DOI: 10.2298/PKJIF1480089R УДК 050:821.112.2 1919/1937 ВЕЛИМИР ЖИВОЈИНОВИЋ MASSUKA И НЕМАЧКА КЊИЖЕВНОСТ У ЧАСОПИСУ МИСАО У раду се утврђује значај улоге Велимира Живојиновића Massuke у представљању немачке књижевности у београдском међуратном часопису Мисао (1919 1937). Живојиновић је као преводилац, уредник и критичар чврсто повезан са свим видовима представљања немачке књижевности у часопису. Истраживање о времену објављивања превода дела немачких аутора (Гете, Хајне, Ренер, Еверс) показује да су сви (22) објављени у периодима током којих је самостално или у сауредништву са Симом Пандуровићем односно Живком Милићевићем дужност уредника обављао Живојиновић. Тада је објављен и већи број студија и других прилога о немачкој књижевности која значајно и плодотворно утиче на профил и вредност часописа, доприносећи снажењу српско-немачких културних веза након Првог светског рата. Први чланак у првом броју часописа Мисао (1. новембар 1919) написао је Велимир Живојиновић Massuka. 1 Из уводника Мисао и акција, из наговештених програмских идеја и концепцијских принципа једног књижевно-политичког часописа у настајању, пробијају искре ауторових поетолошких, уметничких и животних начела изражених кроз идеју о садејству мисли и акције. Масукин уводник објавио је рађање новог часописа изниклог из дубоких потреба културне средине и, посебно, нове генерације наших књижевника, који су, испрва несигурним и тешким кораком, а потом све одлучније ступали на литерарну сцену, остављајући иза себе трагична збивања и последице Првог светског рата. Живојиновић је заједно са сауредником Симом Пандуровићем и Милорадом Јанковићем с јесени 1919. осмислио физиономију једног новог и модерног часописа, чији је основни циљ био да подстакне тежњу за модернизацијом наше књижевности и научне мисли о њој. Новембра исте године у излозима књижара појавио се први број првог дуговечнијег књижевног часописа покренутог у Београду након Великог рата. 1 Велимир Живојиновић Massuka, Мисао и акција, Мисао, књ. 1, св. 1 (1919), 1 7.
90 Владимир П. Рогановић У својеврсну мисију Massuka је са сарадницима кренуо видевши око себе готово потпуно угашен књижевни живот. Пандуровић је, промишљајући нешто касније о друштвеним, економским, културним, следствено и књижевним приликама које су претходиле покретању листа, сажето и тачно упоредио околности током 1918. и у првој половини 1919. године са великом развалином која са мало трагова плодне и добре прошлости није давала основ за веровање у брзу обнову и бољу будућност. 2 Упркос свему, налазио је да ситуација није безизлазна. Половином 1919. године књижевни живот, подстакнут најпре деловањем здравих изданака наше предратне литературе 3 почиње да пулсира и показује знаке обнављања. На пољу књижевне периодике забележена је појава неколико омладинских листова племенитих намера, али кратког века, попут Новог Покрета и Дана. У настојањима да досегне и очува место посредника који у активном процесу поуздано и благовремено истиче, подстиче и афирмише књижевне, уметничке и научне идеје и појаве које су утиснуле траг у европски културни живот између два светска рата, уредништво часописа истрајавало је од самих почетака. Синхронијско праћење развоја основних концептуалних поставки часописа Мисао показује да је часопис на путу да допринесе увођењу српске књижевности у савремене токове био изразито отворен за прилоге из богатог извора европске литературе. Немачка књижевност истински дубоко и плодотворно утиче на вредност часописа и његов профил. Прилози који су јој посвећени преводи, студије, и формом краћи часописни жанрови као што су прикази и белешке утичу на снажење комплексних српско-немачких културних веза након Првог светског рата када српски став према Немачкој и њеној култури доживљава промене. За изградњу односа према немачкој књижевности, од пресудног значаја била је оријентација уредништва. Кључну улогу у његовом креирању одиграо је Велимир Живојиновић Massuka. Овај закључак проистиче из истраживања о времену односно о периодима у којима су објављени преводи дела немачких аутора, као и студија и других прилога о немачкој књижевности. Анализа показује да су свих 22 превода дела из немачке књижевности (Гете, Хајне, Ренер, Еверс) објављени у периодима током којих је уредник био Живојиновић (сам или у сауредништву са Симом Пандуровићем или Живком Милићевићем). Преводи са немачког језика у Мисли не само да су најзаступљенији током Масукиног уредниковања, већ су једино тада и били штампани. Живојиновић у Мисли није само уредник који, природом своје улоге, одговара за селекцију прилога и поштовање критеријума у ода- 2 Антологија најновије лирике, (с предговором С. Пандуровића и поговором В. Живојиновића), Мисао, Београд, 1921, 3. 3 Нав. дело, 3.
