INSTITUCIJE DEMOKRATSKE SRBIJE

Utemeqimo dr`avu INSTITUCIJE DEMOKRATSKE SRBIJE Zna~aj i uloga pravosudno-bezbednosnih organa za funkcionisawe dr`ave Demokratska stranka Istra`iva~ko-izdava~ki centar

МАЛА БИБЛИОТЕКА СРБИЈА 21 НОВИ ПОЧЕТАК УТЕМЕЉИМО ДРЖАВУ ИНСТИТУЦИЈЕ ДЕМОКРАТСКЕ СРБИЈЕ Значај и улога правосудно-безбедносних органа за функционисање државе Аутор проф. др Чедомир Чупић Београд, 2006.

ИНСТИТУЦИЈЕ ДЕМОКРАТСКЕ СРБИЈЕ Значај и улога правосудно-безбедносних органа за функционисање државе Издавач Демократска странка / Истраживачко-издавачки центар Београд, Нушићева 6 (011) 3244 511 iic@ds.org.yu www.izdavackicentar.ds.org.yu Главни и одговорни уредник: Заменик главног уредника: Уредник едиције: Аутор: Слободан Гавриловић Драган Белић проф. др Војин Ракић проф. др Чедомир Чупић Редакција: Сања Јовичић Тања Милисављевић мр Душан Обрадовић Технички уредник: Лектор: Штампа: Тираж: Владимир Сивцевич Волођа Мирослав Јосић Evro Giunti, Београд 5.000 ISBN ISBN 86-7856-050-9 978-86-7856-050-7

Сажетак За Србију је важно да започне опоравак и јачање четири система: 1. Правосудно-безбедносног система са државном управом, 2. Медијског система, 3. Образовног система и 4. Здравственог система. Њиховим везама са центрима моћи у претходном периоду требало би посветити посебну пажњу. Опорављање ових система значи и стварање услова за ефикасно функционисање свих институција у оквиру њих. У текст који следи укључени су и критеријуми на основу којих би требало истражити и превредновати претходни рад судских и безбедносних органа државе Србије. Реформе према светским стандардима Правосудно-безбедносни систем са државном управом је онај који у сваком демократском поретку има највећи значај, јер од њега зависи успостављање реда, сигурности и стабилности у друштву и држави. Управо су очекивања грађана од њега највиша и најургентнија. У претходном периоду, значи, требало је средити и припремити суд, тужилаштво, полицију и државну управу да испитају, утврде и светој идеји правде приведу све узурпаторе, лопове, хохштаплере, монополисте, мафијаше. Елементарна је чињеница: уколико се не задовољи и не одржава правда, нема правне државе. 3

Медијски систем, такође, треба опоравити потпуно га препустити професионалним стандардима. Ако је оснивач медија држава, она треба само да контролише како се средства троше, а у демократски уређеним земљама представници политичких партија немају шта да траже у управним телима државних медија, односно јавном сервису. У савременим, развијеним друштвима и државама примарни стратешки систем, који се издваја и издиже изнад свих осталих, јесте образовни систем, јер образовање и њему примерено знање омогућавају надокнаду свих других врста богатстава која нам недостају, а потребна су нам за нормалан и достојанствен живот. Зато га је потребно материјално опоравити, а потом реформисати према светским и европским стандардима. Један од система који припада приоритетним јесте здравствени. Здравље је једна од најважнијих потреба, са специфичним интересима грађана, и зато овај систем треба пажљиво реформисати, тако да омогући висок степен здравствене заштите свим категоријама становништва. У тексту који следи посебан осврт даће се на два кључна сегмента првог системског стуба, односно на правосудни и на безбедносни систем. Правосудни систем После октобарских промена 2000. године сматрало се да је један од првих стубова који треба прочистити и на високо професионални и демократски начин утемељити правосудни систем. У претходној 4

