ГОДИШЊАК ИСТОРИЈСКОГ АРХИВА ПОЖАРЕВАЦ

Save this PDF as:
 WORD  PNG  TXT  JPG

Size: px
Start display at page:

Download "ГОДИШЊАК ИСТОРИЈСКОГ АРХИВА ПОЖАРЕВАЦ"

Transcription

1 ГОДИШЊАК ИСТОРИЈСКОГ АРХИВА ПОЖАРЕВАЦ Година IV, број 4 ПОЖАРЕВАЦ, Пожаревац 2015.

2 ЗАПИСИ ГОДИШЊАК ИСТОРИЈСКОГ АРХИВА ПОЖАРЕВАЦ Година IV, број 4 ПОЖАРЕВАЦ, ZAPISI THE HISTORICAL ARCHIVES OF POZAREVAC YEARBOOK Year IV, No 4 POZAREVAC, 2015.

3 ЗАПИСИ Годишњак Историјског архива Пожаревац ИЗДАВАЧ: Историјски архив Пожаревац ЗА ИЗДАВАЧА: Др Јасмина Николић, директор ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК: Др Јасмина Николић РЕДАКЦИЈА: Др Јасмина Николић Mр Драгана Милорадовић Јасмина Живковић, Мср. Слободанка Цветковић Наташа Милошевић Дулић Весна Башић ИНОСТРАНИ ЧЛАНОВИ РЕДАКЦИЈЕ: Доц. др Петер Павел Класинц (Словенија) Др Грасиа Тато (Италија) Душан Поповић (Република Српска) Доц. др Изет Шаботић (Босна и Херцеговина) Др Димитар Атанасов (Бугарска) Др Живана Хеђбели (Хрватска) Др Бојан Цвелфар (Словенија) Дмитар Богески (Македонија) АДРЕСА РЕДАКЦИЈЕ: ЗАПИСИ, Годишњак Историјског архива Пожаревац Др Војислава Дулића 10, Пожаревац/Србија Телефон/факс РЕЦЕНЗЕНТИ: Проф. др Славиша Недељковић (историографија) Др Миле Бакић (информатика) ПРЕВОД НА ЕНГЛЕСКИ: Наташа Ивић, Мср. КОРЕКТУРА И ЛЕКТУРА: Биљана Петковска УДК: Народна библиотека Србије ПРЕЛОМ И ГРАФИЧКИ ДИЗАЈН: SVEN Ниш ШТАМПА: SVEN Ниш ZAPISI THE HISTORICAL ARCHIVES OF POZAREVAC YEARBOOK PUBLISHER: Historical Archive Pozarevac FOR PUBLISHER: Ph.D. Jasmina Nikolic, director EDITOR-IN-CHIEF: Ph.D. Jasmina Nikolic EDITORIAL BOARD: Ph.D. Jasmina Nikolic Msc. Dragana Miloradovic Jasmina Zivkovic, MA Slobodanka Cvetkovic Natasa Milosevic Dulic Vesna Basic FOREIGN MEMBERS OF THE EDITORIAL BOARD: Ph.D. Peter Pavel Klasinc (Slovenia) Ph.D. Grazia Tato (Italy) Dusan Popovic (Republic of Srpska) Ph.D. Izet Sabotic (B osnia and Herzegovina) Ph.D. Dimitar Atanasov (Bulgaria) Ph.D. Zivana Hedjbeli (Croatia) Ph.D. Bojan Cvelfar (Slovenia) Dmitar Bogeski (Macedonia) ADDRESS: ZAPISI, THE HISTORICAL ARCHIVES OF POZAREVAC YEARBOOK Dr Vojislav Dulic 10, Pozarevac, 12000, Serbia Phone/fax REVIEW: Ph.D. Slavisa Nedeljkovic, prof. (Historiography) Ph.D. Mile Bakic (Informatics) TRANSLATION INTO ENGLISH: Natasa Ivic, MA EDITING AND PROOFREADING: Biljana Petkovska UDK: National Library of Serbia LAYOUT AND GRAPHIC DESIGN: SVEN Nis PRESS: SVEN Nis ТИРАЖ: 350 CIRCULATION: 350 ISSN Штампање Часописа омогућио је Град Пожаревац Review Printing enabled the City Pozarevac 2

4 САДРЖАЈ Уводник - Др Јасмина НИКОЛИЋ УЗ ЧЕТВРТИ БРОЈ ARHIVISTIKA Dr Mile BAKIĆ POJMOVNO ODREĐENJE I ZNAČAJ VALORIZACIJE ARHIVSKE GRAĐE Doc.dr Peter Pavel KLASINC NEKATERE STROKOVNE PROJEKCIJE MED ARHIVISTIČNIMI IN INFORMACIJSKIMI PROBLEMI DANES Смиља ПЕТРОВИЋ САНКЦИЈЕ ЗА ПОВРЕДУ ПРОПИСА О ЗАШТИТИ АРХИВСКЕ ГРАЂЕ Мр Драгана МИЛОРАДОВИЋ АРХИВСКА ГРАЂА И ФОТОГРАФИЈА КАО ИЗВОРИ У ИСТРАЖИВАЊИМА У ЕТНОЛОГИЈИ, АНТРОПОЛОГИЈИ И ИСТОРИЈИ Мр Дејан ЈАКШИЋ Загорка Авакумовић ПОВЕЉЕ И ДИПЛОМЕ У ЗБИРЦИ АРХИВА ВОЈВОДИНЕ Наташа МИЛОШЕВИЋ ДУЛИЋ СРЕЂИВАЊЕ И ОБРАДА АРХИВСКЕ ЗБИРКЕ VARIA, / ИСКУСТВО ИСТОРИЈСКОГ АРХИВА ПОЖАРЕВАЦ ISTORIOGRAFIJA Мр Небојша ЂОКИЋ ЦРКВА У ЗВИЖДУ И ПЕКУ У XVIII ВЕКУ Рената МИНИЋ, Мср Миланка СТОКИЋ ЧАС ИЗ ГОДИНЕ CONTENTS Ph.D. Jasmina NIKOLIC IN ADDITION TO THE FOURTH ISSUE ARCHIVAL Ph.D. Mile BAKIC THE NOTION AND SIGNIFICANCE OF THE VALORIZATION OF ARCHIVAL MATERIAL Ph.D. Peter Pavel KLASINC SOME PROFESSIONAL PROJECTIONS BETWEEN ARCHIVAL AND IT ISSUES TODAY Smilja PETROVIC THE NOTION AND SIGNIFICANCE OF THE VALORIZATION OF ARCHIVAL MATERIAL MSc. Dragana MILORADOVIC ARCHIVAL MATERIAL AND PHOTOGRAPHS AS RESEARCH SOURCES IN ETHNOLOGY, ANTHROPOLOGY AND HISTORY MSc. Dejan JAKSIC Zagorka AVAKUMOVIC CHARTERS AND DIPLOMAS IN THE COLLECTION OF THE ARCHIVE OF VOJVODINA Natasa MILOSEVIC DULIC ARRANGING AND PROCESSING VARIA COLLECTION (1791-) THE EXPERIENCE OF THE HISTORICAL ARCHIVE OF POZAREVAC HISTORIOGRAPHY MSc. Nebojsa DJOKIC THE CHURCH IN ZVIŽD AND PEK IN THE 18 TH CENTURY Renata MINIC, MA Milanka STOKIC THE HOUR OF