Велимир Живојиновић Massuka и немачка књижевност у часопису... 91 биру садржаја. Он чини и више од тога: сам преводи Гетеове и Хајнеове стихове, неке као први преводилац на српски језик, неке, испоставиће се, као најуспешнији до данас. Преводе које сматра успелим и достојним да се нађу пред читаоцима објављује у Мисли. Међу њима су и први преводи тих песама на српски језик, а сви су први пут објављени управо у овом часопису. Поред превода, објављује и песме, студије, чланке, приказе и бројне друге прилоге. Међу 22 превода немачке књижевности у Мисли предњачи поезија са 18 превода (Гете, Хајне, Ренер); следе проза са три превода (Гете, Еверс) и драма са једним преводом (Гете). Поред Живојиновића, са немачког су преводили Трифун Ђукић, Радосав Меденица и два аутора потписана иницијалима. Међу превођеним немачким писцима значајем и обимом се истиче Гете. За разумевање улоге Велимира Живојиновића Massuke у представљању немачке књижевности у часопису Мисао, најзначајнији је увид у његов преводилачки и уреднички однос према делу највећег немачког књижевника Јохана Волфганга Гетеа. Преводи Гетеове поезије, одломци из Фауста и биографије, као и белешке о преводима и издањима његових књига у Србији и Европи, те сразмерно бројне и научно вредне књижевноисторијске и књижевнотеоријске студије, есеји и други прилози који су тумачили Гетеова дела и његов широки обухват различитих области људског сазнања, обележили су читав пут Мисли. Тај пут започео је 1921. године Живојиновићевим препевом песме Мињон и трајао је до 1933, када је Алојз Шмаус донео сводни чланак о обележавању стогодишњице Гетеове смрти на нашим просторима, заокруживши тако један корпус који, више и потпуније од било ког другог, сведочи о рецепцији немачке књижевности у нас посредством часописа Мисао. По хронолошком реду биће наведени сви Живојиновићеви преводи дела немачке књижевности (18), као и пет превода осталих аутора, објављених за време Живојиновићевог (са)уредниковања. Немачка књижевност у Мисли најприсутнија је 1921. и 1932. године. Први превод, из 1920, јесте Живојиновићев превод Хајнеова Два гренадира. 4 Годину дана касније, уз Ренерову песму Би и прође, Живојиновић је превео и објавио шест Гетеових песмама: Мињон (Не реци: збори; реци ћути) и Мињон (Нека се чиним, док буде да јесам!), Прометеј, Добродошлица и растанак, Позно осећање и Харфист. Гетеове песме нису објављене у једном, већ у шест прилога током 1921. године. 6 Као вршна тачка интере- 4 Хајнрих Хајне, Два гренадира (превео Велимир Живојиновић), Мисао, књ. 4, св. 4 (1920), 1656 1657. Густав Ренер, Би и прође (превео Велимир Живојиновић), Мисао, књ. 5, св. 3 (1921), 190 191. 6 У питању су следећи Живојиновићеви преводи: Мињон (Не реци: збори; реци ћути) књ. 5, св. 2 (1921), 112 113; Мињон (Нека се чиним, док буде да јесам!) књ. 5, св.
