165 Prof.dr Maja Stanivuković, Pravni fakultet u Novom Sadu PONIŠTAJ ARBITRAŽNE ODLUKE U DOMAĆOJ SUDSKOJ PRAKSI 1. Uvod Stranka nezadovoljna arbitražnom odlukom može joj se suprotstaviti pred višom arbitražnom instancom, ukoliko je to predviđeno pravilnikom o arbitraži koji su stranke ugovorile, ili pred sudom. Pobijanje arbitražne odluke pred sudom vrši se posebnim pravnim sredstvom koje se u našem pravnom sistemu naziva tužbom za poništaj arbitražne odluke. Opšte je prihvaćeno pravilo u uporednom pravu da je za odlučivanje o poništaju nadležan sud one države na čijoj je teritoriji mesto arbitraže. Tako je predviđeno i u našem pravu, mada su odredbe o tome još uvek nejasno formulisane. Izuzetno, ako su stranke u arbitražnom sporazumu ugovorile primenu procesnog prava neke druge države, a ne države u kojoj se nalazi mesto arbitraže, nadležan može biti i sud države čije je procesno pravo primenjeno. To znači da će naši sudovi, po pravilu, biti nadležni da rešavaju o poništaju domaćih arbitražnih odluka - odluka institucionalnih arbitraža sa sedištem u Srbiji, kao i ad hok arbitraža kod kojih je ugovoreno mesto arbitraže u Srbiji. Iz prikaza prakse koji sledi, videćemo, da su većina sudskih postupaka za poništaj koji su zabeleženi u zbirkama sudske prakse imali za predmet odluke Spoljnotrgovinske arbitraže u Beogradu, kao najaktivnije institucionalne arbitraže na našoj teritoriji. Pokretanje postupka za poništaj arbitražne odluke u državi porekla odluke, kao i odluka o poništaju, imaju dejstvo na priznanje i izvršenje te odluke u drugim državama. Naime, ukoliko je pokrenut postupak za poništaj, sud koji odlučuje o priznanju može prekinuti postupak priznanja, dok se postupak koji se vodi u državi porekla odluke meritorno ne okonča. Arbitražna odluka koja je poništena u zemlji porekla, po pravilu, neće biti priznata i izvršena u drugim zemljama. U stranoj sudskoj praksi (Austrija, Belgija, Francuska, SAD) zabeleženo je ipak
166 ARBITRAŽA 2006. nekoliko slučajeva kada je izvršena odluka poništena u državi mesta arbitraže. Najpoznatiji su slučaj Hillmarton (XX Yearbook Commercial Arbitration, str. 663) - odluka koja je poništena u Švajcarskoj ipak je priznata pred francuskim sudom i slučaj Chromalloy - odluka poništena u Egiptu ipak je izvršena u SAD i Francuskoj. 1 To zbog toga što Njujorška konvencija u članu V ne obavezuje sud da uskrati priznanje u slučaju da je odluka poništena u zemlji u kojoj je doneta, nego mu to samo dopušta (Recognition and enforcement of the award may be refused...). 2. Izvori 2.1. Izvori koji važe u našoj zemlji Pravo nezadovoljne stranke da tužbom pokrene postupak za sudsko preispitivanje arbitražne odluke predviđeno je Zakonom o parničnom postupku od 1976. godine 2 (članovi 484-487). Ovaj zakon je krajem 2004. godine stavljen van snage donošenjem novog Zakona o parničnom postupku. Međutim, u novom zakonu nema posebnih procesnih odredaba o arbitražama, s obzirom da je kod zakonodavca preovladalo stanovište da ovu materiju treba odvojeno regulisati, donošenjem Zakona o arbitraži, koji je već u pripremi. Stoga je, da bi se izbeglo stvaranje pravne praznine u periodu koji će trajati od stupanja na snagu novog Zakona o parničnom postupku do donošenja novog Zakona o arbitraži, rešenje nađeno u produženju važnosti 31. glave ranijeg Zakona o parničnom postupku. Dmgim rečima, odredbe članova 485. i dalje, koje se odnose na tužbu za poništaj arbitražne odluke i dalje važe, na osnovu prelaznih odredaba novog Zakona o parničnom postupku. 3 Prema ovim odredbama, presuda izbranog suda može se poništiti po tužbi stranke.aza rešavanje o tužbi za poništaj mesno je nadležan sud koji bi za spor bio nadležan u prvom stepenu da nije bio zaključen ugovor o izbranom sudu. 4 Ukoliko nema takvog suda, mesno nadležni sud biće određen od strane Vrhovnog suda (ordinacija nadležnosti). Međunarodna nadležnost određuje se na osnovu mesta (sedišta) arbitraže, u skladu sa članom 468a. Razlozi za poništaj navedeni su u članu 485: 1 Vidi opširnije Ph. Wahl, Enforcement of Foreign Arbitral Awards Set Aside in their Country of Origin, Journal of International Arbitration 16(4), str. 131-140. 2 Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02. 3 Član 492. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 125 od 22. novembra 2004. godine), kojima je produžena važnost trideset prve glave starog Zakona o parničnom postupku (članovi 468a-487).
Prof. dr Maja Stanivuković 167 PONIŠTAJ ARBITRAŽNE ODLUKE U DOMAĆOJ SUDSKOJ PRAKSI (str. 167-201) 1) ako uopšte nije zaključen ugovor o izbranom sudu ili ako taj ugovor nije bio punovažan (čl. 469. do 471) - nenadležnost arbitraže; 2) ako je u pogledu sastava izbranog suda ili u pogledu odlučivanja povređena koja odredba ovog zakona ili ugovora o izbranom sudu - sastav arbitraže i postupak donošenja odluke; 3) ako presuda nije obrazložena u smislu člana 471. stav 1. ovog zakona, 5 ili ako izvornik i prepisi presude nisu potpisani na način određen u članu 481. stav 2. ovog zakona 6 - forma arbitražne odluke; 4) ako je izbrani sud prekoračio granicu svog zadatka - prekoračenje nadležnosti arbitraže; 5) ako je izreka presude nerazumljiva ili je sama sebi protivrečna - forma arbitražne odluke; 6) ako je presuda izbranog suda u suprotnosti sa Ustavom Savezne Republike Jugoslavije i utvrđenim osnovama društvenog uređenja - javni poredak; 7) ako stoji koji od razloga za ponavljanje postupka iz člana 421. ovog zakona - razlozi za ponavljanje postupka. Ukratko, Zakon predviđa sledeće razloge za poništaj: nenadležnost arbitraže (razlozi navedeni pod 1 i 4), sastav arbitražnog suda (razlog naveden pod 2), forma arbitražne odluke (razlozi navedeni pod 3 i 5), postupak donošenja odluke (razlog naveden pod br. 2), javni poredak i svi razlozi koji se mogu navesti za ponavljanje postupka. Ponavljanje postupka može se dozvoliti iz sledećih razloga 7 : 1) ako je pri donošenju odluke učestvovao arbitar koji je po zakonu morao biti izuzet (član 71. stav 1. tač. 1. do 5), odnosno koji je rešenjem arbitraže ili suda bio izuzet; 2) ako kojoj stranci nezakonitim postupanjem, a naročito propuštanjem dostavljanja, nije bila data mogućnost da raspravlja pred sudom; 3) ako je u postupku kao tužilac ili tuženi učestvovalo lice koje ne može biti stranka u postupku, ili ako stranku koja je pravno lice nije zastupalo ovlašćeno lice, ili ako parnično nesposobnu stranku nije zastupao zakonski zastupnik, ili ako zakonski zastupnik, odnosno punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za vođenje parnice ili za pojedine radnje u postupku, ukoliko vođenje parnice, odnosno vršenje pojedinih radnji u postupku nije bilo 4 Član 484 ZPP. 5 Stranke mogu da se sporazumeju o izostavljanju obrazloženja - čl. 481. ZPP. 6 Presuda važi i kada je neki od arbitara ne potpiše, ako je presudu potpisala većina sudija i na presudi utvrdila uskraćivanje potpisa - čl. 481. ZPP. 7 ZPP (1976), član 421.
