GODIŠNJAK Decembar 2012.
ISSN 1820-6700 Univerzitet u Beogradu Fakultet političkih nauka GODIŠNJAK 2012 Godina VI / Broj 8 / Decembar 2012. Beograd
Izdavač: Univerzitet u Beogradu Fakultet političkih nauka Beograd, Jove Ilića 165 Telefon: 011/3092-999, Fax: 011/2491-501 E-mail: godisnjakfpn@fpn.bg.ac.rs Internet prezentacija: http://www.fpn.bg.ac.rs/category/publikacije/godisnjak/ Za izdavača: prof. dr Ilija Vujačić Glavni i odgovorni urednik: prof. dr Ilija Vujačić Izvršni urednik: doc. dr Nemanja Džuverović Redakcija: prof. dr Radmila Nakarada, Univerzitet u Beogradu Fakultet političkih nauka (Srbija) prof. dr Miroslav Brkić, Univerzitet u Beogradu Fakultet političkih nauka (Srbija) doc. dr Vladimir Pavićević, Univerzitet u Beogradu Fakultet političkih nauka (Srbija) doc. dr Siniša Atlagić, Univerzitet u Beogradu Fakultet političkih nauka (Srbija) Međunarodna redakcija: prof. dr Svetozar Rajak, London School of Economics (Velika Britanija) prof. dr Tihomir Cipek, Sveučilište u Zagrebu Fakultet političkih znanosti (Hrvatska) prof. dr Jelenka Avdagić-Voćkić, Univerzitet u Sarajevu Fakultet političkih nauka (Bosna i Hercegovina) prof. dr Srđan Darmanović, Univerzitet u Podgorici Fakultet političkih nauka (Crna Gora) Dizajn i prelom: Stefan Ignjatović Lektura i korektura: Ljiljana Davidović Tiraž: 300 primeraka Štampa: Čigoja štampa Ovaj broj Godišnjaka je publikovan u okviru naučno-istraživačkog projekta Univerziteta u Beogradu Fakulteta političkih nauka, Politički identitet Srbije u regionalnom i globalnom kontekstu, (evidencioni broj: 179076), koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.
SADRŽAJ TEMA BROJA: POLITIČKI IDENTITET Ilija Vujačić Uvodnik: Protivrečja političkog identiteta...7 Nikola Beljinac Politički identitet Srbije: Pristup ustavnog patriotizma... 13 Tijana Dokić Politički identitet i kolektivno pamćenje... 29 Rade Veljanovski Republička radiodifuzna agencija Četvrta vlast ili simulacija nezavisnosti... 43 Žarko Paunović Promena u identitetu neprofitnog sektora u Srbiji... 55 Goran Tepšić Nacionalni identitet i (zlo)upotreba drugog... 69 Zoran Ćirjaković Subalterne studije i tumačenje postjugoslovenskog prostora...91 Predrag Terzić Načini predstavljanja nacionalnih manjina u zakonodavnim telima država Jugoistočne Evrope... 113 Toni Rodon The Next Independent State in Europe? Catalonia's Critical Juncture and the Conundrum of Independence... 129 Milena Gligorijević U potrazi za evropskim identitetom: Uloga kulturne, građanske i instrumentalne komponente u izgradnji evropskog identiteta... 149 ISTRAŽIVANJA Jovanka Matić Strukturni uzroci krize informativne štampe u Srbiji... 167 PRIKAZI Pavićević Đorđe Pravda i politika: Nasleđe i granice političke filozofije Džona Rolsa............................ 183 Simić Dragan Rasprava o poretku (drugo izdanje)... 187 Atlagić Siniša Nacistička propaganda od totalne do totalitarne propagande...190 Ejdus Filip Međunarodna bezbednost: Teoriјe, sektori i nivoi... 193 Cerović Božidar Tranzicija zamisli i ostvarenja... 195 Centar za studije mira Etnički stereotipi i nacionalni mitovi kao prepreke pomirenju: Albansko-srpski odnosi... 198
CONTENT TOPIC OF THE NUMBER: POLITICAL IDENTITY Ilija Vujačić Editor's Note: Contradictions of Political Identity...7 Nikola Beljinac Political Identity of Serbia: Constitutional Patriotism Approach... 13 Tijana Dokić Political Identity and Collective Memory... 29 Rade Veljanovski Republic Broadcasting Agency The Fourth Power or Simulation of Independence... 43 Žarko Paunović Changes in the Identity of the Non-Profit Sector in Serbia... 55 Goran Tepšić National Identity and (Mis)Use of the Other... 69 Zoran Ćirjaković Subaltern Studies and Interpretation of Post-Yugoslav Space...91 Predrag Terzić The Models of Representing National Minorities in Legislative Bodies in Countries of Southeastern Europe... 113 Toni Rodon The Next Independent State in Europe? Catalonia's Critical Juncture and the Conundrum of Independence... 129 Milena Gligorijević In Search for a European Identity: The Role of Cultural, Civic and Instrumental Components in the Construction of European Identity... 149 RESEARCH Jovanka Matić Structural Causes of the Crisis of Newspapers in Serbia... 167 REVIEWS Pavićević Đorđe Pravda i politika: Nasleđe i granice političke filozofije Džona Rolsa............................ 183 Simić Dragan Rasprava o poretku (second edition)... 187 Atlagić Siniša Nacistička propaganda Od totalne do totalitarne propagande...190 Ejdus Filip Međunarodna bezbednost: Teoriјe, sektori i nivoi... 193 Cerović Božidar Tranzicija Zamisli i ostvarenja... 195 Center for Peace Studies Ethnic Stereotypes and National Myths as an Obstacle to Reconciliation: Albanian-Serbian Relations... 198
U VODNIK UDC 316.72:321.7 172.1 316.334.3 Ilija Vujačić 1 Univerzitet u Beogradu Fakultet političkih nauka Protivrečja političkog identiteta 2 Moderno društvo je dva veka razvijalo odgovor na problem pluralizma interesa, koji je politička nauka identifikovala kao politiku interesa. Odgovor je bio u reprezentativnoj liberalnoj demokratiji sa svim njenim izumima koji su trebalo da obezbede uključenost svih interesa i traganje za njihovim kompromisom u modernoj verziji mešovitog uređenja konstitucionalne demokratije. Krajem 20. veka je, međutim, došlo do obrta sa politike interesa na politiku identiteta i tako do usložnjavanja problema društvene integracije. Rešavanje problema pluralizma vrednosti i pluralizma identiteta se pokazalo mnogo složenijim problemom nego rešavanje problema pluralizma interesa. To je zahtevalo prestrukturiranje klasične liberalno-demokratske države i njeno institucionalno prilagođavanje zahtevima za javno priznanje, politizaciju i teritorijalizaciju kulturnih osobenosti. Za političku i njoj srodne nauke to je značilo novi izazov i skoro kompletno revidiranje ustaljenih kategorija i metoda, ali i tradicionalnih političkih aranžmana i institucija. Sve pod znakom identiteta. Pojam političkog identiteta deli sličnu sudbinu kao i sam generički pojam identiteta. Uporedimo li najranije tekstove posvećene identitetu i one najskorije, naići ćemo na činjenicu da je većina problema i dilema još uvek 1 Email: ilija.vujacic@fpn.bg.ac.rs 2 Rad je nastao u okviru naučno-istraživačkog projekta Univerziteta u Beogradu Fakulteta političkih nauka, Politički identitet Srbije u regionalnom i globalnom kontekstu, (evidencioni broj: 179076), koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.
