalje integracije Srbije sa EU je nemoguće u ovom trenutku predvideti, ali je od interesa sagledati šta je konkretno do sada postignuto i koji su ključni problemi. U radu ćemo se osvrnuti na osnovne rezultate procesa integracije Srbije sa Evropskom unijom tokom poslednje decenije. Prvo će biti izloženi najvažniji rezultati procesa integracije Srbije i EU od 2001. naovamo (deo 2). Zatim će biti razmotreni osnovni problemi koji su usporili put Srbije ka EU, kako sa strane Srbije tako i sa strane EU (deo 3). Takođe će biti istaknute najvažnije potencijalne koristi za Srbiju od pristupanja EU (deo 4). Na kraju će se ukazati na buduće perspektive (deo 5). 2. Osnovni rezultati Od jula 2001. kada je zvanično pokrenut proces stabilizacije i pridruživanja SR Jugoslavije EU, nema sumnje da su postignuti značajni rezultati. Mere podrške EU bitno su doprinele većem stepenu ekonomske integracije Srbije sa ostatkom Evrope putem liberalizacije spoljne trgovine, finansijsku pomoć, harmonizaciju zakonodavstva, uspostavljanje ugovornih odnosa, političkog dijaloga i drugih mera. Liberalizacija spoljne trgovine započela je već uključivanjem Srbije (SR Jugoslavije) u sistem autonomnih preferencijala u novembru 2001. Ove olakšice omogućile su bescarinski pristup za 95% srpskih proizvoda evropskim tržištima. Mere liberalizacije trgovine bitno su doprinele višestrukom povećanju trgovine između Srbije i EU i sve većoj ekonomskoj integraciji srpske sa evropskom privredom. Iako Srbija danas ima vrlo visoki deficit u trgovini sa EU, u sektoru kao što je poljoprivreda poslednjih godina je ostvarila trgovinski suficit. * Univerzitet u Peruđi. 1
Srbija je primila i znatnu finansijsku pomoć od EU, u periodu od 2001. do 2005. u okviru programa CARDS (Pomoć Zajednice za obnovu, razvoj i stabilizaciju), a nakon toga u okviru IPA (Instrument za pretpristupnu pomoć). EU je već oktobra 2000. godine pružila pomoć SR Jugoslaviji u okviru Programa vanredne pomoći u visini od gotovo 200 miliona evra kako bi podržala demokratske promene u Srbiji. Na donatorskoj konferenciji za SR Jugoslaviju održanoj juna 2001. u Briselu, Evropska komisija, njene države-članice i Evropska investiciona banka (EIB) bile su najveći donatori u okviru ukupnog paketa pomoći od 1,3 milijarde dolara, obezbedili su 636,73 miliona dolara (Uvalić, 2012a). U periodu od 2000. do 2006. EU je Srbiji i Crnoj Gori kroz program CARDS pružila pomoć u iznosu od oko 2,6 milijardi evra (od ukupno 5,1 milijarde dodeljenih zemljama Zapadnog Balkana), dok je u periodu od 2007. do 2009. Srbija preko novog programa IPA dobila pomoć EU u iznosu od oko 572 miliona evra. Radi harmonizacije zakonske regulative održani su mnogobrojni tehnički sastanci između predstavnika EU zaduženih za specifične oblasti sa predstavnicima ministartava u Srbiji, kako bi se razmotrila pitanja prilagođavanja Srbije pravnim tekovinama EU. Nakon prvog sastanka Konsultativne radne grupe EU i SR Jugoslavije, održanog jula 2001. godine, organizovani su brojni politički i tehnički sastanci na kojima je razmatran napredak u različitim sektorima reformi u SR Jugoslaviji/Srbiji. Ovi sastanci su pratili i podstakli dalji napredak reformskih prioriteta u Srbiji. I pored toga što je od 2001. naovamo Srbija napredovala u ispunjavanju mnogih političkih, ekonomskih i pravnih uslova pristupanja EU, uspostavljanje ugovornih odnosa između EU i Srbije stalno je odlagano. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, kao i Privremeni sporazum o trgovini i trgovinskim pitanjima konačno je zaključen tek 29. aprila 2008. posle dugog procesa pregovora, a njegova puna primena bila je suspendovana, iz političkih razloga, do kraja 2009. U ovoj oblasti napredak je bio izuzetno spor, te je Srbija pretposlednja zemlja iz regiona Zapadnog Balkana koja je zaključila Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (poslednja je Bosna i Hercegovina, koja je potpisala sličan sporazum par meseci kasnije). Razlozi za odlaganje potpisivanja sporazuma su prevashodno političke prirode i biće detaljnije razmotreni kasnije. S obzirom na to da je proces ratifikacije dug traje dve do tri godine Privremeni sporazum je Srbiji u međuvremenu trebalo da obezbedi pristup većem broju pogodnosti predviđenih Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju. Potpuna liberalizacija trgovine Srbije sa EU trebalo bi da bude završena do 2014. godine. U međuvremenu, srpski Parlament je 9. septembra 2008. ratifikovao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a srpska Vlada je oktobra 2008. odlučila da sprovodi Privremeni sporazum kako bi pokazala svoje opredeljenje za brz napredak ka članstvu u EU. Zahvaljujući odluci da se primenjuju odredbe Privremenog sporazuma, od početka 2009. izvoznicima iz EU značajno je olakšan pristup srpskom tržištu. Zahvaljujući procesu stabilizacije i pridruživanja, ostvaren je i stalni politički dijalog između Srbije i EU, a usvojeni su i važni politički dokumenti od strane Skupštine i Vlade Srbije. Nakon što je nova srpska Vlada izabrana maja 2008. istakla integraciju u EU kao najveći prioritet svoje spoljne politike, srpska administracija je izradila Nacionalni program za integraciju u EU (NPI), koji obuhvata glavne prioritete Evropskog partnerstva. Nacionalne strukture evropskih integracija su učvršćene, ojačana je i Kancelarija 2
