Nikola TANASIĆ 1 UDK 94:328.32:008(571+4) Biblid 0025-8555,57(2005) Vol. LVII, br. 3, pp. 284-318 Izvorni naučni rad Jul 2005. RUSIJA I ZAPAD - POLITIKA, ISTORIJA, KULTURA - ABSTRACT The author firstly examines cultural and historical potentials of Russia, analysing them in their positive and negative aspects. Western ability to fully confront contemporary problems is then challenged through a brief account of the cultural crisis in its society in order to establish, through an analysis of the specific reception of that crisis in Russia, whether it can offer new, fresh and/or different solutions to global problems. Finally, basic Russian cultural and political values are depicted through the history of their actions globally and the power and significance of those values is defended as exceptionally fruitful for appliance to the contemporary socio-political situation, as to the challenges that lay before the global society in the future. I. UVODNA ISPRIKA Ogromni problem koji iskrsava na samom početku svakog razmatranja o savremenoj ili istorijskoj situaciji Rusije, problem koji, istina, vreba kod svake vrste razmatranja svake nacije ili države, ali koji u slučaju 1 Nikola Tanasić, student filozofije na Filozofskom fakultetu, Beograd. Ovaj tekst je skraćena i prerađena verzija rada Sadašnjost i budućnost Rusije, za koji je autor u januaru 2005. godine nagrađen prvim mestom na konkursu Ruskog doma u Beogradu na temu Rusija u svetskoj istoriji, politici i kulturi. 284
baš ove ogromne zemlje poprima najizrazitije crte, jeste problem objektivnosti. Naime, na prvi pogled se čini da se pogotovo Rusiji uopšte ne može pristupiti hladno, ravnodušno i rezervisano, što bi jedan objektivan i racionalan prikaz zahtevao - njena prostranstva, njena društveno-kulturna realnost i njen istorijsko-politički oreol takvi su da posmatrača prosto sopstvenim dimenzijama uvlače u sebe, obavezujući ga da zauzme stav. Jednostavno, jedan geografsko-kulturno-državni kompleks tih dimenzija ne može se posmatrati sa strane, kao što se ne može ceo mišlju obuhvatiti (niti njegova mapa cela osmotriti bez okretanja globusa) - mora se u njega ući da bi ikakav sud bio moguć. Ili se može odbiti svaki kontakt i poimanje, a ocena doneti prosto na osnovu predrasuda. Sa time na umu valjalo bi slediti izlaganje u ovom tekstu. I iako će se moći reći da je pristup Rusiji koji će ovde biti zastupan i viđenje njene uloge i zadatka u daljem uobličavanju planetarne realnosti pristrasan, nastojaće se izbeći optužba da on nije objektivan. Jer, mada će se osnovne stihije koje deluju u, i oko Rusije moći samo naznačiti, usled čega će mnogima nedostajati potpuno utemeljenje i obrazloženje, ipak će namera biti da se prikažu zbiljski procesi i da se interpretacije utemelje na istorijsko-kulturnim činjenicama. Utoliko raspravu i valja započeti sa opšteprihvaćenih stanovišta, osvrnuviši se na ono što se Rusiji priznaje kao njena veličina i značaj čak i od njenih kritičara, te na same kritike koje na račun Rusije upućuju njeni, uglavnom zapadni, politički i ideološki neprijatelji. Kako je naša civilizacija ( zapadna, u onom najširem smislu; u stvari helensko-judeo-hrišćanska) istorijski načelno evrocentrična, onda se u pogledu na Rusiju savremenih (i samoproklamovanih) nosilaca te civilizacije (a to su Zapadna Evropa i Severna Amerika) može naći neproblematičan početak razmatranja njene uloge i zadataka na svetskoj sceni. Zaista, ako je Zapad taj koji će diktirati uslove i osnove novog svetskog poretka (a on drži da hoće), onda je osnovne zadatke Rusije najprirodnije prvo potražiti unutar uloge koju joj taj Zapad priznaje i namenjuje. II. NEPOJMLJIVO PROSTRANSTVO ILI POZITIVNA SLIKA RUSIJE U OČIMA ZAPADA Kada se razgovara sa prosečnim zapadnjakom koji poseduje stav o Rusiji, taj stav se najčešće može izraziti kroz manji broj vrlo načelnih činjenica, koje se mogu svrstati pod dve, oštro razgraničene kategorije. Na jednoj strani stoje aspekti objektivne veličine Rusije, koju joj navedeni bez 285
286 MP 3, 2005 Rusija i Zapad dvoumljenja priznaje, a na drugoj aspekti kritičkog stava prema njoj i svemu što ona nosi (politički, istorijski i kulturno). I jedno i drugo se vrlo lako uočava kako u zvaničnim istupanjima savremenih političara, tako i u uzgrednim osvrtima zapadnih intelektualaca (u uzgrednim češće nego direktnim, zato što se tada manje vodi računa da se svoje stanovište uvije u prihvatljive i neproblematične oblande), ali pre svega unutar (popularne i lepe) zapadne umetnosti - ranijih decenija oličenih u književnosti, a poznijih u filmu, koji je i inače veoma dobar pokazatelj zapadnjačkog javnog mnjenja, jer je jedan od osnovnih činilaca njegovog formiranja. Kada su u pitanju pozitivni pogledi, svakako dominira jedna krajnje ljudska fascinacija nad onim što Rusija geografski, ekonomski i vojnopolitički jeste danas, a što je bila i kroz sve one vekove kada figurira kao istorijski činilac u očima Evropljana. Oni se vrlo iskreno i nevino dive dimenzijama savremene ili istorijske ruske države, sa svom geografskom, etničkom i kulturnom raznovrsnošću koje u sebi sadrži. Njeno prostranstvo je poslovično i, pored evidentne zbunjenosti i vrtoglavice, predmet je iskrenog oduševljenja nad naslućenim naporima i snazi koja je potrebna da se takvo nešto stvori i održava. S obzirom na to da je zapadna civilizacija vrlo intimno upućena na ekonomiju, privredu, i pre svega novac, činjenica da današnja Rusija raspolaže sa vrtoglavo velikim procentom svetskih prirodnih resursa nikako ne može da je ostavi ravnodušnom. Krvava borba za strateške sirovine politička je realnost svake, a pogotovo moćne i uticajne savremene zemlje, pa bogati Zapad ne može, a da ne bude zadivljen činjenicom da je iste te resurse za čije pribavljanje on mora tako mukotrpno da se zalaže (i da troši toliki novac), jedna zemlja sebi pribavila u izobilju u periodu kada to ostalima nije bilo ni na kraj pameti, te da je u sopstvenoj političko-ekonomskoj sferi potpuno pošteđena tog često vrlo neprijatnog segmenta spoljnopolitičke delatnosti. Jednako, zapadnjaci izrazito uvažavaju i poštuju rusku vojnu silu, s obzirom da ova, čak i u svojim najbleđim trenucima 2 nije napuštala društvo nekolicine najmoćnijih u svetu. Kako je zapadna civilizacija od Rima naovamo svoje bogatstvo i moć stekla na ognju i maču, veličina bilo čijeg ognja i silina bilo čijeg mača teško da je nešto što će biti zanemareno i nipodaštavano - naprotiv. Sa ovim je u vezi i snažan respekt koji ona gaji prema istorijskom stradanju Rusije u njena dva Velika otadžbinska rata. Sile 2 Na primer, početkom XX veka.