168 ARBITRAŽA 2006. naknadno odobreno; 4) ako se odluka suda zasniva na lažnom iskazu svedoka ili veštaka; 5) ako se odluka suda zasniva na ispravi koja je falsifikovana ili u kojoj je overen neistinit sadržaj; 6) ako je do odluke došlo usled krivičnog dela arbitra, zakonskog zastupnika ili punomoćnika stranke, protivne stranke ili kog trećeg liса; 7) ako stranka stekne mogućnost da upotrebi pravnosnažnu odluku suda koja je ranije među istim strankama doneta o istom zahtevu; 8) ako se arbitražna odluka suda zasniva na odluci suda ili na odluci nekog drugog organa, a ta odluka bude pravnosnažno preinačena, ukinuta, odnosno poništena; 9) ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih je za stranku mogla biti doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku. Iz razloga navedenih u tačkama 1 do 3. ne može se zahtevati ponavljanje postupka ako je taj zahtev bio bez uspeha iznet u ranijem postupku. Zbog okolnosti navedenih u tačkama 1, 7, 8. i 9. ovog zakona ponavljanje postupka može se dozvoliti samo ako stranka bez svoje krivice nije mogla te okolnosti da iznese pre nego što je raniji postupak završen pravnosnažnom sudskom odlukom. 8 Subjektivni rok za podnošenje tužbe za poništaj je kratak - 30 dana od dana dostavljanja presude izbranog suda stranci, odnosno od dana kada je saznala za razlog za poništaj. Ako se radi o razlozima za ponavljanje postupka, ovaj rok se računa u skladu sa članom 423. starog Zakona o parničnom postupku. Objektivni rok za podnošenje tužbe je godinu dana od pravnosnažnosti presude izbranog suda. 9 Rok od godinu dana primenjuje se i ako je osnov tužbe za poništaj neki od razloga za ponavljanje postupka. U ovom slučaju, dakle, ne važi objektivni rok od pet godina koji je predviđen članom 423. st. 3.za ulaganje zahteva za ponavljanje postupka. To jasno proističe iz člana 486. koji se u prvom stavu poziva na član 423. stav 1 i 2, kada su u pitanju subjektivni rokovi, ali to ne čini u drugom stavu, prilikom odredivanja objektivnog roka (tj. ne poziva se na član 423. st. 3 koji, kada je u pitanju ponavljanje postupka, određuje petogodišnji objektivni rok zastarelosti). Po isteku prekluzivnog roka od godinu dana, stranka gubi pravo na podnošenje tužbe. Stranke ne mogu ugovorom, niti arbitražnim sporazumom, unapred isključiti pravo nezadovoljne strane na podnošenje tužbe za poništaj. 10 8 ZPP od 1976. član 422. 9 ZPP od 1976, član 486. 10 ZPP od 1976, član 487. 11 "Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori i drugi sporazumi", br. 12/63
Prof. dr Maja Stanivuković 169 PONIŠTAJ ARBITRAŽNE ODLUKE U DOMAĆOJ SUDSKOJ PRAKSI (str. 167-201) Pored zakonskih odredaba, poništaj arbitražne odluke regulišu i odredbe međunarodnog ugovora, i to Evropske konvencije o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži od 1961. godine." Odredbe Konvencije posredno ograničavaju razloge za poništaj, u odnosu na razloge predviđene zakonom. Naime, ako su ispunjeni uslovi za primenu Konvencije, poništaj odluke u jednoj državi ugovornici predstavlja 12 osnov za odbijanje priznanja i izvršenja strane arbitražne odluke u drugoj državi ugovornici samo ako je odluka poništena u državi u kojoj je i doneta ili po čijem zakonu je doneta i to iz jednog od sledećih razloga: (a) nenadležnost arbitraže - ništavost arbitražnog sporazuma i prekoračenje nadležnosti; 13 (b) sastav arbitraže koji nije u saglasnosti sa arbitražnim sporazumom; 14 (c) povreda prava odbrane; 15 (d) arbitražni postupak nije bio u saglasnosti sa sporazumom strana ili ako nema takvog sporazuma - sa članom IV ove konvencije. 16 Uočavamo da sa ove liste izostaju razlozi koji se tiču suprotnosti odluke sa javnim poretkom, arbitrabilnosti 17, kao i razlozi za ponavljanje postupka. Domaći sudovi, shodno tome, uvek mogu da primenjuju zakonske osnove za poništaj arbitražne odluke koji su širi od onih predviđenih Konvencijom, ali u slučaju da bude zatraženo priznanje poništene odluke u nekoj drugoj državi ugovornici Konvencije, činjenica da je odluka poništena od strane našeg suda neće imati uobičajeno dejstvo, odnosno neće sprečiti priznanje, ukoliko razlog za poništaj ne spada među one koji su navedeni na prethodnom spisku. Odluka o poništaju tada će zadržati lokalno dejstvo, važiće samo u okviru unutrašnjeg poretka, odnosno, neće joj biti priznato međunarodno dejstvo. 12 U prevodu Konvencije na srpski stoji pogrešno «neće predstavljati«. Vidi član IX Konvencije u originalu na engleskom jeziku. Takođe u prevodu se pogrešno umesto termina «poništiti» koristi termin «odbaciti». U slučaju pogrešnog prevoda treba međunarodni ugovor tumačiti prema verodostojnom tekstu, na osnovu člana 33. Bečke konvencije o ugovornom pravu. 13 Član IX stav 1. tačka d) sastav arbitražnog suda nije bio u saglasnosti sa sporazumom strana, ili ako nema takvog sporazuma - sa članom IV ove konvencije. 14 Član IX stav 1. tačka a) strane u arbitražnom sporazumu nemaju potrebnu vrstu sposobnosti po merodavnom pravu ili sporazum nije punovažan po zakonu kome su ga strane podvrgle ili ako nema naznačenja o njihovoj volji, po zakonu zemlje u kojoj je odluka doneta i tačka c) odluka se odnosi na spor koji nije predviđen arbitražnim sporazumom odnosno nije obuhvaćen njegovim odredbama, ill sadrži odluke o stvarima koje nisu poverene arbitraži; ukoliko se odluke o stvarima poverenim arbitraži mogu razdvojiti od onih koje joj nisu poverene, onaj deo odluke koji sadrži odluke o stvarima poverenim arbitraži ne mora da budc poništen. 15 Član IX stav 1. tačka b) stranka koja traži poništaj odluke nije bila uredno obaveštena o imenovanju arbitra ili o arbitražnom postupku ili iz drugih razloga nije bila u mogućnosti da iznese svoje stavove; 16 Član IX stav 1. tačka d). 17 Arbitrabilnost se ipak može obuhvatiti prvim razlogom, odnosno, činjenica da spor nije podoban za rešavanje putem arbitraže može izazvati ništavost arbitražnog sporazuma.
