VISOKA STRUKOVNA ŠKOLA ZA PREDUZETNIŠTVO MIKROEKONOMIJA. PRIPREMIO: Dr. DUŠKO KOSTIĆ. Београд, 2011.

VISOKA STRUKOVNA ŠKOLA ZA PREDUZETNIŠTVO MIKROEKONOMIJA PRIPREMIO: Dr. DUŠKO KOSTIĆ Београд, 2011.

SADRŽAJ 1. OSNOVNI POJMOVI U EKONOMSKOJ NAUCI...5 1.1. Šta je mikroekonomija...5 1.2. Predmet izučavanja mikroekonomije...6 1.3. Ljudske potrebe, materijalna dobra i usluge...4 1.4. Greške u ekonomskom rezonovanju...7 1.5. Oskudica i ekonomski ciljevi...8 1.6. Osnovne komponente tržišne privrede...10 1.7. Uloga države u mešovitoj privredi...10 1.8. Deset principa ekonomije...11 1.8.1. Ljudi se suočavaju sa izborom...12 1.8.2. Trošak nečega jeste ono čega se odričete da bi ste to dobili...13 1.8.3. Racionalni ljudi razmišljaju o graničnim slučajevima...14 1.8.4. Ljudi reaguju na podsticaje...14 1.8.5. Trgovina može svakog dovesti u bolji položaj...15 1.8.6. Tržišta su obično dobar način da se organizuju ekonomske aktivnosti...16 1.8.7. Države su ponekad u stanju da poboljšaju tržišne ishode...17 1.8.8. Standard života određene zemlje zavisi od njene sposobnosti da proizvodi dobra i usluge...17 1.8.9. Cene rastu kada država štampa previše novca...18 1.8.10. Društvo se na kratak rok suočava s izborom između inflacije i nezaposlenosti...19 Zaključak...19 Rezime...19 2. TRŽIŠTE I GRANICA PROIZVODNIH MOGUĆNOSTI...20 2.1. Pojam tržišta...20 2.2. Inputi i autputi, tržišni subjekti, ekonomske aktivnosti i institucije...21 2.3. Ekonomske aktivnosti u privrednom sistemu...22 2.4. Granica proizvodnih mogućnosti, efikasnost privrede, granična stopa transformacije i supstitucije...23 2.5. Oportunitetni trošak, zakon opadajućih prinosa i produktivnost rada...29 3. PONAŠANJE I IZBOR POTROŠAČA...33 3.1. Teorija ponašanja potrošača...33 3.2. Teorija korisnosti i marginalna korisnost...33 3.3. Analiza indiferencije...36 3.4. Budžetska ograničenja...38 3.5. Promene u ponašanju potrošača...41 Zaljučak...44 2

4. PONAŠANJE PROIZVOĐAČA...45 4.1. Racionalni izbor i odluke proizvođača...45 4.2. Optimizacija troškova proizvodnje...46 4.3. Izbor proizvođača i ekonomski profit...51 Zaključak...59 5. INDIVIDUALNA TRAŽNJA I PONUDA ROBA I USLUGA...60 5.1. Tražnja...60 5.2. Ponuda...63 5.3. Tržišna ravnoteža ravnoteža tražnje i ponude dobara...66 5.4. Politika utvrđivanja cena od strane države...68 5.5. Elastičnost tražnje i ponude...70 Zaključak...78 6. PONUDA I TRAŽNJA FAKTORA PROIZVODNJE...80 6.1. Proizvodne mogućnosti...80 6.2. Proizvodna funkcija...83 6.3. Analiza tržišta faktora proizvodnje...90 6.4. Kapital kao faktor proizvodnje i njegovo tržište...93 6.5. Renta kao cena zemlje...97 6.6. Rad kao faktor proizvodnje i njegovo tržište...99 Zaključak...104 7. TEORIJA FIRME...106 7.1. Forme firmi u tržišnim privredama...106 7.2. Posebni oblici vlasništva...110 7.3. Finansiranje korporativnih aktivnosti...111 7.4. Profitni, troškovni i ivesticioni centri u firmi...113 7.5. Savremene teorije firme...116 7.6. Problem odnosa između vlasnika i direktora...118 7.7. Finansijski izveštaj o poslovanju firme...120 7.8. Državna i javna preduzeća...124 Zaključak...131 8. TIPOVI I STRUKTURA TRŽIŠTA...133 8.1. Uvodni pojmovi o tržišnim strukturama...133 8.2. Kategorije tržišta i njihova tipologija...134 8.3. Glavni pravci u teoriji...136 8.4. Tipovi tržišta i maksimizacija profita...137 8.5. Potpuna konkurencija...141 8.6. Čist monopol...147 8.7. Monopolistička konkurencija...154 8.8. Oligopol...157 8.9. Definisanje tržišta i kategorije konkurentnosti...163 3

8.10. Teorija konkurencije i monopola...167 8.11. Politika države u uslovima monopola...169 8.12. Finansiranje i spajanje i javne politike...175 8.13. Ograničavanje tržišne snage: antitrustovska politika...178 Zaključak...179 Literatura...180 4

1. OSNOVNI POJMOVI U EKONOMSKOJ NAUCI Ekonomija, tj.ekonomska nauka, analizira kako trebamo koristiti retke resurse da bi se proizvodila dobra i izvršila njihova raspodela izmedju različitih grupa ljudi, s ciljem da se opitimizira pozitivna razlika izmedju ostvarenih rezultata i troškova. Dobra koja su nam potrebna raspoloživa su samo u odredjenoj količini. Pod ekonomskim dobrom podrazumevamo ona dobra koja su nam potrebna, retka su, i za njih smo spremni da žrtvujemo izvesnu količinu drugih poželjnih dobara (npr.indrustrijski proizvodi, - odeća, obuća, automobili, sredstva za ličnu higijenu,...). U okviru ekonomije razvilo se mnogo grana, među kojima su najznačajnije makroekonomija, mikroekonomija, teorija i analiza privrednog razvoja, medjunarodni ekonomski odnosi, monetarna ekonomija, fiskalna ekonomija, ekonometrija i mnoge druge poddiscipline. 1.1. Šta je mikroekonomija Mikroekonomija potiče od grčkih reči mikros (mali) i oikonomia (privreda), što bi u prevodu značilo izučavanje pojedinačnih ekonomskih pojava, veličina i odnosa vezanih za pojedince i preduzeća. Prema tome, mikroekonomija proučava privredne subjekte (domaćinstva i preduzeća) sa stanovišta troškova proizvodnje, formiranja i raspodele profita i štednje, formiranja cena, proizvodnje i distribucije roba i usluga, pojedinačna tržišta, individualnu štednju (akumulaciju), životni standard i ličnu potrošnju itd. Iz ovoga proističe da su domaćinstva i preduzeća osnovni privredni subjekti u poslovanju i potrošnji u svim oblicima privređivanja. Makroekonomija potiče od grčkih reči macros (veliki) i oikonomia (privreda), što znači da proučava ekonomske agregatne veličine (proučavanje problema nacionalne i svetske privrede, bruto domaći proizvod, nacionalni dohodak, potrošnja, štednja, kamate, investicije, ekonomski rast, spoljnotrgovinska razmena, devizni kursevi, platni bilans, ciklična kretanja privrede, budžet, flskalna i monetarna politika, agregatna tražnja i ponuda, zaposlenost, inflacija itd.) Prema tome, makroekonomija proučava funkcionisanje i upravljanje ekonomijom u celini. Postoji niz sadržaja kojima se bavi mikroekonomija, a njen osnovni zadatak je da nam odgovori na pitanje šta (koja dobra i usluge) treba proizvoditi, kako ih proizvoditi i za koga ih treba proizvoditi. Mikroekonomija analizira tržište roba i usluga, finansijska tržišta, tržište inputa proizvodnje, tržište rada, štednju, investicije, ponudu i tražnju, tehnološki napredak i ekonomski rast i razvoj preduzeća sa stanovišta prosperiteta i razvoja nacionalne i svetske privrede. Mikroekonomija je naučna disciplina koja proučava osnovna pravila ponašanja i ekonomske zakonitosti u funkcionisanju preduzeća, domaćinstava i drugih entiteta u privredi. U svakoj epohi razvoja, mikroekonomija proučava ekonomske aktivnosti, kako društvo koristi oskudne resurse radi proizvodnje i raspodele dobara i usluga između članova društva. Mikroekonomija je nauka o novcu i kapitalu, finansiranju razvoja preduzeća, proučavanju trgovine, odnosno razmene između preduzeća i drugih entiteta u privredi. Ona omogućava sagledavanje svih uslova kako treba ostvariti "maksimalne rezultate uz minimalna ulaganja" odnosno kako da se raspoloživom količinom resursa ostvari što veći pozitivni ekonomski rezultat u različitim tržišnim strukturama. Ključni ekonomski problem društva je kako pomiriti nesklad između stvarnih, neograničenih potreba ljudi za robama i uslugama i ograničenih izvora-resursa (rad, mašine i sirovine). Mikroekonomija proučava mnoge oblasti i probleme, razvijajući teorije ljudskog ponašanja u donošenju ključnih odluka u korišćenju ograničenih resursa radi proizvodnje i raspodele vrednih materijalnih dobara i usluga među ljudima. 5