5 Проф.др Предраг ДРАГОЈЕВИЋ О ОДСУСТВОВАЊУ С НАСТАВЕ ПРИМЕРИ ИЗ ДОКУМЕНТАЦИЈЕ МИНИСТАРСТВА КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ Мр Драган ШАЛЕР ПОСЛЕДЊИ ЛЕТ ЕДУАРДА РУСЈАНА Јасмина Живковић, Мср САМАРИЋАНКЕ У СРПСКОМ САНИТЕТУ ГОДИНЕ Божидар БЛАГОЈЕВИЋ БРАНИЧЕВЦИ У ОДБРАНИ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ У НЕГОТИНСКОЈ КРАЈИНИ ГОДИНЕ Доц. др Ивана КРСТИЋ МИСТРИЏЕЛОВИЋ РАЈСОВА ИСТРАГА БУГАРСКИХ ЗЛОЧИНА У ПОЖАРЕВАЧКОМ ОКРУГУ ( ) Др Јасмина НИКОЛИЋ ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ОПШТИХ ДРУШТВЕНИХ И ПОЛИТИЧКИХ ПРИЛИКА У КРАЉЕВИНИ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА/ЈУГОСЛАВИЈИ У ПЕРИОДУ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА, СА ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА ПОЖАРЕВАЦ Светлана ЉУБЉАНАЦ ПОЧЕТАК РАДА ФАБРИКЕ БАТА У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ Проф.др Радован РАДОВАНОВИЋ мр Небојша ЂОКИЋ ФАБРИКА ИКАРУС И ПОЧЕЦИ СРПСКЕ ВАЗДУХОПЛОВНЕ ИНДУСТРИЈЕ Др Маријана МРАОВИЋ КОЛАБОРАЦИОНИСТИЧКА ШТАМПА НЕДИЋЕВЕ СРБИЈЕ О ЦИЉЕВИМА НОВЕ ПРОСВЕТНЕ ПОЛИТИКЕ Слободанка ЦВЕТКОВИЋ ДРЖАВНА МЕШОВИТА ГРАЂАНСКА ШКОЛА ПОЖАРЕВАЦ ЛЕТОПИС ШКОЛЕ Prof. Ph.D. Predrag DRAGOJEVIC ON ABSENCE FROM CLASSES THE EXAMPLES FROM THE RECORDS BY THE MINISTRIES OF THE KINGDOM OF SERBIA MSc. Dragan SALER THE LAST FLIGHT OF EDUARD RUSJAN Jasmina ZIVKOVIC, MA SAMARITAN WOMEN IN SERBIAN MEDICAL CORPS Bozidar BLAGOJEVIC THE DEFENCE OF SERBIAN LAND BY THE SOLDIERS FROM BRANIČEVO IN NEGOTINSKA KRAJINA IN THE AUTUMN OF 1915 Ph. D. Ivana KRSTIC MISTRIDZELOVIC docent REISS INVESTIGATION OF BULGARIAN CRIMES IN THE DISTRICT OF POŽAREVAC ( ) Ph.D. Jasmina NIKOLIC AN APPENDIX TO STUDYING GENERAL SOCIAL AND POLITICAL CIRCUMSTANCES IN THE KINGDOM OF SERBS, CROATS AND SLOVENES/YUGOSLAVIA BETWEEN THE TWO WORLD WARS, WITH SPECIAL REFERENCE TO POŽAREVAC Svetlana LJUBLJANAC THE OPENING OF BATA FACTORY IN THE KINGDOM OF YUGOSLAVIA Prof.Ph.D. RadovanRADOVANOVIC, MSc. Nebojsa DJOKIC IKARUS THE FIRST SERBIAN AIRPLANE, CAR AND ENGINE INDUSTRY KOVAČEVIĆ AND CO AND THE BEGINNINGS OF SERBIAN AVIATION INDUSTRY Ph.D. Marijana MRAOVIC THE AIMS OF NEW EDUCATIONAL POLICY IN THE COLLABORATIONIST PRESS OF NEDIĆ S SERBIA Slobodanka CVETKOVIC STATE COEDUCATIONAL PUBLIC SCHOOL IN POŽAREVAC - THE YEARBOOK 4

6 Рената МИНИЋ, Мср О ИЛИЈИ М. ПЕТРОВИЋУ ПИСЦУ, ПРОФЕСОРУ, РЕВОЛУЦИОНАРУ И БИБЛИОТЕКАРУ Мирјана СТЕПАНОВИЋ ЗАВИЧАЈНО ЗАБРЂЕ ОСТАЛО У АМАНЕТ ИЗ РАДА АРХИВА Др Јасмина НИКОЛИЋ МУЛТИМЕДИЈАЛНИ ПРОЈЕКАТ ИСТОРИЈСКОГ АРХИВА ПОЖАРЕВАЦ И ВОЈНОГ АРХИВА МО РС СРБИЈА И БРАНИЧЕВО У ВЕЛИКОМ РАТУ ПОБЕДОНОСНО ХОДИ СРБИЈОМ Др Јасмина НИКОЛИЋ доц. др Ивана КРСТИЋ МИСТРИЏЕЛОВИЋ мр Драгана МИЛОРАДОВИЋ НАХИЈСКИ СУД ПОЖАРЕВАЦ, ПРОГРАМ СВЕЧАНОСТИ ОБЕЛЕЖАВАЊА ДВА ВЕКА ОД ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА И БИТКЕ ЗА ПОЖАРЕВАЦ, КАО И ПРЕДСТАВЉАЊА ЗБОРНИКА ДОКУМЕНАТА НАХИЈСКИ СУД ПОЖАРЕВАЦ, , ИЗ ЕДИЦИЈЕ ЗБОРНИЦИ ДОКУМЕНАТА ИСТОРИЈСКОГ АРХИВА ПОЖАРЕВАЦ - Јасмина ЖИВКОВИЋ, Мср ШКОЛА АРХИВИСТИКЕ - ТЕМАТСКИ СЕМИНАР О ЗАШТИТИ АРХИВСКЕ ГРАЂЕ И РЕГИСТРАТУРСКОГ МАТЕРИЈАЛА СТВАРАЛАЦА УПРАВНЕ ДЕЛАТНОСТИ У БРАНИЧЕВСКОМ ОКРУГУ - Слободанка ЦВЕТКОВИЋ ДАН ОТВОРЕНИХ ВРАТА АРХИВА 2015 ЈА АРХИВ Татјана МАРИЧИЋ, Мср Зденка МИЛИВОЈЕВИЋ, Мср ИНТЕРКУЛТУРАЛНО УЧЕЊЕ У МУЗЕЈУ Renata MINIC, MA ABOUT ILIJA M. PETROVIC - WRITER, PROFESSOR, REVOLUTIONIST AND LIBRARIAN Mirjana STEPANOVIC HOME VILLAGE OF ZABRĐE PRESERVED AS HERITAGE FROM THE ARCHIVES OF Ph.D. Jasmina NIKOLIC THE MULTIMEDIA PROJECT OF THE HISTORICAL ARCHIVE OF POŽAREVAC AND THE MILITARY ARCHIVE OF THE MINISTRY OF DEFENCE OF THE REPUBLIC OF SERBIA SERBIA AND BRANIČEVO DURING THE GREAT WAR IS TOURING SERBIA TRIUMPHANTLY Ph.D. Jasmina NIKOLIC Ph.D. Ivana KRSTIC MISTRIDZELOVIC docent MSc. Dragana MILORADOVIC THE COUNTY COURT IN POŽAREVAC, THE PROGRAMME OF THE CEREMONY MARKING TWO CENTURIES SINCE THE SECOND SERBIAN UPRISING AND THE BATTLE OF POŽAREVAC, AND THE PRESENTATION OF THE COLLECTION OF DOCUMENTS ENTITLED THE COUNTY COURT IN POŽAREVAC, FROM THE EDITION COLLECTED DOCUMENTS OF THE HISTORICAL ARCHIVE OF POŽAREVAC Jasmina ZIVKOVIC, MA THE SCHOOL OF ARCHIVE ADMINISTRATION A THEMATIC SEMINAR ON THE PROTECTION OF ARCHIVAL AND REGISTERED MATERIAL BY THE ADMINISTRATIVE BODIES IN THE BRANIČEVO DISTRICT Slobodanka CVETKOVIC ARCHIVE OPEN DAY I ARCHIVE Tatjana MARICIC, MA Zdenka MILIVOJEVIC, MA INTERCULTURAL STUDY AT A MUSEUM 5

