Upravljanje rizikom i osiguranje **

Svetlana Ivanović* Upravljanje rizikom i osiguranje ** Rezime: Ovaj rad sagledava pitanja menadžmenta rizika i osiguranja. Definisan je pojam upravljanja rizikom, predstavljeni su najvažniji ciljevi ovog procesa, date su glavne karakteristike kao i prednosti i nedostaci osnovna tri metoda upravljanja rizikom. Poseban akcenat stavljen je na osiguranje kao jedan od najčešće korišćenih pristupa u menadžmentu rizika. Na kraju je prikazana matrica za donošenje odluka pri izboru adekvatnog metoda upravljanja rizikom. Ključne reči: rizik, upravljanje rizikom, osiguranje, riziko menadžer. Summary: This paper examines the topics of risk management and insurance. It defines risk management concept and explains primary goals of this process. It also describes basic characteristics as well as strengths and weaknesses of the major risk management methods. Special attention is paid to the insurance, as one of the most common approaches in risk management. At the end, the matrix for making decision about suitable risk management method is presented. Keywords: risk, risk management, insurance, risk manager. 1. UVOD U uslovima globalizacije i stvaranja jedinstvenog svetskog tržišta, rizik postaje neodvojiva komponenta ekonomske aktivnosti, pa se preduzeća moraju osposobiti da što bezbednije prežive potrese i što efikasnije iskoriste šanse koje nastaju iznenadnim promenama u spoljnim faktorima. Upravo iz ovog razloga upravljanje rizikom postaje neophodan segment celokupnog upravljanja preduzećem i treba mu posvetiti pažnju, jer neuspeh i propusti u ovoj oblasti cesto ozbiljno ugrožavaju opstanak preduzeća.. U slučaju ostvarivanja rizika menadžeri vreme posvećuju sanaciji nastalih gubitaka umesto * Ekonomski institut, Beograd ** Rad predstavlja deo rezultata istraživanja na projektu 1491 finansiranog od strane MNTRS 69

S. I v a n o v i ć U p r a v l j a n j e r i z i k o m i o s i g u r a n j e novim, profitabilnim projektima. Neočekivani gubici negativno utiču i na kreditni rejting, kao i na ugled menadžera i firme u javnosti. 2. UPRAVLJANJE RIZIKOM Upravljanje rizikom ili menadžment rizika može da se definiše na nekoliko načina. Po jednoj definiciji to je "sistematski proces upravljanja izloženosti poslovne organizacije riziku da ostvari svoje ciljeve na način koji je konzistentan sa javnim interesom, bezbednošću ljudi, faktorima prirodnog okruženja i zakonom (videti [4], strana 16). Ova definicija ukazuje da savremeni menadžment rizika kao proces ne vodi samo računa o profitu već i o širim socijalnim konsekvencama uklapanja firme u okruženje. Po drugom autoru menadžment rizika predstavlja "sistematski proces identifikacije i evaluacije čistih rizika kojima je izloženo preduzeće ili individua kao i selekciju i implementaciju adekvatne metode za upravljanje rizikom" (videti [4], strana 16). Iz navedih definicija uočavamo da su osnovne funkcije menadžmenta rizika: sistematsko i kontinuirano istraživanje izloženosti riziku gubitka, zatim vrednovanja prirode, frekvencije, jačine i potencijalnog uticaja gubitka na organizaciji, kao i planiranje i organizacija kontrole rizika i tehnike finansiranja rizika da bi se efikasno minimizirao uticaj gubitka na organizaciju. 2.1. Ciljevi upravljanja rizikom Kao najopštiji cilj, iz koga proizilaze i ostali, specifični, ciljevi upravljanja rizikom navodi se maksimizacija prinosne vrednosti preduzeća, koja je u funkciji budućeg neto novčanog toka. Samo prisustvo rizika, odnosno mogućnost nastanka ekonomski štetnog događaja koji će smanjiti priliv tj. povećati odliv gotovine, smanjuje prinosnu vrednost. Ovo smanjenje prinosne vrednosti prouzrokovano prisustvom rizika naziva se trošak rizika. Trošak rizika inkorporira sve gubitke vezane za realizaciju štetnog događaja i jednak je razlici prinosne vrednosti bez prisustva rizika i prinosne vrednosti u prisustvu rizika. Iz navedenog, zaključujemo da se upravljanje rizikom svodi na minimiziranje troška rizika jer se time istovremeno maksimizira prinosna vrednost firme (videti opširnije [1], strane 30-37). Pored ovog opšteg cilja postoje i brojni konkretni ciljevi: održanje preduzeća na tržištu - je prvi i najvažniji cilj. Firma nastoji da, po nastanku velike štete nastavi sa obavljanjem barem jednog dela ranijih poslova kako bi delimično očuvala tržišnu poziciju. kontinuirano poslovanje - odnosno nastavljanje rada nesmanjenim intezitetom, je od izuzetne važnosti za pojedina preduzeća, kod kojih bi smanjenje obima poslovanja dovelo do prelaska kupaca kod konkurenata. stabilnost prihoda - odnosi se na nastojanje firme da prinos po akciji (dividenda) ostane nepromenjen i posle nastanka štete. kontinuiran rast - rast i razvoj firma ostvaruje razvojem novih proizvoda i probojem na nova tržišta kao i pripajanjem drugih preduzeća. Riziko- 70