za evropske integracije, dok su ministarstva nastavila da pripremaju zakone u oblasti evropskih integracija u skladu sa normama EU. Važno dostignuće je i ukidanje viznog režima za građane Srbije u decembru 2009, posle 18 godina zatvorenih granica. To što su vize za putovanja u zemlje EU veoma dugo ostale na snazi bilo je veoma kontraproduktivno i direktno je usporavalo proces interne demokratizacije i integracije Srbije u EU. Septembra 2008. godine Srbija je Komisiji podnela detaljan izveštaj o merama preduzetim u okviru vizne liberalizacije, te je Evropska komisija 15. jula 2009. konačno predložila putovanja bez viza u zemlje šengenske zone za građane tri zemlje Balkana Makedonije, Crne Gore i Srbije što je potvrđeno 10. novembra i počelo da se primenjuje krajem decembra 2009. U međuvremenu je saradnja Srbije sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (ICTY) u Hagu uspešno okončana, s obzirom na to, da su poslednji optuženi za ratne zločine isporučeni u leto 2011. Ovo pitanje bilo je godinama glavna prepreka za brži napredak u odnosima Srbije i EU, te je izuzetno važno da su sva sporna pitanja rešena. Saradnja sa Haškim sudom neće više predstavljati prepreku za brže integrisanje Srbije u EU. I na kraju, nakon statusa potencijalnog kandidata, koji je uživala od sredine 2001, Srbija je 2009. predala molbu za dobijanje statusa kandidata. Iako se očekivalo da će molba biti prihvaćena u decembru 2011, Srbija je tek u martu 2012. postala kandidat za članstvo u EU, što predstavlja zvanično priznanje da je zemlja spremna da otpočne pregovore o pristupanju EU. U međuvremenu, status kandidata će omogućiti Srbiji dobijanje veće i kvalitetnije finansijske pomoći EU. Napredak u dijalogu sa Kosovom bio je glavni uslov za dobijanje statusa kandidata. Napredak u svim navedenim oblastima omogućio je sve veću ekonomsku integraciju Srbije sa EU kroz trgovinu, strane direktne investicije, bankarski sektor i finansijska tržišta. Zahvaljujući trgovinskim preferencijalima koji su deo Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, veliki deo srpskih proizvoda danas ima bescarinski pristup tržištima EU. Poslednjih godina izvoz dobara i usluga iz Srbije u EU stalno je rastao i u 2008. je dostigao 54% ukupnog izvoza, dok se uvoz dobara i usluga iz EU povećao na 53% ukupnog uvoza. Međutim, zbog mnogo većeg relativnog porasta uvoza od izvoza, Srbija je ostvarila veći deficit u trgovini sa EU (vidi grafikon 1). U međuvremenu je došlo do daljeg porasta ovih udela, te je 2010. godine 65.3% uvoza i 60.2% izvoza Srbije otpadalo na EU. Najvažniji trgovinski partner Srbije danas jeste EU. 3
Grafikon 1. Spoljna trgovina Srbije, ukupno i sa EU, 2000 2008 (u hiljadama US$) Izvor: Uvalić (2012a), str. 307; zasnovano na podacima Zavoda za Statistiku Republike Srbije. Kada je reč o stranim direktnim investicijama, preduzeća iz država-članica EU bila su glavni investitori u Srbiji; samo u 2007. godini neto strane direktne investicije iz zemalja EU u Srbiji iznosile su oko 2,3 milijarde evra. Privatizacija bankarskog sektora dovela je do prodaje srpskih banaka vodećim bankama iz EU, te danas najvažnije banke u Srbiji potiču iz EU. Istovremeno je došlo i do sve veće integracije finansijskih tržišta. Nema sumnje da je srpska privreda danas mnogo više integrisana sa EU nego pre 10 godina. Ukoliko pogledamo ekonomske kriterije pristupanja EU, mnoge reforme u Srbiji jesu sprovedene u pravcu uspostavljanja tržišne privrede (Commission of the EU, 2011). Danas Srbija nije u mnogo manjoj meri funkcionalna tržišna privreda u odnosu na neke zemlje-članice EU, kao što su Bugarska ili Rumunija (EBRD, 2011), dok u pogledu nekih indikatora čak bolje stoji i od uspešnijih zemalja iz Srednje i Istočne Evrope. Na primer, ukoliko uporedimo poslovni ambijent u Srbiji i Češkoj, koja se smatra jednom od najuspešnijih zemalja u Istočnoj Evropi, videćemo da je u pogledu nekih specifičnih pokazatelja Srbija ispred Češke. Pokazatelji Svetske Banke o poslovnom ambijentu, odnosno Lakoći poslovanja ( Ease of Doing Business ) pokazuju da je Češka 2011. godine bila na 63, a Srbija tek na 89. mestu od ukupno 183 zemlje sveta. Međutim, kada se uzmu u obzir pojedinačni pokazatelji, koji sačinjavaju ovaj sintetički indikator, Srbija je bila ispred Češke u pogledu 3 od ukupno 9 indikatora: otvaranja firme, pristupa kreditima i zaštite investitora (vidi grafikon 2). 4
Grafikon 2. Indikatori poslovnog ambijenta u Češkoj i Srbiji, 2011 Izvor: Pripremljeno na osnovu podataka Svetske banke (Doing Business Indicators). I pored vidnog napretka u ekonomskim reformama od 2001. naovamo, za proces evropskih integracije Srbije, kao uostalom i drugih zemalja Zapadnog Balkana, politički kriteriji su bili mnogo važniji. Iako se zemlje zvanično ocenjuju u pogledu svih kriterijuma političkih, ekonomskih i pravnih politički kriteriji su za zemlje Zapadnog Balkana nesumnjivo bili dominantni (Uvalić, 2009). Ovakav zaključak jasno proističe iz analize ključnih problema koji su od 2001. kočili proces integracije Srbije sa EU. 3. Ključni problemi I pored svih pozitivnih rezultata, proces integracije Srbije sa EU tekao je sporo, posebno imajući u vidu da je Srbija vrlo kasno, tek krajem aprila 2008. zaključila Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a da je status kandidata stekla tek u martu 2012. Zašto proces integracije Srbije sa EU nije napredovao bržim tempom? Koji su osnovni razlozi koji su usporili proces približavanja Srbije EU? Zašto uspeh zemalja Srednje i Istočne Evrope nije ponovljen na Zapadnom Balkanu? Očigledan razlog jeste to što su opšti politički i ekonomski uslovi u regionu Zapadnog Balkana 2000. godine bili suštinski drugačiji nego u zemljama Srednje i Istočne Evrope deset godina ranije (Uvalić, 2012b). Nasleđe iz devedesetih, kada je vladala velika politička nestabilnost, ostavilo je u većini balkanskih zemalja ozbiljne posledice, uključujući osetljive probleme granica, status zemalja, povratak izbeglica i manjinska prava. Ovo je jedan od osnovnih razloga zašto zemlje Zapadnog Balkana ekonomski zaostaju za zemljama Srednje i Istočne Evrope (Uvalić, 2011). Nema sumnje da su zemlje Zapadnog Balkana same odgovorne za spor proces integracije sa EU, jer su mnoge političke, pravne i ekonomske reforme tekle relativno sporo (Cerović i Uvalić, 2009). Međutim, deo odgovornosti za sporu integraciju Balkana sa Evropom snosi i EU. Treba istaći da iako Srbija i dalje ne ispunjava sve ekonomske kriterije pridruživanja EU (Commission of the EU, 2011), glavni razlog zašto nije brže napredovala leži prvenstveno u političkom domenu. Nastojaćemo da ukažemo na osnovne probleme koji su kočili proces evropskih integracija Srbije od 2001. naovamo. Prva 5
