Rodna ravnopravnost i diskriminacija na osnovu pola Priručnik za zaposlene u instituciji Pokrajinskog ombudsmana i pokrajinskim organima uprave

Rodna ravnopravnost i diskriminacija na osnovu pola Priručnik za zaposlene u instituciji Pokrajinskog ombudsmana i pokrajinskim organima uprave Izdavač: Pokrajinski ombudsman Za izdavača: Danica Todorov Urednica: Danica Todorov Dizajn korica: Dunja Žekić Priprema za štampu: Pinch studio Štampa: FB print Tiraž: 300 primeraka Ova pubilkacija objavljena je uz podršku Agencije za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena (UN Women) u sklopu projekta Pokrajinski ombudsman bliži građanima i građankama, koji se sprovodi uz finansijsku pordšku Kraljevine Norveške. Stavovi u ovoj publikaciji pripadaju isključivo autorima i autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women, Ujedinjenih nacija, ili bilo koje druge organizacije pod okriljem Ujedinjenih nacija.

Rodna ravnopravnost i diskriminacija na osnovu pola Priručnik za zaposlene u instituciji Pokrajinskog ombudsmana i pokrajinskim organima uprave Novi Sad, 2013

SADRŽAJ Uvod 7 Pokrajinski ombudsman i rodna ravnopravnost Danica Todorov 9 Pravo na ravnopravnost polova-demokratsko pitanje i ustavni principi Marijana Pajvančić 17 Rodna ravnopravnost Danica Todorov 32 Pol i rod Nina Janić 34 Rodni stereotipi, predrasude i diskriminacija Danica Todorov 38 Ravnopravnost polova u oblasti radnih odnosa u dokumentima EU Senad Jašarević 46 Zabrana diskriminacije u vezi sa ravnopravnošću polova i statusnim pitanjima u praksi evropskog suda za ljudska prava Slavoljub Carić 54 Indikatori rodne ravnopravnosti Andrijana Čović 62 Žene i muškarci u brojkama Danica Todorov 68 Gender mainstreaming Danica Todorov 73 Šta je mizoginija? Jelena Stefanović 82 Jezik i rod Jelena Stefanović 85 Predstavljanje žena i muškaraca u medijima Ankica Dragin 88 Kontrolna (ček) lista za prepoznavanje rodne diskriminacije Jelena Stefanović i Saša Glamočak 97

UVOD Ovaj priručnik treba da pomogne zaposlenima u instituciji Pokrajinskog ombudsmana u pristupu rodnoj ravnopravnosti uopšte, a takođe kao praktičan alat za prepoznavanje kršenja prava na osnovu pola, bračnog i porodičnog statusa, kao i rodnog identiteta u žalbama građana i građanki koje iznose u svojim predstavkama. Priručnik je napravljen za sve sadašnje, ali i buduće zaposlene u instituciji Pokrajinskog ombudsmana kako bi se upoznali sa temama koje se odnose na ženska ljudska prava i rodnu ravnopravnost, jer propisi koje koriste u svom radu ne sadrže uvek dovoljno informacija o rodnoj ravnopravnosti. Ovo je jedan od načina za upoznavanje zaposlenih sa principima rodne ravnopravnosti. Priručnik je zamišljen kao pomoćno sredstvo za sticanje znanja i veština za prepoznavanje kršenja prava žena i muškaraca i diskriminaciju na osnovu pola, bračnog i porodičnog statusa, trudnoće, materinstva i roditeljstva i rodnog identiteta. Tekstovi u priručniku se, između ostalog, bave diskriminacijom, objašnjena je terminologija, kao i uloga organa uprave, zatim značaj uvođenja rodne perspektive ( gender mainstreaming ) u sve programe i politike, kao i druga pitanja koja su važna za postizanje ravnopravnosti polova i stvaranje jednakih mogućnosti. Priručnik objašnjava ulogu i značaj ombudsmana u oblasti rodne ravnopravnosti i poštovanja ovog principa u ostvarivanju prava građana i građanki u komunikaciji sa organima uprave čiji rad kontroliše. Verujem da će upoznavanje sa temama koje smo obradili postati uobičajena i obavezna aktivnost za sadašnje, ali i sve buduće zaposlene u instituciji, koji u priručniku dobijaju svojevrsno uputstvo o rodnoj ravnopravnosti, a tako i mogućnost da s vremena na vreme analiziraju kako su postupali sa žalbama, odnosno kako su primenili znanje o rodnoj ravnopravnosti i jednakim mogućnostima u svakodnevnom radu sa podnositeljima i podnositeljkama predstavki. Posebnost i vrednost ovog priručnika ogleda se u tome što su o pojedinim temama pisali sami zaposleni, odnosno zaposlene na osnovu svojih saznanja sa obuka o rodnoj ravnopravnosti, ličnog iskustva i istraživanja koje su obavili tokom pripreme tekstova. Pošto je priprema pruručnika počela nakon obuke zaposlenih, uvrstili smo i tekstove predavača na obuci o ustavnim grancijama ravnopravnosti polova, o ravnopravnosti polova u radnom zakonodavstvu Evropske unije, zabrani diskriminacije u vezi sa ravnopravnošću polova i statusnim pitanjima u praksi Evropskog suda za ljudska prava: prof. dr Marijane Pajvančić, prof. dr Senada Jašarevića i Slavoljuba Carića kojima se i ovim putem zahvaljujem na podršci u osposobljavanju zaposlenih u Pokrajinskom ombudsmanu za postupanje u oblasti rodne ravnopravnosti, a takođe i konsultantkinji u projektu Jeleni Stefanović čije tekstove objavljujemo, kao i Saši Glamočku na korisnim informacijama i savetima tokom obuke zaposlenih i realizacije projekta, te doprinosu na izradi kontrolne (ček) liste za prepoznavanje rodne diskriminacije, koja predstavlja listu pitanja za zaposlene o stvarima na koje treba da obrate pažnju kada razmatraju žalbe ili razgovaraju sa građanima i građankama kako bi po- 7

kazali rodnu osetljivost u istrazi problema navedenih u njihovim pritužbama. Ovaj priručnik osmišljen je i realizovan sa željom da pomogne, pre svega onima koji rade u instituciji Pokrajinskog ombudsmana, ali može biti od koristi i zaposlenima u organima uprave. Zamenica za ravnopravnost polova Danica Todorov 8