I n d u s t r i j a 1-2 / 2 0 0 3 menadžer treba da spreči negativan uticaj šteta na izabranu metodu rasta. društvena odgovornost - neočekivani gubici, osim na preduzeće, mogu imati negativan uticaj i na kupce, dobavljače, kreditore pa je zadatak upravljanja rizikom da ublaži uticaj štete na širu društvenu zajednicu. 2.2. Organizovanje i proces upravljanja rizikom Odeljenje upravljanja rizikom može da ima različit položaj u organizacionoj strukturi u zavisnosti od veličine preduzeća ili tipa rizika kome je poslovanje izloženo. U velikim organizacijama ovo odeljenje predstavlja poseban sektor, koji je odgovoran za upravljanje čistim rizikom i na čijem čelu se nalazi rizikomenadžer. U nekim preduzećima ovaj sektor je podređen sektoru finansija, zbog zajedničkog nastojanja oba sektora da zaštite imovinu preduzeća od šteta kao i da nađu najpovoljniji način za finansiranje gubitka. Bez obzira na položaj u organizaciji, ovo odeljanje ne sme da bude izolovano, već naprotiv, treba da održava komunikaciju sa ostalim sektorima i da ih uključuje u svoj rad. Tako, na primer, sektor finansija obezbeđuje značajne informacije o uticaju eventualnih šteta na gotovinski tok ili profit, a primenom kontrole kvaliteta u sektoru proizvodnje smanjuje se rizik od odgovonosti za štete nanete kupcima zbog neispravnih proizvoda. Proces upravljanja rizikom obuhvata sledećih 5 faza : 1. identifikacija svih značajnih rizika kojima je izloženo preduzeće; 2. procenjivanje učestalosti i veličine potencijalnih šteta; 3. izbor adekvatne metode za upravljanje rizikom; 4. implementacija izabranog metoda i 5. kontrola rezultata primene metode upravljanja rizikom da bi se obezbedila efikasnost programa menadžmenta rizika. 2.3. Identifikacija rizika i procenjivanje učestalosti i veličine potencijalnih šteta Prvi korak u procesu upravljanja rizikom je utvrđivanje i definisanje potencijalnih šteta. Izvori informacija, koje menadžeri koriste prilikom identifikacije rizika su: finansijski izveštaji; podaci o ranijim štetama; upitnici koji se specijalno sastavljaju za analizu rizika i fizička inspekcija pogona preduzeća. Pošto su rizici, kojima je preduzeće izloženo, vrlo heterogena kategorija i međusobno se značajno razlikuju, nakon identifikacije menadžer mora da ih klasifikuje i to prema vrsti štete koju izazivaju (rizik gubitka imovine preduzeća, rizik smanjenja prihoda, rizik od odgovornosi, rizik krađa i pronevera zaposlenih itd). Nakon što su identifikovane potencijalne štete, sledeći korak menadžmenta rizika odnosi se na merenje uticaja koji određeni rizici imaju na poslovanje preduzeća, drugim rečima procenjuje se potencijalna učestalost i veličina šteta. Učestalost šteta je očekivani broj negativnih ekonomskih događaja koji će se desiti u posmatranom vremenskom periodu, dok se veličina šteta odnosi na očekivanu razmeru štete. 71

S. I v a n o v i ć U p r a v l j a n j e r i z i k o m i o s i g u r a n j e Riziko-menadžer procenjuje učestalost i veličinu šteta za svaku vrstu rizika, da bi na osnovu toga rangirao rizike prema njihovom relativnom značaju. Na vrhu liste nalaze se rizici čija realizacija ima katastrofalne posledice i može da dovede do bankrotstva preduzeća, pa na njih menadžment obraća posebnu pažnju, dok se rizici sa malim uticajem na preduzeće uglavnom zanemaruju. Procena rizika je od značaja i prilikom izbora odgovarajuće metode za zaštitu od rizika. Na primer, ako se određena šteta redovno pojavljuje, tada preduzeće može da je tretira kao uobičajen tekući trošak, dok se za štete, koje neredovno nastaju i tesko ih je predvideti, koristiće se drugačiji pristup. Prilikom procene rizika, treba imati u vidu, da veličina ima veći značaj od učestalosti šteta, jer velike štete sa katastrofalnim posledicama mogu da potpuno onesposobe preduzeće za dalje