170 ARBITRAŽA 2006. Naša zemlja je ugovornica ove Konvencije od 1963. godine, sa prekidom koji je trajao od 27. aprila 1992. do 12. marta 2001. godine. 18 Konvencija se primenjuje na a) arbitražne sporazume zaključene u cilju rešavanja međunarodnih trgovinskih sporova između fizičkih ili pravnih lica koja imaju, u vreme zaključenja sporazuma, redovno boravište ili sedište u različitim državama ugovornicama 19 i (b) na arbitražni postupak i odluke zasnovane na takvim sporazumima. 2.2. Izvori u međunarodnom pravu Evropska konvencija, koja je po svom poreklu međunarodno-pravni izvor, ratifikacijom je postala deo unutrašnjeg prava, pa smo je iz toga razloga naveli u prethodnoj kategoriji. Pored ove konvencije, najvažniji međunarodni akt kojim se takođe uređuje pitanje poništaja arbitražnih odluka jeste Model zakon UNCITRAL-a o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži od 1985. godine. Model zakon je uticao na nacionalno zakonodavstvo mnogih država, tako da su nacionalne odredbe o poništaju danas u mnogim zemalja ujednačene. Ipak, ima i određenih razlika, koje još uvek opravdavaju uporedno-pravni pristup ovoj temi. 20 Model-zakon u glavi VII (član 34) navodi tužbu za poništaj kao jedino pravno sredstvo koje se pred sudom može upotrebiti protiv arbitražne odluke. U skladu sa članom 1. stav 2. Model zakona odredbe o poništaju, kao i većina drugih odredaba Model zakona primenjuju se samo ako je mesto arbitraže na teritoriji te države, koja je usvojila Model zakon kao svoje unutrašnje zakonodavstvo. Iz toga proističe da o poništaju arbitražne odluke može odlučivati samo nadležni sud države u kojoj je mesto arbitraže. 18 Jugoslavija je učcstvovala u donošenju konvencije i bila je jedna od njenih potpisnica. Specijalnom sastanku Evropske kancelarijc Ujedinjenih nacija u Ženevi održanom od 10. do 21. aprila 1961. godine na kojem je tekst Konvencije usvojen predsedavao je Vladimir Velebit, u to vreme izvršni sekretar Ekonomske komisije UN za Evropu. Jugoslavija je ratifikovala Konvenciju 25. septembra 1963. godine. Međutim, Konvencija važi u odnosu na Saveznu Republiku Jugoslaviju, odnosno, Srbiju i Crnu Gora tek od 12. marta 2001. godine, kada je data izjava o sukcesiji. Iz toga proističe, da u našoj zemlji ova Konvencija nije važila od 27. aprila 1992. godine, tj. od prestanka SFRJ, do toga datuma. 19 Konvencija je stupila na snagu u međunarodnom smislu 7. januara 1964. godine i trenutno važi u 29 država: Albanija, Austrija, Belorusija, Belgija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Burkina Faso, Danska, Kazahstan, Kuba, Italija, Letonija, Luksemburg, Mađarska, Makedonija, Moldavija, Nemačka, Poljska, Rumunija, Ruska federacija, Slovačka, Slovenija, Srbija i Crna Gora, Španija, Turska, Ukrajina, Francuska, Češka i Hrvatska. Izvor: http://untreaty.un.org/ 20 Za uporedno-pravni pregled upućujemo čitaoca na sledeća dela: A. Jakšić, Međunarodna trgovinska arbitraža, Beograd, 2003. str. 376 i dalje, G. Knežević, Poništaj odluka spoljnotrgovinskih arbitraža, Međunarodna privredna arbitraža - stanja i perspektive, Beograd 1997, str. 246-250, M. Trajković, Međunarodno arbitražno pravo, Beograd 2000. str. 541 i dalje.
Prof. dr Maja Stanivuković 171 PONIŠTAJ ARBITRAŽNE ODLUKE U DOMAĆOJ SUDSKOJ PRAKSI (str. 167-201) Nadležni sud date države koji je određen na osnovu člana 6. Model zakona može poništiti arbitražnu odluku iz sledećih razloga 21 : (a) razlozi o kojima sud vodi računa samo na zahtev stranke: - nenadležnost arbitraže; 22 - sastav arbitraže; 23 - povreda prava odbrane; 24 - arbitražni postupak nije bio u skladu sa sporazumom stranaka; 25 (b) razlozi o kojima sud vodi računa po službenoj dužnosti: - arbitrabilnost; 26 i - javni poredak. 27 Rok za podnošenje tužbe za poništaj iznosi tri meseca od dana kada je strana koja je podnela tiižbu primila arbitražnu odluku ili od dana kada je arbitražni sud rešio o zahtevu za ispravku ili tumačenje arbitražne odluke ili za donošenje dopunske arbitražne odluke. 28 Sud kojem je podneta tužba za poništaj arbitražne odluke može, na zahtev jedne od stranaka, prekinuti postupak po tužbi za poništaj, kako bi pražio mogućnost arbitražnom sudu da ponovo otvori arbitražni postupak i da preduzme drage radnje da bi se otklonili razlozi za poništaj. 29 21 Ti razlozi se, inače, poklapaju sa razlozima navedenim u članu V Njujorške konvencije (1958) na koje se stranka može pozvati da bi se suprotstavila priznanju i izvršenju strane arbitražne odluke. 22 MZU, član 34. stav 2. tačka (a)(i) da je jedna od strana arbitražnog sporazuma predviđenog u članu 7. bila nesposobna; ili da pomenuti sporazum nije punovažan po zakonu kojem su ga strane podvrgle, ili, ako nema naznačenja o tome, po zakonu ove zemlje; ili (iii) da se arbitražna odluka odnosi na spor koji nije predviđen arbitražnim sporazumom ili nije obuhvaćen arbitražnom klauzulom ili da sadrži odluke kojima se prekoračuju granice arbitražnog sporazuma ili arbitražne klauzule, s tim da se, u slučaju kada se odluke o pitanjima koja su podvrgnuta arbitraži mogu razdvojiti od odluka o pitanjima koja joj nisu podvrgnuta, može poništiti samo onaj deo arbitražne odluke koji se odnosi na pitanja koja nisu podvrgnuta arbitraži; 23 MZU, član 34. stav 2. tačka (a) (iv) da sastav arbitražnog suda nije bio u skladu sa sporazumom strana, osim ako taj sporazum nije bio u suprotnosti sa nekom odredbom ovog zakona od koje strane ne mogu odstupiti, ili ako nema takvog sporazuma, da sastav arbitražnog nije bio u skladu sa ovim zakonom. 24 MZU, član 34, stav 2 tačka (a)(ii) da strana koja podnosi tužbu nije bila uredno obaveštena o imenovanju arbitra ili o arbitražnom postupku ili iz nekog drugog razloga nije mogla da iznese svoje stavove; 25 MZU, član 34, stav 2 tačka (a) (iv) da arbitražni postupak nije bio u skladu sa sporazumom strana, osim ako taj sporazum nije bio u suprotnosti sa nekom odredbom ovog zakona od koje strane ne mogu odstupiti, ili ako nema takvog sporazuma, da arbitražni postupak nije bio u skladu sa ovim zakonom. 26 MZU, član 34, stav 2 tačka (b) (i) da po zakonu ove države predmet spora nije podoban za rešavanje putem arbitraže. 27 MZU, član 34, stav 2 tačka (b)(ii) da je arbitražna odluka u suprotnosti sa javnim poretkom ove države. 28 MZU, član 34, stav3. 29 MZU, član 34, stav 4.
