Мој скептицизам је нераскидив од вртоглавице, никад нисам схватао да је за сумњу потребна метода.

Емил Сиоран СВЕСКЕ 1 26. јун 1957. Прочитао књигу о паду Константинопоља. Пао с гра дом. Жеља да заплачем насред улице! Носим у себи демона суза. Мој скептицизам је нераскидив од вртоглавице, никад нисам схватао да је за сумњу потребна метода. Еми ли Ди кин сон: I felt a fu ne ral in my brain, а ја бих мо гао до да ти као гђа Де Леспинас: у сваком тренутку свог живота. Непрекидни погреб ума. Хоћемо ли икад схватити драму човека који ни у једном тренутку свог живота није мо гао да заборави рај? Као што су дру ги у гро бу, ја сам јед ном но гом у ра ју. По мо зи ми, Го спо де, да ис тро шим га ђе ње и жа лост пре ма са мом се би и да их се ви ше не бо јим не у те шно! Све се у ме ни пре тво ри у мо ли тву или ху ље ње, све по ста не и по зив и од би ја ње. 44МЕЂАШИ 1 После Сиоранове смрти, у његовој радној соби пронађене су 34 свеске датиране од 1957. до 1972. са идентичним насловом: уништити. У њима су бележени успутни фрагменти и коментари који ће касније постати грађа за Сиораново најпознатије дело, О неприлици рођења (De l inconvénient d être né). Његова покровитељка и дружбеница Симон Буе приредила је Свеске 1997. за Галимар, али ни она није дочекала интегрално издање. Рукопис се чува у рукописној библиотеци Жак Дусе. Занимљиво је да постоји још један контингент Сиоранових свезака из каснијег периода. Откривен је у подруму зграде у којој је Сиоран живео, након смрти Симон Буе (Simone Boué), која по свему судећи није ни знала за њих. Свеске је пронашла старетинарка Симон Боле (Simone Bаulez), која је 2008, после спора са Сиорановим наследницима, постала њихова законска власница. У тих 37 свезака налази се неколико верзија Неприлике рођења, припремне белешке за Черечење (Écartèlement), Признања и анатеме (Aveux et Anathèmes), као и ауторов дневник од 1972. до 1980. На објављивање другог тома Свезака још се чека. (Прим. прев.)

Изрека просјака: Кад се поред цвета помолимо, почне брже да расте. Бити беспослени тиранин. Не пре кид на по е зи ја без речи; ћу та ње ко је у мо јим ду би на ма тут њи. За што ни сам обдарен Речју? Тако осетљив а тако стерилан! Превише сам гајио осећање а запоставио израз; живео сам говором; тако сам жртвовао казивање Толике године, читав живот и ни једног јединог стиха! Све пе сме ко је сам мо гао да на пи шем, ко је сам угу шио у се би из не до стат ка та лен та или из наклоности према прози, изненада траже да живе, гласно се буне и потапају ме. Мој идеал писања: заувек ућуткати песника који се крије унутра; ликвидирати последње остатке лирике; ићи против онога што јесмо, издати своја надахнућа; погазити и полете и гримасе. Свака примеса поезије отрује прозу и учини је загушљивом. Мо ја хра брост је не га тив на, усме ре на про тив ме не. Скре нуо сам жи вот с пред о- дре ђе ног сме ра. Оне спо со био сам сво ју бу дућ ност. У огром ној сам пред но сти у од но су на смрт. Ја сам фи ло зоф ко ји ур ла. Ако уоп ште имам иде је, оне ла ју; оне ни шта не об ја сне, са мо пук ну. Читавог живота сам обожавао велике тиране огрезле у крви и кајању. У књи жев ност сам се упу стио из не мо ћи да уби јем или да се уби јем. Са мо због те неспособности, због тог оклевања, одлучио сам да пропишем. Кад би Бог мо гао да за ми сли ко ли ко је ме ни и нај бе зна чај ни ји чин не из во дљив, подлегао би милосрђу или ми уступио своје место. Јер у мојим немоћима има нечег бес крај но злог и бо жан стве ног у исти мах. Не ма не по доб ни јег за ову зе мљу од ме не. При па дам не ком дру гом све ту, а мо гло би се ре ћи и да по ти чем из не ког до њег. Збрчкан сам од ђа во ло вог ис пљув ка. Али ипак, али ипак! Растрзан између мрзовоље и зебње. Монголија срца. Тог човека је изопачила патња. 45

2. ав густ 1957. Е. је из вр ши ла са мо у би ство. Огром на про ва ли ја се отва ра у мо јој про шло сти. Из ње избија хиљаде дивних и дирљивих сећања. То ли ко је во ле ла про па да ње! А ипак се уби ла да би га из бе гла. Да сам остварио бар десети део својих планова, био бих далеко најплоднији писац свих вре ме на. На жа лост или на сре ћу, увек сам се ви ше ве зи вао за мо гу ће не го за ствар но, а мо јој при ро ди ни шта ни је то ли ко стра но као оства ре ње. До нај сит ни јих детаља сам продубио оно што никад нећу извести. Досегао сам крај могућег. 22. XII 1957. Надљудска празнина, изненадни крах свих сигурности с муком стечених у последњих неколико година... Осам на е стог, оче ва смрт. Не знам али осе ћам да ћу га не ки дру ги пут опла ка ти. То ли ко сам од су тан сам се би да не мам чак сна ге ни да жа лим, то ли ко сам ни ско пао да не мо гу да се уз диг нем на ви си ну успо ме не или гри же са ве сти. Слутити у свему нешто нестварно, сигуран знак да се напредује ка истини... Мистично осе ћа ње мо је не до стој но сти и про па да ња. Да нас, у сре ду 25. де цем бра 1957, видео ли це свог мр твог оца у сан ду ку. Тра жио сам спас у уто пи ји и до не кле се уте шио тек Апо ка лип сом. Колеж де Франс. Пијеково предавање о Јеванђељу по Матеју (египатски апокрифи). Стра шан осе ћај: сви из пу бли ке ми се, одједном, указаше као мртви. 17. јануар 1958. Пре не ко ли ко да на... Спре мао сам се да иза ђем, кад се, на ме шта ју ћи ма ра му, погледах у огледалу. Одједном, неизрециви страх: ко је овај чо век? Нисам могао себе да препознам. Узалуд сам препознавао капут, мараму, шешир, ипак нисам знао ко сам; јер ни сам био ја. То је по тра ја ло око три де сет се кун ди. Кад сам се при брао, страх ни је престао одмах него се неосетно расуо. Очување разума је повластица која нам може би ти од у зе та. Вр хун ци без вољ но сти! Да од њих по бег нем, с вре ме на на вре ме про чи там не ку књигу о Наполеону. Понекад нам треба туђа храброст да се окре пи мо. Коначно знам шта радим ноћима: у мислима прелазим растојање које ме дели од Хаоса. 46