poslovanje. Zbog toga, menadžer mora uzeti u obzir sve štete koje određeni događaj može da prouzrokuje. U analizi veličine štete često se pravi razlika izmedu najveće moguće štete i najveće verovatne štete. Pretpostvimo da riziko-menadžer analizira kolika će biti veličina štete ukoliko fabrika strada u poplavi. U tom slučaju, on procenjuje da će, ukoliko poplava totalno uništi fabriku ukupni troškovi obnove iznositi 10 miliona $ i to je najveća moguća šteta. Najveća verovatna šteta procenjuje se na 8 miliona $ i menadžer najčešće nju uzima u obzir, jer je poplava koja izaziva najveću moguću štetu vrlo retka pojava i javlja se jednom u 50 godina (videti opširnije [1]). 3. METODI UPRAVLJANJA RIZIKOM Kada su prethodne dve faze u procesu upravljanja rizikom (identifikacija i evaluacija rizika) uspešno završene, prelazi se na treći i najvažniji korak, a to je odabir adekvatnog metoda ili kombinacije više metoda za upravljanje rizikom. Metodi koje preduzeća najčešće koriste u cilju zaštite od rizika mogu se svrstati u sledeće tri grupe, (vidi sl.1., prema[4], strana 38): 1. metod kontrole šteta; 2. metod finansiranja šteta i 3. metod interne redukcije rizika. 3.1. Metod kontrole šteta Ovaj metod obuhvata akcije u cilju smanjenja učestalosti i veličine očekivanih šteta. Pojam kontrole šteta često se meša sa kontrolom rizika, medutim postoji značajna razlika izmedu akcija koje se preduzimaju u cilju smanjenja očekivanih šteta i akcija kojima se smanjuje prisustvo rizika kao što je npr. interna redukcija rizika. 72

I n d u s t r i j a 1-2 / 2 0 0 3 METODI UPRAVLJANJA RIZIKOM KONTROLA ŠTETA FINASIRANJE ŠTETA INTERNA REDUKCIJA RIZIKA Izbegavanje šteta Samopridržaj Diversifikacija Prevencija šteta Neosiguravajuć i transfer rizika Investiranje u inform acije Osiguranje Slika 1: Metodi upravljanja rizikom a) Izbegavanje rizika Kod ovog pristupa, preduzeće smanjuje izloženost riziku smanjući nivo rizičnih aktivnosti koje obavlja. Preciznije, firma izbegava da uopšte započne bavljenje određenom rizičnom delatnočću ili odlučuje da napusti neku rizičnu aktivnost koju je do tada obavljalo. Na primer, transportno preduzeće koje prevozi toksične hemikalije, koje deluju štetno na zdravlje ljudi ili zagađuju prirodnu sredinu, u cilju smanjenja rizika odlučuje da se preorjentiše na transport drugih, netoksičnih proizvoda ili da drastično smanji broj rizičnih isporuka. Prednost ovog pristupa je u tome što opasnost od nastanka ekonomski štetnog događaja nestaje ili je bitno smanjena. Kao jedan od nedostataka navodi se nemogućnost da se izbegnu svi rizici kojima je preduzeće izloženo, npr. rizik smrti ključnih ljudi u preduzeću, tako da se ova metoda primenjuje samo u određenim slučajevima. Drugi nedostatak je to što su rizične aktivnosti, po pravilu, profitabilne pa su oportunitetni troškovi primene ove metode vrlo visoki. b) Prevencija šteta Pristup prevencije šteta obuhvata aktivnosti preduzeća kojima se smanjuje učestalost i veličina šteta. Za razliku od pristupa izbegavanja rizika, u ovom slučaju preduzeće ne nastoji da izbegne izloženost određenom riziku, već da određenu rizičnu aktivnost izmeni tako da ona postane bezbednija i prihvatljiva za preduzeće. Kod ovog pristupa razlikujemo preventivne i represivne mere. Preventivne mere se preduzimaju pre nastanka štetnog događaja i cilj im je da spreče i uklone uzrok koji izaziva gubitak. Ovim merama se smanjuje učestalost šteta. Primeri preventivnih mera su: izgradnja fabrika od protivpožarnih materijala, periodična kontrola ispravnosti uređaja da bi se sprečile povrede radnika, izgradnja nasipa da bi se smanjila mogućnost poplave. Ako do štete ipak dođe, preduzimaju se represivne mere koje imaju za cilj smanjenje veličine nastalih gubitaka. Primeri su ukazivanje prve pomoći povređenim radnicima, instalacija uređaja za gašenje požara, ograničavanje iznosa gotovine u blagajni itd. Prednost primene pristupa prevencije šteta ogleda se u tome što nastanak 73

