ПРВИ САЛОН КЊИГА СРПСКИХ ПИСАЦА У ТОРОНТУ

ПРВИ САЛОН КЊИГА СРПСКИХ ПИСАЦА У ТОРОНТУ Виолета Димитријевић ISBN 978-1-7751295-0-9 ПО ЈЕДНА ЉУБАВ, ЈУТРО, У ТУЂИНИ. М. ЦРЊАНСКИ

САДРЖАЈ Уводник 03 Александар Павловић 05 Ана Гинић 08 Бојан Босиљчић 12 Бранко Бубало 14 Драган Миленковић 15 Душица Ивановић 17 Гордана Петковић 20 Гордана Стојић 23 Јасмина Франолић 24 Катарина Костић 26 Лазар Суботички 28 Марта Тркља 30 Милић Радевић 31 Наташа Бартула 33 Нина Буњевац 35 Радмила Караћ 36 Радослав Огњеновић 39 Радован Гајић 40 Срђан Бајић 43 Татјана Црњански 45 Веселин Мишнић 48 Весна Недић 49 Зорица Мишић 51 Фотографије са салона 53

САЛОН КЊИГА СРПСКИХ АУТОРА У ТОРОНТУ! УВОДНИК У Канади живи велики број писаца, песника, књижевних критичара, есeјиста, новинара, редитеља, филмских критичара, уредника књижевних часописа, културних стваралаца који пишу на свом матерњем, као и на енглеском језику. Захваљујући свом дугогодишњем раду у књижари Србика, и клубу читалаца, упознала сам њихове публикације и пратила њихов рад. Многи од њих сматрају да је коричењем књиге њихов посао завршен, a живот књиге тек тад почиње. Идеја о Салону књиге, произашла је из потребе да се једном годишње окупе на истом месту, не само аутори, него њихове књиге, књижевно-публицистички рад и ангажман у књижевности, на овом простору. То је и прилика да се ствараоци боље упознају, размене дела и искуство, јер заступљене теме се прожимају, као и да се заједница потпуније упозна са њиховим стваралаштвом. Разговор са читаоцима је интерактиван процес а уједно и нова инспирација за писање. Први Салон књиге у Торонту је трајао недељу дана средином децембра 2016. године и окупио двадесетак књижевних стваралаца. У галерији СНА у Торонту, књиге су биле изложене, а аутори сваког дана имали своје презентације. Показало се да је потреба за оваквом манифестацијом имала своје оправдање, и да се сарадња и удруживање аутора шири и учвршћује. На наредним сусретима очекујем учешће и све већи одзив аутора. Намера ми је да следећи Салон има и пратеће манифестације у оквиру панела на којима ће учесници презентовати радове о питањима дистрибуције, библиотекарства и савременим истраживањима књижевног стваралаштва. Захваљујем се на учешћу пре свега ауторима и њиховом делу, посетиоцима и учесницима, на помоћи у галерији Радовану Гајићу и Владимиру Стјепановићу; Српској Националној Академији, промотерима манифестације Ивани Ђорђевић, Новинама Торонто, часопису Сан, новинару Горани Глигоријевић у Вестима из Торонта, дописнику РТС-а Бранки Дикановић, свим пријатељима и њиховим саветима и критици, свом супругу Саши Димитријевић главном спонзору и његовој неизмерној љубави и разумевању. Првог Салона књиге у Торонту, пасионирани читалац, писац и промотер српског језика и књижевности. Пише о људима који живе у овом граду и истичу се својом обичном необичношћу у области свог рада, породице, фирми, културног или спортског ангажмана. Живи у Торонту са супругом и три сина. Виолета Димитријевић, професор српског језика и књижевности, идејни творац, модератор и организатор 03 04

Специјални гост Салона био је Александар Павловић алијас Dylan Horman, песник чије песме сам на facebook-u пронашла. Месецима из ноћи у ноћ избацивао је по једну песму, свака боља и садржајнија, а преко 500 позитивних коментара. У ишчекивању те нове збирке изабрала сам овe песмe, које су највише читане а постоје и њихови тонски записи. АЛЕКСАНДАР ПАВЛОВИЋ Нежни глупак и бранитељ ставова оних који их немају. Александар Павловић Jедном сам то рекао за себе, пуштајући да ми биће вапи за поезијом тужних људи, сво време је бранећи од бесмисла уметности данас, онако јадне, тезгарошке, заостале, одлепљене са поклопца јефтиних бомбоњера. Како је браним? Тако што после сваке песме коју напишем легнем у кревет знојав, поломљене кичме. Тако што сваки пут се покријем преко главе јер не могу издржати поглед песме коју сам написао. Једном сам издао књигу. То беше дивна, чудна књига поезије, не због песама у њој већ зато што се око ње потрудише дивни људи из Херцег Новог. Цела је откуцана на старој машини за куцање из 1928. године и издата у оквиру херцегновског стрип фестивала. Зашто се бибер уселио испод твоје коже 2015. Два издања без продаје у књижарама или уз тоалет папир или прашак за веш. Много промоција са строго одабраним званицама које нису из света познатих нам личности. Мученички јурим новог издавача за нову збирку. Срдачан поздрав драга Виолета. Дилан Хорман / Александар Павловић Ad infinitum Много пута те потражим у мирису Своје коже, Знаш, њу једину имам. Како си? Често те споменем старом псу Који ми спава испод ногу И отвори очи тек Када осети да сам престао да те спомињем. Еј, спмињање тебе тражи ваздуха. Чујеш, за спомињање тебе Сам измислио реч- Занавек. Много пута сам те тражио У путу којим су ме клели У шуми по којој су ме терали. Како си? Засто се не смејеш више? Можда си видела када су ме правили од воска Можда си видела како су је стављали под сунце. Можда си се плашила да се заувек не изгубим. Не, драга моја. Само сам крај тебе могао да се истопим. Ја сам знао како се зове тај лек Дао сам му име - Занавек. Често те потражим у вестима И писмима из рата Често ти кажем да си ме издала Не веруј ми. Ја сам само издао пролеће и твоје рањиво око. Како си? Боли ли те? Колико је дубоко, То што те нема? Много пута сам те потражио У ономе што је остало од мене Ту си се сакрила И дуваш у моја плућа Истераваш последње немире Из грешних нам зора Питам те у себи Како си? Чија си? Ти ми кажеш Твоја. Твој сам лек Ја сам твој, Занавек! Тамбурашки валцер за твоје очи Мала Jедном ћу ти завирити испод коже И попити зној Док је још увек сладак Једном ћу ти у колено убацити динар И навићу те да играш сатима Док ми време не попије сву памет Док ме не избаце из куће 05 06