Danica Todorov * Pokrajinski ombudsman i rodna ravnopravnost Ravnopravnost između žena i muškaraca jedno je od osnovnih prava i zajedničko dostignuće čovečanstva. Zato pitanje položaja žena u društvu, ženske slobode i emancipacije danas ne bi trebalo da bude samo žensko pitanje, odnosno pitanje koje se tiče jedino ženskog pola, nego predstavlja opšte ljudsko pitanje, zbog čega je neophodno da žene uspostave partnerstvo sa muškarcima u naporima za postizanje radnih prava žena, zaštite žena od nasilja, ostvarivanje socijalne pravde, kao i širenje prostora za emancipaciju žena izvan državnih, etničkih, verskih granica i podela. Interes žena, ali i muškaraca, jeste da se poveća politička i svaka druga vidljivost žena u društvu. Jer, tamo gde je postignuta rodna ravnopravnost, gde se prava žena unapređuju i štite, tamo je i celokupno društvo napredovalo. ** Autonomna Pokrajina Vojvodina je učinila značajan korak u postizanju i unapređenju rodne ravnopravnosti nakon usvajanja Odluke o ravnopravnosti polova, jednog od prvih pravnih akata u kojem je definisana diskriminacija i utvrđene obaveze pokrajinskih organa u unapređenju položaja žena, odnosno postizanju rodne ravnopravnosti i stvaranju jednakih mogućnosti za žene i muškarce u oblastima u kojima Pokrajina ima nadležnosti. Donošenjem Odluke o ravnopravnosti polova je zaokružen sistem mehanizama za postizanje ravnopravnosti polova u Vojvodini, a to je svakako doprinelo da se brže i efikasnije uvode i sprovode posebne mere i program za brže zapošljavanje žena, podsticanje zapošljavanja ranjivih grupa žena, kao što su žene sa invaliditetom, Romkinje, starije žene itd. Osim toga, u AP Vojvodini je opredeljenje za nultu toleranciju prema nasilju, dovelo do usvajanja Strategije za zaštitu od nasilja u porodici i svih oblika rodno zasnovanog nasilja u Skupštini AP Vojvodine. Jedna od specifičnosti u Vojvodini je uspostavljanje funkcije zamenika/zamenice za ravnopravnost polova u Pokrajinskom ombudsmanu kao nezavisnoj i samostalnoj instituciji *** koja štiti ljudska prava i slobode svakog lica zajamčena Ustavom Republike Srbije, potvrđenim međunarodnim ugovorima o ljudskim pravima, opšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava, zakonima i propisima AP Vojvodine. Kad je reč o ravnopravnosti polova, Pokrajinska skupštinska odluka o Pokrajinskom ombudsmanu ( Službeni list AP Vojvodine br. 23/2002, 5/2004, 16/2005 i 18/2009 promena naziva akta), inače rodno osetljiva, jer upotrebljava ženski rod, predviđa zamenika/zamenicu za ovu oblast i propisuje relativno široke nadležnosti. Zamenik/zamenica za ravnopravnost polova ima ovlašćenje (obavlja poslove) da: * Autorka je zamenica za ravnoravnost polova u Pokrajinskom ombudsmanu ** Todorov, D. Ženska prava su ljudska prava, Život i istraživanja spomenica Dejanu Janči, Novi Sad, str. 210 *** Ustanovljena odlukom Skupštine APV od 31. decembra 2002. godine 9

Prati primenu međunarodnih standarda o ravnopravnosti polova i zakona o zabrani diskriminacije (zakona o ravnopravnosti polova), Prikuplja informacije o primeni zakona i drugih propisa o zabrani diskriminacije (zakona o ravnopravnosti polova), Nadgleda praksu i kontinuirano prati ostvarivanje principa ravnopravnosti u različitim oblastima društvenog života, Daje savete nadležnim organima u vezi sa donošenjem, izmenama i dopunama propisa koji se odnose na ravnopravnost polova, kao i u vezi sa primenom tih propisa, Sastavlja deo godišnjeg izveštaja ombudsmana o ostvarivanju ravnopravnosti polova u kojem posebno detaljno obrađuje kršenje principa ravnopravnosti polova, Obaveštava nadležne organe i širu javnost, daje izjave i saopštenja o kršenju ravnopravnosti polova, Prima i ispituje predstavke koje se odnose na direktnu i indirektnu (neposrednu i posrednu) diskriminaciju s obzirom na pol, Na sopstvenu inicijativu ili na zahtev pojedinaca izdaje saopštenja o slučajevima kršenja zabrane diskriminacije s obzirom na pol, Posreduje u mirnom rešavanju sporova u vezi sa neposrednom ili posrednom diskriminacijom s obzirom na pol, Inicira pokretanje krivičnih, disciplinskih i drugih postupaka kod nadležnih organa u slučaju neposredne ili posredne diskriminacije s obzirom na pol, Organizuje i učestvuje u organizaciji i pripremama savetovanja o ostvarivanju i poštovanju ravnopravnosti polova i predlaže mere za otklanjanje diskriminacije, Organizuje i učestvuje u organizaciji i pripremama kampanja za informisanje javnosti o pitanjima značajnim za ostvarivanje ravnopravnosti polova i problemima u vezi sa tim, Inicira i podstiče obrazovanje za poštovanje ravnopravnosti polova u svim oblastima društvenog života, Sarađuje i razmenjuje iskustva sa drugim ombudsmanima i njihovim zamenicima u zemlji i inostranstvu u vezi sa ravnopravnošću polova, Inicira i podstiče obrazovanje za poštovanje ravnopravnosti polova u svim oblastima društvenog života. Podnošenje pritužbe za građane/građanke je besplatno, što je naročito značajno za one siromašnije, a posebno za žene koje ređe nego muškarci pribegavaju podnošenju pritužbi na rad institucija i organa uprave. Iskustvo Pokrajinskog ombudsmana/zamenice za ravnopravnost polova pokazuje da žene ispoljavaju izvesno nepoverenje u institucije. Žene mahom ne poznaju svoja prava i mogućnosti zaštite 10

zbog čega ne koriste pravna sredstva, ili su inertne u zaštiti svojih prava, a često nastoje da probleme rešavaju korišćenjem drugih mogućnosti, pre svega podrškom uže i šire porodice. Kao jedan od razloga zbog kojeg žene izbegavaju pokretanje sporova navode i nedostatak novca za pokretanje i vođenje sudskih postupaka, pa se pitanje besplatne pravne pomoći za one najsiromašnije postavlja kao veoma važno. Ipak, od 2003. godine kada je Pokrajinski ombudsman počeo da radi, procenat žena koje se obraćaju je povećan sa oko 30 na 40 odsto (2011. godina) što se može protumačiti kao odraz poverenja u ovu instituciju i povećanja njene vidljivosti u najširoj javnosti koja je prepoznaje kao mesto na kojem može zatražiti rešenje problema, odnosno zaštitu prava. Naravno, žene podnose pritužbe u vezi sa kršenjem njihovih prava u različitim oblastima, a kada je reč o ravnopravnosti polova, onda se izdvajaju socijalna pitanja, ostvarivanje, odnosno kršenje prava iz radnog odnosa, mobing tj. uznemiravanje i seksualno uznemiravanje na radnom mestu, različiti problemi koji se tiču porodičnih odnosa, kao i nasilja nad ženama u porodici. Nažalost, kršenje principa ravnopravnosti polova, odnosno rodne ravnopravnosti i diskriminacija s obzirom na pol nisu u dovoljnoj meri prepoznati, prvenstveno zahvaljujući preovlađujućim predrasudama i društvenim obrascima u vezi sa rodnim ulogama i ravnopravnošću. Zbog toga se mnoge pojave smatraju prirodnim i prihvatljivim jer su sastavni deo slike o društvenim ulogama žena i muškaraca i očekivanja koje zajednica ima od žena, odnosno muškaraca. Veliki broj žena prilikom obraćanja navodi više problema sa kojima se suočavaju i povredu jednog ili više prava. Mnogo žena se uopšteno žali na siromaštvo, ekonomske probleme, nezaposlenost i nerešeno stambeno pitanje. Posebno težak položaj imaju žene kojima su nakon razvoda braka poverena deca, kao i samohrane majke, koje prilikom obraćanja ombudsmanu, gotovo po pravilu, ukazuju na više problema sa kojima su svakodnevno suočene. Pritužbe se odnose i na rad i postupanje pojedinih organa, ali su često uopštene, pri čemu žene izražavaju očekivanja da neko, država ili neki njen organ, učine konkretne korake za rešenje problema sa kojima se suočavaju, pri čemu se potpuno jasno uočava da poseduju svest o ljudskim pravima, ali ne i to da su ona povređena na osnovu pola. Isto to se događa i u slučajevima kada se žale zbog postupaka pred organima, na primer, penzijskog i invalidskog osiguranja, naročito zbog porodičnih penzija na koje žene, pa ni muškarci, nemaju pravo ukoliko nisu bile u braku sa partnerom/partnerkom, iako su u Ustavu i Porodičnom zakonu izjednačene vanbračna i bračna zajednica. Osim uopštenih pritužbi da ne mogu da nađu posao, ponekad i zbog toga što imaju više od 45 godina, žene svedoče i o tome da ih poslodavci premeštaju na drugo radno mesto bez obrazloženja, da trpe različite oblike uznemiravanja, čak i zlostavljanja, ali ne poistovećuju to sa povredom prava na osnovu polne pripadnosti, odnosno ne prepoznaju takve postupke kao diskriminaciju na osnovu pola. Veoma veliki broj pritužbi ombudsmanu u oblasti ravnopravnosti polova i zaštite ženskih ljudskih prava tiče se nasilja nad ženama i u porodici. To je i razum- 11