grupa razloga je opšte prirode i proističe iz politike uslovljavanja EU prema celom regionu Zapadnog Balkana. Druga grupa razloga je specifična i vezana je za politiku EU prema SR Jugoslaviji/Srbiji. Politika uslovljavanja EU prema zemljama Zapadnog Balkana bila je znatno strožija nego u slučaju zemalja Srednje i Istočne Evrope, jer su postavljeni teži uslovi za njihovu integraciju u EU. Prvo treba istaći da su kriteriji za pristupanje EU brojniji (Uvalić, 2009). Zemlje Zapadnog Balkana bi trebalo da ispune ne samo takozvane kriterijume iz Kopenhagena, koji se odnose na političke, ekonomske i pravne uslove pristupanja EU, a koji su formulisani jos 1993. za sve zemlje koje su želele da postanu punopravne članice EU (Nuti, 1996). Osim kriterijuma iz Kopenhagena, zemlje Zapadnog Balkana moraju da ispune još dve dodatne grupe uslova formulisane na samitima Evropskog saveta 1997. i 1999. posebno za ratom pogođene zemlje regiona (Evropska komisija, 1997. i 1999). One moraju da pokažu spremnost za uspostavljanje regionalne saradnje sa susednim zemljama; i moraju da ispune sve svoje međunarodne obaveze, uključujući saradnju s Međunarodnim sudom u Hagu, odredbe Dejtonskog mirovnog sporazuma, Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN, itd. Drugo, procedura za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju mnogo je duža nego što je bila za zemlje Srednje i Istočne Evrope devedesetih. Procedura predviđa nekoliko faza u okviru priprema za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, od formiranja zajedničke Konsultativne radne grupe preko izrade Studije izvodljivosti i drugih koraka koji prethode samom zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Ako se izuzmu Makedonija i Hrvatska, koje su već 2001. mogle da potpišu Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, postupak za druge balkanske zemlje bio je mnogo duži. Treće, kada je reč o Zapadnom Balkanu, upravo su politički kriterijumi igrali najvažniju ulogu, posebno poštovanje međunarodnih obaveza (Uvalic, 2009). S obzirom na strogo političko uslovljavanje od strane EU, ne iznenađuje što je za neke zemlje proces zaključivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju veoma dugo trajao. Početkom devedesetih godina, zemljama Srednje i Istočne Evrope za potpisivanje Sporazuma o pridruživanju EU bilo je dovoljno da saopšte nameru da će sprovesti tranziciju ka višestranačkoj demokratiji i tržišnoj privredi. Sporazumi o pridruživanju zaista su brzo potpisani od decembra 1991. do juna 1995. godine sa svim zemljama Srednje i Istočne Evrope, izuzev sa Slovenijom, sa kojom je potpisan juna 1996. Potpisivanje Sporazuma o pridruživanju stoga nije podlegalo bilo kakvoj politici uslovljavanja od strane EU, za razliku od potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa balkanskim zemljama. Druga grupa razloga sporog napretka procesa evropskih integracija su specifični uslovi za Srbiju/SR Jugoslaviju. Tokom 2001 08, dva ključna pitanja ometala su brži napredak dijaloga između SR Jugoslavije i EU: složeni politički odnosi između Srbije i Crne Gore, kao i saradnja Srbije sa Haškim sudom. Oba pitanja dovela su do postavljanja specifičnih uslova SRJ/Srbiji od strane EU, što je u velikoj meri odložilo potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Treće pitanje tiče se Kosova, posebno nakon što je jednostrano proglasilo nezavisnost u februaru 2008. (1) Od 2001. godine pa nadalje, EU je insistirala na očuvanju jedinstvene države prvo jugoslovenske federacije dveju republika (Srbije i Crne Gore), a posle 2003. Državne Zajednice Srbije i Crne Gore. Takav stav znatno je odložio put Srbije ka EU, možda isto 6
koliko i druga osetljiva politička pitanja (Uvalić, 2012a). Evropska komisija je insistirala na potpunoj harmonizaciji većeg broja ekonomskih zakona koji su već 2001. godine bili sasvim drugačiji u Srbiji i Crnoj Gori. Pošto je SR Jugoslavija (kasnije Državna Zajednica) morala da ostane jedna zemlja, trebalo je da ima zajedničko tržište i istu spoljnotrgovinsku politiku. Jedan od zakona u kojem se pokazalo da je gotovo nemoguće u potpunosti harmonizovati srpske i crnogorske norme bio je Zakon o spoljnoj trgovini. Posle dugog procesa pregovora većina carinskih tarifa bila je harmonizovana, izuzev za 56 poljoprivrednih proizvoda. Usvojen je Akcioni plan za harmonizaciju unutrašnjeg tržišta, koji je međutim doživeo potpuni neuspeh, jer je bilo nemoguće naći obostrano prihvatljivo rešenje. Tek 2004. godine EU je odlučila da više ne insistira na harmonizaciji ekonomskih zakona Srbije i Crne Gore, već da u budućnosti primenjuje pristup na dva koloseka : da se odvojeno bavi pitanjima iz oblasti trgovinskih, ekonomskih i sektorskih politika koje su republike nezavisno vodile, dok je u oblastima u nadležnosti Državne Zajednice trebalo da nastavi da radi sa zemljom kao celinom. Promena stava EU omogućila je ponovno pokretanje Izveštaja o izvodljivosti u vezi sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju sa Državnom Zajednicom Srbije i Crne Gore, a nakon raspada Zajednice u junu 2006. zasebne