Већ ду го сам уве рен да је спо соб ност од у ста ја ња је дин стве ни кри те ри јум на шег напретка у духовном животу. Међутим, кад се вратим на нека своја одустајања, приметим да је свако пропраћено из ра зи тим, иако тај ним за до во ље њем гор до сти, по кре том ко ји пот пу но од у да ра од ма каквог унутрашњег продубљења. И кад чо век по ми сли да сам био на ко рак од све то сти! Али те го ди не су дав но прошле и се ћа ње на њих ми при чи ња ва бол. Од ју тра до мра ка се све тим. Ко ме? Че му? То не знам или за бо ра вљам, по што ни ко ни је по ште ђен... Ни ко бо ље од ме не не зна шта је без на де жни бес. Ох! Екс пло зи је мог пропадања! И по след њи ће по ста ти пр ви. Само ово обећање је довољно да објасни судбину хришћанства. (У овом стра шном про па да њу, ово обе ћа ње мо ра да уз не ми ри. То ми се де си ло 30. јануара на Колеж де Франсу, на Пијековом предавању о Јеванђељу (апокрифу) по Томи.) Шта ће бити будућност? Побуна народа без историје. У Европи је бар јасно; ту ће победити само народи који нису живели. Мојој неспособности да живим једнака је само моја неспособност да зарађујем за жи вот. Но вац ми не при а ња за ко жу. До те рао сам до че тр де сет сед ме го ди не без и јед ног је ди ног прихода! Не могу ништа да промишљам језиком новца. Да би се за ра ди ло за жи вот, по треб но је ба ви ти се другима; ме ђу тим, ја сам оку пиран са мо... Бо гом и со бом, од но сно свим и ни чим. Упра во сам умро... Досегнути доњу границу, врхунац понижења, бацити се у њега, пустити се системат ски низ ње га, услед не ка кве не све сне и мор бид не твр до гла во сти! По ста ти кр па, ва љак, уто ну ти у бла то; а он да под те жи ном и стра хом од сра мо те, рас пу ћи се и прибра ти, прикупљајући сопствене остатке. Не могу ниже у свом ништавилу, не могу преко граница свог пропадања. Венама ми кружи ноћ. Ко ће ме про бу ди ти, ко ће ме про бу ди ти? Ин си сти ра њем на то ме да је све бе зна чај но, до шао сам до тле да ви ше не мам ника кву те му, ни ка кав из го вор за уве жба ва ње ду ха. Ако хо ћу да из бег нем ка та стро фу, 47

потребно је да по сваку цену поново пронађем материју, створим нове циљеве, нешто што ни сам ја, што ви ше не зах те ва пр во ли це. Написати Апологију Пруске или За рехабилитацију Пруске. Откако је Пруска угушена и уништена, мучи ме несаница. Можда сам ја, изван Немачке, једини који оплакује крах Пруске. То је била једина чврста европска стварност; након уништења Пруске, Запад мора да пад не у ру ке Ру са. Прус је мање окрутан од било ког цивилизованог. Смешна предрасуда против Прусије (одговорност Француске по том питању); предрасуда која годи Аустријанцима, Рајн ци ма, Ба вар ци ма, ко ји су бес ко нач но окрут ни ји; на ци зам је про из вод ју жне Немачке. (То је чињеница на коју нико не пристаје.) Нај зад је до шао тре ну так да се ка же исти на. Хушкајући на политичко уништење Пруске, Руси су знали шта раде; Англосаксонци су следили само предрасуду коју су наследили од Француза (који имају изговоре) који још од Револуције свету диктирају мишљења, односно предрасуде; [нечитко] америчка политика; с друге стране Енглеска, по први пут у хиљаду година, делује против својих интереса и што је чисто самоубиство напушта идеју европске равнотеже. Занос без имена, неиздржива усијаност, као да ми се сунце склупчало у венама. Моћи се настанити само у празнини или у пуноћи, унутар ексцеса. Мо гао бих, у крај њем, да одр жа вам истинске од но се са Би ћем, али са бићима никад. Све се не мо гућ но сти сво де на јед ну: не мо гућ ност да се во ли, да се из би је из сопствене туге. Очај је не сум њи во грех; али грех про тив се бе са мог. (Ду бо ка хри шћан ска ин ту и- ција! Распоредити недостатак наде међу грехове!) Бо лест је до шла да пру жи укус мом ого ља ва њу, да усправи моју беду. Викати али коме? Једини проблем читавог мог живота. 19. фебруар 1958. Неиздржива срећа! Хиљаде планета се растаче у неограничењу свести. Застрашујућа срећа. Или осећања јадничка. Или осећање бога. Другачија нисам упознао. Тачка и бесконачно, моје димензије, моји начини живота. Ако би са мо осе ћај та шти не био до во љан за ка но ни за ци ју, ка кав бих тек све тац био! На вр ху хи је рар хи је све та ца! 48