Док ту пред вратима Преспавам једину игру коју балерине играју у мом животу Једном ћу узјахати змаја Нахранићу га Последњом птицом из раја Само да ме доведе до краја Само да прескочим старење Једном ћу ти дунути у уво Тако јако Само да не чујеш Када ме од тебе ветар буде носио Сећаш се моје браће? Сви ми у тамбуру свирају Тамбурашки валцер за твоје очи Сећаш се мојих сестара? Све оне ми крв пију Хватају пелцер за беле ноћи Када ме змај од себе буде носио... Једном ћу ти ући у срце И све моје слике које будем тамо нашао Полепићу по небу Тако ћеш мислити да сам ти небо поклонио А ја сам само направио мало места За малу кухињу За орман И за мали грамофон Да ти у животу ништа не фали. Једном ћу ти сигурно стати у очи И заклонити свет Да не видиш када ми се корак упали Тако ћеш мислити Да сам ти поклонио душу И ако знаш да је она давно изгорела На крају ја те слушам како дишеш Као да ми нешто шапућеш Ставићу твој шапат на прст Нека ми буде прстен Када будем био довољно далеко Знаћеш да сам оженио твој дах Знаш моју браћу? Сви они у тамбуру свирају Тамбурашки валцер за твоје око Мала! АНА ГИНИЋ Ана Живковић Девојка рођена у Београду, провела своју младост у најлепшем делу старог града, на боемској Чубури, пишући песме и срећући на путу до школе Мому Капора и Слободана Марковића- Либеро Марконија. Студент Светске књижевности на Филолошком факултету, воли руске класике и своју поезију објављује у свим књижевним листовима бивше Југославије. Године проводи као сарадник књижевних листова, једно време као уредник Младе литературе у листу Младост". Постаје члан Удружења новинара Србије. Ужива путујући и учествујући на песничким фестивалима који су у то време, у бившој Југославији, били места окупљања заљубљеника књижевности, новинарства и дружења. Ту, као млади песник, наступа заједно са Мирославом Антићем, Душком Трифуновићем, Љубивојем Ршумовићем, Рашом Поповим... на разним сценама од Загреба до Куманова, Прву књигу поезије, Међуречје", објављује јој Матица српска из Новог Сада, што је тада било својеврсно признање. У истој едициј те године своју прву књигу објављује и Драган Великић. Следи прилично помпезна серија промоција на РТБ и у Замку Дунђерски. Године 1983. добија Октобарску награду града Београда" за свој литерарнии рад. Наставља да живи од писања и сарадње са Југотурс"- ом (тадашњом туристичком агенцијом), захваљујући свом одличном познавању руског језика. 07 08

Ана Живковић- Живић Млада мама два дечака која се због рата девдесетих пакује и сели у Канаду 1992. године. Године прилагођавања, хонорарних преводилачких послова, рада у Bata Shoe музеју. Поезија се, без обизра на меридијане и животно доба, и даље излива на папир. Одувек и заувек. Презиме Живић, своје ново презиме, додаје на претходно, не би ли повезала ове две особе не губивши претходни идентитет. Нову књигу, Последња четврт, 2004-е године штампала је издавачка кућа Дело. Требала је насловом да ослика последњу четврт месеца који због несаница гризе, парче по парче, сваке ноћи. Од свега не остаје ништа. Остала је само последња четврт - од бивше земље, од градова, пријатеља, дружења, образовања, диплома... само траг да је некада ту нешто велико и важно постојало. Књига Последња четврт добија тада међурепубличку награду Блажо Шћепановић. Песме су јој до тада штампане у свим књижевним часописима и зборницима у Србији/ Југославији. Почиње да објављује своју поезију у Канади и Северној Америци. Ана Арсић -Живић Члан Удружења књижевника Србије (2010) Много година касније, у Торонту, разведена и сама. Двадесет година проведених у најлепшем делу града, Beaches-има, који су својеврстан пандан београдској Чубури. Задржава удато преизме Живић. У кожу Ане Живковић више не уме да се врати. Од малена су је у фамилији звали Арсићка по сличности са бакином фамилијом, па је то био логичан избор за нову фазу, мислећи да је то последња станица на занимљивом животном путу. Интензивира своје писање, објављивање и наступе. Прикупиља све своје песме настајале годинама на тему Канаде-Београда, носталгије и прохујалог времена и склапа их у књигу: Малињак, коју објављује 2010. године, Малињак, као замишљени воћњак, је требао да представи све нас, јужњаке, црвене и вруће као јужњачке малине, овде, на овом северу света, помало залеђене и изгубљене у снегу и белом. У међувремену песме превођене на енглески, италијански и бугарски. Често наступа у Торонту, повремено у Београду. Уврштена у многобројне зборнике поезије у више земаља, од чега су најважнији књига дечије поезије: Кад срце засветлуца, Пере Зубца и Лексикон српских писаца у расејању 1914-2014. Ана Гинић Jош једна Ана. Сада већ годинама запослена као библиотекар у Toronto Public Library. На тај начин, у свакодневном контакту са књигама, људима који их воле, у окружењу у коме ужива од када зна за себе. На љубав према књизи и лепој речи, додаје се велика, животна љубав. По четврти пут, препород и нови почетак. Време и за сасвим нову Ану, уз шта иде и сасвим ново презиме. Нова књига тек следи, и биће изложена на следећем Салону књига у Торонту. Гоблен Уткај ме. Мали покрет концем, У неки угао Вилерове зиме.под јелку или под кров, Сакриј ме, Снег је. Под тешким снегом Једну белу тачку, Ту ме остави. Можда једном Окачиш готов гоблен На клин, Па се и ја осмислим У провидном пејзажу. Ана Гинић 09 10

Кардинал У црвено Да ме обучеш. Прво ципеле Руске Мало црвеног Да понесем На стопалима. Онда шнале и чешљеве Трешње Шешир Да не заборавиш. Црвеног Још мало Над челом и обрвама. Прстење Да ми зацрвене руке. Крила Ми додај На крају Да могу да узлетим Са мојим црвеним птицама По овој Испражњеној соби. Ана Гинић БОЈАН БОСИЉЧИЋ Бојан (Живко) Босиљчић (1957.), публициста, новинар и филмски критичар. Основну школу, гимназију и студије журналистике, на Факултету политичких наука, завршио у Сарајеву (1979.). Бави се новинарством од 1976. године. Каријеру је започео на Сарајеву 202, а потом наставио на Другом програму Радио-Сарајева, у култној емисији Примус, у оквиру које је настала популарна Топ листа надреалиста. Од средине 1980-тих, па до избијања грађанског рата у Босни и Херцеговини, 1992. године, писао је филмске критике и есеје у сарајевским дневним листовима и магазинима: Вечерње новине, Свијет, Уна, Наши дани, Филм и Недјеља. Од 1980. до 1990. године обављао је послове односа са јавношћу у филмској кући Форум Сарајево, која је, између осталих, произвела и два чувена филма редитеља Емира Кустурице: Отац на службеном путу (1985.) и Дом за вешање (1989.). Од јуна 1994. до септембра 1995. године живео је у Суботици, где је био запослен на Радију YU-ECO и био ко-иницијатор и ко-селектор Програма прославе 100-годишњице филма, под називом Сањати отворених очију - првих сто година (у сарадњи са Скупштином града Суботица и Суботица-филмом ). Од септембра 1995. године живи у Канади. Као слободни новинар пише за канадско-српске новине и електронске медије. Члан је редакције Новина Торонто, највећег листа српске дијаспоре у Канади. Досад је објавио седам књига са филмском тематиком: Плакат босанско-херцеговачког филма (коаутор, Сарајево, 1988.), Оскар је крив за све (Суботица, 1995.), Северно од Холивуда (Београд, 1997.), Булевар сумрака (Београд, 1999.), Док јавори њишу гране (Београд, 2002.), Ти дивни сањари (Београд, 2011.) и Модерна времена (Београд, 2012.). У завршној припреми је његова електронска књига под називом Сјај у очима. Његове књиге су промовисане на београдском ФЕСТ-у, Међународном сајму књига у Београду и Фестивалу европског филма на Палићу. 11 12

Књига Ти дивни сањари, о 30 година постојања највиших канадских годишњих филмских награда Genie, једина је са таквом тематиком у целом свету и наишла је на велики медијски одјек у Канади и Србији. Био је иницијатор и ко-селектор две ретроспективе југословенске (српске) кинематографије у Канади: Нови балкански филм ( New Balkan Cinema ), одрађане у Отави и Монтреалу, у организацији Канадског филмског института, уз сарадњу Југословенског института за филм (1997.) и Југословенски црни талас: Биће скоро пропаст света ( Yugoslavian Black Wave: The End Of The World Is Coming ), одржане у Отави, Ванкуверу и Торонту, у организацији Канадског филмског института, Пацифичке кинотеке и Кинотеке Онтарио, уз сарадњу Југословенске кинотеке (2001). БРАНКО БУБАЛО Рођен је 29. 9. 1960. године у Вуковару. Школовао се у Борову, Мостару, Вуковару и Загребу. До 1991. године радио је у Комбинату Борово као економиста, а затим у Српском информативном центру у Вуковару, као новинар и главни уредник. Од 1998. године живи у Канади где поред осталог ради као илустратор. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења српско-канадских писаца Десанка Максимовић у Торонту. Објавио је романе Остати овде,1995. Ћелија 1997. и Освета 2007. године. Душа у пепелу 2012. године. Члан је Међународне федерације филмских критичара и новинара (FIPRESCI). Био је члан Међународног жирија на деветнаестом Фестивалу Европског филма на Палићу, 2012. године. 13 14