7 Оливер СТОКИЋ Татјана Јовановић НЕГОИЦИЋ Вера Зарић МИТРОВИЋ ЈАВНЕ НАБАВКЕ У КУЛТУРИ И БИБЛИОТЕЧКОЈ ДЕЛАТНОСТИ; ПОСТУПАК ЈАВНИХ НАБАВКИ КЊИГА У НАРОДНОЈ БИБЛИОТЕЦИ ПОЖАРЕВАЦ МЕЂУНАРОДНА АРХИВСКА И КУЛТУРНА САРАДЊА Mr Selma ISIĆ POTREBA SARADNJE ARHIVA I DRUGIH KULTURNIH INSTITUCIJA I ASOCIJACIJA (BAM- OVO BOSANSKOHERCEGOVAČKO ISKUSTVO) ПРИКАЗИ И РАСПРАВЕ Dr Mile BAKIĆ NEKOLIKO RIJEČI O ČASOPISU ZAPISI, ISTORIJSKI ARHIV POŽAREVAC О АУТОРИМА О АУТОРИМА УПУТСТВА САРАДНИЦИМА И ПРАВИЛА ЗА НАВОЂЕЊЕ Oliver STOKIC Tatjana JOVANOVIC NEGOICIC Vera ZARIC MITROVIC PUBLIC PROCUREMENT IN THE CULTURE AND LIBRARY ACTIVITIES (PUBLIC PROCUREMENT OF BOOKSINTHE PUBLIC LIBRARY ILIJA M. PETROVIC POZAREVAC) INTERNATIONAL ARCHIVAL AND CULTURAL COOPERATION MSc. Selma ISIC THE NEED FOR COOPERATION BETWEEN ARCHIVES AND OTHER CULTURAL INSTITUTIONS AND ASSOCIATIONS (the experience of BAM from Bosnia and Herzegovina) Ph.D. Mile BAKIC ON ZAPISI MAGAZINE, THE HISTORICAL ARCHIVE OF POŽAREVAC ABOUT AUTHORS ABOUT AUTHORS INSTRUCTIONS TO COLLEAGUE AUTHORS HOW TO ADD REFFERENCES/BIBLIOGRAPHY 6

8 Glavni i odgovorni urednik Dr Jasmina Nikolić, direktor Istorijskog arhiva Požarevac Republika Srbija UZ ČETVRTI BROJ Poštovani čitaoci, drage kolege i saradnici, Pred Vama je četvrti broj medjunarodnog stručnog časopisa Zapisi Godišnjak Istorijskog arhiva Požarevac. I ovoga puta donosimo dvadeset osam raznovrsnih priloga koji obradjuju teme iz arhivistike, istoriografije (iz istorije srpske pravoslavne crkve, istorije književnosti, istorije vazduhoplovstva u Srbiji, Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata, društvene istorije, istorije prosvete i dr), ali i raznovrsne priloge iz rada arhiva i drugih institucija u zemlji i inostranstvu, prikaze konferencija, izložbi, novoobjavljenih publikacija. Drago nam je što su koleginice i kolege iz zemlje i inostranstva, koje su saradjivale sa nama od prvog broja časopisa, odlučile da i ovaj, četvrti broj, obogate svojim člancima, a nadamo se da ćemo lepu i uspešnu saradnju nastaviti i narednih godina. Naravno, pridružili su nam se i novi autori, čije Vam priloge najtoplije preporučujemo. Istorijski arhiv Požarevac godinama sledi i unapredjuje dostignuća arhivističke i istorijske nauke. Na taj način, naš Arhiv predstаvlja čast svome gradu i Srbiji, uzor svojim zaposlenima, ali i stručnoj i široj javnosti koja prati naš rad i koliko doprinosimo tome da se svi mi zajedno pomerimo značajnim iskorakom napred. Istorijski arhiv Požarevac kreće se kroz vreme uz razumevanje tokova istorije. Znanje o prošlosti, o onome što se dogodilo, kako i zbog čega se dogodilo, nikada nije konačno. Ono je uvek samo selektivna rekonstrukcija mnogih dogadjaja, dinamičnih procesa dugog trajanja, promena u društvenoj strukturi, u životu, rekonstrukcija znanja o ratovima, kao i onoga što je samo svakodnevica u koju često ulazi istorija. Ali, i takvo, skromno znanje koje se dalje može nadogradjivati novim istraživačkim naporima, uvek obogaćuje naše kolektivno i personalno iskustvo, objašnjava dogadjaje, dešavanja u sadašnjosti čini razumljivim, a odredjuje i ponašanja u budućnosti. Svoje mesto u vremenu današnjice Istorijski arhiv Požarevac, izmedju ostalog, pronalazi i u ideji otvorenosti. Ona je okrenuta ne samo ka medjunarodnoj saradnji, institucijama iz sveta nauke i kulture, medijima..., već i objavljivanju arhivskog bogatstva. Pojava mnogih naših edicija, ali i ovog medjunarodnog stručnog časopisa Zapisi, izražava našu uverenost da postoje snage koje znaju i hoće da odgovore složenim zahtevima koje takav podruhvat traži, sa jedne strane, odnosno čvršće povezivanje empirijskih dostignuća i saznanja akumuliranih u Srbiji i inostranstvu, sa druge strane. S tim u vezi, u ovom broju objavljujemo stručne i naučne radove 28 autora iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Slovenije i Srbije. Četvrti broj časopisa Zapisi sadrži pet tematskih celina. Prva celina, Arhivistika, donosi šest originalnih stručnih radova iz teorije i prakse koji su zasnovani na modernim pristupima izučavanju arhivistike kao naučne discipline. Preporučujemo pažnji čitalaca tekstove o valorizaciji arhivske gradje, fotografiji i arhivskoj gradji kao izvorima u antropološkim, etnološkim i istorijskim istraživanjima, kao i rad o sredjivanju i obradi arhivske zbirke Varia, kao dobar primer prakse, imajući u vidu činjenicu da kod nas ne postoje stručna arhivistička uputstva po tom pitanju. Druga celina, Istoriografija, zastupljena je sa trinaest originalnih pogleda na teme iz ovog domena naučnog istraživanja, s tim što su hronološki izdvojene grupe radova o pojedinim temama - o Prvom svetskom ratu (tri rada), o istoriji vazduhoplovstva (dva rada), o privredi i društvenoj istoriji u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji (dva rada), o istoriji prosvete (tri rada) i sl. Svi radovi iz ove tematske celine odgovorili su svim metodološkim, heurističkim i hermeneutičkim zahtevima istorijske nauke, pisani su na osnovu relevantne literature, kao i objavljene i neobjavljene arhivske gradje, kao što je, izmedju ostalog, navedeno i u recenziji dr Slaviše Nedeljkovića, redovnog profesora istorije sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu. Dr Jasmina NIKOLIĆ, direktor i glavni i odgovorni urednik 7