Те мељ оча ја је сум ња у се бе. Готов сам, на ру бу сам мо ли тве. Помислио сам данас, 20. фебруара 1958, на ступањ труљења мојих мртвих пријате ља и оца па сам по ми слио на соп стве но тру ље ње. Са мо ме рад мо же спа си ти, али да ра дим не мо гу. Мо ја во ља је погођена са мим ро ђе њем. Бес ко нач ни, аве тињ ски пла но ви, не са мер љи ви с мо јим спо соб но сти ма. Нешто у мени ме побија, одувек ме је побијало. Зло нераздвојно од крви и духа. Ни јед на те ма не за вре ђу је да јој се по све ти па жња ду жа од не ко ли ко тре ну та ка. Да бих се из бо рио с том из ве сно шћу, по ку ша вао сам да сво је иде је пре тво рим у мани је; је ди но сам та ко мо гао да их на те рам да по тра ју пред очи ма... мог ду ха. Обична физиолошка игра одводи ме у Хаос. Кидање утробе! Ето нацрта једне оригиналне теологије. Ни сам одавде; ста ње унутрашњег изгнаника; ниг де ни сам код ку ће пот пу но неприпадање свему. Изгубљени рај непрекидно присутна опсесија. Да ни је обла ка, шта би би ло са мном и шта бих ра дио? Нај ви ше вре ме на про во дим гледајући их како пролазе. 24. фебруар 1958. У последњих неколико дана, поново ме обузима мисао о самоу би ству. Тач но је да ми че сто пад не на па мет; али ми сли ти о то ме је јед но, а пре тр пети превласт самоубиства сасвим друго. Ужасан напад црних опсесија. Немогуће ми је да осло њен са мо на се бе још ду го по тра јем. Ис цр пео сам спо соб ност да се бе уте шим. Корзика, Андалузија, Прованса изгледа да ова планета ипак није узалуд створена. Неталентован је толико да се то граничи с генијалношћу... Сковати више планова него преварант или истраживач, а ипак патити од безвољно сти, по го ђен и то без ме та фо ре у сам ко рен во ље. Болестан мозак, болестан желудац, и све с тим у вези. Суштинско је упропашћено. Ви зи ја од ро на. У то ме пре би вам од ју тра до ве че ри. Имам све сла бо сти, али не и дарове својствене пророку. А ипак знам то зна ње је нео б у зда но и нео до љи во да по се ду јем све тло сти, а ако не светлости, а оно барем светлуцања која се тичу будућности. И то какве, господе боже! 49

Осећам се савремеником свих будућих ужаса. Моја изразита љубав према бродоломима. Имам све што је потребно за епилептичара сем епилепсије. Нељудски, надљудски напади насиља! Понекад ми се чини да ће се моја кожа, све материјално што поседујем, расути једног дана изненада у крик чије ће значење свима остати загонетка, сем Богу... Назовипророк: потонула су ми чак и разочарења. Једина ствар која ми импонује је смак све та... Да ли је у пи та њу по тре ба за те ро ром или је реч о бесконачној млитавости? Од у стао сам, између осталог, и од поезије... Какве год да су моје жалбе, насиља, огорчености, све потичу из незадовољства собом какво нико одавде никад неће моћи да искуси. Згађеност собом, згађеност светом. Оно што се не мо же из не ти ре чи ма ве ре не за слу жу је да се про жи ви. Јед ном ми је па ло на па мет да, уко ли ко би не ко же лео да уни шти, зга зи, ка зни човека тако неумољиво да од страха од казне претрне и најгори бандит, било би довољно да његовом карактеру прида савршену апсурдност и апсолутну бескорисност. (Записи из мртвог дома) Го то во све што ра дим да бих се из др жа вао но си тај бе лег бес ко ри сно сти, јер ми се све што ме не понесе у потпуности указује толико произвољним да се граничи са мучењем. Понекад у дубини душе осетим бесконачне силе. Авај! Не умем да их искористим; не верујем ни у шта, а да би се деловало, потребно је веровати, веровати, веровати... Сва ког да на се гу бим јер пу штам да из у мре свет ко ји ме на ста њу је. С лу дач ком гор дошћу уто ну ти ипак у сра мо ту, у сте рил ну жа лост, у не моћ и не мост. Русија је упражњена земља, рекао је Достојевски. Била је, више, нажалост, није! Ту га пре ма Бо гу ства ра спа со но сно ка ја ње за ко јим се ни ка да не жа ли, а ту га за светом доводи до смрти. (Свети Павле) Они ко ји је [смрт] тра же стра сни је од бла га... (Јов) Има неке сладострасти у оглушивању о зов самоубиства. 50

Русија! Страшно ме привлачи та земља која је разорила моју. Милосрђе у овој речи су светови. Како је далековида религија! Нисам признао, свесно сам по ре као Хри ста, и мо ја при ро да је та ко пер верз на да не мо гу ни да се по ка јем. Да би се писало, потребан је минимум интересовања за ствари; треба, уз то, верова ти да се ре чи ма мо гу за хва ти ти или бар окр зну ти; а ја ви ше не мам ни то ин те ресовање ни ту веру... Његов рудиментарни осмех. Бацакан између цинизма и елегије. Кад бих сва ког да на мо гао да на пи шем по псалaм, ко ли ко би ми суд би на би ла лакша. Да на пи шем?! Кад бих бар мо гао по је дан да про чи там, и ни шта ви ше! Ја сам ми мо свог спа са, или још бо ље: за ми шљам сред ства свог спа се ња, али та сред ства не мам, не мо гу их има ти... Два нај ве ћа му дра ца с кра ја ан ти ке: Епик тет и Мар ко Ауре ли је, роб и цар. 4. јун 1958. Сва ком је ва жно оно што ра ди, осим ме ни. За то сам и не спо со бан. Прочитао неколико песама Александра Блока. Ах! Колико су ми блиски ти Руси! Мо ја до са да је пот пу но сло вен ска. Бог зна из ко је су сте пе до шли мо ји пре ци! Но сим, по пут отро ва, на сле ђе но се ћа ње на нео гра ни че но. Сем то га, ја сам по пут Сар ма та, чо век на ко га се не мо же осло ни ти, сум њи во, по дозриво и непоуздано лице које је утолико дволичније ако је незаинтересовано. Хиљаде робова у мени захтева право на своја мишљења и болове који се међусобно потиру. После непроспаване ноћи изашао сам на улицу. Сви пролазници су ми изгледали као ауто ма ти; ни је дан ми се ни је чи нио жи вим, сва ког као да је по кре та ла не ка тај на опруга; покрети су били геометријски; без спонтаности; механички осмеси; гестикулације сабласти; све је било скамењено... Није први пут да после несанице прикупљам тај утисак скамењеног света, којег је жи вот оста вио. Та бде ња ми тру ју и про жди ру крв; кад сам и сам са бласт, ка ко бих уопште у другима могао да видим назнаке стварности? Бли жи грч кој тра ге ди ји не го Би бли ји. Увек сам бо ље раз у мео и осе ћао Суд би ну него Бога. Ништа руско није ми страно. 51