1.2. Predmet izučavanja mikroekonomije Mikroekonomija kao nauka bavi se razotkrivanjem, analizom i produbljivanjem saznanja o ekonomskim zakonitostima i pojavama u proizvodnji, raspodeli, razmeni i potrošnji, između potrošača, preduzeća, radnika i investitora, kao i tržištima koja se sastoje od tih jedinica. Potrošači imaju ograničene dohotke, koji se lako mogu potrošiti na mnoštvo roba i usluga ili štedeti za budućnost. U tom smislu predmet naše analize je teorija potrošača koja proučava kako se ponašaju potrošači, kako ispoljavaju svoje preferencije i ukuse, i kako maksimiziraju svoje blagostanje na bazi ograničenih dohodaka. Radnici - radna snaga se takođe susreću sa brojnim ograničenjima i zbog toga traže alternativna rešenja. Prevashodno odlučuju hoće li i kada postati sastavni deo radne snage, a potom se opredeljuju za vrste poslova iz kojih proističu dohodci, koji su zavisni delimično i od nivoa obrazovanja i stečenih veština, sposobnosti i znanja. U tom smislu ljudi prave izbor, hoće li raditi sada, ili će se opredeliti za nastavak obrazovanja u nadi da će time steći uslove za veće dohotke u budućnosti. Na primer, neki ljudi će izabrati velike i poznate kompanije koje nude sigurnost zaposlenja i ograničenu mogućnost za napredovanje, a neki će se opredeliti za male kompanije gde je mogućnost za napredovanje veća, ali veći rizik sa stanovišta sigurnosti radnog mesta, mesečnih primanja. Radnici takođe čine izbor, koliko će dnevno raditi, a koliko vremena provoditi u tzv. dokolici. Preduzeća (kompanije ili firme) se takođe suočavaju sa ograničenjima kao što su: koju vrstu proizvoda (usluge) mogu kvalitetno proizvesti na bazi raspoloživih, ali ograničenih resursa. Firme su takođe ograničene i sa stanovišta finansijskih resursa i svojih proizvodnih kapaciteta, definisani granicom proizvodnih mogućnosti. U tom smislu teorija firmi izučava i analizira ponašanje preduzeća u iznalaženju optimalnog izbora. Cene su dominantno područje mikroekonomske analize. Naime, svi prethodno kratko opisani alternativni izbori zavise od cena, i kada su u pitanju potrošači, kompanije, ili radnici. Na primer, firme vrše izbor, da li više zaposliti radnika, ili više kupiti mašina na osnovu nadnica i cena. Ili, radnici biraju između rada i dokolice, delom i na osnovu cena". Ili, potrošači biraju između goveđe pečenice i piletine, na osnovu cena i sl. Tržišta su milje na kome se susreću kupci (potrošači) i prodavci (proizvođači), kreiraju međuodnos ponude i tražnje, na osnovu koga se određuju cene. Ključna uloga tržišta predodređuje i smisao i značaj mikroekonomske analize. Radi lakšeg, potpunijeg i sveobuhvatnijeg razumevanja određenih pojava, predviđanja i ponašanja u izučavanju mikroekonomija se koristi različitim instrumentima ekonomske analize, ekonomskim teorijama, modelima i podacima, indeksima brojeva, nominalnim i realnim vrednostima, grafikonima, jednačinma i sl. 1.3. Ljudske potrebe, materijalna dobra i usluge Ljudske potrebe se ne zadovoljavaju prisvajanjem slobodnih materijalnih dobara iz prirode, sem izuzetnih slučajeva (izvorska voda, kesten, kupina, borovnica i sl.), već prevashodno stvaranjem, proizvodnjom i raspodelom materijalnih dobara. To podrazumeva troškove rada, odnosno ekonomske aktivnosti. S obzirom na to da svaki čovek ispoljava potrebe za materijalnim dobrima, to se potrebe tretiraju po hitnosti i važnosti. Svakako da su najvažnije čovekove osnovne biološke potrebe koje obezbeđuju biološki opstanak ljudi (hrana, odeća, stanovanje, odevanje, higijena itd.). S promenom životnog standarda, kulture, navika i slično, nivo osnovnih potreba prerasta u tzv. luksuzne potrebe, koje nisu adekvatno raspoređene među ljudima. Takva materijalna sredstva se posebno oporezuju i opterećuju dodatnim izdacima. Potrebe se stalno obnavljaju (ne mogu se zadovoljiti zauvek), zbog čega se ekonomske aktivnosti neprekidno i obavljaju. Za našu analizu su najvažnije ekonomske potrebe, urođene, stečene (intelektualne i socijalne potrebe), odnosno proizvodne i lične potrebe.. Ekonomske potrebe se zadovoljavaju proizvodima ljudskog rada - materijalna dobra 6

