UDRUŽENJE ZA SISTEMSKU PORODIČNU TERAPIJU I SISTEMSKA REŠENJA SRBIJE I CRNE GORE SEMINARSKI RAD I ISCELJENJE UNUTRAŠNJEG DETETA/ DETETA U NAMA Mentor: Vlado Ilić Student: J.S. Vujičin Beograd, April, 2013.godine
1
Sadržaj: 1. Uvod... 2 2. Uspostavljanje kontakta...3 2.1. Razlozi za uspostavljanje kontakta...3 2.2. Prepoznavanje unutrašnjeg deteta i uspostavljanje kontakta...4 2.3. Hijerarhija ljudskih potreba.6 2.4. Lična povelja prava...7 2.5. Delovi deteta u nama...8 3. Isceljenje...10 4. Poredak ljubavi......12 5. Zaključak....17 6. Literatura...18 2
Dete koje se ne igra nije dete, ali čovek koji se ne igra izgubio je zauvek dete koje je živelo u njemu / A child who does not play is not a child, but the man who does not play has lost forever the child who lived in him. ~Pablo Neruda U V O D Termin: Neki pshihoterapeuti koriste naziv True Self, Emmet Fox Wonder Child, a Charles Whitfield Child Within unutrašnje dete /dete u nama. Pojam: Svi mi kroz čitav život nosimo u sebi svoje unutrašnje dete: dete koje je radosno, razigrano, upravo kao što mala deca prirodno znaju kako da se vesele i igraju; i dete koje prirodno sija od zadovoljstva i koje je u neprekidnoj potrazi za životnim zadovoljstvima; I magično dete koje je prirodno uskladjeno sa magijom univerzuma I koje je u kontaktu sa vilama i vilenjacima; i mudro dete koje voli istinu i pravdu, zna šta suštinski osećamo i šta drugi ljudi osećaju; I ranjivo dete koje oseća (tugu, bes, strah, ljutnju ). 3
Prilikom rodjenja mi smo bili potpuno ranjivi i neformiranog karaktera. Istraživanja pokazuju da 85% karaktera jedne odrasle osobe je formirano u prvih 6 godina života." (Drs. Minirith, Meier and Arterburn, Comlete Life Encyclopedia). Tokom odrastanja, u nameri da zaštitimo sebe tj. dete koje smo bili, počeli smo da gradimo odbrambene mehanizme, obrasce i matrice ponašanja kojima smo se predstavljali svetu i ulazili u odnose sa drugim ljudima preko svog lažnog ja. Iako je namera bila da sačuvamo i zaštitimo pravo ja/dete, mi smo se takvim ponašanjem vremenom sve više udaljavali od njega, dok se nismo skroz otuđili. Time smo se otuđili i od sebe, od živog dela nas koje oseća, jer dete u nama se odnosi na deo u nama koji je živ i koji oseća. Kada osećamo radost, tugu, bes, strah nase dete se pojavljuje. Isto kao i kada smo razigrani, spontani, kreativni, intuitivni i okrenuti duhovnosti, nase unutrašnje dete je ohrabreno da postoji i oseća se dobrodoslim. I naši roditelji su pomogli u kreiranju našeg unutrašnjeg deteta, ali i društvo, kultura, tradicija, običaji, naši preci. Kada njemu nije dozvoljeno da se izrazi i da postoji, lažno ili zavisno ja se javlja, a životi se vode kao žrtve (preuzima se model ponašanja žrtve). Taj problem uvrežen je kod većine ljudi, kao način reagovanja. Mi automatski delujemo na osnovu naših odbrambenih mehanizama zaboravljajući da smo ih u prvom redu stvorili da bismo vodili brigu i ispunjavali potrebe deteta u nama. Svejedno, mi iznutra osećamo bol jer potrebe tog deteta nismo ispunili. U S P O S T A V LJ A NJ E K O N T A K T A Razlozi za uspostavljanjem kontakta Postoje mnogi razlozi zašto da uspostavite kontakt sa unutrašnjim detetom (I zašto da budete stalno u kontaktu sa unutrašnjim detetom), a ja ću navesti neke od njih: 1. Uspostavljanje kontakta sa duhovnom suštinom - mi, kao duhovna bića, silazimo u naše fizičko telo i radjamo se kao deca, kao bebe. Zbog toga je dete kao sastavni deo naše ličnosti uvek u najprisnijem kontaktu sa duhovnom suštinom. Kada se dete rodi, ono je gotovo čista duhovna suština, zato što u toj tački još uvek nema nikakvih iskustava, nikakvih dodirnih tačaka sa ovozemaljskim svetom. Kada stupimo u dodir sa unutrašnjim detetom, mi dospevamo u vezu sa našom najdubljom i najčistijom duhovnom suštinom. Negujući odnos sa 4
unutrašnjim detetom, mi automatski obrazujemo dublju i čvršću vezu sa našom duhovnom suštinom. 2. Drugi važan razlog za stupanje u dodir sa unutrašnjim detetom jeste taj što je dete ključ naše kreativnosti. Kreativnost sasvim male dece je nepresušna. Ona su u stanju da neprekidno, nesputano, igraju svoje maštovite igre. Igra ima svoju svrhu u razvoju ličnosti. Kroz nju dete usvaja ono što dolazi iz spoljašnjeg sveta na svoj način. Tu je i koren spontanosti i kreativnosti, samosvojnog i originalnog odgovora na život. Svi mi posedujemo kreativnost, upravo kao i deca, ali smo je kao odrasli potisnuli, inhibirali. Tako, kada dospemo u dodir sa unutrašnjim detetom, dolazi do naglog oslobadjanja kreativnosti, jer umetnost se prepoznaje bilo gde ako je ima. 3. Unutrašnje dete je takodje ključ razvoja intimnosti u našim odnosima. Pošto je unutrašnje dete ono koje poseduje najdublja osećanja, ono je deo nas koji može istinski da voli. Ono je takodje naš ranjivi deo, onaj deo koji može biti povredjen. Da biste postali zaista intimni sa nekom osobom moraćete takodje da budete i u dodiru sa svojom ranjivošću, čak i sa najosetljivijom tačkom u vama koja može biti povredjena. Ranjivo dete u nama je ono koje nam dopušta da doživimo intimnost i bliskost sa drugim osobama. Ako nismo u dodiru sa našim unutrašnjim detetom, mi zaziremo od prave intimnosti sa drugim ljudskim bićem. Medjutim, u procesu učenja kako da uspostavimo kontakt sa unutrašnjim detetom, kako da preuzmemo