9 Dr Jasmina NIKOLIĆ, direktor i glavni i odgovorni urednik U tematskoj celini Iz rada arhiva predstavljamo šest članaka, od kojih četiri daju prikaz realizovanih programa i postignutih rezultata u radu Istorijskog arhiva Požarevac, sa akcentom na projekte obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata i dvestogodišnjice Prvog srpskog ustanka. U skladu sa principom promovisanja struke i nauke, i ovaj broj časopisa, u tematskim celinama Medjunarodna arhivska i kulturna saradnja i Prikazi i rasprave, daje prikaze skupova, organizovanih izložbi i nove literature iz oblasti arhivistike, istorije, kulture. Na kraju časopisa nalaze se biografije sa fotografijama autora članaka i uputstva za buduće saradnike. Možemo konstatovati da je naš časopis, za ove četiri godine, naišao na dobar prijem kod stručne i šire javnosti, što njegovom uredništvu čini veliko zadovoljstvo i daje motiva za dalji rad. Svi dosadašnji brojevi časopisa nalaze se u mnogim bibliotekama, arhivima, muzejima, institutima, fakultetima, u zemlji i inostranstvu. Takodje, svi do sada objavljeni brojevi našeg časopisa nalaze se u elektronskom obliku na web strani Istorijskog arhiva Požarevac ( delatnost/ casopis Zapisi), čime smo ga učinili dostupnim i digitalnim korisnicima širom sveta. Uredjivački odbor ovog časopisa poziva potencijalne autore na saradnju. Elektronska adresa na koju autori mogu slati svoje priloge za peti broj časopisa je org.rs ili a prilozi se mogu slati do 1. juna godine. Molimo autore članaka da, pre nego što nam pošalju svoj prilog, obavezno konsultuju web stranu Istorijskog arhiva Požarevac na gde će moći da pronadju smernice za pisanje radova, kao i elektronske verzije prethodnih brojeva časopisa. Uredjivački odbor ovog časopisa zahvaljuje svima koji su svojim zalaganjima, savetima i komentarima doprineli pripremi ovog četvrtog broja. Posebnu zahvalnost dugujemo autorima koji su izdvojili svoje dragoceno vreme za pisanje stručnih radova, naučnih članaka, prikaza i eseja, kao i na poverenju koje su nam poklonili. Bez njihovog doprinosa časopis danas ne bi bio pred uvaženim čitaocima. Zahvaljujemo se Gradu Požarevcu koji je prepoznao suštinu naše želje i finansijski pomogao publikovanje časopisa-godišnjaka Istorijskog arhiva Požarevac. Na kraju, nadamo se da ćemo opravdati poverenje autora priloga u ovom broju časopisa i da će saradnju sa našim časopisom nastaviti i u budućnosti. Želja nam je, svakako, da pridobijemo i nove saradnike, kako bi naredni brojevi časopisa Zapisi bili još raznovrsniji i zanimljiviji. U Požarevcu, avgust godine 8

10 Главни и одговорни уредник Др Јасмина Николић, директор Историјског архива Пожаревац Република Србија УЗ ЧЕТВРТИ БРОЈ Поштовани читаоци, драге колеге и сарадници, Пред Вама је четврти број међународног стручног часописа Записи Годишњак Историјског архива Пожаревац. И овога пута доносимо двадесет осам разноврсних прилога који обрађују теме из архивистике, историографије (из историје српске православне цркве, историје књижевности, историје ваздухопловства у Србији, Првог светског рата, Другог светског рата, друштвене историје, историје просвете и др), али и разноврсне прилоге из рада архива и других институција у земљи и иностранству, приказе конференција, изложби, новообјављених публикација. Драго нам је што су колегинице и колеге из земље и иностранства, које су сарађивале са нама од првог броја часописа, одлучиле да и овај, четврти број, обогате својим чланцима, а надамо се да ћемо лепу и успешну сарадњу наставити и наредних година. Наравно, придружили су нам се и нови аутори, чије Вам прилоге најтоплије препоручујемо. Историјски архив Пожаревац годинама следи и унапређује достигнућа архивистичке и историјске науке. На тај начин, наш Архив представља част своме граду и Србији, узор својим запосленима, али и стручној и широј јавности која прати наш рад и колико доприносимо томе да се сви ми заједно померимо значајним искораком напред. Историјски архив Пожаревац креће се кроз време уз разумевање токова историје. Знање о прошлости, о ономе што се догодило, како и због чега се догодило, никада није коначно. Оно је увек само селективна реконструкција многих догађаја, динамичних процеса дугог трајања, промена у друштвеној структури, у животу, реконструкција знања о ратовима, као и онога што је само свакодневица у коју често улази историја. Али, и такво, скромно знање које се даље може надограђивати новим истраживачким напорима, увек обогаћује наше колективно и персонално искуство, објашњава догађаје, дешавања у садашњости чини разумљивим, а одређује и понашања у будућности. Своје место у времену данашњице Историјски архив Пожаревац, између осталог, проналази и у идеји отворености. Она је окренута не само ка међународној сарадњи, институцијама из света науке и културе, медијима..., већ и објављивању архивског богатства. Појава многих наших едиција, али и овог међународног стручног часописа Записи, изражава нашу увереност да постоје снаге које знају и хоће да одговоре сложеним захтевима које такав подухват тражи, са једне стране, односно чвршће повезивање емпиријских достигнућа и сазнања акумулираних у Србији и иностранству, са друге стране. С тим у вези, у овом броју објављујемо стручне и научне радове 28 аутора из Црне Горе, Босне и Херцеговине, Словеније и Србије. Четврти број часописа Записи садржи пет тематских целина. Прва целина, Архивистика, доноси шест оригиналних стручних радова из теорије и праксе који су засновани на модерним приступима изучавању архивистике као научне дисциплине. Препоручујемо пажњи читалаца текстове о валоризацији архивске грађе, фотографији и архивској грађи као изворима у антрополошким, етнолошким и историјским истраживањима, као и рад о сређивању и обради архивске збирке Varia, као добар пример праксе, имајући у виду чињеницу да код нас не постоје стручна архивистичка упутства по том питању. Друга целина, Историографија, заступљена је са тринаест оригиналних погледа на теме из овог домена научног истраживања, с тим што су хронолошки издвојене групе радова о појединим темама - о Првом светском рату (три рада), о историји ваздухопловства (два рада), о привреди и друштвеној историји у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца/Југославији (два рада), о историји просвете (три рада) и сл. Сви радови из ове тематске целине одговорили су свим методолошким, хеуристичким и херменеутичким захтевима историјске науке, писани су на основу релевантне литературе, као и објављене и необјављене архивске грађе, као што је, између осталог, наведено и у рецензији др Славише Не- Др Јасмина НИКОЛИЋ, директор и главни и одговорни уредник 9