92 Владимир П. Рогановић совања за Гетеа и немачку књижевност у Мисли истиче се 1932. година. Као и у другим нашим часописима епохе, изражена је снажна тенденција да широм света обележена стогодишњица Гетеове смрти 1932. буде дотада најснажнији импулс представљању Гетеовог дела у нашој средини. Објављивањем вредних прилога није само дат допринос јубилеју већ је ударен темељ модернијем тумачењу Гетеовог дела и крунисано настојање да се он одомаћи у нашој књижевности. У првом двоброју часописа, датираном на први дан 1932. године, у свесци посвећеној јубилеју (књ. XXXVIII, св. 1 2), под насловом Из Гетеове лирике 7, часопис доноси преосталих девет Живојиновићевих превода Гетеа: Добродошлица и растанак (редигована верзија превода из 1921), Мајска песма; Кристел; Краљ у Тули; Нова љубав, нови живот; Лоти; Шарлоти фон Штајн и Римске елегије (I X). Претходи им превод Гетеове Посвете (Трифун Ђукић), јединог поетског дела из немачке књижевности у Мисли које није превео Живојиновић. Интересовање за Гетеову прозу у часопису Мисао било је знатно мање него за поезију. Тако је било и у српским оквирима све до треће деценије ХХ века, уз изузетак Вертера, првог европског бестселера немачке књижевности [...] чији је јунак преко ноћи постао култна фигура више генерација и загонетна фигура судбине, у којој се, заправо не зна шта је пресудило: апсолутизам срца или реалне прилике у друштву. 8 Живојиновић се није огледао у превођењу Гетеове прозе. Једино Гетеово прозно дело у овом часопису јесте одломак из аутобиографије Aus meinem Leben. Dichtung und Wahrheit који је под насловом Бајка о Парису превео Радосав Меденица. Објављена су и два превода приповедака популарног писца готских романа Ханса Хајнца Еверса: Били жива Библија и Из дневника једног наранџиног дрвета (1921). Потписани су иницијалима М. Д., односно М. П. Велимир Живојиновић начинио је 1929. и једини превод драмског дела у Мисли, и то најзначајнијег у немачкој књижевности (одломак из Фауста). 9 Одломак из дела које се структурално, жанровски и стилски опире сваком покушају класификације и у којем многи виде највећи споменик немачког језика и културне историје Новог доба 10 обухвата 5 (1921), 340 341; Прометеј књ. 5, св. 4 (1921), 260 261; Добродошлица и растанак књ. 6, св. 7 8 (1921), 471; Позно осећање књ. 7, св. 1 (1921), 29 и Харфист књ. 7, св. 1 (1921), 497. 7 Јохан Волфганг Гете, Из Гетеове лирике (превео Велимир Живојиновић), Мисао, књ. 38, св. 1 2 (1932), 49 59. 8 Слободан Грубачић, Историја немачке културе, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци Нови Сад, 2009, 271. 9 Јохан Волфганг Гете, Фауст. Одломак (превео Велимир Живојиновић), Мисао, књ. 29, св. 3 4 (1929), 158 167. 10 Слободан Грубачић, Историја немачке културе, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци Нови Сад, 2009, 267.
Велимир Живојиновић Massuka и немачка књижевност у часопису... 93 Посвету, Предигру на позорници и Пролог на небу. На страницама Мисли нема ниједног реда посвећеног овом преводу. За разлику од Гетеове поезије коју је пратио солидан и информативан помоћни апарат неког од сарадника часописа или самог аутора, и који је испуњавао своју улогу у олакшавању рецепције, овај превод фрагмента највећег дела створеног на немачком језику остао је без иједне белешке, коментара или приказа. Не може се поуздано утврдити зашто је то тако. Разлог се може потражити у чињеници да Живојиновић није превео интегрално дело већ само три почетна фрагмента драме. Један други превод Фауста (Првог и Другог дела), онај Милана Савића из 1921, изазвао је много већу пажњу у књижевним круговима и био повод за полемику коју је у Српском књижевном гласнику покренуо уредник Богдан Поповић. 