pregovore sa Srbijom i Crnom Gorom. (2) Druga grupa razloga zašto je proces evropskih integracija sporo napredovao odnosila se na navodno nedovoljnu saradnju Srbije sa Haškim sudom. Ovo je glavni razlog zašto je tokom dugog niza godina odlagano potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Štaviše, iako je Srbija u aprilu 2008. konačno potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, kao i Privremeni sporazum o trgovini i trgovinskim pitanjima, Privremeni sporazum nije mogao da se primeni, niti je dugotrajan proces ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju mogao da započne dokle god se države-članice EU jednoglasno nisu složile da Srbija u potpunosti sarađuje sa Haškim sudom. Posle potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, EU nije sprovela delove Sporazuma koji se odnose na trgovinske odredbe (Privremeni sporazum), niti su ministri EU svojim parlamentima podneli na ratifikaciju Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Ovo je sprovedeno tek pošto je Evropski savet utvrdio da Srbija u potpunosti sarađuje sa Haškim sudom 7. decembra 2009. godine, tako da je Privremeni sporazum konačno stupio na snagu 1. februara 2010. Punu primenu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, više od godinu dana posle potpisivanja, krajem 2009, i dalje je kočila nedovoljna saradnja Srbije sa Haškim sudom. Međutim, kao što je ranije napomenuto, ovo više nije prepreka za saradnju sa EU, jer je Srbija u međuvremenu (tokom prve polovine 2011) isporučila Haškom sudu sve preostale optužene za ratni zločin. (3) Treći razlog zašto politički odnosi između Srbije i EU nisu napredovali brže jeste pitanje Kosova, posebno nakon što je jednostrano proglasilo nezavisnost u februaru 2008. Iako je na osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija Kosovo zvanično ostalo deo Srbije/SR Jugoslavije, nakon završetka rata u junu 1999. UNMIK je faktički bio zadužen za najvažnija pitanja. Tokom protekle decenije bilo je puno problema. U novije vreme, Srbija se protivila raspoređivanju misije EULEKS nove misije EU za uspostavljanje vladavine prava na Kosovu bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. EULEKS je zvanično postao operativan 9. decembra 2008, mada je njegovo raspoređivanje odloženo za šest meseci zbog prvobitnog protivljenja Srbije. Štaviše, nakon više od četiri godine od jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, do 1. juna 2012. većina (53%) zemaljačlanica Ujedinjenih Nacija i dalje ga nije priznala kao nezavisnu državu, uključujući i pet 7
zemalja članica EU (Grčka, Kipar, Rumunija, Slovačka i Španija). Kosovo je bez svake sumnje trenutno najdelikatniji problem. Ustav nalaže očuvanje granica i integriteta zemlje, dok prioritetni cilj spoljne politike Srbije jeste članstvo u EU. Kako da se nađe kompromisno rešenje? Jasno je da će ovi problemi morati da se reše pre ulaska Srbije i Kosova u EU. 4. Koristi od ulaska Srbije u EU Šta će Srbija dobiti kada postane članica EU? Dva pitanja će biti ključna: prvo se tiče nivoa razvijenosti Srbije i njenih regiona, a drugo poljoprivrede. Kada Srbija bude postala član EU, upravo će ova dva pitanja predodrediti finansijska sredstva EU na koja će Srbija moći da računa. Žestoke rasprave između Evropske komisije i predstavnika vlada Srednje i Istočne Evrope krajem devedesetih godina bile su upravo o ovim pitanjima, zbog vrlo velikih efekata proširenja EU na preraspodelu budžetskih sredstava EU. Imajući u vidu da su kandidati iz Srednje i Istočne Evrope bile zemlje na nižem nivou razvoja, u kojima je poljoprivreda bila više zastupljena nego prosečno u EU-15, bilo je očekivano da će nakon njihovog ulaska veliki deo sredstava koji se izdvaja za regionalnu politiku i za Zajedničku poljoprivrednu politiku EU morati da se preusmeri od starih ka novim članicama (Senior Nello, 2011). Ukoliko uzmemo u obzir nivo razvijenosti Srbije, odnosno BDP po stanovniku na osnovu kupovne moći, u poređenju sa istim indikatorom u zemljama EU, kao i kandidatima i potencijalnim kandidatima iz regiona Zapadnog Balkana, možemo zaključiti da se Srbija nalazi na vrlo niskom nivou ekonomskog razvoja. I pored relativno visokih stopa rasta tokom 2001 08, do 2011. Srbija je dostigla tek 35% prosečnog BDP po stanovniku EU-27. U grupi od 34 zemalja 27 država-članica EU i 7 kandidata ili potencijalnih kandidata (zemlje Zapadnog Balkana i Turska) Srbija se danas nalazi na trećem mestu s kraja (vidi grafikon 3). Grafikon 3. Bruto domaći proizvod po glavi stanovnika (na osnovu kupovne moći)* u EU i u zemljama Zapadnog Balkana, 2011. (BDP EU-27 = 100) *Eurostat izračunava BDP po glavi stanovnika na osnovu kupovne moći u pojedinim zemljama, odnosno PPS (Purchasing Power Standards). Izvor: Pripremljeno na osnovu podataka Eurostat. 8
Zašto je Srbija danas na tako niskom nivou ekonomske razvijenosti? Treba se potsetiti da je proces privrednog oporavka srpske privrede bio izuzetno spor nakon drastičnog pada BDP-a devedesetih godina. Visoke stope rasta ostvarene posle 2001. nisu bile dovoljne da bi se nadoknadio izražen pad BDP-a početkom devedesetih, kao i ponovo 1999. usled NATO bombardovanja (Uvalić, 2010). Zato je realan BDP Srbije 2008. godine bio dostigao svega 72% nivoa iz 1989. godine, dok je ekonomska kriza dodatno pogoršala situaciju jer se procenat 2009. spustio na svega 70%. Podatak o poražavajućem zaostajanju Srbije za prosečnim nivoom privredne razvijenosti u EU, takođe upućuje na zaključak da će Srbija i njeni regioni, kada budu deo EU, moći da računaju na srazmerno veću pomoć fondova EU, koji podstiču razvoj manje razvijenih zemalja i regiona (Kohezioni fond, Evropski fond za regionalni razvoj i Evropski socijalni