@ivot za slobodu DR DRAGOQUB JOVANOVI] ^ovek koji je disao borbom Demokratska stranka Istra`iva~ko-izdava~ki centar
МАЛА БИБЛИОТЕКА СРБИЈА 21 НОВИ ПОЧЕТАК Др Драгољуб Јовановић Човек који је дисао борбом Аутор Дејан А. Милић публициста Београд, 2007.
Др Драгољуб Јовановић Човек који је дисао борбом Издавач Демократска странка / Истраживачко-издавачки центар Београд, Нушићева 6 (011) 3244 511 iic@ds.org.yu www.izdavackicentar.ds.org.yu Главни и одговорни уредник: Уредник едиције: Аутор: Слободан Гавриловић мр Срђан Цветковић Дејан А. Милић Редакција: Сања Јовичић Тања Милисављевић мр Душан Обрадовић Бранка Петровић Технички уредник: Лектор: Штампа: Тираж: ISBN Владимир Сивцевич Волођа Сања Јовичић Evro Giunti, Београд 500 978-86-7856-070-5 2
Сажетак Много је политичара у историји модерне Србије који су зарад својих идеја и политичке борбе робијали, да би потом ступили на власт, са које су, са мање или више успеха, остваривали своје политичке циљеве. Има, свакако, и оних који су своје вртоглаве политичке успоне претварали у робијашку завршницу. И једни и други су се везивали за разне политичке струје и били господари или слуге (или истовремено и једно и друго) разних политичких режима, бавећи се, притом, понајчешће и успешно политичким манипулацијама. Професор Драгољуб Јовановић је редак пример доследног политичара у Србији, слободног политичког стрелца, роба и бескомпромисног браниоца сопствених политичких идеја и ставова, каквих у нашој модерној историји можемо набројати на прсте једне руке, који су своју политичку доследност и искрену веру у идеје које су заступали плаћали под свим политичким режимима. 3
4 Ја не пристајем да будем осуђен!
Бриљантна и бурна биографија Професор Јовановић рођен је 8. априла 1895. године у селу Гњилан код Пирота, као треће од шесторо деце образованог, радног и штедљивог ћилимара Ставре и добродушне домаћице Таске, досељених у Гњилан из Славиње, са обронака Старе планине. Као одличан ученик основну школу завршио је у Пироту, а гимназију у Пироту и Београду. Млади Драгољуб је одрастао и стасавао у атмосфери живог друштвеног и политичког живота Пирота крајем XIX и почетком XX века. И врло брзо је, под утицајем пиротских социјалистичких првака Ђоке Поповића, Ђоке Тошића, Павла Крстића и Тоше Молера, прихватио у Пироту 2 веома раширене социјалистичке идеје. По доласку у Београд 1912, као седамнаестогодишњак, почиње да објављује прве политичке чланке у Радничким новинама, где упознаје социјалистичке прваке: Драгишу Лапчевића (кога прихвата као свој политички узор), Туцовића, Богдана Поповића, али и Јована Скерлића (на чија универзитетска предавања одлази самоиницијативно), Љубу Давидовића и многа друга значајна имена српске политике тога доба. Почетак Првог светског рата враћа га накратко у родни Пирот, одакле га војне власти шаљу у Македонију за учитеља. У Скопљу га охридски митрополит 1 др Надежда Јовановић, Живот за слободу без страха, ИНИС, Београд, 2000, стр. 33 2 У пиротској гимназији још 1906. године постојала је група ђака социјалиста, чији је утицај међу средњошколцима био доста запажен. Види: др Надежда Јовановић, исто, стр. 35
Варнава 3, надлежан за просвету у тој тада српској покрајини, распоређује за учитеља у манастир Лесново, где ће остати до краја 1914. године. Од почетка 1915. године до повлачења преко Албаније новембра исте године био је учитељ и болничар у војној болници у Радовишту. После преласка преко Албаније, почетком 1916. године српска влада га је послала у Француску, где је започео студије историје и права на Универзитету у Клермон Ферану. Потом је прешао на Сорбонски универзитет, где је до 1923. године окончао филозофске, социолошке и студије права и са успехом одбранио двоструки докторат код чувеног социолога, професора Буглеа 4, из области социологије рада. Од 1918. године један је од најактивнијих чланова и једно време председник Средишњег удружења југословенских студената у Француској. Као државни стипендиста Краљевине СХС до 1923. године обавља и дужност секретара, културно-просветног аташеа и преводиоца амбасаде Краљевине СХС у Паризу. У земљу се вратио 1923. године, да би почетком идуће године, са непуних 29 година, био изабран за доцента на Правном факултету у Београду 6, за предмет 3 Варнава Росић, каснији патријарх српски (1930 1937) нап. аутора 4 др Селестен Бугле, чувени француски социолог, ученик и следбеник Емила Диркхајма 5 Његова главна докторска теза била је Најбољи принос од радничког рада, а друга теза Модерни стимуланси за раднички рад. 6 Приступно предавање на Правном факултету О социјалном духу у економији, одржао је 25. марта 1924. године. Предавање, којем су присуствовали готово сви професори факултета на челу са његовим менторима др Слободаном Јовановићем и др Костом Кумануди, стенографисано је и објављено у часопису Правног факултета Архив за 6
Економска политика. Две године касније, 5. маја 1926. године, унапређен је у звање ванредног професора. Истовремено је, на наговор пријатеља, али и вођен својим политичким инстиктом, све више активан у политици. Ако ја нисам хтео политику, она је хтела мене 7, често ће отад понављати речи које се могу препознати као лајтмотив његових Политичких успомена. Са групом истомишљеника (међу којима је и Отокар Кершовани 8 ) основао је најпре Групу СКА (Група за социјалну и културну акцију), која ће покушавати да успостави дијалог између српских и хрватских интелектуалаца ради превазилажења међунационалних несугласица. Но, та ће група такође оштро критиковати и аутократски режим у земљи. Као већ формирани левичар (истински социјални демократа), своје левичарске идеје представља у социјалном часопису Рад, чији је покретач и уредник. Од почетка 1925. године члан је Савеза земљорадника и убрзо ће преузети кормило леве фракције Савеза. Испред те организације више пута је биран за посланика. Почетком 1940. године од издвојене леве фракције Савеза формирао је Народну сељачку странку и постао њен генерални секретар. Као искрени Југословен залагао се за поштен и трајан међунационални споразум између Срба и Хрвата. Био је једини српски политичар који је на дан убиства правне и друштвене науке, бр. 5 6/1924. О томе више код Надежде Јовановић, исто, стр. 74 75. 7 Драгољуб Jовановић, Политичке успомене, књига 1, Kултура AJ, Београд, 1997, стр. 148 8 Хрватски левичарски публициста, стрељан при покушају бекства у усташком логору Керестинец крајем маја 1941. године. 7
хрватских посланика у Скупштини Краљевине посетио Посланички клуб ХСС у Београду, а био је међу неколицином српских политичара, који су присуствовали сахрани убијених у Загребу. Из професорове искрене жеље да се направи частан међунационални споразум са Хрватима произашла је и његова брошура Шта нас кошта свађа са Хрватима? (априла 1932. године), у којој је визионарски предвидео несрећу као алтернативу споразуму између Срба и Хрвата за који се свесрдно залагао. Своју храброст и национално издајство платио је једногодишњом робијом, отпуштањем са факултета и такође једногодишњом интернацијом у Тутин и Сјеницу. Професор Драгољуб Јовановић је, изгубивши посао на факултету, био принуђен да се бори за голу егзистенцију. Маја 1934. године уписао се у регистар Адвокатске коморе у Београду 10, положио адвокатску заклетву и са успехом почео да се бави адвокатуром, ангажујући се, пре свега, као бранилац у политичким процесима. 11 Са позиција некомунистичке левице 9 20. јуна 1928. године, након жучне скупштинске свађе на националној основи између српских и хрватских националиста, радикални посланик Пуниша Рачић пуцао је на групу посланика опозиционе Хрватске сељачке странке, и том приликом усмртио је прваке ХСС Павла Радића и Ђуру Басаричека, а тешко ранио вођу ХСС Стјепана Радића, који је пар месеци касније од задобијених рана и преминуо. Овај крвави скупштински инцидент послужио је краљу Александру Карађорђевићу да 6. јануара 1929. године суспендује Устав и заведе личну диктатуру. 10 Из регистра адвоката избрисан је 1943. године одлуком окупационих власти као противник Недићеве квислиншке владе. 11 Пред Државним судом (за заштиту државе прим. Д. М.) оптужене су најчешће бранили Бора Продановић, Иван Рибар, Драгољуб 8
нападао је шестојануарску диктатуру, власт краља Александра, потом и намеснички режим, а нарочито кнеза Павла, Милана Стојадиновића и Драгишу Цветковића. Био је један од вођа Удружене опозиције и њен посланик у Скупштини после избора 1935. године, где се одликовао бриљантним политичким говорничким бравурама, усмереним против намесничког режима. Професор Јовановић је један од оних интелектуалаца у Европи свога доба који су од почетка уочавали велику опасност од фашизма и нацизма. Као велики противник тих идеологија стално је упозоравао у својим делима и говорима на ту опасност. Свој допринос антифашистичкој борби потврдио је иницијативом за стварање Народног фронта Југославије за борбу против фашизма. Народни фронт је створен 1936. године у његовој кући у Професорској колонији у Београду. Године 1938. отпутовао је у грађанским ратом захваћену Шпанију, у знак подршке Републици у борби против Франка. Примили су га са изузетним уважавањем највиши званичници Републике. 12 По налогу председника владе др Милана Стојадиновића, а поводом напада на Стојадиновића у чланку Јовановић, Милан Костић, Секула Дрљевић и други, који нису одбијали ни клијенте оптужене за комунизам. Ивана Добривојевић, Државна репресија у доба диктатуре краља Александра 1929 1935, ИСИ, Београд, 2006, стр. 152 12 У Шпанију је отишао на позив председника владе Републике Хуана Негрина 1. фебруара 1938. године. Неколико дана касније говорио је на отварању Кортеса (Скупштине). Пре свечаног отварања Кортеса говорио је пред окупљеним делегатима, после чега су га дигли на руке, тражећи да поново говори без превода са српског на шпански језик. Надежда Јовановић, исто, стр. 261.