8 ILIJA VUJAČIĆ tu celih pola veka kasnije. Još davne 1974. godine u jednom tekstu, a potom i u svojoj knjizi, Politički identitet, izdatoj četiri godine kasnije, Viljem Džejms Milar Mekenzi (William James Millar Mackenzie) je pisao o ispražnjenosti izraza identitet zbog prevelike upotrebe, što je dovelo do erozije pojma, koji je vulgarizovan i postao skoro beskoristan. 3 Čitave dve decenije kasnije Brubejker (Rogers Brubaker) i Kuper (Frederick Cooper) su upozorili da su se društvene i humanističke nauke predale pred ovim pojmom, jer on znači previše (kada se uzme u strogom smislu), premalo (kada se razume u slabom smislu) ili, pak, baš ništa (zbog svoje višeznačnosti). 4 Ovo još više važi za pojam političkog identiteta. Štaviše, iako naizgled specifikovaniji od opšteg pojma identiteta, politički identitet skoro da je još manje određen. Ali pored epistemološkog tereta koji nosi svaki od identitetskih pojmova, za razliku od kulturnog, religijskog ili recimo nacionalnog ili socijalnog identiteta, pojam političkog identiteta se uveliko koristi bez jasnog određenja i za njega se vezuje sve što ima ikakvu političku konotaciju. Tako se izraz politički identitet često koristi veoma proizvoljno i podrazumevajuće, a time epistemološki dosta razblaženo, skoro neupotrebljivo, jer se u toj proizvoljnosti pod tim podrazumevaju različite stvari: od političke svojstvenosti, samosvojnosti i samosvesti, do osobenosti, nezavisnosti i odvojenosti ili, pak, pripadnosti, opredeljenja ili privrženosti. Nekad se koristi kao sinonim za ideološki identitet, pa se istovremeno govori o političkom ili ideološkom identitetu. Često se govori o kulturnom i političkom identitetu, odnosno o nacionalnom i političkom identitetu, kao identitetskim parovima, čime se samo naglašava da se politički identitet razlikuje od kulturnog identiteta, odnosno etničke pripadnosti i etničkog identiteta. Najčešća upotreba ovog pojma je vezana za opisivanje individualne ideološko-političke preferencije i pripadnosti, odnosno političke identifikacije, ali i grupno-političke profiliranosti ili lojalnosti, kada se, recimo, govori o političkom identitetu birača ili, pak, stranaka, kao i kada se govori o socijaldemokratskom, liberalnom, konzervativnom ili, pak, levom, centrističkom ili desnom političkom identitetu. Ovo ćemo nazvati užim shvatanjem političkog ideniteta. Ali se ovaj izraz koristi i u širem značenju za imenovanje celih kulturno-istorijskih i političkih struktura, odnosno, političkih poredaka, u kom slučaju se ne radi o individualnoj ili grupnoj ideološkoj i političkoj privrženosti, nego o osobenostima političkog ustrojstva i političke kulture određene nacije, države, pa čak i regije, poput Balkana, ili pak naddržavnih tvorevina poput Evropske unije. Tako je i njegovo shvatanje više određeno onim što sledi 3 W. J. M. Mackenzie, Political Identity, Penguin Books Ltd., New York, 1978, pp. 13 14. 4 Rogers Brubaker and Frederick Cooper, Beyond 'Identity', in: Theory and Society, vol.29, no.1, p.2.
PROTIVREČJA POLITIČKOG IDENTITETA 9 iza ovog pojma-metafore, kako ga zove Mekenzi, kada se kaže npr. politički identitet Srbije, politički identitet Katalonije, politički identitet Vizantije, politički identitet mediteranskih civilizacija antike ili balkanski politički identitet, odnosno politički identitet Evropske unije. Bez ovog dodatka kojim se u stvari određuje sam pojam, ovaj pojam-metafora ostaje puka neodređena apstrakcija. Zato nije nikakvo čudo da se ovaj pojam ne nalazi ni u jednom rečniku političkih pojmova. Što se tiče političkog identiteta u ovom širem shvatanju možemo ga odrediti na sledeći način. Politički identitet nadilazi individualne i grupne simpatije, privrženosti i lojalnosti određenim političkim pokretima, partijama i ideologijama, mada su ovakvi ideološko-politički stavovi pojedinaca i grupa sastavni deo političkog ponašanja i političkog života, što opet čini konstitutivni deo političkog identiteta u širem smislu. Politički identitet u ovom širem smislu je sâmo uređenje (konstitucija) političke zajednice u šta spada: socijalna i ekonomska struktura; politički i partijski podsistem; kulturno-istorijski razvoj, politička tradicija i krucijalni istorijski procesi koji su pomogli oblikovanju političkih institucija; političke vrednosti, principi i procedure, odnosno, data politička kultura; teritorijalna organizacija vlasti i osnovne regionalne i kulturne podele. To je ono što predstavlja političko biće jednog društva, koje je određeno užim i širim grupisanjima porodice, radnog mesta, lokalne zajednice i društva u celini u međuzavisnosti sa societalnim podelama (klasnim, verskim, kulturnim, etničkim i jezičkim) koje formiraju složene obrasce identifikacije sa datom političkom formacijom. Pri tome treba imati na umu da se radi o složenoj mreži identiteta, kao i da je politički identitet u stalnom prevrednovanju i preoblikovanju, jer ima sopstvenu dinamiku određenu unutrašnjim i spoljašnjim (regionalnim i međunarodnim) podsticajima i zahtevima. Ovako određen politički identitet supsumira i umrežava druge identitetske strukture kao što su kulturni idenitet, nacionalni identitet, bezbednosni identitet, međunarodno-politički identitet, i različite socijalne grupne ili komunitarne identitete zasnovane na veri, naciji, jeziku, rodu ili seksualnom opredeljenju. Svi ovi identiteti se premrežavaju i uzajamno prožimaju, ali je politički identitet u ovom širem smislu onaj koji je uveliko posredovan drugim identitetima. Politički identitet je otud samo jedna od dimenzija opšteg identitetskog diskursa i to ona najsloženija, jer u nju ulaze sve ostale dimenzije. On je posebno naglašen u modernim porocesima izgradnje države i nacije. Upravo zbog njegove složenosti i širine reklo bi se da je politički identitet najslabija identitetska karika s obzirom da ga je prasak identiteta sa nagomilanim eksplozivnim identitetskim energijama u poslednje dve decenije toliko nadrastao da svuda zahteva i doživljava, negde više negde manje, znatno redefinisanje. Otud identiteti priznaju i djeluju jedan na drugi, ostajući otvorenima za određeni proces uzajamnog učenja, ali ponajpre prihvaćajući činjenicu da se integrišu u veći politički identitet, koji ipak ne