S. I v a n o v i ć U p r a v l j a n j e r i z i k o m i o s i g u r a n j e štetnog događaja, pored direktnih, izaziva i indirektne troškove koji mogu da premaše direktne. Na primer, u slučaju da se radnik povredi pri radu, osim direktnih troškova (troškovi lečenja, deo zarade koji se isplaćuje radniku za vreme bolovanja...) firma snosi i indirektne troškove (prekid proizvodnje, troškovi obuke novog radnika...). Time što sprečava nastanak šteta ili utiče na njihovu veličinu, preduzeće smanjuje troškove poslovanja. 3.2. Metod finansiranja šteta Osnovni način zaštite od rizika, kod primene metoda finansiranja šteta, je formiranje fondova iz kojih će se nadoknaditi nastale štete. Kod ovog metoda razlikujemo tri pristupa: samopridržaj, neosiguravajući transfer rizika i osiguranje. Navedeni pristupi se međusobno razlikuju prema načinu generisanja fondova namenjenih pokriću šteta. Samopridržaj i neosiguravajući transfer rizika biće objašnjeni u nastavku, dok će osiguranje kao pristup upravljanja rizikom biti pretstavljeno u sledećem poglavlju. a) Samopridržaj Samopridržaj (engl. retention- zadržavanje, čuvanje, nepuštanje) pretstavlja situaciju u kojoj preduzeće zadržava obavezu da samo snosi određene rizike. Kod ovog pristupa preduzeće generiše sopstvene fondove za pokriće šteta, dok se kod transfera rizika (tu spada i osiguranje) rizik prebacuje na drugu ugovornu stranu. Važno je praviti razliku između aktivnog i pasivnog samopridržaja. Aktivni samopridržaj se odnosi na slučaj kada je menadžment preduzeća svestan rizika i nakon detaljne analize donosi odluku da je najpovoljnije da preduzeće samo snosi taj rizik. Kod pasivnog samopridržaja, rizik se zadržava zbog neznanja ili nesposobnosti menadžmenta. Ova situacija je nepoželjna i može da bude opasna aka je reč o riziku sa katastrofalnim posledicama za preduzeće. Da bi samopridržaj bio primenjen kao pristup upravljanja rizikom treba da budu ispunjeni sledeći uslovi: predvidivost šteta - štete treba da su učestale, jer u tom slučaju rizikomenadžer može, sa velikom tačnošću, da predvidi kretanja šteta u narednom periodu i da ih tretira kao poslovne rashode koji se nadoknađuju iz poslovnih (redovnih) prihoda. veličina šteta - šteta ne sme da bude velika odnosno ne sme da ima katastrofalne posledice za preduzeće, jer u tom slučaju preduzeće neće moći samo da pokrije gubitak. raspoloživost ostalih metoda za upravljanje rizikom - u nekim slučajevima osiguravajuća duštva ne pružaju zaštitu od određenih rizika, ostali transferi rizika nisu na raspolaganju, dok kontrola šteta samo delimično smanjuje učestalost i veličinu gubitaka, pa preduzeću ne preostaje ništa drugo nego da taj rizik zadrži. 74

I n d u s t r i j a 1-2 / 2 0 0 3 Ako se preduzeće odluči za samopidržaj, prvo treba da utvrdi dinarski iznos šteta koje će se zadržati (nivo samopridržaja). Postoji nekoliko načina za utvrđivanje ovog iznosa, ali je najprihvatljiviji onaj koji nivo samopridržaja definiše kao maksimalan iznos šteta koje firma može da apsorbuje, a da pri tom ne ugrozi zarađivačku sposobnost i najčešće iznosi 5% godišnjeg prihoda pre oporezivanja (videti opširnije [4]). Kada se ostvari ekonomski štetan događaj, riziko menadžer donosi odluku iz kojih izvora preduzeća će biti nadoknađen. Ako su u pitanju učestale štete, koje ne prouzrokuju velike gubitke njih preduzeće ubraja u redovne rashode i nadoknađuje ih iz redovnih prihoda. U ove štete spadaju: sitne krađe u maloprodajnim objektima, kvarenje netrajnih proizvoda itd. Za nešto veće štete aktiviraju se dugoročna rezervisanja. Dugoročna rezervisanja su računovodstvena kategorija i predstavljaju sadašnje izdvajanje finansijskih sredstava za pokriće rizika koji će se realizovati u budućnosti. Na ovaj način pokrivaju se štete po osnovu izgubljenih sudskih sporova, kazne, penali itd. Treći izvor sredstava predstavljaju krediti uzeti od banaka. Iako, na prvi pogled, preduzeće ne koristi svoja sredstva za pokriće šteta i ovaj metod plaćanja se ubraja u samopridržaj jer uzeti kredit zajedno sa pripadajućom kamatom mora biti vraćen u utvrđenom roku. U ekstremnom slučaju, šteta je tolika da je preduzeće prinuđeno da prodaje delove imovine da bi je pokrilo. Poseban vid samopridržaja pretstavljaju sopstvena (captive) osiguravajuća društva. Njih osniva jedna velika korporacija ili više udruženih manjih preduzeća, sa ciljem da pruže osiguranje od svih rizika kojima je matična firma izložena. U svetu se ovakva osiguravajuća društva najčešće osnivaju u off-shore zonama (Barbados, Kajmanska ostrva itd). Prednosti osnivanja sopstvenih osiguravajućih društava su sledeće: dešava se da komercijalna osiguravajuća društva ne izdaju polise