fond). U finansijskoj perspektivi EU koja je u toku, za period 2013 2020, najvažniji cilj kohezione politike EU za koji se odvaja više od 80% ukupnih sredstava, je upravo konvergencija, odnosno smanjivanje jaza u nivou razvijenosti manje i više razvijenih zemalja i regiona EU. Drugo važno pitanje tiče se poljoprivrede. Udeo poljoprivrede u dodatoj vrednosti Srbije mnogo je veći nego prosečan udeo u EU, a slične su razlike i u pogledu zaposlenosti u ovom sektoru. Srbija je 2010. i dalje imala udeo poljoprivrede u BDP-u od 9%, u poređenju sa udelom od svega 1,2% u EU-27 (vidi grafikon 4). Po značaju poljoprivredne proizvodnje Srbija se nalazi čak i ispred članica EU, u kojima je poljoprivreda i danas važna, kao što su Bugarska ili Rumunija, u kojima je udeo poljoprivrede 2010. godine bio 5% odnosno 7% BDP-a ovih zemalja. Grafikon 4. Udeo dodate vrednosti poljoprivrede u BDP-u zemalja Balkana, na teritoriji Kosova i prosek EU-27, 2010. godine (u % BDP-a) Izvor: Pripremljeno na osnovu podataka Eurostat-a i Svetske Banke (World Development Indicators). Iako je učesće poljoprivrede u BDP u nekim zemljama Zapadnog Balkana veće nego u Srbiji (pogotovo u Albaniji, vidi grafikon 4), imajući u vidu da je Srbija najveća zemlja u regionu kako u pogledu teritorije tako i stanovništva, koja poseduje najveće poljopri- 9
vredne površine i ima visok procenat aktivne radne snage zaposlene upravo u ovom sektoru, može se očekivati da će imati pravo na proporcionalno veću pomoć iz sredstava Zajedničke poljoprivredne politike EU. I pored stalnog smanjenja pomoći EU za poljoprivredu tokom poslednjih decenija, ipak je i danas više od trećine budžeta EU usmereno na Zajedničku poljoprivrednu politiku. Pomoć poljoprivredi će sigurno ostati važan sastavni deo zajedničkih politika EU i narednih godina. Srbija će u međuvremenu, pre nego što postane članica EU, najverovatnije donekle smanjiti udeo poljoprivrede u BDP, ali će i pored toga ovaj sektor zadržati relativno važno mesto. To znači da će Srbija po ovom osnovu, kada postane članica EU, moći da koristi sredstva Zajedničke poljoprivredne politike EU srazmerno više od zemalja u kojima je poljoprivreda manje zastupljena. 5. Perspektive U samoj EU već više godina postoji velika neizvesnost u pogledu njenog opredeljenja za dalje širenje i prijem novih članova. Odbijanje Ustava EU od strane Holandije i Francuske, problemi u vezi sa usvajanjem Lisabonskog sporazuma, davno zaboravljeni četvrti kriterijum koji se odnosi na spremnost EU da prihvati nove članove, često istican problem zamora od proširenja neki su od problema koji su doprineli povećanoj neizvesnosti u vezi sa stavom EU prema Zapadnom Balkanu i Turskoj. U međuvremenu su iskrsli i novi problemi. Globalna finansijska i ekonomska kriza (2007 do danas) duboko je pogodila EU, a trajniji ekonomski oporavak je u većini zemalja veoma spor. Od 2009. naovamo dužnička kriza duboko je pogodila Portugal, Irsku, Italiju, Grčku i Španiju (te je za ovu grupu zemalja prvobitno korišćena skraćenica PIIGS, koja je kasnije zamenjena sa pristojnijim terminom Club-Med ). Tokom 2007 10. prosečni državni dug evrozone porastao je sa 66% na 85%, dok je u Grčkoj porastao sa 105% na 141%, a u Italiji sa 104% na 119%. Ovi problemi uzrokovali su rastući pesimizam. Da li će se Evropska monetarna unija raspasti? Da li će zemlje evrozone morati da se vrate na prethodno korišćene nacionalne valute? Da li će se Grčka izvući iz dužnićke krize? Da li će u Italiji Montijeva vlada pasti? Da li će uopšte opstati i sama Evropska Unija? S obzirom na to, da EU trenutno prolazi kroz krizu nezapamćenih razmera, moguće je da će buduća proširenja EU biti odložena nakon ulaska Hrvatske u julu 2013. Međutim, treba podsetiti da sadašnji kandidati i potencijalni kandidati iz regiona Zapadnog Balkana ionako nisu spremni za ulazak u EU, jer svim zemljama tek predstoje pregovori o pristupanju EU. Krajem juna 2012. Evropski savet je potvrdio nameru da se otpočnu pregovori o pristupanju EU sa Crnom Gorom, a nije isključeno da će uskoro i Srbiji i Makedoniji biti potvrđena mogućnost otpočinjanja pregovora o pristupanju EU. Svejedno, proces pregovora će neminovno trajati bar 6 7 godina, kao što je bio slučaj sa zemljama Srednje i Istočne Evrope, kao i Hrvatske. Zato se buduće učlanjenje u EU svih zemalja Zapadnog Balkana (osim Hrvatske) može očekivati verovatno tek krajem ove decenije, čak i ako se sadašnja kriza EU uspešno prebrodi. Međutim, ukoliko i ne dođe do odlaganja procesa pristupanja novih članova EU, gotovo je sigurno da će ubuduće takozvani četvrti kriterijum Kopenhagena, odnosno spremnost EU da primi nove članove biti najvažniji. Može se takođe očekivati strožija politika političkog uslovljavanja od strane EU. Budući pregovori o pristupanju EU sa 10
Srbijom, kao što je najavljeno za Crnu Goru, takođe će verovatno krenuti od najtežih poglavlja, koja se tiču korupcije, sudstva i ljudskih prava. I pored svih navedenih problema, Evropska Unija za Srbiju jeste najbolja opcija. Najvažniji dugoročni ciljevi EU su isto tako izuzetno važni za Srbiju. I Srbiji je potrebna dugoročna strategija razvoja koja će nastojati da ostvari ciljeve Evrope 2020, odnosno pametan, održiv i obuhvatan rast (Commission of the EU, 2010). U Srbiji su ljudski resursi takođe ključni faktor dugoročnog ekonomskog razvoja; ekološkim problemima bi moralo da se posveti mnogo više pažnje, dok su ciljevi većeg zapošljavanja i uključivanja ljudskih resursa još važniji, imajući u vidu da je stopa nezaposlenosti nedavno dostigla 24%. Ovi ciljevi u Srbiji se mogu ostvariti jedino primenom bolje fokusirane industrijske politike, koja bi podstakla istraživanje i razvoj, obrazovanje, brze zapošljavanje