владавини најтеже су пострадали правда и правичност. Поредак који се може означити као владавина контролисаног хаоса управо је неравноправношћу, неједнакошћу, селективном применом закона, угрозио људска и грађанска права. На тај начин доведена је у питање идеја правде, која је компромитована доношењем рђавих закона и нефункционисањем права и правног система. У том урушавању правног система велик прилог дали су безбедносно-правосудни органи: полиција, тужилаштва и судови. То су чинили људи који су у тим органима радили полицајци, тужиоци и судије. Ко год би у тим професијама инсистирао на праву и законима, био је на различите начине довођен у питање. Од тога што су склањани са одређених случајева, променом радног места, до притиска (тихог или драстичног шиканирања) да напусте службу и отпуштања оних који се нису мирили да под притиском оду. Такође, пријем нових био је под строгом контролом властодржаца. Услов је била: послушност до слепе оданости, уз беспоговорно извршавање воље властодржаца, који су најчешће чинили тешке узурпације и злоупотребе права и закона, или захтевали доношење решења која су пример безакоња и терора. Многи случајеви склањани су завршавајући у фиокама полиције, тужилаштва и судова. Такође, многи процеси пред судом одуговлачени су унедоглед, уз помоћ разних смицалица (променом истражитеља, тужиоца или судије). Парнични поступци грађана трајали су по 18, 20, па и више година, а да ни тада нису били довршавани (људи у Палати правде жалили су нам се колико трају њихови, неокончани 5

судски процеси). Често је иза тих дугих процеса стајала корупција, која је добила такве димензије да су многи који су тражили правду довођени до стања избезумљења и лудила. У том коруптивном колоплету учествовали су и полицајци, и тужиоци, и адвокати, и судије. Ти процеси су потпуно компромитовали не само полицијску и тужилачку професију, него и адвокатску и судијску. Наравно, већина адвоката и судија није учествовала у таквим пословима, али они који су то радили осрамотили су и нанели тешку мрљу овим професијама. Један број судија, у одбрани достојанства позива, напуштао је судове и најчешће одлазило у адвокатуру. Други су се борили формирањем независног удружења, као што је Друштво судија, и доживели да буду избачени из судова. Они који су остали, или су се потпуно ставили у службу владајуће врхушке или су били маргинизовани. Колико је било опасно не обављати поверене задатке од стране тадашње власти, показао је пример судије чија смрт ни до данас није истражена. Због таквог стања у судовима и свега што се збивало са судијским позиву, сматрали смо да хитно треба опоравити читаву ову струку. Судије у демократским друштвима потпуно су независни у систему поделе власти. Од њихове независности зависи квалитет демократског поретка. Независни судови и независне судије гаранција су владавине закона, али и жестоке контроле друге две гране власти законодавне и извршно-управне. Праведним суђењем суд двоструко делује: санкционише кршење закона и правила деловања и понашања у друштву, али и превентивно утиче да грађани, због тога што ће 6

одговарати, избегавају да се упусте у кажњиве радње. Суд је гаранција и последња одбрана људских права, али и чувар реда и сигурности у друштву. Тамо где је судска власт на нивоу своје мисије и задатка, разне врсте узурпација и нелегалности смањене су на најмању могућу меру. Суд гарантује да нико у демократском поретку не може бити изнад закона, а оне изван закона ефикасно и рационално приводи правди. Суд је гарант једног од услова демократског поретка равноправности и једнакости свих грађана пред законом. То су били разлози због којих смо сматрали да судове треба опоравити, и професионално и материјално. На трибинама на којима смо учествовали, широм Србији, у јесен 2000. године, говорили смо грађанима о значају суда, али и о тешком материјалном стању и судова и судија. Судијски материјални положај био је понижавајући, њихова заштита никаква, а друштвени однос према њима неповерљив. Говорили смо да им се плате повећају и да износе, у то време, од 2.000 до 3.000 немачких марака, да се хитно они који немају станове збрину, да им се да адекватна заштита. Пример њихове незаштићености је одсецање главе судији у Нишу, усред дана, пред грађанима. Наравно, говорили смо да је на њима тежак и велик посао да све узурпаторе казне и нелегално стечену имовину одузму и врате грађанима. Израчунали смо тада да би за њихове плате у Србији, за годину дана, требало издвојити око 120 милиона ДМ, али да би они у исто време могли да поврате грађанима, односно друштву и држави, до 2 милијарде опљачканих марака. За те предлоге добијали смо подршку грађана на трибинама, уз салве аплауза. Људи су били огорчени на разне врсте 7