Највеће издајство после Косова, као посланик је ухапшен 1. октобра 1938. године, највероватније да не би учествовао на децембарским изборима исте године. 13 Стварни разлог тог хапшења и строге судске осуде, по мишљењу многих аутора, била је жеља Стојадиновића да из изборне трке уклони опасног политичког противника. У току краткотрајног априлског рата 1941. године пријавио се као добровољац у војску, али није добио никакав војни распоред. Након немачке окупације земље одбио је да потпише Недићев Апел интелектуалаца српском народу и определио се за сарадњу са партизанским покретом, позвавши чланове своје Народне сељачке странке да се прикључе Народноослободилачком покрету. Рат је провео кријући се по Београду и Србији. На позив Александра Ранковића и Милентија Поповића, после ослобођења земље једно време је сарађивао са комунистима. Кооптиран је у АСНОС 14 и за посланика у Савезној скупштини ДФЈ 15. Али већ почетком 1946. године долази у сукоб са комунистима због отворене критике комунистичке диктатуре и залагања за парламентарну демократију и вишепартијски 13 Стојадиновић је осим њега као представника левице ухапсио и Димитрија Љотића, вођу ултрадесничарске националистичке организације Збор. На робији ће се међу овом двојицом непомирљивих политичких противника успоставити искрен људски однос међусобног личног уважавања часних људи. О томе више у књизи др Јовановића Људи, људи, где је професор Јовановић дао портрет Димитрија Љотића. О хапшењу др Јовановића види и: др Надежда Јовановић, исто, стр. 281. 14 Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије 15 Демократска Федеративна Југославија 10
систем. Предизборну кампању за Народну сељачку странку (која је на изборима јануара 1946. године наступала у коалицији са КПЈ у оквиру Јединственог народноослободилачког фронта) водио је ометан од стране комунистичких власти, уз невиђену тортуру скојеваца, који су га малтретирали и тукли где год би се појавио, а нарочито у његовом родном Пироту. Током свог краткотрајног политичког и скупштинског деловања у ФНРЈ, од почетка 1945. до средине 1947. године у Скупштини је иступао као оштар опозиционар комунистичком режиму, истакавши се нарочито у дебатама о Уставу ФНРЈ, аграрној реформи, задругама и о јавном тужилаштву. У историји монтираних политичких прогона и процеса Брозовог режима остаће упамћен као први професор Правног факултета у Београду који је диригованом одлуком својих колега отеран са факултета због свог политичког опредељења, 31. јула 1946. године. Неколико дана након прогона са факултета Јовановићу је одузет посланички имунитет у Скупштини Србије, а 13. маја 1947. године професор је ухапшен. 8. октобра 1947. године осуђен је због велеиздаје (?!) на девет година тешке робије, коју је издржао готово без дана помиловања. До краја свог живота (умро је у Београду 23. маја 1977. године) живео је у тешкој материјалној оскудици, у политичкој изолацији, са забраном јавног деловања, оставши веран својим људским принципима, које је образложио речима:...мењати институције то је много. Али мењати себе то је још више. Свој научни и књижевни рад наставио је до последњег дана живота. 11
Самиздати забрањеног професора Политичке идеје и политички лик Драгољуба Јовановића...Наш земљораднички покрет има да се бори за федеративну, сељачку, демократску, задружну Југославију, која би (...) у спољној политици водила независну националну политику, тражећи наслон на Русију и на радничке странке у Европи и Америци. 16 написао је крајем 1931. године др Драгољуб Јовановић, конципирајући политичку платформу леве фракције Савеза земљорадника. То је био и кредо његових личних политичких залагања. Јовановићеве политичке идеје су социјализам и задругарство, утемељени на научним достигнућима, право на рад, слобода рада и живот од рада, парламентаризам, република и југословенство на основама федерализма. Иако готово ниједна његова политичка 16 Драгољуб Јовановић, Слобода од страха Политичка платформа у шеснаест тачака, Филип Вишњић Научна књига, Београд, 1991, стр. 290 12
идеја није одолела налету времена (у Србији је данас чак и парламентаризам прилично извитоперен), оно што је красило професорове идеје била је нит која те идеје везује за његов политички лик огорчено противљење централистичком уређењу државе, монархији и диктатури, као и искрено залагање за пуно разумевање и сваковрсни напредак јужнословенских народа. То што идеје професора Јовановића, да ли због менталитета јужнословенских народа, да ли због сплета несрећних историјских околности, нису остварене на овим просторима, не значи да нису и оствариве. Напротив, већину његових политичких идеја остварили су други, политички развијенији народи од нас. Политички лик професора Драгољуба Јовановића, осим политичке доследности и храбрости, непресушне енергије и велике личне жртве, надасве украшавају политичка коректност, политичко ненасиље и непрекидан ход ка друштвеној толеранцији. Ове особине његов политички лик чине свевременим. Драгољуб Јовановић као политички говорник Какав је био говорник човек који је фебруара 1938. године приликом боравка у Мадриду имао част да својим говором отвори свечано заседање Кортеса, после чега су га дигли на руке, тражећи да поново говори без превода са српског на шпански језик 17? Човек који уме да иде по селима са два клипа кукуруза, једним малим и жгољавим и једним најкрупнијим, изабраним, и да прича сељацима како је онај крупни 17 др Надежда Јовановић, исто, стр. 261 13
родио на приватној њиви, а онај жгољави на државном сектору 18, како га је у дебати поводом Закона о задругарству окарактерисао Моша Пијаде. Човек, који је ухапшен 4. априла 1929. године због једног свог политичког обраћања студентима левичарима и који је на саслушању пред истражним судијом 5. априла 1929. године био толико убедљив да је пуштен из затвора с тим да се брани са слободе 19, а своје сећање на тај дан описао сасвим обичним речима: Онда је он 20 рекао: Ја ћу Вас ипак пустити да се браните са слободе с обзиром на Ваш друштвени положај и на породичне прилике. Уверен сам да нећете бежати. Моји су се изненадили кад су ме угледали. Цела варош је, казали су, сазнала за хапшење и сви су били спремни на моје дуже одсуство. Ја сам брзо ручао и упутио се на факултет да одржим свој час у 3 сата и 15 минута. Студенти су дошли у доста великом броју и поздравили су ме живим аплаузом. 21 Крај одакле потиче овај великан српске политичке мисли Југосточна Србија (конкретно Пирот), скрајнут вековима од главних токова српског друштва, међу последњима ослобођен од турског ропства, који 18 Дебата је одржана на седници оба већа Савезне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије 16. јула 1946. године. Професор Јовановић је критиковао владин предлог Закона. Оштро су му одговорили Борис Кидрич и Моша Пијаде. Преузето из: Драгољуб Јовановић, Слобода од страха изабране политичке расправе, приредили Надежда Јовановић и Божидар Јакшић, Филип Вишњић Научна књига, Београд, 1991, стр. 431. 19 др Надежда Јовановић, исто, стр. 154 20 судија иследник Русомир Јанковић (прим. Д. М.) 21 Драгољуб Јовановић, Политичке успомене, књига 2, Kултура AJ, Београд, 1997, стр. 157 14
је у великој мери успео да одржи говор Немањићке Србије, са локалним дијалектом 22 знатно различитим од књижевног српског језика, није могао дати већи број говорника који би задобили пажњу ширег српског аудиторијума. (...) Но свакако најбољи говорник овог краја је управо Драгољуб Јовановић. Он је током свог политичког деловања, до свог политичког зенита скупштинске борбе са комунистима 1946. године, израстао у правог народног трибуна. Својим политичким говорима потврдио је чињеницу да је за добар политички говор, осим говорничког талента, потребна општа образованост, као и значајно познавање менталитета народа и његових потреба. Професор Јовановић је све то у великој мери поседовао. 23 Када се професор Јовановић посматра као говорник 24 много је разлога (потпуно задовољење свих говорничких услова, јасна суштина сваког од његових говора и разумљиве говорничке поруке, модеран начин комуникације са слушаоцима, говорничка етика, заштита сопствених речи личним примером) да се без устезања прихвати смела теза др Косте Павловића, његовог студента, а после Другог светског рата шефа библиотеке у Кембриџу, о професору Драгољубу Јовановићу као једном од највећих говорника у Европи. 25 22 Пиротски дијалект је подваријанта призренско-тимочко дијалекта српског језика. 23 Дејан А. Милић, Српски политички говор модерног доба, Службени гласник, Београд, 2006, стр. 353 24 Пре свега као политички говорник, али и као бриљантан излагач судских пледоајеа или занимљив научни предавач. 25 др Коста Павловић, Војислав Маринковић, Кембриџ, 1956; преузето из: др Надежда Јовановић, исто, стр. 628 15
Политичка жртва Заронимо ли мало дубље у историју модерне српске државе, наићи ћемо на један друштвени парадокс српски народ је углавном обожавао своје деспоте и тиране, а прогонио своје просветитеље (Доситеја, Вука Караџића, Светозара Милетића, Васу Пелагића итд.). Још од Ђакове буне 1825. године и оштроумне изјаве Милошевог кнеза Милисава Лаповца да у Србији треба побити све што зна читати и писати 26 суочавамо се са доминантном тежњом већине у Србији да се ослободи својих најбољих најпаметнијих и најученијих људи. Нарочито су на мети тешких оркестрираних напада са разних страна били људи који су се трудили да лице Србије умију и да у српско двориште ограђено плотом заосталости посеју траву слободе и правде. И, по правилу, што је већи био значај нечијих просветитељских стремљења, тежа је била жртва коју је тај човек подносио. Драгољуб Јовановић, несумњиви просветитељ српског сељаштва и радништва, типичан је пример 26 Вук Стефановић Караџић, Историјски списи, књига I, Просвета, Београд 1969, стр. 214: Будући да је Милоје Ђак, који је у почетку 1825. године с наијом Смедеревском био устао на Милоша, знао помало читати и писати; за то се онда у двору Милошеву говорило (а може бити и сад да се мисли), да школе не требају никако, јер учени људи буне подижу против свога правитељства. Милосав, пак, Лаповац предлагао је јавно у то време да се побију сви који знаду читати и писати, а кад му је неко рекао: Па шта ћемо онда без писара? Како ћемо купити порезу и јављати један другоме којешта? он је одговорио: Порезу ћемо резати у рабош, а кад имам што коме да јавим, ја ћу му по момку послати јабуку и поручити му оно што имам да му јавим. 16
жртве политичког остракизма 27, својственог српском народу у два века његове модерне историје. Он је у потпуности испуњавао три услова за осуду без права на опрост. Први био је уман и слободоуман човек; други био је широко образован; и трећи није ћутао. Политичка жртва Драгољуба Јовановића посебна је по томе што су се у једну планинску (брзу и снажну) животну и политичку реку слиле две неправде са различитих страна. Случај политичког прогона професора Јовановића јединствен је случај у модерној историји овог народа човек, који се ни у чему није одрекао својих политичких идеја, педесет година је провео у борби за животни и политички опстанак најпре је прогањан двадесет година од стране десничарских режима Краљевине СХС (Југославије) као левичар, да би последњих тридесет година свога живота претрајао као жртва левичарске диктатуре, за чије експоненте је био непоправљиви десничар. Политичка жртва Драгољуба Јовановића посебна је и по томе што су удари на његову личност били вишестрани. Они су долазили од државе, од политичких конкурената (разумљиво), али и од политичких једномишљеника и следбеника, од струке којом се са успехом бавио 28, од људи из родног краја. Та је жртва 27 остракизам политичко прогонство; у античкој Грчкој била је то казна којом је полис кажњавао умне људе који се нису слагали са наумом већине. Често је бивало да већина није добро политички резоновала, па би некад прогоњенима био одобрен повратак у полис. 28 Посебно место у ложи бешчашћа међу нападачима на професора Јовановића имају његове колеге, професори Правног факултета у Београду, који три пута нису имали довољно ни људске ни научничке храбрости да се (штитећи право и правду од безакоња на шта 17