odgovornost za njega, kako da ga štitimo i dopustimo mu da se ispolji na prikladan način, mi ćemo doživeti pravu, zdravu intimnost koja će nam ispuniti život. "Iskustvo iz detinjstva može da utiče na nas, odredjuje naš izbor životnog partnera, kako mi funkcionišemo u medjuljudskim odnosima i utiče na naše razumevanje odnosa sa ljudima." (Claire Carmichael, Getting it Right) 4. Ljudi sa problemima kao što su zavisnost, depresija, problematični odnosi sa drugim ljudima, hronična disfunkcionalnost mogu biti promenjeni isceljivanjem unutrašnjeg deteta i pronalaženjem novog puta i životne energije. Izvor njihovih problema može biti u prošlosti, u unutrašnjem detetu koje je sačuvalo svoje iskustva i osećanja iz detinjstva i odrastanja. To često dovodi do situacije u kojoj odrastao deo nas reaguje snažno na odredjeno iskustvo, a naša osećanja mogu biti osećanja malog deteta. Procesom otvaranja unutrašnjeg deteta i upoznavanja sa izvorom takvih osećanja može se uticati na naše ponašanje na čudesan način. 5. Unutrašnje dete je i ključ naše slobode, spontanosti, intuicije. Ako dopustimo unutrašnjem detetu da bude ono što jeste, bićemo slobodni I moćićemo da se prepustimo kosmičkoj, božanskoj energiji da nas vodi kroz naš život (onaj koji nam pripada). Prepoznavanje unutrašnjeg deteta i uspostavljanje kontakta 5
Deca u spoljašnjem okruženju su često refleksije našeg unutrašnjeg deteta. Ako ste se zagledali u oči nekog deteta i osetili povezanost ili ste se, posmatrajući dečiju igru, osetili razdragano ili vam je neko dete izreklo neku mudrost koja vas je dirnula toliko da ste dugo razmišljali o tome -to je bio odraz vašeg unutrašnjeg deteta. Svako koga privucemo u svoj zivot je tu iz nekog razloga. Svako je ogledalo nekog aspekta naseg zivota pozitivnog ili negativnog. Kad nas neko naljuti, kada nas neko iritira ili rastuzi, povredjuje za to postoji razlog. Oni nam pokazuju da postoji nesto u nama sto treba da vidimo. Niko ne moze da izazove ljutnju, da nas povredi, iritira ili frustrira, ako u nama ne postoji nesto za sta će to da se veže. Pošto je sve sto nam se desava u zivotu privuceno necim sto emitujemo, svaki dogadjaj nam govori o nasim unutrašnjim mislima i daje nam mogucnost da nesto naucimo (zakon privlačenja i rezonance). Kada zaista volimo, prihvatamo i ohrabrujemo svoje unutrasnje dete, ne mozemo sebe da povredimo, niti bilo koga drugog. Povredjeni ljudi povredjuju druge. Stres, napetost, nervoza i sve vrste strahova, zajedno sa ljutnjom, ljubomorom, povredjenoscu, sva negativna osecanja koja imamo, zasnovana su najčešće na strahu unutrasnjeg deteta. Zato, kada se osecate povredjeno ili ljutito, zamislite malo dete u sebi i osetite koja je osnova straha. Pridjite svom unutrašnjem detetu, baš kao pravom detetu. Pošto nismo svesni potreba unutrašnjeg deteta, jer smo ga potisnuli, ono će se javljati na neočekivane I često neprepoznatljive načine, a mi ćemo nesveno pokušavati da ispunimo njegove potrebe. Dete u nama nesvesno motiviše naše ponašanje. Razvićemo se, na primer, u radoholika samo da bismo zaradili dovoljno novca kako bi se dete osećalo sigurno i zaštićeno. Kasnije u životu shvatićemo da smo čitav život proveli radeći naporne i teške poslove, a da smo zaboravili na naš prvobitni motiv - zbrinjavanje unutrašnjeg deteta. Možemo zaraditi puno novca i biti veoma uspešni, ali to nam neće doneti željeno zadovoljstvo jer smo zaboravili na dete koje nam je služilo kao motiv. Ponekad će unutrašnje dete nesvesno sabotirati naše pokušaje da postanemo uspešni ljudi, jer ono zna da naši svetovni uspesi, ma kako veliki bili, neće ispuniti njegove potrebe. Dete će sprečavati vaš uspeh na svakom koraku sve dok ne počnete da mu dajete više "hrane", ljubavi, više vremena za igru, sve što je detetu inače potrebno. Naš zadatak se sastoji u tome da uspostavimo kontakt sa unutrašnjim detetom, da saznamo kakve su njegove potrebe i da počnemo da vodimo svesnu brigu o njemu. Detetu su u osnovi potrebni: ljubav, razumevanje, fizički i emocionalni kontakt, veselje i radost, kreativno izražavanje. Pronalazeći načine kako da mu udovoljimo, uvidjamo kako naša ličnost postaje sve skladnija, zdravija i uravnoteženija. 6
Postoje mnogi načini kako stupiti u dodir sa detetom unutar nas: kroz igru, ples, meditaciju, pevanje, crtanje, slikanje, boravljenje u prirodi, druženje sa decom. Kupite sebi igračku, plišanu životinju i posmatrajte kako će se vaše unutrašnje dete odnositi prema njoj. Takodje, u čestom druženju sa životinjama mi dopuštamo unutrašnjem detetu da se izrazi. Pokušajte sledeću meditaciju 1: Uspostavljanje kontakta sa unutrašnjim detetom Pre nego što započnete sa meditacijom, stvorite oko sebe najpozitivnije moguće okruženje da bi se dete osetilo sigurno i ugodno. Pronadjite mesto na kome se i sami osećate izuzetno ugodno i gde vas niko neće ometati. Opustite se, zatvorite oči...udahnike duboko, i dok izdišete, opustite telo... još jednom duboko udahnite i dok izdišete, još više opustite telo... Udahnite vazduh, i dok izdišete, zamislite da hodate svojim puteljkom u svoje unutrašnje svetilište Dok hodate, osećate se sve opuštenije i prijatnije. Ulazite u vaše svetilište i osećate lepotu i lekovitost prirode oko vas... Zamislite da se šetate vašim unutrašnjim svetilištem, primećujući različite biljke i