11 Др Јасмина НИКОЛИЋ, директор и главни и одговорни уредник дељковића, редовног професора историје са Филозофског факултета Универзитета у Нишу. У тематској целини Из рада архива представљамо шест чланака, од којих четири дају приказ реализованих програма и постигнутих резултата у раду Историјског архива Пожаревац, са акцентом на пројекте обележавања стогодишњице Првог светског рата и двестогодишњице Првог српског устанка. У складу са принципом промовисања струке и науке, и овај број часописа, у тематским целинама Међународна архивска и културна сарадња и Прикази и расправе, даје приказе скупова, организованих изложби и нове литературе из области архивистике, историје, културе. На крају часописа налазе се биографије са фотографијама аутора чланака и упутства за будуће сараднике. Можемо констатовати да је наш часопис, за ове четири године, наишао на добар пријем код стручне и шире јавности, што његовом уредништву чини велико задовољство и даје мотива за даљи рад. Сви досадашњи бројеви часописа налазе се у многим библиотекама, архивима, музејима, институтима, факултетима, у земљи и иностранству. Такође, сви до сада објављени бројеви нашег часописа налазе се у електронском облику на wеb страни Исто ријског архива Пожаревац ( izdavacka delatnost/casopis Zapisi), чиме смо га учинили доступним и дигиталним корисницима широм света. Уређивачки одбор овог часописа позива потенцијалне ауторе на сарадњу. Електронска адреса на коју аутори могу слати своје прилоге за пети број часописа је arhivpozarevac.org.rs или а прилози се могу слати до 1. јуна године. Молимо ауторе чланака да, пре него што нам пошаљу свој прилог, обавезно консултују wеb страну Историјског архива Пожаревац на где ће моћи да пронађу смернице за писање радова, као и електронске верзије претходних бројева часописа. Уређивачки одбор овог часописа захваљује свима који су својим залагањима, саветима и коментарима допринели припреми овог четвртог броја. Посебну захвалност дугујемо ауторима који су издвојили своје драгоцено време за писање стручних радова, научних чланака, приказа и есеја, као и на поверењу које су нам поклонили. Без њиховог доприноса часопис данас не би био пред уваженим читаоцима. Захваљујемо се Граду Пожаревцу који је препознао суштину наше жеље и финансијски помогао публиковање часописа-годишњака Историјског архива Пожаревац. На крају, надамо се да ћемо оправдати поверење аутора прилога у овом броју часописа и да ће сарадњу са нашим часописом наставити и у будућности. Жеља нам је, свакако, да придобијемо и нове сараднике, како би наредни бројеви часописа Записи били још разноврснији и занимљивији. У Пожаревцу, август године 10

12 архивистика archival arhivistika

13 archival архивистика arhivistika

14 Dr Mile Bakić Službeni list Crne Gore, Podgorica Republika Crna Gora UDK: Dr Mile BAKIĆ POJMOVNO ODREĐENJE I ZNAČAJ VALORIZACIJE ARHIVSKE GRAĐE ABSTRAKT: U radu se razmatraju pitanja pojmnovnog određenja i značaja valorizacije arhivske građe. Autor je u vezi sa pojmovnim određenjem sadržaja i suštine valorizacije arhivske građe iznio iskustva i dostignuća arhivske teorije i prakse najrazvijenijih arhivskih zemalja u svijetu, kao i država nastalih na teritoriji bivše Jugoslavije. Sprovedenim naučnim istraživanjem je ustanovio da su različite definicije pojma valorizacije arhivske građe, i da se njima, veoma često, obuhvataju različiti arhivski poslovi, i razvrstao ih je u pet osnovnih grupa, odnosno kategorija. Kao što je poznato, valorizacija arhivske građe je izuzetno značajna oblast u arhivistici i arhivskoj djelatnosti. Na osnovu konsultovane literature u zemlji i svijetu autor je ustanovio da arhivski znanstvenici pridaju veliki društveni i naučni značaj valorizacije arhivske građe i ustanovljavaju brojne oblasti njenog uticaja: da je naučni rad arhivista, najnaučnija oblast u arhivistici, najsloženiji zadatak u arhivskoj teoriji i praksi, najodgovorniji rad u arhivima, prisutna u svim stručnim poslovima na arhivskoj građi, arhivistički postupak od kojeg zavise svi arhivski poslovi, naročito odabiranje i izlučivanje, i dr. 1. Pojmovno određenje valorizacije arhivske građe U arhivskoj teoriji i praksi kod nas i u svijetu su brojne i različite definicije pojma valorizacije arhivske građe, zavisno od realnosti vlastitih administrativnih, državnopravnih, istorijskih, društvenih uslova i sistema, te ponajviše od postignutog nivoa razvoja arhivistike. Čini se da i danas manjka odgovor šta je i koja je jasna, precizna i naučno relevantna definicija pojma volorizacije arhivske građe i koji je najadekvatniji termin za njenu oznaku. Pri tom treba reći da je pojam valorizacije arhivske građe imao tijekom vremena različite defiicije i značenja ovisno o razvoju arhivske teorije i prakse, u pojedinim zemljama, da bi u savremenim uslovima ova pitanja bila riješena, odnosno dobila određenja koja mu manje više pripadaju u stručnom, odnosno profesionalnom arhivskom pogledu. Kao što je poznato, i pored velikih naučnih rezultata koji su ostvareni, arhivistika nije volorizaciju arhivske građe do sada dovoljno izučila, tako da mnoga pitanja i problemi još uvijek traže naučne odgovore, i dalja naučna istraživanja. O tome Ake Kromnow kaže: Međutim količina literature koja se bavi procjenom dokumenata nije proporcionalna njezinom značaju. Uzrok tog prividnog zanemarivanja vjerovatno se krije u više razloga. Poteškoće u iznalaženju objektivnih standarda za procjenu, sklonost da se problemima prilazi s praktične, a ne teoretske strane i naravno ograničenja koja proizilaze iz stupnja naobrazbe i znanstvene naobrazbe arhivskog radnika odigrale su u tome određenu ulogu. 1 Arhivistika kao nauka, naročito onaj njen dio koji prati istorijat ove naučne discipline sve ovo na određen način je pratila i registrovala, pored toga što se bavila teorijskom obradom i osmišljavanjem ovih pitanja. Za oznaku valorizacije u svijetu se koriste različiti nazivi: engleski - appraisal archive, francski - valorisation, njemački - aktem wertung, ruski - експертиза цености, italijanski - valutazione storica, itd. 2 Kada je riječ o bivšoj Jugoslaviji za oznaku volorizacije arhivske građe koristili su se termini: izlučivanje, škartiranje, odabiranje, ekpertiza, volorizacija i dr. U Istočnoj Njemačkoj ovaj kompleks problema bio je i još danas prosto nazvan kasacija, makulacija, škartiranje ili izlučivanje akata. 3 Takođe, i u Crnoj Gori za oznaku ove problematike koristili su se tokom vremena različiti termini: škartiranje, izlučivanje, odabiranje, a kasnije 1 Ake Kromnow, Ocena savremenih materijala, ICA, Vashington, 1976,1. 2 Rječnik arhivističke terminologije Jugoslavije, Zagreb, 1972,3. 3 Gerhard Enbers, Poslovi u arhivu, Beograd, 1981,81 (prevod). 13