посебна и по огромној издржљивости тог апостола непокора и по прихватању редоследа наопаких ствари без роптања. Професор Јовановић ће бити упамћен као човек који је искључиво због деликта мишљења и деликта говора три пута осуђиван на робију, на којој је провео укупно више од 11 година свог живота. У интернацији је провео више од годину дана. После изласка са комунистичке робије три године је живео без икаквих су се својим позивом обавезали) одупру притисцима политичара на науку и право. Колеге егзекутори (уз мали број часних изузетака) су професора Јовановића два пута (у два режима 1932. и 1947. године) отерале с факултета по политичкој одлуци донетој ван Правног факултета. Апсурдна је чињеница и да су колеге професора Јовановића, на срамоту своје професије, једанпут (1945. године) незаконито и нестатутарно примиле (вратиле) у радни однос на Правном факултету без конкурса (опет по политичком налогу). Готово трагикомично, анегдотско, кукавичко понашање неки чланови Научно-наставног већа Правног факултета показали су почетком 1930. године, када је професор Јовановић у знак солидарности ухапшеном хрватском опозиционом политичару др Влатку Мачеку у затвор однео торту. О томе је био обавештен председник диктаторске владе генерал Живковић. Све се сазнало приликом посете представника Удружења универзитетских наставника генералу Живковићу у вези са акцијом коју је удружење водило за повећање плата. У разговору за време аудијенције председник владе је делегацији замерио на слању торте у затвор од стране професора Јовановића, о чему нико није ништа знао. Ректор Универзитета др Митровић је због тог случаја на седници факултетског савета и у присуству Драгољуба Јовановића реферисао о посети председнику владе и самом догађају са тортом. То је изазвало комешање међу члановима Савета, а и одобравање од стране неколицине чланова, међу којима су били професор Слободан Јовановић и др Живојин Перић. Они су спречили доношење било које одлуке на штету колеге, настојећи да не буде малтретиран или чак избачен са Универзитета. (подвукао Д. М.), у др Надежда Јовановић, исто, стр. 159. 18
грађанских права. На послетку, тај двоструки доктор наука са Сорбоне два пута је истериван са факултета на којем је предавао, чиме су аргументи струке (и то правне) поклекли пред силом политике. Почетак прогона Први сусрет са полицијском репресијом професор Јовановић је имао као главни уредник часописа Рад, 1. новембра 1926. године. До свог тринаестог броја, часопис (који је почео да излази 1. маја 1926. године) израстао је у значајно отворено и критичко штиво свих друштвених аномалија у Краљевини, а редакција на челу са Јовановићем је стекла приличан број политичких (а и личних) непријатеља у власти. О првој забрани часописа у својим Политичким успоменама професор Јовановић сведочи: После оваквих наших злочина морала је доћи и казна. Рад је био забрањен. Као у каквој причи, био је то број 13. Разлог је била карикатура на првој страни. Краву (радни народ) води за уже вођ (Пашић), на њој јаше војник (жандарм), а у исто време је музе капиталист, док млеко тече у суд (банке). Један сељак се ослонио на штап, гледа чудо и каже: Прођоше седам дебелих година. Сада почињу мршаве. Тешко теби, хранитељко! Није доста што те воде и музу, већ се дајеш и да те јашу! Крава је исплазила језик од умора, а војно лице је шиба бичем. Управа града је лист забранила, а државни тужилац потврдио забрану, наводно због увреде величанства. Можда је карикатура била само изговор, а прави разлог за забрану била је политичка 19
хроника са великим насловом Политичари се свађају и сплеткаре; ђенерали владају и шићаре. 29 Полиција је забранила и број 16 часописа, који је издат 16. децембра 1926. године. Тај број је забрањен због Драгољубовог чланка Одлазе старци, поводом смрти Николе Пашића, а главног уредника Рада и писца чланка полиција је наградила са месец дана полицијског затвора и 2 050 динара новчане казне по тадашњем Закону о штампи 30. Јовановић је овакву казну заслужио антиципирањем промена на политичкој сцени Југославије. Забрањен је и први број у новој 1927. години, издат 1. јануара, због професоровог чланка Вуче земља, у којем оштро критикује стање у Краљевини. До августа 1927. године скоро да је било више забрањених него одобрених бројева. Полицијско насиље утицало је на Драгољуба Јовановића да се 1. августа 1927. године, у Раду једним отвореним писмом обрати председнику владе Вељи Вукићевићу 31, свом некадашњем професору биологије у пиротској Гимназији. Писмо је изазвало велики одјек у јавности. Пренето је и у листу Новости од 3. августа 1927. године, као и у готово целој хрватској штампи. 29 Драгољуб Јовановић, Политичке успомене, књига 1, Kултура AJ, Београд, 1997, стр. 292 30 Професор је кажњен у једној врсти прекршајног полицијског поступка по врло рестриктивном Закону о штампи. Види: Драгољуб Јовановић, Слобода од страха Одлазе старци, Филип Вишњић Научна књига, Београд, 1991, стр. 234 31 Један од радикалских апаратчика средњег ранга, беспоговорно (до тешког полтронства чак) одан краљу Александру Карађорђевићу. По Александровој жељи, председник краљевске владе од фебруара 1927. године до 10. јула 1928. године. За његовог мандата догодио се злочин у Скупштини. 20
Остаће познато по Драгољубовој оштрој луцидној констатацији: Не чуди ме, господине Председниче, што не читате Рад, десетодневни лист који имам част уређивати од пре године и по дана. Један министар не мора ништа да чита, нарочито један Председник Владе. Још кад је то лице у исто време и министар унутрашњих дела, онда може бити сигурно да не треба листове ни да разгледа, јер у полицији има одвећ ревносних чиновника који читају новине, нарочито оне листове и публикације за које његов старешина и не зна да постоје. 32 Од укупно 74 изашла броја полицијски је забрањено 24. Дакле, сваки трећи. Забраном излажења листа режим се бранио од изношења чињеница о нераду владе и приказа разрачунавања међу политичарима, бедног положаја сељаштва, заоштравања унутарполитичких и српско-хрватских односа и међународне ситуације... 33 За полицијским забранама следиле су тужбе судовима. Професор се, оптужен за клевету, ширење племенске мржње и позива на насилну промену Устава и закона 34 из чл. 47 Закона о штампи, 2. априла 1927. године поводом чланка Одлазе старци успешно одбранио пред Првостепеним судом за град Београд. Суд је уважио професорову одбрану и нашао да он својим писањем није починио кривично дело. Судови обично поништавају те забране, али неке и оснажују и изводе нас на суђење 35, констатује 32 Драгољуб Јовановић, Слобода од страха Отворено писмо Вељи Вукићевићу, Филип Вишњић Научна књига, Београд, 1991, стр. 241 33 др Надежда Јовановић, исто, стр. 107 34 Према кривичној пријави коју је полиција Града Београда поднела против Јовановића. 35 Драгољуб Јовановић, Политичке успомене, књига 2, Kултура 21
Јовановић, чиме указује на чињеницу отпора неких судија утицају политике на суд. Али независног суда у Краљевини ипак нема. Но, прави почетак политичког страдања Драгољуба Јовановића поклопиће се са Шестојануарском диктатуром 1929. године, коју је професор предвиђао и на чију опасност је упозоравао. Одмах по завођењу диктатуре предузете су превентивне мере против опозиционих политичара, међу којима је био и професор. На основу расположивих извора, може се са сигурношћу тврдити да су од србијанских политичара били надзирани: Љуба Давидовић, Јован Јовановић, Драгољуб Јовановић, Милан Грол, Милош Трифуновић, Милан Гавриловић... 36 Историчарка Ивана Добривојевић, у својој студији о репресији у време диктатуре без двоумљења тврди: Од политичких вођа србијанских странака у доба шестојануарског режима највише је суђен и интерниран Драгољуб Јовановић. 37 Кратка ретроспектива прогона у том периоду изгледа отприлике овако: Последњи, 74. број Рада изашао је 28. јануара 1929. године, након чега је наступила трајна забрана. Два месеца касније, 3. априла 1929. године, професор ће, због предавања члановима студентског удружења Прогрес током којег је говорио о потреби поступног али трајног решавања хрватског питања ради одржања заједничке државе, бити ухапшен и AJ, Београд, 1997, стр. 57 36 Ивана Добривојевић, Државна репресија у доба диктатуре краља Александра 1929 1935, ИСИ, Београд, 2006, стр. 223 37 Ивана Добривојевић, исто, стр. 233 22
стражарно спроведен у Главњачу 38, да би два дана касније, 5. априла, био изведен пред Државни суд за заштиту државе 39. То је било прво хапшење једног грађанског политичара после успостављања диктатуре. Иследни судија Русомир Јанковић након саслушања пустио је професора из притвора да се брани са слободе. Јовановић је из зграде суда отишао право на Правни факултет да одржи предавање својим студентима. Суђење поводом предавања прогресовцима полиција је искористила за поновно хапшење Јовановића 18. новембра 1928. године. Пред судом ће, међутим, бити оптужен не само за предавање, него за све критике упућене властима дотад. Суђење је трајало три дана. Истина је да нисам комуниста. Тачно је да нигде нисам нападао комунисте. Прво, то није мој посао, њих ионако доста гони полиција, а и овај суд их суди и осуђује. Затим, било би нелојално да их ја нападам, пошто се боримо за сличне идеале. Задовољавам се тиме што сам отворио на истом путу, у истој улици, дућан преко пута њиховог и продајем исто тако добру робу, можда бољу, само у сиромашнијем завоју и јефтиније. 40 казаће том приликом Јовановић, борећи се за своју слободу и слободу својих мисли. Али је то суђење, које се 22. новембра 1929. године окончало ослобађајућом пресудом, заправо обележено следећим професоровим речима: Један оптужени може бити осуђен само кад, изричито или прећутно, на то пристане. Ја не пристајем да будем осуђен. 41 38 затвор у Београду у који су затварани политички затвореници 39 формиран по Закону о заштити државе од 1921. године 40 др Надежда Јовановић, исто, стр. 158 41 Драгољуб Јовановић, Политичке успомене, књига 2, Kултура 23
Непуне две године касније, 1. октобра 1931. године, због свог говора на скупштини Главног савета земљорадничких задруга, одржаног 27. септембра 1931. године, професор је поново ухапшен. Речи Ја сам такође чиновник, и то државни чиновник, али верујте, стидим се кад помислим да сваког првог понесем пола вагона кукуруза у свом џепу. Кад човек прими три или три и по хиљаде динара плате, онда треба да зна да је испразнио читаву једну сељачку кућу 42, као и позив министру пољопривреде да утиче на министра војске да за војску не набавља јечам и зоб у иностранству, него у нашој земљи, донеће му 20 дана строгог полицијског затвора о свом трошку у Главњачи. Те дане провео је на поду ћелије, без покривача, о хлебу и води, па ипак је по изласку из Главњаче за тамошње хотелске услуге држави морао платити 140 динара. По изласку из Главњаче примио је тужбу Министарства војске и морнарице за клевету, али му по овој тужби није суђено због страха власти од реакције јавности. Драгољуб Јовановић се, због једног летка који је написао и растурао, а који је био уперен против намере краља Александра да формира личну интегралну југословенску странку 43, поново сусрео са властима. Позив народу Не улазите у владину шарену партију! биће нова прилика властима да га на Божић AJ, Београд, 1997, стр. 173 42 Драгољуб Јовановић, Политичке успомене, књига 2, Kултура AJ, Београд, 1997, стр. 188 43 Партија је требало да се зове Југословенска радикално-социјална демократија, а Александар је за једног од вођа партије предвидео маргиналног ултранационалног политичара, нишког адвоката Светислава Хођеру. 24
1932. године поново ухапсе. Но, пуштен је истог дана. Крајем 1931. године министар унутрашњих послова краљевине Божидар Максимовић 44 у једном свом распису свим среским начелницима на територији читаве Краљевине забранио је сва предавања или скупове на којима би говорио Драгољуб Јовановић. Сав побројани третман власти према Јовановићу био је, убрзо ће се показати, само увод у много већи прогон који је следио. Са сабора у Гружи, 7. јуна 1937. године Драгољуб Јовановић стоји поред Радомира Тодоровића који говори Шта нас кошта свађа са Хрватима? Година дана затвора и година дана интернације Иако то није признавао, Александра је морило хрватско питање. 45 записао је у својим Политичким 44 Због начина обављања своје дужности у јавности добио је надимак Божа Кундак. 45 Драгољуб Јовановић, Политичке успомене, књига 2, Kултура 25
успоменама професор Јовановић. Зато је брошура Шта нас кошта свађа са Хрватима?, коју је професор саставио и уз помоћ пријатеља објавио априла 1932. године, била тежак ударац за југословенског монарха. Ударац који није могао остати некажњен. У тој брошури професор Јовановић покушава да објасни узрок неспоразума између Срба и Хрвата. Он га не види у неким стварним разлозима, већ у намери крупне буржоазије да извуче корист из лоших српско- -хрватских односа. Професор примећује: Чиновници у општини и срезу, посланици и трговци говорили су му 46 да су наши људи на управи добри, али да Хрвати подривају и руше државу. Има тамо неки Стјепан Радић који буни Хрвате. Он је, рекли су, аждаја која хоће да прогута ову државу и да потамани све Србе. Он је плаћен од иностранства, он је издајник, он је сатана. Позвали су српске сељаке да државу спасу од Радића и да сачувају угрожено српство. То је било 1925. године. Избори су спроведени насилно, уз претње и казне, са пресипањем куглица и са много, врло много лажи. Држава је у опасности! Српство је у опасности! Успели су да преваре Србе сељаке. Добили су већину. Месец дана није прошло од избора, а иста владајућа клика направила је споразум са тим истим Хрватима, са тим истим Радићем. 47 и покушава да разобличи намере власти у Краљевини. Јовановић ће даље храбро да посведочи: Скупштина се претворила у циркус, AJ, Београд, 1997, стр. 237 46 проф. Јовановић мисли на сељака (прим. Д. М.) 47 Драгољуб Јовановић, Слобода од страха Шта нас кошта свађа са Хрватима?, Филип Вишњић Научна књига, Београд, 1991, стр. 276 26