životinje, osećajući sunce i vetar, a tada, na izvesnoj razdaljini, na drugom kraju svetilišta, postanite svesni prisustva deteta... Počnite da se krećete prema njemu, opažajući da li se radi o dečaku ili devojčici, koliko otprilike ima godina i šta u tom trenutku radi... Kada ste se još više primakli detetu, pokušajte da se uživite u detetova osećanja... Pristupite mu i uspostavite kontakt sa njim na način koji odgovara trenutku. Pitajte dete ima li nešto važno da vam saopšti ili da vas na neki drugi način iskomunicira. Budite otvoreni i prihvatite sve što želi da vam saopšti... Sada upitajte dete šta biste mogli za njega da učinite... poslušajte detetov odgovor. Provedite neko vreme sa detetom... Neka vas dete vodi... Ono možda želi da se igra sa vama ili da jednostavno sedi kraj vas, držeći vas za ruku... Dete za vas ima poseban poklon. Slobodno prihvatite taj poklon koji vam je dete namenilo... Nastavite da se družite sa detetom... Recite detetu da ćete se i ubuduće družiti s njim. Sada zaokružite vaš susret na način koji odgovara trenutku. Sada je na detetu i na vama da učinite izbor. Dete može da odabere da ostane u svetilištu, u tom veoma sigurnom mestu duboko u vama, gde ćete ga redovno posećivati. Ili može da podje sa vama kada budete napuštali svetilište. Vaše dete će već znati šta je najbolje u datom momentu, a svoje mišljenje može promeniti u budućnosti... Ukoliko dete želi da ostane u svetilištu, pozdravite se za sada. Neka dete zna da ćete ga posećivati onoliko često koliko budete mogli, i da će ono uvek moći da se osloni na vas u životu... Ukoliko poželi da krene sa vama uzmite ga u naručje ili za ruku i krenite puteljkom kojim ste pristigli. Vraćajući se nazad, osetite kako ste živi, puni energije, uravnoteženi i centrirani... Postanite svesni svog tela u sobi, i kada budete spremni, otvorite oči i vratite se u sobu. Sada, kada ste stupili u dodir sa vašim unutrašnjim detetom, veoma je važno da nastavite da se družite sa njim i da budete dosledni u svojoj brizi za njega. Postali ste roditelj svom unutrašnjem detetu. Veoma je važno da budete nežan i odgovoran roditelj. To će doneti 7
mnoge radosti i vama i detetu, a to zahteva da posvećujete vreme svom detetu. Ako niste sigurni kakve su prave potrebe vašeg deteta, jednostavno ga zapitajte. Dete u svakom trenutku tačno zna šta mu treba i kakve su njegove potrebe, stoga negujte naviku komuniciranja sa detetom, pitajući ga šta mu je potrebno i šta želi. Onda se potrudite da mu te potrebe ispunite. Hijerarhija ljudskih potreba Da biste bolje razumeli i osvestili kod vas široko polje ljudskih potreba, navodim u nastavku hijerarhiju ljudskih potreba: 1. Opstanak 2. Sigurnost 3. Dodirivanje, kontakt putem kože 4. Pažnja 5. Ogledanje (reflektovanje) i eho, ponavljanje, odzvanjanje 6. Vodjstvo 7. Slušanje 8. Biti istinit, realan, svoj 9. Učestvovanje 10. Prihvatanje (drugi su svesni, prihvataju ozbiljno i dive se Istinskom Tebi, sloboda da se bude Istinski Svoj ONO ŠTO JESI, Tolerancija sopstvernih osećaja, Validacija, Poštovanje, Pripadanje i Ljubav). 11. Mogućnost da se žale gubici i raste 12. Podrška 13. Odanost i poverenje 14. Dostignuće/ostvarenje 15. Vladanje/Majorstvo, Moć, Kontrola 16. Kreativnost, imati osećaj ispunjenja 17. Doprinositi 18. Menjati stanje svesti, transcendirati običnog /uobičajenog 19. Seksualnost 20. Uživanje i zabava 21. Sloboda 22. Negovanje 23. Bezuslovna ljubav (uključujući i Višu Moć) Lična povelja prava 8
Da bismo bolje osvestili dete u nama, dobro je da se upoznamo sa poveljom ličnih prava. U nastavku navodim Kompilaciju ličnih prava koju je kreiralo nekoliko terapijskih grupa u okviru porgrama Iscelite unutrašnje dete: 1. Ja imam mnogo izbora u mom životu koji nadilaze puki opstanak 2. Ja imam pravo da otkrijem i poznajem dete u meni 3. Ja imam pravo da žalim nad onim što nisam dobio/la a bilo mi je potebno, ili nad onim što sam dobio/la a nije mi bilo potrebno, ili nisam to želeo/la 4. Ja imam pravo da pratim moje lične vrednosti i standarde 5. Ja imam pravo da kažem ne svemu kada osećam da nisam spreman/na, ukoliko ne osećam sigurnost ili ukoliko to ugrožava moje vrednosti 6. Ja imam pravo na dostojanstvo i poštovanje 7. Ja imam pravo da donosim odluke 8. Ja imam pravo da odredim i poštujem moje lične prioritete 9. Ja imam pravo da moje potrebe i želje drugi poštuju 10. Ja imam pravo da prekinem razgovore sa ljidima koji čine da se osećam poniženo i osramoćeno 11. Ja imam pravo da ne budem odgovoran/na za ponašanje, akcije, osećanja i/ili probleme drugih ljudi 12. Ja imam pravo da pravim greške i da ne moram da budem savršen/a 13. Ja imam pravo na sva svoja osećanja 14. Ja imam pravo da budem besan/a na nekoga koga volim 15. Ja imam pravo da budem poseban/na i svoj/a, i da ne moram da se osećam da nisam dovoljno dobar/a 16. Ja ima pravo da budem uplašen/a i da kažem: Uplašen/a sam 17. Ja imam pravo da iskusim i zatim se oslobodim straha, krivice i stida 18. Ja imam pravo da donosim odluke na osnovu mojih osećanja, prosuđivanja ili bilo kog razloga koji ja izaberem 19. Ja imam pravo da promenim svoje mišljenje bilo kada 20. Ja imam pravo da budem srećan/a 21. Ja ima pravo na moj lični prostor, vreme i potrebe 22. U redu je biti opušten/a, razigran/a i nestašan/a, 23. Ja imam pravo da se menjam i rastem 24. Ja imam pravo da unapredim svoje veštine komunikacije da bi me bolje razumeli 25. Ja imam pravo da stičem prijatelje i da se osećam dobro u društvu ljudi 26. Ja imam pravo da budem u sredini koja nije zlostavljajuća 27. Ja mogu da imam bolje zdravlje od onih koji me okružuju 28. Ja mogu da se brinem o sebi, šta god se dešavalo, 29. Ja imam pravo da žalim nad sadsašnjim ili dolazećim gubicima 30. Ja imam pravo da verujem onima koji su zaslužili moje poverenje 9