15 Dr Mile BAKIĆ ekpertiza, valorizacija. Ake Kromnow, na VIII međunarodnom arhivskom kongresu, održanom godine u Vašingtonu u svom izveštaju, takođe ukazuje na probleme terminologije ove i slične prirode, prisutne u valorizaciji arhivske građe i ističe: Arhivistička je terminologija, kao što znamo, vrlo široka. Čak i eksperti pojedinih zemalja imaju poteškoće pri razumijevanju pojmova i termina koje koriste njihove kolege, često puta organizacijske razlike među državama prouzrokuju krivo tumačenje. 4 Treba naglasiti, da je to ponajviše ovisilo od toga šta se podrazumijevalo pod pojmom valorizacije arhivske građe. U Hrvatskoj, isto tako, ima vrlo naučno utemeljenih mišljenja da se pod vrednovanjem podrazumijeva odabiranje, odabiranje i izlučivanje ili samo izlučivanje. 5 To sve potvrđuje našu naučnu tezu da se ne radi samo o različitoj terminologiji i o određenim terminološkim nejasnoćama, zbrkama i konfuziji i sl., nego i određenim vrlo izraženim razlikama u definiciji što pod valorizacijom arhivske građe suštinski, odnosno sadržajno se podrazumijeva. Kao autor zastupam o ovom isto mišljenje i ističem nije riječ o terminološkim razlikama, nego naučnim, stručnim, tj. što sadržajno obuhvata valorizacija arhivske građe. Šta je valorizacija arhivske građe i šta se pod njenim pojmom podrazumijeva navešćemo neke od definicija stranih autora iz bivše Јugoslavije. Arhivistički priručnik Iz arhivistike. Priručnik za službenike arhiva, iz godine ističe: U arhivističkom smislu pod škartiranjem podrazumijevamo izdvajanje i eliminisanje pisanog, štampanog ili na drugi način reprodukovanog materijala nastalog delovanjem nekog organa, ustanove, privredne i društvene organizacije ili ličnosti, koji nije od značaja za političku, kulturnu, ekonomsku istoriju ili za druge naučne grane, kao i za praktične potrebe državne administracije, privrede ili pojedinaca. 6 U to vrijeme, škartiranje građe se poistovećivalo sa odabiranjem, zapravo teorijski i normativno gledano, tad je u svijetu i kod nas u zemlji negativna koncepcija, odnosno metoda odabiranja arhivske građe, tj. da se ona obavlja škartiranjem nevrijednih dokumenata. I dalje, valorizacija se u to vrijeme, takođe, poistovećivala sa škartiranjem. To se može dalje, vidjeti i iz stručnog stanovišta: Škartiranje je zasnovano 4 Ake Kromnow, nav,dj.,1. 5 Davorin Eržišnik, Vrednovanje arhivskog gradiva. Odnos između teorije i prakse, Arhivski vjesnik, god.38, 1995,57. 6 Iz arhivistike, Priručnik za službene arhive, Beograd 1959,87. na davanju objektivnog suda o vrednosti nekog dokumenta za naučno proučavanje ili praktični život. 7 Dokumenta se valorizuju po osnovu svoje naučne vrijednosti i praktične vrijednosti. Osim toga, navedena definicija škartiranja građe istina, formulisane kao (ne)vrijednosti ističe vrijednosti: političku, kulturnu, ekonomsku, naučnu, javnu, društvenu (društvene svrhe). Ivan Beuc u svom arhivističkom udžbeniku Arhivistika iz godine za oznaku valorizacije koristi termin ekspertiza, odnosno valorizacija, pod kojim podrazumijeva: određivanje političkog, naučno-historijskog i praktičnog značaja arhivske građe i na osnovu toga odabiranje dokumenata radi privremenog ili trajnog čuvanja. Ekspertizom se, prije svega, određuje koja će se građa privremeno, a koja trajno čuvati u arhivskoj ustanovi. 8 On definiše građu za arhivsku, ili ne na temelju njene prevashodno naučne i praktične vrijednosti, ali i političke po osnovu koje se ona čuva i privremeno i trajno, što je prema ovom autoru i konačni cilj ekpertize. Definicija istovremeno obuhvata i: na osnovu toga odabiranje dokumenata radi privremenog ili trajnog čuvanja 9, što praktično znači pojmovno uključuje i arhivske poslove odabiranja. O dokumentima praktične vrijednosti, prema ovom autoru, smatramo riječ je samo radi isticanja njihove razlike prema onima naučne vrijednosti, kako bi se bolje vidio kvalitet dokumenta koji se može kvalifikovati da je arhivska građa, što ne znači da arhivska građa nema praktičnu vrijednost. Stjepan Antoljak u svom udžbeniku Pomoćne istorijske nauke, iz godine (objavljen na makedonskom godine) za oznaku ove problematike koristi termin izlučivanje pod kojim podrazumijeva: izdvajanje i eliminisanje pisanog, štampanog ili na drugi način reprodukovanog materijala, nastalog delovanjem nekog organa, neke ustanove, privredne ili društvene organizacije ili ličnosti, koji nije od važnosti za političku, kulturnu i ekonomsku istoriju ili za druge naučne, javne i društvene svrhe. 10 Na mjesto ranijeg termina škartiranje iz ranih pedesetih godina, sada je u upotrebi termin izlučivanje, koji se poistovjećuje sa odabiranjem, odnosno posredno i sa valorizacijom arhivske građe. 7 Isto,87. 8 Ivan Beuc, Arhivistika, Zagreb, 1968, Isto, Stjepan Antoljak, Pomoćne istorijske nauke, Kraljevo, 1971,