влада у комедију, држава у лудницу... Или се можда ишло на то да се Парламент сроза до најниже тачке да би се лакше растерао из оне штале... Зато је дошла већина мангупска, пљачкашка и злочиначка... 48, да би закључио: Радић је убијен... Рашчишћен је терен за лични режим: може да дође 6. јануар... Петар Живковић је на тај дан чекао годинама, сакривен иза дворских завеса. 49 Шта је, по мишљењу професора Јовановића, прави смисао уношења зле крви у политички живот државе? Он каже: Пошто су на управи државе већином Србијанци, изгледа као да српски народ жели да притиска Хрвате и да их сматра за грађане другог реда. Изгледа, најзад, да су Срби, а поглавито Србијанци, повлашћени, да је њима лакше и боље, па зато трпе и лажну демократију и диктатуру. То, међутим, апсолутно није истина. (...) Хрватима пак изгледа да Срби хоће да их зајаше и потчине, иако Хрвати плаћају порез, служе војску и носе све јавне терета као и Срби. Шта би Срби, шта би Србијанци радили кад би све најважније положаје у заједничкој држави заузимали Хрвати? Они би сигурно дигнули буну. Има и Хрвата у влади, рећи ће неко. (...) А какви су Хрвати који су данас на положајима? То су све најгори људи, улизице и подрепаши који су раније служили Аустријанцима и Мађарима, а који сада служе Пери Живковићу и његовом газди, за паре и за господски живот. 50 Износећи чињенице о растакању државе управо од стране оних који су на власти, Јовановић даље (показало се, 48 исто, стр. 278 49 исто, стр. 278 279 50 исто, стр. 279 280 27
врло верно) предвиђа: А кад дође сасвим до густога, ти ватрени Југословени ће на аеропланима побећи из земље, а нама ће оставити грађански и спољни рат, празне државне касе, презадуженост, беду и очај. 51 Дакле, управо све оно што ће се девет година касније и догодити. Професор ће расправу завршити констатацијом: Доста је било лажи о држави у опасности! Српски народ је већ свестан тога да њу доводе у пропаст баш они који највише вичу: Држите лопова! Сад је јасно и најпростијем сељаку да држава није у опасности од Хрвата и од њихових правих вођа, већ од једне разбојничке дружине, у којој има и Срба и Хрвата и Словенаца, и православних и католика и муслимана, али где су арамбаше Срби, нарочито Србијанци, на срамоту нашег имена и образа. 52 и позваће на укидање личног режима краља Александра. Одмазда је уследила убрзо. У мој рукопис је накнадно унето неколико реченица које су нападале лично краља. То су без мога знања учинили Васа 53 и Бора Продановић 54, али ја то нисам рекао ни полицији ни суду. Режим је, међутим, избегавао да се краљево име повлачи по судовима. Кад год су могли, иследници су скретали пажњу на нешто друго. За суђење за увреду величанства било је потребно нарочито овлашћење министра правде. Тако се десило да су ослобођени сви који су одговарали само за брошуру. Од дванаесторо оптужених, осуђени смо само нас четворица и 51 исто, стр. 282 52 исто, стр. 284 53 Васа Срзентић Глуви сарадник Драгољуба Јовановића из Савеза земљорадника (прим. Д. М.) 54 адвокат, сарадник Драгољуба Јовановића 28
то за друга дела; чак ни ја нисам кажњен за ово, мада сам признао да сам брошуру написао. 55 сећаће се касније професор Јовановић. Расправа Шта нас кошта свађа са Хрватима? била је узрок хапшења, али је професор ухапшен и у дугом процесу осуђен и за многе друге криминалне радње. 56 Јовановић је ухапшен увече 2. маја 1932. године у Крагујевцу, где је говорио на скупу Удружења трезвењака Југославије, који је био параван за састанак представника опозиције. Преноћио је у крагујевачкој полицијској управи, да би сутрадан био пуштен. Два дана касније, 5. маја 1932. године, у 8.00 часова изјутра, полиција је извршила претрес његове куће и тамо пронашла разни инкриминисани материјал. Поново је ухапшен и спроведен у Главњачу. Увече је спроведен у Крагујевац на место свог злочина. У поноћ, један жандарм, по имену Весковић, везао ме је лисицама за руку једног Циганина из Сипића који је убио жену. Као опаснијем мени је узео десну руку. Тако нас је провео преко Теразија. 57 сећа се Јовановић. После ислеђивања, које је први пут обављено тек 12. маја, Јовановић је у затвору остао до суђења. Против њега је, најзад, започет прави кривични процес. О томе ће он у Политичким успоменама сасвим помирљиво закључити: Пала је реч процес. Знао сам да пре или 55 Драгољуб Јовановић, Политичке успомене, књига 2, Kултура AJ, Београд, 1997, стр. 238 56 занимљив детаљ из образложења оптужнице 57 Драгољуб Јовановић, Политичке успомене, књига 2, Kултура AJ, Београд, 1997, стр. 244 29
после мора доћи до процеса... 58, уз тврђење да му је прелазак из полицијског у судски затвор био сличан изласку на слободу. Нови председник владе Милан Сршкић 59 задовољно је ускликнуо: Долијао је!, мислећи на Јовановића 60. Ова кратка цртица само је аргумент више за нетрпељивост који су према професору имали политичари на власти, с једне стране, и за политички притисак на правосуђе Краљевине, са друге. Кривични процес против првооптуженог Јовановића и још једанаест истомишљеника отпочео је пред Судом за заштиту државе 27. септембра 1932. године, под коректним председавањем судије Русомира Јанковића 61, Драгољубовог старог знанца. Јовановићу је у складу са параграфом 22 Закона о Државном суду за заштиту државе оптужницом стављено на терет учешће у изради политичког дела елабората Задаци нове власти, ауторство брошуре Шта нас кошта свађа са Хрватима?, писање и растурање антидржавних летака, држање илегалних састанака, напади на поредак, ширење антидржавне пропаганде, проповедање федералистичког државног уређења. Признао је све тачке оптужбе, осим да је његов рад превратнички и антидржавни. Оптужене је бранило дванаест познатих адвоката из целе Југославије, али је целокупну одбрану свих оптужених конципирао сам Драгољуб Јовановић. У својој бриљантној завршној речи Јовановић је рекао: 58 исто, стр. 248 59 од јула 1932. 60 исто, стр. 253 61 исто, стр. 271 30
Ми признајемо сва своја дела јер их се не стидимо. Ми држимо да је поштење најбоља политика, тачна мера најбоља трговина, ситина најбоља одбрана. Ми хоћемо да одговарамо за оно што смо радили. Ми смо политички људи којима не суде само судије, него и јавност, него и будућност... Он ће упозорити: Ако не прихватите федерацију, имаћете сепарацију; то значи пропаст и за Србе и за Хрвате и за Словенце. Ако нећете убрзану еволуцију, имаћете насилну револуцију. 62 И закључио је: Кад нису у затвор отишли лопови, онда ћемо ићи ми, поштени људи и родољуби. (...) Затвори су модерна бојна поља; тамновање је нови хероизам, ново витештво. Из тамница ће доћи светлост овој земљи. Ex tenebris lux! 63 Јовановићева одбрана је била, у ствари, напад на неслободу и диктатуру. То није био пледоаје за одбрану. 6. октобра 1932. године пресуда је донета. Јовановић је проглашен кривим по чл. 3 Закона о заштити државе и осуђен на годину дана строгог затвора и губитак државне службе. У казну му је урачунат боравак у затвору до суђења. На затворске казне осуђена су још тројица истомишљеника, док су остали услед недостатка доказа пуштени на слободу. 64 Само шест дана касније, 12. октобра, декан Правног факултета у Београду својом одлуком бр. 14912/1932. отпустио је из службе професора и управника семинара за економску и социјалну политику др Драгољуба Јовановића. 62 подвукао Д. М. 63 Дејан А. Милић, Српски политички говор модерног доба, Службени гласник, Београд, 2006. 64 више код: др Надежда Јовановић, наведено дело, стр. 185 187 31
Професор Јовановић је затворску казну издржавао у Сремској Митровици, где је остао до 4. маја 1933. године, када је пуштен на слободу. Двадесет дана касније поново је, без објашњења, ухапшен и после двадесет нових дана полицијског притвора, послат у интернацију. Драгољуб Јовановић је био везан и у пратњи агента Кутлашића 14. јуна 1933. године отправљен у Тутин. 65 У то време Тутин 66 је, према професоровим сећањима, био најмање среско место у држави, за које он раније никада није чуо. Услови живота за вођу земљорадника, као и уосталом за све становнике, били су сурови Јовановић је на починак ишао рано, будући да није било лампе, а умивао се на речици испод куће у којој је боравио. 67 Тамо, на крају света, остао је наредна четири месеца, до 16. октобра 1933. године. Из интернације пуштен је, али само накратко. 10. марта 1934. године поново је без образложења ухапшен и одмах интерниран у Тутин, па у Сјеницу 68, где је остао до 9. јануара 1935. године. Толика је била цена његове дотадашње политичке борбе. 65 Надежда Јовановић, наведено дело, стр. 191 66 Драгољуб Јовановић, Политичке успомене, књига 3, Kултура AJ, Београд, 1997, стр. 18 20 67 Ивана Добривојевић, исто, стр. 233 68 Сјеница је према професоровим сећањима била у односу на Тутин прави велеград. Види: Драгољуб Јовановић, Политичке успомене, књига 3, Kултура AJ, Београд, 1997, стр. 18 20 32
Дочек др Драгољуба Јовановића на станици у Пироту 10. септембра 1939, по повратку из затвора. Фијакер у коме су били он и Дана био је окићен цвећем, а пратиле су га девојке у народноj ношњи. Премијер те тужи премијер ти суди Идуће четири године за професора Јовановића биле су у правом смислу године посвећене политици. О том свом периоду политичке борбе, нарочито о предизборној камапњи за изборе 1935. године, он ће касније забележити: Јурио сам с краја на крај земље, возовима у колима треће класе, у диму и смраду, путовао слабим аутомобилима и сељачким колима, клонио се градова и великих села са жандармеријским станицама. 69 На парламентарним изборима, одржаним 5. маја 1935. године, на листи Удружена демократска опозиција 69 Драгољуб Јовановић, исто, стр. 116 33
др Влатко Мачек изабран је за народног посланика, надмоћно поразивши владиног кандидата са 62,05% освојених гласова. Забране његових чланака, предавања и листова у којима је објављивао отад не могу се пребројати. Но то ће га додатно прекалити као лавовског борца у парламенту и на опозиционим митинзима. Неће пропустити ниједну прилику да нападне председника владе Милана Стојадиновића. Стојадиновићево финансијско шпекулантство била му је омиљена мета напада. Три године је професор Јовановић задавао тешке ударце председнику владе, изазивајући Стојадиновићеву велику мржњу. Стојадиновића и његову политику професор је оштро нападао, представљајући притом и програм земљорадничке левице, у својим чувеним Писмима пријатељу, којих је, као облика његове јавне комуникације са присталицама, објављено дванаест. Као увод у Стојадиновићево коначно разрачунавање са Драгољубом Јовановићем може се означити полицијска рација 20. јула 1938. године у просторијама земљорадничке левице у Ломиној улици у Београду. Јовановић и његових педесетак присталица ухапшено је на незаконит начин. 70 На оштар протест професора због таквог хапшења, стигла је апсурдна оптужба полицијског инспектора који је руководио рацијом да је Јовановић ухваћен на делу припреме атентата на кнеза Павла.(?!) Таква неистина 70 Јовановић је био заштићен посланичким имунитетом, а полиција није имала никакав налог за хапшење окупљених, нити су они ичим реметили јавни ред. 34
постидела је и самог управника престоничке полиције који је одлучио да све ухапшене пусти на слободу. 71 Повод за хапшење Јовановића Стојадиновић је добио 30. септембра 1938. када је одштампан летак са Јовановићевим текстом Највеће издајство после Косова. У њему је оштро напао Стојадиновића због његовог понашања и понашања владе поводом анексије Чехословачке. Највеће издајство после Косова То је издајство извршено за време владе Милана Стојадиновића. Није он једини кривац. Криви су они изнад њега; криви су они који иду с њим; криви су они који слушају његове наредбе. Али он ће пред историјом бацити у сенку Вука Бранковића, даће име једном од највећих злочина против Српства, против Јужнословенства, против Словенства уопште. Његов злочин није обична погрешка, то је планско, смишљено издајство, већ скупо плаћено (или: које никад неће бити скупо плаћено). Милан Стојадиновић је код народа убио веру у уставне факторе. Људска машта није у стању да нађе казну за његове злочине. Али је хитно да он иде са места одакле може да настави свој издајнички рад. Сви који воле ову земљу, сви који се осећају Србима, сви који желе да Југославија не пропадне, да Хрвати и други наши народи не изгубе сваку наду на боље дане у нашој заједници, сви грађани и војници 71 О томе више: Драгољуб Јовановић, Политичке успомене, књига 4, Kултура AJ, Београд, 1997, стр. 256 35