10 ILIJA VUJAČIĆ poništava komunitarističke identitete u njihovom kulturnom značenju i načinu života. 5 To posebno važi za postkomunistička tranziciona društva gde je eksplozija identiteta dovela do snažnih disocijativnih posledica. Politički identitet, shvaćen u ovom smislu identifikacije jednog političkog tela gde se preklapaju nacionalni, kulturni i politički identitet, predstavlja način i meru u kojoj se jedno društvo integriše putem politike i političke kulture, pri čemu proces izgradnje i redefinicije političkog identiteta nikada ne može biti okončan. On u tom smislu predstavlja sveukupnost etničkog, kulturno-istorijskog i političkog identiteta. 6 Politički identitet nije trajna činjenica niti je nešto jednom zauvek zadato, već je promenljiv i utoliko je stvar koliko nasleđenih tradicijskih vrednosti i obličja, toliko i svesne odluke i dogovora društvenih grupa kakvim vrednostima i principima pridati značaj. POLITIČKI IDENTITET SRBIJE Politički identitet Srbije je u procesu izgradnje nacije i države karakterističnom za postkomunistička društva u tranziciji poslednje dve decenije oblikovan u ekonomsko, politički i bezbednosno nestabilnim uslovima, uz velike političke lomove i promene ekonomskog i političkog sistema. Tranzicioni procesi su bili praćeni raspadom prethodne političke zajednice SFRJ i njenog političkog identiteta, oblikovanjem novih nezavisnih država i novih političkih identiteta u uslovima ograničenog oružanog sukoba i građanskog rata. Ovi procesi su podrazumevali transformaciju društva i države iz komandne ekonomije i autoritarnog političkog poretka u tržišnu privredu i demokratski politički oblik, kao i traženje mesta u međunarodnom poretku opredeljenjem za pristupanje Evropskoj uniji. S obzirom na odloženu tranziciju u Srbiji, izvođenu u složenim unutrašnje-političkim i međunarodno-političkim uslovima, to je i sam proces izgradnje države i nacije tekao bitno opterećen kako unutrašnjim, tako i spoljnim problemima u veoma složenim međunarodno-političkim okolnostima. Tek nakon otresanja autoritarnog poretka sa političkog bića Srbije došlo je do promene odnosa prema Srbiji, ali i dalje opterećeno nedavnom prošlošću i sukobom Srbije sa međunarodnom zajednicom tokom devedesetih. Pa i kasnije, u deceniji tranzicije i izgradnje demokratije i tržišne privrede, tranzicioni put Srbije i preoblikovanje njenog političkog identiteta su bili dodatno opterećeni i to upravo u onom segmentu koji je centralni za konstituisanje 5 Identitet i politika, (ur) Furio Cerutti, Politička kultura, Zagreb, 2006, str. 50. 6 Davor Rodin, Kulturno-povijesni i politički identitet, Politička misao, Vol. XXXV, br. 2, 1998, str. 56.
PROTIVREČJA POLITIČKOG IDENTITETA 11 novog političkog ideniteta, a to je izgradnja države i nacije, što je znatno uticalo da i tranzicija bude otežana i spora. Četrnaestogodišnji državni provizorijum od 1992. do 2006. godine (prvo Savezna Republika Jugoslavija, pa kratkotrajna Državna zajednica Srbije i Crne Gore) uz dodatno provizorno stanje nastalo izdvojenošću, a potom i nasilnim nametanjem nezavisnosti Kosova, učinili su da je i sama izgradnja države stvarala dodatnu političku nestabilnost i neizvesnost. Pri tome je poseban problem u izgradnji novog političkog identiteta bilo nepostojanje šireg konsenzusa političkih snaga o ključnim pitanjima definisanja političke zajednice i utvrđivanja pravaca njenog razvitka. Treba imati u vidu i jedan od odlučujućih segmenata pre-oblikovanja identiteta koji se sastoji u redefinisanju i ostvarivanju novih modela raspodele moći i resursa i njihovog stabilizovanja institucionalizovanjem, što se neminovno događa kao uzrok i posledica oblikovanja političkog identiteta. Posebni problem ovde predstavlja samo određivanje smisla redefinisanog zajedničkog života i pravila njegovog stabilizovanja i učvršćivanja. Važan element izgrađenog političkog identiteta, iako je on u stalnom evoluiranju i prevrednovanju, jeste upravo ova stabilizacija, jer ni jedan provizorni politički identitet ne može dugo da traje i samo stvara probleme umesto da nudi rešenja, kao što je pokazala provizornost političkog identiteta Srbije u periodu od 1992. do danas. Kako je izvesnost neobično važna pretpostavka za svaki uređeni društveni život, predstavljajući ujedno jednu od osnovnih ljudskih potreba, u istoj ravni važnosti kao što su osnovne potrebe za održanjem života, to je stabilizacija političkog identiteta, koliko subjektivno, toliko i objektivno najvažniji uslov uspostavljanja ove izvesnosti. Sve su to razlozi što je politički identitet Srbije još uvek u stanju klackalice i dalje obojen oštrim ideološkim i političkim sukobima. Još uvek se uporedo problematizuju novim procesima nametnuta pitanja nacionalnog identiteta, karaktera političkih institucija i upravljačkih kapaciteta ustanova i stabilizacije i konsolidacije demokratije, sa starim nasleđenim problemima dubokih ideološko-političkih rascepa nasleđenih iz Drugog svetskog rata, kojima su pridodati novi rascepi između tzv. Prve i Druge Srbije, uz krhke i sporovima opterećene odnose u regionu. Jedna od važnih pretpostavki jeste i da sve društvene grupe dele zajedničku viziju istorije, a u Srbiji jedan od glavnih rascepa predstavljaju etnički i ideološki sukobljene predstave o kolektivnoj memoriji i sa tim do u nedogled produžavan odgovor na pitanje ko smo i šta hoćemo kao politička zajednica. A za politički identitet su važna pitanja oblikovanja ključnih političkih vrednosti i principa, što utiče na karakter i domete socijalnog i političkog poverenja i stabilnost političkog poretka, koliko i na karakter distribucije primarnih dobara društva. Do ovih ključnih pitanja u Srbiji se nažalost još uvek stiže preko nasleđenih i nerešenih opterećenja bliže i dalje prošlosti. Sve to čini da se novi politički idenitet Srbije teško i mukotrpno izgrađuje sa još uvek neizvesnim ishodima. Otud i važnost njegovog istraživanja.
TEMA BROJA: POLITIČKI IDENTITET Kratki naučni članak Primljen: 31. oktobar 2012. UDC 316.723:141.7(497.11) 316.334.3(497.11) 323.1:172.15 Nikola Beljinac 1 Univerzitet u Beogradu Fakultet političkih nauka Politički identitet Srbije: pristup ustavnog patriotizma 2 Apstrakt U tekstu ispitujem jedan mogući pravac pomirenja etno-kulturnog pluralizma i demokratske legitimnosti na primeru Srbije. Prvi deo teksta posvećen je kritičkom razmatranju najuticajnijih liberalnih modela izgradnje političkog identiteta u multikulturnim državama. U nastavku se bavim analizom dinamike izgradnje države i nacije u Srbiji. U poslednjem poglavlju zastupam tezu da politički identitet Srbije treba da bude utemeljen u političkoj strukturi društva, a ne u etno-kulturnim obeležjima većine. Teorija ustavnog patriotizma nalazi se u središtu predložene normativne solucije. Ključne reči: politički identitet, ustavni patriotizam, liberalni nacionalizam, liberalni multikulturalizam, nacionalne manjine. UVOD Kada je pred početak prijateljske utakmice fudbalski reprezentativac Srbije Adem Ljajić odlučio da ćuteći isprati intoniranje himne, malo ko je očekivao da će njegov postupak, za kratko vreme, prevazići okvire sportske anegdote. 1 Email: nikola.beljinac@fpn.bg.ac.rs 2 Rad je nastao u okviru naučno-istraživačkog projekta Univerziteta u Beogradu Fakulteta političkih nauka, Politički identitet Srbije u regionalnom i globalnom kontekstu, (evidencioni broj: 179076), koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.