poražene od Rusije u ta dva rata, Napoleonova Francuska i Hitlerova Nemačka, za zapadnjake su istorijski previše značajne da bi se činjenica ko ih je, i po koju ličnu cenu, slomio mogla zanemariti. Pri tome, oni su s pravom najviše osetljivi na strahovite patnje ruskog naroda i zemlje, nadljudski napor i zastrašujuće žrtvovanje da se zaustavi ono što je od strane njih samih, zapadnjaka, određeno kao najveća anticivilizaciona pošast u istoriji. To stradanje i te zasluge nije padalo na pamet da spore ni najljući neprijatelji Sovjetskog Saveza u vreme kulminacije Hladnog rata. 3 Drugi aspekt ruske istorijske realnosti koji se bezrezervno uvažava od strane Zapada, jeste ujedno i predmet njegovog najiskrenijeg divljenja, i najsrdačnije zahvalnosti. U pitanju je ruska kultura u svom najširem smislu - onom u kome obuhvata pre svega umetnost i nauku. Najdobronamerniji zapadnjak, u želji da Ruse i njihovu zemlju najviše pohvali obavezno će se, ako je bolje obrazovan, uhvatiti njihove brilijantne umetnosti XIX i XX veka, a ako nije, svakako će pažnju svoga sagovornika usmeriti na njihova poslovična naučna dostignuća, simbolički predstavljena njihovim opštepoznatim uspesima u kosmičkom programu. Naročito su na dobru glasu ruska književnost (opšte priznata za jednu od najboljih na svetu - i to u situaciji u kojoj je ruski jezik, nosilac te književnosti za većinu zapadnjaka nešto egzotično i nepojmljivo) i ruska muzika (neverovatno popularna i rado slušana - mada se često ne zna da su kompozitori tih popularnih melodija u stvari Rusi). Ruska arhitektura, ruski balet, ruska pejzažistika poznati su i cenjeni širom sveta i apeluju vrlo otvoreno na praktično univerzalno poimanje lepog i skladnog. Objektivna estetičnost i snaga nacionalnog ruskog umetničkog izraza, kao i objektivni značaj njegovih naučnih dostignuća, toliko su silnog intenziteta da se, suočen sa njima, bilo koji posmatrač sa strane, pa i zapadnjak, najlakše odvaja od sopstvenog ideološkog stava prema Rusiji i svega što sobom nosi (a koji je, rekli smo, neminovan), i vodi ushićenju i iskrenom divljenju, te, shodno mehanizmima analogije i metafore, i oduševljenju samom Rusijom kao roditeljkom tih objektivnih vrednosti. Da je saradnja Rusije sa Evropom i Zapadom isključivo naučnoumetnička, svakako da ne bi bilo idiličnijeg i blagonaklonijeg odnosa u ljudskoj istoriji, jer je na tom aspektu svakako oduvek vladalo jedno 3 Vredi napomenuti da ipak, i ovo priznanje Zapad Rusiji odaje teška srca, jer se ona u oba rata ipak sukobila sa pošasti koju je iznedrio sam Zapad. S obzirom na svoj veoma oštar, često i neprijateljski odnos prema Rusiji, njemu nikada nije bilo preterano milo podsećanje da ga je baš ona u dva navrata spasila od samoga sebe. 287
288 MP 3, 2005 Rusija i Zapad duboko uzajamno poštovanje i čak otvorena ljubav među ovim dvoma. I, kako Evropa ima običaj da svojata sve što joj se dopada (što uopšte nije loš običaj - kada bi se on proširio na svojatanje i usvajanje svega što ona sama nije iznedrila, a što je u civilizacionom smislu dobro i vredno, u pitanju bi bio jedan idealan društveni mehanizam), ona uopšte ne spori da rusku književnost, muziku, slikarstvo, te matematiku, fiziku i hemiju smatra svojim, tj. dostignućima sopstvene civilizacije. Ali, istorijski, Evropa je u više navrata pokazala, što simbolički, što direktno, da ne smatra celu Rusiju delom svoje civilizacije, niti da je izjednačava sa sobom samom. Delimično na to ima pravo, kako je Rusija geografski većim delom azijska zemlja, ali vrlo često se ruska kultura uopšte posmatrala kao nešto varvarsko, vanjsko u odnosu na samu Evropu, a barijera između ovo dvoje, u doba Hladnog rata utvrđena i eksplicirana kao čuvena gvozdena zavesa, nije nikakva novost. Što nas dovodi do druge polovine naše trenutne teme - onoga što Evropa (i evrocentrične i evromorfne zemlje i nacije) kod Rusije ne vole. III ISTOČNA DESPOTIJA ILI ČEGA SE ZAPAD U RUSIJI PLAŠI Kako je zvanična ideologija savremenog Zapada uglavnom bazirana na ovoj ili onoj recepciji kapitalističke privrede i tržišne ekonomije (bila ona levičarska i liberalna sa jedne, ili desničarska i nacionalistička sa druge strane - ili na koji god način hoćete da ove pojmove razbacate po stranama sveta), a kako ove u mnogo čemu funkcionišu na principu slobodne konkurencije po sistemu homo homini lupus, ne treba se iznenaditi što postoji načelno neprijateljski stav prema najvećoj zemlji na svetu, koja kontroliše ogromnu teritoriju, tržište, resurse i privredu, a koja poseduje značajnu vojnu moć da te resurse zaštiti. Ali više je nego evidentno da animozitet prema Rusiji transcendira prostu zavist i borbu za ekonomsku (ili neku drugu) dominaciju nad određenim delovima sveta - čak i ako se uzme u obzir da je prirodno da zavist i neprijateljstvo konkurencije bude najveće upravo prema najvećoj državi sa najvećim prirodnim resursima. Jer, dok su slične razmirice postojale i među evropskim državama, iste su u određenim istorijskim periodima lako prevazilažene i čak donekle zaboravljane, dok se ka Rusiji retko kada odnosilo sa takvim poverenjem i otvorenim savezništvom. S druge strane, evidentno je da SAD predstavljaju najveću (ekonomsku, pa i drugu) pretnju za ostatak zapadne
civilizacije, budući najbogatija (ključan faktor u kapitalizmu), a opšteprivaćeno i vojno najmoćnija država (što je bitan faktor u svakom društveno-ekonomskom sistemu), ali ipak prema njima nikada nije postojala takva vrsta (političkog) neprijateljstva kao prema Rusiji. Iako su kritike SAD od strane zapadnih zemalja često bivale oštre i agresivne, Evropa se nikada od njih nije ograđivala, niti je u bilo kome aspektu Ameriku proglašavala ili posmatrala kao sebi (civilizaciono) tuđu, iako možda između nje i Amerike postoje objektivno veće razlike nego između nje i Rusije, koju je od sebe skoro konstantno istorijski odbacivala. Više je nego očigledno da Evropa ipak SAD smatra svojim civilizacionoideološkim čedom (iako se relacija mlađeg i starijeg brata između njih potpuno obrnula u XX veku), dok Rusiju uporno percipira kao nešto sebi strano, od sebe odvojeno i, vrlo često, po sebe opasno. Za zrelog savremenog zapadnjaka, koji je još uvek odrastao u situaciji hladnoratovskog nadmetanja za svetsku prevlast, Rusija je ostala pre svega kao sinonim za komunizam, globalnu ekspanziju, ali pre svega, za neprijatelja. Decenijama se sva ujedinjenost Zapada i njegovo združeno pregalaštvo na samouređenju međusobnih odnosa i vojno-ekonomskoj saradnji temeljila na strahu od opasnosti svetskog komunizma, Istočnog bloka, ili jednostavno, Rusije. NATO, osovinska vojna alijansa planete (u sebi objedinjujući kao saveznike nacije i države koje su međusobno vodile ne jedan krvav i bespoštedan rat) formirana je inicijalno kao odgovor na pretnju od komunističke (tj. ruske ) ekspanzije. Globalni ekonomski sistem nošen multinacionalnim kompanijama, koji je do današnjeg dana u potpunosti u zapećak bacio nacionalne ekonomije zapadnih zemalja, integrisao se i ojačao je dobrim delom kao deo zbijanja redova u takmičenju sa privredom Istočnog bloka, denacionalizovanom u jednom drugom smislu. Utoliko bi neko mogao reći da je savremeni animozitet prema Rusiji u stvari animozitet prema komunizmu, kao zakletom neprijatelju svih svetinja savremenog Zapada - demokratije, ljudskih prava, slobodnog tržišta i Njenog veličanstva Privatne Imovine, te da je skeptično žmirkanje evropskih i američkih zvaničnika na rusku državu, politiku i ekonomiju u stvari odraz sumnje da je komunizam (u njihovoj vizuri i recepciji) u Rusiji zaista ukinut. Čini se da bi sav animozitet nestao kada bi Rusija definitivno oformila politički sistem koji bi Zapad prepoznao kao sebi sličan i srodan, koji bi bio predvidiv na način na koji su njegovi sopstveni sistemi predvidivi sa svojim odlukama i stremljenjima, i koji bi se nedvosmisleno (u očima Zapada, naravno) temeljio na principima na kojima se on sam temelji. 289