posebno u zelenim sektorima i veće investicije u obnovljive resurse (Uvalić, 2010). Pošto je za sve zemlje Zapadnog Balkana članstvo u EU moguće tek u nekoj dugoročnoj perspektivi, do ulaska u EU one bi trebalo da nastave sa sektorskom integracijom sa EU, dakle sa daljom integracijom pojedinih tržišta tržišta robe, usluga, kapitala, radne snage, energije. Odgovornost za ubrzanje tekućeg procesa integracije i pridruživanja EU prvenstveno leži na Srbiji. Kao što je bio slučaj sa zemljama Srednje i Istočne Evrope, kao i drugih zemalja Zapadnog Balkana, i Srbija mora da ispuni kriterijume za pristupanje EU. Međutim, veliki deo odgovornosti leži i na EU. Dok Srbija mora da ubrza ispunjenje kriterijuma za članstvo u EU, što će i njoj samoj sigurno biti od koristi, EU bi trebalo da ubrza proces integracije. Iako će političko uslovljavanje i dalje ostati glavni instrument EU za sprovođenje ciljeva njene politike, takvi instrumenti bi trebalo da se primenjuju fleksibilno kako ne bi podrivali ostvarivanje ostalih važnih ciljeva. Moglo bi se pokazati da sadašnji, prilično neizvesni izgledi za članstvo u EU predstavljaju nedovoljno sidro za dalje sprovođenje potrebnih reformi. Prihvatanje zemalja Zapadnog Balkana u EU pomoglo bi u rešavanju nekih od preostalih političkih problema u regionu, što bi doprinelo većoj stabilnosti na Balkanu. Iako članstvo u EU nije čaroban štapić, postojeće tenzije u vezi sa granicama, statusom, državnošću, izbeglicama, pravima manjina i suverenitetom, najlakše bi se prevazišle kada bi se zemljama Zapadnog Balkana što pre omogućio ulazak u EU. To je najsigurniji način da se obezbede trajan mir i stabilnost na Balkanu i, šire, u Evropi. Posle dve decenije stalne fragmentacije balkanskog regiona, ulazak tih zemalja u EU doprineo bi daljem ujedinjenju Evrope (Uvalić, 2012a). Literatura Cerović, B. i Uvalić, M. (2009), Introduction, u Cerović, B. i Uvalić, M. (ur.) (2009), Western Balkans Accession to the European Union: Political and Economic Challenges, Beograd, Ekonomski fakultet, Čugura Print, str.3 6. Commission of the European Communities (1997), Conclusions of the General Affairs Council of 29 April, Brussels. Commission of the European Communities (1999), Conclusions of the General Affairs Council of 21/22 June, Brussels. 11
Commission of the European Communities (2010), Europe 2020. A strategy for smart, sustainable and inclusive growth, Brussels, COM (2010) 2020, March 3. Commission of the European Communities (2011), Progress towards meeting the economic criteria for accession: the Assessments of the 2011 Progress Reports and the Opinion (Serbia), European Economy Occasional Papers 85, DG for Economic and Financial Affairs, December 2011. European Bank for Reconstruction and Development (EBRD) (2011), Transition Report, London. Eurostat (ec.europa.eu/eurostat/). Nuti, D. M. (1996), European Community response to the transition: aid, trade access, enlargement, Economics of Transition, 4 (2): 503 511. Senior Nello, S. (2012), The European Union. Economics, Policies and History, London, New York, San Francisco, Milan, New Delhi, Singapore, Toronto, The McGraw-Hill Companies, Third edition. Uvalić, M. (2009), Integrating the Western Balkans into the European Union: How useful are the EU economic accession criteria?, u Cerović, B. i Uvalić, M. (ur.) (2009), Western Balkans Accession to the European Union: Political and Economic Challenges, Beograd: Ekonomski fakultet Čugura Print, str. 53 85. Uvalić, M. (2010), Serbia s Transition. Towards a Better Future, Basingstoke and New York, Palgrave Macmillan. Srpsko izdanje: Uvalić, M. (2012a), Tranzicija Srbije. Ka boljoj budućnosti, Beograd, Zavod za udžbenike (u štampi). Uvalić, M. (2011), Žašto Zapadni Balkan kasni za Centralnom i Istočnom Evropom?, u Cerović, B. & Uvalić, M. (ur.) (2011), Kontroverze ekonomskog razvoja u tranziciji. Srbija i Zapadni Balkan, Beograd, Ekomski fakultet, Čugura Print, str. 9 23. Uvalić, M. (2012b), Transition in Southeast Europe: Understanding Economic Development and Institutional Change, u Roland, G. (ur.) (2012), Transition in Eastern Europe. The Long-Run View, Palgrave, Macmillan, str. 364 399. World Bank, Doing Business Indicators (www.doingbusiness.org) World Bank, World Development Indicators (www.worlddevelopmentindicators.com) 12
Evropska unija transformacija ili raspad Ivan Vujačić* ivujacic@ekof.bg.ac.rs Apstrakt: U radu se ukazuje na institucionalne nedostake evrozone u svetlu aktuelne krize evra koja se širi na krizu same Evropske unije (EU). Osnovni zakjučak rada je da se EU nalazi na raskršću između transformacije u smislu unošenja elemenata federalizma makar između članica evrozone, ako ne i čitave EU, i raspada evrozone, što može dovesti do raspada EU. Svi ekonomski parametri i poređenja sa SAD govore u prilog jačanja uloge Evropske centralne banke, s jedne strane i jačanja zajedničkih nadnacionalnih garancija za evroobveznice, koje bi olakšale pritisak finansijskih tržišta na prezadužene zemlje i na evrozonu. Sve ove eventualne mere iziskivale bi i delimičnu institucionalnu reformu EU. Ključne reči: evrozona, Evropska Unija, finansijska kriza, institucionalne reforme EU. Abstract: The paper points out the institutional deficiencies of the Eurozone in light of the current crisis of the euro which is spreading to a crisis of the European Union (EU) itself. The basic conclusion is that the EU is at a crossroads between transformation in the sense of introducing federal elements among the members of the Eurozone, if not the EU as a whole, and the dissolution of the Eurozone which could lead to the disintegration of the EU. All economic parameters and comparisons with the USA point to the need for a stronger role of the European Central Bank (ECB) on the one hand, and the introduction of supranational guarantees for Eurobonds which would relieve the pressure of financial markets on highly indebted countries and on the Eurozone itself. The introduction of these instruments would require a partial institutional reform of the EU. Key words: eurozone, EU, financial crisis, institutional reform of the EU. JEL KLASIFIKACIJA: G01,N24, H87. 