16 Pošto tada vlada negativni metod odabiranja, odnosno valorizacije, ističu se u nevrijedonosnom smislu, sledeće vrijednosti građe: politička, kulturna, ekonomska, naučna, javna, društvena. Ovaj autor dalje bliže utvrđuje da: Treba zapravo izlučivati sav onaj nepotrebni materijal koji sačinjavaju spisi i dokumenti šablonskog karaktera, čija vrednost kao izvora za naučno proučavanje umanjuje veliki broj njihovog tipskog ponavljanja. Isto tako, može se i izlučivati i pomoćni administrativni materijal, koji nema nikakav značaj ni za naučno proučavanje, ni za izveštajnu i praktičnu službu. 11 Riječ je o određenim kategorijama materijala što se kao nevrijedni mogu izlučiti spisi i dokumenti šablonskog karaktera, te pomoćni administrativni materijal, i sl. Stjepan Antoljak dalje bliže definiše što je nepotrebni administrativni materijal i pod njim podrazumijeva da su: spisi koji ne sadrže podatke o činjenicama ili odnosima značajnim i važnim: 1) za opštu, nacionalnu, kulturnu i pravnu istoriju, 2) za administrativno poslovanje orgnizacija i ustanova u kojima je materijal nastao, 3) za praktične potrebe privrede i državne administracije uopšte, 4) za praktične potrebe pojednica. 12 U priručniku, odnosno arhivističkom udžbeniku, kolektiva autora, iz godine Radmila Mirčić daje sljedeću definiciju odabiranja: Uže shvatanje odabiranja označava izbor radi trajnog čuvanja onih djelova registraturne građe koja je od značaja za istoriju i druge nauke, za kulturu uopšte i ostale društvene potrebe. Šira koncepcija podrazumijeva kompleks organizacijskih i tehničkih poslova čiji je krajnji cilj: (a) utvrđivanje stupnja vrijednosti registraturne građe; (b) na osnovu utvrđenog stupnja vrijednosti odabiranje djelova registraturne građe koja ima svojstvo arhivske građe radi trajnog čuvanja, odnosno odabiranja i izlučivanja onih njenih dijelova koji nemaju svojstvo arhivske građe, ali kojima su istekli rokovi do kojih su bili potrebni za tekući rad. 13 Radmila Mirčić, moglo bi se reći, na određeni način, poistovjećuje volorizaciju arhivske građe sa odabiranjem arhivske građe. U užem shvatanju, odnosno koncepciji odabiranja, ova autorica uopšte ne pominje valorizaciju kao bitnom prethodnom uslovu odabiranja i izlučivanja. Ona definiše da je odabi- ranje izbor (ne govori se prethodno o volorizaciji) građe samo za trajno čuvanje na osnovu njenih određenih vrijednosti, od kojih su navedene: istorijska vrijednost, vrijednost za druge nauke, vrijednost za kulturu, te vrijednost za ostale društvene potrebe. 14 Vrijednost za ostale društvene potrebe, vjerovatno se odnosi na društvenu vrijednost arhivske građe, a broj i vrste vrijednosti na osnovu kojih se određena građa proglašava da je arhivska date su šire, pri čemu su se uvažavala i dostignuća i iskustva svjetske arhivske teorije i prakse. Šira koncepcija odabiranja za primarno ima utvđivanje stupnja vrijednosti registraturne građe, što je pojmovno i suštinski valorizacija, pri čemu se uopšte ne govori na temelju kojih kriterijuma i koje vrijednosti registratursku građu čine arhivskom. Dakle, prema ovoj autorici, prvi stupanj šire koncepcije odabiranja arhivske građe je u suštini i poklapa se sa njenom valorizacijom, dok u drugom stupnju ove koncepcije, se na temelju procjene vrijednosti, odnosno vrednovanja registraturske građe njeni pojedini djelovi odabiraju za trajno čuvanje i izlučuju djelovi koji nijesu arhivska građa, odnosno nemaju potrebe se više čuvati, niti predavati nadležnom arhivu. Hermina Đula u radu Kriterijumi za vrednovanje arhivskih dokumenata, iz godine ističe: Pod ekspertizom naučne ili praktične vrijednosti arhivske građe podrazumeva se proučavanje i određivanje političkog, naučno - istorijskog, privrednog, kulturnog i praktičnog značenja arhivske građe u cilju odabiranja dokumenata radi privremenog ili trajnog čuvanja. 15 Autorica za oznaku valorizacije koristi termin ekspertiza i nju usresređuje na naučnu i praktičnu vrijednost arhivske građe. To bi se moglo dalje tumačiti na utvrđivanje građe što je trajna i ona što se privremeno čuva, odnosno od naučnog i praktičnog značaja. Ekspertizom se, dakle, prema njenom mišljenju, izučavaju, odnosno utvrđuju sledeće vrijednosti arhivske građe: politička, naučno - istorijska, privredna, kulturna, praktična, a na osnovu njih slijedi osnovni zadatak, odnosno cilj ekspertize - određivanje, kako autorica kaže odabiranje dokumenata za trajno ili privremeno čuvanje. 16 Nakon raspada socijalističke Jugoslavije u državama što su bile u njenom sastavu i iz nje se izdvojile, čini se, da manjka arhivističke literature, stručnih i naučnih radova u časopisima Dr Mile BAKIĆ 11 Isto, Isto, Radmila Mirčić, Odabiranje i izlučivanje, Priručnik iz arhivistike, Zagreb, 1977, Isto, Hermina Đula, Kriterijumi za vrednovanje arhivskih doku menata, Arhivski pregled, br.1, 1980, Isto,

17 Dr Mile BAKIĆ na ovu temu. Možda bi se, sa pravom, moglo tvrditi ni da arhivska teorijska misao nema uzlet, odnosno razvoj i rezultate kakvi su bili u ranijem socijalističkom periodu. Ako se izuzme slovenački znanstvenik Vladimir Žumer, malo je i autora koji su se ovim pitanjem bavili i o njima objavili knjige, studije i druge slične publikacije. Hrvatski znanstvenik Josip Kolanović u svom radu Vrednovanje arhivskog gradiva u teoriji i praksi, objavljenom u Arhivskom vjesniku, 1995.godine pod vrednovanjem arhivske građe podrazumijeva: cjelokupni proces utvrđivanja, te odabiranja zapisa koji imaju trajnu vrijednost kao kulturno dobro, te su izvor za povijesna i druga znanstvena istraživanja ili su sredstvo odbrane prava države i pojedinca, pa zbog toga u pravom smislu imaju značaj arhivskog gradiva. 17 Dakle, ovaj autor za oznaku valorizacije koristi termin vrednovanje i njime obuhvata pored volorizacije i odabiranje dokumenata od trajne vrijednosti. Prema ovom autoru, osim toga, ona imaju kvalitet kulturnog dobra i kvalitet da su od interesa i izvorom za istoriju, odnosno uopšte nauku, te za čovjeka i državu u cilju ostvarivanja, dokaza i zaštite njihovih različtih prava. Bogdan Lekić je godine objavio arhivistički udžbenik Arhivistika u kojem se bavi i valorizacijom arhivske građe, pod kojom podrazumijeva: vrednovanje dokumenata u registraturskom materijalu, koji imaju trajnu vrednost i koji su od posebnog značaja za nauku, kulturu i druge društvene potrebe. 18 Autor, kao što se vidi, zastupa koncepciju da je valorizacija vrednovanje registraturnog materijala, odnosno kako on kaže dokumenata u registraturskom materijalu i obimom je ograničava na utvrđivanje dokumenata trajne vrijednosti, tj. arhivske građe. Drugim riječima, glavni i osnovni cilj valorizacije arhivske građe je arhivska građa u registraturskom materijalu. Kada se ona svede na nivo pojedinačnog dokumenta ona dobijaju ovaj status, samo ako ispunjavaju uslov, da su relevantne vrijednosti za: nauku, kulturu i druge društvene potrebe. Sva ostala dokumenta što nemaju ove kvalitete i imaju ograničeni rok čuvanja, čijim minućem podliježu izlučivanju nijesu predmetom bavljenja valorizacije i nijesu obuhvaćeni njenom definicijom. Hrvatska znanstvenica Živana Heđbeli definiše vrednovanje kao postupak: kojim se procjenjuje vrijednost zapisa i 17 Josip Kolanović, Vrednovanje arhivskog gradiva u teoriji i praksi, Arhivski vjesnik, god. 38, 1995, Bogdan Lekić, Arhivistika, 2006, 60. utvrđuje rok do kojeg će se čuvati određena vrsta gradiva ili jedinice gradiva, te se određuje postupak sa svakom vrstom, odnoso jedinicom gradiva po isteku roka čuvanja. 19 Navedena definicija sa naučnog gledišta je vrlo kompleksna i sveobuhvatna. Ona se usredsređuje na vrednovanje, odnosno kako autorica kaže na procjenu vrijednosti zapisa, koje se definiše da je postupak, kojim se određuje rok čuvanja za svaku pojedinačnu jedinicu ili vrstu građe, što će reći, najšire gledano, da se određena građa, ili pak, njeni djelovi procjenom vrijednosti, odnosno vrednovanjem određuju za trajno, a neki za privremeno čuvanje. Građa što je velike vrijednosti ili najvrednija je arhivska građa i trajna, ali predmetom vrednovanja je i ona što nije to, nego je samo određene praktične vrijednosti i ograničenog roka čuvanja, te je sasvim prirodno stoga da se definicijom obuhvata i postupak sa svakim od ovih dokumenata, minućem njihovih rokova čuvanja. Ovim, zapravo, ovakvim određenjem, moglo bi se reći, da je navedena definicija vrednovanja naslonjena i na izlučivanje građe, koje autorica određuje da je: postupak kojim se iz neke cjeline gradiva izdvajaju jedinice čiji je utvrđeni rok čuvanja istekao. 20 Slovenački znanstvenik Vladimir Žumer u svom radu Politika akvizicije i kriterijumi vrednovanja: profesionalni i politički aspekti, iz 1999.godine ističe: U savremenoj arhivskoj teoriji pod pojmom vrednovanje arhivskoga gradiva podrazumijevamo određeni način i postupak u kojem na temelju funkcionalne analize stvaratelja (analiza organizacije, funkcija, oblasti, aktivnosti i veza), kao i njihovog gradiva (funkcionalna analiza, vrsta, oblici, dupliciranje i sadržaj gradiva, uključujući i sustave kancelarijskog poslovanja), te uz pomoć objektivnih stručnih načela i kriterija vrednovanja i konkretnih pomagala za odabiranje (liste, popisi i katalozi arhivskog gradiva) vrednujemo, odnosno utvrđujemo trajnu vrijednost gradiva s obzirom na njegovo povijesno, znanstveno, kulturno, estetsko ili neko drugo zakonski utvrđeno značenje, koje po dovršetku postupka odabiranja i izlučivanja preuzimamo u javni arhiv. 21 Žumer ovom definicijom valorizaciju arhivske građe kvalifikuje postupkom kojim na temelju funkcionalne analize 19 Živana Heđbeli, Šta i kako sa papirima, organizacija civilnog drustva, sačuvati, zaštititi, koristiti, Zagreb, 2008, Isto, Vladimir Žumer, Politika akvizicije i kriteriji vrednovanja: profesionalni i politički aspekti, Arhivski vjesnik, Zagreb, god.42, 1999,