290 MP 3, 2005 Rusija i Zapad Naravno, celi niz sukoba je postojao sa Poljskom, Austrijom, Švedskom, sa pribaltičkim državama i nemačkim kneževinama. Na tesnom prostoru Evrope, prenatrpanom narodima i državama, lagano prodiranje jedne ogromne države sa Istoka nije nikako moglo da bude dobrodošlo. Ali suštinski problem pogleda na Rusiju leži u pomenutom evrocentrizmu zapadne istoriografije - on nije samo pisao istoriju iz perspektive zapadnog Evropljanina, već je iz te perspektive i ocenjivao vrednost određene civilizacije, te najzad, i njenu (ne)pripadnost evropskoj tradiciji i kulturi. Činjenica je da je podela Evrope na stok i zapad stara koliko i sama Evropa - od Kserksa i Helade, Aleksandra i Indije, sve do slavnog i dalekosežnog u posledicama Konstantinovog razdvajanja Rimskog carstva na dva dela. Ova linija demarkacije kasnije je podelila Hrišćansku crkvu, a posle toga je ostala kao večita barijera između onog što je Evropa i onog što je, u dobrom grčko-rimskom stilu, varvarstvo. Opasnost od varvarstva dugo vremena imala je oblike opasnosti od Islama, i zaista, obode ( civilizovane ) hrišćanske Evrope na jugu i jugoistoku činile su vekovima (a čine to i danas, samo što se terminologija dosta izmenila) arapske zemlje i Turska. Ove su bile simbol destrukcije, mračnog istočnjaštva, Kserksove Azije. I negde na putu razvoja propalog Zapadnog rimskog carstva, docnije Evrope, azijskim narodom postali su i Rusi. Svi zavojevači na Rusiju, uključujući i dvojicu najslavnijih, Napoleona i Hitlera, išli su na nju kao na varvarsku, azijsku zemlju. Zapad se tu istorijski proglasio za naslednika helenske civilizacije oličene u Rimskom carstvu, uzevši na sebe da proglašava ko jeste, a ko nije podoban da mu se u tom nasledstvu pridruži. I, ispostavilo se da je najvećim delom svoje istorije imao malo razumevanja i civilizacionog saosećanja sa istočnim komšijama, a pre svega sa Rusima. Oni su, ako ne geografski, onda u pogledu Evropljanina postali Azija, sa svim predrasudama koje taj pojam nosi. Iako je u vreme kolonijalne ekspanzije Rusija predstavljala jednu već staru hrišćansku državu, ona je nominalno varvarizovana i ostavljena s onu stranu zapadne civilizacije. Moguće je da su razlozi za to bili ekspanzionistički - da se nameravala, kao i u slučaju Indije, Bliskog istoka i Indonezije, time opravdati težnja za rekolonizacijom prostranstava pod ruskom kontrolom. Rusi nisu viđeni kao bratski, hrišćanski narod, već kao potencijalna kolonija. Najzad, Rusko Carstvo percipirali su kao istočnjačku despotiju, sa carem-polubogom i narodom-robljem, i takvu tužnu realnost izvodili su iz prirodne sklonosti ruskog čoveka kao autoritarnim i despotskim
državnim sistemima. Ova teza, izvorno koncipirana kao kritika Ruske Carevine XIX veka sa aspekata društvene zaostalosti (u smislu nesprovođenja građanske revolucije), poslužila je docnije odlično za definitivno ocenjivanje ruskog naroda kao slabovoljnog, povodljivog za autoritetima i naklonjenog tiraniji, što je, bar na Zapadu, bio veoma efektan argument u isticanju superiornosti demokratskog društvenog ustrojstva. 4 Štaviše, ta slika Rusa pokazala se toliko upotrebljivom u propagandne svrhe, da se od nje nije odustalo do dana današnjeg, i ona se često pojavljuje kod najzagriženijih kritičara savremene ruske politike u potpuno eksplicitnom obliku. Da rekapituliramo, za zapadnjaka je Rusija u svom negativnom ispoljavanju pretnja svetskoj stabilnosti, i to pre svega u formi komunizma, a zatim uopšteno kao država sa tradicijom nedemokratije i nepoštovanja ljudskih prava (poziva se na carsko samodržavlje i Staljinovu represiju). Ruski čovek je, istina, izrazito kulturan i obrazovan što se tiče nauke i umetnosti, ali je prirodno sklon autoritetima i ne poseduje političku volju, koja tako ponosito krasi zapadnjake. Kada se na to doda ubeđenje da su Rusi strašno ekspanzionistični (što se obrazlaže delom carskim osvajanjima, delom dominacijom Kominterne nad zemljama Varšavskog pakta, ali pre svega zapadnjačkim polaženjem od sopstvene pozicije da bi se objasnila za njih nepojmljiva veličina ruske države), i da samo čekaju priliku da upadnu sa tenkovima u neku od susednih država, onda se prilično jasno može sagledati pozadina vrlo žučnih kritika ruske državne politike u naše doba od strane zapadnih zvaničnika i političara. IV. SUMRAK EVROPSKOG ZAPADNJAŠTVA Što se Evrope i uopšte Zapada tiče, Rusija bi u budućnosti čovečanstva trebalo da igra vrlo ograničenu i strogo kontrolisanu ulogu. Ova uloga se zvanično naziva strateškim partnerstvom, ali u svojim najoptimističkijim varijantama predstavlja nešto sasvim drugačije. Buduća istorija Rusije, po idealnom zapadnom scenariju, izgledala bi otprilike ovako. Jačanjem demokratskih i liberalnih frakcija u samoj zemlji, dovelo bi se pre svega do svrgavanja tradicionalnog ruskog samodržavlja jednim demokratskim sistemom, koji bi zatim omogućio ostvarenje pravog partnerstva, viđenog 4 Videti: Џон Стјуарт Мил, О слободи, Црвени ибис, Београд, 1990, стр. 201-202, i Karl Marx, Prilog kritici Hegelove filozofije prava, u: Rani radovi, Naprijed, Zagreb, 1989, str. 206. 291
292 MP 3, 2005 Rusija i Zapad uglavnom kao pristup ruskim resursima, ruskom tržištu i ruskim intelektualnim kapacitetima po povoljnoj ceni. Da bi se osigurala stabilnost takvog jednog upliva, poželjno bi bilo, shodno starom dobrom divide et impera, Rusiju rascepkati na što je veći broj moguće samostalnih republika, državica i autonomija, čija bi moć bila ograničena i sa kojima bi se svakako moglo lakše manipulisati. Tada bi Rusija, odnosno konglomerat polukolonija, zaduženih demokratija i protektoratčića (poželjno tamo gde ima najviše resursa) koji bi od nje preostao, mogla krenuti u svetlu budućnost zajedno sa svojom velikom braćom sa Zapada, koji bi se starali da na tome putu ne zaluta, ne zaostaje, ali i ne istrčava ispred kolone. S obzirom da je Zapad našega vremena sebi manje-više dodelio ulogu rukovodioca svetskog kulturno-ekonomskog razvoja, sa njegovog stanovišta prirodno je da on upravo zna optimalan model toga razvoja, i Rusija unutar njega ima svoju dodeljenu joj ulogu. Međutim, javlja se pitanje sposobnosti i objektivne moći Zapada da svoj novi svetski poredak sprovede u delo. Naime, zapadno društvo već godinama