(robe) i usluge. Nivo zadovoljenja ovih potreba predodređuje proizvodnja, odnosno dostignuti stepen razvoja društva. U tom smislu, ekonomske potrebe obezbeđuju razvoj čoveka u privrednoj i društvenoj sredini. Urođene potrebe su vezane za čoveka u svim epohama razvoja društva. Imaju fiziološku osnovu (potreba za vodom, hranom, vazduhom, spavanjem i sl.) i bez zadovoljenja ovih potreba nema života. Stečene potrebe su proizvod Ijudskog duha, intelekta. Vezane su za prirodu i ponašanje čoveka (potrebe za obrazovanjem, kulturom, sportom, stvaralaštvom itd.). Proizvodne, lične i zajedničke potrebe se vezuju za reprodukciju inputa proizvodnje, a lične za reprodukciju radne snage, dok se zajedničkim potrebama podmiruju zahtevi većeg broja ljudi (škole, bolnice, kulturni sadržaji i dr.). Materijalna dobra se proizvode radom i drugim resursima. Procesom proizvodnih aktivnosti stvaraju se proizvodi koji se razmenjuju na tržištu i dobijaju naziv roba. Roba je proizvod ljudskog rada namenjen prodaji, tržištu, tj. zadovoljenju potreba drugih, a ne ličnoj potrošnji proizvođača i njegove porodice. Da bi neki proizvod postao roba, treba da uđe u potrošnju preko tržišta, putetn razmene, i da ima svojstva kojima se zadovoljavaju potrebe drugih. Prema tome, roba je korisno materijalno dobro, proizvedeno za potrebe drugog, s ciljem da se u odnosima razmene dobije odgovarajuća protivvrednost u novcu ili drugo materijalno dobro ili usluga. Materijalna dobra, odnosno robe i usluge, služe za zadovoljenje ljudskih potreba. Ukoliko materijalna dobra ljudi troše neposredno, nazivaju se potrošnim dobrima ili dobrima prvog reda, dok materijalna dobra kojima se proizvode potrošna dobra nazivamo proizvodna dobra ili dobra višeg reda. Usluge u robnonovčanim odnosima predstavljaju činidbe koje imaju korisnost, odnosno upotrebnu vrednost za druga lica i kao takve predstavljaju sastavni deo robnonovčanog prometa. Usluge, kao i sve druge robe, imaju odgovarajuću ekonomsku vrednost. Zajedničkim imenom ih nazivamo proizvodne usluge, u odnosu na usluge koje se čine u neekonomskim društvenim aktivnostima (zdravstvo, prosveta, socijalna zaštita, umetnost, kultura itd.), koje nazivamo neproizvodne usluge. I ove usluge predstavljaju profesionalnu činidbu odgovarajućih društvenih aktivnosti, koje su društveno korisne i, kao takve, uklapaju se u ukupne ekonomske aktivnosti repro-ciklusa. Usluge su društveno korisne, učestvuju u razmeni roba i usluga, stvarajući značajnu veličinu bruto domaćeg proizvoda i izvoznih potencijala društva. 1.4. Greške u ekonomskom rezonovanju One su uočljive u šest tipičnih slučajeva, koji će biti posebno analizirani. (i) Subjektivizam. - Verovatno najveće greške u ekonomskim analizama proističu iz subjektivizma vezanog za analize dogadjaja koji se dešavaju oko nas. Katkada se veruje da nas okružuje takva realnost da kada je jednom spoznata, ona je i trajna i nepromenljiva, a zadatak nauke je da otkriva te zakone i činjenice. Subjektivizam kao greška je opasnost da budemo zatočenici sopstvenih i tudjih saznanja i otkrića, ostvarenih u prethodnom periodu, uz nespremnost da se ona preispituju. Otuda se sa subjektivizmom može najuspešnije boriti uključivanjem novih svežih ideja, ponovnim preispitivanjem "večitih istina" i, iznad svega, podmladjivanjem i prodorom novih istraživanja i istraživača. (ii) Neizvesnost je tipična za ekonomske pojave. - Otuda i proističe često postavljano pitanje da li je ekonomija društvena ili tehnička nauka, da li je egzaktna nauka, da li je, konačno, uopšte nauka, ili veština? Za odgovor na ovo pitanje nužno je imati u vidu da u ekonomiji, kao u retko kojoj drugoj nauci, deluje neizvesnost. Otuda su ekonomski zakoni istiniti u proseku, što znači da ne moraju važiti za svaki pojedinačni slučaj. Medjutim, to što su ekonomski zakoni dobrim delom i aproksimacije ne umanjuje egzaktnost ekonomske nauke jer su sve nauke danas, uključujući i kvantnu mehaniku i fiziku, probabilistički postavljene. (iii) Greška zbog neizolovanja drugih uticaja. - Iza svake ekonomske pojave krije se veliki broj varijabli koje utiču na datu pojavu. Rastući broj prodatih video-rikordera lane odredjen je zaradama potencijalnih kupaca, cenom video-rikordera, mrežom video-klubova itd. Da 7

bismo mogli izolovano posmatrati efekat jedne od ovih varijabli, neophodno je izolovati uticaj svih drugih. Drugim rečima, da bismo utvrdili kakav će efekat na prodaju videorikordera imati njihova cena, potrebno je ispitati efekte promene cena video-rikordera, obezbedjujući da zarade kupaca i mreža video-klubova ostanu nepromenjeni, tj. da su ostali uslovi neizmenjeni. (iv) Greška kompozicije. - Ekonomisti izgradjuju modele na bazi prikupljanja niza podataka koje potom objedinjuju u odgovarajući model. Na bazi svih pojedinačnih slučajeva izvlači se zaključak, npr., o efektima na celu privredu, industriju, kompaniju, preduzeće... Medjutim, ovaj metod zaključivanja često daje pogrešne odgovore. Povećanje Petrove plate može biti povoljnost za njega samog, jer mu povećava kupovnu snagu u odnosu na ostale zaposlene, ali ukoliko se ista stvar dogodi sa svim zaposlenim, verovatni rezultat će biti uporedni rast cena sa rastom plata i otuda proistekla inflacija. Tada ni Petar neće imati koristi od povećanja plate, jer neće moći da kupi ništa više nego što je mogao da kupi sa starom platom uz stare cene. Ovaj primer na najbolji način odslikava prvu grešku, grešku kompozicije koja upozorava da ono što je istinito za delove ne mora biti tačno iza celinu. (v) Greška dekompozicije. - To je greška koja nastaje u pokušaju da se na bazi nalaza o tome šta se dogodilo celini izvuče i zaključak šta se dogodilo sa delovima te celine. Npr., kada cela privreda ulazi u recesiju, a to znači da pada proizvodnja, tada ukupna prodaja u toj privredi i ukupno ostvareni profiti opadaju. Medjutim, to još ne znači da u svim firmama i kompanijama u toj privredi opada prodaja i da svi ostvaruju umanjeni profit. Greška dekompozicije je netačno zaključivanje po kome je ono što je tačno za celinu istovremeno tačno i za svaki deo te celine. (vi) Post hoc greška. - Ova greška je u logici poznata pod imenom post hoc, ergo propter hoc, što znači da je sve što sledi posle neke pojave nužno izazvano tom pojavom. Tipičan primer: zato što je smrtnost najveća u Beogradu, sledi da je u njemu i najmanje zdrava klima. Zaključak je pogrešan, jer najveća smrtnost može biti rezultat, izmedju ostalog, i starosne strukture stanovništva, a ne samo klimatskog stanja. 1.5. Oskudica i ekonomski ciljevi Svako društvo je suočeno sa fundamentalnim problemom oskudice, odnosno sa limitiranošću raspoloživih resursa. Ako pojedinac ili neki kolektiv žele da povećaju kapacitete za proizvodnju ekonomskih dobara i usluga, dakle da povećaju ponudu, sve te želje ne mogu biti zadovoljene, pa je neophodno praviti izbor. Otuda proističe potreba da se taj izbor vrši na bazi optimalne alokacije resursa kako bi se obezbedili najveći pozitivni efekti iz inače ograničenih količina raspoloživih resursa. To nas odmah dovodi do fundamentalnog pitanja ekonomske nauke, a toje problem optimalne alokacije resursa. Kako svaka privreda i društvo moraju odgovoriti na sledeća tri pitanja: prvo, koja dobra žele da proizvodu i u kojim količinama, drugo, kako dobra treba da budu proizvedena i treće, kako treba da budu rasporedjena, odnosno kakva treba da bude njihova distribucija. Za odredjivanje najbolje upotrebe resursa neophodno je dati odgovor na sva tri fundamentalna pitanja. Svaki od ovih problema moguće je vezati za neki od ekonomskih ciljeva i tražiti najbolje rešenje problema. Alokativna efikasnost. - Da bi se mogao dati odgovor na pitanje koje dobro treba proizvesti, potrebno je utvrditi kakva je njegova alokativna efikasnost. U privredi se ne mogu proizvoditi sva dobra za kojima postoji tražnja, pa se otuda mora pažljivo vršiti analiza koji proizvodni programi i projekti treba da budu prihvaćeni i realizovani, a od kojih treba odustati, ili ih odgoditi za neki budući period. Ova odluka je duboko povezana s tim šta treba proizvoditi u okviru domaće proizvodnje, a šta treba da bude predmet uvozne ponude i jačanja konkurentnosti na domaćem tržištu. Kriterijum alokativne efikasnosti zadovoljen je u slučaju kada nema drugog izbora dobara koji bi sa raspoloživim resursima u većoj meri zadovoljio društvene potrebe, odnosno društveno blagostanje. 8