морају учинити све што могу да се уклони једна издајничка влада и да се прекине са једном издајничком политиком. Последњи је час да Стојадиновић и његови прваци иду са управе земље. Ми не можемо бити спокојни и сигурни док нашом државом рукују странци, и то непријатељи, преко Стојадиновића. Ко се солидарише с њим мора са њим и да одговара, не само пред неумитном историјом већ и пред нашим покољењем. Знајући какво је народно расположење, Стојадиновић у најтежим часовима није предузео никакве мере за заштиту границе, али је пожурио да народу запуши уста, забрањујући сваки састанак, сваки збор и договор. Шапат народни ту најопаснију критику сваке тираније он не може забранити. Гласине се шире страховите, против свих и свакога, од најнижих до највиших, против људи и установа, гласине судбоносне за опстанак и саме државе. Томе треба учинити крај. Стојадиновићева влада мора да иде. На власт треба да дођу прави представници народа, на челу са др Мачеком и осталим шефовима Удружене опозиције, потписницима Народног споразума. То је влада народног и државног спаса. Сутра може бити касно. Не за народ, јер је он вечит, али за Југославију. Ко подржава Стојадиновића, тај је против Југославије. Непријатељи државе су у самој државној тврђави. Да спасемо Југославију, морамо их одатле отерати свим средствима! 72 72 Драгољуб Јовановић, Политичке успомене, књига 5, Kултура AJ, Београд, 1997, стр. 21 22 36
Иако је једини аутор летка био Јовановић, сарадници су му препоручили да у потпису стоји Земљорадничка левица, ради амортизовања напада на самог професора. Било је, истина, острашћености у овом летку, за који и сам Јовановић у успоменама признаје да је тежак. Али та острашћеност није упућена ни према држави ни према државном уређењу. Острашћеност јесте била упућена према Стојадиновићу 73 и владајућој ЈРЗ 74, али је председник владе на оптужбе Драгољуба Јовановића, као одличан правник, могао реаговати грађанском тужбом за увреду. Но Стојадиновић је наступио са позиција власти. Неким каналом обавештена о штампању летка, полиција је у шест часова изјутра 1. октобра 1938. године извршила претрес у Јовановићевом стану и нашла летак. Полицајци су запленили све списе и књиге, али Јовановић је био ухапшен тек истог дана увече. Сва је прилика да се чекао налог одозго. У разматрањима неких аутора наводи се да Јовановић јесте сигурно ухапшен по налогу Стојадиновића, али не због одмазде ради самог летка већ да би Стојадиновић неутралисао значајног политичког 73 У својим политичким мемоарима Ни рат ни пакт, др Милан Стојадиновић ће покушати да оправда свој анимозитет према професору Јовановићу. Он у потпуности побија Јовановићеве нападе као обичне клевете, не дајући ни један значајнији аргумент осим тврдње да га је напао човек, иначе, без скрупула и велики демагог. Види: Милан М. Стојадиновић, Ни рат ни пакт, Отокар Кершовани, Ријека, 1970, стр. 178 179. 74 Југословенска радикална заједница, којом је председавао Стојадиновић. 37
противника пред децембарске изборе 1938. године. 75 У прилог претпоставци да такво тврђење није без основа иду две околности: прва, да су избори расписани 10. октобра 1938. године, дакле, десет дана по хапшењу Јовановића; друга, да је убрзо ухапшен и Димитрије Љотић, такође оштар критичар Стојадиновића, али са позиција крајње деснице. Хапшење професора Јовановића и задржавање у полицијском затвору је правни нонсенс још из два разлога. Прво, Јовановић је ухапшен као посланик под имунитетом, а да му имунитет није укинут од надлежних скупштинских тела. Друго, Јовановићу је оптужница састављена тек 16. фебруара а уручена седам дана касније, 23. фебруара 1939. године. 76 Он је, дакле, мимо закона у полицијском затвору без оптужнице или било каквог другог акта боравио готово пет месеци. Незаконито утамничен, Јовановић је у затвору дочекао Стојадиновићеву Пирову победу на изборима 11. децембра 1938. године, али и његов ванпарламентарни пад 5. фебруара 1939. године. 77 Оптужница КТ 3/38 78 теретила га је: 1) да је писањем концепта летка Највеће издајство после Косова, летак је имао да буде умножен и растурен, читавом садржином 75 др Н. Јовановић, др Б. Петрановић, др Б. Јакшић итд. 76 Драгољуб Јовановић, Политичке успомене, књига 5, Kултура AJ, Београд, 1997, стр. 80 77 Због сукоба са кнезом Павлом, Стојадиновић је вратио мандат 5. фебруара 1939. године. 78 Број дат према факсимилу прве стране оптужнице. Преузето из књиге: др Надежда Јовановић, Живот за слободу без страха, ИНИС, Београд, 2000, стр. 183 38
летка ишао на то да се угрози јавни ред и доведе у опасност јавни поредак и врши се пропаганда и убеђују други да треба променити политички поредак насиљем, а речима криви су они изнад њега клеветају се краљевски намесници ; 2) да је половином августа 1938. године у свом Деветом писму пријатељима вршио пропаганду да се грађани и војници не одазову својој војној дужности тако што је упозорио да власт не сме рачунати да ће сељачка снага бранити у наступајућем рату земљу ако јој се не испуне обећања која су јој дата 1918. и 1935. године ; 3) да је у јануару 1937. године написао и растурио већу количину летака Пето писмо пријатељима, чијом се целом садржином проносе лажна тврђења у намери да се изложе порузи и презрењу државне установе и наредбе власти, док је у брошури Сељаци против фашизма једним пасусом увредио покојног краља: Иако су незадовољни са свим владама од уједињења до данас, сељаци у Југославији неће ни реакцију, ни фашизам, ни насиље власти, ни терор наоружаних бандита. Неко време су веровали у Шести јануар, због личности која га је носила, у чију добру вољу су мислили да не треба сумњати. Брзо су се разочарали, и сада нема те личности којој би се слепо дали у руке. Какав Хођера, какав Љотић, после неуспеха краља Александра! ; 4) да је у говору над гробом Јакова Јелашића на 39
Мирогоју у Загребу 1937. године изложио порузи и презрењу државне установе и изнео лажна тврђења речима: Јакова Јелашића су мучили у филијали београдске Главњаче. Данас има свуда Главњача. Где год постоји среско начелство и жандармерија, тамо је Главњача у којој се народ мучи. ; 5) да је 7. априла 1937. године увредио државног службеника приликом званичног рада вербалним нападом на жандармеријског наредника Репак Костадина док је у возу Цариброд Ниш легитимисао сељаке; 6) да је 21. априла 1938. у Гостуши изнад Пирота говорио сељацима да не треба да шаљу децу на течај телесног васпитања, а ако их држава казни да не треба да плаћају казну, стварајући тако код народа расположење да се државне власти ометају у вршењу свог задатка; 7) да је изложио порузи и презрењу државне установе и извршио дражење на раздор међу друштвеним редовима својим песмама ругалицама Устај сељо! 79 и Диктатура све нам оте 80, које је 26. априла 1938. говорио у селу Камик код Пирота. 81 79 Устај сељо, устај роде, да се браниш од господе, министара и банкара и жандара, мантијаша и осталих зеленаша... 80 Диктатура све нам оте, благо, права, слободу, министри се само коте, све на леђа народу. Девет бана, девет ала, сенатора батаљон, пет стотина генерала, чиновника милион. 81 Наводи оптужнице и песме преузети су из: Драгољуб Јовановић, 40
Према наводима оптужнице Јовановић се од прве до последње тачке терети искључиво за вербални деликт. Иако су на рачун професора изнете и неке веома озбиљне оптужбе, читава оптужница је указивала на један неспретно монтирани политички процес. Правосуђу Краљевине нимало нису служиле на част пета, шеста и, нарочито, седма тачка оптужнице, јер инкриминисане песме није саставио оптужени, већ су то старе радикалске песмице, које је чуо од неке деце у селу Камик. Интерпретирање тих песмица на суђењу изазвало је смех не само јавности већ и самог судског већа. 82 Насловне стране Седмог (септембар 1937) и Деветог (август 1938) писма пријатељима Драгољуба Јовановића На суђењу које је трајало од 17. до 19. априла 1939. године професор се бриљантно бранио. У свом пледоајеу изнео је неколико значајних теза: да је онаква оптужница више од пола његове одбране; да је Политичке успомене, књига 5, Kултура AJ, Београд, 1997, стр. 84 85. 82 др Надежда Јовановић, наведено дело, стр. 288 41
време друга његова одбрана; да би он сам требало да оптужује а не да буде оптужен; да је процес монтиран и да је пресуда унапред донета а да се само лицитира код власти са висином казне; да је одан земљорадничком покрету и идејама југословенства и слободног сељаштва; да је доследан и бескомпромисан борац за те идеје; да као такав не бежи од одговорности, јер је човек политике а не животиња; да зна који су стварни разлози његовог прогона и да је због њих задовољан, јер власти знају да везан хрт ловину не лови ; да му је утолико драже што је прогоњен јер власт не гони друге шефове опозиције; да је и до сада осуђиван, па ипак није у својој борби поколебан; да је његовим прогоном режим дотад остварио два циља да буде уклоњен са Универзитета и да му се онемогући улазак у парламент. Професор је своју завршну реч окончао констатацијом Нисам крив! Својим речима:... ако сам ја изабран да (...) својим страдањем платим за толике борце и победнике онда ми није жао свега што сам претрпео и изгубио, већ сам задовољан и поносан оним што још имам да претрпим. 83 посведочио је спремност да у тој борби истраје. У време суђења Јовановићу, његов љути противник Стојадиновић био је већ политички мртав, али је кнез Павле, кога Јовановић такође није нимало штедео, био жив и спреман да и он узврати. Ако је оптужница била дело Милана Стојадиновића, пресуда је, без сумње, погађала жеље кнеза намесника. Професор 83 Драгољуб Јовановић, Слобода од страха Драгољуб Јовановић између тамнице и слободе, Филип Вишњић Научна књига, Београд, 1991, стр. 370 42
је осуђен на четрнаест месеци строгог затвора и новчану казну од две хиљаде динара. У затворску казну му је урачунат дотадашњи незаконити шестомесечни боравак у затвору. Казну је поново издржавао у Сремској Митровици, у истој ћелији као и 1932. године. У једном делу пресуде суд је, ипак, био благ. Будући да Јовановићу није утврђено поседовање никакве имовине осим стана, били су му отписани судски трошкови. 84 Но кнез намесник је ипак био господин. Својим Указом о помиловању политичких криваца од 5. септембра 1939. године помиловао је и Драгољуба Јовановића, опростивши му остатак казне од два месеца и 22 дана. Пуштен је три дана касније, а већ 10. септембра 1939. године у родном Пироту прославио је своју слободу. Присталице из завичаја приредиле су му импозантан дочек. Од железничке станице ка центру града супругу и њега пратили су коњаници и плех-музика, а у кочије којима се возио било је упрегнуто четрнаест пари волова за сваки месец робије по један пар. 85 Професор Јовановић је с правом прославио тај свој излазак из затвора јер се тада поздравио са казаматима Краљевине Југославије. Са казаматима 86 у 84 др Надежда Јовановић, наведено дело, стр. 294 85 Томислав Г. Панајотовић, Пирот кроз векове, Слобода, Пирот, 1982. 86 Политички хапшеници су често малтретирани у току полицијског испитивања, иако је то Кривични законик строго забрањивао, али је њихов положај у казненим заводима био више него сношљив... Бивши политички прваци су добили право на заточење у посебним условима тзв. custodia honesta, коју су издржавали у Сремској Митровици... Ивана Добривојевић, исто, стр. 31; опширније код истог аутора, стр. 252 43
којима третман политичких осуђеника није ни приближно био толико суров, какав ће бити третман у комунистичким робијашницама. Други напади на политичара Драгољуба Јовановића до почетка Другог светског рата Професора Јовановића нису нападали само владајућа странка, круна и државна бирократија. Жестоки напади су му често долазили и од других политичких конкурената, који су као и он били у опозицији режиму. Јовановић, прави народни демагог, како су га многи (уз поштовање и дивљење или из злобе) окарактерисали, омиљен међу обичним светом, својом непосредношћу, искреношћу, бескомпромисношћу и тврдоглавом политичком истрајношћу многим је политичарима свога доба покварио политичке планове. Логично је онда што су га други политичари и струје жестоко нападали. На десници су га нападали да је демагог и теразијски земљорадник, да је вук у јагњећој кожи 87, бољшевик, национални издајник. Још су, чини се, жешћи били поједини чланови Демократске странке. Народни посланик Милоје Ж. Јовановић, члан Демократске странке и бивши министар, тражио је од министра унутрашњих послова судско гоњење професора Универзитета, окрививши га да проповеда бољшевизам у српском народу. Захтев је образложио у посебној интерпелацији министру, захтевајући да 87 Радикалски листови Срем из Ср. Митровице и Самоуправа из Београда објавили су оштре чланке против Јовановића током 1926. 44
Драгољуб Јовановић буде кажњен по Закону о заштити државе и отпуштен са Универзитета. 88 Иако је био један од најистакнутијих чланова Савеза српских земљорадничких задруга и почасни члан Главног савеза, крајем 1931. политички неистомишљеници међу задругарима забранили су му да учетвује у раду годишње скупштине. Том приликом је и избачен из Савеза. Нарочито је занимљив његов однос са својим страначким руководством унутар Савеза земљорадника и са коалиционим партнерима Савеза унутар удружене опозиције. Истакавши се убрзо по ступању у Савез земљорадника као стварни вођа земљорадничке левице Јовановић је врло брзо дошао на удар страначких колега из десног крила странке, који су страховали са једне стране од губљења личних позиција у странци, а са друге од могућности цепања странке на леву и десну фракцију (што ће 1940. године упркос снажном противљењу Јовановића и уследити). Не чуди зато што су његово политичко страдање у Првој Југославији одобравале и многе његове страначке колеге. Такође је, онда, разумљива чињеница да су га, у више наврата, страначке колеге током 1935, 1936. и 1938. године спречиле да се обрати народу на митинзима Удружене опозиције. Удружена опозиција у Србији (стари радикали, демократе, земљорадници) била је оштро супротстављена владајућој странци, Круни, потом и Намесништву. То је једна одредница њиховог политичког деловања. Али у тој својој супротстављености властима у 88 др Надежда Јовановић, наведено дело, стр. 138 45