Мо ја до са да је експлозивна. У то ме је мо ја пред ност над ве ли ким до ко ли ча ри ма који су углавном били пасивни и благи. Бука казна, или пак материјализација изворног греха. 7. јун 1958. На шао у ћо шку ко мад си ра, ба чен ко зна кад. Око ло ар ми ја ин се ка та. Истих оних које замишљамо како довршавају последње остатке мозга. У размишљању о сопственом лешу, о ужасним метаморфозама које ће претрпети, има нечег смирујућег: тако се наоружава против туге и зебње; тај страх који поништава хиљаде других. По сто ја ност мо јих мрач них ви зи ја збли жа ва ме за у век с пу стињ ским Оци ма. Пустињак усред Париза. Ја не ве ру јем да су вр ли не ме ђу соб но по ве за не и да ако има мо јед ну, има мо све. Оне се заправо међусобно неутралишу; љубоморне су. Зато таворимо у осредњости и стагнацији. Го спо де, за што ме ни си об да рио мо ли твом? Ни ко ти на све ту ни је ни бли жи ни даљи. Мал чи це си гур но сти, ко ма дић уте хе, са мо то од те бе тра жим. Али ти не мо жеш да од го во риш, не мо жеш. 8. јун 1958. Обесхрабрујућа недеља. Управо сам подигао божји капак. Иста недеља. Последњих тридесет година осећам како ми сваког дана у ногама мили милијарду жмараца. Милијарду свакодневних убода, понекад једва приметних, понекад болних. Мешавина мучнине и катастрофе. Да би се ство ри ло де ло, по тре бан је ми ни мум ве ре ве ре у се бе или у оно што се ства ра. Али кад се сум ња у се бе и у сво је по ду хва те, то ли ко да се та сум ња уз диг не на ниво вере! Негативне, плодне вере која не води нигде сем у бескрајне компликације или у загушене крике. Париз: инсекти стрпани у теглу. Постати славна бу ба. Сва ка сла ва је сме шна; ко јој тежи, сасвим сигурно је наклоњен пропадању. 9. јун 1958. У гла ви ми екс пло ди ра све мир. Не под но шљи ва гро зни ца. На прст сам од Ха о са. Еле мен ти се раз у ла ру ју. Гу бим тло. Ко ће са би ло чим да ме по ми ри? Чвр сту тач ку тражим, а налазим само несигурност, блато, незадрживо бунило. Бивствовање је прежврљан текст а ја ви ше не мам сна ге да га по но во на пи шем. 52

Све је при вид али при вид чега? Ничега. У мени се толико запатио скептицизам који се ничим не може побити, који одолева нападу свих мојих уверења, свих мојих метафизичких прохтева. Ова грозница у чистом, неплодном стању, и овај залеђени урлик! Има ти оп се си ван осе ћај соп стве ног ни шта ви ла не зна чи би ти по ни зан, да ле ко од то га. Ви ше не го ма ко ме, ме ни би до бро до шло ма ло скру ше но сти. Осе ћај да сам ништаван испуњава ме гордошћу. Осе ћај да сам ин сект за ку цан за не ви дљи ви крст, ко смич ка и ин фи ни те зи мал на драма, поклопљен зверском и неухватљивом руком. Морам да произведем осмех којим ћу се наоружати и заштитити; морам нешто да потурим између себе и света, заклоним ране, да се најзад упутим у тајне прерушавања. Живот пропалице, уличарке, бескорисних и исцрпљујућих жалости, носталгија без циља и правца; ништак који се вуче путевима и ваља у својим боловима и ридајима... Ах! Кад бих мо гао да пре ђем у сво ју есен ци ју! Али шта ако је и она ис ква ре на? Очиглед но, сам се бе са ка тим и све ме са ка ти. У ме ни ви ше не ма ни тра га од ме не. Кад из оп шти мо дру ге, не ста не мо и ми. Су бо та, 21. јун 1958. Отац ми је умро пре тач но шест ме се ци. Поново ме хвата досада, она досада коју сам упознао у детињству, углавном недељом, она која ми је разорила младост. Празнина која рашчишћава простор, од које би мо гао да ме од бра ни са мо ал ко хол. Али ал ко хол ми је за бра њен, за бра ње ни су ми сви лекови. А ја се још јо гу ним! Али у чему то истрајавам? Сигурно не у животу. Ни сам по стао оно што за пра во је сам јер сам ку ка ви ца. Не бих смео ни да жи вим ни да се убијем. Увек на пола пута између полуживота и ништавила. У једном једином дану самоће уживам више него у свим извојеваним победама. (Кар ло V) Са два де сет го ди на имао сам не у та жи ву же љу за сла вом; да нас је ви ше не мам. А како се без ње уопште покренути? Остаје ми само утеха интимне и неделотворне мисли. Већ месецима све тренутке узрујаности проводим у друштву Емили Дикинсон. 24. јун Осе ћам да ћу се по ми ри ти с по е зи јом. То је би ло не ми нов но: мо гу са мо на се бе да ми слим... 53