11 У полемику се укључила и Мисао доносећи у рубрици Књижевни разговори 12 Савићев одговор. На овај пример указујемо као на важан и занимљив за будућа истраживања, с обзиром на то да је речена полемика отворила читав низ теоријских питања о начинима превођења и посебно о мањкавостима филолошко-лексиколошке методе коју је, међу осталима, примењивао и Савић али и предностима и недостацима других метода. Мада је преимућство поезије у односу на друге жанрове који се објављују у периодици несумњиво, с обзиром на заступљеност Живојиновићевих превода Гетеове поезије у Мисли, могло се очекивати да се већи значај и простор дâ и преводима Гетеовог прозног и посебно драмског опуса. Имајући на уму обиље и значај лирских делова у Гетеовим драмама и посебно високу уметничку вредност Фауста, Егмонта или Торквата Таса, очекивано је било да Мисао осим студија, бележака и других прилога објављених о овом сегменту Гетеовог стваралаштва, донесе више од једног превода. Уз скромну информацију да је песму превео В. Ж., Мисао је у 15 песама објављених у једнодеценијском распону донела репрезентативан узорак Гетеове лирике, балада, химни и елегија, које су у динамичним међуратним књижевноисторијским околностима унеле нови квалитет у нашу преводну књижевност. Међу овим радовима, највеће умеће Живојиновић је исказао у преводу Мајске песме која по оцени Драгославе Перишић, изреченој у њеној вредној студији о Гетеу у српској књижевности Goethe bei den Serben 13 спада међу наша најбоља остварења преводилачке вештине. Живојиновићеви преводи Гетеове поезије спадају у најзначајније доприносе Мисли у представљању страних књижевности нашој публици. О вредности тих превода говори 11 Богдан Поповић, Преводи у стиху и слику, Српски књижевни гласник, Београд, књ. 2, бр. 1 (1921), 52-61; бр. 2, 124 139. 12 Милан Савић, Преводи у стиху и слику, (Одговор г. Богдану Поповићу на оцену у 1. и 2. броју Срп. Књиж. гласн. 1921), Мисао, књ. 6, св. 5-6 (1921), 424 427. 13 В.: Dragoslava Perišić, Goethe bei den Serben, Verlag Otto Sagner, München, 1968.
94 Владимир П. Рогановић и чињеница да су наставили живот и у мноштву других часописа и књига, неки као најуспелији преводи Гетеове поезије на српски језик. Осим у издању Геце Кона из 1932 (превео и приредио В. Живојиновић), налазимо их и у референтним издањима избора из Гетеове поезије. Од издања Рада из 1964 (избор и поговор Драгослава Перишић), преко БИГЗ-овог из 1977 (избор, предговор и коментари Бранимир Живојиновић), до најновијег Издавачке књижарнице Зорана Стојановића из 2008 (прир. Мирко Кривокапић и Бранимир Живојиновић). Додатну вредност за часопис представља чињеница да су сви Живојиновићеви преводи српском читаоцу први пут представљени управо у Мисли, која је била актуелна и испунила један од примарних задатака који се поставља пред периодично издање. Увид у значај и актуелност тема обрађених студијама о немачкој књижевности објављеним у периодима када је Живојиновић играо главну улогу у креирању садржаја часописа, сведочи о вредности његовог уредничког рада, чврсто повезаног са његовим поетским начелима и преводилачким и критичарским деловањем. Мисао и акција Велимира Живојиновића у Мисли део су његовог укупног израза и заједно формирају потпунију слику о једном истински широком и отвореном духу који се исказивао у различитим сферама стваралаштва. У фокусу Живојиновића као уредника биле су студије које проблематизују питања анализе појединачних дела немачке књижевности и утицаје који су на наше књижевнике и српску литературу остварили немачки песници, прозаисти и драматичари и, са друге стране, радови из домена теорије и историје књижевности. Ове прве су бројније: од 18 прилога, 13 је посвећено Гетеу, две Хајнеу и по једна Лесингу, Хелдерлину и Конраду Мајеру, што са четири прилога који тематски припадају групи књижевнотеоријских