отимачина (уништавање друштвених предузећа стечајним поступцима, намештеним приватизацијама, лоповлуцима и монополским позицијама појединаца у привредном деловању). Иако су се тадашње плате кретале од 100 до 200 ДМ, грађани су били свесни да судије треба платити добро, да би се материјално опоравиле и стекле самопоштовање, а да се у јавности оформи свест о томе да се они баве осудама опаких и злих дела, што тражи потпуну преданост позиву. За намирење правде, стекли смо уверење, грађани би се лично много тога одрекли. И не би били завидни што је неко и до 10 пута боље плаћен од њих. Наравно, то је подразумевало да се судови у потпуности прочисте. Реформа судске власти мора коначно да се обави, и то хитно. Треба, рецимо, зауставити рад судова на шест месеци. Да се попишу сви судски спорови, да се утврди старост спорова, да се прегледа шта је све суду стигло. Да се изврши строга селекција судија, да се прочисте системски закони битни за правосуђе, да се забрани прелазак судија у адвокате на одређено време. Судије који су постали адвокати имају у нашем друштву посебну тежину. Грађани сматрају да адвокат који је пре тога био судија завршава послове, што би се рекло, за два минута. Сматра се да може да оствари велик утицај на дојучерашње колеге, да зна њихове слабости и да им лакше прилази да би се изборио за неку, могућу привилегију код њих. У том прочишћавању требало је разрадити и утврдити прецизне критеријуме на основу којих би био преиспитан рад, способност затечених судија и њихова везаност у претходном периоду за центре 8

моћи. Критеријуми би били следећи: број завршених судијских процеса за одређени период; број процеса у току и њихово трајање; број оспорених решења, односно пресуда од више судске инстанце; број евентуално склоњених предмета; квалитет пресуда које би утврдили независни контролори (искусне и часне судије који су напустили судство, пензионисане судије од великог угледа, професори правних факултета и страни судски експерти). На основу утврђених чињеница, требало би удаљити из суда неспособне, нераднике и оне који су злоупотребљавали судијску функцију, односно улазили у сарадњу са сумњивим лицима, нису се одупирали притисцима људи из власти, или сарађивали због неких других користи или личних слабости са тајним службама или били уцењени на различите начине. Оне за које постоје ваљани материјални докази о злоупотребама требало би процесуирати. Селекцију би обавиле специјално формиране комисије у које би улазили представници судова (судије који су се професионално, али и морално доказали), представници парламента, односно експерти које би парламенти делегирали, представници стручних удружења и образовних институција (факултета и института) и представници специјализованих невладиних организација, односно удружења грађана (за оне случајеве за које су они стручни на пример, Центар за људска права, Lex и други). Рад комисије требао би да буде доступан јавности, а све што она доноси морало би да буде јавно образложено, са могућношћу да и грађани појединачно и групно дају мишљење о судијама који су преживели селекцију и који се препоручују за судијску функцију. 9

Заустављање рада суда на шест месеци било би рационално и ефикасно, боље и за државу и за грађане. То је начин да се коначно одвоји оно што труне и пропада, што је показало неефикасност, нерад, јавашлук и спремност за корупцију. Не буде ли се то урадило, овде се ништа озбиљно неће дешавати, а ми ћемо и даље имати упропашћавање људи олаким преласком преко неправди и насиља које узурпатори, лопови, штеточине, хохштаплери и криминалци чине. Тако очишћен и освежен, суд би могао повратити ауторитет и стећи кредибилитет код грађана, али и власти. Ефикасан, рационалан и праведан суд много тога би поправио у друштву и држави. Нажалост, то се није десило, односно нова власт није имала снаге да изведе оно што је грађанима обећала. То је један од највећих и најтежих промашаја нове, демократске власти после 5. октобра 2000. године. Јер, без овога она не може да успостави демократски поредак, нити да остане демократска. Нема демократа и демократије у стању општег обесправљења и јавашлука. Најбитнији услов демократског поретка владавина закона и једнакост грађана пред законом не може се испунити без доброг судства, судске власти и њеног ефикасног функционисања. Квалитет живота у једном друштву може се мерити према положају и стању три свете професије: лекара, учитеља, односно професора, и судија. Материјални положај ових професија показује и природу власти у једној држави. Ове професије су примарне, не због тога што су остале професије мање важне, већ зато што се баве најзначајнијим и најбитнијим питањима одржања и квалитета живота људи у друштву и држави. Тамо где су ове професије материјално, или 10