ДРАГАН МИЛЕНКОВИЋ Драган Миленковић, инжењер електротехнике рођен је 23. марта 1955. године у Зајечару, у Србији. Образовање је стекао школујући се у Зајечару и Бору. У Чикагу је живео и радио 1988. и 1989. године. У Торонту живи и ради од априла 1991. године. Објављивао је песме у Торонту у листу Поет, а у Србији у Књижевним новинама и у часопису Видовдан. Његове песме су објављене у књизи Сазвежђа 2, коју је штампало Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању УСКОР и у књизи Међу својима, коју је приредио књижевник Драгомир Брајковић. Неке његове песме преведене су на енглески, руски и арапски језик. Члан је Књижевне задруге и Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању (Београд), Удружења књижевних стваралаца Десанка Максимовић, Културно историјског друштва Његош и књижевног клуба Матија Бећковић (Торонто). Tуга стара Зајечар је срећа твоја, у срце га стави, једина је жеља моја да Дунавска све поправи. Миленијум нови стиго још те прати туга стара твоју срећу бих уздиго улицама Зајечара. Само једно кад би знала, стопу земље љубим сада твоја нога где је стала. многима си ти незнана, а лепота твога града и моја си тешка рана. +++ Теби где су наше школе, Ево старих кестенова, Безуспешно данас моле, И траже нас путем снова. Много пута ја те звао, У погрешне уђем пруге, Замор мени оковао Окове и твоје туге Љубав није тако тешка, Усамљеност, много плача, Бесконачно, то је грешка А ти ово да прочиташ, Верност увек много јача. И то можеш да ме питаш. 15 16

ДУШИЦА ИВАНОВИЋ Душица Ивановић рођена је 1960. године у Лозници. Дипломирала је на одсеку Српскохрватски језик и југословенске књижевности (Лекторско-редакторски смер) Филолошког факултета у Београду. У Београду је радила као лектор, новинар и професор српског језика. Од 1998. године живи и ради у Канади. Запослена је у компјутерском одељењу осигуравајуће компаније у Торонту. Члан је редакције и лектор часописа за књижевност и културу Људи говоре. Сарађује као новинар у часопису Северноамеричке новине САН, који излази на српском језику у Торонту. Бави се наставним радом у школи српског језика и ради као лектор за српски језик. Душица је члан УКС и Српско-канадског удружења писаца Десанка Максимовић. Поред матерњег српског језика, говори и пише енглески и словачки језик. До сада је објавила пет књига: Срце мог срца (песме, 2010), Звездани путници (песме, 2012), Небо под ногама (песме, 2013), Љуљашка (лирски записи, 2015) и Пролог за Димитрија (роман, 2016). Њене песме објављене су у часописима, зборницима и антологијама. Године 2014. награђена је Повељом Академије Иво Андрић за целокупни дотадашњи песнички опус. О књижевном стваралаштву Душице Ивановић Др Радомир Батуран: Звездана љубав Душице Ивановић, о збирци песама Звездани путници, Торонто, децембар 2011. Љубав у њеној поезији није ни прошла, ни тренутна, ни будућа, него вечна звездана у њеном микрокосмосу. Рафинирани је то метафизички доживљај љубави, који је камени пут прошлости упио и сад га исијава као искре из камена, као звезде љубави које је небо добило од оног на земљи угинулог цвета љубави. ( ) Списатељица, која не дочарава, него предочава универзални женски свет, збирком у којој је сваки наслов име хромозома, чак и када синонимним низовима гради, зида, твори и обзнањује женски ДНК 21. столећа, иако олакшава само читање, опет мудро и опет нескривено указује на чињеницу да суштинско ишчитавање и дијагностично учитавање њеног дела нису могући ако читалац себи не призна да и сâм живи у неписаним данима. Многи од тих дана ће доћи, али многи су прошли, а читаоцу је потребан сигнал, знак или знамен да и у стварном, материјалном свету има нешто непролазније од сећања. Тај сигнал, знак или знамен није доказ да нада није залудна ни узалудна, он је, како то само Душица Ивановић уме да призна, ипак само тачка (животнога) круга, само једно сећање, увек пријатно сећање, на које се своди жеља за трајањем и које, али не можда, издаје ишчекивање и одаје слепу људску наду: У пекари на углу можда још увек праве кифле. Мушки читалац, који је више него повод и радости и бола, примиће Душицине редове не као ДНК, већ као доказни материјал. Има, међутим, исказа, чистих књижевних доказа који су родно неупотребљиви, зато што су универзални. Зато се труди да макар кормилари, да не буде пуки посматрач или пасивни учесник, онај који чека наређења. Зато, због тих исказа васељенских, неоптерећених пореклом које иде даље од родитеља, Љуљашка Душице Ивановић је српски Мали принц, Мали принц трећег миленијума. 17 18

Оливера З. Дуњић: Мала плава: лимун и нана Друге београдске, о роману Пролог за Димитрија, Београд, 21. септембар 2016. Лозничанка колико и Братислављанка, Београђанка колико и Торонћанка, храбрија од свих који ЈНА нису доживљавали као организацију под чијим кровом колективно хркање не значи и да сви спавају, Д. Ивановић своју другу књигу прозе започиње око београдске Каменичке, а завршава је у васиони. ( ) Ивановићева раскринкава београдске дечаке из пристојних кућа и одаје мрачну тајну покојне Југославије, представивши нам, преко Димитрија, тај ипак не само београдски, већ генерално југоурбани хесеизиран и заратрустриран југонадмачизам, (не) социјалистички, (не)родољубиви, (не)колективистички свет тек стасалог престоничког Југословена: Дечаци из њене улице не иду на браник отаџбине, већ на што даљи исток, што више ка себи и што дубље у себе, а девојчице постају свесне другарице тако што прате Сунце и, заједно са њим, урањају у запад (а исто је и ако се подигну и и з ). А Мала Плава? Даница је ту да раскринка, демаскира, демистификује митарење београђанских шипарица у јавном превозу, трансформацију девојке из солидне куће у жену која је сама солидна кућа. Она хајдегеровска, дубоко повезана са ауторком. Тако пише Душица Ивановић, не без кикота, али без патетике; не без љубави, која и овде јесте покретач света и(ли) свега, али је у овом роману понајпре оно што и мора бити у прозном тексту: прича, прича и само прича. И нема срећан крај какав очекују они који не воле да гледају филмове на које се иде не са кокицама у руци, већ са пакетом папирних марамица у џепу. ГОРДАНА ПЕТКОВИЋ Гордана Петковић Лаковић, мецена уметности, покровитељка културе и чуварка српске баштине, доприноси бољој слици Срба и Србије у Канади и САД-у и сарадњи матице и дијаспоре и промовише српске великане, српски језик и ћирилично писмо. Име Николе Тесле свакодневно се чује широм Канаде захваљујући њеном несебичном ангажману. Гордана Петковић Лаковић је рођена 1960. у Београду. Са породицом се 1994. доселила у Торонто (Канада), где и данас живи и ради. Од 2015. члан је Удружења књижевника Србије, од 2016. секретар Удружења српских писаца у Канади Десанка Максимовић, маркетинг директор хуманитарне организације НТЕК, а од 2017. генерални секретар Српске националне академије. Професионалну каријеру је започела у Информативној технологији као контролор квалитета компјутерских програма, коју је наставила радећи у више организација као руководилац пројеката, за шта је вишеструко награђивана. Сувласник је породичне компаније за израду индустријских система за филтрацију Ecc Corporation, где ради као директор набавке и маркетинга. Своју прву збирку прича Колона, објављену 2015. године, Гордана Лаковић посвећује својој деци Горану и Марији, са поруком да не забораве свој језик, своје корене и да чувају успомену на своју отаџбину; 2015. године објављује и своју прву комедију, То нисам ја, у којој испољава неизмеран таленат запажања и виспреног хумора, увек добронамерног. 2017. године преводом своје књиге Колона ( Dance of Life ) на енглески језик и пратећом апаратуром публикације представља српски народ и његов језик и писмо канадској и америчкој публици у објективном светлу. У припреми је њена следећа књига Зашто смо отишли која се очекује у октобру 2017. 19 20