Најдражи тренутак у историји ми је абдикација Карла Петог. Дословно сам боравио у Јустеу у друштву костоболног цара. Већ дуго намеравам да одустанем од разговора са створењима, у чему тек ретко успе вам, и то на ма хо ве, и то жа ле ћи! Ојачавам се презиром којег људи настоје да ме поштеде, и само једну милост захтевам: да за њих бу дем ни ко и ни шта. Књига за моју душу: Имитација, али без Ису са. 2 Успех не до но си увек но ви успех; али не у спех увек до во ди до не у спе ха. Реч судбина има смисла само у несрећи. Не бе ске си ле! Ко ли ко че знем за вре ме ном кад сте се мо гле до зва ти, кад се ни је ви ка ло у пра зно, кад чак ни пра зног још ни је би ло! 25. јун 1958. У мла до сти сам то ли ко раз ми шљао о смр ти да са да, стар, ви ше не мам шта о њој да ка жем: офу цан ужас. 25. јун 1958, 16 ча со ва Осећај невероватне среће. Одакле ли потиче? Све је то тајанствено и сулудо! Нема ничег загонетнијег од радости. 27. јун 1958. Ме лан хо ли ја је жа ље ње за дру гим све том, али ја ни кад ни сам са знао ко ји је то свет. Ни Бог не би умео да ста ви тач ку на мо је про тив реч но сти. Ја сам увео уздах у економију интелекта. Из пристојности сам заглушио своје вапаје; иначе бих стварао панику и другима и себи. Кад год се иоле спу стим у се бе, чу јем зов и ра строј ство Ха о са пре не го што се преобратио или срозао у свемир... Нападнимо стварност у корену, променимо јој састав и смисао. 2 Алузија на дело анонимног аутора De Imitatione Christi из XIV века. Ова збирка религиозних афоризама била је у то доба најпродаванија књига после Библије. (Прим. прев.) 54

X је толико извештачен и заокупљен интересом да је неспособан за најмањи спонта ни по крет. Све је у ње му уна пред осми шље но и сра чу на то: ре кло би се да ди ше из користи. И кад се неспретно пребира по раштимованом клавиру, у мени потеку таласи меланхолије. Мој чла нак о Уто пи ји ко ји је об ја вљен у јул ској све сци N. R. F., то ли ко је лош да сам мо рао да лег нем од оча ја. Не мо гу да пи шем без под сти ца ја; а под сти ца ји су за брањени. Кафа је тајна свега. Непокретна вртоглавица, натприродна лењост. Све му ре ћи јед но му ње ви то не, на нај бо љи мо гу ћи на чин до при не ти по ве ћа њу опште сметености. Не могу да замислим различитија бића од мојих родитеља. Нисам успео у себи да по ни штим њи хо ве не сво ди ве ка рак те ре; та ко се на мој дух од ра жа ва дво стру ко и не по мир љи во на след ство. Беспредметна, чиста мржња јесте један облик очаја, можда и најгори. Али како то објаснити? И најбоље и најгоре дугујем несаницама. Ње гов за ста ре ли осмех. Х: беживотан писац. 13. јул Окрут на не де ља, ко ја ме под се ћа на све оне у ко ји ма сам осе тио оп шту ни штав ност свега. То ли ко сам про ду бљи вао сво ју пра зни ну, ко пао и на њој се за др жа вао, да од ње, из гле да, не оста је ни шта: ис цр пео сам је, за тро сам јој из вор. Што ви ше раз ми шљам о пра зни ни, то ми је ја сни је да сам јој при сту пио као мистичком концепту, или као замени за бесконачно, можда и за Бога. Глупаво се праћакати на пропалој планети....лењост је попут блаженства душе, које јој надокнађује све губитке, које долази на место свих њених добара. (Ла Рошфуко) 55

Рај је све. Оно Све ко је ја по не кад спо знам. До са да: пра зна пат ња, ра су ти не мир. У па клу је не ма; до са да вла да са мо у ра ју. (Развити у коментару на Сан смешног човека ) До са да у Богу. Ко не познаје сласт одустајања од планираног, тај није спознао досаду. Ко ли ко год се тру дио, не бих мо гао да при хва тим овај свет а да се не осе тим кривим због под ва ле. Сматрам се изузетно способним да замислим очај хијене. Описати тренутке у којима живот изненада бива лишен сваког смисла, када ситост преплави и обустави кључање духа. Да сам са мо мо гао да жи вим на не ком ис ква ре ном дво ру, да бу дем скептик не ког принца... 27. јул Мој прин цип и мој бог је Ахри ман. За пи са но је да ће по сле два на ест хи ља да го дина дуге борбе са Ормуздом, бити поражен. 3 Али у међувремену... Морам се искупити за слободу у којој уживам. Тај луксуз изгнаника плаћам стварним или измишљеним несрећама. 8. август Пристајем да будем последњи човек, ако бити човек значи личити на друге. На зид сам окачио једну стару гравиру која представља вешање Армањака, у чијем погледу има нечег подругљивог и урнебесног. Тог призора не могу да се нагледам. Откад знам за себе, веровао сам само врлинама грознице. Жи вот је на год ба. Сум њив је сва ки чо век ко ји ни је умро од гла ди. 14. септембар Повратак с острва Ре. Једна апсолутна седмица. Као у земаљском рају. Повратак у Па риз, ка кво сро за ва ње! Ули ца ма ту ма рам као у бу ни лу. Шта ћу ту? Од свих сам одвојен. Ли шен тач ке до ди ра са сви ма. Ах! Та сласт не-хте ња на пла жи! Где се укла ња од живота (црвеним само због чињенице да користим ту реч). 3 Ахри ман је дух Зла у пер сиј ској ре ли ги ји, чи је је вр хов но бо жан ство Ор музд. (Прим. приређивача) 56

За це ло ни сам био ство рен за ло ма та ње ме ђу љу ди ма. Сва ки тре ну так ис пу њен патњом. Али бих бриљирао у каријери плача! У ме ни је отров на бит ко ју ни ко не ће мо ћи да нач не или уни шти. 29. октобар 1958. Би ти на лик оном пр во бит ном Је дин ству, из ван ко јег не ма ни че га, за ко ји де се та хим на Ри гве де ка же да са мо од се бе ди ше без да ха. Важио је за мајстора у искорењивању хвалом. Вра ти ти кљу че ве мо је во ље (да упо тре бим ме та фо ру Те ре зе Авил ске) на шем Господу. Прочитао неколико страна својих бедних Силогизама; то су пабирци сонета, нацрти песама уништених подсмехом. Гу там књи гу за књи гом са мо да бих ре шио про бле ме, да бих скре нуо ми сли с њих. Усред расула, потпуна сигурност у самоћу. Има тре ну та ка сла бо сти и сум ње кад нам се исти на, па и сам по јам исти не чи не та ко не при сту пач ним и не за ми сли вим да нам и нај сит ни ја ве ро до стој ност из гле да као нео че ки ва на пер спек ти ва. Победио сам порив али не и идеју самоубиства. Опамећен поразима. Че сто сам, са гла сан са сто и ци ма, склон ми шље њу да је сва ки осет по ре ме ћај а свака наклоност болест душе. Филозоф је човек који нагази гас; а шта ја, спу тан хи ља да ма сум њи, да по твр дим, у шта да се суновратим? Скептицизам исушује снагу ума; или боље: усахли ум похрли у скептицизам и посвети му се из сувоће, из неиспуњености. Кад су сумње најснажније, треба ми каква год назнака апсолута, комадић бога. Кад би требало детаљно да исприповедам како се Наш Господ понео према мени... тако говори Света Тереза; колико завидим тим душама увереним да над њима бди Бог или Исус и да га је бри га! Из бли за, све што жи ви, и нај ма њи ин сект, из гле да као да је ис пу њен тај ном; из дале ка из гле да бес крај но ни штав но. Извесна раздаљина укида метафизику; ко филозофира, још је саучесник света. 57