31. Ja imam pravo da oprostim drugima i da oprostim sebi 32. Ja imam pravo da dajem i primam bezuslovnju ljubav. DELOVI DETETA U NAMA To su delovi koji mogu biti potisnuti, a svaki od njih ima svoje specifične osobine, obeležene odredjenim uverenjima i shvatanjima. Mi ih projektujemo na osobe koje srećemo u nasem životu i onda te osobe izražavaju nas odnosno onaj deo nas koji je povređen, a često i potisnut. Ti delovi su nastali pod uticajem odredjenih trauma iz prošlosti. Podela unutrašnjeg deteta i stvaranje zavisnih delova su često svojstveni deci i odraslima koji su odrastali u problematičnim i disfunkcionalnim porodicama. Tada se javljaju i psihičke bolesti, frigidnosti, strogoća i manjak brige o sebi. Primeri nekih delova unutrasnjeg deteta: - Dete koje traži dodatnu pažnju (the Abandoned Child ) - roditelji su bili previše odsutni, zauzeti poslom, svojim brigama. Ovaj deo deteta je uplašen da će biti ponovo zapostavljen i traži dodatnu pažnju da bi se osećalo sigurno i voljeno, jer je usamljeno. - Zanemareno dete (the Neglected Child) ovo dete je ostavljano bez nege i ljubavi. Ne veruje da može biti voljeno i da vredno. Teško pokazuje i/ili ne zna kako da pokaže ljubav. Depresivno je i želi da se sakrije i plače. - Razigrano dete (the Playful Child) prirodno razigrano, kreativno, spontano i zabavno, voljeno dete. Ovaj deo deteta želi da se igra. Mnogi od nas su zaboravili kako to da rade i kako biti slobodan bez osecaja krivice da kao odrasli moramo raditi samo ono sto je značajno/vredno. - Razmaženo dete (the Spoiled Child ) deo u nama koji želi šta ono želi i to želi sada i ako ne dobije to što želi ono pada u histeriju - Uplašeno dete ( the Fearful Child) ovaj deo je bio previše kritikovan. Sada je uglavnom ankciozan i u panici. Potrebno mu je dosta ohrabrivanja i pozitivnih afirmacija. - Izolovano dete (the Disconnected Child) unutrašnje dete koje nikada nije naučilo da bude blisko sa nekim. Ono je odvojeno od drugih i asocijalno. Intimnost oseća kao pretnju. - Odbačeno dete (the Discounted Child) - deo nas koji je ignorisan i prema kome se ponašamo kao da ne postoji. Ono se oseća nevidljivim. Ne veruje u sebe i potrebno mu je puno ljubavi i podrške. Naša unutrašnja deca poseduju i različite karaktere: intelektualne i emotivne karaktere. Tako postoji deo koji želi da nas neguje i da nas štiti/ tzv. Zaštitinik unutrašnjem detetu, koji može 10
da nauči unutrašnjeg Kritičara kako da podržava umesto da kritikuje dete. Ovako obično i počinju unutrašnje bitke. Unutrašnji kritičar drži dete napetim i opreznim umesto da bude opušteno i da se oseća bezbedno i voljeno. Može doći do transformacija unutrašnjeg Kritičara u dobrog unutrašnjeg roditelja koji počinje da sluša dete i da mu dozvoljava da se zabavlja i uživa. Intelektualni karakteri je npr i Sudija (suprotno od kritičara) on kritikuje prema spoljnem svetu, a dobre osobine su pravednost, mudrost, saosećanje, perspektiva, dobro donosi odluke, odgovoran je. Loše osobine su: kritičnost, sklonost da osuđuje, umanjuje, omalažava, baca u depresiju). Emotivno-intelektualni karakter je Klovn, zabavljač, dobra osobina da je veseo, a loša da se ovim udaljuje, distancira od ljubavi i bliskosti. Emotivni karakter je npr buntovnik i avanturista. Slikovito predstavljeno to može izgledati kao da imate za konferencijskim stolom više različitih karaktera koji se neće uvek dobro slagati. Vežba 1: Nacrtati na papiru okrugli sto i poredjaj po svom unutrašnjem osećaju: unutrašnje dete, perfekcionistu, sudiju, čarobnjaka, kritičara, zaštitnika. Izaberite temu, npr. drugarstvo i poverenje. Unutrašnje dete želi da se igram sa drugom decom. Tada pored svakog od ovh predstavnika napišite šta bi ko od njih rekao unutrašnjem detetu. Obratiti pažnju na položaj svakog od navedenih karaktera u odnosu na unutrašnje dete. I S C E LJ E NJ E 11
Put isceljenja postoji i vodi od uspostavljanja kontakta sa unutrašnjim detetom, preko stalne brige o njemu i zadovoljavanju njegovih potreba, do integracije u ličnost odrasle osobe. Naravno, najvažnija stvar za dete su ljubav i bliskost. Vratiti se na mesto gde su ljubav i bliskost prekinuti ili narušeni i uspostaviti ponovo te veze, kako bi životna energija /ljubav mogla slobodno da teče (kao životna reka/drvo života u poretku ljubavi). Svako od nas može započeti svoje unutrašnje putovanje ka isceljivanju unutrašnjeg deteta. Nikad nije kasno za srećno detinjstvo / "it is never too late to have a happy childhood". Pored samoposmatranja i uspostavljanja aktivnog i brižnog odnosa prema svom unutrašnjem detetu koje možete da pokrene sami na načine koji su napred navedeni, postoji i stručna podrška na tom putu u vidu psihoterapeuta ili/i terapeuta poretka ljubavi. U psihoterapiji postoji terapija koja se naziva samo-izlečenje ili obnavljanje roditeljstva koji nam