Раде, 2. мај 2015. Буба Петровић, 10. март 2015. Катарина Костић, 2. мај 2015. Твоја књига је емотивно врло дубока, на моменте и тешка, али се онда врати на исту стазу носталгије и давно заборављене среће. Види се да поседујеш дар да осмислиш лепе приче, па ти саветујем да наставиш са писањем. Знаш да изазовеш дубоке емоције својим писањем, а то је оно што читаоца може да веже за књигу и пожели још једну и још једну... Оживљавајући звездане тренутке горког и оскудног дети њства, Гордана Петковић Лаковић (1960) долази на књи жев ну сце ну савремене српске књижевности у расејању са ау тен тичном креативном енергијом и све жином која најављује особен стваралачки потенцијал. Глад за бескрајем, вера у непознату срећну звезду и ан ђе ла чувара, љубав према свему што је надахнуто творачком силом живота препознатљиви су тонови ове књиге, иза којих се понекад огласе, једва чујни, сетни акорди које препознајемо у оним познатим стиховима В. Б. Јејтса: А кад ниско у сутону плане звезда плавог сјаја У срцу се роди туга која нема дна ни краја. (Из рецензије Л. Д.) Сигурна сам да ти је познат онај осећај када после дуге, исцрпљујуће шетње желиш да наискап попијеш чашу освежавајуће изворске воде, па ти после првих неколико гутљаја зацвокоћу зуби од хладноће, мало застанеш, али ти једноставно мораш одмах да испијеш све до краја, у једном даху. Све време док ти хладна вода клизи низ грло, осећаш у њој мирис пољске траве поред које је поток протицао, мирис цвећа које су таласи испрскали ударајући у камен, видиш зраке сунца који као искрице поскакују по немирној површини, чујеш његов хук, и кад све испијеш, ти желиш бар још мало. Тако је било и са мном, када сам склопила корице књиге, схватила сам да бих жарко желела да чујем још неку причу. Сетила сам се свега што си ми и сама испичала док смо се, чини ми се, шетале по бескрајној пешчаној плажи у Варадеру, али сада су све слике много живље, опипљивије, тужније, а опет веселије на тренутке. На крају књиге је твоја фотографија, коју сам дуго гледала покушавајући да проникнем у твоје, на њој, насмејане очи. После свега што су виделе, у њима је опрезна доза оптимизма, среће, ишчекивања... Чини ми се да те сада видим и гледам неким другим очима. Са великим задовољством саопштавам да је искрсло једно књижевно перо које већ на самом почетку сведочи да о нама имигрантима, емигрантима, досељенима, расејанима, развејанима, располућенима, разбијенима па поново састављанима и прибранима, успокојенима, срећнима и несрећнима, има ко да пише, што ће наш живот учинити испуњенијим, интересантнијим, сазнајнијим. У име свих нас Срба у расејању, сједињених и разједињених, помирених са судбином и у вечном бунту због удеса који нас је одувао са кућног прага ратног, избегличког, личног избора и сваког другог, Гордана искуствено закључује: Живећи далеко од своје отаџбине, научила сам да су избеглица и имигрант два нераздвојна друга, спојена истом тугом. 21 22

ГОРДАНА СТОЈИЋ Гордана (Станисављевић) Стојић рођена је у Нишу 1936. године. Гимназију и Вишу педагошку школу, такође је завршила у Нишу. Од 1967. године живи у Торонту, у Канади, с породицом, али није прекинула контакт с домовином. Често борави у родном граду. У Нишу је објавила збирку песама Веровање у Доброту. Књига је била представљена на Београдском сајму књига 2006. године, као и на Сајму књига у Нишу на Просветином штанду. Поезија Гордане Стојић је заступљена у зборнику српско канадског удружења писаца Десанка Максимовић под насловом На Таласима Речи и као део скупа одабрана дела писца из северне Америке Српског порекла Реч из Расејања. 2016. године издала је у Нишу нову (углавном биографску) књигу под насловом Пола Палачинке и Друге Приче. Још увек наставља своје чланство у српско-канадском Удружењу Десанка Максимовић под псеудонимом Сократ. обухвата српске писце из целог света. Како је познати лауреат Матија Бећковић рекао, да ова књига евидентира Србе, који су обележили 20-и век. Посебно лично задовољство је њен улазак у Биогарфски Лексикон - Српски Писци у Расејању (1914-2014) чији је аутор пројекта и издавач Милена Милановић штампана у Београду која је од великог значаја, јер ЈАСМИНА ФРАНОЛИЋ Јасмина Франолић, раније удата Анђелковић, рођена Јовановић, дипломирала је на групи Југословенске књижевности са теоријом књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду 1991. године. У образовању је провела све своје радне године до сада. Пише одувек, ређе по папиру и тастатури, чешће у мислима, а објавила је збирку поезије Фарадејев кавез (Србољубље, 2001. године) и роман Фарадејев кавез (Нолит, 2003. године). Као средњошколка освајала је прва места на републичким такмичењима за најбоља прозна и лирска дела. Објавила је неколико књижевних критика, међу којима се издваја приказ песама Недељка Попадића и предговор за књигу песама Драгана Лакићевића Породични албум. Званични је лектор часописа Велики прасак и Анина и Аклексина мама. Милета Аћимовић Ивков извод из рецензије романа Госпођа Краљ Упућени да, у приликама које им нису наклоњене, трагају за смисленим обзорима властитих раздешених живота, јунаци овог фрагментарног романа, симболицно оживљавају туробну атмосферу у Србији крајем минулог века. Безизгледност сваког наума на затамњеном хоризонту сумрачног света ове романескне прозе, алузивно и симболички дозначава пишчеву амбицију да се о времену и приликама, о залудним напорима једне затечене генерације, остави 23 24

уверљиво функционално сведочанство занимљиво по литерарности, а потресно и опомињуће по епохалном трагизму забележеном у стварности. Сложено компонован и потресно узбудљив роман Госпођа Краљ Јасмине Анђелковић уводи у прозни живот једно ново име и наговештава једну сасвим извесну стваралачку могућност... Драган Лакићевић поговор за књигу поезије Фарадејев кавез Специфична осетљивост песникиње огледа се у двоструком дијалогу: са собом и са светом, при чему се песникова позиција налази у симетричној средини налик обостраном огледалу. Речи којима се обликују стихови ове песникиње емитују се и враћају самом субјекту, као лирски одјек. Те речи су одабране и стога се, у повратку, одсликавају и усложавају, преломљене и у звуку и у значењу у лирском огледалу. Овакав песнички систем узрокован је и песничком тематиком. Јасмина свакој песми зна други (и другачији) разлог. Стога су њене песме међусобно различите. Не понављају се и не варирају. Међутим, и кад су интроспективне, и кад су љубавне, и кад су полемичне или наративне њих пише једна рука из оне специфичне осетљивости. На тренутке свесно инфантилне и у том смислу духовите, гдекад трагично молске или баладично развијене, ове песме су део искрене и природне осетљивости коју треба ослушнути и разумети. КАТАРИНА КОСТИЋ Рођена 1936. у Шапцу, Србија. Завршила студије француског језика у Београду. Од 1969 1973 живела у Паризу. Године 1973. доселила се у Торонто, где и данас живи. Радила је као новинар у етничким листовима на српском и руском језику све до пензије. Пише и за листове и часописе у Србији, пре свега за Књижевне новине, Слово и Збиљу. Један је од оснивача и активни председник Српскоканадског удружења писаца Десанка Максимовић у Торонту. Члан је УКС. Пише поезију и прозу. Песме су јој заступљене у многим зборницима и антологијама и преведене на неколико језика. Приче су јој објављене у зборницима Шумадијских метафора, нишкој Градини, Драми и др. Уредила је неколико зборника и антологија. Састављач је зборника На таласима речи, Београд Торонто, 2009. (поводом 30.годишњице постојања Удружења Десанка Максимовић ). 25 26