za određene vrste rizika, zato matična firma formira captive osiguravajuće društvo i na taj način pribavlja osiguranje; captive osiguravajuće društvo može da ostvaruje profit, koji uvećava ukupni profit korporacije, u slučaju da pored matičnog posluje i sa drugim preduzećima; captive osiguravajuće društvo ima lakši pristup reosiguravačima; u SAD-u se od 1992. godine, premije plaćene sopstvenom osiguravajućem društvu odbijaju od oporezivog dobitka, pod uslovom da captive 30% posla obavlja sa drugim preduzećima. Pre nego što se odluči za tehniku samopridržaja, menadžer treba da sagleda sve njene prednosti i nedostatke. Prednosti ovog pristupa su: uštede koje se ostvaruju pošto su često stvarne štete manje od iznosa premija koje bi firma platila osiguravajućem društvu; niži troškovi zaštite od određenih rizika kod samopridržaja, jer kada se koriste usluge osiguravajućih kompanija pored uobičajenih izdataka plaćaju 75

S. I v a n o v i ć U p r a v l j a n j e r i z i k o m i o s i g u r a n j e se i provizije agenata osiguranja i profit osiguravajućeg društva; efikasnije sprovođenje programa prevencije šteta jer kada preduzeće samo snosi rizik, ono je zainteresovano da spreči nastanak štete; pozitivan uticaj na novčane tokove, pošto preduzeće, sve dok ne nastane šteta, može slobodno da koristi novčana sredstva, koja bi inače bila blokirana kod osiguravača. Ovaj pristup ima i značajne nedostatke: dešava se da je iznos stvane štete, koju preduzeće samo nadoknađuje, veći od premije osiguravajućih društava, pa je u tim slučajevima, preduzeće na gubitku; premije plaćene osiguravaču odbijaju se od oporezivog dobitka, dok se u slučaju samopridržaja samo iznos stvano nastalih šteta odbija od poreske osnovice, pa će porez na dobit biti znatno viši. b) Neosiguravajući transfer rizika Pojam transfera rizika obuhvata tehnike kojima se rizik zajedno sa svim njegovim finansijskim posledicama prenosi na drugo pravno ili fizičko lice. Pošto se osiguranje, kao najznačajnija i najčešće korišćena tehnika transfera rizika posebno proučava, uvodi se pojam neosiguravajućeg transfera koji obuhvata sklapanje ugovora i hedžing strategiju kao dopunske tehnike u prenosu rizika. Riziko menadžeri koriste razne vrste ugovora, da bi odgovornost za određeni rizik kojem je preduzeće izloženo prebacili na drugu ugovomu stranu. Na primer, u ugovoru sa građevinskom firmom koja treba da izgradi novu fabriku za preduzeće, obično stoji da je za sve štete koje nastanu na objektu u toku izgradnje odgovoran preduzimač. Klauzula o izuzeću od odgovornosti kao deo ugovora takođe je efikasan način za transfer rizika. Ako izdavačko preduzeće unese pomenutu klauzulu u ugovor, u slučaju tužbe za plagijat, odgovoran će biti autor spornog izdanja, a ne izdavač. lako su do sada razmatrani metodi i pristupi koji se isključivo bave zaštitom od čistih poslovnih rizika, ovde ćemo pomenuti i hedžing kao metod za transfer cenovnog, deviznog i kamatnog rizika. Hedžing strategija (engl. hedge - odbraniti se, osigurati se protiv gubitka) podrazumeva upotrebu finansijskih derivata u cilju minimiziranja uticaja tržišnih rizika na poslovanje preduzeća. U uslovima inflacione eskalacije, fleksibilnih deviznih kurseva i varijabilnih kamatnih stopa - tržišni rizici postaju dominantni u savremenom poslovnom okruženju. Preduzeća i druge privredne organizacije vrše distribuciju i realokaciju ovih rizika primenom najnovijih finansijskih instrumenata kao sto su: forvard i fjučers ugovori, svopovi i opcije. Hedžing strategiju može se ilustrovati jednostavnim primerom zaštite od cenovnog rizika. Preduzeće koje koristi brašno kao sirovinu u procesu proizvodnje izloženo je riziku od neočekivanog porasta cene brašna, dok proizvođač brašna strahuje od pada cene. Da bi se zaštitila od cenovnog rizika ova dva preduzeća sklapaju forvard ugovor, koji je po svojoj prirodi terminski ugovor, što znači da se ne izvršava odmah, već o 76