1. Uvod osnovi evropskih integracija Kada je Kejnz objavio Ekonomske posledice mira 1 1919. godine, ne samo da je opisao opštu devastaciju I svetskog rata, već je analizirao i prvu globalizaciju u periodu koji je tom ratu prethodio. Istovremeno, prikazao je jednu idealizovanu viziju predratne Evrope uz viđenje prevazilaženja posledica rata. Uviđajući pogubne posledice Versajskog ugovora, u prvi plan je postavio princip solidarnosti i uzajamnosti kao osnov rekonstrukcije Evrope. Ovakva vizija Evrope, zasnovane na zajedništvu, postala je aktuelna tek pošto su se u velikoj meri obistinila Kejnzova predviđanja o pogubnim posledicama nametnutih reparacija Nemačkoj po okončanju I svetskog rata. Posle II Svetskog rata, sa podelom Evrope i suočavanjem sa izazovom koji je proistekao iz širenja socijalizma, počelo je formiranje Zapadne Evrope kao geopolitičke zajednice. * 1 Univerzitet u Beogradu, Ekonomski fakultet. Keynes, 1920. 13
Nastanak hladnog rata, gotovo apsolutna premoć SAD i želja da se izbegnu posledice kakve su proizašle iz Versajskog ugovora, dovele su do postepenih integracija evropskih privreda koje su kroz razne forme vodile sve većim integracijama i stvaranju Evropske Unije (EU). Ovaj proces kulminirao je 1999. godine stvaranjem monetarne unije (evrozone) određenog broja zemalja EU. Imajući u vidu krizu evrozone, po opštem uverenju, najveće institucionalne krize u Evropi posle II Svetskog rata, postavlja se pitanje opstanka ne samo evrozone, već i EU. Pitanje mogućnosti raspada ovog jedinstvenog eksperimenta ekonomskih i političkih integracija nije više puka intelektualna spekulacija, već preokupacija vodećih svetskih političkih, ekonomskih i privrednih aktera. Mada istorija evropskih integracija nije predmet ovog rada, ona nam može ukazati na osnovna ograničenja EU u rešavanju sadašnje ktize. Pre svega, tržišne privrede Evrope su se veoma brzo oporavile posle II svetskog rata. Čuveni Maršalov plan možda nije materijalno toliko delovao kako se onda činilo, ali njegovo uslovlajvanje i insistiranje od strane SAD na razvoju tržišne privrede i saradnji među evropskim zemljama svakako jeste doprinelo procesu integracija. Međutim, sećanje na klasne konflikte iz 1930-ih doprinelo je uspešnom pokušaju političkih i privrednih elita da u svim vodećim tržišnim evropskim privredama dođe do stvaranja specifičnih tipova socijalnih ugovora sa sindikatima koji su obezbedili stabilnost poslovanja. Nije slučajno Barry Eichengreen 2, jedan od vodećih ekonomskih istoričara, okarakterisao ovaj preovlađujući posleratni evropski ekonomski sistem kao koordinisanu ekonomiju. Štaviše, celokupan proces uspostavljanja posleratnog ustrojstva, koje je vodilo integracijama, odvijalo se znatno manje glatko nego što se to možda nekima danas čini. Milward 3 je prilično uspešno pokazao da su nacionalni interesi bili u središtu procesa integracija. On je čak razvio tezu da su u početku integracije ojačavale ulogu države. Ovu tezu bi trebalo imati na umu prilikom analize sadašnje krize koja je ponovo otvorila pitanje nacionalnog suvereniteta i demokratskog legitimiteta. U stvari, ubrzani razvoj tokom zlatnog doba ekonomskog rasta u prvim dekadama posle Drugog svetskog rata bio je, između ostalog, baziran na industrijalizaciji na modernijim tehnološkim osnovima, ali u velikoj meri i na ekstenzivnom razvoju.to je doba masovne industrijske proizvodnje sa uvozom radne snage iz evropske periferije. Ovom periodu je došao kraj tokom 1970-ih, sa naftnim šokovima, kolapsom Breton Vuds (Bretton Woods) sistema i pojavom inflacije i rigidnosti nadnica. Govorilo se o eurosklerozi, o pojedinim zemljama kao bolesnicima Holandija, Velika Britanija. U ovom periodu, kao deo odgovora na ove izazove, došlo je do inicijative (Francuska, Nemačka) za formiranje Evropskog monetarnog sistema i stvaranja Evropskog deviznog režima ( Exchange rate mechanism). Brojne teškoće izazvane padom produktivnosti, hroničnom inflacijom i recesijom u prvoj polovini 1980-ih bile su prevaziđene ekspanzijom i sve većom institucionalnom integracijom. Ekspanzija svetske privrede, kao i produbljivanje integracija kroz institucionalne reforme i širenja članstva na zemlje bivšeg socijalističkog bloka, pomoglo je EU da održi prosperitet i rast, bez obzira na sve probleme koji su se javljali, sve do krize koja je zahvatila svet 2008. godine. U međuvremenu, stvorena je i evrozona kojoj su se od novoprimljenih zemalja u EU priključile Slovenija i Estonija. 2 3 Eichengreen, 2007. Milward, 1992. 14