Колико пута сам само прочитао аутобиографију Терезе Авилске! Ако нисам навукао веру после толико читања, значи да је било записано да нећу никада. Гадим се путености! Бесконачна сума падова, начин нашег свакодневног пропадања. Да има бога, ослободио би нас мука при скупљању трулежи и развлачењу тела. Ако се икад ба цим Бо гу на но ге, ба ци ћу се из бе са или из крај ње зга ђе но сти со бом. Ничија досада није јетка као моја. На шта бацим поглед, промени облик. Моја разрокост се преноси на ствари. Јед на ме ди цин ска рас пра ва из Хи по кра то вог до ба но си ла је на слов: О пути. Ето књи ге за мо ју ду шу, ко ју бих мо гао да на пи шем су бјек тив ним то ном. Weltlosigkeit 4 још јед на реч за мо ју ду шу, не пре во ди ва као све стра не ре чи које ме заведу и испуне. Не ким ју три ма, кад сам бу но ван и не по ми рен с да ном, чи ни ми се да мо је име изговарају пролазници, да га ваздух носи. Данас, 28. новембра, у пошти у Улици Вожирар, нека старица је телефонирала у кабини и чух: Сиоран... Чак и она је говорила о мени. Урнебесно и ужасно. Какав симптом! Да још има љу ди ко ји ме сма тра ју ко ри сним то ми не иде у гла ву! У мојој породици нема лудака; иначе бих се целог живота штрецао. Загрижен и скептичан, све у једном паковању... Ове ко ве чи ти се у не ста бил ној рав но те жи. Имам осе ћај ни шта ви ла, али не и по кор но сти. Осе ћај ни шта ви ла су про тан је покорности. Није покоран онај ко себе мрзи. 8. XII 1958. Го спо де, са жа ли се на мо ју не плод ност, про тре си мој од сут ни дух, помози ми бескрајно запуштеном и крутом! Млитави, обесхрабрени анђео, скамењен у кајању због пада. Искупљује ме само опсесија својим пропадањем и воља да га избегнем. 4 До слов но: од сут ност из све та, из оп ште ност. (Прим. приређивача) 58

Милост, тај грех доброте. Милост или доброта као порок... Неуљудност оног ко је дубок. Једном, кад сам помислио да сам најнормалније биће које је икад постојало, уплашио сам се и провео читаву зиму читајући књиге из психијатрије. Жи ве ти као ве чи ти про сјак, мо ља ка ти од вра та до вра та, по ни жа ва ти се да бих дисао. Збачени владар даха! По сту пам као сли кар; оцр там, то јест, испишем обри се тек ста; он да раз ма зу јем, слој по слој, што нужно доводи до противречности, неусклађености, неуједначености; тој опа сно сти се тре ба из ло жи ти и ја јој се из ла жем. А шта ра ди ко хе рент ни ум? По ста ви де фи ни ци ју и не од сту па; силује про блем о ко јем рас пра вља, у сва ком слу ча ју га тла чи; ло ги ка је на до бит ку, жи вот па ти. И он, додуше, ризикује. 12. јануар 1959. Смрт Сузане Сока. 5 I am not sor row ful but I am ti red Of everything that I ever de si red. Ко ли ко сам пу та, Бо же мој, по на вљао овај До со нов стих! Жи вот ми је ис пу њен њи ме. Сласт не до вр ше ног, још бо ље: не на че тог, не за по че тог. Повремено се враћам Ведама и Упанишадама. Сваке године имам нападе индијства. Кад Шпанац иступи из узвишености, постане смешан. Чи та ва хин ду фи ло зо фи ја сво ди се на страх, али не од смр ти већ од ро ђе ња. Једино дубоко искуство мог живота: искуство досаде. За мене на овој земљи нема занимања, нити забаве. Превазишао сам и празнину: зато не могу ни да се убијем. 12. март 1959. Невероватно је колико све, али апсолутно све око мене, идеје пре свега, проистиче из фи зи о ло ги је. Мо је те ло је мо ја ми сао, или је пак мо ја ми сао мо је те ло. 5 Ви де ти Она ни је би ла одав де... (El le n éta it pas d ici) у: Ci o ran, Exer ci ces d ad mi ra tion, Галимар, 1996, стр. 197 200 (Вежбе из дивљења). (Прим. приређивача) 59