I n d u s t r i j a 1-2 / 2 0 0 3 nekom kasnijem roku (npr. mesec dana po zaključenju ugovora). Na dan dospeća obaveze iz ugovora, proizvođač je dužan da isporuči kupcu određenu količinu brašna i to po ceni koja je unapred utvrđena (cena iz ugovora - forvard cena) i koja ne zavisi od trenutne cene brašna na tržištu. U prednosti metoda neosiguravajućeg transfera spadaju: mogućnost transfera rizika, koji se ne mogu osigurti kod osiguravača; transfer rizika često košta manje nego osiguranje; potecijalna šteta može biti preneta na nekoga ko je u boljoj poziciji da sprovede program prevencije šteta. Nedostaci ovog pristupa su: slučaj kada pravno ili fizičko lice, na koje je prenet rizik, nije u stanju da nadoknadi nastalu štetu pa odgvonost prelazi na lice koje je izvršilo transfer; problem je i u različitim interpretacijama jednog istog ugovora zbog dvosmislene i nejasne pravne terminologije 3.3. Metod interne redukcije rizika Preduzeće može interno da smanji izloženost riziku kroz diversifikaciju ili investiranje u informacije. a) Diversifikacija Oslanjanje na jedan proizvod u uslovima stalnih promena u potrebama i ukusima potrošača je rizik koji mogu da podnesu samo preduzeća sa specifičnim položajem na tržištu. Proizvodni program diversifikovanog preduzeća obuhvata proizvode koji se po tehnološkoj osnovi, tržišnoj nameni i načinu prodaje međusobno značajno razlikuju, pa time smanjuju rizik koji proizilazi iz čestih promena u tržišnim, tehničkim i društvenim faktorima. Izbor diversifikacije kao metode za smanjenje rizika zahteva složenu analizu velikog broja faktora koji ponekad imaju suprotno dejstvo na poziciju preduzeća. Nužno je, između ostalog, izbalansirati prednosti koje se stiču po osnovu fleksibilnosti diversifikovanih preduzeća u odnosu na žrtve koje proizilaze iz smanjivanja koherentnosti proizvodnog asortimana. b) Investiranje u informacije Drugi pristup internoj redukciji rizika je investiranje u informacije. Primenom ovog pristupa dobijaju se precizna i tačna predviđanja očekivanih šteta, pa preduzeće može na vreme da preduzme preventivne mere zaštite. Savremeni informacioni sistemi omogućavaju pouzdane prognoze frekvencije i veličine potencijalnih šteta vezanih za čiste poslovne rizike. Velika i srednja preduzeća najčešće samostalno organizuju predviđanje ključnih varijabli koje utiču na poslovanje, dok se manja preduzeća obraćaju specijalizovanim firmama. 77

S. I v a n o v i ć U p r a v l j a n j e r i z i k o m i o s i g u r a n j e 4. OSIGURANJE KAO PRISTUP UPRAVLJANJU RIZIKOM Osiguranje je institucija čiji je cilj da nadoknadi štete koje nastaju usled dejstva rušilačkih sila u društvu i prirodi. Ono u suštini predstavlja udruživanje svih onih koji su izloženi istim opasnostima, a sa ciljem da zajednički podnesu štetu koja će zadesiti samo neke od njih. Zbog svojih specifičnosti, osiguranje ima značajne prednosti u odnosu na ostale metode za upravljanje rizikom, naročito kada je reč o zaštiti od rizika koji nisu učestali, ali su potencijalne štete velike. Prema Američkom udruženju za osiguranje i rizik, osiguranje se definiše kao udruživanje lica izloženih određenom riziku, čija realizacija ne zavisi od njihove volje, transferom tog rizika na osiguravača koji pristaje da obešteti ova lica (osiguranike) u slučaju realizacije osiguranog rizika. Analizom prethodne definicije, uočavaju se tri osnovne osobine karakteristične za svaku vrstu osiguranja, po kojima se osiguranje razlikuje od ostalih metoda za upravljanje rizikom, a to su: Formiranje zajednice rizika predstavlja suštinu osiguranja. Fizička i pravna lica se udružuju i tako dele teret rizika tj. zajednički se obezbeđuju od štetnih posledica nepredviđenih događaja. U idealnom slučaju, osiguravajuća kompanija okuplja veliki broj sličnih, ali ne nužno identičnih slučajeva izloženih određenom riziku. Naknada u slučaju realizacije rizika je druga karakteristika osiguranja. Obaveza osiguravača je da kada se ostvari ekonomski štetan događaj izvrši obeštećenje odnosno isplati osiguranu sumu. Nadoknada isključivo nehotičnih šteta znači da obaveza osiguravača prestaje ukoliko je osiguranik svojom voljom prouzrokovao nastanak štete. Medutim, nije moguće u potpunosti otkloniti uticaj čovekove volje, jer brojni rizici upravo i postoje zbog ponašanja osiguranika. Bitno je utvrditi da realizacija štetnog događaja nije prouzrokovana isključivo voljom osiguranika, bez ikakve slučajnosti, jer u tom slučaju osiguranje neće važiti. Sa stanovišta osiguravača, da bi bio obuhvaćen osiguranjem, rizik treba da ispuni sledeće uslove (videti opširnije [2]): mogućnost nastanka događaja - nije moguće osigurati nepostojeći objekat ili iskorenjenu bolest; neizvesnost nastanka određenog događaja - događaj koji će se sigurno ostvariti ili čije je ostvarenje u toku ne može biti obuhvaćen osiguranjem; ekonomska štetnost događaja - događaj neekonomske prirode ne može biti rizik u osiguranju; nezavisnost nastanka događaja od volje osiguranika ili drugog zainteresovanog lica; postojanje disperzije rizika - da bi pojedinac snosio samo mali deo rizika treba da postoji velika nesrazmera između ukupnog broja članova zajednice rizika i članova pogođenih tim rizikom, događaji koji istovremeno pogađaju veliki broj ljudi i objekata (ratovi, elementarne nepogode...) po pravilu se ne 78