omogućuju da pružimo ljubav i podršku tom povredjenom detetu tako da može da ima ono što ranije nije imalo i da ponovo odraste u pravog sebe/izvornog/autentičnog. Transakciona analiza je psihoterapijska škola potekla iz psihoanalize, koja je razvila svoj jedinstven način rada i bavi se analizom transakcija između osoba. Poznati teorijski koncepti koji su primenljivi u radu sa klijentima su Ego stanja (dete, roditelj, odrastao), Igre, Dramski trougao i teorija životnog Skripta. Skript je životni plan koga donosimo na osnovu poruka koje dobijamo od roditelja i okoline, a na osnovu kojih donosimo zaključke. Na osnovu zaključaka donosimo rane odluke prema kojima dalje živimo svoj život. One mogu biti iskrivljene i disfunkcionalne, a pošto se ovo dešava od 3-7 godine života, često se ovog procesa i ne sećamo, ali to ne umanjuje njegovu ulogu tokom našeg celog života. Analiza životnog skripta nam pomaže da uvidimo kako se ovaj proces odvijao, gde su iskrivljenja i da donesemo nove, racionalne odluke. Poredak ljubavi sistemska i porodična terapija čiji je osnivač Bert Helinger, ima isceliteljsko dejstvo koje prevazilazi granice klasičnog terapeutskog rada. Kroz rad se sagledava gde su nastale povrede i blokade, a pošto ih shvatimo i spoznamo, one gube moć nad nama. Priznavanjem najdubljih povreda i vraćanjem na početno mesto (mesto pre povrede), oslobadjamo zarobljenu energiju koja postaje izvor lične snage i koja nas svakodnevno pokreće. Uporedni pregled psihoterapijskog rada i Poretka ljubavi - U transackionoj analizi pravi se razlika izmedju deteta, roditelja i odraslog. U odnosima sa drugim ljudima, mi ulazimo često u rezonancu sa detetom, roditeljem ili odraslim iz drugog porodičnog sistema. Tada se dešava da naše dete, roditelj ili odrasli u zavisnosti od deteta, roditelja ili odraslog iz drugog sistema, reaguje na odredjeni način koji je uslovljen postojanjem rezonance izmedju ta dva sistema. Ukoliko je unutrašnje dete povredjeno ono ograničava našu slobodu, kreativnost, spontanost, intuiciju, prepuštanje. Oslobađanjem unutrašnjeg deteta, oslobađamo i ove 12
osobine u nama. U TA, posmatra se šta je sa detetom na kognitivnom nivou: da li je traumatizovano, fragmentisano, spuntano, povredjeno, tužno. U poretku, delovanjem posebnih zakonitosti polja (bez kognitivnog delovanja) i postavljanjem konstalacija može se videti šta je sa unutrašnjim detetom i pratiti njegov odnos sa klijentom, roditeljima, precima i drugim licama u poretku. Na primer, može se odmah postaviti u rad predstavnik za klijenta i predstavnik za unutrašnje dete i pratiti kroz rad njihova medjusobna dinamika, a posebno kako se ponaša unutrašnje dete. Takodje, može se desiti da je predstavnik za klijenta u početku samo jedan, ali da se kasnije u samom radu javi potreba da se uvede još jedan predstavnik za klijenta ili za njegovo unutrašnje dete. Naime, usled odredjenog traumatičnog dogadjaja, dešava se da je jedan deo klijenta/deteta preživeo i socijalizovao se, a drugi deo deteta ostao zamrznut u tom traumatičnom momentu. To postaje posebno vidljivo u poretku, kada u radu svi preci / odrasli ustanu, a neko ostane da leži (ili da kleči) na podu, što može da bude indicija da je jedan deo deteta /ličnosti tog klijenta ostao i dalje vezan za odredjeni momenat i nije se integrisao sa klijentom odnosno da je unutrašnje dete tog klijenta povredjeno. Unutrašnje dete u poretku se uvek primeti po svom ponašanju: (ono je niže od ostalih, pravi dečje pokrete, ispušta dečje zvukove i slično). Ako je na podu, dete ne može da ustane samo, već tek kada roditelji i drugi u radu postanu odrasli i zreli, onda mogu da pruže ruku detetu da ga podignu. Poredak polazi od toga da dete čini stvari iz ljubavi. Ljubav je prisutna, samo je ponekad skrivena i treba je potražiti. Npr kada je neko ljut na svoje roditelje, Helinger traga za mestom na kome je u ranom detinjsvu došlo do prekida zbližavanja. Kada ga pronađe, vraća se sa klijentom u to vreme i pomaže detetu u njemu da pronađe put do majke ili oca ( primetio je da je ljutnja ili bes kod dece prema roditeljima često kada su ih oni prerano napustili, ali da se iza toga krije ljubav). Npr Helinger kaže klijentu da se u sebi vrati na mesto traume i da zamisli da je ponovo dete, ali ovog puta može da bude ono što jeste. Tada borba prestaje. Oni mogu ponovo da se okrenu jedni drugima i veza je ponovo uspostavljena izmedju roditelja i klijenta, ali i izmedju klijenta i njegovog unutrašnjeg deteta. (primer deteta koje sa kaljavim cipelama utrčava u kuću da majci pokloni cvet,a nailazi na majku ljutu jer je upavo obrisala pod). Druge terapije često imaju pristup da se evocira sećanje na taj bol i da se traumatičan dogadjaj ponovo doživi, oseti i da se njihovim razrešenjem menja i odnos koji to dete ima prema roditelju i prema drugim osobama. Helinger ukazuje na činjenicu da ako se kod klijenta apostrofiraju ta osećanja koja je osećalo dete (npr strah, ljutnja, bes i sl), bez direktnog povezivanja sa prekinutom vezom, sa ljubavlju, duže traje postupak isceljenja jer se duže dete zadržava na besu, ljutnji, očajanju. Brže se stiže na cilj ako se takav traumatičan dogadjaj odmah poveže sa mestom gde je prekinut i vrati se na tačku vezivanja, na ljubav. 13