Tehnička ili interna efikasnost. - Smisao tehničke efikasnosti jeste pronalaženje odgovora na pitanje na koji način je najbolje proizvesti neko dobro ili uslugu. Tehnička efikasnost upravo treba da ukaže kako je moguće neko dobro proizvesti sa najnižim troškovima, uz održavanje pune zaposlenosti resursa. Otuda tehnička neefikasnost nastaje uvek kada se u proizvodnji nekog dobra upotrebi veća količina resursa nego što je potrebno ili kada se u okviru domaće proizvodnje koristi više resursa nego što se koristi u nekoj drugoj zemlji za proizvodnju istog proizvoda. Tehnička efikasnost je ostvarena kada je svako dobro proizvedeno sa minimalnom žrtvom u pogledu resursa i kada su svi resursi potpuno iskorišćeni. Drugini rečima, tehnička efikasnost se ostvaruje uvek kada privreda i društvo uspeju da svoje resurse zaposle i kada svako dobro koje je proizvedeno ima najmanju moguću upotrebu oskudnih resursa. Ovo odgovara tzv. Pareto optimumu, nazvanom po znamenitom ekonomisti Vilfredu Paretou, po kome optimum postoji ukoliko nema mogućnosti da se ostvari poboljšanje nečije pozicije bez pogoršanja položaja drugih subjekata. X-(ne)efikasnost. - To je situacija u kojoj ukupni troškovi firme nisu minimizirani jer je ostvarena proizvodnja manja od moguće. Ovo odgovaran situaciji tehničke neefikasnosti, ali se x-neefikasnost prevashodno vezuje za tržišnu strukturu u kojoj je oslabio konkurentski pritisak. Ovaj pojam je uveo Leibenstein i primenjuje se na odnose direktora i radnika i vlasnika i direktora, dakle na područje njihove motivacije. Dobra uprava preduzeća minimizira troškove na svakom nivou proizvodnje, a to je u ekonomskoj teoriji poznato kao uslov x-efikasnosti; ona je postignuta kada su: (i) svi utrošci na najnižem nivou i (ii) kada svi zaposleni pružaju najveći učinak. Jednakost. - Pitanje raspodele dobara i usluga koje su ponudjene zahteva pravilno odredjivanje principa na kojima će ta dobra biti distribuirana na pojedince. Činjenica da u društvu i privredi preovladava oskudnost znči da sve želje ne mogu biti zadovoljene, ali, sa druge strane, pri donošenju ovih odluka mora se voditi briga i o jednakosti, kako bi se obezbedila i društvena pravda. Pri tom jednakost ne treba brkati sa uravnilovkom. Uravnilovka nastaje kao rezultat želje da se obezbede male razlike u prihodima pojedinaca bez obzira na razlike u efektima koje ti pojedinci ostvaruju. Uravnilovku kao princip treba na svaki način isključiti, jer guši motivaciju i kreaciju. Ali u društvu mora postojati program ujednačavanja razlika koje su nastale zbog različitih položaja pojedinaca u društvu i taj program treba da obezbedi da se putem distribuiranja odredjenih socijalnih davanja obezbedi tzv. socijalna mreža sigurnosti neophodna za zbrinjavanje najsiromašnijih segmenata društva. Otuda jednakost znči da treba vršiti raspodelu ekonomskih dobara na takav način da je zadovoljena društvena pravda, sjedne strane, i da nisu ugušeni motivisanost, preduzetništvo i stimulans za stvaranje profita, sa druge strane. Medjuzavisnost ekonomskih ciljeva. - Izmedju ekonomskih ciljeva uspostavlja se supstituitivni odnos (trade-off). Vršenje tog izbora jeste suština cele ekonomske nauke. Ciljevi se simultano ostvaruju, pri čemu se izmedju njih uspostavlja kompromis. Ostvarivanje nekog cilja u većoj meri ima za cenu žrtvu u dostizanju ostalih ciljeva. Pogledajmo jedan vrlo jednostavan primer sa ekonomskim dobrom kao što je, npr., mrki ugalj. Karakteristike mrkog uglja su sledeće: prvo, kada se vadi i kada sagoreva, zagadjuje čovekovu okolinu, drugo, u mnogim granama on je jeftiniji za upotrebu nego alternativna goriva, i treće, predstavlja glavni energent za grejanje velikog broja domaćinstava sa niskim primanjima. Prva karakteristika ukazuje na to da ugrožava čovekovu okolinu u procesu vadjenja rude, zagadjuje čist vazduh i vodu; mrki ugalj, takodje, zagadjuje okolinu i u procesu svog sagorevanja. To otvara pitanje alokativne efikasnosti: da li društvo treba efikasnije da zadovoljava potrebu za čistim vazduhom, ili da više koristi mrki ugalj; druga karakteristika tog uglja jeste da je jeftiniji, tako da neki ljudi, za koje je bitna činjenica da ne mogu da plate drugo alternativno gorivo, koje je skuplje, moraju koristiti ugalj. Tehnička efikasnost će opadati sa povećanom upotrebom drugih energenata (pored mrkog uglja) zbog njihovih većih troškova, ali će, sa druge strane, biti smanjeno zagadjivanje okoline. I na kraju, treća karakteristika: ako se smanji upotreba mrkog uglja, neka domadnstva sa niskim dohotkom će povećavati troškove grejanja i konsekventno smanjivati svoj životni standard. Na ovom 9

primeru se vidi koliko je, u stvari, duboka isprepletenost izbora upotrebe dobara po ova tri različita kriterijuma. 1.6. Osnovne komponente tržišne privrede Osnovni posrednik izmedju proizvodjača, koji kao ciljnu funkciju imaju maksimizaciju profita i koji konstituišu stranu ponude, sa jedne strane, i potrošača, koji kao ciljnu funkciju imaju maksimizaciju korisnosti i koji konstituišu stranu tražnje, sa druge strane, jeste sistem cena. Tržišna cena je rezultat interakcije izmedju tražnje i ponude. Medjutim, da bi proizveli dobra, proizvodjači moraju da koriste faktore proizvodnje. Svi faktori proizvodnje u modernim privredama su u posedu potrošača, a delom u rukama države, tako da proizvodjači moraju da kupuju faktore proizvodnje od njihovih vlasnika. Tako se formira tražnja i konstituiše tržište faktora proizvodnje. Veoma je značajna uloga cena kao povezujućeg ili komunikacionog mehanivna izmedju potrošača i proizvodjača. Često se ističe da je potrošač dominantan privredni subjekt, što znači da on odlučuje šta će biti proizvedeno i ponudjeno iskazivanjem svoje spremnosti da utroši novac na neko pojedinačno dobro. Ipak je mnogo pouzdanije reći da postoji zajednički suverenitet potrošača i proizvodjača. Za sistem cena često se kaže da je to demokratski sistem u kome potrošači svakodnevno glasaju za ono što oni žele da bude proizvedeno trošenjem sopstvenog novca na odredjena dobra. Sistem cena. - Ovde ćemo se, najpre, pozabaviti načinom na koji funkcioniše tržište, a to se, pre svega, čini preko analize sistema cena. Rashodi omogućavaju povećavanje prihoda, a prihod omogućava povećavanje rashoda, koji se nalaze u jednom beskrajnom kružnom toku. U privredi je moguće globalno identifikovati postojanje dva tržišta. Ključno i najprepoznatljivije je tržište dobara, koje uključuje sve robe i usluge. Dobra mogu biti podeljena na razmenljiva i nerazmenljiva dobra. Razmenljiva dobra su uključena u spoljnotrgovinsku razmenu i mogu biti dalje grupisana u izvozna i uvozna. Nerazmenljiva dobra su ona koja nisu predmet medjunarodne trgovine. Drugo važno tržište je tržište faktora proizvodnje (market offactors), a u okviru njega tržište kapitala i tržište rada smatraju se ključnim. Neki ekonomisti uključuju i treće tržište, tržište imovine, koje obuhvata finansijsko tržište, tj. tržište novca, obveznica i akcija, i tržište nekretnina i sl. Sva tržišta su medjusobno povezana i isprepletana. Da bismo mogli celovito prikazati privredu potrebno je uključiti i razmenu sa svetom. Tržište dobara i razmena koja se putem njega odvija u najočiglednijoj su vezi sa svetskom privredom, koja utiče na cene po kojima se roba razmenjuje, ali i na obim izvoza. 1.7. Uloga države u mešovitoj privredi Većina resursa u razvijenim tržišnim privredama alocira se putem tržišta na kome pojedinci i firme razmenjuju dobra i raspoložive dohotke sa drugira firmama i pojedincima. Medjutim, pored nesumnjivo ključne uloge tržišta, država takodje igra značajnu ulogu u modernim privredama. Ona utvrdjuje pravni sistem i zakone; ona garantuje sprovodjenje ugovora; ona kupuje dobra i usluge, od papira do aviona; ona reguliše privredne tokove, uredjuje tržište i konkurenciju; ona vrši-proizvodi i neke aktivnosti kao što je, npr., odbrana zemlje i spoljna i unutrašnja bezbednost; ona ima izdatke kao što su socijalno osiguranje i dr. Država u modernim industrijskim privredama svake godine sakuplja izmedju jedne četvrtine i jedne polovine GNP-a (bruto nacionalni proizvod) u vidu poreza i drugih realnih prihoda, i troši manje-više sve što sakupi putem poreza. Zato što država igra veliku ulogu u ekonomskom životu, razumevanje poslovanja moderne privrede mora da bude vezano ne samo 10