на други начин понижене, доводи се у питање живот већине људи. Од њиховог функционисања и стања у оквиру њиховог система зависи функционисање и стање свих других делатности и институција. Грешке у одржавању здравља грађана су непоправљиве. Исто је и са професорима ако они духовно и материјално осиромаше, цео образовни систем је угрожен, па према томе и будућност тог друштва. Од судија зависи да ли се намирује правда, да ли су се људи нашли у неправди, јер се у неправди друштвени и политички живот полако гаси и нестаје. Правда, као идеја и вредност, даје смисао животу људи у друштву и политичкој заједници. Кад су људи обесхрабљени, они се удаљавају од друштвеног и политичког живота и повлаче у приватност, у себе. Они немају више наде и вере у праведен друштвени и политички живот. То многи деспоти, демагози, манипулатори и диктатори управо и желе. Функционисање и ефикасност судског система најбитније утиче на све друге политичке институције, јер се оне бране, управо уз помоћ судских институција, од политичке самовоље и криминализације, од узурпатора и штеточина. Најважнија самосталност и највећи степен слободе у оквиру система власти треба да има судска власт. И да јој то буде осигурано. Истовремено, власт не сме да буде заштићена и одвојена од јавности и да злоупотреби интересе грађана. Такође, треба и изнутра да буде под жестоком диоптријом скенера шта она то ради у име самосталности, слободе и независности. За то су потребни добри закони, а не било какви закони. Наше правосуђе је, дакле, у катастрофалној ситуацији, у сваком погледу. Не само у погледу спорова, 11

него и места и положаја људи. Не оправдава нас никаква компарација са суседима. Ако се с њима поредимо, то је тек једна врста рационализације, а онда се, у име рационализације, могу оправдати и опростити најужасније ствари. Наш поглед треба да буде уперен према земљама у којима постоје високи стандарди те власти и високи стандарди системских закона. Наши погледи треба да буду уперени према развијеним демократским државама, према земљама наше величине, као што су Данска, Норвешка, Финска. То су земље које имају стабилне системе и високе резултате када је у питању судска власт. Зашто је свака власт, па и судска, подложна корупцији и криминализацији, а посебно у нашим околностима? Прво смо имали идеолошку, а потом партијску државу. Судска власт се формирала и одржавала на идеолошкој, партијској припадности. Не припадности у баналном смислу чланства, него симпатија или тзв. приватне сарадње. То је подразумевало и идеолошке, партијске критеријуме, који су били доминантни приликом селекције људи у судској власти, где су се за места судија тражила подобност и послушност, а не знање и искуство. Сада је моћ распоређена на компактне групе, тако да много часних судија више нема никакву моћ. То је довело до стања у судској власти које се може оквалификовати као поражавајуће. У правосуђу има много неспособних, нестручних и доста корумпираних људи на различите начине. При том, они нису само корумпирани, него истовремено и уцењени. А то је најопаснија ствар у судству. Корупција има различите облике може да буде 12

посредна, али и непосредна. Ње има у судству и тада када неко добије одређени положај, а да нема одговарајуће способности. Чини се да је судство пало под удар уцена појединих моћника у оквиру власти, али и богаташа који су стекли богатство на сумњив начин. То показују одређена судска решења, разне одлуке трговинских судова, па и Врховног суда. Питање је, само, како се не побуне судије које часно суде! Осим судова, требало би, такође, преиспитати и рад у адвокатури и адвокате као посреднике. У оквиру судске власти као да нема снаге да се предложе ванредна решења за ефикасније деловање. Потребно је формирати контролне механизме који би поспешили распон деловања у судској власти. Потребни су нам и закони који би се односили на рационалност и ефикасност у вођењу спорова. Спорови не би требало да трају више од шест месеци. За дуже трајање неког компликованог спора судије би морале да траже одобрење више инстанце парламентарног одбора који би се саветовао са правним експертима. Да су судови ефикасни и одлучни у раду, било би и много мање предмета. На пример, да судије ефикасно и непристрано суде за клевете, да су казне одмерене по највишој законској мери, драстично би се смањио број таквих предмета. Ефикасним и правичним осудама суд делује и превентивно. Тако би било и са осталим судским споровима. Неефикасност, неажурност, нерационалност, разне слабости судија, отварају могућности за многе злоупотребе и узурпације насилника на јавној сцени. Погођенима не остаје ништа друго него да се обрате суду због нанесене неправде, али и заштите. 13