14 NIKOLA BELJINAC Mediji, navijači, ali i osobe koje sport ne doživljavaju kao blisku sferu interesovanja ujedinili su se u oštroj osudi standardnog člana nacionalnog tima. Jedan deo javnosti ukazivao je na nedopustivost kršenja, prethodno potpisanog, kodeksa ponašanja koji je, između ostalog, sadržao i odredbu o obaveznom pevanju himne. Insistiranje na poštovanju ugovora pratila je i opaska da raspravu ne treba bezrazložno politizovati, što po sebi ne bi bio nerazuman apel da himna ne predstavlja jedan od središnjih političkih simbola kojim se legitimišu moderne političke zajednice. No, kritika koja je po svom intenzitetu bila snažnija, a po posledicama dalekosežnija, slučaj je okarakterisala kao primer patriotskog posrnuća. Ljajićev odnos prema rečima iz refrena himne hitro je proglašen izrazom nelojalnosti prema državi za koju ga vezuju kako državljanski status, tako i veći deo života i fudbalske karijere. Na potpuno odsustvo empatije nadovezala se i kolektivna amnezija u pogledu prava na nezadovoljstvo proklamovanim državnim simbolima. Istina je, zapravo, da većini građana Srbije nije strano ignorisanje sopstvene himne. Ne treba biti dubokog pamćenja da bi se prisetili vremena kada je osporavanje himne činilo uobičajen folklor pred svaki sportski događaj. Štaviše, može se reći da se patriotizam merio jačinom zviždanja za vreme njenog izvođenja. Zabrinjavajuće je da se ovoga puta blaži vid protesta pripadnika tradicionalne nacionalne manjine u Srbiji, gotovo aklamativno, delegitimizuje i proglašava nepatriotskim gestom. Ceo događaj opominje da još uvek nismo na tragu pravične i uravnotežene formule pripadanja koja će sve građane, uvažavajući njihove posebne identitete, tretirati kao moralno jednake. Na to upućuju i stranputice u koje je zapala debata o potezu mladog fudbalera. Utisak je da se više diskutuje o nespornom značaju samog čina privrženosti, nego što se problematizuje pitanje njegovog objekta. Iz ispravnog, polaznog stava da osećaj lojalnosti čini glavni sastojak građanske solidarnosti i dugoročne političke stabilnosti ne proizilazi da je svaka privrženost moralno vredna, niti da svaka država zavređuje naše pokoravanje. Nadalje, u domaćoj javnosti izostaje dublja refleksija o načinu na koji se reprodukuje osećaj privrženosti. Situacija u kojoj se zahtev za političkom privrženošću oslanja na prisilu, kao u izloženom primeru, prvi je signal krize demokratskog legitimiteta jedne političke zajednice. Drugim rečima, ukoliko opravdavanje političke vladavine nije rezultat konsesualnog aranžmana između slobodnih i jednakih građana, onda se ne može govoriti o postojanju ustavno-demokratskog režima. Slučaj Ljajić samo je jedna od epizoda hroničnog manjka identitetskog samorazumevanja koji Srbiju prati još od početka post-komunističke tranzicije. Nažalost, Ustav iz 2006. godine nije daleko odmakao u pokušaju da ponudi zadovoljavajući odgovor na pitanje čemu i na osnovu kojih argumenata dugujemo političku privrženost? S obzirom da se sve češće može čuti najava ustavnih promena, te da politički identitet svoje najjasnije obličje zadobija upravo u ustavnom tekstu, pravi je trenutak da se još jednom preispitaju identitetski
POLITIČKI IDENTITET SRBIJE: PRISTUP USTAVNOG PATRIOTIZMA 15 temelji naše političke zajednice. Smatram da politički identitet Srbije, kao multikulturne političke zajednice, svoje uporište treba da ima u političkoj strukturi društva, a ne u etno-kulturnim obeležjima većine. Stoga ću u radu zastupati tezu da je politički identitet Srbije potrebno utemeljiti na vrednostima ustavnog patriotizma. Nastojaću da dokažem da se radi o normativno zahtevnijem, ali pravednijem rešenju u odnosu na različite liberalne modele političke integracije poput liberalnog proceduralizma, liberalnog nacionalizma i liberalnog multikulturalizma. Posebna pažnja biće posvećena propitivanju osetljivosti ustavnog patriotizma na zahteve politike priznanja partikularnih identiteta. Struktura teksta će slediti izloženu istraživačku ambiciju. Pre nego što kontekstualno situiram argumentaciju u prilog ustavnog patriotizma, ukazaću na druge moguće strategije kreiranja i održavanja političkog identiteta u multikulturnim političkim zajednicama. U drugom poglavlju baviću se dinamikom izgradnje političkog identiteta Srbije sa posebnim osvrtom na važeći ustavni tekst i prateća državna znamenja. Najzad, treći deo teksta i zaključno poglavlje u celosti su posvećeni predlogu rekonceptualizacije političkog identiteta Srbije u pravcu ustavnog patriotizma. POLITIČKI IDENTITET U MULTIKULTURNIM POLITIČKIM ZAJEDNICAMA U jezgrovitoj studiji o rekonstituciji moderne države i nacije na prostoru Balkana, Milan Podunavac obnavlja tezu o generičkoj vezi nacionalne države i ustavne demokratije. 3 Ovaj normativni motiv poslužiće nam kao polazna tačka u raspravi o političkom identitetu multikulturnih zajednica. Posmatrano iz perspektive nastanka modernih evropskih država, izgradnja političkog identiteta, saopštava nam Podunavac, deo je dubljeg procesa preoblikovanja predmodernih tipova moći u moderni politički poredak. 4 Pod uticajem snažnih modernizacijskih imperativa nacija je u biti transformisana iz forme pretpolitičkog identiteta, koju još Hobs označava prostim mnoštvom naznačavajući njegovu nepolitičku prirodu, u formu čiji je učinak ugrađen u konstitutivno obeležje političkog identiteta građana unutar temeljno transformisanog političkog poretka. 5 Razumljivo, za potrebe rađanja osećaja političke privrženosti među članovima novih političkih formacija koje su obuhvatale daleko veća teritorijalna prostranstva u odnosu na feudalne 3 Milan Podunavac, Rekonstitucija moderne države i nacije, Glasnik odjeljenje društvenih nauka CANU, br.19, Podgorica, 2008, str.130. 4 Ibidem, str.131. 5 Ibidem, str.133.