za to kako tržište deluje već i za to kako treba da funkcioniše država. Ovo je izuzetno važno, pogotovo za privrede u tranziciji (PUT). Prenaglašena, a pri tome i pogrešno postavljena uloga države u ovim zemljama često navodi na pogrešan zaključak da je potrebno eliminisati državu iz funkcionisanja tih privreda. Stvar je upravo obrnuta! I u PUT, kao i u razvijenim privredama, država ima značajnu ulogu, ali je potpuno različita od njene dosadašnje uloge. Ona u tranziciji ima indirektnu ulogu stvarajući preduzetničko-tržišni ambijent za razmah privatnog sektora uz potpuno napuštanje administrativnog kanalisanja resursa. Istovremeno, u procesu globalizacije svetske privrede, nacionalne ekonomske politike imaju sve manji prostor. Uticaj države na alokaciju resursa. - Uticaj države može biti direktan i indirektan. Država direktno utiče na to koja dobra se proizvode putem regulacije i pravnim sistemom. Ona utiče i na to za koga će se proizvoditi dobra, njihovim oporezivanjem i transferima, jer se porez ubira od zarada jedne grupe ljudi i taj porezom ubrani novac, putem transfernih plaćanja, država daje nekim drugim gradjanima. Pored tih direktnih efekata, država takodje utiče i na alokaciju resursa, indirektno kroz oporezivanje (i subvencije koje su negativni porezi), na cene i nivo proizvodnje na pojedinim tržištima. Kada vlada oporezuje dobra, kao što su cigarete, ona generalno smanjuje količinu proizvedenih dobara; kada subvencioniše neka dobra, kao što je na primer mleko, ona generalno uvećava količinu proizvedenih dobara. Snaga poreza otuda veoma moćno deluje na alokaciju resursa u privredi ili na usmeravanje odluka o tome šta će se proizvoditi. Oporezivanjem cigareta država može smanjiti pušenje i tako poboljšati zdravlje, odnosno smanjiti izdatke za obaveznu zdravstvenu zaštitu. Oporezivanjem prihoda država utiče na količinu vremena koju su ljudi spremni da posvete radu. Zbog toga porezi indirektno utiču na alokaciju resursa, kroz svoje efekte na relativne cene, isto kao što deluju i direktno. U PUT država treba da ima indirektnu ulogu, sa jedne strane, i da deluje u pravcu stvaranja tržišnog ambijenta i tržišnog sistema uz smanjivanje poreskog tereta sprovodjenjem poreskih reformi, sa druge strane. Šta država treba da čini u modernoj privredi? - Zašto država treba da interveniše u tržišnoj privredi? Adam Smit, otac ekonomske nauke, ističe da ljudi slede svoje sopstvene interese i rukovode se nevidljivom rukom tržišta u promociji interesa društva. Ako postoji takva nevidljiva ruka, ako tržište efikasno alocira resurse tako da su želje potrošača zadovoljene uz minimalne troškove, zašto uopšte država treba da interveniše u privredi? Država, takodje, mora da obezbedi red, poredak, bezbednost i razvoj i zaštitu pravila tržišne igre; ona mora da obezbedi uspostavljanje tržišne infrastrukture, kako pravne tako i ekonomske; bez takve uloge države tržišni subjekti ne bi imali potrebnu sigurnost u pogledu akcija drugih subjekata. Opšti argumenat za intervencije države na tržištu vezan je za propuste tržišta ili njegove nedostatke. Dešava se, katkada, da tržište ne alocira resurse efikasno i da intervencija države tada može poboljšati ekonomske performanse. Medjutim, iz ovoga ne treba zaključiti da u sistemu državnog intervencionizma, kada je on opravdan, ne mogu takođe postojati propusti. 1.8. Deset principa ekonomije Reč ekonomija potiče od grcke reči koja znači "onaj koji upravlja domaćinstvom". Na prvi pogled ovo poreklo možda izgleda čudno. No domaćinstva i ekonomije, zapravo, imaju mnogo toga zajedničkog. Svako se domaćinstvo suočava s mnogo odluka. Mora se odlučivati o tome koji članovi domaćinstva imaju koja zaduženja i šta svaki član dobija zauzvrat. Ko kuva večeru? Ko pere rublje? Ko će imati pravo na kolač više posle ručka? Ko bir šta će se gledati na televiiji? Ukratko, svako domaćinstvo mora rasporediti svoje oskudne resurse među svojim članovima, uzimajući u obzir mogućnosti, trud i želje svakog člana. Slično domaćinstvu, svako se društvo takođe suočava s mnogo odluka. Svako društvo 11