172 ARBITRAŽA 2006. 3. Praksa domaćih sudova po pitanju poništaja arbitražne odluke Pre nego što započnemo pregled i analizu konkretnih sudskih odluka želeli bismo da uputimo čitaoca na izvore koje smo koristili za praćenje domaće sudske prakse i na vremenski period koji je obuhvaćen ovim pregledom. Pregled sudske prakse je većim delom urađen na osnovu sentenci koje su objavljene u domaćim biltenima, časopisima i bazama podataka, a ne na osnovu originalnih i punih tekstova odluka. Bez obzira na veliki broj nedostataka koji ima sadašnji način odabira, sastavljanja i objavljivanja izvoda sudskih odluka kod nas, one su samo u tom obliku dostupne i predočene pravničkoj javnosti, pa se moraju prihvatiti kao indikativan (mada ne uvek potpun i zadovoljavajući) izvor informacija o praksi domaćih sudova. Pregledani su sledeći časopisi: Sudska praksa privrednih sudova, Izbor sudske prakse, Sudska praksa, Bilten Vrhovnog suda Srbije, bilten Saveznog suda, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu. Pored toga, konsultovana je i Internet baza podataka Paragraf.net. Pregledom je obuhvaćen period od 1992. godine do danas, u kome je naš pravni sistem doživeo značajne promene, koje su se često odražavale i u sudskoj praksi. Za razliku od sudske prakse u prethodnom periodu (»sudske prakse SFRJ«) ove odluke, osim nekoliko izuzetaka, nisu detaljno analizirane u literaturi. Odluke su prikazane hronološki. Zanimljivo je primetiti da arbitraže, kao institucije koje bi po prirodi stvari morale biti zainteresovane za činjenicu da je odluka arbitražnog suda poništena, u našem sistemu ne dobijaju zvaničnu informaciju o ishodu postupka za poništaj. Prema izjavi predstavnika Spoljnotrgovinske arbitraže u Beogradu, ova arbitraža nije upoznata sa brojem njenih odluka koje su, eventualno, poništene. Arbitraža se sa činjenicom da se vodi postupak upoznaje posredno, kada sud zatraži od nje spise predmeta, međutim, ne dobija povratnu informaciju od sudova o ishodu takvog postupka. 30 Smatramo da bi ovu praksu neobaveštavanja trebalo menjati, jer institucionalne arbitraže moraju znati kako sudovi ocenjuju zakonitost njihovog rada. Dovoljno bi bilo da sud, prilikom vraćanja spisa predmeta arbitraži, priključi i kopiju odluke ili odluka koje su donete po tužbi za poništaj. Pravnička javnost bi takode imala interesa za ovakvim informacijama, jer bi na osnovu njih mogla da oceni efikasnost arbitražnog načina rešavanja sporova. Za sada, o ovim postupcima i njihovom ishodu možemo zaključivati samo na osnovu objavljenih izvoda odluka. 30 Prema evidenciji same Spoljnotrgovinske arbitraže, u posmatranom periodu od 27. aprila 1992. godine do danas pokrenuto je 25 postupaka za poništaj arbitražnih odluka te arbitraže pred sudom.
Prof. dr Maja Stanivuković 173 PONIŠTAJ ARBITRAŽNE ODLUKE U DOMAĆOJ SUDSKOJ PRAKSI (str. 167-201) Napominjemo da smo prilikom prikazivanja sudske prakse u pogledu osnovnog predmeta prikaza upotrebili drugačiji pravni termin nego sami sudovi. Naime, sudovi, osim nekoliko izuzetaka, koje smo posebno naveli, sledeći tekst Zakona o parničnom postupku, govore o poništaju presude izbranog suda, dok smo se mi u ovom prikazu, opredelili za termin»poništaj arbitražne odluke«, koji je uobičajen u literaturi. Smatramo da time nismo bitno uticali na smisao i razumevanje odluka. Spisak prikazanih odluka: 1. Presuda Višeg privrednog suda, Pž. 4103/92 od 28. aprila 1992. godine; 2. Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Prev. 342/94 od 23. novembra 1994. godine; 3. Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 330/95 od 17. 10. 1995. godine; 4. Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 465/95 od 22. novembra 1995. godine; 5. Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 536/96 od 24. januara 1996. godine; 6. Presuda Vrhovnog suda Srbije Prev. 12/96 od 30. januara 1996. godine 7. Rešenje Saveznog suda, Gzs. 20/96 od 31. oktobra 1996. godine; 8. Presuda Vrhovnog suda Srbije, broj Prev. 622/96 od 13.11.1996. godine - Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije br. 1/1997 str. 16 9. Rešenje Saveznog suda Gzs. 29/96 od 14. 11.1996. godine 10. Rešenje Saveznog suda Gzs. 55/97 od 18. 9. 1997. godine 11. Presuda Višeg privrednog suda, Pž. 6134/98 od 25. novembra 1998. godine; 12. Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 226/99 od 6. decembra 2000. godine; 13. Odluka Saveznog suda, Gzs. 50/2001 od 25. aprila 2002. godine; 14. Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 364/02 od 20. novembra 2002. godine; 15. Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 2495/2004 od 9. jula 2004. godine; 3.1. Presuda Višeg privrednog suda Srbije, Pž. 4103/92 od 28. aprila 1992. godine 31 Predmet: žalba protiv odluke privrednog suda kojom se odbija tužba za poništaj arbitražne odluke Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije; nije naveden broj arbitražne odluke, niti odluke privrednog suda koja se pobija žalbom. 31 Objavljena u Analima Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 5/1992, str. 465.