Самосталне збирке песама: Одбегли пејзажи (двојезично), Багдала, Крушевац, 1989; Загушен песнички простор, Интерпрес, Београд, 1997; Крик океана, Ривел Ко, Београд, 2002; Плач крови, Московский Парнас, Москва, 2005; Избор поезије на румунском, Темишвар, 2000, Грлећи жуте хризантеме (двојезично шпански и српски), у едицији Меридиани (Смедеревска песничка јесен), Смедерево, 2013, Ехо бескраја Избор из поезије, Свет књиге, Београд, 2015. Проза: Књига прича Стари и нови свет, АШ Дело, Земун, 2007; Отисци времена Из културног летописа Срба у Канади, Свет књиге. Београд, 2011: Амерички девети круг из живота словенских досељеника у Канаду, Свет књиге, Београд, 2012. Добитник је више књижевних награда. Године 2012. добила је од Академије Иво Андрић, чији је председник знаменити писац Радомир Смиљанић, велико интернационално признање за животно дело. ЛАЗАР СУБОТИЧКИ Рођен је давно у земљи које више нема. Град Земун је био његово пребивалиште скоро четрдесет година његовог живота. Данас живи и ради у Торонту. Тачније, не ради више ништа. У својих шездесет и осам година, испуњава само жеље властите душе... Слика и пише. Број урађених слика: НЕПОЗНАТ Број продатих слика: НЕПОЗНАТ Број поклоњених слика у разним приликама, манифестацијама, донацијама: НЕПОЗНАТ Слике можете пронаћи скоро на свим континентима, изузев Африке. Једино их још тамо нема... 2010. ТРАГОВИ - одабране песме 2014. РАВНИЦА - песме за децу 2014. БАШТА - одабране песме 2014. МАРА - роман 2015. БЕЛИ ВЕТАР - роман Грешим, има их и тамо... у Гани, веровали или не... Објављене књиге: 2008. УРЛАЈУ ВУКОВИ - роман 27 28

У овој 2017-тој години ће изаћи и четврти роман, овог торонтског песника, писца и сликара. Трилогија ЈОРГИЋА КРВ, која се у овом моменту преводи на енглески и руски... Није члан ни једног друштва, нити организације. Клупа! Ајде, бре! Па, то је само пар дасака и неки стуб, укопан у дубоком хладу старога дуда! - казали би неки. А, није! Tо само тако изгледа. А знате ли ви да су тих неколико дасака и тај неки стуб, чак и тај дубоки лад, важнији и од општинске зграде и свих секретара а и добошара. Важнији су и од самог председника општине! Јесте, јесте! Jер, на клупи се бира и тај председник. Деда Митар боље прогнозира време него најбољи метеоролог, бре. И ако хоћеш да чујеш, изађи и седи на клупу....ако Милева хоће да види комшију Марка, треба само да седне на своју или његову клупу. А ако којим случајем пожелиш слатку лубеницу, или зрелу дињу, па седи на клупу, бре! Наићи ће већ неко ко их продаје. А, радно време Млине? Наравно, на клупу! Неко ко прође знаће сигурно. А, шта је рекла Анка за Милеву, а? Зна се, клупа! Је ли родио кукуруз? Опет клупа Је ли убио лед?... Клупа Ко се оженио? Ко посвађао? Ко заљубиo? Ту је клупа! Колико прасића? Да ли је теле шарено? Ко је кога ујео? Ко је блесав? Ко шанта и на коју ногу?... Клупа! А шта би заљубљени без клупе? Где би јадни шапућући, своје срцасте приче исповедали? Где би дедаци седали, преко шора један другог гледали, руком махали и шешир дизали? Где би биле испричане толике приче? Где би нам муве више досађивале и комарци нас, без милости уједали? Ех... Где би били изснивани толики сни. Исплакана сва разочарења. Закључане, у души, све придошле туге. Једино би их зими заборавили завучени у собе, кухиње или топле вајате... и ко зна где још... И ни од ове приче не би ништа било, да нема тамо једне клупе. Волео сам да седим на њој. Свако ти туда прође. И наравно, свашта чујеш... део из романа МАРА - Лазар Суботички Земунац МАРТА ТРКЉА Kњижевница Марта Правица-Тркља је на Јорк Универзитету дипломирала енглеску литературу и класичне науке. На том универзитету десет година је радила као савjетник за професионалну оријентацију, а ванредно је уписала и са успјехом завршила и магистарске студије. Такође предавала је пословни енглески на Шеридан Колеџу. Њена магистарска теза је о српским народним пјесмама са насловом Српска усмена поезија од 14. до 20. вијека - Парадигма части.... Образлажући своју тезу, Марта је показала како у сваком случају народни пјевач упоређује три система части: патријахални, патриотски и религиозни, како их ставља у конфликт, и како, коначно тражи начине за рјешење сукоб Она је један од оснивача Српског Доброчинства Јован Дучић. Приче из давнине, одломак из интервјуа Oд раног дјетињства сам се одушевљавала причама и догађајима из давнина... што су те приче залазиле даље у прошлост, све су ме више привлачиле. Те приче, заједно са народном поезијом коју су ми мој отац и деда рецитовали, јер нису има- ли гусле, дубоко су утицале на мој најранији интелектуални развој и осјећај према нашем народу у његовим вјековним мукама. Све што су мој деда и отац причали ја сам тако дубоко проживљавала да ни једну њихову причу нисам заборавила. Још и тада, као дијете, дубоко сам доживљавала ране свога народа и покушавала да разумијем све оно о чему се причало. А како сам расла и почела страсно да читам, посебно о вјековним патњама жена које су се стоички бориле за опстанак, схватила сам да од почетка наше историје, од када смо добили вјеру и нацију, кроз све вијекове, кроз све ратове, српска мајка је носила 29 30

велико бреме на својим нејаким плећима. Она је рађала, одгајала, у бој отпремала и синове своје сахрањивала. Ипак, увијек је успијевала да истраје под тим тешким бременом. Она никада није изгубила наду у бољу будућност, нити је непријатељима икада дозволила да у њој убију онај српски дух, јер је чврсто вјеровала да нам, као народу, могу отети све али нам ништа не могу узети ако им не дозволимо да убију оно што је људско, оно што је духовно у нама. Слободан РУНДО МИЛИЋ РАДЕВИЋ Милић Радевић рођен је 30. 10. 1968. у Мојковцу. Војну школу је уписао 1982. у Београду, а почетком деведесетих преселио се у Лос Анђелес, где је завршио факултет за индустријски маркетинг. Живи и ради у Торонту. Људска доброта Шта је то за чим жудим Док сањам ноћу како се кајем Питам се Боже што се будим Чекањем на себе, себе ти дајем Шта би ме кивног тако дотакло Да ли златници моћ или сила Добро ме никада није спотакло Као љубав клета што се угасила Као покорност и послушност Мој проблем су отуђења Тражим меру за могућност Мисли мог живота су привиђења С укусом страха моћ постаје слепа Питам се може ли носталгија да буде лепа Добитник је плакете града Косовска Митровица. Збирка песама Дани који се не броје објављена је у Канади и Америци на енглеском језику под насловом Days Uncountable. Председник је удружења канадскосрпских писаца Десанка Максимовић у Торонту. Ево ме чекам да бане Скоро на крају једног живота Да се појави да лепо стане Упркос свему људска доброта Носталгија Овај расан песник засипа нас експресивним сликама, дубоке осећајности. Експлозивност емоција и несумњивог родољубља нас тера да заволимо песме Милића Радевића. Велика ми је радост и част да ову збирку осећања препоручим за штампу и читање. Бора Ђорђевић Кад сопствену личност исцрпим Покретом неке далеке теме Сећање као рецепцију претрпим Расуту маестралност стилске шеме Мистично искуство лоше варијације Поред свих мучнина овде и сада Када ме обузме мисао цивилизације Страх од празнине наступа тада 31 32