Kada se posmatra iz ljubavi, onda se i bes i ljutnja tope kao sante leda pri velikim temperaturama. Na jednom drugom nivou, u vezi toga što se desilo (ukoliko je bilo toga da je neko nekome nešto naudio i da postoji bol i tuga) detetu je potrebno da zajedno sa ocem ili majkom oseća dubok bol. Helinger to naziva rečju šteta, jer u njoj nema optužbe, ona je izraz zajedničkog bola, ali i činjenice da do zbližavanja nije došlo ranije. Postoje razni oblici terapija koje prema svom unutrašnjem osećaju, vođeni nečim većim od nas, možemo da biramo i koristimo na putu isceljenja svog unutrašnjeg deteta. P o r e d a k lj u b a v i Bert Hellinger glavnu ulogu u polju psihoterapije dodjeljuje ljubavi, ljubavi koja je snažna pokretačka snaga. «Biti u ljubavi znači da sve, onakvo kakvo jest, bude voljeno, da je sve, onakvo kakvo jest, primljeno u duši.» Ljubav dece prema roditeljima je ogromna. Niko ne voli tako duboko i s krajnjom predanošću kao deca. Svojom ljubavlju žele pomoći roditeljima. To ide tako daleko da su spremni sve da žrtvuju za svoje roditelje, pa čak i svoje zdravlje i život. Ta je ljubav često skrivena. Ponekad se skriva iza neobičnog ponašanja ili iza duboke žalosti, kao i iza neumerenosti i neuspeha. Kada njihova skrivena ljubav iziđe na videlo, u radu, deca se menjaju, ali i svi u porodici. Njihovoj ljubavi ništa više ne stoji na putu. I ljubav roditelja prema deci ponekad je skrivena. Deci je teško tu ljubav prepoznati, a roditeljima je teško tu ljubav pokazati. Često zato što su roditelji zapleteni u obrasce i događaje iz svoje porodice. Dete ima iluziju da je svemoćno i da može da pomogne svojim roditeljima čak i da je jače od smrti. Kada dete to vidi na poretku, kroz postavljenu konstalaciju tada se iluzija raspršava i to dete odnosno klijent konačno shvata da je to samo iluzija, da nije svemoćno. Pored toga, kod deteta lojalnost prema svom porodičnom sistemu, prema roditeljima je velika, te iz takve lojalnosti, dete često preuzima na sebe ono što mu ne pripada odnosno što pripada roditeljima, ili nekog drugom pretku, iluzorno verujući da mu na taj način pomaže. Za dete je najgore ako bi bilo isključeno iz porodice. Zato dete nesebično čini sve kako bi pripadalo porodici. Često je spremno žrtvovati i vlasitit život da bi pomoglo svojim članovima porodice. Ova veza je potpuno nesebična i njoj upravlja posebno čulo. Merila su različita u zavisnosti od porodice, ali je uvek jaka potreba za pripadanjem. Bert Helinger, radeći sa bolesnima, primetio je da u porodicama postoji potreba da jedno od deteta želi da sledi istu sudbinu kao preminuli brat /sestra ili preminula majka / otac i s tim u vezi uočio je tri osnovne dinamike u porodičnom poretku: 1. tendecija deteta: Ja te sledim u smrt ili u bolest ili u odredjenu sudbinu ili 14
2. Radije ću umreti ja, nego da ti umreš ili Radije ću otići ja, nego ti ili 3. Ispaštanje vlastite krivice. U radu, kroz porodične konstalacije, dolazi do razrešenja odnosa dete-roditelj, a samim tim i isceljivanja unutrašnjeg deteta ukoliko je njegova povredjenost vezana za roditelje, što i jeste u većini slučajeva. Sve ono što klijent tada izgovori na glas, prethodno se poklonivši roditelju, kao razrešnje odredjene višegodišnje situacije ili višegodišnjeg odnosa može biti isceljujuće za unutrašnje dete, najčešće takve izjave: 1. Mama/tata, ja sam tvoje malo dete (mala/mali), mala ćerka, mali sin 2. Mislio sam/mislila sam da mogu bolje od tebe, ali ne mogu, to je previše za mene (Kada smo preuzeli njegov teret stavili smo se u poziciju da smo bolji od njega, a vraćajući roditelju ono što je njegovo istovremeno mu vraćamo i dostojanstvo. ) 3. Ljuta sam/ljut sam, besna sam/besan sam na tebe tata /mama. Kada pogledam iza besa osećam ljubav prema tebi (najčešće se dešava kad je roditelj pre rano napustio dete, dete sada hoće da pridje roditelju ali roditelj oseća ljutnju, a ne poštovanje i ljubav, pa zato ne može da uzvrati dok ne oseti isto. Kada na površinu izadje ljubav koja se i krije iza besa i ljutnje, dete može da pridje roditelju sa poštovanjem i ljubavlju i da bude isceljeno). 4. Mama/tata prihvatam te i volim te takvog kakav jesi. (prihvatajući roditelje takve kakvi su, dopuštamo sebi da prihvatimo i nas same i unutrašnje dete takve kakvi smo. Tada može doći do integracije, i do isceljenja). 5. Roditelj se poklanja detetu (posebna situacija kod incesta) i kaže: To je bilo iz ljubavi (pošto dete ostaje verno počinitelju koji je kažnjen i kažnjava samo sebe zbog toga, a ako to ono samo ne uradi onda to ponekad kasnije učini njegovo dete, a razrešenje dolazi u radu kada se prema svakom ponaša pravedno,svako od predstavnika stoji na svom mestu, kada svako stoji iza onoga što je uradio i svako se stara o sebi, ne meša se kod drugih i kada se razgrunu oblaci i dodje do polazne tačke koja je uvek ljubav.) Pored osećaja da je svemoćno, dete istovremeno ima i osećaj da je malo, zavisno od svojih roditelja, a samim tim i lako može biti povređeno. Deca i odrasli ne gledaju istim očima svet. Primera radi, setimo se kako smo kao deca zamišljali Boga? Zamišljali smo ga kao oca ili kao majku, možda kao nešto veće od rođenog oca i od rođene majke, ali u osećanju predani kao majci ili ocu. Kada odrasla deca pričaju o svojim roditeljima mnoga su razočarana svojom majkom ili svojim ocem. Prigovaraju im i zamišljaju što su njihovi roditelji trebali učiniti drukčije. Oni koji tako pričaju o svojim roditeljima očekuju od njih nešto što zapravo samo Bog može dati. 15