Trebalo bi imati u vidu, da su evropske integarcije bile motivisane nacionalnim interesima i da su podržavane i produbljivane brzim rastom u prvim dekadama posle Drugog svetskog rata. Ovaj rast bio je zasnovan na socijalnom dogovoru (državi blagostanja) i industrijalizaciji. Istovremeno, sve jača institucionalna, ekonomska i politička integracija dovela je do širenja i daljeg razvoja privreda EU. Mada su pojedine vodeće zemlje EU iskusile određene periode stagnacije, opšti ekonomski bum od sredine 1980-ih im je pomagao da postepeno ove probleme prevaziđu. 2. Kriza EU Sadašnja kriza EU je samo delimično uzrokovana svetskom finansijskom krizom. Osnov krize EU predstavljaju nerazrađene institucije, njihove nekompletnosti i nedovoljno nadgledanje procesa koji su se odvijali u dužem periodu. Koreni krize se nalaze i u globalizaciji koja traje bar poslednje tri dekade, ako ne i od okončanja Drugog svetskog rata. Nameće se pitanje, da li je na duži rok evropski socijalni model održiv? Međutim, u ovom radu osnovno pitanje je: da li je raspad EU moguć na kratak rok i šta je neophodno preduzeti da do toga ne dođe? Kao što je dobro poznato, ugovorom iz Mastrihta (1992) određena su sledeća četiri makroekonomska kriterijuma, kojih bi zemlje morale da se pridržavaju: (1) Da inflacija ne prelazi više od 1.5% proseka tri zemlje koje imaju najnižu inflaciju; (2) Da tekući budžetski deficit ne prevazilazi 3% BDP-a, ili ukoliko se u izuzetnim situacijama to desi, da se sagleda jasna perspektiva vraćanja deficita na ovaj nivo; (3) Da ukupni javni dug ne prelazi 60% BDP-a; (4) Da dugoročne kamatne stope ne prelaze više od 2% stopa, koje su na snazi u zemljama sa najnižom inflacijom. Dodatni kriterijum o politici deviznog kursa više nije aktuelan kada su u pitanju zemlje evrozone, jer su se samim stupanjem u nju odrekle sopstvene politike kursa i monetarne politike. Ekonomije ovih 17 zemalja čine oko 2/3 bruto domaćeg proizvoda EU. Do pojave krize, zemlje se nisu ustezale da fleksibilnije ulaze u povećanje državnog duga, pa su uglavnom bile zadužene iznad nivoa propisanog sporazumom iz Mastrihta. Štaviše, finansijska tržišta nisu reagovala kada su u pitanju bile državne obveznice država evrozone, držeći se implicitne pretpostavke da je bankrotstvo neke od zemalja monetrane unije gotovo nemoguće. Usled toga, razlike u prinosima između obveznica Nemačke i drugih zemalja bile su minimalne. Tek se sa otkrivanjem stvarne veličine duga Grčke, dolazi do saznanja da je bankrotstvo zemalja-članica evrozone, ipak moguće. Uviđajući da Grčka neće moći da vrati dugove, raste cena reprogramiranja njenog javnog duga uz pojačanu pažnju od strane finansijskih tržišta na druge zemlje, čija prezaduženost potencijalno prevazilazi mogućnosti regularne otplate javnog duga. Kao takve, sem Grčke, pre svega su identifikovane Portugal, Irska, Italija i Španija. Ove dve poslednje su posebno problematične usled veličine njihovih privreda, kao i veličine njihovog javnog duga. 15
Pojačani rizik rasta kamatne stope na državne obveznice tih zemalja, dalje pogoršava situaciju i otvara najveću krizu ne samo evrozone, nego i čitave EU. Usled saznanja da je moguća ne samo fragmentacija evrozone na više delova, već da je moguć i raspad EU, dolazi i do političke krize. Sada je postalo očigledno, da je evrozona stvarana bez dovoljno kontrolnih mehanizama, odnosno mehanizama nadgledanja fiskalnih pozicija zemalja-članica. Iz ovog razloga je teško sagledati eventualne pojave dubljih kriza i potresa u evrozoni. Pored toga, politički otpor dubljim integracijama u pravcu jačanja federalnih aspekata EU, sprečio je stvaranje neophodnih instrumenata za rešavanje aktuelne krize. Ne bi trebalo zaboraviti da su referendumi u Francuskoj, prethodno u Holandiji, skrenuli pažnju na to da veliki deo stanovništva evropskih zemalja vidi otuđenost birokratije u Briselu kao atak na suverenitet nacionalnih država. Teškoće donošenja Lisabonskog sporazuma i reformisanje EU ukazali su na krizu legitimnosti nadnacionalnih institucija. Bilo kako bilo, ono što bi svaka monetarna unija trebalo da poseduje kao institucija su: (i) zajmodavca u krajnjoj instanci za ugrožene države centralnu banku u pravom smislu reči (lender of last resort), (ii) fleksibilnost u pogledu reakcije na moguće šokove, (iii) fiskalne transfere i (iv) mogućnost zajedničkog garantovanja dugova. Evrozona, ne samo da ne poseduje sve ove mehanizme, već ne poseduje nijedan od njih. 3. Izazov i odgovori Kriza evrozone je otkrila brojne slabosti u funkcionisanju EU. Na prvom mestu, od početka se videla jasna podvojenost između zemalja čije su ekonomije relativno uspešnije i zemalja koje su identifikovane kao problematične sa aspekta zaduženosti, to jest, visine i mogućnosti otplate javnog duga. Ukoliko su postojale dileme oko premoći nadnacionalnih integracija nad nacionalnim suverenitetima, u ovom slučaju je postalo prilično jasno da je nadvladao nacionalni suverenitet kao osnovni politički i organizacioni temelj EU. Drugo, postalo je jasno da je EU složen mehanizam i da sporo reaguje zbog načina odlučivanja, što je i dovelo do širenja opasnosti od finansijske zaraze (contagion) i većih ukupnih troškova pri naknadnim intervencijama u slučaju pojedinačnih privreda. Treće, očigledno je da je došlo do pokušaja da se donesu kratkoročna rešenja kako bi se stvorio prostor za trajnu konsolidaciju. Kratkoročna rešenja su se, međutim, pokazala kao nedovoljna i unekoliko kontraproduktivna. Četvrto, nastavljen je proces otuđenog odlučivanja, što se ogledalo u nametanju premijera u Italiji i Grčkoj mimo parlamentarnih izbora. Ovo je još više potkopalo legitimitet odlučivanja u okviru EU imajući u vidu da demokratsko višestranačko i parlamentarno uređenje predstavlja njenu temeljnu vrednost. Mere koje su preduzimane išle su, od početka krize, u pravcu transformacije ka izvesnom stepenu pojačane solidarnosti i federalizacije. Prva mera je stvaranje Evropskog finansijskog stabilizacijskog sredstva (EFSF) (European Financial Stability Facility) od strane svih 27 zemalja EU (formiran u maju 2010. godine), koji služi zemljama-članicama da prevaziđu teškoće javnih dugova. Ova institucija emituje obveznice putem kojih prikuplja sredstva kojim može da otkupljuje državne obveznice zemalja-članica, rekapitalizuje banke ili pruži pozajmice zemljama koje se osećaju ugroženim. Obveznice garantuju sve države EU proporcionalno njihovom učešću u Evropskoj centralnoj banci 16