Двадесет пет година живим по хотелима. То подразумева једну предност: нигде не бити везан, не држати ни до чега, водити живот пролазника. Осе ћај да се увек на ла зи пред одласком, перцепција једне изузетно привремене стварности. 26. март 1959. Други грип у последња три месеца! Потпуна исцрпљеност, притисак, готово потпу ни пре кид ди са ња. Је сам ли већ пре шао на ону стра ну? Те ло ме та ко ду го оп те рећу је! Ако сам ишта раз у мео у свом жи во ту, то ду гу јем сво јим бо ле сти ма. Увек сам био по лу бо ле сник, чак и кад сам био здрав. Напад плача. Прочитао сам рђаву књигу о гђи Де Лавалијер. Сцена вечере с краљем и гђом Де Мон те спан, пре од ла ска у ма на стир, пот пу но ме је по ре ме ти ла... Све ме уз не ми ра ва, то је исти на. Крај ња сла бост нас одва ја од све га и па ра док сал но, истовремено придаје изузетан смисао ситницама или давним догађајима који немају ника квог не по сред ног зна ча ја по ваш жи вот. Са жа лим се над глу по сти ма, цеп тим као девојчица. Можда то потиче и из неспособности да себе сажаљевам. Живци сломљени већ у седамнаестој! Невероватно је да сам се до сада одржао! 30. март 1959. Хендлов Месија. Рај си гур но по сто ји или је ба рем по сто јао ина че, от куд то ли ка уз ви ше ност? Зво на у Бри жу, се ћа ње на вас у ме ни по кре ће остат ке не ба, уз но си те ме у до ба пре мог пада. Од седамнаесте године погођен сам једном тајном, неприметном болешћу која је уништила моје мисли и илузије; жмарци у живцима, даноноћно, који ми нису дозвоља ва ли да се за бо ра вим, сем ка да спа вам. Осе ћај да сам под врг нут веч ном ле че њу или вечном мучењу. Пре ви ше сам про чи тао... Чи та ње ми је из је ло ми сао. Кад чи там, имам ути сак да не што ра дим, да се оправ да вам пред дру штвом, да имам по сао, да не под ле жем стиду због тога што сам лења буба, бескористан и неупотребљив човек. Сви болови се забораве, не и понижења. Јуче, петог априла, провео сам поподне у шумици поред Трапа, размишљајући о освети, неисцрпној теми. Одустајање од освете трује душу исто толико, ако не и више од чи на осве те. Има мо ли пра во да се не осве ти мо? Концерт за рођендан (педесет година) О. Месијана. Налазио сам се иза музичара, али сам га могао видети из профила. Слушао је посвећено: његова дела су заиста била уни вер зум са мо за ње га. Слу шао сам другде; ми сле ћи ка ко је сва ко за тво рен у свој 60

свет и да је оно што ра ди мо за дру ге не ва жно. Постојимо са мо за не при ја те ље и за неке пријатеље који нас не воле. Пе так, 24. април 1959. Од ја ну а ра, прак тич но бо ле стан; не спо со бан за рад; од јед ног до дру гог са ка ће ња; као да сва ки ор ган че ка свој ред... При ро да на ме ни вр ши екс пе ри мен те; пре да јем им се, не спо со бан да пру жим и нај ма њи от пор. Ко ли ко сам далеко од доброг коришћења болести! Ове зи ме, кад сам јед ног да на, бо лу ју ћи од гри па, из кре ве та гле дао најт мур ни је небо које се може замислити, приметих две птице (нисам препознао које) како се јуре, потпуно обузете својом љубавном јурњавом на тој туробној позадини. Такав призор вас ми ри са смр ћу, а мо жда и са жи во том. Дао бих све пе сни ке за Еми ли Ди кин сон. Ве че рам у гра ду а ду ша ми је са хра ње на. Диоген Лаерције говори о шарму Епикурове доктрине и како је она такорећи имала нежност сирена. Све моје дарове уништила је туга. Монгол сам, разорен меланхолијом. Не де ља, 17. Бо та нич ка ба шта. Све оча ра ни ји гми зав ци ма. Очи пи то на. Не ма тајанственије животиње, ниједна није толико далеко од живота. Све то потиче од самог краја Хаоса. Осећај дугог скока уназад, поновног спајања с вечношћу. Тацит, мој омиљени историчар. Нема ничег лепшег од Вителијевог пада, Историје, пасуси LXVII LXVIII. Нико није могао да заборави људске порочности толико да га такав призор не гане: римски импе ра тор, до не дав но го спо дар све та... Срећа без предиката, говорећи језиком уџбеника логике. Живим у сталној лажној инспирацији: како се чудити што из ње не излази ништа? Али зар у томе није тајна моје стерилности? Све по ста је јет ко у мо јој утро би и мом ду ху. Бес ко нач но сам спо со бан да све пре тво рим у пат њу, или пак да све сво је пат ње отежам. Творба болова. 61

Ја не из но сим исти не не го по лу у ве ре ња, је ре си без по сле ди це, ко је ни ком ни су ни на у ди ле ни ти ко ри сти ле. За у век ћу оста ти без ученикā, циљ ми је да их ни кад не стек нем. Уче ни ци нас сле де са мо ако од лу чу је мо о ства ри ма, ако се др жи мо јед ног ста ва или ако го во ри мо у име љу ди или бо го ва. Али ни јед ни ни дру ги ни су мој проблем. Сâм сам и на то се не жа лим. Један бескућник кога ценим због недостатака и неуравнотежености, који годинама спа ва на по љу, пре не ки дан ми је ре као: На по след њем сам ступ њу сло бо де. Ко се са жа ли на се бе, са мим тим мо же и на Бо га. 27. септ. 1959. Од муч ни не до муч ни не, од бо ле сти до бо ле сти; Ку да идем? Осе ћај ко ре ни те немоћи пред свим. Ускраћен рођењем. С истим пра вом као и До бро, Зло је ства ра лач ка сна га. Од ово дво је оно је ипак најактивније. Јер Добро често џабалебари. Не ка да ми ни дан не би про шао без не ко ли ко са ти му зи ке или чи та ња јед не пе сме. Данас улогу свега тога врши проза. Какво унижење, каква пропаст! Једини проблем који примам к срцу: проблем монструма. Осујетити последице Постања. Најбезначајнији чин поставља за мене проблем свих чинова; живот се увек за мене претвори у Живот, што вежбу даха искомпликује толико да се дође до тачке гушења. Напади беса од јутра до мрака. Свађам се са продавцима, са свима живима. После сваког напада, осећај понижења. Опхођења мрске индивидуе, и самим тим, гађење над са мим со бом. Сваки човек који нешто продаје до во ди ме ван се бе. По сле не про спа ва не но ћи, укус ци га ре те је по гре бан. Пи сац сам ко ји не пи ше. Осе ћај да се огре шу јем о сво је но ћи, сво ју суд би ну, да је издајем и траћим сате. Тлачење. Сигурност да сам непозван. У епилептичним тренуцима осећам да сам несносно сличан Светом Павлу. Моја по ду да ра ња са на сил ни ци ма, сви ма ко је мр зим. Ко је ика да ви ше од ме не ли чио на своје непријатеље? Занесењаци и насилници су углавном жгољави, сагорели. Јер живе у непрестаном самоизједању, на штету свог тела. 62