To znači da su oni svoje roditelje postavili pokraj Boga i od njih očekuju da moraju biti kao Bog. Vežba 2: Bert Hellinger predlaže da napišete pismo majci /ocu u kome je molite za oproštaj, navodeći da je npr. majka obična žena, kao i milion drugih žen, a da je otac običan muškarac kao i milion drugih muškaraca. Da je sve što su učinili za vas bilo ispravno. Da se zahvalite: Hvala, draga majko, hvala, dragi oče. Oslobađam te, draga majko/dragi oče, od svih mojih očekivanja i zahteva koji idu iznad onog što se sme zahtevati od jedne obične žene/muškarca. Dobio/la sam dovoljno i to je dosta. Hvala. Ovde bih skrenula pažnju i na aroganciju kod dece, o kojoj Helinger takodje piše. Deca ne bi trebalo da znaju o krivici svojih roditelja, kao i o njihovom intimnom odnosu. Ako se dete raspituje onda ono kažnjava sebe, a isto se dešava i kada roditeli sami ispričaju detetu nešto takvo o sebi. Za dete tada postoji izlaz u tzv duhovnom zaboravljanju ono se mora potupuno povući iz toga. Dete ima roditelje takve kakvi su i oni ne mogu biti ništa drugo od onoga što jesu. Muškarac i žena ne postaju roditelji zato što su dobri ili loši već zato što se vezuju kao muškarac i žena. Dete zato mora od njih da prihvati život onakav kakav su mu oni dali. Ni roditelj ni dete tu ništa ne mogu pridodati niti isključiti. Dete mora da prihvati život onakvim kakvog su mu roditelji dali. Dete iako je sa jedne strane požrtvovano, ono je na drugom nivou i potpuno sebično. Postoji višeslojsnost u reakcijama dece. Ono što dete kaže je jedna stvar, ono što ono hoće sasvim druga. Npr dete koje se ponaša kao buntovnik, na drugom nivou je sasvim verno i odano. Ali svako dete postupa iz ljubavi. I kad smeta ono postupa iz ljubavi. Mora se samo pronaći mesto u kome leži ta ljubav, a kada se to mesto pronadje, njegovo ponašanje postaje jasno. Vežba 3: Ova vežba se radi u paru (osoba A i B), a terapeut postavlja i prati vežbu. Osoba A je klijent, osoba B njeno unutrašnje dete. Osoba A stoji okrenuta ka osobi B koja sedi na podu, kleči ili na drugi način zauzima položaj osobe koja je i fižički niža/manja od osobe A. Terapeut posmatra kakav položaj će da zauzmu obe osobe, kako će se osećati i ponašati. Da li je osoba B tužna, uplakana, usamljena ili je pak razigrana, nestašna, kreativna? Pustiti osobe da prate svoj unutrašnji impuls i pratiti dinamiku njihovog odnosa. Iz njihovog položaja i ponašanja može se videti kakav je odnos klijenta i njegovog unutrašnjeg deteta i na koji način klijent može da pridje detetu i da uspostavi kontakt sa njim. To je važno osećanje i saznanje za klijenta. 16
Nakon odredjenog vremena osoba A i B mogu da zamene svoje pozicije, kada osoba A odlazi na mesto osobe B i dobija mogućnost da oseti kako se osoba B osećala na tom mestu odnosno kako se oseća unutrašnje dete. I ovo je važno osećanje i saznanje za klijenta. Helinger kaže: Sva deca su dobra njihovi roditelji također. Svi smo mi dobri i bili smo dobri kao deca i da još uvek smo dobri. I naši su roditelji dobri jer su i oni nekada bili deca. I kao deca su bili dobri i kao roditelji su dobi. Kada kažemo: Ali dijete je ipak napravilo to i to, i roditelji su napravili to i to. Oni su to napravili. Ali zašto su to napravili? Iz ljubavi. Zaključak je da je svako dobar onakav kakav je. Da je dobar upravo zato što je takav kakav je. Da se zbog toga ne smemo brinuti ni o sebi samima ni o deci ni o svojim roditeljima, jesu li dobri ili nisu. No ponekad je naš pogled zamagljen, tako da ne vidimo gde smo dobri, gde su djeca dobra i gde su njihovi roditelji dobri. Kroz porodicne konstalacije došlo je na videlo da smo povezani u veću celinu u porodični sistem. Tom sistemu ne pripadaju samo roditelji, braća i sestre, nego i babe i dede, te prabake i pradede i drugi preci. Tom sistemu pripadaju i drugi kao na primer raniji partneri naših roditelja ili baka ili deda. U tom sistemu svima upravlja zajednička sila koja prati određene zakone. Porodični sistem je duhovno polje, u kome su svi sa svima u rezonanci. Ako postoji nered, on u takvom polju nastaje ako je neko ko mu pripada bio isključen ili zaboravljen. I te osobe su sa nama u rezonanci i važne su i u sadašnjosti. Jer u tom polju vredi osnovni zakon: Svi koji mu pripadaju imaju jednako pravo pripadati mu. Niko ne može biti isključen. Ako je bio isključen iz bilo kakvih razloga, pod uticajem tog polja preko te rezonance drugi član porodice biće određen da zastupa toga isključenog. Tada se taj član, na primer najčešće dete, ponaša čudno (zavisno ili bolesno ili kriminalno ili agresivno i sl). Ali kako to? Jer ta osoba gleda s ljubavlju na nekoga isključenog i svojim nas ponašanjem prisiljava da pogledamo toga odbačenog i isključenog s ljubavlju. To takozvano loše ponašanje jest ljubav prema nekome ko je u tom polju bio isključen. Umesto da se brinemo o takvom detetu i pokušavamo ga promeniti, s tim detetom gledamo na polje kojem pripadamo sve dok pod vodjstvom tog deteta ne pogledamo tamo gde ta isključena osoba čeka, da je pogledamo i opet primimo u svoju dušu, u svoje srce, u svoju porodicu. Sva su deca dakle dobra ako im damo da budu dobra, ako umesto da gledamo na dete, gledamo tamo gde ono gleda s ljubavlju. Umesto da se brinemo o tom detetu i mislimo: Kako mogu tako da se ponašaju?, gledamo s njima na tu isključenu osobu i primimo je natrag k sebi. Čim je ta osoba primljena u dušu roditelja i u porodicu, dete odahne i konačno se može osloboditi upletenosti u drugu osobu. 17