boluje od nečega o čemu se nerado govori, ali što se sa svakim novim korakom ka svetlijoj svetskoj budućnosti iskazuje kao sve jasnije i jasnije - od velike krize vrednosti. Dok se zapadni kapitalizam pokazao daleko žilavijim i prilagodljivijim nego što su to predviđali devetnaestovekovni socijalisti, te još uvek nije doveo zapadnu privredu do potpunog unutrašnjeg kolapsa, on se ipak teško pokazao kao osnova jednog idealnog društva, izrodivši ceo niz društveno-kulturnih procesa koji se temelje na specifično-zapadnom modelu kapitalističke privrede ili od nje zavise, a koji naizgled zaista imaju težnju ka autoregresu i samouništenju na planu svakodnevnog i političkog života, ako ne na planu privrede i ekonomskog razvoja. Pomenuta kriza najbolje je uočljiva kao kriza umetnosti, mada je taj njen oblik manje sâm problem koliko odlična manifestacija problema. Da je zapadna umetnost druge polovine XX veka i našeg doba zabrazdila u duboku krizu, nije ni najmanje sporna primedba - poređenja sa zlatnim dobima XVIII i XIX veka, njihovim genijalnim stvaraocima i genijalnim delima, pa čak i sa formalno nesavršenijim, ali idejno izuzetno bremenitim, snažnim i izražajnim stvaralaštvom prve polovine XX veka, ne da ispadaju negativna u pogledu savremenog doba, već kao da negiraju svaku mogućnost stavljanja onoga što se umetnošću danas naziva sa onim što se time nazivalo u prošlim vremenima u bilo kakav kontekst. Sve grane umetnosti kao da su izgubile duh, lepotu, idejnu sadržinu; upalo se u prazne formalizme u najboljem slučaju, a u gorim u grubo veličanje tehnike, slepog progresa i besmislenog.
Jedan sasvim ovlašan pogled na krizu savremene umetnosti 5 u stanju je da dovede do same srži problema savremenog Zapada, a i celog sveta koji je manje ili više njime determiniran, do činjenice koja je u savremenom društvu optšteprihvaćena, trivijalna i sveprisutna - do novca. Naime, uopšte nije kontroverzna teza da je novac glavni krivac za degradaciju savremene umetnosti - i to upravo u formi jedne samoindukujuće, rezonantne povratne sprege između umetničke proizvodnje i umetničke potražnje (ili potrošnje ), jednog zatvorenog procesa koji sam sebe replikuje, održava i koji naizgled vodi ka potpunom samouništenju. U toj proizvodnji, određeni proizvođači postaju toliko vešti u praćenju hirova publike, da sami dobijaju oreol vrednosti koji je do tada pratio samo njihove proizvode, oni postaju brend. A odatle je samo nekoliko jednostavnih koraka od snabdevača potreba do onoga ko potrebe određuje, slavni brendovi postaju trendseteri, i publika, koja je do juče njima diktirala šta da proizvode, sada se povodi za njihovim diktatom i kupuje ono što oni proizvode bez obzira na njihov kvalitet. Na polju umetnosti i uopšte kulture, ovo predstavlja civilizacionu pošast. Proces je najbolje uočiljiv na planu savremene muzike. Sasvim protivno namerama stvaralaca, muzika je u drugoj polovini XX veka prestala biti izrazom umetničkog bavljenja specifičnog stvaralačkog duha, ona je postala proizvod masovne industrije zabave čiji je životni vek determinisan ne vrednošću i idejnom bremenitošću (što su počeci popularne muzike, u liku Boba Dilana ili Džimija Hendriksa svakako posedovali), već količinom uloženog novca i sopstvenom isplativošću (tj. profitom koji donose svojim proizvođačima). Isto se odnosi na sve grane umetnosti, samo što nisu sve jednako masovno konzumirane - pa je najpopularnija svakako muzika i film, dok književnost i likovne umetnosti nemaju tako masovne domene, ali se zato cena pojedinačnog artefakta skače, utoliko i što se ciljnom grupom čini viši srednji i bogati sloj društva. 6 Imati vrednost danas se izjednačilo sa imati vrednost u novcu, i utoliko svetsko društvo danas, kao i buržoasko društvo nekada, postaje društvo novca. 5 Kako je tema ovog istraživanja ipak Rusija sa svojim specifičnostima, upliv u primere te krize, oličene u već slavnim gajbama piva i kantama đubreta po umetničkim salonima i festivalima, raznoraznim instalacijama, performansima i neizbežnoj tehnologiji, biće preskočena zarad što bržeg prolaska kroz ovu tematiku i dolaska do onog za nas najbitnijeg. 6 Ovo naročito važi za likovne umetnosti, čiji su savremeni brendovi, u liku ili pojedinačnih umetnika, ili, češće, galerija koje njihova dela izlažu, uglavnom basnoslovno skupi i pristupačni samo bogatima, što je u neku ruku dobro, jer je običan narod pošteđen još jednog štetnog i destruktivnog kulturnog uticaja. 293
294 MP 3, 2005 Rusija i Zapad Novac preuzima ulogu ideala, on je suštinska vrednost, kako je sve što je vredno, vredno po njemu. U vreme kada je lansirana ideja Džeremi Bentama da se vrednovanje zadovoljstva i bola, kojima subjekat treba da se rukovodi u ličnom moralnom delovanju, vrši u funtama sterlinga, 7 delovala je besmisleno i preterano - današnje društvo kao da je Bentamu izašlo u susret. U svom svakako najstrašnijem obliku, dati proces izražen je u politici. Danas i formalno ars politica postaje anscilla economiae, i savremeni političari ne kriju da su poklekli i državne interese podredili interesima ekonomskog razvoja. Za društvene i političke ciljeve svake države kao prioritet se postavlja ekonomsko bogatstvo, pre nego nekadašnji dobar život koji je uključivao bogatstvo, ali ne na račun isključenja kulture, obrazovanja, (građanskih) vrlina i sl. Isto tako, kako novac kontroliše Zapad, a Zapad sve ostalo, ostaje vrlo malo nade za nacionalne ekonomije i, što je daleko opasnije, za same državezaštitnice tih ekonomija. U stvari, da problem bude još veći, kroz postepeno razaranje moći i autoriteta pojedinačnih država, uništava se država kao takva, kao pojam i kao institucija. A država nije samo zaštitnica ekonomije svojih građana, već i njihove kulture, jezika, načina života, a pre svega - slobode. Međutim, velike kompanije imaju pretenziju da i nad time uspostave monopol, nudeći unutar svoga asortimana ponudâ i kulturu, jezik, način života, pa čak i slobodu (kakvom je naslikana na reklami za Koka-Kolu ). Taj fenomen ekonomskog monopola na celokupnu svetsku politiku, kulturu i ekonomiju naziva se globalizacijom, u najpežorativnijoj upotrebi ovoga termina, a ova u toj svojoj dimenziji, predstavlja pravu planetarnu pošast. Kultura Zapada proglašava se kulturom sveta, zapadno se izjednačava sa kulturno, pa je samim tim ono ne-zapadno istovremeno i nekulturno, čime se uništava cela lepeza nacionalnih kultura malih naroda i naroda drugog i trećeg sveta, ali, analogno, i sama zapadna kultura, koja je nekada izrodila najveća imena svetske umetnosti, nauke i filozofije se degradira, jer se više ne temelji na sopstvenim principima, već na novcu. A ovog ne interesuju vrednosti ni jedne kulture, zapadne ili svejedno koje, njega interesuje samo i isključivo profit. Međutim, ne samo da su putevi profita često nevezani za puteve kulturnog i naučnog razvoja čovečanstva, oni su mu često suprotstavljeni. Tako velike korporacije često guše kvalitet kulture koju same veštački produkuju, jer tako obezličena i 7 O tome videti u poglavlju o Bentamu u: Vuko Pavićević, Osnovi etike, BIGZ, Beograd, 1974, str. 279.