I n d u s t r i j a 1-2 / 2 0 0 3 osiguravaju; učestalost rizika - ukoliko se rizik retko pojavljuje preduzeće ne oseća potrebu da se osigura od takvog rizika, Izvesna učestalost rizika je neophodna da bi se utvrdila verovatnoća njegovog budućeg ostvarenja; rizik mora biti dozvoljen zakonom - osiguranje jemči samo za one događaje koje dopušta zakon i koji se mogu smatrati moralnim i društveno dozvoljenim. 4.1. Upravljanje rizikom i osiguranje Pojmove osiguranja i upravljanja rizikom, ne bi trebalo mešati, kao što se često čini, jer je upravljanje rizikom širi koncept koji obuhvata identifikaciju i analizu svih rizika koji prete preduzeću, a zatim i izbor odgovarajuće metode za tretman tih rizika, dok je osiguranje samo jedan od pristupa finansiranja šteta, koju menadžer može da izabere u cilju zaštite od određenog rizika. Kada se donese odluka da se koristi osiguranje, riziko menadžer preduzima sledeće korake [videti [3]): izbor rizika koji će se osigurati; izbor osiguravača; sklapanje ugovora o osiguranju; upoznavanje zaposlenih u preduzeću sa uslovima osiguranja; periodična revizija programa osiguranja. Izbor rizika koji će se osigurati. Zbog brojnih prednosti u odnosu na ostale metode za preduzeće bi najsigurnije bilo da osigura sve rizike koji zadovoljavaju napred navedene uslove. Međutim, zbog ograničenih sredstava, ovakvo rešenje je neracionalno i nedostupno za većinu fimi. Zbog toga, riziko menadžer imajući u vidu potencijalnu veličinu i frekvenciju šteta, osigurava samo rizike sa velikim uticajem na poslovanje. Prema značaju rizika koje obuhvataju pravi se razlika izmedu obaveznog, poželjnog i dostupnog osiguranja. Obavezno osiguranje oduhvata rizike koji se po zakonu moraju osigurati (obavezno osiguranje radnika u slučaju povrede na radu) kao i rizike sa katastrofalnim posledicama koji ugrožavaju opstanak preduzeca. U poželjno osiguranje spadaju rizici koji mogu da prouzrokuju ozbiljne finansijske poteškoće, ali ne dovode do bankrotstva preduzeća. Dostupno osiguranje obuhvata one rizike koji imaju mali uticaj na poslovanje. Pored izbora rizika koji će se osigurati, riziko menadžer u ovoj fazi donosi odluku i o visini sume osiguranja. Suma osiguranja je iznos na koji je neka stvar osigurana i prema njoj se odreduje premija osiguranja. Obično je suma osiguranja jednaka vrednosti osigurane stvari. Medutim, dešava se da riziko menadžer odluči da kombinuje metode osiguranja i samopridržaja, pa je tada suma osiguranja niža od vrednosti osigurane stvari. U ovom slučaju osiguravač ne učestvuje u nadoknadi štete sve dok stvarna šteta ne premaši iznos koji je preduzeće odlučilo da samo pokrije. Cilj zadržavanja jednog dela rizika su uštede na premijama. 79

S. I v a n o v i ć U p r a v l j a n j e r i z i k o m i o s i g u r a n j e Izbor osiguravača. Prilikom izbora osiguravajućeg društva, riziko menadžer polazi od sledećih kriterijuma - finansijskog položaja osiguravača, usluga zaštite od rizika koje pruža kao i visine premije. Pri utvrđivanju finansijskog položaja, riziko menadžeri se oslanjaju na publikacije u kojima su osiguravajuća društva rangirana prema profitabilnosti, likvidnosti itd. Usluge osiguravajućih društava u koje spadaju identifikacija i procena šteta, kao i prevencija rizika imaju veliki uticaj na izbor preduzeća. Visina premije je takođe bitan faktor jer preduzeće nastoji da maksimizira koristi i minimizira troškove osiguranja. Sklapanje ugovora o osiguranju. Kada je osiguravač izabran prelazi se na sledeću fazu, a to je sklapanje ugovora o osiguranju. Ugovor o osiguranju čini polisa kao i opšti i pojedinačni uslovi osiguranja. Od izuzetne važnosti je da se obe strane usaglase oko osnovnih elemenata