16 NIKOLA BELJINAC posede, nije bilo dovoljno pozivati se samo na opšte principe poput jednakih građanskih i političkih prava. To objašnjava zašto je u inicijalnom procesu republikanizacije politike ostavljen prostor za pretpolitičke sentimente. Njihova uloga je bila, poslužiću se Habermasovim republikanskim rečnikom, da udahnu životne sokove visoko apstraktnim sponama građanske solidarnosti. 6 Simbiotičku vezu republikanizma i nacionalizma, dakle, treba razumeti kao stvar kontigencije, a napetosti koje ona proizvodi kao trajno svojstvo svih modernih političkih zajednica. Drugim rečima, proces izgradnje nacionalnih država neizbežno biva opterećen supstantivnim nanosima koji su podjednako preduslov i prepreka za oblikovanje njihovog političkog identiteta. Klarisa Hejvard (Clarisa Hayward) će ovo inherentno obeležje modernih političkih poredaka, s pravom, nazvati konstitutivnim paradoksom demokratskog identiteta. 7 Sažeto, postojećim ustavnim demokratijama potrebni su afektivni izvori privrženosti, koji, s druge strane, permanentno ugrožavaju i ograničavaju učinke političke integracije. Premda su, gledano iz ugla nacionalne države, tenzije između pretpolitičkog i političkog identiteta neizbežne, moguće je govoriti o različitim načinima njihove akomodacije, pri čemu nam odabrani pravac akomodacije pruža odgovor na pitanje o ustavnoj definiciji svake konkretne političke zajednice. 8 6 Kako Habermas ispravno primećuje Izvesno, u istorijskom osvrtu su, za nastanak visoko apstraktne građanske solidarnosti u državi bili od pomoći zajedničko religijsko zaleđe i zajednički jezik, pre svega, međutim, novoprobuđena nacionalna svest. Republikanska gledišta su se u međuvremenu u velikoj meri oslobodila tih pretpolitičkih oslonaca. (Jirgen Habermas, Jozef Racinger, Dijalektika sekularizacije, Dosije, Beograd, 2007, str. 22). Na jednom drugom mestu isti autor ističe Nacionalizam i republikanizam, združeni, proizvode u ljudima spremnost da se bore i da, ako je potrebno, daju svoj život za svoju zemlju. To objašnjava odnos uzajamnog osnaživanja i dopunjavanja koji je u početku postojao između nacionalizma i republikanizma, odnos u kome svaki od njih postaje podstrekač razvoja onoga drugoga. Međutim, ta sociopsihološka veza ne znači da između ovih termina postoji konceptualna veza. Samo u kratkom periodu je demokratska nacija-država iskovala tesnu vezu između etnosa i demosa. Građanstvo nikada nije bilo konceptualno povezano s nacionalnim identitetom. (Jirgen Habermas, Građanstvo i nacionalni identitet: neka razmišljanja o budućnosti Evrope, u: Slobodan Divjak, Nacija, kultura i građanstvo, Javno preduzeće Službeni list SRJ, Beograd, 2002, str.36 37) 7 Clarissa Hayward, Democracy's Identity Problem: Is the Constitutional patriotism the Answer?, Constellations, vol.14, no.2, 2007, pp.1 2. 8 Majkl Rozenfeld u svojoj poslednjoj knjizi navodi sedam ideal-tipskih ustavnih modela: britanski, nemački, američki, španski, post-kolonijalni i model EU. Više o tome Miodrag Jovanović, O ustavnom identitetu slučaj Srbije, u: Milan Podunavac (ur), Ustav i demokratija u procesu transformacije, Udruženje za političke nauke Srbije, Beograd, 2011, str.9 30.
POLITIČKI IDENTITET SRBIJE: PRISTUP USTAVNOG PATRIOTIZMA 17 Sve do sada rečeno ukazuje na težinu izazova sa kojim se suočavaju političke zajednice sačinjene od nekoliko etno-kulturnih grupa. U okolnostima etno-kulturnog pluralizma, opisani proces oblikovanja i održavanja političkog identiteta dodatno se usložnjava činjenicom postojanja konkurentskih pretpolitičkih identiteta. Tako se u multikulturnim društvima u kojima jedna etnička zajednica čini većinu javlja problem privilegovanja dominantne nacionalne kulture, dok se multikulturna društva komponovana od više brojčano ravnopravnih etničkih zajednica često nalaze pred opasnošću re-feudalizacije zajedničkog političkog prostora. Savremena liberalna politička misao nudi nekoliko normativnih recepata za takva društva. Prva strategija pripada školi liberalnog proceduralizma. Prema pristalicama tvrde liberalne struje, paradoks izgradnje političkog identiteta u multikulturnim zajednicama moguće je prevazići tako što će vrata javne sfere u potpunosti biti zatvorena za upliv posebnih koncepcija dobrog života. Principi neutralnosti, kulturne indiferentnosti (benignog zanemarivanja), pasivne tolerancije i minimalnog građanstva tvore konceptualni okvir pravedno uređene političke zajednice. Iako se na prvi pogled može učiniti da se radi o jednostavnoj teorijskoj leguri, način izvođenja argumentacije je daleko suptilniji. Liberalni proceduralisti najpre konstatuju da sve savremene države karakteriše postojanje pluralizma moralnih i kulturnih shvatanja šta je to dobar život. Kako se radi o nesamerljivim koncepcijama, država ni u kom slučaju ne bi trebalo da preuzima ulogu zastupnika bilo koje od njih. U protivnom bi diskriminatorno postupila prema svojim članovima koji dele neka druga uverenja. Stoga je zadatak države da ostane neutralna, garantujući minimalan skup procedura i pravila koja će omogućiti svim pojedincima da, u okviru privatne sfere, ostvaruju svoje životne planove u skladu sa načelom individualne autonomije. Na taj način se, tvrde proceduralisti, ostavlja širok prostor za suživot različitih etno-kulturnih grupa, uz neznatna građanska opterećena i bez bojazni od narušavanja političkog jedinstva. Rečima Čandrana Kukatasa (Chandran Kukathas) Daleko od toga da ispoljava ravnodušnost prema zahtevima manjina, liberalizam stavlja interes za manjine u prvi plan. Sam njegov naglasak na individualnim pravima i individualnoj slobodi nagoveštava ne odbojnost prema interesima zajednica već predostrožnost zbog eventualne tiranije većine nad manjinama. Otuda nije potrebno traganje za alternativama liberalizmu niti za odbacivanjem individualizma koji leži u njegovom srcu. Pre će biti da je potrebno da ponovo potvrdimo temeljni značaj individualne slobode i individualnih prava i da osporimo ideju da kulturne manjine imaju kolektivna prava. 9 Nemali broj kritičara komunitarne, ali i liberalne teorijske provinijencije, doveo je u pitanje izložene upute liberalnog 9 Čandran Kukatas, Postoje li kulturna prava?, u: Slobodan Divjak, Nacija, kultura i građanstvo, Javno preduzeće Službeni list SRJ, Beograd, 2002, str.193.