obesmišljena, vulgarizovana do plitke prijatnosti, ona ima daleko profitabilnije karakteristike - jeftina je za prozivodnju, masovna u potražnji, i lako se kontroliše, u svim svojim aspektima. Cilj ovog ekskursa nikako nije bio da se zapadne zemlje omalovažavaju i njihov duh, kultura i nauka negiraju, već je bio u skretanju pažnje na specifične procese koji te zapadne vrednosti transcendiraju, ostavljajući ih iza sebe i lišavajući ih mogućnosti delovanja na globalnom planu. Bilo je bitno pokazati da su baš ti procesi oni koji sa jedne strane uzimaju sebi za pravo da upravljaju budućnošću čovečanstva, da mu postavljaju ciljeve i određuju kakva će biti uloga pojedinih delatnika u njihovom ostvarenju. Ti procesi su ekonomski, za sada, daleko od sunovrata, kako na planeti ima još uvek dovoljno nezavršenih ratova i neosvojenih tržišta da hrane mehanizam neprekidne trke za sve većim profitom. Ali bitno je bilo pokazati da oni uništavaju svetsku kulturu (ili svetske kulture) i vulgarizuju političko delovanje do poslušništva ciljevima profita. V. KOLIKO JE KRIZA ZAPADA I KRIZA RUSIJE? Stvar koju valja imati na umu kada se u razmatranje uzimaju razorni procesi koji deluju na svetskoj društveno-ekonomskoj sceni, a koji potiču iz zemalja Zapada, jeste da ti procesi svoje delovanje na svetskom planu nisu započeli kao takvi. Većina zemalja koja je prihvatila određene aspekte zapadnoevropske civilizacije nije ih prihvatala pod prisilom (iako je prisila postojala, bar u zemljama koje su bile kolonije), već više usled fasciniranosti objektivnim dostignućima te civilizacije, i to najčešće na polju nauke i umetnosti. U određenim periodima svetske istorije, Zapadna Evropa zaista je dominirala na svetskoj sceni po sopstvenoj duhovnoj kreativnosti i idejnom bogatstvu. I upravo ta Evropa, Evropa beskompromisnih mislilaca, ljubopitljivih naučnika i sanjara-utopista bila je ono što su druge civilizacije zavolele i što su i same htele da prihvate. U dobrom delu svoje istorije, Evropa je dominirala kvalitetom sopstvene kulture, a ne vojnom ili ekonomskom prevlašću. Nažalost, u današnje vreme, ta dominacija se evidentno nastavila drugim sredstvima. Ali zbog toga što je, na ovaj ili onaj način, zapadnoevropska civilizacija postala obrazac svetske civilizacije, njena kriza vrednosti danas pokazuje se kao svetska kriza vrednosti, i utoliko, ne ona, već celi svet pozvan je da tu krizu rešava i doprinosi eliminisanju planetarnih problema na osnovu ličnih, nacionalnih ili regionalnih iskustava. Traže se 295
296 MP 3, 2005 Rusija i Zapad novi modeli svetske kulture, svetske bezbednosti, svetske ekonomije, i na njihovo istraživanje pozvani su ne samo SAD i članice EU, ne čak nužno i svetske organizacije poput UN, Svetske banke ili NATO, već bilo ko, ko misli da može doprineti. I naravno, oni koji bi najpre trebalo da se osete prozvanim da rade na tom remodeliranju svetske budućnosti (kako stari model očigledno škripi), pored samih zemalja Zapada, koje se sopstvenom kulturom i duhom za taj zadatak i dalje kvalifikuju (iako njemu posvećuju malo pažnje, daleko manje nego sticanju ličnog profita i političke moći), jesu upravo najrazvijenije, najmnogoljudnije, civilizaciono i kulturno najstarije zemlje (i civilizacije) koje nisu pripadnice zapadne osovine. One su svetskoj istoriji već podarile nemalo toga, ali su u novom dobu zapadnoevropske dominacije, prema opštem priznanju nepravedno zapostavljane, i u mnogo čemu dovedene do statusa ili kolonije, ili kulturno i ekonomski ovisne zemlje, ili izolovanog političkog neprijatelja. Reč je pre svega o velikim zemljama Istoka poput Indije, Kine i arapskih zemalja, i Latinske Amerike, pre svega velikog Brazila. Međutim, baš Rusija bi u tom istraživanju i tome tenderu za nova rešenja koji je raspisala istorija, trebalo da ima prioritet i vodeću reč, s obzirom da je njena istorijsko-civilizaciona situacija izrazito specifična u odnosu i na jedne i na druge. Ne govori se ništa naročito, niti novo, niti revolucionarno, kada se kaže da je Rusija najveća spona između Zapada i Istoka. Zaista, u vreme kada su evropske države Istok otkrivale, Rusija ga je osvajala i u sebe inkorporirala. Dok se zapadna kultura u istočne kolonije implementirala uglavnom spolja, od strane udaljenog, prekomorskog centra, u Rusiji je taj proces tekao daleko više iznutra, kako se nisu novim teritorijama prilagođavali kolonijalnoupraviteljski, već zakoni celog Carstva. Dok su zapadni Evropljani sebe strogo odvajali od svojih kolonija, (društvenim i državnim poretkom), Rusi su svoje kolonije činili sobom, izjednačavajući ih sa evropskim jezgrom zemlje pred carskim samodržavljem. Tako je od Rusije postao entitet koji je za zemlje na svojim istočnim granicama predstavljao Zapad i Evropu, a na zapadnim Istok i Aziju. Treba napomenuti da je Rusija ipak, ma kakva bila zapadna percepcija nje, u svim svojim osnovnim društveno-kulturnim pozitima u izrazitom smislu evropska zemlja. Evropi ona pripada jednostavno prirodno - iz nje je istorijski proistekla, i shodno njenom kulturnom razvoju je sebe svojevoljno gradila, rušila i nadograđivala. Nema ni jednog aspekta zapadnoevropske civilizacije koji nije prodro i zaživeo u Rusiji, mnogi su zaživeli čak daleko