ljivo kada se ima na umu rasprostranjenost nasilja nad ženama u porodici *. Povećanju obraćanja zbog nasilja u porodici svakako su doprinele promene u zakonodavnoj sferi, ali i to da je tokom pojačanih aktivnosti, pre svega organizacija civilnog društva, ali i državnih organa i institucija, učinjeno puno na podizanju svesti najšire javnosti o nasilju i njegovim posledicama. Ipak, uprkos promena koje su dovele do toga da se nasilje nad ženama i u porodici više ne posmatra kao privatna stvar, nego kao društveno pitanje u čijem rešavanju moraju da učestvuju država i njene institucije, problem nasilja nad ženama opstaje, jer se teško menjaju ukorenjena shvatanja o rodnim ulogama u porodici u kojoj muškarci imaju veću moć i naučeni su da dominiraju u porodici, nažalost, često primenjujući nasilje nad ženama. ** Pokrajinski ombudsman je, kao zaštitnik ljudskih prava i institucija koja nadzire rad organa uprave, preduzimao različite aktivnosti za povećanje vidljivosti ovog problema u javnosti i u institucijama koje imaju obavezu da pruže zaštitu žrtvama i kažnjavaju nasilnike. Mnoge aktivnosti bile su usmerene ka traženju načina da se poveća efikasnost institucija u postupanju i zajedničkom, odnosno objedinjenom pristupu svakom pojedinačnom slučaju i rešavanju problema nasilja nad ženama i u društvu. U poređenju sa drugim, naročito zemljama u neposrednom okruženju Srbije, pozitivno je to što su u okviru kontrolnih mehanizama kao što su Zaštitnik građana i Pokrajinski ombudsman, ravnopravnost polova, odnosno ženska ljudska prava prepoznata kao važna oblast pa je uspostavljena posebna funkcija (zamenik/zamenica) u okviru institucije. Zahvaljujući takvom pristupu, kontrola rada državnih i organa uprave na svim nivoima u pogledu postizanja rodne ravnopravnosti i stvaranja jednakih mogućnosti za žene i muškarce je mnogo bolja i delotvornija, a tako i zaštita pojedinki i pojedinaca u slučajevima kršenja prava koja garantuje Zakon o ravnopravnosti polova, Zakon o zabrani diskriminacije, ali i drugi zakoni. Iskustvo zemalja u regionu jugoistočne Evrope pokazuje da poštovanje ustavnih i zakonskih odredbi o rodnoj ravnopravnosti u velikoj meri zavisi od statusa rodne ravnopravnosti u okviru institucija ombudsmana. Ukoliko se rodna ravnopravnost posmatra i tretira kao jedno od mnoštva pitanja kojima se ombudsman bavi, ono se često ne vidi kao posebno ili se podvodi pod neko drugo pitanje kao što su kršenje prava iz radnog odnosa ili socijalnog i penzijskog osiguranja, principa dobre uprave, tako da se ni ne uočavaju problemi nejednakog odnosa s obzirom na pol, bračni ili porodični status, trudnoću, materinstvo, roditeljstvo, polnu orjentaciju i td. U oblasti rodne ravnopravnosti češće se suočavamo sa strukturalnom dis- * Prema istraživanju Pokrajinskog sekretarijata za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova i Viktimološkog društva Srbije o rasprostranjenosti nasilja u porodici u Vojvodini na uzorku od 516 žena, više od polovine njih doživelo je neki oblik nasilja u porodici. Oko 27% žena je bilo izloženo pretnjama fizičkim nasiljem, a gotovo 34% njih je i trpelo fizičko nasilje. Nasilje u porodici u Vojvodini, Novi Sad, 2010. www.hocudaznas.org/publikacije ** Muško nasilje nad ženama je svaki čin protiv ženine volje, a koji je ugrožava psihički, fizički, seksualno ili ekonomski. Nasilnik može biti član porodice (muž, sin, otac, brat, ujak...) ili bilo koji poznati (prijatelj, poznanik, šef, kolega) ili nepoznati muškarac Nasilje se može desiti svakoj ženi i nije posledica ženinog ponašanja nego sistema patrijarhata u kome muškarci imaju moć, a nasilje nad ženama je način da oni tu moć održe. Nasilje nad ženama je primer zloupotrebe moći jednog pola nad drugim tokom hiljada godina istorije podstaknuto od svake društvene zajednice sve do danas. http://www.womenngo.org.rs/konsultacije-za-zene/o-nasilju-nad-zenama/11-konsultacijeza-zene/30-nasilje-u-partnerskim-odnosima-i-u-porodici 12