174 ARBITRAŽA 2006. Osnov ništavosti na koji se tužba poziva: nije naveden. Osnov žalbe su svi razlozi navedeni u članu 353. ZPP (bitna povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, pogrešna primena materijalnog prava). Između ostalog, podnosilac žalbe ističe da nije pravilno utvrđeno činjenično stanje i daje povređeno načelo utvrđivanja materijalne istine, kao osnovno načelo postupka. Ishod tužbe: Viši privredni sud je potvrdio prvostepenu presudu. Razlozi odluke: Prvostepeni sud je pravilno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalno pravo. Ne postoji nijedan razlog za ukidanje (sic!) odluke arbitraže na osnovu člana 485. ZPP. Viši privredni sud prihvata razloge prvostepenog suda, ali dodaje, da se odluka arbitraže ne može uopšte pobijati zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja. U postupku za poništaj ocenjuje se zakonitost arbitražne odluke i proverava da li je postupak pravilno primenjen, odnosno, da li postoji bitna povreda postupka, a činjenično stanje se utvrđuje u postupku pred arbitražom, a ne pred sudom. Komentar: Iz izvoda ove odluke ne vidi se sasvim jasno, da li se žalilac i u tužbi pozvao na razloge iz člana 353. ZPP, koje navodi kao razloge žalbe. Ipak, s obzirom na pouku nižestepenom sudu koju sentenca sadrži, u smislu da se arbitražna odluka ne može uopšte pobijati zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, pretpostavljamo da je tužilac napadao i samu arbitražnu odluku iz istih razloga. Takođe, ukazujemo da Viši privredni sud u ovoj odluci koristi pogrešan termin «ukidanje» odluke arbitraže, umesto zakonskog «poništaj». Odluka provocira pitanje, na koji osnov stranka treba da se poziva kada ulaže žalbu protiv presude kojom se odbija ili usvaja tužba za poništaj arbitražne odluke. Da li je ona ograničena u pogledu osnova žalbe, u odnosu na žalbe na ostale odluke suda. Dolazimo do zaključka da se stranka može pozivati na svaki od osnova koji može biti osnov žalbe, pa čak i pogrešno utvrđeno činjenično stanje. Međutim, činjenice koje je nižestepeni sud eventualno pogrešno utvrdio mogu se ticati samo razloga za poništaj koji su predviđeni u članu 485. (na primer, da li je arbitražna odluka doneta propisanom većinom, da li je sudio arbitar koji je morao biti izuzet, da li je izvršeno dostavljanje poziva stranci, itd.), a ne činjenica koje se odnose na materijalnopravni odnos izmedu stranaka, koji je meritorno raspravljala arbitraža. Žalilac se, dakle, ne može pozivati na pogrešno utvrđeno činjenično stanje u arbitražnom spora, ali može da se poziva na pogrešno utvrđenje činjenica koje su relevantne u postupku za poništaj tužbe. Posle čitanja ovog, a zatim i slučajeva
Prof. dr Maja Stanivuković 175 PONIŠTAJ ARBITRAŽNE ODLUKE U DOMAĆOJ SUDSKOJ PRAKSI (str. 167-201) koji slede, nameće se, takođe, pitanje, da li je važeći sistem pravnih lekova, koji dopušta trostepeno (za vreme Jugoslavije, čak i četvorostepeno) odlučivanje u postupku za poništaj, oportuno rešenje. U mnogim zemljama sudska kontrola arbitražne odluke po tužbi za poništaj svodi se na jednu instancu, 32 ili najviše dve. 33 Tako se obezbeđuje strankama pravo na pravni lek, ali se istovremeno bez potrebe ne produžava post-arbitražni postupak. Trostepeno odlučivanje u postupku za poništaj arbitražne odluke obesmišljava ideju arbitraže kao brzog i efikasnog načina rešavanja sporova. Pojednostavljeno rečeno, stranke koje sklope prorogacioni sporazum u korist stranog suda ili ugovore nadležnost inostrane arbitraže su u boljem položaju u pogledu trajanja i postupka provere odluke od strane domaćih sudova, od onih stranaka koje ugovore nadležnost domaće arbitraže. Strana sudska i arbitražna odluka, naime, prolazi postupak priznanja i izvršenja od strane prvostepenog suda, a odluka o priznanju prvostepenog suda zatim podleže samo još jednoj proveri višeg suda u postupku po žalbi. Revizija nije dopuštena. 34 Ako je, pak, reč o domaćoj arbitražnoj odluci, sudska kontrola je trostepena. O tome bi, svakako, trebalo dobro razmisliti, pre nego što se postojeće rešenje prenese u novi zakon o arbitraži. 3.2. Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Prev. 342/94 od 23. novembra 1994. godine 35 Predmet: revizija protiv rešenja Višeg privrednog suda. Ovim rešenjem odbijena je žalba tužioca protiv rešenja privrednog suda kojim se oglasio apsolutno nenadležnim za poništaj strane arbitražne odluke s pozivom na član 16. ZPP; nije navedeno mesto donošenja arbitražne odluke, niti da li je doneta u okviru institucionalne ili ad hoc arbitraže, nisu navedeni ni brojevi sudskih odluka koje se pobijaju revizijom. 32 Na primer, u Bugarskoj, Francuskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Rusiji, Švajcarskoj. Vidi, G. Knežević, Poništaj odluka spoljnotrgovinskih arbitraža, Međunarodna privredna arbitraža - stanja i perspcktive, Beograd 1997, str. 246-250. Švedski zakon o arbitraži (1999) predviđa u članu 43. dvostepenost samo kao izuzetno rešenje, ukoliko prvostepeni sud smatra da bi bilo od interesa za pravnu praksu da žalbu razmotri Vrhovni sud. Vidi, prevod švedskog zakona u Arbitraži 2003., str. 170. Takođe, po Engleskom zakonu o arbitraži (1996), pravo na žalbu protiv odluka suda kojima se odlučuje o zahtevima za pobijanje arbitražne odluke ograničeno je, jer je za podnošenje žalbe potrebna dozvola suda (vidi članove 67-69). Prevod engleskog zakona objavljen je u Arbitraži 2001,str. 121. 33 Na primer, prema Nemačkom zakonu o arbitraži (1997), član 1065. Vidi prevod nemačkog zakona u Arbitraži 2000. str. 84. Takođe, po Japanskom zakonu o arbitraži (2003), član 44. 34 Pravno shvatanje utvrđeno na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 16. decembra 1991. godine. Doduše zabeleženi su slučajevi kada je Savezni sud odlučivao o rešenju o priznanju strane odluke povodom zahteva za zaštitu zakonitosti saveznog javnog tužioca. Vidi, M. Stanivuković, М. Živković, Međunarodno privatno pravo, Beograd 2004, str. 444. 35 Sudska praksa privrednih sudova br. 2/95 str. 69.
176 ARBITRAŽA 2006. Osnov ništavosti na koji se tužba poziva: nije naveden. Ishod tužbe: Vrhovni sud Srbije je presudio da je revizija tužioca neosnovana. Razlozi odluke: Predmet spora je pobijanje strane arbitražne odluke. Nadležnost stranog arbitražnog suda predviđena je u kupoprodajnom ugovoru stranaka. Na osnovu člana 97. Zakona o rešavanju sukoba zakona, odluka se smatra stranom, kako po državnoj pripadnosti arbitraže, tako i po pravu koje je prilikom njenog donošenja primenjeno. Zbog toga je isključena jurisdikcija jugoslovenskog pravosuđa za suđenje po tužbi za poništaj te arbitražne odluke. Nadležnost jugoslovenskog suda za suđenje po tužbi za poništaj arbitražne odluke, moguća je samo ako su ispunjeni uslovi iz člana 469. ZPP, odnosno, ako je ugovorena nadležnost domaće arbitraže. Komentar: Smatra se da su ovom odlukom domaći sudovi prihvatili načelo da su nadležni samo za poništaj domaćih arbitražnih odluka. Pre ove odluke bilo je, naime, slučajeva da su domaći sudovi prihvatali nadležnost za poništaj stranih arbitražnih odluka, a jedan deo teorije ih je u tome podržavao. 36 Postavlja se pitanje šta su bili uzroci ove dileme i da li su oni sada u potpunosti otklonjeni. Dva glavna razloga koji su prouzrokovali lutanje prakse u ovom pogledu nalaze se u neadekvatno formulisanim odredbama domaćeg arbitražnog prava i u nepravilnom tumačenju međunarodnih ugovora. Zakon o parničnom postupku pre 1990. godine nije sadržavao odredbu kojom bi se određivala međunarodna nadležnost naših sudova u postupku za poništaj, niti je određivao polje primene odredaba glave XXXI. kojom je regulisan postupak pred izbranim sudovima (arbitražama). Tako se moglo desiti da se jedan sud oglasio nadležnim za poništaj strane arbitražne odluke s pozivom na član 484. stav 2. u vezi sa članom 475. stav 3 ZPP, koji određuje da je za rešavanje po tužbi za poništaj nadležan sud koji bi za spor bio nadležan u prvom stepenu da nije bio zaključen ugovor o izbranom sudu. 37 Nije teško razumeti dvoumicu domaćih sudova kada je u pitanju tumačenje člana 484. stav 2. ZPP. Naime, ova odredba je tako formulisana da zaista može da navede na pogrešan zaključak da je njena svrha određivanje međunarodne, a ne mesne, nadležnosti. Zaključivanje arbitražnog sporazuma predstavlja jedan 36 Vidi, jasno iskazano gledište u torn smislu od strane Predsednika Višeg privrednog suda, J. Mitrović, Preispitivanje odluke spoljnotrgovinske arbitraže, Pravo i privreda br. 5-8/1998, str. 444. 37 Okružni privredni sud u Skoplju, P. 2529 od 18. decembra 1981. godine koji je poništio odluku MTK u Parizu.