snažnije i poletnije nego u zemljama svoga izvorišta. 8 To pre svega važi za period posle reforme Petra Velikog i važilo je čak i za doba kada je Rusija bila skoro potpuno izolovana od dobrog dela Zapada u vreme Hladnog rata. Utoliko se zastoj i kriza zapadnoevropske civilizacije, iako je ona postala svetskom, kada je u pitanju vanzapadni svet, pre svega odnose na Rusiju, koja ih je na sopstvenim leđima veoma bolno osetila. Jer svaki od navedenih procesa, kulturna i ekonomska globalizacija, kriza vrednosti izazvana proglašavanjem novca za intrinsičnu vrednost, sve je to ogromnom brzinom prodrlo u post-sovjetsku Rusiju i postalo svakodnevicom savremenog ruskog društva. I ne samo to, činilo se da se upravo u Rusiji oni iskazuju u svome najcrnjem ruhu, sa naglim stvaranjem jaza između bogatih i siromašnih, eksplozijom zapadnjaštva u modi, izražavanju, načinu života. Moderna kultura Zapada, instancirana na život Moskve i Sankt-Peterburga, kao da je tih prvih godina tranzicija strašila i same zapadnjake. Zašto bi, onda, baš na Rusiju trebalo gledati u traženju odgovora na globalne probleme današnjice? Zato što se, već iz sadašnje perspektive polako nazire jedan tipično-ruski model samoodbrane i očuvanja tradicionalnih i nacionalnih vrednosti uz pažljivu filtraciju i izdvajanje onog najboljeg iz strane kulture, te njihovo usvajanje i inkorporiranje u specifično svoj aksiološki sistem. Ovaj model istorijski došao je do izražaja u vreme praktično svih velikih reformi ruskog društva, od Petra Velikog do danas. Prijatelji Rusije jednako kao i njeni najveći kritičari kroz istoriju uvek su se slagali da je ruski čovek njen elementum i pogonska snaga, i da u njegovim specifičnim nacionalnim karakteristikama treba tražiti suštinu ruskog društva i države. Nije u pitanju trivijalna tvrdnja da je građanin nužno i suštinski nosilac države - jer istorijski su države i društva često oblikovali vrlo različiti faktori od nacionalnog duha pojedinačnog pripadnika naroda koji ih sačinjava - religija na primer, ili određena društvena klasa, specifična spoljna politika ili ekonomski sistem. Tako je, na primer, osnovni nosilac savremene grčke kulture Pravoslavlje i istorijsko nasleđe, društva evropskih zemalja XIX veka u potpunosti su bila obojena kulturom buržoaske klase i njenih interesa, Britansko Carstvo nužno je bilo obojeno svojim kolonijalnim ekspanzionizmom, a celokupna današnja zapadna civilizacija kao da za στοιχειον svoga društveno-političkog sistema ima novac. U slučaju svih 8 Dobar primer za to je balet, koji je izvorno francuski izum i ovu zemlju nikada nije napustio, ali je do dana današnjeg ruski balet postao i ostao sinonimom za ovu igru i njenim najveličanstvenijim predstavnikom. 297
istorijskih primera ruske države, njen nosilac je ipak bio ruski čovek, ili bar, lik države i lik njenog običnog subjekta bili su u svakom trenutku tesno spojeni, bez obzira na to kakva je bila aktuelna politika države, niti koji je sistem vlasti bio aktuelan. Kada se govori o psihologiji ruskog čoveka, dve osnovne karakteristike izlaze u prvi plan - obe suštinski slovenske, obe silno augmentovane zbunjujućom sugestivnošću ruskog prostranstva, i obe jednako ocenjivane kao izraz nacionalne dobrote i genijalnosti na jednoj, i kao izvor štete, razdora i nekonzistentnosti na drugoj strani. Te dve osobine su ruska poslovična duševna širina i njihova poznata emotivnost ili iracionalnost. U jednom smislu, obe su dve strane jedne iste rublje, s obzirom da se jedna o drugu oslanjaju, jedna od druge zavise, i jedna drugu hrane i reprodukuju. I jedna i druga su nedvojbeno ključne za ulogu Rusije na svetskoj društvenopolitičkoj sceni, i jedna i druga su glavni nosioci i motorna snaga svih ruskih umetničkih, naučnih i političkih dostignuća kroz istoriju, i obe su podjednako razlog i ljubavi i podozrenja drugih naroda prema njima. 9 Što se tiče širokogrudosti, ona se uglavnom manifestovala u ruskoj materijalnoj i duhovnoj izdašnosti u svakoj formi davanja i stvaranja - od investicija u izgradnje crkava, kulturnih institucija i celih gradova, preko gostoprimstva, druželjubivosti i načelne dobronamernosti, do ogromnih dimenzija svih njihovih nacionalnih dostignuća - počev od same Rusije, preko njene velelepne poezije, književnosti, nauke i arhitekture, do nacionalnog samoizgaranja u istorijskim procesima u kojima su učestvovali. Ruski nacionalni duh obično se poredi sa ruskom stepom, njegove granice su hiljadama milja daleko, toliko daleko da ih u svome delanju on praktično i nema. Zapadnjacima koji su poznati za svoje zatvorenosti, rezervisanosti i krutog držanja prihvaćenih društvenih okvira, takva vrsta širine delovala je prosto kao neukusan nedostatak mere, kao grubo kršenje osnovnih postavki utemeljivača moderne Evrope - drevnih Helena. 10 9 Videti: Николай Бердяев, О власти пространств над русской душой, Русская идея. Судьба России, Издательство В. Шевчук, Москва, 2000, gl. I-II, str. 279-282. 10 U istom smeru, tipični su i primeri sa ruskom trojkom, koja neobuzdano juri onom istom stepom, jednako dostižući neslućene daljine i razarajući sve pred sobom - u: Fjodor Dostojevski, Braća Karamazovi, Izdavačko preduzeće Rad, Beograd, 1977, tom II, str. 468-469 i, izvornije, u Николай Гоголь, Мертвые души, Сочинения, Издательство Книжная палата, Москва, 2000, str. 720-721 ( Не так ли и ты, Русь, что бойкая необгонимая тройка несешься? ). 298