погледу борбености они су знатно заостајали за Драгољубом Јовановићем, чувајући тактички у резерви наду у могућност договора. Друга одредница политичког деловања Удружене опозиције била је жеља за некаквим договором са Хрватима као другим стубом Југославије. Најприсније односе од свих србијанских политичара са Хрватима имао је управо Драгољуб Јовановић. То ће му свакако донети много политичких непријатеља међу политичарима опозиције који су себе видели у историјској улози помиритеља два народа. Обе чињенице ће, сва је прилика, бити разлози раскида између Јовановића и многих грађанских политичара. Какав је однос српских опозиционих политичара према Јовановићу, говори и чињеница да се ни један од србијанских опозиционих народних посланика, који су на изборима 11. децембра 1938. године изабрани у скупштину, није заложио за пуштање Драгољуба Јовановића из затвора. Нарочито ако се има у виду чињеница да су у марту 1939. године отпочели разговори Цветковић Мачек, у којима би Јовановић, будући да је са Мачеком био у коректним односима, могао посредовати. Пред аудиторијумом и читалаштвом тога доба Јовановић није нимало штеђен. Много је политичара његовог времена своје говоре уместо на слање јасних порука присталицама трошио клевећући Драгољуба Јовановића. Стање у штампи било је још страшније. Наслови, неретко непотписани, попут: Демаскирање левих земљорадника (Студентске новине, Београд, 1935 36, бр. 35), Ко је Драгољуб Јовановић? (Народни покрет, Крагујевац, 1 2/1936), Г. Михаило Кујунџић назива акцију г. др Драгољуба Јовановића 46
дефетистичком (Правда, Београд, 20. 06. 1936), У чему је заблуда и грешка др Драгољуба Јовановића (Пироћанац, Пирот, 14. 05. 1938), Др Драгољуб Јовановић гласоноша и слуга реакције (Слобода, Пирот, бр. 100/1940) 89 красили су странице ондашњих новина. У кампању против вође левих земљорадника укључили су се и многе јавне личности тог доба. О њему су врло неафирмативне чланке објавили публициста Стеван Ненадовић (са позиција деснице), са позиција левице песник Раде Драинац (брошура Драгољуб Јовановић или сељачки Наполеон), Мирослав Крлежа и многи други. Радило се о једном оркестрираном нападу са свих страна на човека који је био весник нових идеја, али које није наметао силом већ снагом својих аргумената. Напади на њега били су свакако последица страха од немогућности успешног парирања његовој политичкој енергији. Али ти напади су давали и политички значај и снажан карактерни колорит његовој личности. У том смислу сликовит пример односа Драгољуба Јовановића и његових политичких сапутника је једна констатација судије Ђурђа Маринковића, поштоваоца професора Јовановића, који га је 1939. често посећивао у затвору: Не знам шта да мислим о Вама. Ви сте сфинга. И јесте у Удруженој опозицији и нисте. Ви за њих тражите власт, а они Вас се одричу. Нисте комуниста а обожавају Вас млади комунисти и преко мене Вам шаљу поздраве. 90 89 Наслови новинских чланака дати су према Библиографији радова др Драгољуба Јовановића и о др Драгољубу Јовановићу, коју је сачинила др Надежда Јовановић. 90 др Надежда Јовановић, наведено дело, стр. 282 47
У кампању против Јовановића веома оштро су се укључили из својих разлога и комунисти. Своја полемичка пера на њему су после 1935. године оштрили Рајко Јовановић, Благоје Паровић, Моша Пијаде, Сретен Жујовић, Милован Ђилас, Веселин Маслеша и многи други истакнути комунистички представници, па чак и сам Јосип Броз, иако је Јовановић наступао као значајан савезник комуниста, а многе од њих и бранио пред судовима Краљевине. Однос према КПЈ Од савезника до политичког непријатеља број 1 Однос Драгољуба Јовановића и комуниста је сложен. Професор Јовановић је једини значајан грађански политичар (чак, можда, једини са позиција некомунистичке левице) који је имао разумевања за комунисте и који је њихово постојање на политичкој сцени Југославије не само одобравао, него и подразумевао, у одређеној мери и подстицао. Његов однос према комунистима био је искрен и коректан. Но, професор Јовановић није био комуниста. Из многих његових докумената, списа и говора јасно се види да је био прилично скептичан према њиховом политичком радикализму, једностраности и значајном недостатку образовања. Можда најбољу слику његовог односа прека комунистима запажамо у другој књизи Политичких успомена, где се он подсећа разговора са комунистом Ђорђем Костићем у сремскомитровачкој казниони 1932. године. Професор наводи: Рекао сам Ђорђу Костићу да комунисти страдају, дају велике жртве али праве и 48
велике грешке. Имају веру али им недостаје знање. 91 Ја идем врло лево, али не сувише. 92 Ђорђе ме пита зашто нисам комунист и зашто не идем још левије. Одговарам: Зато што ја знам оно што ћете ви тек сазнати. У Барбисовом Исусу има место где Павле каже Исусу: Ти си само Јеврејин, а ја сам и Јеврејин и Грк и Римљанин. Ви сте само марксисти. Ја сам то био и у великој мери још јесам, али сам још нешто што ћете ви тек можда бити. Ја имам веру, али познајем и стварност. Ви своју веру храните варљивим надама да ће се све брзо свршити, да је револуција на прагу, најдаље за годину-две. Увек је чекате за идућу годину, ако не за ову јесен... 93 Јовановић је имао племениту и веома разложну визију о борби левице у две колоне. Он заиста јесте ишао лево, али не сувише. Идеја о радничко-сељачкој коалицији коју би предводили комунисти и земљорадници, уз евентуалну подршку левих демократа, имала је политичке шансе. Али у другачијим околностима. Професор је сматрао да Југославија као претежно сељачка земља није била спремна за бољшевизацију, а да је вапила за левим снагама, које би пре решиле и социјалне и националне нерешене проблеме у земљи. Ово друго у договору са Хрватском сељачком странком. Логична је онда била његова идеја да се преко толерантнијих и за дијалог кудикамо спремнијих демократа амортизује комунистички политички радикализам и спречи трагичан расплет политичке 91 подвукао Д. М. 92 подвукао Д. М. 93 Драгољуб Јовановић, Политичке успомене, књига 2, Kултура AJ, Београд, 1997, стр. 253 49
ситуације у земљи. А Јовановић је јасно увиђао опасност од таквог расплета и указивао на њу. Зато је и покушавао да комунисте некако поврати у јавни политички живот Краљевине и да их из опасне таме илегале изведе на чистац дневног политичког живота. У својој одбрани на суђењу 1932. године он ће упозорити суд: Ми се не дамо затворити у дилему: мртвило данашњега режима или комунистичка грозница, апсолутизам или крвава револуција. Нажалост, данас се створио један јаз, једна опасна празнина између владиног рада горе и комунистичког доле. У нашој земљи се још национално питање преплиће са социјалним гневом и обрнуто. Комунисти иду у франковце 94 и македонствујушће 95, сепаратисти иду у комунисте. Сепаратизам даје руку комунизму. Зато овај суд скоро и нема других оптужених сем комуниста и терориста. Наша група није ни једно ни друго... Ми у теорији немамо ништа против комунизма и против револуција. Али ми, као политички људи, ствари посматрамо с обзиром на нашу средину, на наше време и на генерацију којој припадамо (...) после великог рата код нас може бити пучева и може бити грађански рат, али не и праве револуције. Окружени смо са седам граница, више непријатељских него пријатељских. Један комунистички пуч би врло лако довео страну интервенцију и окупацију, хаос и још већу реакцију. 96 Професор даје 94 Франковци хрватски клеронационалистички и сепаратистички покрет. Вођа је био Јосип Франк, покатоличени Јеврејин. 95 Јовановић мисли на припаднике пробугарске македонске сепаратистичке организације ВМРО. 96 Драгољуб Јовановић, Политичке успомене, књига 2, Kултура AJ, Београд, 1997, стр. 272 50
јасну слику следа догађаја у случају избијања комунистичке револуције у датом моменту. Комунисти му то, наравно, неће опростити. Професор је, међутим, имао једну погрешну претпоставку да је и комунистима Југославија једнако значајна као и њему. Но, њима је била значајнија светска револуција под вођством великог Стаљина. То је један од разлога што су комунисти били против Јовановића, иако су били свесни да им је он надасве потребан. Али они су га желели за себе, потпуно подређеног комунистичкој интернационалистичкој идеји, вођству КПЈ, нарочито откад је на чело КПЈ стао Јосип Броз. Пошто га нису могли придобити морали су га раскринкавати 97 пред народом. Комунистичкој партији никако није одговарало да на левици постоји још једна јака политичка снага, која није у илегали већ има могућност нормалног политичког деловања, каква је била земљорадничка левица Драгољуба Јовановића. Снага која би им одвлачила присталице. Зато су и нападали Јовановића као лажног левичара, левичарског демагога, левичара за рачун владајуће буржоазије. Напади су нарочито ојачали после издвајања драгољубоваца из Савеза земљорадника и формирања Народне сељачке странке, као партије левице 1940. године, осећајући нову странку као велику реалну конкурентску опасност. Комунисте је болела Драгољубова искреност још од 1928. године, кад је на једном суђењу казао: Истина 97 Израз из комунистичког жаргона. Синоним је за најсуровије јавно разрачунавање са политичким неистомишљеницима. Подразумевао је и најгора подметања. 51
је да нисам комуниста. Тачно је да нигде нисам нападао комунисте. Прво, то није мој посао, њих и онако доста гони полиција, а и овај суд их суди и осуђује. Затим, било би нелојално да их ја нападам, пошто се боримо за сличне идеале. Задовољавам се тиме што сам отворио на истом путу, у истој улици, дућан преко пута њиховог и продајем исто тако добру робу, можда бољу, само у сиромашнијем завоју и јефтиније. 98 Та идеја о другом дућану у истој политичкој улици комунистима се није нимало допала. Зато су га и нападали. Онолико колико је политичарима грађанске деснице и центра био бољшевик, толико, и још и више, комунистима је био реакционар и буржоаски демагог. Напади КПЈ на Јовановића ишли су у два смера. Први смер напада била је јавна осуда коју су против њега чинили најважнији функционери КПЈ или јавне личности веома блиске тој опцији. Колико је Јовановић био опасан за комунисте види се и из чињенице да се средином 1938. године у разобличавање штеточинске делатности Јовановића укључио и сам Јосип Броз. Маја месеца те године наложио је покрајинском руководству КПЈ за Србију и партијској организацији Београда да раскину односе са Драгољубом Јовановићем, јер он поткопава јединство демократских снага у Србији и омета стварање Народног фронта. 99 (?!) Паралелно је Броз свога конкурента у извештајима 98 Надежда Јовановић, наведено дело, стр. 158; (подвукао Д. М.) 99 Надежда Јовановић, наведено дело, стр. 258 52
Коминтерни 100 стално неаргументовано оптуживао за дослух са троцкистима, не наводећи са којим. Други смер напада на Јовановића био је преузимање кадрова његове Народне сељачке странке (Мирко Томић, Милентије Поповић, Живота Ђермановић и др.). Комунисти су вршили сталан, велики притисак на на функционере НСС да пређу у КПЈ. Притисак је изокола вршен и на самог Јовановића. Но, у време непосредно пред рат КПЈ није имала довољно снаге за конкретнији и плодотворнији притисак на Јовановића, нити за наношење неке велике штете његовој политичкој личности. Политички сукоб између комуниста и Јовановића замрзнут је током рата 1941 44. године. Непосредно после окупације земље у Београду ће се, на иницијативу Броза, први пут срести Јовановић и Јосип Броз. Било је то 5. јуна 1941. године. Броз је (у присуству др Ивана Рибара, Сретена Жујовића и Благоја Нешковића) био директан. Упитао је Јовановића да ли је НСС за совјетску власт, јер ће КПЈ сарађивати само са таквим политичарима. Професор је касније записао: Човек ме је гледао право у очи и тај поглед није био ни благ ни равнодушан. Остали су чекали шта ћу одговорити, јер ствар досад никад тако није била постављена. 101 Професор је одговорио да су леви земљорадници за совјетску власт само у смислу подршке СССР-у и само у смислу разумевања совјета као једног од модерних облика демократије, 100 Комунистичка интернационала. Савез комунистичких партија Европе, диригован из Москве. 101 Драгољуб Јовановић, Политичке успомене, књига 6, Kултура AJ, Београд, 1997, стр. 265 53