kriminacijom, nego sa individualnom i institucionalnom diskriminacijom. * Kada žene trpe nasilje u porodici, uznemiravanje ili ucenjivanje na poslu, primaju manju platu od muškaraca na istim ili poslovima iste vrednosti, jasno je da je reč o diskriminaciji. Često se, međutim, dešava da pojedine postupke i situacije ne doživljavamo kao diskriminaciju, jer verujemo da na osnovu zdravog razuma i svakodnevnog iskustva manje ili više razumemo odnose među polovima i sve eventualne probleme koji u tim odnosima nastaju. Takav pristup uglavnom je opterećen predrasudama o ulogama polova i prirodnoj zadatosti tih uloga, nastao u tradicionalnom društvenom okruženju. Strukturalna diskriminacija se najčešće i ne prepoznaje, nego se često shvata kao prirodno stanje stvari, normalna i teško promenljiva situacija. Zbog duboke ukorenjenosti u temelje društva, takve pojave se nazivaju strukturalnim, a na njih uglavnom ukazuju statistički podaci, na primer, o odsutnosti žena sa mesta odlučivanja, većem broju nezaposlenih žena i njihovoj skrajnutosti u ekonomskim i političkim tokovima. Pažnju na strukturalne uzroke kršenja prava žena nekada skreću mediji, ili organizacije civilnog društva/braniteljke ženskih ljudskih prava, a ponekad činjenice da se neke pojave češće dešavaju uvek istim grupama građanki/građana. Zastupanjem koncepcije ženskih ljudskih prava ističe se pravo žena na jednakost pred zakonom i u društvu, a na taj način zahteva se da one ne budu razlikovane, izuzimane ili ograničavane samo na osnovu pripadnosti ženskom polu, te da imaju pravo na zaštitu u slučaju kada su im prava povređena ili uskraćena. Valja reći da promovisanje ženskih ljudskih prava nije moguće bez širenja mreže ženskih grupa i podrške ženama. I kada u potpunosti razumeju mehanizme strukturalnog kršenja pojedinačnih prava, građani/građanke se ne odlučuju da se sami/same obrate nekoj instituciji, pa bi organizacije civilnog društva mogle da pomognu onima kojima je potrebna podrška da se pritužbom obrate ombudsmanu kada se radi o individualnoj ili institucionalnoj diskriminaciji. Njihova uloga još je značajnija u ukazivanju na strukturalne izvore problema, na moguće pravce njihovog rešavanja, kao i učestvovanje u zajedničkom nalaženju i sprovođenju rešenja. Organizacije civilnog društva bi trebalo, takođe, da reaguju u slučajevima višestruke diskriminacije kojima su izložene samohrane majke, izbeglice i raseljene, žene sa invaliditetom, lezbejke, zatvorenice, Romkinje Osim toga, reagovanje je neophodno i u vezi sa problemima zaštite zdravlja žena, neizgrađenog sistema rodno osetljive statistike, diskriminacijom u vezi sa radom trudnica i porodilja, u slučajevima tumačenja zakonskih odredaba o nasilju u porodici na način koji uskraćuje blagovremenu pomoć žrtvama, ili nekorišćenja rodno osetljivog jezika u službenoj komunikaciji. Sve su to pitanja kojima se Pokrajinski ombudsman, odnosno zamenica za ravnopravnost polova bavi, bilo da postupa po predstavkama građanki/građana, bilo po sopstvenoj inicijativi, nakon pisanja medija o pojedinim problemima ili nakon analize prikupljenih podataka. Treba skrenuti pažnju i na to da je odnos institucije prema rodnoj ravnopravnosti unapređivan u tom smislu da se povećava osetljivost i prepoznavanje problema i kršenja prava s obzirom na pol, zahvaljujući sticanju znanja zaposlenih, ali i obraćanju građana i građanki, čemu je svakako doprinela i sama institucija Pokrajinskog ombudsmana promovišući ljudska prava i svoju ulogu u njihovoj zaštiti. * Individualna diskriminacija je ponašanje pojedinaca/pojedinki, a institucionalna je politika institucija koje dovode do različitog tretiranja pripadnika/pripadnica pojedinih društvenih grupa ili do štetnih posledica po njih. 13

Evo i statistike koja potvrđuje ovu ocenu: Pokrajinski ombudsman je od novembra 2003. do novembra 2004. godine (kada je Skupštini AP Vojvodine podnet prvi godišnji izveštaj) primio 265 predstavki, od kojih su žene podnele 91. Već naredne, 2005. godine (od te godine se godišnji izveštaj za prethodnu godinu podnosi do kraja marta naredne godine) kada je podneto znatno više predstavki, evidencija je bila mnogo preciznija. Tada su od 623 predstavke, žene podnele 223, a kao i muškarci žalile se na rad sudova, oblast prostornog planiranja, komunalnih delatnosti, radne odnose, penzije i socijalna davanja. Žene se više žale zbog problema u porodičnim odnosima i nasilje u porodici, tako da ih se više nego muškaraca žalilo na rad centara za socijalni rad 4,48% žena i 2,35% muškaraca. Međutim, te godine je samo šest pritužbi uvršteno u oblast ravnopravnost polova. U 2006. godini zabeleženo je 457 predstavki, od kojih su žene podnele 156 (34,13%). Nastavljen je trend iz prethodnih godina da se žene i muškarci podjednako žale na rad sudova, javne službe i javna preduzeća na lokalnom i republičkom nivou. Udvostručen je broj predstavki koje su svrstane u oblast ravnopravnosti polova, ali ih je bilo tek devet. Naredne 2007. godine za više od trećinu povećan je broj predstavki i bilo ih je 605, a žene su podnele 237 predstavki (39%) i uglavnom su se žalile zbog radnih odnosa, penzija i socijalnih davanja, nerešenog stambenog pitanja i loših uslova stanovanja. Najviše je bilo žalbi zbog nerešenih porodičnih problema koji proizilaze iz razvoda braka i poveravanja dece na brigu i staranje, na nasilje u porodici, zbog čega su centri za socijalni rad najčešće organi na koje se žale. Napravljen je veoma veliki skok i zabeleženo čak 23 predstavke (četiri su podneli muškarci, 17 žene, a dve udruženja) u oblasti ravnopravnosti polova, zahvaljujući ne samo povećanju obraćanja, nego i pažljivijom analizom i prepoznavanjem problema u oblasti ravnopravnosti polova. Od 597 predstavki u 2008. godini, 35 odsto njih su podnele žene. Problemi na koje ukazuju su istovetni kao i ranijih godina, s tim da su od 19 predstavki koje su označene kao ravnopravnost polova, 16 podnele žene. U ovoj godini je počelo preciznije evidentiranje, pa su predstavke označene kao diskriminacija, mobing, nasilje u porodici, socijalna pitanja, a ne kao prethodnih, kada su evidentirano kao nasilje u porodici, radni odnosi i razno. U 2009. godini podneto je 730 predstavki, od kojih su 269 (36,85%) podnele žene i u najvećem broju slučajeva zbog problema u vezi sa radnim odnosima, penzijama, socijalnim davanjima, siromaštvom i nezaposlenošću. U ovoj godini bilo je mnogo više žalbi u kojima se ukazuje na ugrožavanje prava trudnica. Broj predstavki u oblasti ravnopravnosti polova bio je 23, ili 3,5% od ukupnog broja predstavki. Od tog broja muškarci su podneli četiri, a žene 19 predstavki. Od 866 predstavki u 2010. godini, žene su podnele 321 (37%), a nastavljen je višegodišnji trend da se žene više nego muškarci žale zbog problema u vezi sa radnim odnosima, nerešenog stambenog pitanja. Mnogo pritužbi žena odnosi se na siromaštvo, tačnije na nezaposlenost i nedovoljne prihode, a kao i prethodne, bilo je žalbi u kojima se ukazuje na ugrožavanje prava trudnica, odnosno porodilja. U godišnjem izveštaju ukazano je na povećanje broja predstavki u kojima se ukazuje na kršenje ženskih ljudskih prava, ali i na to da se u stvarnosti još nedovoljno prepoznaje 14