Čini se kao da Rus zaista ne zna za meru. Sve što radi, radi krajnje neumereno, strasno, do granica sopstvene iznemoglosti i u svom pregalaštvu vrlo često upravo izgara. Njegova svest je u bitnom smislu pravoslavnoplatonistička, on postavlja ideale i ustremljuje se direktno na njih. U književno-poetskom i naučnom stvaranju, ovakva vrsta beskompromisnosti i strastvenog samonaprezanja jeste najbolja motorna snaga za uspeh i napredak. Lepota ruskih manastira, sabora i dvoraca suštinski leži u nezainteresovanosti njihovih graditelja za bilo kakve spone i ograničenja pri njihovoj izgradnji koje su često sputavale njihove kolege na zapadu. Oni su bili bogati i nisu žalili novca u izgradnji onoga što su hteli. Sa tom specifičnom širinom oni su podizali i širili svoju zemlju, ona izbija iz njihovih fantastičnih horskih pesama, po kojima su takođe slavni u celom svetu, ona boji sve one izuzetne književne likove od Puškina do Dostojevskog i Čehova. Oni su široki jednako u uzdizanju koliko i u propadanju, oni visoko lete i nisko padaju. Njihova veličina boji jednako njihovu dobrotu koliko i njihovu zloću. Oni su ekstremni u svemu - čak i u mediokritetstvu. 11 I, što je za ovu raspravu veoma važno - oni su ekstremni i u primanju spoljašnjih uticaja. Rus je evropejstvo, kada ga je prihvatao, prihvatio svim srcem svojim, svom dušom svojom i svim umom svojim, 12 on je prosto obožavao sve što mu je dolazilo sa zapada - francusku kuhinju i arhitekturu, nemačke pesnike i filozofe, engleske manire i tehniku, prosvetiteljstvo, romantizam, anarhizam, socijalizam... Oni su gubili sebe u obožavanju drugoga, ali to drugo su sopstvenom širinom brzo augmentovali do nečega što ono nije, čineći ga od strâne tipično-ruskom osobinom, pre svega iz njega eliminišući tu specifično evropsku meru. Utoliko se ta karakteristična duhovna ekstremnost za evropskog posmatrača manifestovala kao čista iracionalnost, jer se u svom emotivnom prekardašivanju gubila toliko hvaljena stabilnost i umerenost, vrline možda i preterano slavljene od strane buržoaske Evrope. Ta izražena ekstremnost prouzrokovala je u ruskom narodu jednu neverovatnu osobinu, koja će se u sva vremena, a u današnje naročito, pokazati krajnje blagorodnom i plodotvornom po njega samog - njegovu ogromnu sposobnost inhibicije tuđih uticaja i strahovitu nacionalnu konzistentnost. Od svih naroda Evrope, Rusi su najradije i sa najviše žara 11 Preterati u osrednjosti, to je neverovatno i paradoksalno slovensko otkriće, toliko slavno opisano kod Gogolja, Dostojevskog, Čehova... 12 Mt. 22:34-37 u: Библија, превео др Лујо Бакотић, Добра вест, Нови Сад, 1989, str. 17. 299
300 MP 3, 2005 Rusija i Zapad prihvatali novotarije, odbacivali tradicije i potpuno se predavali modama i hirovima vremena, ali su isto tako, delom zbog svoje brojčane, a delom zbog duševne veličine, svim tim novostima uspevali da odole ne izmenivši se, ostajući uvek jedni i isti Rusi. Zaista, o glavu ruskog naroda slomile su se sve ideologije koje su harale Evropom i Zapadom u poslednja tri veka, oni su ih sve oprobali, proživeli i prelomili, i ni jedna nije uspela da ih liši specifičnog nacionalnog duha. Ta osobina istorijski se pokazala značajnom na dva ključna plana, pre svega u održavanju jedne nacionalne koherencije i jedinstva svega ruskog kao ruskog čak i u vremenima najstrašnijeg raskola i iskušenja, a sa drugog, u otvorenosti prema drugim kulturama koje su se sa velikom agilnošću usvajale i isprobavale, da bi se redovno utapale i gubile u prostranstvima ruske duševne širine, inkorporirajući u nju ono najvrednije što su sobom nosile. U tom smislu, Rusija se pokazala nepokorivom i nesalomivom - svaka kultura, kao i svaka vojna sila koja je pokušala da je proguta, samo je sebe samu ubrzo zaticala progutanom od strane prostranstva koje nije mogla ni da zamisli. Što se desilo Tatarima i Mongolima, desilo se romantizmu i socijalizmu. Prvi su osvojili Rusiju da bi se jednog dana prosto obreli u njoj, drugi su sebi podjarmili ruski duh da bi se samo pronašli delom toga duha, njemu podređenim. Kako međusobno sarađuju ruski ekstremizam i inhibitorna moć ruske nacionalne širine najbolje je uočljivo na primeru Sovjetskog Saveza. Komunistička doktrina insistirala je na brisanju svih nacionalnih karakteristika i utapanju nekadašnjeg Ruskog Carstva u bezličnu, beznacionalnu i besklasnu zajednici radnika i seljaka. Ruski čovek se u to upustio svim srcem, jedini u Evropi sprovodeći revoluciju o kojoj su drugi samo pričali ili šaputali, jedini sebe samog temeljno reformišući i odričući se svega što je bila carska tradicija. 13 Da li? Još 1917. je Ermitaž sačuvan od pljačke i razaranja, 14 ruska ćirilica je reformisana ali nije zamenjena evropskom latinicom, od koje bi se moglo očekivati da postane pismom buduće svetske države, Puškin, Ljermontov i Jesenjin čitali su se jednako kao i ranije, a kada je tokom nemačke ofanzive u Drugom svetskom ratu 13 Sve to nasuprot Milu videti: Џон Стјуарт Мил, О слободи, op. cit., стр. 201-202. 14 Ovo je izuzetno značajan simbolički čin, kako taj muzej zaista predstavlja u malom sve ono što je ruski narod za tri veka uspeo da postigne, i najveći deo onoga što ga nacionalno i psihološki konstituiše - taj muzej je Rusija u malom, jednako zagonetan, beskrajan i nepojmljiv kao ona. Upravo stoga i u tom kontekstu vrlo je primereno poređenje režisera A. Sukurova sa Nojevom barkom, u koju su pohranjeni na čuvanje kroz vreme i ideologije svi ključni činioci ruskoga sveta.