Не на пре ду јем ни на ком пла ну и ни шта не про из во дим јер тра жим оно што се не мо же на ћи или, ка ко се не кад то зва ло, исти ну. Не спо со бан да је до хва тим, тап кам у месту, чекам, чекам. Ја сам разуздани скептик. У првим вековима хришћанске ере био бих манихејац, тачније Маркионов присталица. Самилост: изопачена доброта. Ви ше се не се ћам ко је се бе ова ко де фи ни сао: Ме сто сам сво јих ста ња. Ова ми дефиниција у потпуности одговара и готово да исцрпљује моју природу. 18. нов. 1959. По по днев ни сан. Бу де ћи се, у се кун ди сам се осе тио као мр твац. Би ло је то му њевито просветљење леша. Ако бих сва ког да на имао хра бро сти да ур лам по пет на ест ми ну та, био бих са вршено уравнотежен. Сви моји записи су, на крају крајева, само антиутопијске вежбе. Оног ко ме уве ра ва да не знам шта је осве то љу бље увек имам же љу да оша ма рим да бих му по ка зао да се ва ра. Све у свему, живот је нешто незамисливо. 29. новембар 1958. Ни шта ме то ли ко не раз о ча ра сво јом крх ко шћу и из ве шта че но шћу ко ли ко бриљантан ум. Радије се окренути досадњаковићима: они поштују ба нал ност, оно што је вечно у стварима и идејама. Не раз у мем Х-а: до са дан је а ни је ба на лан. Ње го ва до са да из би ја из по тра ге за оригиналношћу, из трагања за чудноватим, сталним и бескорисним изненађењем. Ни шта не бо ли то ли ко ко ли ко не ки ми сли лац ко ји сма тра да му је ду жност да ре ши све што износи, који сваки проблем затрпава речима. Говорљивост је грех против ума. Ни највећи му нису одолели. Тип човека каквом се дивим: Рансе. 6 6 Рансе, оснивач монашког реда Траписта. (Прим. прев.) 63

Бог постаје лажан у тре нут ку кад се ни ко не усу ђу је да умре за ње га. Из ка квог уну тра шњег не ми ра из би ја ју мо је ко смо го ниј ске оп се си је! Ра зу мљи во је што су та ко че сте код лу да ка. Тацит, мој омиљени писац. Потпуно стојим иза Хјума који га је сматрао најдубљим духом антике. Не досађује нам и не узнемирује нас срећа другог, већ његове врлине. Молитва избија из мог депресивног стања ко је је ван се бе од ра до сти. При вр жен сам са мо умо ви ма ко ји су из је де ни ја ло во шћу; још бо ље: они ма ко ји бриљирају у јаловости. Чак ми се и Жубер понекад чини превише плодним. С религијом је готово кад престане да баштини јереси. 12. де цем бар 1959. Пре не ко ли ко но ћи уснио сам сан ко ји не мо гу да за бо ра вим: повор ка зми ја је про ла зи ла ис пред ме не, де фи ло ва ла, и сва ка се, кад на њу до ђе ред, ус прављала да ме погледа својим светлуцавим очима које су се шириле: два умањена сунца. Исто риј ска кул ту ра је све обез вре ди ла. Ви ше се не спо ри о Бо гу већ о облицима бога; о религиозном сензибилитету и искуству, а не о предмету ко ји оправ да ва и једно и дру го. 16. децембар 1959. Фран цу ски мо ра ли сти: ма ни хеј ство оства ре но анегдотом. или: анегдотско манихејство. или: на монденском нивоу. Бо жан ство Про зе. Стихови ме све мање дотичу. Усахла мелодија, зачепљена душа. Увек је не ко из над нас; из над са мог Бо га уздиже се Ништавило. Ко ји је ви зи гот ски краљ у VI ве ку на пи сао ко мен тар Апо ка лип се? Ко је об ја вио ру ко пис и кад? Нео д ре ђе но се ћа ње на бе ле шку про чи та ну на бр зи ну у ко зна ко јој библиотеци. Пред сваком увредом оклевамо између шамара и помиловања; то оклевање које нам траћи драгоцено време освештава наш кукавичлук. 64

The Anatomy of Melancholy Роберта Бартона. Најбољи наслов кога се ико икада досе тио. А што је књи га не чи тљи ва ко га бри га? Ко год има убеђење, би ло ка кво, има и бо га; шта ви ше, ве ру је у Бо га. Јер сва ко уверење подразумева апсолут или се ставља на његово место. Не захтева се слобода него илузија слободе. Зарад те илузије, човечанство се миленијумима батрга. Уоста лом, по што је сло бо да, као што је ре че но, осећај, у че му је раз ли ка из ме ђу бити слободан и веровати да си слободан? Књига коју треба прочитати: Tratado de Tribulación оца Рибаденеире, савременика Свете Терезе. 19. децембар 1959. Разумем мистике јер ме попут њих изједа похота, иако презирем путеност. Од немира чувства, од искушења може се умрети. 20. децембар Овог по по дне ва, же ле ћи да пи шем о сла ви, и по што се ни сам се тио иче га што бих могао да кажем, легао сам. Велики подухвати су се често завршавали креветом, тим жа ло сним кра јем мо јих ам би ци ја. Пренагљен дух а неодлучан. Моја болешљива склоност Тациту, потреба да се напасам ужасима. И елоквенцијом и поезијом гађења. Анали, Магбет, књиге, не: слике мог свакодневног живота. Континуитет размишљања највише је спутан кад осетимо физичко присуство мозга. Можда због тога лудаци мисле само у блесковима. Ис ку ше ње сла ве је уни шти ло рај. Кад год же ли мо из ано ним но сти, тог сим бо ла сре ће, по пу сти мо на го во ри ма зми је. Ценим само огољену прозу коју прожима језа. Чо век не из бе жно стре ми ка катaстрофи. Све док у то бу дем уве рен, за ни ма ћу се за њега, похлепно и страсно. Изворник: Cioran, Cahiers 1957 1972, Gallimard, Paris, 1997. (Изабрао и превео с француског Бојан Савић Остојић) 65