kršenje prava na osnovu pola. Broj i struktura pritužbi koje su označene kao povreda prava u oblasti rodne ravnopravnosti još je relativno mali i čini četiri odsto od ukupnog broja predstavki, ali ohrabruje to što se iz godine u godinu sve više žena obraćaju instituciji zbog povrede ljudskih prava ili izostanka zaštite od strane nadležnih organa i institucija. Više od trećine pritužbi se odnosilo na nasilje u porodici, oko 20 odsto se odnosilo na diskriminaciju, na socijalnu zaštitu oko 17 odsto i na mobing 14 procenata predstavki koje su označene kao ravnopravnosti polova. Pokrajinski ombudsman, odnosno zamenica za ravnopravnost polova je uspešno sprovela dve medijacije u kojima su učesnice bile žene, a prevashodno se odnose na međuljudske odnose na radnom mestu u dve ustanove. U 2011. godini je nastavljena praksa da se žene više nego muškarci žale zbog problema u vezi sa radnim odnosima, socijalnom zaštitom, ekonomskim problemima i ugrožavanjem prava trudnica, odnosno porodilja. Uprkos povećanju broja predstavki u oblasti ravnopravnosti polova u postupanju organa uprave nedovoljno se prepoznaje kršenje prava na osnovu pola i rodne pripadnosti, bračnog i porodičnog statusa i diskriminacije po tim osnovama. Ni u instituciji Pokrajinskog ombudsmana još ne postoji dovoljno senzibiliteta da se u predstavkama prepoznaju problemi koji više pogađaju žene što bi navodilo na zaključak da im se prava krše samo zato što su žene, ili zbog toga što ih institucije diskriminišu kada postupaju jednako, ili neutralno, i to bio znak da se radi o povredi prava na osnovu pola. Naravno, Pokrajinski ombudsman postupa bez obzira što izostane takva procena, jer se bavi problemima koje podnositeljke/podnosioci navode. Te godine, od 1237 predstavki, žene su podnele 495 (40%), u sektoru ravnopravnosti polova obrađeno je 210 slučajeva koji su se odnosili na probleme u obrazovanju, penzijskom i invalidskom osiguranju, postupanju centara za socijalni rad, prava po osnovu rada i nezaposlenosti. Broj i struktura pritužbi, označene kao ravnopravnost polova još je relativno mali. One čine četiri odsto ukupnog broja predstavki, a u odnosu na prethodnu godinu više ih je za 14. Predstavke se najviše odnose na diskriminaciju uopšte, diskriminaciju u oblasti rada i zapošljavanja, uznemiravanje i zlostavljanje na radu, na nasilje u porodici (centri za socijalni rad, policija, domovi zdravlja) socijalna prava i porodoljsko odsustvo. Ove godine su se pojavile i predstavke koje se odnose na pravo očeva na odsustvo sa rada radi nege deteta, kao i naknadu zarade za vreme odsustva. Od 50 predstavki označenih ravnopravnost polova, muškarci su podneli šest predstavki. Razvijanje veština i povećanje osetljivosti o pitanjima rodne ravnopravnosti u instituciji Pokrajinskog ombudsmana podrazumeva da se mnogobrojni problemi zbog kojih se građani/građanke obraćaju posmatraju i iz ugla poštovanja, odnosno kršenja ravnopravnosti polova. Nije nevažno da li neki problemi češće pogađaju žene nego muškarce i obrnuto, kao ni to što organi uprave ne prepoznaju specifičnosti i različitosti i potrebu prilagođavanja interesima i potrebama različitih grupa, kao i stvaranja jednakih mogućnosti za žene i muškarce. Naprotiv veoma je važno da se prepozna da se žene češće žale zbog problema u porodičnim odnosima, ili na prepreke u zapošljavanju, zbog odnosa na radnom mestu, mogućnosti napredovanja u karijeri i da su to situacije u kojima je veoma često kršenje prava s obzirom na pol. U tom identifikovanju problema pomažu i statistički podaci, koji mogu da potkrepe stanovište da je došlo do kršenja prava žene/muškarca na osnovu pola, bračnog i porodičnog 15

statusa. Zato je važno i postupanje po sopstvenoj inicijativi, prikupljanje podataka i njihova rodna analiza, razvijanje praktičnih metoda u prepoznavanju kršenja prava i ustanovljavanja pokazatelja neravnopravnosti, svojevrsne liste za proveru koja može da pomogne i u preciznijem određivanju da li je došlo do povrede s obzirom na pol, bračni i porodični status, trudnoću, materinstvo, roditeljstvo, polnu orijentaciju i rodni identitet. Uz to, neophodan je i stalan rad na podizanju svesti građana/građanki o ljudskim pravima i mogućnostima njihove zaštite posredstvom ombudsmana, a naročito u oblasti rodne ravnopravnosti. Zbog toga je Pokrajinski ombudsman/zamenica za ravnopravnost polova organizovala (i učestvovala) u mnogobrojnim edukativnim aktivnostima na konferencijama, okruglim stolovima, tribinama posvećenim zaštiti ljudskih prava, posebno zaštiti ljudskih prava žena. Učešće u kampanjama poput svetske kampanje 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama jedna je od onih koje su doprinele da institucija bude prepoznata u javnosti kao mesto na kojem one/oni koji trpe nasilje mogu da dobiju podršku. Svest o činjenici da je nasilje nad ženama i u porodici najdrastičnije kršenje ljudskih prava, podstakla je pokretanje kampanje za povezivanje institucija koje se bave nasiljem u porodici radi povećanja efikasnosti postupanja što je dovelo do formiranja mreže Život bez nasilja u kojoj su aktivni pokrajinski organi, centri za socijalni rad, policija, tužilaštva, sudovi, ali i obrazovne i zdravstvene institucije i organizacije civilnog društva. Ovakav pristup doprinosi unapređenju rada organa, institucija, ali i same institucije Pokrajinskog ombudsmana i njegove prepoznatljivosti, ne samo među građanima/građankama, nego i među onima čiji rad institucija kontroliše radi zaštite prava i sloboda, principa jednakosti i očuvanju dostojanstva građana/građanki. 16

Prof. dr Marijana Pajvančić * Pravo na ravnopravnost polova demokratsko pitanje i ustavni princip 1. Ustavne garancije prava na ravnopravnost polova opšti okvir Osnovne odredbe ustava i uvodne opšte odredbe u poglavljima o ljudskim pravima i slobodama sadrže više načelnih garancija koje se ne odnose samo na ravnopravnost polova, već na sva ljudska prava i slobode koje ustav garantuje. Upravo zbog načelnog karaktera ovih ustavnih odredbi i njihovog opšteg značaja za ukupnost ljudskih prava garantovanih ustavom, pravo na ravnopravnost polova i sva posebna prava i slobode koja predstavljaju operacionalizaciju opštih ustavnih odredbi u različitim oblastima ljudskih prava, nužno je posmatrati u kontekstu ovih opštih ustavnih garancija jer one definišu opšti ustavni okvir za sva posebna prava i slobode. Ovom prilikom predmet posebne pažnje su opšte ustavne odredbe relevantne za sagledavanje sadržaja, kvaliteta i dometa ustavnog garantovanja ravnopravnosti polova. Razlog što je izabran ovakav pristup leži u tome što se, prilikom razmatranja ustavnih garancija ravnopravnosti polova često gube iz vida opšti ustavni principi koji definišu opšti ustavni okvir za normativni, institucionalni i najširi socijalni kontekst u kojem je (ne)moguće efektivno realizovati pravo na pravnopravnost žena i muškaraca. Zato u ovom momentu naša pažnja neće biti okrenuta analizi ustavnih odredbi koje najneposrednije garantuju različita pojedinačna prava vezana za pravo na ravnopravnost polova, već će predmet pažnje biti ona opšta ustavna načela koja definišu opšte pretpostavke za ostvarivanje prava na ravnopravnost polova. Među načelima ustava i opštim ustavnim odredbama posebno značajne su one koje se odnose na: koncept političke zajednice (ustavne države), njenu prirodu i svojstva; politiku jednakih mogućnosti kao obavezu države zasnovane na načelu socijalne pravde; prirodu i karakter odnosa međunarodnog i unutrašnjeg prava, posebno kada su u pitanju međunarodni dokumenti o ljudskim pravima i uključivanje međunarodnih standarda ljudskih prava u domaću legislativu; neposrednu primenu ustava posebno njegovih odredbi o ljudskim pravima; odstupanja i ograničenja ljudskih prava, uslove pod kojima su ona dopuštena i postupak po kome se odlučuje o odstupanju ili ograničenju prava; jemstvo stečenih prava i dr. 1.1 Koncept političke zajednice (ustavne države) Sadržaj i kapacitet ljudskih prava koji garantuje ustav, posebno sloboda i pra- * Autorka je profesorka ustavnog prava na Pravnom fakultetu u Novom Sadu 17