odjeknulo magično за Родину, a Internacionala zamenjena Aleksandrovljevom maestralnom Славьс, Отечество postalo je jasno da nije socijalizam progutao Rusiju, već je Rusija progutala socijalizam. Nešto slično se događa danas sa praktično svim svetskim procesima koji su početkom devedesetih godina prošlog veka upali u Rusiju bestijajući i nadirući svom snagom da bi, poput Napoleonove pešadije ili nemačkih pancera, prešavši toliko da ne znaju kako će natrag, izgubili snagu, polet, i prešli u defanzivu od stihija zemlje koja ih okružuje stotinama milja unaokolo. Krajnje je neobična ta prirodna strategija odbrane ruskog čoveka od nadiruće strane mu kulture - ona je upravo nalik Kutuzovljevom stalnom povlačenju koje protivnika zavlači sve dublje i dublje u nedra nepoznatog, da bi, kada bi se to nepoznato najzad ukazalo, on shvatio kako mu ni na koji način nije dorastao. Globalizacija je prodrla u Rusiju sa možda većim uspehom nego i u jednu drugu zemlju sveta - tradicionalni neprijatelj, komunizam, pred očima Zapada klekao je i poklonio se kulturi novog doba, prihvativši je silnije nego Zapad sâm. Ali, neobično, to prihvatanje i beskompromisni nedostatak otpora prelazi u jednom trenutku u svoju suprotnost i obesilila prihvaćena kultura se odbacuje na račun starih, proverenih vrednosti koje se izdižu jednako snažne kao nekada, oplemenjene samo onim što je u novome bilo vredno da se usvoji i u sebe inkorporira. 15 Globalizacija je tako na dobrom putu da prođe kao i socijalizam i komunizam - da postane ruska. A ako je ruska, onda nije globalna. Jer zaista, globalizovane ćirilica, narodna umetnost, tradicionalna kuhinja i nacionalna politika ostaju to što jesu, možda minimalno izmenivši formu. Tim sjedinjavanjem ne gube ništa, dok sama globalizacija, koja ne trpi specifično-lokalne karakterističnosti i sprečavanje uvoza iz inostranstva pod pritiskom sopstvene proizvodnje, gubi svoj pojam i odumire. Kako smo rekli da je esencija i pokretačka snaga globalizacije novac, odnosno kapitalistička privreda i svetsko tržište u formi u kojoj postoje danas, upravo se u odnosu Rusa prema novcu može tražiti ključ njihovog specifičnog neuspeha da se povinuju svetskim kulturnim tokovima. Novac za Ruse nikada nije postao sama vrednost; današnji 15 Ako bi se koren ovakvog oblika razoružavanja neprijatelja potražio u ruskoj tradiciji, njegovo ishodište bi, ako se eliminišu brojne primese i racionalizacije, bilo svakako u biblijskom ako te ko udari po desnom obrazu, obrni mu i drugi (Mt. 5:38-42). Videti: Библија, op. cit., str. 4, Fjodor Dostojevski, Braća Karamazovi, op. cit., tom I, str. 335. 301
novi Rusi, kao i nekada plemstvo i aristokratija, u novcu, za razliku od zapadnjaka, gledaju i dalje samo sredstvo za postizanje pravih vrednosti. One mogu biti oličene u besnim dačama po Podmoskovlju, skupim automobilima koji se menjaju svakog meseca i najapstraktnijim i najbesmislenijim novotarijama iz njujorških i pariskih umetničkih galerija, kao što su nekada bivale oličene u palatama optočenim zlatom i dragim kamenjem, odeći iz Pariza, konjima iz Engleske i kolekcijama najslavnijih italijanskih ili flamanskih slikara, ali su uvek istovremeno bile i u zdravlju, porodici, Puškinu i Otadžbini. Može se reći da su Evropljane Rusi upravo najviše užasavali svojim rasipništvom, demonstriranim po kockarnicama, restoranima i letovalištima Nemačke, Francuske i Italije, čime su u praksi bagatelisali ono što je za njih (Evropljane), predstavljalo najveću vrednost. I u tome su, između ostalog, videli upravo rusku iracionalnost - potpuni nedostatak poštovanja prema novcu i potpuno odsustvo kalkulacije u njegovom trošenju. 16 Ali upravo zato što je rusko plemstvo (a sa njime i današnja finansijska elita) bilo nemarno i iracionalno u sopstvenom postupanju sa novcem, ono je i bilo finansijer sveg sjaja i lepote koja krasi ruske gradove i kulturu. Lepota Sankt-Peterburga prevazilazi lepotu drugih velikih evropskih gradova taman za toliko koliko se u njegovoj izgradnji manje štedelo i kalkulisalo sa uloženim novcem. Prelepa arhitektura, ulaganja u druge velike umetnike, najzad, i zadivljujuća kolekcija u Ermitažu (koji spada u retke muzeje iz društva najvećih i najslavnijih koji su svoje kolekcije, sa izuzetkom komada konfiskovanih na ime ratne odštete u Drugom svetskom ratu, u celosti kupili) bili su omogućeni upravo širinom i rasipništvom ruskog plemstva, kome je lepota njegovog okruženja i jedan specifičan kvalitet života imao veću vrednost od novca za koji su kupljeni. U kontekstu masovne kulture današnjice, ruski nemar prema novcu poprima drugačiju notu. Iako oni koji imaju troše nemilice na besmislice 16 Detaljnu psihološku paralelu ruskog i zapadnjačkog odnosa prema novcu na nacionalnom nivou na više mesta ističe Dostojevski, a njegov Kockar je praktično celi posvećen tome. Pored prodorne kritike nemačke porodice kao firme koja uvećava vlastiti kapital u ovom polu-satiričnom romanu, ovaj veliki pisac dosta pažnje zapadnjačkom modelu sticanja (i, analogno, vrednosti novca u njihovom društvu) analizira i u svom Mladiću, istovremeno pokazujući i kako se to čvrsto i solidno zapadnjačko stanovište razara, rasplinjuje i relativizuje kada mu Rusi pristupe sa svojom zagriženošću. Videti: Fjodor Dostojevski, Bele noći. Kockar. Dvojnik, op. cit., str. 90-92. i 171, te: Fjodor Dostojevski, Mladić, op. cit., str. 93-96. 302
samo zato što su skupe, iako se besomučno kupuju (što skuplji, to bolji) svetski brendovi, lakoćom sa kojom se ta kupovina obavlja, na značaju gubi prvo novac koji je za njih dat, a kako je on glavni konstituent vrednosti kupljenog u savremenom pogledu na realnost, sa njime i sama stvar. Ona se, istina kupuje, ali oreol vrednosti koji se ne bi mogao tako lako osporiti unutar neke druge finansijske elite (recimo one na Beverli Hilsu), ovde u samom početku biva okrnjen. I u toj atmosferi, otvara se mogućnost da neke druge vrednosti takođe dođu u obzir. I tako novi Rus, najglobalizovaniji subjekat unutar ruskog društva, pa dakle i onaj koji je u najstrožem smislu pripadnik zapadne kulture, okreće se vrednostima koje pamti iz svoga detinjstva - tradicionalnim uralskim čizmama, tradicionalnoj hrani i napicima, tradicionalnom načinu zabavljanja uz tradicionalnu muziku i sve to, takođe kao vrednost unosi u svoj život. A kako ova vrednost ne predstavlja sumu novca koja je potrošena, već nešto drugo, npr. estetske vrednosti, kvalitet izrade ili prosto bolji odgovor na određene apetite, ona vrlo lako istiskuje uvezenu vrednost kao nekvalitetniju. I to je ono što se u naše doba dešava u Rusiji na nacionalnom nivou - posle prvobitnog ludila za zapadnim proizvodima i načinom života, oni se, nakon inhibicije i zasićenja odbacuju kao prevaziđeni i okreće se nazad ka starim vrednostima koje su tolike godine opstale upravo zato što su nudile određeni prepoznatljiv kvalitet za to podneblje, ili odgovarale njegovim specifičnim potrebama. Ruska nacionalna privreda sa svojim tradicionalnim proizvodima, konfekcijom, hranom, pićima, nameštajem i sl., polako hvata zalet na sopstvenom tržištu, istiskujući strane konkurente (i to vrlo moćne multinacionalne kompanije) sopstvenim kvalitetom i cenama. Sa jedne strane, Rusija je ekonomski dovoljno bogata da to sprovede, ali sa druge je i njen specifičan duh, jedno osećanje sebe samog u svojoj određenosti, takav da je tako jedan značajan civilizacijski čin unutar njenog naroda moguć. Tokom vekova Rusija je na taj način primila i kroz sebe preturila ceo niz ideologija i svetonazora, shodno modama i pritiscima izvana ona je promenila ceo niz političkih ustrojstava, ali uvek je ostala svoja, specifična, i u svojoj specifičnosti prepoznatljiva (Hitler je u Sovjetskoj Rusiji video istu pretnju koju je Napoleon video u Carskoj, a koja danas preti demokratiji zapadnog tipa kao političkoj koncepciji; kao što je jedan Blok ili Majakovski nosio jednako prepoznatljiv ruski pečat kao i jedan Puškin, ili Ljermontov). I jednako se vraćala starim vrednostima koje je sama izgradila, i jednako je zadržavala ono najbolje što su te ideologije i svetonazori sobom nosili. I 303