18 NIKOLA BELJINAC proceduralizma. Prva zamerka tiče se neodrživosti postavke prema kojoj je građansku solidarnost moguće postići i održati isključivo uz pomoć neutralnih procedura, odnosno zajedničkim verovanjem u univerzalna načela liberalne pravde. Ovaj prigovor po pravilu prati i zapažanje da su sve liberalne države bile i još uvek jesu aktivno angažovane na promovisanju zajedničkog nacionalnog identiteta građana. Odluke o zvaničnom jeziku, nastavnim programima i državnim praznicima, samo su neki od dokaza u prilog pomenutoj tvrdnji. Druga zamerka odnosi se na previd kontekstualne situiranosti individualne autonomije. Ovde se ne radi toliko o neupitnoj konstataciji da je autonomija pojedinaca društveno uslovljena, koliko o tezi da neki oblik javnog priznanja mog autentičnog identiteta predstavlja nužan preduslov za realizaciju moje individualne autonomije. 10 Uticajan pokušaj nadogradnje argumentacije proceduralista vezuje se za teoriju liberalnog nacionalizma. Zagovornici ove normativne opcije tvrde da je moguće spojiti brigu za očuvanje nacionalne kulture sa poštovanjem individualnih prava. I ne samo to, barem prema Nenadu Miščeviću, nacionalni osećaj je najbolji izvor energije koja može biti iskorišćena za liberalno-demokratske ciljeve. 11 Liberalni nacionalisti naročito insistiraju na razlikovanju njihove pozicije od konzervativnih verzija nacionalizma. Dok konzervativnog nacionalistu odaje nekritičko prihvatanje (ili bolje reći, čitanje) nacionalnog identiteta, često na uštrb individualnih sloboda, liberalnog nacionalistu prepoznajemo po spremnosti da uvek iznova propituje sadržaj nacionalnog identiteta i odbacuje one njegove delove koji su u suprotnosti sa mogućnošću racionalnog preispitivanja koncepcija dobrog života. Sa stanovišta procesa izgradnje države, to bi značilo da se prilikom oblikovanja političkog identiteta mora uzeti u obzir neupitan etički značaj nacionalnosti koja se vezuje za tanji i difuzniji osećaj pripadanja međugeneracijskom društvu, deljenje zajedničke teritorije, zajedničke prošlosti i budućnosti. 12 Kakve su moguće implikacije skicirane argumentacije na politiku javnog priznanja manjinskih nacionalnih identiteta? Dejvid Miler (David Miller) opravdano smatra da se problemi kulturnog pluralizma ne mogu razrešavati tako što će se od svih identiteta koji se razlikuju od nacionalnog identiteta zahtevati da budu privatizovani. Isti autor, ipak, odbacuje koncepciju manjinskih prava zbog toga što bi njihovo uvođenje za posledicu moglo imati: okoštavanje grupnih 10 Nenad Dimitrijević, Ustavna demokratija shvaćena kontekstualno, Fabrika knjiga, Beograd, 2007, str.149. 11 Nenad Miščević, Nacionalizam: etički pogledi, Kruzak, Zagreb, 2006, str. 217. 12 Vil Kimlika, Savremena politička filozofija, Nova srpska politička misao, Beograd, 2009, str.300.
POLITIČKI IDENTITET SRBIJE: PRISTUP USTAVNOG PATRIOTIZMA 19 razlika i razaranje osećanja zajedničkog identiteta na kojem demokratska država počiva. 13 Njegov predlog se kreće u granicama modifikacije jedinstvenog nacionalnog identiteta kako bi više odgovarao nacionalnim manjinama. Međutim, ne dele svi liberalni nacionalisti Milerovu strepnju u pogledu manjinskih prava. Vil Kimlika (Will Kymlicka) nam tako poručuje da pristup liberalnog nacionalizma može predstavljati dobru polaznu osnovu za zaštitu nacionalnih manjina od nepravednog postupanja. Odlučan da dokaže svoju tezu, Kimlika razvija posebnu strategiju izgradnje političkog identiteta u multikulturnim zajednicama, poznatu kao liberalni multikulturalizam. Liberalne odbrane multikulturalizma tragaju za ravnotežom između očuvanja tekovina liberalnog nacionalizma, njegovih bazičnih vrednosti i institucionalnih rešenja, i zahteva za javnim priznanjem partikularnih identiteta. U središtu liberalnog multikulturalizma nalazi se ideja da garancija jednakih prava i jednak pristup bazičnim društvenim dobrima, nisu od velikog značaja bez osećaja samopoštovanja koje nam pruža javno priznanje naše kulturne posebnosti. Socijetalne kulture, poslužiću se čuvenom Kimlikinom tvrdnjom, predstavljaju smislene horizonte izbora koji autonomiju pojedinaca čine operativnom. 14 Otuda se javno priznanje manjinskih kultura može posmatrati i kao neophodan doprinos punom samoostvarenju njihovih članova. Važno je istaći da liberalni multikulturalisti ne tvrde da je proces izgradnje većinske nacije po sebi nelegitiman i nepravedan prema etno-kulturnim manjinama. Ono na čemu oni insistiraju jeste uvođenje izvesnih ograničenja za taj proces. 15 Drugim rečima, kako postojeće većinske kulture pružaju kontekst smislenog izbora samo članovima dominantne etničke zajednice, pripadnicima manjinskih grupama treba garantovati posebna, grupno-diferencirana prava koja će njihov defavorizovani položaj unaprediti. Smatram da nijedna od tri predstavljene strategije izgradnje političkog identiteta ne uspeva u nameri da ponudi pravedno rešenje za probleme privrženosti i pripadanja u multikulturnim političkim zajednicama. Insistirajući na savršeno proceduralnoj koncepciji političkog identiteta, liberalni proceduralisti 13 Dejvid Miler, Nacionalnost i kulturni pluralizam, u: Slobodan Divjak, Nacija, kultura i građanstvo, Javno preduzeće Službeni list SRJ, Beograd, 2002, str.300. 14 Videti detaljnije: Will Kimlycka, Multikulturno građanstvo, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2003, Peto poglavlje. 15 Kimlika navodi tri vrste ograničenja: nijedna grupa duže nastanjenog stanovništva ne može biti trajno isključena iz članstva u naciji; društveno-kulturnu integraciju koja predstavlja uslov za članstvo u naciji treba shvatiti u tankom smislu, tako da prvenstveno podrazumeva institucionalnu i jezičku integraciju; nacionalnim manjinama trebalo bi dozvoliti da rade na izgradnji vlastite nacije kako bi im se omogućilo da se održe kao zasebne socijetalne kulture. (Vil Kimlika, Savremena politička filozofija, op. cit., str.400.)