а никако у смислу наглог и тренутног успостављања совјета. Тито је био задовољан таквим одговором, али се саговорници ни о чему конкретном нису договорили. Следећи пут сусрешће се три и по године касније у ослобођеном Београду. Професор Јовановић и Главни одбор НСС подржали су партизански покрет, али се Јовановић није лично прикључио партизанима. То ће му после рата бити упућено као једна од главних замерки. Први пут је позван крајем 1942. године да се пребаци на слободну територију у западној Босни. Последњи позив да се прикључи партизанима уследио је септембра 1944. године. Иако се са сигурношћу не могу тачно означити разлози његовог неодласка у партизане, код професора, који се изговарао болешћу 102, очигледно је био присутан сасвим оправдан страх да може бити ликвидиран, што је он, према својим сећањима, у једном полушаљивом разговору и казао комунистичком функционеру Милентију Поповићу. Рат је провео кријући се код својих рођака и сарадника по Београду и Србији. Својим упутствима члановима НСС који су приступали партизанима Јовановић ће покушати да заштити интегритет странке и личности сваког појединачног члана странке, али и интегритет читавог српског народа. У летку од 12. септембра 1944. године посебно је значајно упутство број 2 Српство говорити са поносом у име Србије, која је прва почела, дала истинске борце за национално ослобођење, за прогрес, за СССР (док су друге покрајине пришле из посебних 102 Срђан Цветковић, Између српа и чекића репресија у Србији 1944 1953, ИСИ, Београд, 2006, стр. 167 54
нужди или рачуна). Говорити такође у име Српства које сви намерно цепају, понижавају, а без кога не би било ни 27. марта ни саме акције, без кога нема Југославије ни савеза са Русијом. А шта Срби имају да добију? Са чим да изађемо пред њих и тражимо нове жртве? 103 Први сусрет Јовановића са комунистима победницима догодио се у Београду 22. октобра 1944. године када га је ухапсио Слободан Пенезић Крцун, уз саркастичну примедбу: Камо Вас, господине професоре? У Београд стиже и генерал Жданов, а Вас нема да се јавите. 104 Повод хапшењу био је поздравни летак Браћо сељаци! од 15. октобра 1944. године у којем се победницима није допао редослед заслужних за ослобођење. Јовановић је, разумљиво, нагласио значај Народне сељачке странке за ослободилачку борбу заборављајући да додатно нагласи значај КПЈ. То је победнике дубоко увредило, као и чињеница да је Стаљин поменут пре Тита. Професора су читав дан саслушавали Крцун, Светислав Стефановић Ћећа и многи други високи функционери ОЗН-е. 105 Пуштен је идућег дана у 2 часа ујутро. Био је то за Драгољуба Јовановића значајан весник новог доба. Нови напад на Драгољуба Јовановића уследио је 10. новембра 1944. године, када га је на заседању Велике 103 Драгољуб Јовановић, Слобода од страха Упутства, Филип Вишњић Научна књига, Бг, 1991, стр. 375 104 Драгољуб Јовановић, Политичке успомене, књига 7, Kултура AJ, Београд, 1997, стр. 162 105 Одељење за заштиту народа, комунистичка унутрашња полиција, формирана 1944. године. Претеча чувене УДБ-е Унутрашње државне безбедности. 55
народне скупштине АСНОС 106 напао један од његових некадашњих најближих сабораца Живота Ђермановић. 107 Говор Ђермановића, у целини посвећен Јовановићу, објављен је 11. новембра 1944. године у Политици. Потом су уследили јавни напади комунистичких високих функционера у Србији, Благоја Нешковића и Сретена Жујовића. Тактика КПЈ према Јовановићу била је тактика политичке изолације професора од осталог чланства НСС и полако преузимање чланова НСС. Но како је професор Јовановић био за комунисте веома значајно име, то су комунисти под својим условима професору понудили сарадњу. После састанка са Александром Ранковићем 7. децембра 1944. године и састанка са Титом 108 12. децембра 1944. године, договорено је да НСС буде кооптирана у Народни фронт, а само приступање странке Народном фронту обављено је 19. фебруара 1945. године. Јовановић је био у потпуности доследан у одбрани свог става да је потребан плурализам странака у Народном фронту. То је вододелница која ће га увести у сукоб са комунистима и отерати на робију. Као знак добре воље нових власти 9. маја 1945. уследило је привремено враћање професора на Правни факултет, а 11. јула 1945. године одлуком Министарства просвете Јовановић је постављен за редовног про- 106 Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије 107 Награђен је министарским местом у влади НР Србије 108 Том приликом му је Тито понудио амбасадорско место у Москви, што је Јовановић одбио, уз напомену да не жели положај него сарадњу са комунистима и уз примедбу да је тако најлакше склонити га из политичког живота у Србији. 56
фесора и шефа катедре економских наука. Средином 1945. године професор ће бити кооптиран као посланик у Савезну скупштину ДФЈ 109 и као посланик привремене Народне скупштине Србије. Комунисти су мислили да ће тако временом отупети оштрицу професорових политичких стремљења. Али Драгољуб Јовановић није одступао од борбе за вишепартизам и за слободу говора. Својим иступањем, својим храбрим критикама новог поретка и комунистичког једногласја полако и упорно се удаљавао од својих коалиционих партнера и приближавао новом политичком суђењу. Јер, својим иступањима Драгољуб Јовановић је кварио комунистички наум стицања политичке доминације, чија је техника била посве јасна, а подразумевала је широк спектар мера цепање конкурентских партија, хапшења и ликвидације опозиционих лидера, забране појединих странака и опозиционих гласила, али и фузионисање са сателитским и сродним партијама 110, пре свега социјалистичким, уз помоћ инструмената државне репресије: судства, полиције и службе државне безбедности. 111 Први пут прст у око новим властима професор Јовановић је ставио својим учешћем у расправи о нацрту Устава ФНРЈ у Савезној скупштини 11. децембра 1945. године, кад је изразио своју забринутост због уставног регулисања једнопартијског система и превелике улоге државе (тј. диктатуре), посебно апострофирајући однос српског сељака према таквом 109 Демократска Федеративна Југославија 110 Са чим су комунисти, кад је у питању НСС, озбиљно рачунали. прим. Д. М. 111 Срђан Цветковић, наведено дело, стр. 111 57
уређењу. Он ће јасно рећи: Али се Србија никада неће одрећи демократије и слободе, то значи дискусије, критике и контроле над свим властима, од оних доле па до врха. 112 На професорову аргументовану критику нацрта Устава уследио је жесток одговор Едварда Кардеља, тадашњег министра за доношење устава, и Моше Пијаде, човека који ће својим острашћеним говорима на крају битно кумовати политичком прогону Јовановића у Другој Југославији. Затим је уследила нова професорова политичка и говорничка храброст, надчовечанска, може се рећи, у већ сасвим једноумној Скупштини. Били су то говори: О предлогу Основног закона о задругама, кад је после аргументованог обраћања посланицима храбро устврдио: Данас је 16. јули 1946. године. Тај дан биће дан жалост за наше задругарство, ако се овај закон изгласа. 113 и ушао у тежак вербални окршај са министром привреде Борисом Кидричем; О предлогу Закона о јавном тужилаштву, 17. јула 1946. године, кад ће са говорнице ускликнути: Хоћу да се уклони страх! Да се уклони страх власти од народа и страх народа од власти! и: У овом закону је легализована свемоћ коју тужилац има у пракси. Овакав јавни тужилац инкарнира диктатуру једне партије, обезбеђује једнопартијски систем! 114 Тада ће га жестоко 112 Драгољуб Јовановић, Слобода од страха О нацрту Устава ФНРЈ, Филип Вишњић Научна књига, Београд, 1991, стр. 404 113 Драгољуб Јовановић, Слобода од страха О предлогу Основног закона о задругама, Филип Вишњић Научна књига, Београд, 1991, стр. 429 114 Види: Драгољуб Јовановић, Слобода од страха О предлогу Закона о јавном тужилаштву, Филип Вишњић Научна књига, Београд, 1991, стр. 436 438 58
напасти многи комунистички посланици (Милош Минић, Моша Пијаде, Јаков Блажевић...), а најоштрији ће бити Милован Ђилас, који је својим говором позвао присутне на линч професора Јовановића; О предлогу Закона о социјалном осигурању; О предлогу Закона о национализацији; Професор Јовановић је стављен на листу за одстрел одмах после свог говора о предлогу Закона о јавном тужилаштву. Атмосферу осуде Драгољуба Јовановића распиривала је државна штампа 115, која га је, дириговано из Агитпропа ЦК КПЈ 116, којим је руководио Ђилас, поредила са највећим квислинзима у управо завршеном рату. Скупштина Србије га је 22. јула 1945. године искључила из редова посланика. Ту одлуку је професор Јовановић пропратио следећим речима: Ова скупштина није изабрана од народа! (...) Ни ја нисам изабран! Ви сте ме примили једнога дана у своје друштво. Ја вам признајем право да ме више у своме друштву не држите. Али сматрам да ћете тиме више изгубити ви него ја. 117 31. јула 1946. године одлуком Савета Правног факултета у Београду професор Драгољуб Јовановић је удаљен из наставе, јер је по оцени својих колега, у сократовском маниру својим предавањима кварио омладину. Оптужбе су биле неутемељене, засноване на 115 др Надежда Јовановић, наведено дело, стр. 499 502; такође и код Срђан Цветковић, наведено дело, стр. 334 116 Агитационо пропагандни одсек Централног комитета КПЈ 117 Драгољуб Јовановић, Слобода од страха Говор о предлогу мандатног одбора..., Филип Вишњић Научна књига, Београд, 1991, стр. 473 59
изјавама студената скојеваца и полицијских доушника. Од присутних против удаљавања професора Јовановића био је само професор Миливоје Ч. Марковић, који ће и сам убрзо бити истеран са факултета, док је професор Милош Радојковић био уздржан. Сви остали присутни били су за удаљавање. Професори Михаило Константиновић и Бора Благојевић нису дошли на седницу Савета. Но у кући правде под диригентском палицом вршиоца дужности декана, др Јована Ђорђевића, догодила се тешка неправда. Одлука о разрешењу Јовановића носила је датум 30. јул 1946. године. Професору су, дакле, колеге (по наредби одозго понижавајућој за учитеље права и трагаче за правдом) пресудиле један дан пре него што му је пружена могућност да се о оптужбама на свој рачун изјасни. Неколегијалну и нечасну одлуку својих колега Јовановић је пропратио речима: Знам да је овај поступак дошао као последица мојих говора у Скупштини. Биће оно што је режим одлучио. Ја бих једино волео да се ви не срамотите вршећи један посао који вам не приличи. Нека ме осуди полиција, суд, ко хоће, само нека то не чине људи са којима сам сарађивао у једном узвишеном позиву. 118 11. августа 1946. године Конгрес Народне сељачке странке, од које је остало само крње руководство, већ потпуно лојално Брозу, искључио је из својих редова оснивача Драгољуба Јовановића. Професор се није предавао. Наставио је своју политичку борбу у малом простору који су му оста- 118 Дејан А. Милић, Српски политички говор модерног доба, Службени гласник, Београд, 2006, стр. 353 60
вили комунисти још увек је био посланик Савезне скупштине. Иако политички противници више неће кидисати само на његову мисао и слободу говора већ и на живот. Великогоспојински вашар 28. августа 1946. године у Пироту остаће упамћен по суровом премлаћивању професора Јовановића од стране групе острашћених пиротских скојеваца. То ће до данас остати трајна мрља на савести његових Пироћанаца. На Светог Трифуна, у ноћи 14/15. фебруара 1947. године, извучен је са славе свог пријатеља у селу Сивац и крвнички претучен. Али није било батина које би ућуткале професора Јовановића. Својим говором о буџету Народне армије марта 1947. године, у којем је критиковао претерану милитаризацију земље и превелико трошење новца у ратом изнуреној привреди, Јовановић је изазвао гневну реакцију самог Јосипа Броза, који је устао и претећи прстом узвикнуо: Јовановићу, Ви сте увредили нашу армију! 119 31. марта 1947. године у дискусији поводом Закона о издавању и растурању омладинске и дечје литературе, храбро је устврдио да се тим законом уводи превентивна цензура. Последњи пут је као посланик учествовао на заједничкој седници оба дома Народне скупштине ФНРЈ 26. априла 1947. године, кад је говорио о предлогу Привредног плана ФНРЈ и тада је последњи пут изазвао бес својих политичких противника. Хајку против професора Јовановића у штампи и преко радија водио је Агитпроп ЦК КПЈ на челу са 119 Надежда Јовановић, наведено дело, стр. 527 61
Ђиласом, који је својом изјавом: Кад се будући планови буду доносили, ја се надам да нећемо дискутовати са Драгољубом Јовановићем, јер ће овај петогодишњи план значити смртни ударац оним остацима реакције које у овом парламенту представља Драгољуб Јовановић, макар колико покушавао да обуче на себе јагњеће рухо и да изгледа невин и безазлен пред часним ликом истинских народних посланика 120 позвао јавност на линч Драгољуба Јовановића. 62 Многобројна писма Дани из сремскомитровачке казнионе: 8. новембар 1948; 16. јуна 1949; 1. маја 1955. Зашто професор Јовановић није ухапшен јула 1946. после првих својих оштрих наступа у скупштини? У књизи Власт и побуна 121 Милован Ђилас је навео да је Тито тражио тренутно Јовановићево хапшење али да му, по речима Ранковића, нису могли наћи кривицу, на шта је Броз одбрусио: Кривицу му треба створити ако је нема! Драгољуб Јовановић је по Титовој жељи, а на основу одлуке државног тужиоца, ухапшен 13. ма- 120 Надежда Јовановић, наведено дело, стр. 534 121 Милован Ђилас, Власт и побуна, Београд, 1991.