va koje štite kvalitet života i one oblasti društvenog života u kojima su žene faktički (ne retko i normativno) diskriminisane (rad, zapošljavanje, naknade za rad i dr.) u velikoj meri zavise od toga kako ustav definiše osnovne principe na kojima počiva država kao politička zajednica. To je posebno važno pitanje u zemljama tranzicije budući da su u pitanju prava koja su žene u predtranzicijskom periodu efektivno koristile, a u tranziciji su upravo ta prava (tzv. «skupa prava») pod udarom, ukidanjem ili bitnim restrikcijama. Pred ustavotvorcima ovih zemalja bila je dilema da li je liberalna država u kojoj su zakonitosti tržišne privrede osnovni princip koji definiše i status pojedinca u zajednici, povoljniji okvir za tranziciju, ili je to liberalno demokratska država, koja ne protivreči principu slobodne tržišne utakmice, ali preuzima na sebe teško breme obaveza koje slede iz principa socijalne pravde i štiti socijalni status građana? Liberalni koncept ustavne države u prvi plan ističe zakonitosti tržišne privrede i vladavinu prava kao osnovne vrednosti. Konsekvence po status ljudskih prava su liberalno shvaćena individualna sloboda, kao prostor ljudskih prava u koji država nema pristup izuzev u slučaju kada je sloboda ili pravo povređeno. Tada je intervencija države u ovo područje dopuštena. Ona je legalna i legitimna, jer angažman države ima za cilj samo da otkloni povredu koja je naneta slobodi ili pravu. Liberalno demokratski koncept ustavne države uvažava zakonitosti tržišne privrede, garantuje vladavinu prava, ali ovim vrednostima dodaje još jednu ne manje važnu socijalnu pravdu kao princip kojim se država (država blagostanja) rukovodi štiteći socijalnu sigurnost građana i građanki. * Za kvalitet i sadržaj ljudskih prava to znači priznavanje i garantovanje ne samo osnovnih ljudskih i političkih prava već i socijalno ekonomskih prava kao podjednako važne grupe ljudskih prava. Pored toga, načelo socijalne pravde nalaže neposrednu aktivnost države i pretpostavlja aktivan odnos države (zakoni, mere, strategije, programi, politike, aktivnosti) u realizaciji i efektivnom ostvarivanju socijalno ekonomskih prava. ** Bez tog aktivnog angažmana i planskog učešća države ova prava nije moguće ostvariti. Za efektivno ostvarivanje prava na ravnopravnost polova i posebno za ostvarivanje seta prava koja bliže regulišu sadržaj prava na ravnopravnost polova u pojedinim oblastima (rad, zapošljavanje, politika, obrazovanje, porodica, socijalna zaštita i dr.) ove garancije imaju izuzetan značaj, naročito u zemljama tranzicije. * U komparativnoj ustavnosti npr. Ustav Švedske koji u osnovnim načelima propisuje da su «lično, ekonomsko i kulturno blagostanje pojedinca osnovni ciljevi aktivnosti državne zajednice» (član 2 stav 2);Ustav Italije koji u osnovnim načelima utvrđuje da «Republika priznaje i garantuje nepovrediva prava čoveka, bilo kao pojedinca, bilo kao člana društvenih organizacija u kojima se razvija njegova ličnost, i zahteva ispunjenje neopozivih dužnosti političke, ekonomske i društvene solidarnosti» (član 2); Ustav Poljske koji u osnovnim načelima propisuje da je Poljska «demokratska pravna država koja ostvaruje princip socijalne pravde» (član 2); Ustav Rusije u čijim osnovnim načelima je zapisano da je Ruska federacija «socijalna država čija je politika usmerena na stvaranje uslova koji obezbeđuju dostojan život i slobodan razvoj čoveka» (član 7 stav 1). Ustav Srbije izričito propisuje da je socijalna pravda jedan od principa na kojima počiva Republika Srbija (član 1). ** Ustav Irske u poglavlju o socijalnoj politici izričito ustanovljava ovu obavezu države: «Država će u praksi sprovoditi svoju politiku u pravcu obezbeđenja da svi građani, i muškarci i žene, imaju jednaka prava na adekvatna sredstva koja su im neophodna za život, kao i da u okviru svojih zanimanja mogu pribaviti dovoljno sredstava za svoje potrebe.» (član 45 stav 2). 18