Prof. dr Maja Stanivuković 177 PONIŠTAJ ARBITRAŽNE ODLUKE U DOMAĆOJ SUDSKOJ PRAKSI (str. 167-201) od načina da se izvrši derogacija nadležnosti domaćeg pravosuđa, te,,sud koji bi bio nadležan za spor u prvom stepenu" da nije zaključen arbitražni sporazum, može lako da se shvati i kao upućivanje na međunarodno nadležni sud. Takvo tumačenje bi, međutim, dovelo do toga da postupanje naših sudova bude suprotno postupanju svih drugih sudova u odnosu na poništaj stranih arbitražnih odluka. Pod uticajem kritika ovakve prakse, prilikom noveliranja Zakona o parničnom postupku 1990. godine usvojen je član 468a. koji određuje polje primene glave XXXI. na sledeći način: Odredbama ove glave uređuje se postupak pred izbranim sudovima, čije je sedište u Saveznoj Republici Jugoslaviji, osim ako iz odredaba drugog saveznog zakona ili međunarodnog ugovora ne proizlazi da se određeni izbrani sud, čije je sedište u Saveznoj Republici Jugoslaviji smatra inostranim izbranim sudom." Iz ovoga člana proističe da se odredbe članova 485-487. (tužba za poništaj) koje pripadaju ovoj glavi primenjuju u slučaju da je sedište arbitraže koja je donela odluku bilo u SRJ. Ovaj kriterijum - kriterijum sedišta (mesta, situsa) arbitraže za određivanje međunarodne sudske nadležnosti za poništaj arbitražne odluke prihvaćen je u Model-zakonu UNCITRAL-a i u većini nacionalnih zakonodavstava. Istovremeno, ovaj kriterijum služi i za određivanje mesta gde je arbitražna odluka doneta, tako da posredno određuje i pripadnost arbitražne odluke. Međutim, i posle ove novele, bilo je rasprava u teoriji da li se mogu poništavati strane arbitražne odluke (dakle, odluke koje su donele arbitraže čije je sedište u inostranstvu). Jedan deo teorije je smatrao da se mogu poništavati i one odluke koje su donete u inostranstvu, ako su donete primenom domaćeg materijalnog prava. Ovo shvatanje je posledica pogrešnog tumačenja tekstova međunarodnih ugovora (Njujorške i Evropske konvencije) i domaćeg Zakona o rešavanju sukoba zakona, koji kada govore o razlozima koji mogu da spreče priznanje i izvršenje strane odluke pominju, između ostalog, i razlog da je odluka poništena u državi u kojoj je doneta ili na osnovu čijeg prava je doneta. 38 Iz te odredbe koja se ponavlja u sva tri izvora, izvlačio se gornji zaključak o nadležnosti naših sudova u slučaju kada je odluka doneta po našem pravu. Međutim, u stranoj teoriji vlada saglasnost da je tu reč o arbitražnom procesnom, a ne o materijalnom pravu date države. Takav su stav zauzeli i neki strani sudovi, kada se pred njima postavilo pitanje tumačenja 38 Član V NjK, član IX EK i član 99. stav 1. tačka 10 ZRSZ.
178 ARBITRAŽA 2006. navedene odredbe Njujorške konvencije. 39 Lako je razumeti pokušaje stranaka, da se proširi broj međunarodno nadležnih sudova za poništaj. Međutim, sudovi bi morali tome da se odupra, jer je za proveru stranih arbitražnih odluka zakonom i međunarodnim ugovorom predviđen drugi put - postupak za priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka. Zbog toga je pozitivno što je u našoj sudskoj praksi dilema razrešena u korist restriktivnog shvatanja međunarodne nadležnosti za poništaj. Ipak, ne može se reći da je Vrhovni sud ovom prilikom precizno odredio sedište (mesto) arbitraže kao osnov za određivanje svoje međunarodne nadležnosti. U izvodu obrazloženja koji nam je predočen, još uvek se oseti lutanje u tom pogledu. Mesto arbitraže se uopšte ne pominje, a neposredni osnov za odbijanje nadležnosti je činjenica da se radi o stranoj odluci, na osnovu člana 97. stav 1. Zakona o rešavanju sukoba zakona, mada Zakon o parničnom postupku ne pominje ovaj kriterijum. Pored toga, sud navodi još jedan posredni kriterijum - pripadnost arbitraže. Nadležnost domaćeg suda postoji samo ako su ispunjeni uslovi iz člana 469. ZPP, odnosno, ako je ugovorena nadlcžnost domaće arbitraže, a u ovom slučaju ugovorena je nadležnost strane arbitraže. Sud se, dakle, ne poziva direktno na kriterijum sedišta arbitraže iz člana 468a (a ne člana 469. reč je, očigledno, o omašci), već pomoću njega donosi zaključak o pripadnosti arbitraže, koji navodi kao kriterijum za odsustvo nadležnosti. U novom zakonu o arbitraži, trebalo bi preciznim jezikom odrediti nadležnost domaćih sudova za tužbe za poništaj. Kada je u pitanju međunarodna nadležnost, našem sudu treba dati nadležnost da odlučuje uvek kada je mesto (sedište) arbitraže u našoj zemlji. Za odlučivanje po tužbama za poništaj protiv odluka koje su eventualno donete u inostranstvu primenom domaćeg procesnog prava koje su stranke ugovorile kao merodavno (u praksi, izuzetno retka situacija), nadležnost ne mora biti posebno predviđena zakonom, jer već proističe iz člana IX Evropske konvencije. Nadležnost prema sedištu arbitraže treba da postoji i u slučaju da je odluka doneta u našoj zemlji primenom stranog procesnog prava. Mada se time stvara mogućnost za konkurentnu međunarodnu nadležnost dva suda (domaćeg suda prema mestu arbitraže i suda strane države po čijem je procesnom pravu odluka doneta), smatramo da zbog ovih, inače u praksi veoma retkih slučajeva da odluka bude doneta primenom nekog drugog procesnog prava, ne treba narušavati čistoću i jednostavnost zakonskog rešenja. 39 Na primer, američki sud u predmctu International Electric Corp. v- Bridas Sopciedad Anonima Petrolera, Industrial Y Commercial, 745 F. Supp. 172 (S.D.N.Y. 1990). cit. kod A. Redfem i M. Hunter, Law and Practice of International Commercial Arbitration, Fourth Edition, London 2004. str. 507.