Остављене љубе нељубљене Ништа више није могло ништа Остављене љубе нељубљене Немоћ паде отета без ишта Не бацај ме међу изгубљене Уништи ме да би ме створила Заборави самртно пролеће Своју вољу где си заробила Ко судбину године мислеће Ја сам био само уски ходник Кроз који си прошла насумице Корацима крупним ко победник Дотакла ме трагом заводнице Ништа више није могло ништа Остављене љубе нељубљене Немоћ паде отета без ишта Не бацај ме међу изгубљене НАТАША БАРТУЛА Наташа Бартула је рођена у Босни и Херцеговини, у месту Љубина, надомак Сарајева, као кћерка просветне раднице и уметника - музичара, од којих је наследила љубав према уметности и књижевности. Дипломирала је 1994. године на Филолошком факултету у Нишу на Одсеку за српски језик и југословенске књижевности. У августу 1995. године емигрирала је у Канаду где је пронашла нови дом у Монтреалу и где и данас живи са породицом. Пише на енглеском и на српском језику. Први роман Refuge Tears објавила је у сарадњи са Creatsplace, Амазон, а превод под насловом Избегличке сузе објавила је у Србији у сарадњи са издавачком кућом Свет књиге. Збирку басни Мачак Марко и друге приче, која је носилац награде УЛУПУДС у 2015.години, објавила је са издавачем Креативни центар. Њен нови роман Лепа, млада, усамљена, објављен у новембру 2016. године у кући Creatsplace, говори о имигрантском животу. Недавно је Наташина кратка прича Гром из ведра неба освојила прво место на Трећем међународном конкурсу књижевног клуба Реч и глас из Београда и објављена је у збирци одабраних прича са тог конкурса Паралелни светови ( Метафизика, Београд, 2017). У фебруару ове године изашла је и њена нова збирка басни под насловом Пуж Ћира и још две приче, објављена у сарадњи са Createsplace, Амазон, коју је посветила деци Школе Свети Сава у Монтреалу, у којој Наташа предаје српски језик. У Србији, Наташа у 2017. години објавјује причу Туђа авлија у Зборнику Креативне радионице Балкан и причу Вијугава стаза у Зборнику изабраних радова са Конкурса удружења Мокрањац. У истој години учествује и на Књижевном конкусу клуба Златно перо из Књажевца, а у зборнику изабраних радова са тог конкурса објављене су три Наташине бајке: Ларин чаробни цвет, Принцеза Иванчица са носем од краставца и Принцеза Златица. Наташину љубав према деци и дечијој књижевности потрврђује нова књига бајки Ларин чаробни цвет, чије је ијекавско издање објавила 2017. године. 33 34

НИНА БУЊЕВАЦ Рођена је 1973. године у Канади, а прве је уметничке кораке направила у учионицама Школе за примењену уметност. Нина Буњевац рођена је у Торонту, у српској обитељи, која је већ генерацијама живјела у Канади. Имала је двије године када је с мајком дошла у Југославију. Отац је остао у Канади. Одрастала је у Земуну, Нишу и по србијанској провинцији, а онда се, мало пред распад државе, вратила у Торонто. Визуална је умјетница, сликарка и скулпторица, која је из класичних и постобјектних ликовних пракси зашла у медиј стрипа. Она себе доживљава као Канађанку и канадску умјетницу, али и као српску емигранткињу. Нина Буњевац један је од оних, на жалост ријетких случајева, када се разлози за умјетност поклопе с разлозима за живот, када се начин за једно више не разликује од начина за друго. Док већина њих пише, црта, слика или пјева зато што им је угодно да то чине, зато што имају талента или зато што је у свакоме времену и на свакоме мјесту мондено и шик бити умјетник и стварати умјетност, постоји мањина која пише, црта, слика или пјева зато што тако мора, зато што не би знали друкчије, зато што би се распали када то не би радили. А распад једнога човјека, каткад може значити и распад цијеле културе. Миљенко Јерговић РАДМИЛА КАРАЋ Рођена је 17. 3. 1956. године у Луци код Невесиња, као четрто дете по реду у породици Јована и Наде Телебак. У Мостару, где је поровела део детињства и младости, завршила је Педагошку академију, одсек српскохрватски језик и књижевност југословенсих народа. Живела и радила у Мостару до избијања последњег рата на Балкану. Сада живи и ради у Канади. Има три сина, две снахе и унучад. Песме је писала од детињства али сви рукописи које је годинама скупљала нестали су у ратном пламену. Требало је да прођу године након драматичних збивања како би се поново вратила писању. По сећању је оживела неке своје рукописе, записане док су њена деца била мала, затим су настали нови, посматрајући и играјући се са унучићима. Објавила је збирку песама за децу, Прегршт дечијих бисера. 35 36

++++ Јутро се рађа иза горе Ја му се отимам. Склапам очи. Не желим да се тренутак бајни Из мојих срећних зјена источи. Седим у крилу, топлом, милом. Осмех Ти срећу по лицу пише. Осетим како ме срцем волиш, осетим, душа ти за мене дише. Љубав је увек лек и мелем, али не лечи исто свака. Од Твоје љубави, мила Мајко, и тешка рана постане лака. МАЕСТРО Шешир му на глави. У капуту дугом, Наслоњен на стару цигласту фасаду, Старац на гитари, са големом тугом, Мелодије везе свомe родном, граду. Кад бих само могла у душу му ући, Извидати муке што их скромно скрива, Са улице хладне отпратит га кући, Док ноћ нас притиска, уморна и сива. Стајала сам дуго иза угла зграде, И гледала како безнадежно вапи, За тренутком среће, за мрвицом наде, Циједећи из струна заостале капи! Гледала сам старе, изтанчале прсте, Док по жици траже милозвука ноте! Приђох! Спустих пару у стару футролу! Тужноблаги уздах из душе се оте! Затрза још јаче! И уз свечан наклон, Захвали на дару гутајући муку, Погледа ме мило, бандера му заклон, Суза као бисер паде му на руку. Задрхта ми душа! Срце ми се стресе! Ал ми видик на мах чист к о кристал сину! Завjеса се диже, блажен осмијех видјех, Полетише звуци небу у висину. Остала сам дуго пред чудесним звуком, Кад ме туга смрви над судбином клетом: Убоги маестро бори се са муком, И са неким новим још мучнијим свијетом! +++ Постала сам бака, једнога пролећа, цветало је цвеће с цвећем моја срећа. Чудила се деца из мога сокака како нисам седа а постала бака? Рекла сам им важно, зашто нисам седа: добровољно поседио место мене деда. 37 38