И сада се дешава код нас оно што је тешки пропуст судова неефикасност насилници до максимума користе да насиљем отимају, прете, блате, изричу неистине, шире лажи, пошто знају да за то никада неће одговарати (или, ако одговарају, то ће бити минимална казна, односно минимална штета по њих). Корист од лажи је већа од казне коју за то могу добити то је логика којом се они служе. Та логика их подстиче да још жешће делују према онима који им сметају или који не дозвољавају да се њихови узурпаторски интереси реализују. На овом проблему је код нас суд заказао. Да не улазим у проблеме извршења пресуда где се суд, такође, понаша немоћно, а судије као људи који имају алиби да су свој посао обавили, али нису заинтересовани да ли је поступак до краја окончан и спроведен. Навешћу један могући пример. Када би за јавну лаж у кривичном закону била одређена казна од три до пет година затвора, и када би се она ефикасном пресудом применила, видели бисмо колико би се људи усуђивало да јавно саопштава лажи. На тај начин суд би деловао превентивно, а под претпоставком да има и даље таквих случајева, они би, по принципу добре судске праксе (пример како је неки судија ефикасно водио процес) били брзо процесуирани. Тако би се смањивао број предмета и подизао углед суда. Данас, у развијеном свету, медицина и судство почивају на превенцији. Превенција је прави начин лечења спречити добијање болести, односно нарушавање права и правде. 14

Безбедносни систем Безбедносне службе имају изузетан значај и улогу у функционисању државе, односно у испуњењу једног од услова демократског поретка и државе владавине права (владавине закона). Наше безбедносне службе, и у полицији и у војсци, тешко су злоупотребљаване од претходне владајуће врхушке. Неке од тих служби биле су стављене у позицију да служе у личне сврхе владајуће породице. Оне су биле недодирљиве, чак и за саме тајне, безбедносне службе државе. Ове службе су биле и изнад и изван закона и контроле. Употребљаване су за многе прљаве послове, личне обрачуне, идеолошке и партијске сврхе, убиства и друге организоване злочине. Деловале су по принципу терористичких организација или група. На тај начин делови државе били су уваљени у терор. У службе су примани, често, опаки криминалци, као сарадници са овлашћењима запослених. Тако је, преко тајних безбедносних служби, криминал продирао у врхове државе. Због тога овај важан сегмент правосудно-безбедносног стуба државе треба темељно реформисати. Најпре, распустити све тајне безбедносне службе, али и детаљно прочистити јавну полицију. Да би се то реализовало, потребно је отворити досијее припадника безбедносних служби и истражити послове за које су били ангажовани. Сви они који су деловали ван законских овлашћења или учествовали, по наређењу, у случајевима који нису законски прописани, не би се више укључивали у службе које би наново биле формиране. Селекцију би требало да изврши стручна комисија састављена од судија, тужилаца, одстрање- 15

них полицијских експерата (оних који нису прихватили да обављају послове ван закона), представника парламентарног одбора за правосуђе и безбедност (одбор би, такође, слао експерте, а не посланике), представника невладиних организација које се баве људским правима, законима и контролом безбедносних органа (на пример, Центар за људска права, Lex, Центар за цивилно-војне односе). Селекцију би потпомогло и доношење закона о пореклу имовине, који би се примењивао на случајеве од 1991. године. На основу овог закона била би проверена имовина оних који су радили и који раде у безбедносним службама, тужилаштвима и судовима. Сви они који не би могли да докажу порекло своје имовине, не би могли више да раде у овим органима. Наравно, њихова имовина, за коју не могу да докажу како су је стекли, била би одузета. У случају да постоје материјални докази да је она нелегално настала, били би процесуирани прекршајно или кривично. Утицај припадника безбедносних служби, који су били злоупотребљени, био би одстрањен доношењем још два закона: закона о отварању досијеа сарадника тајних безбедносних служби и закон о спречавању сарадницима тајних безбедносних служби да се запошљавају и ангажују у власти, државној управи, државним органима (полицији, тужилаштву и судовима), пореским, царинским и инспекцијским службама, државним предузећима, јавном сервису, државном образовању и здравству. На тај начин бивши припадници безбедносних служби изгубили би могућност да уцењују људе који се налазе на положајима у власти или су запослени у државним 16