Prof. dr Maja Stanivuković 179 PONIŠTAJ ARBITRAŽNE ODLUKE U DOMAĆOJ SUDSKOJ PRAKSI (str. 167-201) Ukoliko bi se prihvatila jednostepenost postupka za poništaj arbitražne odluke (kao što predlažemo u komentara prethodne odluke), trebalo bi odrediti samo jedan sud koji bi bio mesno i stvamo nadležan za odlučivanje po svim tužbama za poništaj. To bi mogao biti, u zavisnosti od ocene zakonodavca, bilo Viši trgovinski sud, bilo Vrhovni sud Srbije. 3.3. Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 330/95 od 17. 10.1995. godine 40 Predmet: revizija protiv rešenja Višeg privrednog suda. Ovim rešenjem je odbijena žalba tužioca protiv presude privrednog suda kojom se odbija tužbeni zahtev za poništaj arbitražne odluke; nisu navedeni nikakvi podaci koji bi omogućili identifikaciju arbitražne ili sudskih odluka. Osnov ništavosti na koji se tužbeni zahtev poziva: Član 485. stav 4. ZPP - arbitraža nije u potpunosti odlučila o zahtevu tužioca - tužbenim zahtevom je tražena isplata daleko većeg iznosa od onog koji je dosuđen. Ishod tužbe: Vrhovni sud Srbije je presudio da je revizija tužioca neosnovana. Razlozi odluke: Poništaj arbitražne odluke može se zahtevati samo u slučajevima navedenim u članu 485. ZPP, a tu ne spada i slučaj kada arbitraža ne odluči o celom tužbenom zahtevu. Arbitraža nije prekoračila granice svog zadatka u smislu član 485. tačka 4. ZPP, već je samo propustila da odluči o delu tužbenog zahteva. O ovom delu tužbenog zahteva arbitraža može odlučiti naknadno, dopunskom presudom. Ovakav propust arbitraže ne predstavlja razlog za poništaj arbitražne odluke. Komentar: U nekim pravima, propust arbitražnog tribunala da odluči o svim pitanjima koja su mu poverena (odlučivanje infra petita) predstavlja razlog za pobijanje arbitražne odluke. 41 Ovaj razlog predviđen je kao jedan od razloga za odbijanje priznanja i izvršenja strane arbitražne odluke po Ženevskoj konvenciji od 1927. godine, ali ga Njujorška konvencija, kao ni Model zakon UNCITRAL-a više ne 40 Sudska praksa privrednih sudova br. 1/96 STR. 86. 41 Na primer, na osnovu engleskog Zakona o arbitraži od 1996. godine paragraf 68 stav 2 pod d. U Holandiji, arbitražna odluka se može pobijati iz ovog razloga, pod uslovom da je tužilac prethodno tražio donošenje dopunske odluke i da je arbitraža odlučila po tom njegovom zahtevu Zakon o arbitraži (1986), član 1065. stav 6.
180 ARBITRAŽA 2006. pominju. Međutim, u Model zakonu je predviđeno (član 34. stav 4) da sud kojem je podneta tužba za poništaj arbitražne odluke može, ako smatra da je celishodno i ako to zatraži jedna od strana, prekinuti postupak po tužbi za poništaj na određeni rok koji sam odredi, kako bi pružio mogućnost arbitražnom sudu da ponovo otvori arbitražni postupak ili da preduzme druge radnje koje smatra za potrebne da bi se otklonili razlozi za poništaj. U našem zakonu ova mogućnost nije predviđena. Stoga je sud u ovom slučaju odbio tužbu za poništaj, a kako vidimo, u obrazloženju uputio stranku da se obrati arbitraži za zahtevom za dopunsku presudu. 42 Možemo se zapitati, kako bi dalje trebalo postupati, u slučaju da arbitraža odbaci ili odbije zahtev tužioca za donošenje dopunske presude (arbitražne odluke)? Koje bi pravno sredstvo stajalo na raspolaganju tužiocu za zaštitu njegovog prava da arbitraža odluči o njegovom tužbenom zahtevu u celosti? 3.4. Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 465/95 od 22. novembra 1995. godine 43 Predmet: revizija protiv rešenja Višeg privrednog suda. Ovim rešenjem se odbija žalba tuženog protiv presude privrednog suda kojim je poništena arbitražna odluka arbitraže preduzeća DD. Osnov ništavosti na koji se tužbeni zahtev poziva: 485. tačka 1. ZPP. Ishod tužbe: Vrhovni sud Srbije je presudio da je revizija tužioca neosnovana. Razlozi odluke: Tužioca, kao samostalno preduzeće, ne može da obavezuje odluka arbitraže u čijem formiranju nije učestvovao. Pravilnik o rešavanju sporova putem arbitraže, o sastavu arbitraže i izboru arbitara, donet je od strane tuženog preduzeća. U donošenju ovog akta tužilac, kao samostalno preduzeće, nije učestvovao. Tuženi se u reviziji poziva na član 65. i čl. 101. tačka 11. Zakona o preduzećima kojima je predviđena mogućnost da se statutom draštvenog preduzeća uredi način rešavanja sporova između delova preduzeća. Međutim, tužilac i tuženi su dva posebna preduzeća, pa tuženi ne može svojim aktima uređivati obrazovanje, nadležnost i sastav arbitraže koja bi obavezivala tužioca. Iz tih razloga nema sporazuma o formiranju arbitraže, pa su ispunjeni uslovi za poništaj arbitražne odluke u smislu člana 485. stav 1. ZPP. 42 Iz izvoda ne vidimo da li se radi o odluci Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Srbije. Pravilnik ove arbitraže ne predviđa izričito mogućnost podnošenja zahteva za donošenje dopunske prcsude. Ipak, takva mogućnost bi proisticala iz shodne primene odredaba Zakona o parničnom postupku, koja je predviđena u članu 44. Pravilnika. 43 Sudska praksa privrednih sudova br. 4/96 str. 66.
Prof. dr Maja Stanivuković 181 PONIŠTAJ ARBITRAŽNE ODLUKE U DOMAĆOJ SUDSKOJ PRAKSI (str. 167-201) Komentar: ovde se očigledno radi o poništaju odluke arbitraže u sporu bez inostranog elementa (član 469a. ZPP). Razlog zbog kojeg je sud usvojio tužbu i poništio arbitražnu odluku nalazi se u članu 485. stav 1: "Ako uopšte nije zaključen ugovor o izbranom sudu." Čak i da je bilo arbitražnog sporazuma, pitanje je da li bi on bio punovažan, imajući u vidu ograničenja u pogledu toga koja arbitraža može rešavati sporove bez inostranog elementa navedena u članu 469a. ZPP. SS3.5. Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 536/96 od 24. januara 1996. godine 44 Predmet: revizija protiv presude Višeg privrednog suda. Ovom presudom se odbija žalba tužioca protiv presude privrednog suda kojom se odbija tužbeni zahtev za poništaj arbitražne odluke Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije; nisu navedeni podaci koji bi omogućili identifikaciju arbitražne ili sudskih odluka. Osnov ništavosti na koji se tužbeni zahtev poziva: član 485. st. 1. tačka 6. ZPP - odluka je suprotna Ustavu SFRJ i utvrđenim osnovama draštvenog uređenja - potraživanje je zasnovano na odredbama ugovora koji je apsolutno ništav i kao takav ne može uživati sudsku zaštitu. Ishod tužbe: Vrhovni sud Srbije je presudio da je revizija tužioca neosnovana. Razlozi odluke: Ceneći sadržinu ugovora, Vrhovni sud nalazi da se radi o dozvoljenom pravnom poslu. Po odredbi člana 49. ZOO predmet ugovora je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Ovim ugovorom se ne vređa nijedna kogentna norma pravnog poretka. Iz toga proizilazi da odluka Spoljnotrgovinske arbitraže nije suprotna Ustavu ni osnovama društvenog uređenja. Komentar: U literaturi je istaknuto da je Vrhovni sud Srbije ovde usvojio previše široko shvatanje javnog poretka. 45 Mada je tužba za poništaj arbitražne odluke zbog povrede javnog poretka odbijena, iz obrazloženja presude Vrhovnog suda proističe da bi sama činjenica da je ugovorom povređena neka imperativna norma pravnog poretka, automatski dovela do toga da arbitražna odluka bude suprotna javnom poretku. Za više o ovom slučaju, vidi komentar uz odluke br. 3.7. i 3.12. 44 Sudska praksa privrednih sudova br. 2/96, str. 83. 45 Vidi, G. Knežević, op.cit. str. 258.