РАДОСЛАВ ОГЊЕНОВИЋ Радослав Огњеновић је рођен 1956. године у Земуну. Студирао је Филмску и телевизијску режију на Факултету драмских уметности и Филозофију на Филозофском факултета у Београду. Дипломирао је ТВ филмом у Драмској редакцији Телевизије Београд У срцу моје плавуше, 1984. са глумцима Соњом Савић, Бранимиром Брстином и Светиславом Гонцићем. Постдипломске студије из Теорије филма (Филмска нарација) похађао је на Факултету драмских уметности у Београду од 1988.- 1990. године. Од 1982. до 1992. радио је за ТВ Београд, као редитељ у културно-уметничком образовном и школском програму где је режирао више од 60 документарних емисија. Режирао је неколико документарних филмова за независне продуцентске куће (Авала Филм, ФРЗ Београд, Застава Филм): Меч кандидата (1988.), Ранко и Снежана (1990.), и Хилда Дајч (1992.). Филмови су му учествовали на филмским фестивалима у Београду, Лондону, Кембриџу и Стразбуру. Године 1992. отишао је у Лондон, у Велику Британију, а 1994. емигрирао из Енглеске у Канаду. У Торонту је основао продуцентску кућу Graustone Films & Theatre у чијој продукцији је реализовао дугометражни документарни филм о Новом светском поретку Од Београда до Багдада (2011.) на основу доживљаја канадског ратног извештача Скота Тејлора, и позоришну представу Биће скоро пропаст света (2016.) по сопственој драми написаној на основу мотива истоименог филма Александра Саше Петровића и сопственог сценарија за играни филм под називом Коридор 10. Књига са драмским текстом Биће скоро пропаст света објављена је у издању Београдске издавачкокњижевне задруге, у Београду 2016. Био је члан жирија Фестивала југословенског и српског филма у Торонту. Живи у Торонту. РАДОВАН ГАЈИЋ Радован Гајић је рођен 1953. године у Книну. Школовао се у Бањој Луци и Београду. Дипломирао је Историју уметности на Филозофском факултету у Београду. У Торонту борави од 1985. Објављене књиге: Киша Косова (Никшић, 1989. и Торонто, 1998.), Уклети лађар дунавски (КИЗ Доситеј, Београд, 1990. и Београдска књига, Београд, 2005.) The Hostage of T. City (Торонто, 1998.), Буу! (Торонто, 1999.), Легенда о Срб (Београд, 2003.), Тиховање речи (Београд, 2004.), Сам са собом/ Alone with myself (Београд, 2006.), Сенка стиха (Београд, 2007.) Мати Мандушица (Торонто, 2007.), Живот између две свиње са Драгољубом Николићем (Београд, 2008.), Са обала далеких (Београд, 2011.), Чаролија за вечност (Београд, 2011.), Башта изгубљене душе (Београд 2013.) Песме су му заступљене у разнородним антологијама. За роман Тиховање речи добио је награду Растко Петровић. 39 40

Добитник је књижевне награде Арсеније Чарнојевић за досадашње свеукупно стваралаштво. Члан је Удружења књижевника Србије. Године 1995. на Универзитету Гвелф представио је своје стваралаштво, као гост-аутор, на оделењу за светску књижевност. Године 1998. White Pine Pictures из Торонта и Canadian Broadcasting Corporation, у режији Јанка Виранта, сачинили су полусатни документарни филм Boatswain (Бокун) о песнику Радовану Гајићу. До сада је овај филм емитован на више од 90 канала широм америчког континента. Аутор је више сценариа за документарне филмове и бројних каталошких уводника за разнородне ликовне изложбе. У цркви Светог Саве у Торонту, годинама је уређивао и водио месечни ауторски програм Шта то увече ради? Радован Гајић... Током више од деценију и по био је редовни сарадник листа и издавачке куће Епархије канадске Источник. Са недељником Новине Торонто сарађује од оснивања. Другује са Весном, у радостима с њиховом кћерком Аном. НАВОДИ: Једина песма Ти си. Све друго само је сенка стиха. Сенка стиха Она обала која те никада неће издати, чак и ако ти издаш њу, јесте једино обала твоје кости. Знанима и незнанима, онима чији су једини континенти сопствене кости. Таоц града Т. Ову сам сву своју децу заклела да никада ниједно ни у какву војску не иде. Следећи рат, када дође, е, Бога ми: нека буде без Срба. Доста су нас лагали, и једни на друге слали. Сви око нас, ако су ма`нити, нека ваде гркљане једни другима, али ми, својима, никада ниједан више. Заклели су ми се и верујем им. Неће више моја деца једна на друге. Само будала верује да постоји ратни плен. Из сваког рата једини плен су гробови нечијих вољених. Ако могу, ја заповедам небесима: што је заречено, нека буде извршено! Нека ова моја деца одрже своју, на коју су ми се заклела. Мати Мандушица 41 42

СРЂАН БАЈИЋ Срђан Бајић рођен је у Санском Мосту. Лета свога детињства проводио је у селу Маште, код Брана (Иванград). Студирао је у Бањалуци, Београду и Нишу, где је дипломирао на Електронском факултету. Након што је живео у Београду, сели се у Торонто. Пише песме, приче и књижевну критику. Поезија му је заступљена у часописима и зборницима: Срце откуцава, (цветник песама Шумадијске метафоре 1988.-2007. ), Завештања 2007, 2008, 2009 и 2010 (Удружење српских писаца у Швајцарској), у зборнику Књижевног клуба Мика Антић, као и у зборнику На таласима речи, члан Удружења српскоканадских писа Десанка Максимовић у Торонту. Љубав и песма отварају лирски свет Срђана Бајића. Свет о песми на посебан начин усмерава израз љубави. Та свест ствара једну врсту дистанце, па се песник љубави не обраћа директно. Ни кад је реч о осећању ни кад је реч о Њој (жени, драгој) већ путем песничких средстава. Песничка средства сама о себи чине сложеност поступка: настаје песничка уметност Осим ликовног значења у плавом пламу слике, песме пред читаоцем имају и другу уметничку компоненту: музичку димензију. Док у ликовној нијанси песме субјекат осећа оно што види, у музичкој - он види оно што чује. Поезија и то дочарава или сугерише. из предговора Драгана Лакићевића. Цвет за добро јутро Оно што не могу сам да урадим поверавам у песми. Поклањам ти љубав и више од наклоности, поклањам ти време, и своје мисли ти поклањам. Одајем ти тајне које ни сам не знам. Обећавам, све што ти треба једног дана ћу да сазнам. И, на крају, поклањам ти један плави цвет интернетски у који може највећа жеља удобно да се смести. 43 44

ТАТЈАНА ЦРЊАНСКИ Татјана Црњански ( рођена Милетић ) рођена је 12. септембра 1967. године у Врбасу, основну школу завршила у Кули где је и одрасла, средњу инфроматичку школу завршила у Врбасу. Дипломирала на Пољопривредном фалултету у Новом Саду на смеру Уређење вода. Одселила се за Канаду непосредно по дипломирању са мужем и старијим сином Растком. Милан се родио непосредно по емигрирању у Торонто. Након преквалификације (као и већина наших досељеника из ратом разорене Југославије) ради у области компјутера, на одржавању мрежа. Објавила две збирке кратких прича, Лице за све и Валцер на крову и роман, Кад будем дрво. Члан је УКС( Удружење Књижевника Србије). Бави се сликарством и тренутно похађа курсеве на смеру Лепих Уметности на Џорџ Браун колеџу у Торонту. ВАЛЦЕР НА КРОВУ Taтјана Црњански носи вео љубави, радости, среће, туге, бриге, жалости, страха и маште. Све je упаковано у животни кофер понешен однекуд са брда. Брда су се распршила кроз равницу и разблажила се o прилагођен ген и магловиту стварност, оивичену реалним предметима овоземаљског живота. Татјана Црњански нам везе догађаје и нијансира их префињеним бојама. Шта би то могло бити чудно, нејасно, тајанствено, ново и лијепо у овој књизи? Шta ћемо први пут осјетити од овог новог стваралачког поклона? Шта је то по чему ћемо се сјећати њене друге књиге прозе? Ишчитавање у сетовима од по пар приповједака захтјева паузу неминовну за ћутњу и сортирање слика, неизбјежних рјечи и ликова, који нам се уносе у живот. У свакој од прича проналазимо вјешто или невјешто и себе и њу. Одабир тема у свакој од ових необичних и лијепих прича је разноврстан и одводи савременог читаоца, привиклог на брзину и медијску експресност, на нека друга мјеста и предјеле са радњом коју би свако од нас могао да, макар у дјелићима, има у животу. Татјана нас вјешто проналази и стваља или у само збивање или читаоцу пружа прилику да догађај посматра из прикрајка или са пристојне дистанце, дајући нам шансу да учествујемо, а када је нужно, да се извучемо из бременитости ситуације. Борислав Јанковић - Боро КАД БУДЕМ ДРВО Списатељица романа Кад будем дрво одмах нас уводи у срце догађаја. Ми смо са јунаком који приповеда у првом лицу. Тај јунак, односно јунакиња, или носилац приповедања, или списатељичин алтер его - је затечен на ивици живота, односно на ивици смрти. По тој граничној линији, танкој као сечиво ножа, пратимо судбину главне јунакиње кроз три стотине страница сугестивне, оригиналне и храбре прозе. Шта значи храбре? То пре свега значи да нема кокетирања са темом нити са читаоцем, нама јефтиног подилажења публици, али ни себи. У ствари, ту је човек пред собом као пред богом, па опет пред белином хартије као пред Богом Ту је човек са целим својим унутрашњим личним, али општим, заједничким, са свима. Кажемо она се креће границом између живота и смрти, али нису ретки тренуци нити стања када јунакиња ове приче прекорачује ову границу, када залази у онострано: понекад је то боравак међу добрим анђелима, па онда нестајање у потпуној тами, 45 46