20 NIKOLA BELJINAC previđaju neizbežnost javnog utemeljenja takozvanih etičkih pitanja. Isto tako, u uslovima etno-kulturnog i moralnog pluralizma, upitan je integrativni kapacitet minimalnog (pasivnog) građanstva. Na stranicama koje slede biće više reči o značaju javne autonomije građana. S druge strane, liberalni nacionalizam pravi grešku kada nacionalnu lojalnost uzdiže na nivo etičke vrednosti. Nacije, prema Mileru, predstavljaju granične linije etičkog horizonta. 16 Priroda dužnosti koju imamo prema našim sunarodnicama (pripadnicima iste nacije) smatra se drugačijom i ekstenzivnijom u odnosu na dužnosti koje možemo da imamo prema drugim ljudskim bićima. Na taj način se liberalna komponenta u leguri liberalnog nacionalizma stavlja na ozbiljna iskušenja, bez mnogo izgleda za uspeh. Takođe, ma koliko se trudili da sadržaj etički konotiranog nacionalnog identiteta što više rasplinemo kako bi bio prihvatljiviji manjinama, on će uvek ostati izvorno pristrasan. Stoga se svaki pokušaj integracije nacionalnog i političkog identiteta u multikulturnim zajednicama završava kao nametanje manjinama političkog aranžmana koji je dizajniran da štiti interese većinske nacije. 17 S obzirom da se najpoznatija teorija liberalnog multikulturalizma čvrsto temelji na vrednostima liberalnog nacionalizma, iste prigovore možemo uputiti i Kimlikinom pokušaju usklađivanja liberalizma i multikulturalizma. Da zaključim, sve izložene strategije izgradnje političkog identiteta (doduše svaka na svoj način) ostaju zarobljene unutar paradoksa koji pokušavaju da prevaziđu. U nastavku rada pokušaću da dokažem, kako na opštem teorijskom planu tako i na kontekstualnom primeru Srbije, da nije neophodno napuštati normativni okvir ustavne demokratije da bi pronašli rešenje zagonetke zajedničkog života u multikulturnim političkim zajednicama, premda je nužna izvesna redefinicija bazičnih principa moderne (nacionalne) države. Koncept ustavnog patriotizma nalazi se u središtu ove normativne solucije. Kada se ideja ustavnog patriotizma prvi put pojavila u akademskim krugovima, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, malo ko je verovao u njenu normativnu i praktičnu relevantnost. 18 O tome ponajbolje svedoče podrugljivi nazivi kojima je opisivan novi došljak u političkoj teoriji. Jan Verner Miler (Jan-Werner Muller) navodi samo neke od njih: pomodni oblik političke masturbacije, aspiracijski oksimoran, patriotizam za profesore. 19 Danas se o ustavnom patriotizmu govori sa daleko više uvažavanja. Zasluge za ovakav sled događaja prvenstveno idu na račun Jirgena 16 David Miller, Citizenship and National Identity, Polity Press, Cambridge, 2002, p.27. 17 Detaljnije u: Nenad Dimitrijević, Ustavna demokratija shvaćena kontekstualno, op. cit., str. 136 169. 18 Termin je prvi put upotrebio Dolf Sternberger (Dolf Sternberger) tokom proslava tridesetog rođendana Savezne republike Nemačke. 19 Jan Verner Miler, Ustavni patriotizam, Fabrika knjiga, Beograd, 2010, str.23 57.
POLITIČKI IDENTITET SRBIJE: PRISTUP USTAVNOG PATRIOTIZMA 21 Habermasa, koji neumorno, već više od dve decenije, nadograđuje svoju viziju ustavnog patriotizma, prvi put objavljenu za vreme čuvenog spora istoričara (Historikerstreit) tokom 1986. godine. Razume se, izmenjene društvene okolnosti takođe su išle na ruku zagovornicima ove teorije. Prvenstveno mislim na početak, a potom i napredak procesa nadnacionalne integracije na evropskom kontinentu, kao i na multikulturalne (ne)prilike u većem broju država liberalne demokratije. S tim u vezi, Miler ispravno zapaža da se sve češće mogu čuti razmišljanja o tome da bi ustavni patriotizam mogao biti važan za uspostavljanje demokratskog uređenja u društvima sa sve većim razlikama među stanovništvom koje teži da uspostavi neku vrstu građanskog minimuma ne bi li se odredilo ko može da pripada, a kome uskratiti pripadnost. 20 Ovom prilikom se neću baviti preciznim obrazlaganjem složene teorijske arhitekture ustavnog patriotizma. O tome sam detaljnije pisao na drugom mestu. 21 Namera mi je da u narednim poglavljima kontekstualno testiram teorijske postavke ustavnog patriotizma. Ukratko, nastojaću da ponudim zadovoljavajući odgovor na pitanje: zašto bi politički identitet Srbije trebalo utemeljiti na vrednostima ustavnog patriotizma? No, pre nego što krenem tim putem, osvrnuću se na dinamiku izgradnje političkog identiteta Srbije u neposrednoj prošlosti. Razlog je očigledan. Svako zagovaranje preoblikovanja političkog identiteta Srbije u mnogome je uslovljeno i ograničeno složenim istorijskim nasleđem. Dinamika izgradnje političkog identiteta Srbije: nasleđe Ištvan Bibo (Istvan Bibo), ugledni mađarski pravnik i državnik, u svom političkom testamentu izložio je najverodostojniji teorijski portret procesa izgradnje države i nacije na prostoru Istočne Evrope. Vanvremenski prikaz bede malih istočnoevropskih država danas se čita sa istim utiskom o njegovoj aktuelnosti, kao i u vreme prvog objavljivanja. Uzrok čestih političkih kriza Bibo pronalazi u mučnom i nadasve traumatičnom doživljaju formiranja nacije. 22 Za razliku od područja Zapadne Evrope u kome se proces formiranja nacija odigravao unutar etabliranih državnih okvira, dinamika izgradnje države i nacije u istočnoevropskom regionu je bitno drugačija. Naime, usled turbulentnih istorijskih okolnosti koje su dovele do raspada Nemačke i Italije, te do nastanka Habzburškog i Osmanlijskog carstva, došlo je do divergencije državnih i etničkih granica, te kako je to dovelo do nastanka jezičkog nacionalizma i do 20 Jan Verner Miler, Ustavni patriotizam, op. cit., str.11. 21 Nikola Beljinac, Da li je ustavni patriotizam moguć u multikulturnim društvima?, Godišnjak Fakulteta političkih nauka, Beograd, broj 6, decembar 2011, str.225 236. 22 Ištvan Bibo, Beda malih Istočnoevropskih država, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, 1996, str. 46.
22 NIKOLA BELJINAC haotičnog mešanja svih ovdašnjih nacionalnih okvira. A, to je značilo da je ovdašnjim nacijama nedostajalo sve ono što je u slučaju zapadnoevropskih nacija, kako u stvarnosti tako i u kolektivnoj svesti, bilo samo po sebi razumljivo, jasno omeđeno, opipljivo i prisutno: realitet vlastitog državnog i nacionalnog okvira, prestonica, ekonomska i politička priviknutost na zajedništvo, jedinstvena društvena elita itd. 23 Pored kašnjenja oblikovanja države i posledičnog razmimoilaženja etničkih i državnih granica, Bibo nas podseća na još jedan, jednako bolan i uznemiravajući fenomen: stalna bojazan od povratka tuđinske vlasti učinila je da se sloboda i demokratija percipiraju kao vrednosti koje su u neprijateljskom odnosu prema naciji. Uporno insistiranje na razlikovanju dve Srbije, one koja je bliža zapadnoevropskom kulturnom prostoru i one koja je čuvar istočnog pravoslavlja, predstavlja ideološki odraz opisanih obrazaca nedovršene države 24 i zakasnele nacije 25. Ukoliko napravimo istorijski osvrt na dinamiku izgradnje političkog identiteta Srbije, uočićemo sve one prepreke u procesu oblikovanja države i nacije koje Bibo naziva autohtonim obeležjima istočnoevropske političke histerije. 26 Kako se radi o nekoj vrsti strukturnog felera, ne čudi što i skorašnja, liberalno-nacionalna strategija oblikovanja političkog identiteta samo iznova reprodukuje startni deficit državnosti i suficit egzistencijalnog straha za opstanak (nacionalne) zajednice. Stoga se slažem sa tvrdnjom Nenada Dimitrijevića da su odnosi između većinske srpske nacije i nacionalnih manjina suštinski pogrešno ideološki formulisani i pogrešno pravno-institucionalno struktuirani, što skupa rezultira nedemokratskim praksama i političkom nestabilnošću. 27 Otuda čudi lakoća sa kojom Kimlika zaključuje da je zapadni model ophođenja prema identitetskim potrebama etno-kulturnih manjina moguće preslikati na okolnosti u Istočnoj Evropi. 28 Da se radi o više nego smelom zaključku potvrđuje i aktuelni ustavni trenutak u kome se nalazi Srbija. 23 Ibidem, str.50. 24 Videti detaljnije: Zoran Đinđić, Jugoslavija kao nedovršena država, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1988. 25 Helmut Plesner, Zakasnela nacija: o političkoj povodljivosti građanskog duha, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, 2005. 26 U pitanju su: antidemokratski nacionalizam, lažiranje demokratije, lažni realizam, plemićko-vojnički duh, problem društvenog upravljanja, nedoraslost nacionalne inteligencije, deformacija političkog karaktera koji ne pravi razliku između stvarnih, mogućih i poželjnih stvari, nacionalni materijalizam, haotična publicistika i nacionalna nauka. (Ištvan Bibo, Beda malih Istočnoevropskih država, op. cit., 54 65). 27 Nenad Dimitrijević, Ustavna demokratija shvaćena kontekstualno, op. cit., str.159 168. 28 Videti detaljnije: Vil Kimlika i Magda Opalski (urs), Može li se izvoziti liberalni pluralizam?, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2002.