службама, али и да одржавају мреже сарадника које могу настати из те, тајне сарадње. Највећа злоупотреба тајних безбедносних служби била је везана за стварање мреже сарадника који су имали задатак да прате грађане због њихових идеолошких или политичких опредељења, деловања и понашања. На тој основи они су добијали одређене привилегије и могућности за стицање огромног материјалног богатства, али и дозволу да чине узурпације без могућности да за то одговарају. Оно што се показало, код злоупотреба, да ове службе могу да учине, а често су и чиниле, то је да су о многим грађанима давани лажни подаци и угрожавана њихова приватност и интимност. На тај начин довођене су у питање елементарне грађанске слободе и права. То је омогућило формирање целог система уцена и тешких злоупотреба. Због тога су грађани често били у страху и стрепњи, или су падали у апатију, јер су се осећали несигурнима и немоћнима. Систем уцена и претњи доводио је у питање људско доствојанство. У новим околностима рад безбедносних служби био би добро законом уређен и под строгом контролом цивилних органа. Њихов делокруг послова треба законски ограничити само на праћење организованог криминала и формирање и деловање терористичких група. Евентуална њихова злоупотреба требало би да буде законски санкционисана, с великим казнама. На тај начин ове важне институције у одржању реда, сигурности и стабилности друштва и државе, односно заштите грађана, оправдале би своје постојање. 17

Закључак Правосудни и безбедносни систем у Србији обједињује више заједничких карактеристика. Једна од њих је и она која потенцира чињеницу да је за ваљан напредак новоуспостављене српске државе нужна далекосежна интервенција у овим доменима. То подразумева низ мера које су овде изложене, а што укључује и институционалне и персоналне. Неопходно је прочишћавање и освежавање правосудног система, у коме би требало утврдити тачне критеријуме на основу којих би били преиспитани рад и способности затечених судија, као и њихова везаност за центре моћи из претходног периода. Темељно прочишћавање јавне полиције такође је нужност, као и распуштање свих тајних безбедносних служби. 18

Abstract It is important for Serbia to initiate the recovery and strengthening of four systems: 1. The judicial and security system, including public administration, 2. The media system, 3. The educational system, and 4. The health service system. This includes the creation of preconditions for an efficient performance of all institutions within the systems. The first system is essential for the establishment of order, security and stability in society and the state. In order for this system to become efficient and rational, one needs to work out and define precise criteria that would investigate the work and abilities of current judges and prosecutors, as well as of police officers. Their connections with power centers in the previous period should be given special attention. In the text criteria have been included on how to investigate and re-evaluate the previous work of judicial and security bodies in Serbia. 19

CIP Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 347.9(497.11) 351.86(497.11) CIP Каталогизација у публикацији Народна ЧУПИЋ, библиотека Чедомир Србије, Београд Институције демократске Србије : значај 000.0(000) и улога правосудно-безбедоносних органа за 000.0(000) функционисање државе / аутор Чедомир Чупић. Београд : Демократска странка, КУЗМАНОВИЋ, Истраживачко-издавачки Душан центар, 2006 (Београд Београдска : Evro Giunti). тврђава 19 Наслеђе стр. ; 15 за будућност / Душан Кузмановић cm. Београд (Мала : Демократска библиотека Србија странка, 21 Истраживачко-издавачки нови центар, 2006 почетак. (Београд Утемељимо : Evro државу) Giunti). 20 стр. ; 20 cm (Мала библиотека Србије 21 нови почетак) Тираж 5.000 Abstract. Тираж 10.000 Abstract. ISBN 86-7856-050-9 ISBN 00-0000-000-0 978-86-7856-050-7 а) Предузетништво Приручници б) Запошљавање Приручници а) Правосуђе Србија б) Безбедносни COBISS.SR-ID сектор Србија0000000000 COBISS.SR-ID 136542220

Posetite na{ sajt: www.izdavackicentar.ds.org.yu