mora odlučiti koji će se poslovi obavljati i ko će ih obavljati. Potrebni su ljudi koji će uzgajati hranu, ljudi koji će šiti odeću, ljudi koji će kreirati kompjuterski softer, itd. Nakon što društvo rasporedi ljude (te zemlju, zgrade i mašine) za različite poslove, mora takođe rasporediti proizvod dobara i usluga koje ti ljudi proizvode. Mora odlučiti o tome ko će jesti kavijar, a ko krompir. Mora odlučiti ko će se voziti u Ferariu, a ko u autobusu. Upravljanje društvenim resursima je važno jer su resursi oskudni. Oskudnost znači da društvo ima ograničene resurse, te zbog toga ne može proizvesti sve vrste roba i usluga koje bi ljudi želeli imati. Kako domaćinstvo ne može svakom svom članu dati sve što želi, isto tako i društvo ne može svakoj osobi dati najviši standard života za kojim svi žude. Ekonomija je nauka koja proučava kako društvo upravlja svojim oskudnim resursima. U mnogim društvima resurse ne raspoređuje jedan središnji planer, nego se oni raspoređuju ponašanjem miliona domaćinstava i poduzeća. Ekonomisti, dakle, proučavaju kako ljudi donose odluke: koliko rade, šta kupuju, koliko štede i kako ulažu svoju ušteđevinu. Ekonomisti takođe proučavaju kako ljudi međusobno utiču jedni na druge. Na primer, oni istražuju kako mnoštvo kupaca i prodavaca zajedno određuju po kojoj će se ceni prodavati određeno dobro i kolika se količina tog dobra prodaje. Ekonomisti analiziraju sile i trendove koji utiču na ekonomiju u celini, uključujući rast prosečnih dohodaka, te deo populacije koji ne može pronaći posao i brzinu kojom rastu cene. Iako ekonomija kao nauka ima monogo aspekata, njih ujedinjuje nekoliko središnih ideja. U nastavku ovog poglavlja predstavićemo Deset načela ekonomije. Nemojte se zabrinuti ako ih ne razumete sve na prvi pogled ili ako ih ne smatrate potpuno uverljivima. Ovih deset načela ovde predstavljamo samo da biste dobili pregled područja kojima se ekonomija bavi. Možete posmatrati ovo poglavlje kao "prvi pogled u predstojeće zanimljivosti". Kako ljudi donose odluke? Nema misterije oko toga šta je ekonomija. Bilo da govorimo o ekonomiji Los Anđelesa, SAD ili celog sveta, ekonomija uvek predstavlja grupu ljudi koji međusobno deluju živeći svoje živote. Budući da ponašanje ekonomije odražava ponašanje pojedinaca koji čine tu ekonomiju, započet ćemo naše proučavanje ekonomije s četiri principa pojedinačnog donošenja odluka. 1.8.1. Ljudi se suočavaju sa izborom Prva lekcija o donošenju odluka može se sažeti izrekom: "Niti jedan ručak nije besplatan." Kako bismo dobili neku stvar koju želimo, najčešće se moramo odreći neke druge stvari koju želimo. Donošenje odluka zahteva žrtvovanje jednog cilja kako bismo mogli ostvariti drugi. Razmotrite slučaj studentkinje koja mora odlučiti kako da raspodeli svoj najvrijedniji resurs - svoje vreme. Ona može raspodeliti svoje vreme tako da ga u celosti posveti učenju ekonomije; može provesti celokupno svoje vreme učeći psihologiju; ili može raspodeliti svoje vreme na oba polja. Svaki sat vremena koji provede učeći jedan predmet, ona se odriče jednog sata učenja drugog predmeta. Takođe svaki sat vremena koji provede učeći, odriče se jednog sata kojeg je mogla provesti spavajući, u vožnji bicikla, gledajući televiziju ili radeći povremeno kako bi zaradila neki džeparac. Ili razmotrite slučaj roditelja koji moraju odlučiti kako potrošiti porodične prihode. Oni mogu kupiti hranu, odeću ili odvesti porodicu na odmor. Takođe mogu uštediti deo prihoda za penziju ili za obrazovanje svoje dece. Kada odluče potrošiti jedan dolar više na jedno od ovih dobara, imaju jedan dolar manje za potrošnju na neko drugo dobro. Kada se ljudi grupišu u društva, suočavaju se sa različitim vrstama izbora. Klasičan izbor je onaj nazvan između "pušaka i maslaca". što više potrošimo na nacionalnu obranu (puške) kako bismo odbranili našu granicu od stranih napadača, to manje možemo potrošiti na potrošačka dobra (maslac) da bismo povećali naš domaći standard života. U modernom društvu važan je odabir između čiste okoline i visokih primanja. Zakoni koji zahtevaju da preduzeća manje zagađuju okolinu podižu troškove proizvodnje dobara i usluga. Zbog povećanih troškova ta preduzeća na kraju imaju nižu dobit, isplaćaju manje plate, povisuju 12

cene proizvoda, i1i koriste neku kombinaciju ovih triju načina kako bi nadoknadili više troškove. Na taj način, iako regulacija zagađenja rezultira čistijom okolinom i poboljšanim zdravljem društva, ona stvara trošak koji se ogleda kroz smanjena primanja vlasnika preduzeća, radnika i potrošača. Svako se društvo suočava sa izborom između efikasnosti i pravednosti. Efikasnost znači da društvo iskorištava svoje oskudne resurse na način da dobije najviše moguće od njih. Pravednost znači da je korist od tih resursa pravedno raspoređena među članovima društva. Drugim rečima, efikasnost se odnosi na veličinu ekonomske torte, a pravednost se odnosi na to kako je torta raspodeljena. Vrlo često, kod oblikovanja državne politike, ta se dva cilja sukobljavaju. Uzmimo na primer politiku namenjenu postizanju pravednije raspodele ekonomskog blagostanja. Neki delovi takve politike, kao što su sistem socijalne pomoći ili osiguranja u slučaju nezaposlenih, pokušavaju pomoći onim članovima društva kojima je pomoć najpotrebnija. Drugi, kao što je porez na lični dohodak, traže od onih koji su finansijski uspešniji da daju doprinos finansiranju države više nego ostali. Iako je takva politika korisna jer doprinosi postizanju veće pravednosti ona košta društvo, odnosno smanjuje efikasnost. Kada država preraspodjeljuje deo dohotka bogatih siromašnima, smanjuje nagradu za naporan rad. To rezultira time da ljudi manje rade i proizvode manje dobara i usluga. Drugim rečima, kada država pokušava rezati ekonomsku tortu u pravednije kriške, ta se torta smanjuje. Prepoznavanje činjenice da se ljudi suočavaju s odabirima koje nose koristi, ali istovremeno i odricanja samo po sebi nam ništa ne govori o tome koje će odluke doneti ili koje bi odluke trebali doneti. Studentkinjja ne bi trebala prestati učiti psihologiju samo zato jer bi time povećala vreme koje ima za učenje ekonomije. Društvo ne bi trebalo prestati štititi okolinu samo zato jer regulacija zagadenja smanjuje naš materijalni standard života. Siromašni se ne bi smeli ignorisati samo zato što pomagajući njima smanjujemo njihovu motivaciju za rad. S druge je strane uvažavanje odabira koje nameće život važno jer ljudi najčešće donose dobre odluke samo kada razumeju mogućnosti koje su im dostupne. 1.8.2. Trošak nečega jeste ono čega se odričete da bi ste to dobili Budući da se ljudi suočavaju s odabirima, donošenje odluka zahteva poređenje cene i koristi alternativnih postupaka. U mnogim slučajevima, međutim, cena nekog odabira nije baš tako lako uočljiva kako se na prvi tren može činiti. Uzmimo, na primer, odluku o odlasku na fakultet. Korist takvog izbora je intelektualno obogaćivanje i bolje mogućnosti zaposlenja tokom celog života. Ali koja je cena takve odluke? Da biste odgovorili na ovo pitanje, najverovatnije biste jednostavno sabrali sav novac potrošen na školarinu, knjige, stan i hranu. No, taj zbir ne odražava sve čega ste se trebali odreći za jednu godinu studija. Prvi problem takvog odgovora je da on sadrži neke elemente koji nisu zapravo cena pohađanja fakulteta. Čak i kad bi prestali studirati trebali bi nekakav stan i hranu. Stan i hrana se mogu dodati u trošak studiranja samo ako se računa koliko bi oni bili skuplji nego stan i hrana negde na drugom mestu. Ustvari, trošak stana i hrane na fakultetu mogao bi biti i manji od troška unajmljivanja stana i hrane kada biste živeli negde na drugom mestu sami. U tom slučaju, ušteda na stan i hranu zapravo je korist pohađanja fakulteta. Drugi problem sa ovakvim proračunom troškova studiranja je u tome što izostavlja jedan puno bitniji trošak studiranja - vaše vreme. Kada potrošite godinu dana slušajući predavanja, Čitajući udžbenike i pišući seminare to vreme ne možete provesti radeći puno radno vreme. Za mnoge je studente plata koje se odriču tokom studija najveći trošak njihovog obrazovanja. Oportunitetni trošak ili trošak propuštene mogućnosti predstavlja sve ono čega se morate odreći kako biste dobili nešto drugo. Pri donošenju bilo koje odluke, poput one pohađati fakultet ili ne, donosioci odluke trebali bi biti upoznati s oportunitetnim troškom koji prati svaki mogući odabir. Zapravo, oni to obično i jesu. Studenti sportisti, koji bi mogli zaraditi milione dolara kad bi odustali od studiranja i bavili se profesionalnim sportom, vrlo su svesni toga da je njihov oportunitetni trošak studiranja vrlo visok. Zato ne iznenađuje da mnogi odluče da korist studiranja nije vredan trošak. 13