и књижевноисторијских студија, чини укупан број од 22 прилога. Упоређивањем тема које су заокупљале Живојиновићеву уредничку пажњу када је реч о студијама и, са друге стране превода немачке књижевности у Мисли, долази се до закључка да је у оба случаја централна и доминантна тема стваралаштво Јохана Волфганга Гетеа. Наведени су Гетеови преводи у часопису и чињеница је да се истичу у односу на све остале из немачке књижевности. Међу студијама, 13 од 22 су непосредно или делом посвећене вајмарском великану. Овакав однос показује конзистентност уређивачке политике у различитим временима и културноисторијским околностима. Он новим аргументима исказује став да примарна мисија часописа у погледу немачке културе јесте афирмисање њених доказаних и осведочених вредности. Изразит интерес за Гетеа могао би да наведе на помисао да су се конзервативна уређивачка политика Мисли и дидактичке интенције њених твораца испољавале и у сегменту часописа посвећеном представљању страних
Велимир Живојиновић Massuka и немачка књижевност у часопису... 95 књижевности, што би оставило мањи простор за нове парадигме у тумачењу Гетеовог дела, као и за савремене уметничке тенденције и ауторе. Иако Живојиновићеву и Пандуровићеву Мисао, генерално, одликује конзервативна уређивачка политика, томе унеколико противречи чињеница да је часопис за време уредниковања Ранка Младеновића од 1921. до 1923. године прошао кроз авангардни период 14 и, у ономе о чему се овде говори, увид у структуру и тематику прилога о Гетеу. У њима нпр. Момчило Т. Селесковић и Филип Хилкене анализирају фазе гетеографије односно доживљај стварања код Гетеа, а Франц Дирлмајер однос Гетеов према готици, што излази изван оквира оних тема које су преовладавале у научној мисли и српској германистици тог времена, и које су нарочито проблематизовале Гетеов однос према нашој народној поезији и значај тог односа са аспекта узајамних литерарних и културних односа. Такав концепт Мисли показује своје посебности и када се упореди са односом према Гетеу и немачкој литератури у нашој међуратној периодици, првенствено у другој серији Српског књижевног гласника и Летопису Матице српске. Извесно је да су уредници Мисли који су оставили најдубљега трага у његовој историји Велимир Живојиновић и Сима Пандуровић, као личности богатог знања о европској и светској литератури делили став о изузетној важности Гетеовог односа према нашој народној поезији. Као уредници часописа Мисао предност су ипак давали другим парадигмама. Ово се посебно односи на Живојиновића. Из обиља прилога овом приликом биће издвојене три карактеристичне студије. Студија Филипа Хилкенеа (1875 1939) Доживљај стварања код Гетеа 15 улази у ред највреднијих студија посвећених немачкој књижевности у часопису Мисао. Темељно и предано, уз јасан утисак доброг познавања предмета истраживања, Хилкене анализира однос између Гетеовог стварања и живота, узоритог живота једног од најодличнијих представника човечанства. Хилкене Гетеа види као песника у дубоком смислу те речи, песника у кога ништа није извештачено нити произвољно, чија је поезија доживљена и који на читаоца не утиче другачије до саопштавајући му нешто битно, пружајући му део свога бића, изазивајући у њему преображај. Гете се нимало не мучи око своје поезије, не мучи машту да би јој командовао, као што каже директор позоришта у Фаусту, не трага напорно за поетским мотивима, већ ишчекује да га поезија походи пуштајући живот да сам ствара. Живот је дакле једини легитимни извор Гетеове поезије, што се потврђује у многим његовим 14 В.: Станислава Бараћ, Авангардна Мисао, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2008. 15 Филип Хилкене, Доживљај стварања код Гетеа, Мисао, књ. 38, св. 3 4 (1932) 129 142; 309 332; св. 5 6, 443 456.