ја 1947. године, на дан ОЗН-е, због кривичног дела против народа и државе, што је својим деловањем ишао на то да се угрози и коначно обори народна власт у ФНРЈ, те да се успостави противнародна владавина и земља поврати у политичку и економску зависност од иностранства. Професора је ухапсио и саслушавао мајор ОЗН-е Миле Милатовић 122, истакнути комунистички кадар, кога је Јовановић пред судовима Краљевине бранио као комунисту. Колики су значај комунисти придавали ислеђењу Драгољуба Јовановића говори и податак да је Милатовић ислеђивао и генерала Недића и хрватског комунистичког дисидента Хебранга. Оптужен је да је успоставио везу и сарађивао са центрима издајничке југословенске емиграције у иностранству и да је учествовао у клеветничкој и хушкачкој кампањи против новог поретка. Кривице су му груписане у две групе: кривице за време окупације и кривице после рата. 123 Оптужен је да је у време рата стајао на страни непријатеља, кочио народно-ослободилачку борбу, разбијао јединство народа у оружаном устанку, да је у току рата седео у својој кући у Београду под заштитом шефа београдске полиције Драгог Јовановића 124, 122 види код: Срђан Цветковић, наведено дело, стр. 337 123 Надежда Јовановић, наведено дело, стр. 548 124 Драгомир Драги Јовановић, високи полицијски службеник у Краљевини Југославији, задужен за рад антикомунистичког одсека. У току рата Недићев шеф Специјалне полиције и управник града Београда. Суђено му је у процесу против Драже Михаиловића. Осуђен је на смрт и стрељан. Професор Јовановић у својим медаљонима за овог полицајца каже: Он је само један у низу оних који су ме хапсили, претресали, саслушавали или прогонили. Види: Драгољуб Јовановић, Људи, људи..., Филип Вишњић, Београд, 2005, стр. 422 63
одбијао позиве руководства и присталица НОБ-е да дође на слободну територију, стварао директиве за стварање посебних земљорадничких оружаних група, да је створио паролу Сељаштво српство странка и сл. После рата му је, према наводима оптужнице, стављено на терет: повезивање са агентима стране шпијунаже, формирање сељачког блока по диктату стране агентуре и пропаганда против народне власти и њених мера, везе са извесним лицима из југословенске емиграције у циљу заједничке акције усмерене на рушење независности, слободе и угледа земље (?!) и многе друге оптужбе. Само летимичан поглед на оптужницу и потпуно невероватне, паушалне и посве бесмислене оптужбе довољни су да се стекне утисак да прогонитељима није ни била битна ни најмања њихова утемељеност. Биле су то типичне гебелсовске методе које су у потпуности прихватили југословенски комунисти. Оптужница против професора Јовановића снажена је на врло занимљив начин навођењем измишљених чињеница о завери Јовановића и других непријатеља и у оптужницама другим оптуженима, иако Јовановић многе од њих није ни познавао. Само суђење Јовановићу, према његовим сећањима, било је фарсично. Професор је испитиван тенденциозно, уз очигледну намеру председавајућег судског већа да му се онемогући ефикасна одбрана и да се комбинацијом сугестивних питања тужиоца и суда и дозвољених одговора да не са сведочењима инструираних сведока никако не утврди материјална истина. 64
Фарсични процес професору Јовановићу, као уосталом и другим непријатељима из комунистичког угла посматрања, требало је да послужи као парадигматичан педагошки пример. Процеси су имали вишеструк значај како за домаћу, тако и за страну јавност. Обрачун са Д. Јовановићем у Србији, Снојем у Словенији, Јанчиковићем у Хрватској и другим лидерима током 1947 1948. године, очигледно повезан, значио је обрачун са опозицијом у парламенту, тј. са бившим сапутницима у Народном фронту, својеврсну другу фазу револуције завршни корак ка потпуном успостављању монопола КПЈ. Требало је да буде опомена сваком политичару у опозицији, због чега је суђење било јавно, помпезно пропраћено у штампи и на радију. 125 8. октобра 1947. године донета је пресуда. Окривљени је осуђен на девет година робије са принудним радом и на губитак политичких и појединих грађанских права (право на пензију и социјално осигурање) у трајању од три године по изласку на слободу. Судски процес Јовановићу представља најбољи пример докле је ишла комунистичка власт у борби против политичких супарника. Главна му је кривица била што је покушавао да сачува индивидуалност своје партије и критички иступао против разних закона које је сматрао штетним по развој земље. 126 Драгољуб Јовановић је одмах по изрицању пресуде, а пре њене правноснажности и извршности, пребачен на издржавање казне у затвор у Сремску Митровицу. 125 Срђан Цветковић, наведено дело, стр. 341 126 Срђан Цветковић, наведено дело, стр. 336 65
На тај начин се вечити опозиционар Д. Јовановић поново нашао у Сремској Митровици на издржавању казне, само сада не више са једним цимером и писаћим столом, већ на асфалтном поду са десетинама других затвореника. У његовом затворском картону стоји да је три пута дисциплински кажњаван и да није ревидирао политички став, већ је и у затворским условима наставио са критиком власти. 127 Тамо је осуђеник Драгољуб Јовановић добио матични број 7079, који ће као осуђеник на принудном раду носити до 28. новембра 1955. године, када је отпуштен из затвора. Право на минималну пензију остварио је тек 1960. године, пет година касније. Дотад је живео од помоћи породице и малобројних пријатеља. Умро је скоро заборављен у Београду 23. маја 1977. године, до краја оставши доследан својим принципима. Међу осталим својим белешкама за собом ће оставити једну веома упечатљиву: Сам се никоме нисам светио. Нисам ни могао ни хтео. 128 Снимак супружника Јовановић са унуком Срђаном 1962. у Ровињу 127 Срђан Цветковић, наведено дело, стр. 338 339 128 види: Драгољуб Јовановић, Људи, људи..., Филип Вишњић, Београд, 2005, стр. 422 66
Уместо закључка Читав живот сорбонског доктора наука, професора и политичара Драгољуба Јовановића протекао је у поштеној и непрекидној борби за слободу и правду између чекића и наковња две диктатуре. Иако се читавих пола века није одрекао својих политичких идеја и начина политичке борбе, једној десној диктатури био је бољшевик, другој, комунистичкој реакција. Пример његове политичке борбе и личног страдања само је једна (свакако међу најзначајнијим) коцка мозаика нашег националног садомазохизма. Мозаика несреће који је, чини се, чврсто и трајно уграђен у под српске модерне државе, а у основи којег су све негативне одлике српског националног менталитета недостатак дара код већине овог народа да се говори и слуша, да се понуде разни аргументи, да се чује и друга страна и изабере најбоље из свега понуђеног; готово алкохоличарска жеђ за влашћу и лудачка опијеност њоме, када се уграби, чак до делиријума; безрезервна спремност да се погази било која национална вредност, чак и најсветија (ако нам је ишта од светог преостало) ради личне користи и беспрекорно програмиран недостатак људскости кад је у питању борба за очување те власти. Мозаика који је саздан управо од свега онога што је професору Јовановићу, као слободоумном, интелигентном и образованом човеку ван свога времена, посве недостајало. Схватљиво је онда што је Он у својој борби за слободу од страха управо тако прошао и што су му, као играчу по танкој жици политичког разума, разапетој између закрвљених, запенушане десне и неопраштајуће 67
леве Србије, тешке животне неправде нанеле и једна и друга. Но, имају ли своју меру и десна и лева неправда? Могу ли се оне ставити на апотекарску вагу историјске истине и правилно одвагати? Летимичном погледу посматрача професорове судбине неправда леве Србије учиниће се тежом. Јер, забога, била је суровија. Но, пажљивом оку, неће промаћи чињеница да је и десна неправда готово једнаке тежине као и она лева. Јер ако су у Краљевини Драгољуба Јовановића онако систематски и крвнички могли са позиција власти гонити лекари, инжењери, доктори наука, професори универзитета, интелектуални крем српског народа, од којих су многи били његови професори, школски другови или студенти, шта је онда требало очекивати (кад је у питању борба за власт) од шлосера Хрвата и његових помоћника обућара, ткача и недовршених студената. Пажљивом оку забринутог радозналца Јовановићеве трагедије остаће, заправо, у устима опор укус истине да је десна неправда чак била страшнија, иако не и суровија. Страшнија, јер је својом политичком недораслошћу учинила сурову леву неправду могућом и живом. У време борбе за рехабилитацију жртава разних режима који су усрећивали Србију у претходном веку поставиће се, сасвим логично, и питање рехабилитације овог значајног борца за слободу од страха у Србији. Сва је прилика да ће професор Јовановић бити рехабилитован попут многих других жртава недемократских режима. Одлука суда о рехабилитацији професора Јовановића значиће несумњиво живим члановима његове породице. Али тај папир у суштини 68
неће решити ништа. Ко још може и да помисли да се може икако рехабилитовати од сопствених патњи мртав човек? Зато се пред нама осталима који о томе размишљамо поставља једно сасвим разложно питање. Хоће ли икаква званична државна рехабилитација данас, шездесет година после најсуровијег хапшења и тридесет година после професорове смрти, имати смисла ако се не поведемо за професоровим животним мотом: Мењати институције, то јесте много. Али мењати себе, то је још и више? Јер, пре него што утонемо у ћутање и размишљање не сметнимо с ума једну значајну истину: Рехабилитација професора Драгољуба Јовановића и хиљада других жртава је заправо рехабилитација немирне савести Србије. Драгољуб са супругом Даном Драгољуб са унуком Стелом 69
Abstract There have been many politicians in the history of contemporary Serbia who have been imprisoned because of their ideas and their political struggle and have subsequently come to power, which has given them an opportunity to accomplish their political goals. There have also been those whose vertiginous ascent has finished in imprisonment. All of them have embraced various political options and have been masters or servants (or both at the same time) of different political regimes, getting involved into poltical manipulations, quite often successfully. Professor Dragoljub Jovanovic is a rare example of a principled politician in Serbia, a free political fighter, servant and uncompromising defender of his political ideas and attitudes. People like him have been extremely rare in our contemporary history. They have suffered under all political regimes for their political principledness and sincere belief in the ideas they have supported. 70
Литература: 1. Драгољуб Jовановић, Политичке успомене, књиге 1 7, Kултура AJ, Београд, 1997; 2. Драгољуб Jовановић, Људи, људи..., књиге 1 2, издање аутора, Београд, 1973, 1975; 3. Драгољуб Јовановић, Људи, људи..., избор, приредила Надежда Јовановић, Филип Вишњић, Београд, 2005; 4. Драгољуб Јовановић, Слобода од страха изабране политичке расправе, приредили Надежда Јовановић и Божидар Јакшић, Филип Вишњић Научна књига, Београд, 1991; 5. др Надежда Јовановић, Живот за слободу без страха, ИНИС, Београд, 2000; 6. Ивана Добривојевић, Државна репресија у доба диктатуре краља Александра 1929 1935, ИСИ, Београд, 2006; 7. др Коста Павловић, Војислав Маринковић, Кембриџ, 1956; 8. Вук Стефановић Караџић, Историјски списи, књига I, Просвета, Београд, 1969; 9. Милан М. Стојадиновић, Ни рат ни пакт, Отокар Кершовани, Ријека, 1970; 10. Томислав Г. Панајотовић, Пирот кроз векове, Слобода Пирот, 1982; 11. Срђан Цветковић, Између српа и чекића репресија у Србији 1944 1953, ИСИ, Београд, 2006; 12. Дејан А. Милић, Српски политички говор модерног доба, Службени гласник, Београд, 2006. 71
CIP Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 32 : 929 Јовановић Д. МИЛИЋ, Дејан А. Др Драгољуб Јовановић : човек који је дисао борбом / Дејан А. Милић. Београд : Демократска странка, Истраживачко-издавачки центар, 2007 (Београд : Еvro Giunti). 71 стр. : фотогр. ; 21 cm. (Мала библиотека Србија 21 нови почетак. Живот за слободу) Тираж 500. Напомене и библиографске референце уз текст. Библиографија : стр. 71. Abstract ISBN 978-86-7856-070-5 a) Јовановић, Драгољуб (1895 1977) COBISS. SR-ID 142748940 72
Posetite na{ sajt: www.izdavackicentar.ds.org.yu