1.8.3. Racionalni ljudi razmišljaju o graničnim slučajevima Životne odluke su retko crno-bele i često sadrže razne nijanse sivog. Odluka s kojom ste suočeni tokom večere nije ta treba li gladovati ili jesti kao svinja, nego treba li uzeti još jednu kašiku pire krompira. Kad dođe vreme ispita, ne odlučujete se između toga treba li uopšte ne učiti i ne izlaziti na ispite ili učiti 24 sata dnevno, nego se odlučujete između pitanja treba li potrošiti dodatnih sat vremena čitajući beleške s predavanja ili gledati televiziju tokom tog vremena. Ekonomisti koriste termin granične (marginalne) promene kako bi opisali učinak malih postupnih promena na posojeći plan akcije. Nemojmo zaboravitit da "margina" znači "granica", te da su marginalne promene one koje se nalaze na samim granicama nečega što radimo. U mnogim situacijama, ljudi donose najbolje odluke ako razmišljaju o graničnim slučajevima. Pretpostavimo da ste pitali prijatelja za savet za godine koje bi trebali provesti studirajući. Ako bi vaš prijatelj odgovorio poređenjem stila života osobe koja ima doktorat i osobe koja nije završila niti srednju školu, vi biste mogli prigovoriti da takvo poređenje nije korisno pri donošenju vaše odluke. Vi ste već završili nekoliko stepena obrazovanja i najverovatnije ste u dilemi trebate li provesti još dodatnih godinu ili dve studirajući. Kako biste doneli takvu odluku, trebate znati koliko će vam dodatnih koristi doneti još jedna godina studiranja (viša plata tokom celog života, uzbuđenje koje donosti činjenica da ste naučili nešto novo) i dodatne troškove koje ćete imati tokom te godine (školarina i plata koje se odričete dok ste na fakultetu). Poređenjem tih graničnih koristi i graničnih troškova možete oceniti bi li ta dodoatna godina bila vredna truda. Kao još jedan primer, uzmite vazduhoplovnu kompaniju koja treba doneti odluku koliko da naplati let putnicima koji lete bez unapred rezervisane karte. Pretpostavimo da let aviona s 200 sedišta s jedne strane SAD-a na drugu košta kompaniju 100.000 dolara. U tom slučaju, prosečni trošak svakog sedišta je 100.000/200 dolara, odnosno 500 dolara. Neko bi se mogao naći u iskušenju da zaključi da vazduhoplovna kompanija nikada ne bi smela prodati kartu za manje od 500 dolara po osobi. Ali zapravo, vazduhoplovna kompanija može povećati dobit ako razmišlja o graničnim slučajevima. Zamislite da je avion spreman poleteti s deset praznih sedišta, a da na izlazu stoji putnik bez rezervisane i unapred kupljene karte koji je spreman platiti 300 dolara za kartu. Da li bi mu kompanija trebala prodati tu kartu? Naravno da bi trebala. Ako avion ima praznih sedišta, trošak dodavanja još jednog putnika je minimalan. Iako je prosečni trošak za jednog putnika 500 dolara, marginalni trošak je samo trošak jedne vrećice kikirikija i konzerve soka koje će taj dodatni putnik potrošiti. Dok god putnik bez rezervacije plati za svoju kartu više od marginalnog troška, prodaja te karte biće profitabilna. Kao što se može videti iz tih primera, osobe i preduzeća mogu doneti bolje odluke ako razmišljaju o graničnim slučajevima. Racionalni donosioc odluka postupa na određeni način samo ako je granična korist tog postupka veća od graničnog troška. 1.8.4. Ljudi reaguju na podsticaje Budući da ljudi donose odluke poredeći troškove i koristi, njihovo ponašanje može se promeniti kada se promene troškovi ili koristi. Drugim rečima ljudi odgovaraju na podsticaje. Na primer kada poraste cena jabuka ljudi odluče jesti više krušaka i manje jabuka, jer je trošak kupovine jabuka viši. Istovremeno uzgajališta jabuka odluče zaposliti više radnika i brati više jabuka jer je korist od prodaje jabuka takođe veća. Kao što ćemo videti, uticaj cene na ponašanje kupaca i prodavaca na tržištu - u ovom slučaju, tržištu jabuka - ključan je kako bismo razumeli kako funkcioniše privreda. Kreatori javne politike nikada ne bi smeli zaboraviti na podsticaje, jer politika često menja troškove ili koristi za ljude, te tako i njihovo ponašanje. Porez na benzin, na primer, podstiče ljude da voze manje automobile koji troše manje benzina. Takav porez takođe podstiče ljude da se više služe javnim prevozom nego svojim automobilom i da žive bliže radnom mestu. Kada bi taj porez bio dovoljno visok, ljudi bi počeli voziti električne automobile. Kada kreatori javne politike ne uzimaju u obzir kako će njihova politika uticati na podsticaje, često se suoče s rezultatima koje nisu očekivali. Na primr uzmimo javnu 14