ugovora, odnosno o predmetu osiguranja, riziku obuhvaćom osiguranjem i trajanju osiguranja. Smatra se da je ugovor sklopljen kada obe strane potpišu polisu osiguranja. Upoznavanje zaposlenih u preduzeću sa uslovima osiguranja. Kada je potpisana polisa osiguranja riziko menadžer obaveštava o tome upravu i ostale zaposlene u preduzeću. Vrlo je bitno da zaposleni budu upoznati sa činjenicom da šteta izazvana grubom nepažnjom ili namemo izazvana šteta nije pokrivena osiguranjem. Takođe, neophodno je informisati zaposlene u kom roku se šteta prijavljuje osiguravaču kao i na koji način se prezentiraju neophodni dokazi o šteti. Periodična revizija programa osiguranja. Riziko menadžeri vrše periodičnu evaluaciju čitavog procesa sticanja osiguranja. To podrazumeva ponovnu analizu rizika obuhvaćenih osiguranjem, procenu kvaliteta usluga koje pruža osiguravač npr. da li se naknade blagovremeno isplaćuju itd. Upotreba osiguranja u programu upravljanja rizikom ima značajne prednosti: obeštećenje u slučaju nastanka štete je osnovna prednost ove metode, pošto je gubitak nadoknađen firma nastavlja nesmetano da posluje, a fluktuacije u prihodima, usled štete, su neznatne; osiguravač obezbeđuje vrlo efikasnui identifikaciju i analizu rizika kao i prevenciju šteta; premije osiguranja odbijaju se od poreske osnovice (dobitka pre oporezivanja) i predstavljaju poresku olakšicu. Za osiguranje se vezuju se i dva značajna nedostatka: premije osiguranja predstavljaju veliki trošak za preduzeće posebno kada se uzme u obzir činjenica da kod samopridržaja, sve dok ne nastane šteta, sredstva mogu da se investiraju u rentabilne projekte. Kod osiguranja se premije plaćaju unapred (pre nastanka štete) pa ne postoji mogućnost unosnog plasmana ovih sredstava; riziko menadžer je mnogo manje motivisan da efikasno sprovede mere 80

I n d u s t r i j a 1-2 / 2 0 0 3 prevencije šteta, poštoje eventualna šteta pokrivena osiguranjem. 5. IZBOR I IMPLEMENTACIJA ADEKVATNOG METODA ZA UPRAVLJANJE RIZIKOM Kada smo se upoznali sa karakteristikama različitih metoda za upravljanje rizikom treba razmotriti na koji način riziko menadžer donosi odluku o izbou onog metoda koja najviše odgovara tretmanu određenog rizika. Najčešći kriterijumi za izbor odgovarajućeg metoda upravljanju rizikom su učestalost i veličina potencijalnih šteta, a riziko menadžer donosi odluku analizom matrice učestalosti i veličine šteta (videti [4]): Red. br. Učestalost štete Veličina štete Odgovarajući metod 1. niska mala samopridržaj 2. visoka mala prevencija šteta 3. niska velika osiguranje 4. visoka velika izbegavanje rizika Slika 2: Matrica učestalosti i veličine šteta U prvom slučaju reč je o rizicima koji imaju mali uticaj na preduzeće jer su retki, a i kada se ostvare štete nisu velike. Preduzeća se najčešće odlučuju da zadrže ovakve rizike. Druga vrsta rizika je ozbiljnija jer se radi o malim štetama koje se često ostvaruju, pa preduzeće bira metod kojim će smanjiti učestalost šteta. Primer za ovu vrstu šteta su fizička oštećenja automobila preduzeća... Adekvatan metod za upravljanje rizicima iz druge grupe je prevencija šteta, kojom se nastoji smanjiti učestalost šteta. Pored prevencje koristi se i samopridržaj, jer je ovakve štete lakše predvideti pa se mogu nadoknadivati iz redovnih prihoda preduzeća. Za zaštitu od treće grupe rizika koristi se osiguranje, jer su potencijalne štete velike pa preduzeće ne može samo da ih snosi, a pošto nisu učestale - premije koje se plaćaju osiguravaču su ekonomski prihvatljive za preduzeće. Primeri su - rizici požara, krađa, rizik od odgovornosti i dr. Četvrtu i najozbiljniju grupu rizika preduzeće nastoji da izbegne. Na primer, ako je područje na kome preduzeće hoće da gradi fabriku, poznato po čestim katastrofalnim poplavama, najracionalnije bi bilo izbeći gradnju na ovakom terenu. 81

S. I v a n o v i ć U p r a v l j a n j e r i z i k o m i o s i g u r a n j e LITERATURA: 1. Harrington E. Scott, Niehaus R. Gregory: Risk management and insurance, Irwin McGraw Hill, 1999. 2. Lukić dr. Radojko: Računovodstvo osigurajavajućih kompanija, Ekonomski fakultet, Beograd, 1999. 3. Ljutić dr. Branko: Manadžment rizika i osiguranje, Poslovna politika, godina 29 br. 6 (2000.) 4. Redja E. George: Principles of risk management and insurance, Harper Collins College Publishers, 1995. 82