у смрти; али након тог следи поновно рађање, поновно сазнање да је СВЕТ ЖИВ, да нико није угасио свет. Главна нараторка овог романа води нас кроз померена стања свести, тлапње, снатрења, пројекције, фантазије; потом следе снови пуни симбола или снови као предсказања или као алегоријске слике; снови као кључ за разрешње дате ситуације, као могућност избављења из стања које је често на самом рубу ништавила. Лабуд Драгић, књижевник ВЕСЕЛИН МИШНИЋ Књижевник из Београда, романописац, приповедач, песник, сатиричар, есејита, објавио је до сада тридесетак књига у поменутим књижевним жанровима. Рођен у Колашину, до петнаесте године живео у Мојковцу, потом је на Цетињу завршио гимназију. Потом се преселио на студије у Београд. Једну деценију живео у Бечу. Мишнићева проза простире се између реалног и иреалног: Филозофско промишљање и психолошка фантастика је основ већине његових остварења. У поетици је сањар и мислилац. Мишнић је мистериозни писац, колико су то и његове књиге. Добитник је најпрестижније награде у Србији за сатиру Радоје Домановић и то за најбољу књигу афористике у 2011. години Уредно сложени јауци. Афоризми су му превођени на : енглески, бугарски, шпански, баскиски, пољски, руски, румунски, италијански, немачки, словеначки, француски. 47 48

ВЕСНА НЕДИЋ Весна (дев. Нешић) Недић је аутор збирке прича На крају света и друге приче. Ово је њена прва објављена књига. По ауторкиној жељи приче су објављене и на српском и на енглеском језику у оквиру једне публикације, како би се међу младом српском генерацијом у Канади, која је двојезична, промовисало читање и на српском језику. Весна је рођена у Београду, у ком је живела до 1999. године. Од ране младости волела је да пише. Одабрала је другу професију, а писање јој је током целог живота остало највећа љубав. Поред прича и романа за младе, током година је писала и чланке за разне часописе, а била је и уредник студентских новина. Ауторка већ две године ради на новом роману чија се радња дешава у Европи у периоду између V и III века пре нове ере. Весна последњих осамнаест година живи са породицом у Торонту. Посебан допринос је остварила као оснивач и главна и одговорна уредница часописа за српску дијаспору у Канади и Америци, САН - Северноамеричке Новине. Приказ књиге На крају света и друге приче Ово су приче о вези људског бића са природом. О импресији и доживљају природе младог људског бића које је тек закорачило у живот и већ осећа његову лепоту али и ограниченост, радује му се, али и пати, ужива у њему, али и прибојава га се. О животу и смрти као природним циклусима, о узајамности у нестајању, спајању, обнављању, у бесконачности и вечности. Једнога јутра угледа брег одблесак поларног сунца. Сети се тада своје ледене прамајке и бескрајног путовања кроз Часопис САН - Северноамеричке Новине непознати, неизмерни, непрегледни свет. Сети се и тајанственог, очаравајућег континента, што га је демонски привлачио и одбијао. Сети се и свог преображења. (одломак из приче Ледени Брег) Снажно, емотивно, мисаоно, дубоко. Узбудљиво до узнемирујућег даха. Приче су написане као песме у прози, које читаоцу не одлазе у заборав. САН је основан 2014. године и излази из штампе четири пута годишње. Живка Перић Главне идеје САН-а су да се очува српски идентитет, култура, традиција и језик. Новинари САН-пишу и на теме које су у контексту бољег прилагођавања северноамеричком друштву. САН пише о актуелним темама, о српској заједници широм континента, о истакнутим и успешним људима српског порекла на северноамеричком континенту. У САН-у су и рубрике о отаџбини, традицији, историји и очувању српског језика. САН ангажује и младе новинаре српског порекла, а постоји и рубрика за најмлађе читаоце. САН је сведок једног времена и друштва у северној Америци као и живота у оквиру српске заједнице широм континента. 49 50

ЗОРИЦА МИШИЋ Зорица Д. Мишић је рођена у Бачу, 1966. године. Живи и ради у Торонту, а рад у пословном свету јој никада није угушио љубав према поезији. Члан је Матице српске у Новом Саду, српско-канадског удружења писаца Десанка Максимовић и Српске националне академије у Торонту. Повремено слика и активно сарађује са медијима. Поезија јој је превођена на енглески, руски и грчки, и заступљена је у домаћим и међународним зборницима и антологијама. О књизи: Мисли које струје кроз строфе само више приближавају осећај да нам се то обраћа неко са маслинама и азуром, шајкачом и фрулом, ширином и богатством равнице која напросто струји и фијуче кроз крв и песме Зорице Д. Мишић. Али, исто тако ни трикови Купидона не могу утихнути ехо приближавања и доласка неког, додељеног макар за паралелно време у снове загледане песникиње. Позитивна нота као бршљан обавија редове њеног несвакидасњег казивања свакидашњих догађања. Једна је од песника који улива наду у добра времена и добре људе којих има онолико колико желимо да их доживимо Снежана Ана Савић...код наше песникиње је присутно стање потиснуте и прикривене чежње за митском Аркадијом или земљом својих предака коју препознајемо у идиличним сликама ( Кућа са девет липа) или о једном дубоком осећању предачког присуства у свести лирског субјекта. То архетипско што провејава у њеним песмама упућује нас и опомиње да наш говор није само наш, или како би Јунг рекао, онај ко говори у прасликама, тај говори са хиљаду гласова... Лабуд Драгић ДИВЉИ СЕВЕР Не брини душо, за мене ти, крени на било коју, од стране три. Само ону једну остави мени, да ме можеш наћи, ако залуташ, ето, да знаш, да ту сам на тој страни, баш. Нека то буде север љут, мој једини правац и пут. За тебе бирам могућности веће, три стране са више наде, сунца и среће. Ја волим север, некако је мој, можда због силних снегова, можда због дивљих ветрова, или сам напросто, ја његова. Зорица Д. Мишић 51 52

ФОТОГРАФИЈЕ СА САЛОНА У ТОРОНТУ Потпредседник СНА Радован Гајић и Владимир Стјепановић 53 54

55 56

57 58

TITLE: PRVI SALON KNJIGA SRPSKIH AUTORA U KANADI FORMAT: BOOK THIS PUBLICATION HAS BEEN ASSIGNED: 978-1-7751295-0-9 2017. TORONTO YOUR PUBLISHER NAME IS: VIOLETA DIMITRIJEVIC AUTOR: VIOLETA DIMITRIJEVIC 59