politiku o sigurnosti autmobila. Danas svi automobili moraju imati siguronosne pojaseve, no to nije bilo tako pre 50 godina. U šezdesetim godinama 20. veka knjiga Ralfa Nejdera, Nebezbedni pri bilo kojoj brzini, izazvala je veliku javnu zabrinutost o (ne)sigurnosti automobila. Kongres SAD-a je odgovorio zakonima koji zahtevaju da sigurnosni pojasevi budu standardna oprema svih novih automobila. Kako takav zakon o sigurnosnim pojasevima utiče na sigurnost automobila? Direktni uticaj je očit. Kada neko ima sigurnosni pojas, verovatnoća preživljavanja velike automobilske nesreće raste. Ali to nije kraj priče, jer taj zakon takođe utiče na ponašanje promenom podsticaja. Bitno ponašanje u ovoj situaciji je brzina i pažnja kojom vozači voze svoje automobile. Voziti sporo i pažljivo košta više, jer troši vozačevo vreme i energiju. Pri donošenju odluke o tome kako sigurno voziti, razumni ljudi upoređuju marginalnu korist sigurnije vožnje s marginalnim troškom. Oni voze sporije i pažljivije kada je korist od povećane sigurnosti velika. Zato ne iznenađuje da ljudi voze sporije i pažljivije kada na putevima ima leda, nego kada su putevi čisti. Razmotrimo kako zakon o sigurnosnim pojasevima menja vozačeve kalkulacije o troškovima i korsitima. Pojasevi smanjuju trošak nesreća jer smanjuju mogućnost ozlede ili smrti. Drugim rečima, sigurnosni pojasevi smanjuju koristi od sporije i pažljivije važnje. Ljudi odgovaraju na pojaseve jednako kao što bi reagovali na poboljšanje uslova na putu, - bržom i manje pažljivom vožnjom. Krajnji rezultat zakona o sigurnosnim pojasevima je dakle veći broj nesreća. Pad sigurne vožnje ima jasan negativni uticaj na pešake kojima se povećava rizik nesreće, a koji (za razliku od vozača) nemaju korist od dodatne zaštite. Na prvi pogled ova rasprava o podsticajima i sigurnosnim pojasevima može izgledati kao beskorisno umovanje. No u istraživanju provedenom 1975. ekonomist Sem Pelcman je dokazao da su zakoni o sigurnosti automobila zbilja prouzrokovali mnoge od navedenih posledica. Prema Pelcmanovim dokazima, ovi zakoni rezultiraju i manjim brojem smrtnih slučajeva po nesreći i većim brojem nesreća. Krajnji rezultat je vrlo mala promena u broju poginulih vozača i povećanje broja poginulih pešaka. Pelcmanova analiza bezbednosti vožnje predstavlja primer opšteg principa da ljudi reaguju na podsticaje. Mnogi podsticaji koje proučavaju ekonomisti konkretniji su nego oni vezani za zakone o automobilskoj sigurnosti. Niko nije iznenađen činjenicom da Evropljani voze manje automobile, jer su u Evropi porezi na benzin veći nego u SAD, dok Amerikanci zbog nižih poreza na benzin, voze veće automobile. Kao što pokazuje primer zakona o sigurnosnim pojasevima, politika može imati uticaje koji nisu tako očiti unapred. Kad analiziramo bilo koju politiku, moramo uzeti u obzir ne samo direktne posledice, nego i one indirektne koje se javljaju usled podsticaja. Ako politika promeni podsticaje, ljudi će zbog toga promeniti svoje ponašanje. Kako ljudi međusobno deluju jedni na druge Razmatrajući prva četiri principa raspravljali smo o tome kako pojedine osobe donose odluke. Tokom naših života, mnoge naše odluke utiču ne samo na nas nego i na druge ljude. Iduća tri načela odnose se na to kako ljudi deluju međusobno. 1.8.5. Trgovina može svakog dovesti u bolji položaj Verovatno ste čuli na vestima da su Japanci i Amerikanci konkurenti u svetskoj ekonomiji. Na mnogo načina to je tačno, jer američka i japanska preduzeća proizvode mnogo sličnih proizvoda. Ford i Toyota su konkurenti na tržištu automobila za iste kupce. Kompak i Tošiba su konkurenti za iste kupce na tržištu personalnih računara. S druge strane, možemo se lako prevariti pri raspravi o konkurenciji među državama. Trgovina između Japana i SAD-a nije poput sportskog takmičenja, gde jedna strana pobeđuje, a druga gubi. Zapravo istina je upravo suprotna: trgovina između dve država može ojačati obe države. Kako bismo videli zašto, pogledajmo kako trgovina utiče na vaše porodice. Kada neki član vaše porodice traži zaposlenje, on ili ona su konkurenti članovima drugih porodica koji isto traže posao. Porodice postaju međusobni konkurenti kada idu u kupovinu, jer svaka od njih želi kupiti najbolje stvari po najnižoj cijeni. Tako je, na neki način, svaka porodica unutar 15

privrede konkurent sa svim ostalim porodicama. Uprkos ovoj konkurenciji vaša porodica neće biti u boljem položaju ako se izoluje od ostalih porodica. Kad bi se neka porodica izolovala, trebala bi uzgajati sama svoju hranu, šiti svoju odeću, sagraditi svoj dom, itd. Očito je vašim porodicama korisno da mogu trgovati s drugim porodicama. Trgovina omogućava svakoj osobi da se specijalizuje za aktivnosti koje njoj ili njemu najbolje leže, bilo da se radi o poljoprivredi, šivenju ili gradnji kuća. Kroz trgovinu s ostalima, ljudi mogu kupiti više različitih stvari i usluga za niže cijene. Države, kao i porodice, imaju koristi od mogućnosti da trguju jedne s drugima. Trgovina im dozvoljava da se specijalizuju u onom što najbolje rade i da uživaju u većoj raznolikosti dobara i usluga. Japanci, kao Egipćani i Brazilci, u jednakoj su meri partneri Amerikancima u svetskoj ekonomiji, koliko su im i konkurencija. 1.8.6. Tržišta su obično dobar način da se organizuju ekonomske aktivnosti Kolaps komunizma u Sovjetskom Savezu i istočnoj Europi u kasnim osamdesetima 20. veka verovatno je najbitnija promena u svetu tokom zadnjih pola veka. Komunističke zemlje funkcionisale su na polaznoj pretpostavci da su centralni planeri u valdi u najboljoj poziciji da upravljaju ekonomskom aktivnošću. Ovi planeri su odlučivali koja će se dobra i usluge proizvoditi, koliko će ih se proizvoditi i ko će ta dobra i usluge proizvoditi, a ko trošiti. Teorija na kojoj se takvo centralno planiranje zasniva tvrdila je da samo država može organizovati ekonomsku aktivnost na način koji koji će unaprediti ekonomsku dobrobit za državu kao celinu. Danas je većina država koje su imale centralno planske privrede napustila taj koncept pokušavajući da razvije tržišnu ekonomiju. U tržišnoj ekonomiji su odluke centralnog planera zamenjene odlukama miliona preduzeća i domaćinstava. Preduzeća odlučuju koga će zaposliti i šta će proizvoditi. Domaćinstva odlučuju za koja će preduzeća raditi i šta će kupiti sa svojim prihodima. Preduzeća i domaćinstva međusobno deluju na tržištu, gde cene i lični interes rukovode njihovim odlukama. Na prvi pogled uspeh tržišnih ekonomija je iznenađujući. Naime, u tržišnoj ekonomiji niko ne nadgleda ekonomsko blagostanje društva kao celine. Slobodna tržišta sadrže mnogo prodavača i kupaca mnogih roba i usluga, i svi su oni primarno zainteresovani za ličnu dobrobit. Ipak, uprkos decentralizovanom donošenju odluka i donošenju odluka koje su u nečijem ličnom interesu, tržišne ekonomije su se pokazale vrlo uspešnim u organizaciji ekonomskih aktivnosti koje unapređuju ukupnu ekonomsku dobrobit. U svojoj knjizi izdatoj 1776., Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, ekonomist Adam Smith izneo je jedno od najpoznatijih zapažanja u čitavoj ekonomskoj nauci: domaćinstva i preduzeća koja međusobno deluju na tržištima ponašaju se kao da im pomaže neka "nevidljiva ruka" koja ih vodi prema poželjnim reultatima na tržištu. Jedan od ciljeva ove knjige je objasniti kako ta nevldljjva ruka sprovodi svoju magiju. Tokom vašeg studiranja ekonomije, naučićete da su cene instument kojim nevidljiva ruka upravlja ekonomskim aktivnostima. Cene odražavaju vrednost nekog dobra u društvu, kao i trošak društva u proizvodnji tog dobra. Budući da domaćinstva i preduzeća gledaju cene pri donošenju odluke šta kupiti i šta prodati, oni nesvesno uzimaju u obzir i društvene koristi i troškove svog ponašanja. Kao rezultat toga cene vode ove pojedinačne donosioce odluka kako bi dostigli rezultate koji će u mnogim slučajevima povećati blagostanje celokupnog društva. Veština nevidljive ruke koja vodi ekonomske aktivnosti ima jednu važnu prirodnu posledicu: kada država onemogući da se cene prirodno prilagodjavaju ponudi i potražnji, to sprečava mogućnost nevidljive ruke da koordinira milione domaćinstava i preduzeća koji čine privredu. Ova posledica objašnjava zašto porezi negativno utiču na raspodelu resursa: porezi izobličuju cene, a time i odluke domaćinstava i preduzeća. To takođe objašnjava kako politike koje određuju cene, kao što je kontrola zakupnina, čine još veću štetu. To objašnjava i pad komunizma. U komunističkim državama cene nisu bile određivane na tržištu, nego su ih diktirali centralni planeri. Planeri nisu imali sve informacije koje se reflektuju u cenama kada se one slobodno prilagođavaju dejstvu tržišnih snaga. 16