96 Владимир П. Рогановић делима којих се, пише Хилкене, дочепала Гетеова филологија откопавајући и под микроскоп стављајући детаље из његовог живота али не успевајући да понуди путеве за дубље разумевање његовог дела већ често и стварајући препреке на том путу. Хилкене не пориче позната позитивна постигнућа ове фазе у развоју гетеографије, али је врло критичан спрам њених коначних домета, посебно оспоравајући искључив став који су заступали одређени филолози тврдећи да се не може у пуној мери уживати у Гетеовим песмама уколико се не знају његови лични доживљаји у свим појединостима. Оцењујући сличне ставове као кратковиде и заслепљене јер би у том случају Гетеова поезија била намењена само тумачима, филозофима и критичарима, Хилкене даје занимљиво виђење о томе коме се заправо та поезија обраћа. Гете је писао за слободну, осетљиву, детињу душу, не за касту првосвештеника под којом се подразумевају кругови из поменуте школе који и сносе део кривице што се изгубио живи и непосредни однос читалаца према Гетеу. Приметно је да Хилкене по овом питању дели став који је изнео и Момчило Т. Селесковић на страницама Мисли, анализирајући фазе гетеографије. 16 Милутин Радовановић (1900 1968) пише о Гетеу као научнику недовољно познатом чак и нашој тадашњој научној јавности. 17 Радовановић запажа да међу значајним умовима који су стварали културну историју човечанства, постоји и једна бројем мала група универзалних генија чија се продуктивност исказивала у свим областима људског сазнања. У њу сврстава три генија из различитих епоха: Аристотела, Леонарда и Гетеа. Описујући Гетеа као универзални ум и енциклопедијског генија у пуном значењу тог термина, истиче његову марљивост, радозналост и спремност да од доба када је стигао у Јену и Вајмар 18 па до позне старости, усваја нова знања и чињенице попуњавајући ретке недостатке у богатом властитом компендијуму. Гете се бавио геологијом (приметио и указао на однос између појединих слојева и фосилних остатака прадавних становника Земље); ботаником (Метаморфоза биљака из 1790, О спиралној тенденцији вегетације, Метаморфоза животиња из 1819), зоологијом и упоредном анатомијом где су од нарочитог значаја његова теорија лобањских пршљенова и проналазак међувиличне кости на чему је под вођством професора Лодера, радио на Институту за анатомију Универзитета у Јени. Ово откриће кад је презентовано није одмах 16 В.: Момчило Т. Селесковић, Гетеов посмртни живот. Фазе гетеографије, Мисао, књ. 14, св. 1 (1924) 57 66; св. 2, 116-123. 17 Милутин Радовановић, Гете као научник, Мисао, књ. 29, св. 3-4 (1929), 168 177. 18 О томе, што се у ствари зове природа нисам имао ни појма, а о њена тзв. три царства ни најмање знања. У активни живот као и сферу науке ступио сам управо тек онда, када ме је племенити вајмарски круг срдачно примио. Према нав. студији, Мисао, књ. 29, св. 3-4 (1929), 168.
Велимир Живојиновић Massuka и немачка књижевност у часопису... 97 изазвало позитивни одјек у науци, баш као ни Метаморфоза биљака. Једино је професор Лодер 1795. указао на њену вредност, да би се, како истиче Радовановић, тачност и огромна важност овог проналаска, који су доцније потврдили сви важнији научници, и који данас важи као опште позната биолошка чињеница тек доцније утврдила. (И у овом случају могуће је успоставити аналогију са рецепцијом извесних Гетеових књижевних радова, посебно са Фаустом. Као да је човечанство каснило за Гетеом.) Огроман рад који је Гете деценијама улагао у истраживања из области неорганске природе донео је резултате и успех. Изложио их је суду научне јавности објављујући Beiträge zur Optik (1791/92). Радовановић закључује да је Гете са великим успехом и стручним разумевањем оперисао у свим областима природних наука те се заиста може назвати универзалним генијем на чије ће се име наићи изучавајући историјски развој свих области науке. Као највећу вредност и основу у научном раду у области ботанике, зоологије и анатомије Радовановић му приписује континуирану оданост идеји трансформизма и пионирску улогу у изградњи десцендентне теорије Чарлса Дарвина. На крају овог кратког и за Живојиновићеву концепцију парадигматичног избора прилога, биће указано и на студију Франца Дирлмајера 19 (1904 1977) о Гетеовом ставу према готској уметности. Дирлмајер је трагао за одговором на питање колико се и зашто променио Гетеов однос према готици и објаснио је природу процеса преображаја његових естетских погледа. Као полазну тачку аутор узима Гетеов чланак из 1772. о готској уметности, посвећен достојанству и величанствености штразбуршког храма који је гледао, враћајући се безброј пута одасвуд, из свију даљина у свако доба дана. Након 58 година, јуна 1830, на питање канцелара Фон Милера зашто Гетеов син Август који је боравио у Италији не пише ништа о миланској катедрали, Гете одговара да је Августу познато да он не мари за њу и да је назива мермерним гребеном и додаје: ја ништа од те врсте више не признајем осим хора у келнском храму; чак ни храм у Штрасбургу. Шта је допринело оваквој промени става према готици Дирлмајер подробно образлаже у својој студији, позивајући се на обиље грађе о односу Гетеовом према готској архитектури и заснивајући аргументима поткрепљен суд. Гетеов чланак из 1772. Дирлмајер посматра као последицу осећања која прожимају младог Гетеа у историјском контексту обележеном једном естетском револуцијом у којој се класичној уметности супротставља француски рококо. Зато чланак не показује Гетеово схватање апсолутне вредности већ епизоду заокрета ка готици, карактеристичну за фазу бујности и врења. За њом следи отуђивање које вршну тачку досеже за Гетеова боравка у Италији 1786/78. године и у каснијем класицизму који карактерише његово књи- 19 Франц Дирлмајер, Гете и готика, Мисао, књ. 38, св. 1 2 (1932), 72 89.