Drugi je zaključak da su i naši roditelji dobri jer ljubav deluje i iza svega što bismo hteli izbaciti kod naših roditelja. Ali ta ljubav ne ide k nama, nego tamo gde su kao deca oni gledali, prema nekome koga su željeli uvesti u porodicu. Ako počnemo davati prostor u sebi svim tim isključenim, i mi s našim roditeljima gledamo tamo gde oni vole. Tada smo slobodni, i naši roditelji su slobodni. Odjednom doživljavamo potpuno novu situaciju i učimo šta znači istinska ljubav. Sve može biti sve samo zato što je sa svim povezano. U svakom čovjeku vidim sve ljude i s tim u njemu i sebe. Osećam u njemu i sve druge ljude, svakoga onakav kakav je. U svakom čovjeku sreću me svi ljudi i u njima i ja. Ko drugima naškodi, naškodi i sebi. Ko druge unapredi, unapredi i sebe. Ko drugima nešto uskrati, uskrati i sebi, i ko ih umanjuje, umanjuje i sebe. Ko druge zaista voli, voli sve. Zato je ljubav prema bližnjem istovremeno sveobuhvatna ljubav, uključujući ljubav prema sebi samom. Ona je čista i ispunjena ljubav jer u svemu ima sve, pre svega i sebe sama. Iz svega navedenog, nedvosmisleno proizilazi da je prihvatanje sebe, odnosno deteta u nama, korak na putu prihvatanja nas samih, naših bližnjih, kao i ostalih ljudi. Meditacija 2: Prema kome smo gledali kao deca? Gledamo na sebe kao decu, kako smo se kao deca ponašali. Ponekad kada su se naši roditelji brinuli za nas, da li su možda mislili: S detetom nešto nije u redu. Kako se može tako ponašati? Kako se na primer može povući, bojati se, postati loš, biti nestrpljiv? Sada gledamo na dete što smo jednom bili i uživimo se: gde smo kao dete gledali kada smo se tako osjećali i tako ponašali? Gde je išla naša skrivena ljubav? S kim smo bili skroz duboko u rezonanci? Koja se osoba kroz nas htela učiniti uočljivom da bi napokon bila pogledana i voljena? Ovde se takodje možemo obratiti detetu u nama... Možemo reći ocu ili majci ili oboma ili i drugima: Pogledajte sa mnom prema tamo s ljubavlju. Tada možemo priznati kako smo jako voleli kao deca. Drukčije možda nego što je bilo očekivano, ali duboko u vezi s nekim ko nije smeo pripadati. Osećamo kako smo bili dobri i jesmo. Na koga su gledali naši roditelji kao deca? Sada idemo još korak dalje. Možete opet zatvoriti oči. Sada gledamo na svoje roditelje, onakve kakvi su bili. Oko nečeg smo se možda kao deca suprotstavljali i želeli smo da su barem bili drugačiji. Sada ih gledamo kao kad su bili deca i gde su kao deca gledali. Na koga su gledali? Na onog ko je bio isključen ili zaboravljen? S kim su bili u rezonanci i možda su još uvek? Kako su iz te rezonance, iz te duboke skrivene ljubavi, postali takvi kakvi jesu? 18
Gledamo s njima na te osobe s ljubavlju i volimo te osobe kao što su ih i naši roditelji voleli kao deca, iako je to sve možda bilo nesvesno. To duboko nastojanje išlo je prema nekome da bi ga opet uvelo. Dopuštamo tim osobama da se i u nama smeju činiti uočljivim. Pogledamo ih i kažemo im: Da. Vidim te. S ljubavlju ti dajem mesto u svome srcu. Z a k lj u č a k Posle ovog iskustva, može li još neko sumnjati da su sva deca dobra? Mi kao deca? Naši roditelji kao deca? Svi su dobri. Svi smo dobri. To je sveobuhvatna ljubav. Ona se izražava u nečemu sasvim jednostavnom, da na sve gledamo (da ih vidimo) i da im damo mesto u svome srcu. Prihvatiti svoje roditelje onakvima kakvi jesu sa ljubavlju (bez zameranja, bez očekivanja, bez idealizacije). Prihvatiti osobe iz svog porodičnom poretku onakvima kakve one jesu i dati im mesto u svom srcu. Prihvatiti svoj život sa svim teškoćama i nedostacima. Prihvatiti svoje unutrašnje dete, sa ljubavlju. Prihvatiti celog sebe onakvim kakav si, sa ljubavlju. I u svemu tome, ključnu ulogu ima ljubav! Za kraj... Mali Princ, Posveta LEONU VARTU, Molim decu da mi oproste što sam ovu knjigu posvetio odrasloj osobi. Ima jedno ozbiljno izvinjenje: ta odrasla osoba je najbolji prijatelj koga imam na svetu. Imam i drugo izvinjenje: ta odrasla osoba u stanju je sve da razume, čak i knjige za decu. Imam i treće izvinjenje: ta odrasla osoba živi u Francuskoj, ona je gladna i njoj je zima. 19
Potrebno je da je neko uteši. Ako sva ta izvinjenja nisu dovoljna, rado ću posvetiti ovu knjigu detetu koje je nakad bila ta odrasla osoba. Sve odrasle osobe su najpre bile deca. (Ali se malo njih toga seća). Ispravljam, dakle, svoju posvetu: LEONU VARTU, KAD JE BIO MALI DEČAK Tako i ja sada, ovaj rad posvećujem svom unutrašnjem detetu, ali i vašoj unutrašnjoj deci dragi moji koji ovo čitate. Literatura: 1. Haris A, Tomas (2011): Ti si ok, ja sam ok - Izdanje Psihopolis institut, Novi Sad 2. Hellinger, Bert (2008): Priznati ono što jeste, Izdanje Paideia, Beograd 3. Hellinger, Bert (2012): Meditacije, Izdanje Moć lotosa, Zagreb 4. Hellinger, Bert (2013): Priče o ljubavi, Izdanje Moć lotosa, Zagreb 5. Whitfield, M.D, Charles L. (1987): Healing the Child Within Izdanje Health Communications, Inc. 6. Kamerun, Dzulija: Put umetnika 7. De Sent Egziperi, Antoan : Mali Princ 20