1.2 Politika jednakih mogućnosti kao obaveza države Politika jednakih mogućnosti je opšti institucionalni okvir koji stoji na raspolaganju državi, koja uvažava načelo socijalne pravde da preduzima različite mere (zakoni, politike, strategije i dr.) u pravcu efektivnog ostvarivanja ravnopravnosti žena i muškaraca kao i svake druge grupe lica koji su direktno ili indirektno normativno ili faktički diskriminisani. Smisao i svrha politike jednakih mogućnosti jeste da izgradi pretpostavke za takav društveni kontekst u kome će biti moguće ostvariti normativno proklamovanu ravnopravnost žena i muškaraca. Posebne mere koje država preduzuima su instrument kojim država vodi politiku jednakih mogućnosti. Zato je sa stanovišta ustavnog garantovanja prava na ravnopravnost polova važno, još u osnovnim načelima ustava * garantovati ravnopravnost žena i muškaraca i obavezati državu da vodi politiku jednakih mogućnosti i preduzima posebne mere koje su instrument realizacije politike jednakih mogućnosti. ** U ustavu bi trebalo koristiti nediskriminatornu terminologiju jer je to prvi, i često najjednostavniji korak, kojim država izražava spremnost da uvaži i poštuje načelo ravnopravnosti polova. To je moguće učiniti na više načina: korišćenjem i muškog (građanin) i ženskog (građanka), *** korišćenjem neutralne forme (svako/ niko) **** ili načelnom ustavnom klauzulom koja uključuje korišćenje oba roda. ***** 1.3 Odnos međunarodnog i unutrašnjeg prava Ljudska prava su univerzalne vrednosti koje se štite ne samo propisima unutrašnjeg već u sve većoj meri i propisima međunarodnog prava. U novijoj ustavnosti univerzalne garancije ljudskih prava sadržane u međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima prihvataju se i u unutrašnjem pravu i garantuju ustavom. Ustav sadrži više načela koja regulišu odnos međunarodnog i unutrašnjeg prava i posebno status međunarodnih izvora ljudskih prava u unutrašnjem pravnom poretku. * Tome uprilog govori komparativna ustavna praksa i međunarodni dokumenti (članovi 3 i 4 Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena; Završni dokument IV Konferencije OUN o ženama / Peking 1995; Povelja Evropske bezbednosti, paragraf 3; Deklaracija o jednakost između žena i muškaraca kao fundamentalnom kriterijumu demokratije, odeljci A ib /Istambul 13 14 XI 1997; član 16 Direktive Saveta Evrope br. 78 od 27. XI 2000 i dr.). ** Npr. Ustav Španije u osnovnim odredbama propisuje da su «javne vlasti dužne da unapređuju uslove da sloboda i jednakost pojedinaca i grupa kojima oni pripadaju budu stvarni i efektivni; da uklanjaju smetnje koje uskraćuju ili otežavaju njihovo puno korišćenje, kao i da olakšaju učešće svih građana u političkom, ekonomskom, kulturnom i socijalnom životu» (član 9 stav 2), kao i Ustav Austrije koji u osnovnim načelima propisuje da se «savez, pokrajine i opštine staraju o stvarnoj ravnopravnosti žena i muškaraca naročito u uklanjanju stvarno postojećih nejednakosti» (član 7 stav 2). Ustav Srbije sadrži ovu garanciju u članu 15 koji propisuje «Država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti». *** Npr. Ustav Estonije. **** Videti dokumente Međuparlamentarne unije posebno Plan rada za korigovanje sadašnje neravnoteže između učešća žena i muškaraca u političkom životu tačka BIV / Pariz 1994) nalažu da jezik koji se koristi u zakonodavstvu ne sme biti diskriminatoran i preporučuju državama da evidiraju ustave ie liminišu termine koji teže zagovaranju polnog stereotipa. ***** Primer takve klauzule nalazimo u Ustavu Austrije koji u osnovnim odredbama propisuje da se «službene oznake mogu upotrebljavati samo u obliku koji izražava pol njihovog nosioca. Isto važi i za titule, akademske stepene i oznake zanimanja»(član 7 stav 3). 19

Za ustavno regulisanje ravnopravnosti polova odnos međunarodnog i unutrašnjeg prava je posebno značajan, jer brojni akti međunarodnog prava regulišu i štite pravo na ravnopravnost polova. Pominjemo samo nekoliko osnovnih ustavnih pravila u ovom kontekstu. Načelo neposredne primene međunarodnog prava (ratifikovanih konvencija i opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava). Ovde je nužno istaći posebno značaj eksplicitnog ustavnog pravila po kojem su nacionalni sudovi obavezni da sude ne samo na osnovu i u okviru ustava i zakona, već i međunarodnih ugovora. * Primat međunarodnog prava nad unutrašnjim pravom i usaglašavanje unutrašnjeg prava sa međunarodnim standardima. ** Pravo na zaštitu ljudskih prava pred međunarodnim telima koja uključuje dva osnovna vida zaštite: prvi, nadzor (monitoring) nad ostvarivanjem međunarodnih standarda ljudskih prava kao obavezu države sa jedne strane ali i pravo drugih subjekata (npr. NVO) da i sami nadziru ostvarivanje prava garantovanih međunarodnim dokumentima; i drugi koji garantuje pravo pojedinca/pojedinke da se obrate međunarodnim telima za zaštitu ljudskih prava uključiv i odgovarajuće međunarodne sudove. Obaveza države da garantuje i obezbedi primenu odluka međunarodnih tela koje se odnose na zaštitu ljudskih prava. Ustavom se eksplicitno definiše obaveza države (nadležnih organa) da izvrše odluke međunarodnih tela za zaštitu ljudskih prava. *** Zabrana ograničenja prava ili slobode pod izgovorom da nisu zajemčena ustavom koju sadrže neki ustavi, **** takođe ukazuje na primat međunarodnog nad unutrašnjim pravom. * Npr. Ustav Poljske propisuje da «ratifikovani međunarodni ugovor, po njegovom objavljivanju u službenom glasilu (Dnevnik zakona) postaje deo nacionalnog pravnog poretka i neposredno se primenjuje» (član 91 stav 1). Ustav Srbije ne pruža jasan odgovor na ovo pitanje, jer su pravila koja se odnose na ovo pitanje protivurečna i nepotpuna. Tako «sud sudi na osnovu Ustava, zakona, drugih opštih akata ako je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora» (član 142 stav 2); kada su pak u pitanju presude Ustav propisuje da se «sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnog ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona» (član 145 stav 2), dok su sudije prilikom suđenja vezane i «potčinjene samo Ustavu i zakonu» (član 149 stav 1). ** Ustav Španije propisuje da se «norme koje se odnose na osnovna prava i slobode koje Ustav priznaje, tumače saglasno Оpštoj deklaraciji prava čoveka i međunarodnim ugovorima i konvencijama koje se odnose na ova pitanja, a koje je Španija ratifikovala» (član 10 stav 2). Ustav Srbije načelno priznaje primat međunarodnih izvora prava nad unutrašnjim pravom, ali samo kada je u pitanju tumačenje odredbi o ljudskim i manjinskim pravima, (član 18 stav 3) dok opšte pravilo o odnosu međunarodnog i unutrašnjeg prava propisuje da međunarodni izvori (potvrđeni međunarodni ugovori) moraju biti u skladu sa Ustavom (član 16 stav 2) i u skladu sa tim ustanovljava nadležnost Ustavnog suda da ocenjuje saglasnost potvrđenih međunarodnih ugovora sa Ustavom (član 167 stav 1 tačka 2). *** Povelja o ljudskim i manjinskim pravima SRG (član 9 stav 3). Ustav Srbije ne sadrži sličnu odredbu, pa se može postaviti pitanje ko će biti nadležan da sprovede odluku međunarodnih tela koja odlučuju o zaštiti ljudskih prava. **** Ustav Slovenije propisuje da «ni jedno ljudsko pravo ili sloboda regulisana pravnim propisima važećim u Sloveniji, ne mogu biti ograničeni pod izgovorom da ih ovaj Ustav ne priznaje ili da ih priznaje u manjem obimu» (član 15 stav 5). U našoj ustavnosti primer je Povelja o ljudskim i manjinskim pravima SCG koja propisuje da «nije dopušteno ograničavanje ljudskih i manjinskih prava zajemčenih opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, međunarodnim ugovorima koji važe u državnoj zajednici i zakonima i drugim propisima, pod izgovorom da ona nisu zajemčena ovom poveljom ili da su zajemčena u manjem obimu» (član 8). 20