182 ARBITRAŽA 2006. AA3.6. Presuda Vrhovnog suda Srbije Prev. 12/96 od 30. januara 1996. godine 46 Predmet: revizija protiv presude Višeg privrednog suda. Ovom presudom je usvojena žalba tužioca i preinačena presuda prvostepenog privrednog suda, tako što je poništena arbitražna odluka stalnog izbranog suda privredne komore. Osnov ništavosti na koji se tužbeni zahtev poziva: član 485. st. 1. tačka 1. ZPP Ishod tužbe: Vrhovni sud Srbije je presudio da je revizija tuženih neosnovana. Razlozi odluke: Drugostepeni sud (Viši privredni sud u Beogradu) je našao da je arbitraža sudila i pored činjenice što nije nadležna, s obzirom da je odlukom Vrhovnog suda Srbije ukinuta klauzula nadležnosti arbitraže. Zbog ovoga je arbitražnom presudom izvršena povreda člana 485. st. 1. tačka 1 ZPP. Vrhovni sud Srbije tome dodaje sledeće argumente: Kada sud oglasi prestanak važnosti arbitražne klauzule, izbrani sud prestaje biti nadležan za suđenje u tom spora između tih stranaka. Ukoliko izbrani sud nastavi sa postupkom uprkos prestanku važnosti ugovora o izbranom sudu i donese presudu, čini apsolutnu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 354. st. 2. tačka 4 ZPP, s obzirom da je odlučio o tužbenom zahtevu za koji nije stvarno nadležan. Komentar: Viši privredni sud kao osnov poništaja navodi član 485. st. 1. tačka 1. ZPP - ako ugovor o izbranom sudu nije punovažan, dok Vrhovni sud tome dodaje i bitnu povredu odredaba parničnog postupka, pozivajući se na član 354. st. 2. tačka 4. ZPP. Bitna povreda postupka, inače, nije među zakonskim razlozima za poništaj arbitražne odluke. U ovom slučaju, odlučivanje arbitraže o zahtevu za koji nije "stvarno" nadležna, bi se, eventualno, moglo podvesti pod razloge za poništaj arbitražne odluke određene članom 485. st. 1. tačka 2. - ako je u pogledu odlučivanja povređena koja odredba ovog zakona, ali se Vrhovni sud na ovaj razlog ne poziva. Čini nam se da Viši privredni sud ispravnije postupa, kada se poziva na ništavost arbitražnog sporazuma (tj. na član 485. st. 1. tačka 1. ZPP), kao osnov za poništaj arbitražne odluke u ovom slučaju. Jasno je da arbitražni sporazum koji je sudskom odlukom oglašen nevažećim, nije više punovažan. U izvodu ove odluke Vrhovnog suda uzgred se pominje da je osnov za proglašenje prestanka važnosti arbitražne klauzule bio član 476. starog ZPP. Ovaj član predviđa da sud po tužbi zainteresovane stranke može da oglasi prestanak važnosti 46 Sudska praksa privrednih sudova br. 2/96 str. 82.
Prof. dr Maja Stanivuković 183 PONIŠTAJ ARBITRAŽNE ODLUKE U DOMAĆOJ SUDSKOJ PRAKSI (str. 167-201) arbitražnog sporazuma 1) ako stranke ne mogu da se slože o izbora arbitara koje zajednički treba da postave, ili 2) ako lice koje je u samom arbitražnom sporazumu postavljeno za arbitra neće ili ne može da vrši ovu dužnost. 47 Pored ovog slučaja, sud je takođe nadležan da oglasi prestanak važnosti arbitražnog sporazuma na osnovu člana 480. starog ZPP (ako se ne može postići potrebna većina glasova za donošenje odluke). Međutim, član 485. stav 1. tačka 1, koji predviđa nevažnost arbitražnog sporazuma kao osnov za poništaj, poziva se samo na članove od 469. do 471. a ne i na članove 476. i 480. ZPP. Drugim rečima, zakonodavac prilikom navođenja ovog razloga za poništaj ne uzima u obzir mogućnost da je sud već ranije odlučivao o punovažnosti sporazuma, nego polazi od pretpostavke da će se o tome uvek odlučivati tek u postupku za poništaj arbitražne odluke. Zbog toga je verovatno Vrhovni sud, u potrazi za sigurnijim osnovom, smatrao da treba pomenuti i član 354. ZPP koji uređuje bitne povrede odredaba parničnog postupka. U ovoj odluci sud govori i o posledicama odluke o prestanku važnosti arbitražnog sporazuma. Arbitraža nakon toga prestaje biti nadležna za suđenje u sporu između tih stranaka. Umesto nje, nadležan je privredni sud koji bi inače bio nadležan za spor u prvom stepenu u smislu člana 475. st. 3. ZPP. S obzirom da je ovde reč o sporu bez inostranog elementa (zaključujemo to na osnovu činjenice da je reč o poništaju odluke izbranog suda privredne komore), ne postavlja se pitanje međunarodne nadležnosti. Međutim, da je poništen arbitražni sporazum u sporu sa inostranim elementom, posledica bi bila da će spor rešavati međunarodno nadležni sud, što znači da bi se moglo desiti da to ne bude domaći sud. AAAAA3.7. Rešenje Saveznog suda, Gzs. 20/96 od 31. oktobra 1996. godine 48 Predmet: zahtev za zaštitu zakonitosti saveznog državnog tužioca protiv odluke privrednog suda kojom je odbijen poništaj arbitražne odluke Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije i protiv odluka Višeg privrednog suda 47 G. Kncžcvić, op.cit. str. 256. koji je imao uvida u puni tekst prcsude Vrhovnog suda navodi još sledeće detalje koji se tiču postupka za poništaj arbitražnog sporazuma koji je prethodio postupku za poništaj arbitražne odluke: "na bazi sporazuma o arbitraži tužilac se ovoj obratio tužbom juna meseca 1992. g. Tuženi se upustio u spor, bez prigovora nenadležnosti, bio je prisutan na vise ročišta, da bi tek decembra meseca 1993. g. od privrednog suda tražio tužbom presudu o prestanku važnosti sporazuma o arbitraži. Iako ju je ishodio arbitraža je nastavila svoj rad i donela presudu. Tuženi (u parnici za poništaj tužilac) obratio se Privrednom sudu tužbom za poništaj ovako donete odluke." Teško je zaključiti bez čitanja presude koja se ovde pominje, kako je na osnovu ovih činjenica moglo doći do poništaja arbitražnog sporazuma s pozivom na član 476. ZPP. 48 Sudska praksa privrednih sudova br. 2/97 str. 102.