POLITIČKI IDENTITET SRBIJE: PRISTUP USTAVNOG PATRIOTIZMA 23 Ustav iz 2006. godine i prateći identitetski simboli pokazuju da Srbija nije uspela da preraste formu etno-privatizovane države. Istina, pripadnicima nacionalnih manjina garantuje se širok spektar individualnih i kolektivnih prava, ali način njihovog uvođenja u politički identitet i, još važnije, način njihovog opravdanja, ukazuju na opstanak pravne asimetrije u tretiranju članova iste političke zajednice. U situaciji kada ustavni tekst definiše Srbiju najpre kao državu srpskog naroda, tek potom i svih njenih građana, a ključna državna znamenja veličaju partikularni identitet većinske nacije, nemoguće je izbeći utisak da najviši pravni akt ne vrednuje sve građane kao moralno jednake. Zbog ranije iznetih argumenata, nije dovoljno da se opravdanje za pomenute formulacije traži u postojanju sličnih rešenja u državama sa dugom liberalno-demokratskom tradicijom. Razlog za takav potez, ali ne i opravdanje, može biti to što je kod velikog broja Srba dugo posle raspada SFRJ postojala frustracija u pogledu zadržanih znamenja, zastave i himne, bivše države pa je tako za mnoge upravo mogućnost njihove promene i restauracija starih obeležja doživljavana kao ključna prednost novostvorene pravne situacije u kojoj je Srbija, ne svojom voljom, postala samostalna država. 29 U svakom slučaju, s obzirom da je osnovna uloga političkih simbola jačanje patriotske identifikacije i lojalnosti političkih podanika, izlišno je očekivati da će se takav osećaj u multikulturnim društvima postiću uz pomoć rituala pripadnosti koji se kose sa identitetskim samo-razumevanjem nacionalnih manjina. Odabir himne u kojoj se zahteva pravda za srpski rod, dakle samo za jedan deo (makar to bio i većinski) ukupne populacije, svakako se ne može okarakterisati kao jednaka mera ustavnog priznanje predustavnih identiteta većine i manjine. Najočiglednija posledica pristrasnog prožimanja većinskog nacionalnog i političkog identiteta jeste osećaj revolta koji se kod pripadnika nacionalnih manjina javlja uprkos dobrim institucionalnim garancijama manjinskih prava. Primer iz uvodnog dela teksta samo je slikovita ilustracija ovog fenomena. Preoblikovanje političkog identiteta Srbije: ka ustavnom patriotizmu Imajući u vidu specifičnosti balkanske dinamike izgradnje države i nacije, smatram da trajna konsolidacija većinsko-manjinskih odnosa u Srbiji naprosto nije moguća uz oslon na klasični evropski obrazac harmonizacije pretpolitičkog i političkog identiteta. Razlog se krije u ovdašnjem načinu zrenja nacionalizma koji je, kako je ranije već naglašeno, bitno različit u poređenju sa iskustvom država Zapadne Evrope. Potrebno je, dakle, iskoračiti iz 29 Miodrag A. Jovanović, Manjinska prava i društveno jedinstvo, u: Vukašin Pavlović (ur.), Političke institucije i demokratija, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2006, str.158.
24 NIKOLA BELJINAC konceptualnog i institucionalnog okvira nacionalne države, pri čemu ne sme biti ugrožena vrednost konstitucionalne demokratije. Ustavni patriotizam se preporučuje za ovu vrstu posla. Kako ustavni patriotizam nije moguć u onoj političkoj zajednici u kojoj najviši pravni akt promoviše samo jednu supstativnu koncepciju dobra 30, što je trenutno slučaj u Srbiji, prvi korak prilikom preoblikovanja političkog identiteta sastojao bi se u razdvajanju široko shvaćene kulture, koju ne moraju da dele svi građani, od političke kulture koju karakteriše uzajamno poštovanje prava. Ovo, međutim, ne znači da politička kultura treba da bude u potpunosti lišena etičkog sadržaja kako bi zadržala nepristrasnu distancu prema različitim formama života. Naprotiv, insistiranje na odbacivanju svih partikularnih svojstva iz procesa izgradnje političkog identiteta, dvostruko je obmanjujuće. Prvo, zato što se demokratska izrada pravnih normi uvek odvija unutar geografski i socijalno ograničenog prostora, te iz ovog procesa nije moguće izuzeti tzv. etička pitanja sva ona pitanja koja se tiču koncepcija dobrog života. 31 Drugo, jer bi se na taj način dovela u pitanje snažna unutrašnja veze između pravne i demokratske države, odnosno privatnih i javnih autonomija građana. 32 Da pojasnim. Prava kojima se pripadnicima manjinskih etno-kulturnih grupe garantuje slobodu da slede svoje posebne koncepcije dobrog života (aspekt privatne autonomije), mogu biti ispravno formulisana samo ukoliko oni kojih se takva prava tiču imaju priliku da, učešćem u javnoj raspravi, daju doprinos njihovom usvajanju (aspekt javne autonomije). Otuda je razumljivo što pristalice ustavnog patriotizma naglašavaju značaj ustavotvorne deliberacije. Podsećam da se jedna od najglasnijih kritika upućenih činu donošenja našeg ustava odnosila upravo na manjak široke javne rasprave o predlogu ustavnog teksta. Naravno, navedeno ne znači da se od građana zahteva savršeni konsenzus oko nekog postojećeg ustavnog predloga. Konkretni ustavi će, sasvim razumljivo, uvek biti poprište oštrih debata i osporavanja. Međutim, ono što će ove oblike razumnog neslaganja držati na okupu upravo je privrženost fundamentalnoj ideji ustavnog patriotizma, crvenoj liniji koja se ne sme prekoračiti: čak i kada se ne slažemo, mi jedni druge priznajemo kao ravnopravne i jednake učesnike zajedničkog političkog poduhvata. 30 Miodrag A. Jovanović, Kolektivna prava u multikulturnim zajednicama, Službeni glasnik, Beograd, 2004, str.247. 31 Jirgen Habermas, Borbe za priznanje u demokratskoj pravnoj državi, u: Ejmi Gatman (ur.), Multikulturalizam: ispitivanje politike priznanja, Centar za multikulturalnost, Novi Sad, 2003, str.104. 32 Ibidem, str.106 107.