1.4 Neposredna primena ustava Za status prava na ravnopravnost polova kao jednog od osnovnih ljudskih prava kao i ljudskih prava uopšte posebno je važno kojim se aktom garantuje sadržaj određenog prava ili slobode. Ako je taj sadržaj garantovan ustavom tada su u pitanju osnovna ili ustavna prava čiju sadržinu zakonodavac nema pravo da reguliše. Kada se pak radi o pravima čiji sadržaj ustav ne reguliše neposredno, već to prepušta zakonodavcu tada su u pitanju zakonska, a ne ustavna prava. Pravo na ravnopravnost polova je jedno od osnovnih ustavnih prava što određuje i status i kvalitet ovog prava u ustavnom sistemu, a posebno u sistemu zaštite ljudskih prava. U pogledu čvrstine ustavnih garancija i tretmana zaštite, ustavna prava imaju ekskluzivno mesto u katalogu ljudskih prava, jer zakonodavcu nije dopušteno da reguliše njihovu sadržinu, * dok kod zakonskih prava to nije slučaj. Zakonodavac može da reguliše samo način (postupak) ostvarivanja ustavnih prava, dok u slučaju zakonskih prava on ima puno ustavno ovlašćenje da uredi ne samo postupak ostvarivanja već i sadržinu prava. Zakonska prava ustav uređuje samo blanketnom normom ** koju nije moguće neposredno primeniti, već je potrebno zakonom urediti sadržaj i domet svakog od ovakvih prava. U ovom slučaju stvarnu sadržinu i kvalitet prava definiše zakon, a kako je zakon znatno lakše izmeniti nego što je to slučaj sa ustavom, status prava koja reguliše zakonodavac razlikuje se od statusa prava čiju sadržinu definiše ustav. To se posebno odnosi na njihovu stabilnost kao i zaštitu. Za status prava na ravnopravnost polova kao jednog u grupi osnovnih ustavnih prava posebno su važne neke od sledećih ustavnih garancija: Ekspricitna ustavna norma o neposrednoj primeni ustavnih odredbi o ljudskim pravima, *** posebno njihova neposredna primena pred sudovima koja uključuje mogućnost i pravo suda da se u svojoj odluci neposredno pozove na ustavnu normu koja garantuje određeno pravo ili slobodu. Ustavom propisan i regulisan sistem zaštite osnovnih ustavnih prava posebno * Ustav Slovenije propisuje da je «zakonom moguće propisati način ostvarivanja ljudskih prava i osnovnih sloboda ako Ustav tako određuje ili ako je to neophodno radi same prirode pojedinačnih prava ili sloboda» (član 15 stav 2); Ustav Španije npr. propisuje da se «jedino zakonom, koji u svakom slučaju mora poštovati njihovu bitnu sadržinu, može regulisati vršenje ovih prava i sloboda» (član 53 stav 1). Ustav Srbije utvrđuje da se «zakonom može propisati način ostvarivanja ljudskih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno, ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava» (član 18 stav 2 in fine). ** Ustavna norma koja garantuje pravo na zaštitu zdravlja najčešće glasi «Garantuje se zaštita zdravlja u skladu sa zakonom», ili «Svako ima pravo na zaštitu zdravlja u skladu sa zakonom». *** Ustav Slovenije propisuje da se «ljudska prava i osnovne slobode ostvaruju neposredno na osnovu Ustava» (član 15 stav 1). Ustav Srbije sadrži ovu garanciju: «Ljudska i manjinska prava zajemčena ovim Ustavom neposredno se primenjuju» (član 18 stav 1), koju dopunjuje pravilo da se «Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonom» (član 18 stav 2). 21

neposredna ustavnosudska zaštita * ovih prava pred ustavnim sudom (ili drugim sudskim organom kome je povereno odlučivanje o zaštiti ustavnosti). Ustavom ustanovljeni instrumenti neposredne ustavnosudske zaštite ljudskih sloboda i prava (institut ustavne žalbe). ** 1.5 Odstupanja i ograničenja ljudskih prava Posebno osetljivo pitanje za status prava na ravnopravnost polova i ustavnu zaštitu ovog prava jesu situacije u kojima su moguća i dopuštena odstupanja i ograničenja od ustavom garantovanih prava. Zbog značaja koji regulisanje ovog pitanja ima za status ljudskih prava, ono je regulisano međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima, *** dok u unutrašnjem pravu sam ustav propisuje režim odstupanja i ograničenja ljudskih prava. Odstupanja i ograničenja ljudskih prava garantovanih ustavom dopuštena su i ustavna samo u slučaju kada do njih dolazi u ustavom propisanim slučajevima, po ustavom propisanom postupku i u ustavom dopuštenom obimu. Uslove pod kojima je ograničenje ili odstupanje dopušteno propisuje ustav. Obim ograničenja ili odstupanja postavlja načelno ustavno pravilo prema kome je merilo dopuštenosti ograničenja postavljeno svrhom koja se želi postići ograničenjem, sa jedne strane i procenom organa koji odlučuje o tome da li se svrha mogla postići i sa manjim ograničenjem prava. Svi drugi slučajevi sankcionišu se zabranom. Pomenuta pravila predstavljaju zabranu za državu, grupu ili pojedince da preduzmu bilo koju radnju usmerenu na ukidanje ustavom zajamčenog prava ili na njegovo ograničenje veće od onog koje ustav dozvoljava i po postupku koji je u ustavu propisan. U međunarodnim dokumentima i komparativnoj ustavnosti eksplicitno se propisuje da mere odstupanja od ustavom garantovanih prava, čak i tada kada se one odnose na prava koja je moguće ograničiti ili kod kojih je odstupanje dopušteno, kada su one preduzete na osnovu ustava, po ustavom propisanom postupku i kada je obim odstupanja usklađen sa svrhom zbog koje je odstupanje propisano, ne smeju imati za posledicu diskriminaciju zasnovanu na rasi, boji, polu, jeziku, veri ili socijalnom poreklu. **** Dakle, mere odstupanja ili ograničenja bilo kog od ustavnom garantovanih prava * Npr. u ustavnom sistemu Španije tužba d Amparo (član 161 stav 1 tačka b). U ustavnom sistemu Srbije neposredna zaštita ljudskih prava ostvaruje se pred Ustavnim sudom. Rešenja u Ustavu Srbije i u ovom pitanju su nepotpuna. Među nadležnostima Ustavnog suda (član 167) ne navodi se izričito ova nadležnost, ali Ustav sadrži odredbe o ustavnoj žalbi kao instrumentu koji se može koristiti za zaštitu ljudskih prava pod uslovima propisanim Ustavom (član 170). ** U ustavnom sistemu Austrije i Nemačke to je institut ustavne žalbe, u ustavnom sistemu Španije institut tužbe d Amparo. Ustav Srbije izričito reguliše samo institut neposredne ustavno sudske zaštite ljudskih prava. To je ustavna žalba koja se «može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ov lašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčena Ustavom» (član 170), ali ne precizira kome se ova žalba podnosti, niti među nadležnostima Ustavnom suda pominje nadležnost vezanu za zaštitu sloboda i prava. Na zaključak da je Ustavni sud nadležan da postupa i odlučuje o neposrednoj zaštiti ljudskih prava upućuje samo činjenica da je odredba o ustavnoj žalbi sistematizovana u delu Ustava koji reguliše status Ustavnog suda. *** Pakt o građanskim i političkim pravima (član 4). **** Član 4 stav 1 Pakta o građanskim i političkim pravima. Identičnu odredbu sadrži i Ustav Srbije u članu 202 stav 2. 22