98 Владимир П. Рогановић жевно стваралаштво. Утицај романтизма на измаку прве деценије XIX века, тог снажног и новог покрета који више није тражио свој спас у грчким храмовима и статуама, ни код Хомера и Есхила оставио је трага и на Гетеовом односу према готици. Не у мери и обиму који је обележио бујност и врење али довољно да донекле измени Гетеов однос и да он према готици искаже један миран став без страсти. Остаје чињеница да готика и старонемачка уметност није имала особитог утицаја на Гетеову поетику, осим као историјски феномен. Без обзира на сразмерно висок број прилога, ипак је потребно истаћи да интерес за немачку књижевност у периоду од 1919. до 1937. у Мисли није био континуиран. Он своје врхунце достиже у години Гетеовог јубилеја. Тада је, на пример, о Гетеу у Мисли објављено десет прилога, а од 1919. до 1931 четири. Живојиновић је желео да се Гете и немачка литература прикажу са становишта са којих дотада нису били тумачени у другим нашим часописима, да се читаоцу понуди оно што није могао да нађе на неком другом месту. Циљ је био да Мисао у богатству објављених студија и чланака, посебно 1932. године, да свој прилог, и то прилог који би се разликовао. И ту су Живојиновић и Мисао били на висини задатка. Потврђен је његов редак уреднички сензибилитет који је, поред интелектуалне ширине и јасних критеријума претпостављао и ослушкивање духа епохе и и помно праћење српске и југословенске мисли о класичној али и о савременој немачкој и светској књижевности. Име Велимира Живојиновића Massukе снажно је повезано са свим видовима представљања немачке књижевности у часопису Мисао. Он преводи, доследно спроводи уређивачку концепцију часописа на чије је стварање значајно утицао, пише критичке чланке износећи ставове и суд аргументовано и отворено; прати књижевне и позоришне актуелности и пише приказе и белешке излажући разложно, логично и искрено. У његовој су личности обједињени преводилац, критичар, песник и уредник. Притом Маssuka ниједној од прве три улоге није дозвољавао да превлада над уредничком. Специфичност и вишеслојност његове улоге, узимајући у обзир све видове кроз које је материјализована, даје Живојиновићу посебно место и најзначајнију улогу у представљању немачке књижевности у часопису Мисао. Владимир П. Рогановић Кључне речи: Велимир Живојиновић Massuka, часопис Мисао, немачка књижевност, преводи и студије о немачкој књижевности.
Велимир Живојиновић Massuka и немачка књижевност у часопису... 99 Vladimir P. Roganović VELIMIR ŽIVOJINOVIĆ MASSUKA AND GERMAN LITERATURE IN THE МISAO MAGAZINE The aim of this study is to determine the importance of Velimir Živojinović Massuka s role in presenting German literature in the Мisao magazine (published in Belgrade, 1919 through 1937). As a translator, editor and critic Zivojinovic strongly influenced overall presentation of the German literature in the magazine. Research shows that all the translations of the works by German authors (Goethe, Heine, Rener, Evers) were published at the time when Živojinović was the editor of the magazine or a co-editor with Sima Pandurović or Živko Milićević. In that period a large number of studies and other works on German literature was published as well, which significantly and fruitfully influenced the profile and the quality of the magazine, thus contributing to the strengthening of German-Serbian cultural ties after the First World War.