18 stvaratelja i njihovog gradiva se vrednuje registraturska, odnosno utvrđuje trajno vrijedna građa, tj. arhivska građa. Prema ovom autoru, ona se utvrđuje na osnovu njenog povjesnog, znanstvenog, kulturnog, estetskog ili nekog drugog zakonom utvrđenog značenja... 22, uz primjenu odnosno pomoć, kako ističe dalje autor, objektivnih stručnih načela i kriterija vrednovanja i konkretnih pomagala za odabiranje (lista, popisi i katalozi arhivskog gradiva Dakle, građa se vrednuje da bi se u njoj identifikovala arhivska građa, po određenom zakonskom postupku, primjenom odgovarajućih načela i kriterijuma vrednovanja, čime se i ustanovljavaju njene određene vrijednosti :znanstvena, kulturna i dr. po osnovu kojih su određeni djelovi arhivska građa i predaje se arhivu. Navedena definicija je vrlo potpuna, sadržajna i značajno korespondira sa arhivisikom o ovoj temi u svijetu. Azem Kožar znanstvenik iz Bosne i Hercegovine smatra da: Savremena arhivska teorija pod pojmom arhivske građe podrazumijeva odgovarajući način i postupak u kojem se na osnovu funkcionalne analize stvaraoca i njegove građe, te uz pomoć objektivnih stručnihnačina i kriterija vrednovanja, kao i konkretnih pomagala za odabiranje, utvrđuje trajna vrijednost građe, zbog njenog historijskog, naučnog, kulturnog, estetskog ili nekoga drugog zakonom utvrđenog značaja, a koja se nakon postupka odabiranja preuzima u arhiv. 24 Kožar, navedenom definicijom pojma vrednovanja arhivske građe, koju temelji na uvažavanju o ovom stalališta J.Kolanovića, P.Klasinca, D. Eržašnika što je očitovao fusnotom, glavni akcenat daje na identifikaciji, odnosno utvrđivanju arhivske građe, a ne, kako ističe na: pribavljanje arhivske građe za potrebe historije, nauke i kulture, a posebno ne za određene političke, ideološke, vjerske, privatne ili druge potrebe,što je nažalost bio slučaj (u određenoj mjeri) u bivšim socijalističkim zemljama. 25 U pojmovnom određenju sadržaja i suštine valorizacije arhivske građe veoma su značajna iskustva i dostignuća arhivske teorije i prakse razvijenih zemalja u svijetu: SSSR, SAD, Francuska, Njemačka, Italija i dr., od kojih ćemo neka i navesti, kako bi se adekvatnije prikazala i poimala složenost i važnosti 22 Isto, Isto, Azem Kožar, Arhivistika u teoriji i praksi, II, Tuzla, 2005, Isto, 184,185. ove problematike, ali i za potvrdu vlastitih teorijskih stavova o ovim pitanjima. Ovim pristupom, ova publikacija samo dobija na svom kvalitetu i određenu povezanost i odnos sa arhivistikom u svijetu i njezinim poznatim autorima i djelima. Sovjetska arhivistika, ako se odbace njeni ideološki i politički sadržaji dosta je priznata, zapravo jedna od vodećih u svijetu. Za valorizaciju koristi termin ekspertiza pod kojim podrazumijeva: određivanje političkog, naučno - istorijskog i praktičnog značaja arhivske građe i odabiranje za čuvanje ili uništavanje na osnovu principa koje je usvojila sovjetska arhivistika. Ekspertizu arhivske građe sačinjava brižljivo izučavanje sastava, sadržaja i spoljnih odlika dokumenata svake arhivske jedinice i njihove istorijske uslovljenosti. 26 Dakle, sovjetska arhivistika ekspertizom smatra, prema ovom udžbeniku objavljenom u Moskvi 1958.godine, da je ona vrednovanje, kao i odabiranje i izlučivanje građe, što se obavlja na osnovu principa sovjetske arhivistike, a značaj građe što se utvrđuje navedenim arhivskim postupcima, pored naučno - istorijskog je i politički i praktični. Takođe, iz ove definicije se vidi da se i u pogledu rokova određuju dokumenta radi trajnog i privremenog čuvanja i da su ona praktične vrijednosti od određenog vremenskog značaja sa čijim prestankom postaju bezvrijedna i izlučuju se i uništavaju. Bitna odrednica ove definicije je da se ekspertiza vrijednosti dokumenata utvrđuje izučavanjem njihovog sadržaja, a novinom je i na osnovu spoljnih obilježja dokumenata, te i njihove istorijske uslovljenosti, odnosno obilježja vremenskog perioda u kojem su ti dokumenti nastali. Novi zvanični, državni sovjetski arhivistički udžbenik iz godine, donosi određene preformulacije pojma ekspertize arhivske građe i pod njom se podrazumijeva: njeno izučavanje i određivanje političkog, naučnog, privrednog, kulturnog i drugog značaja radi utvrđivanja roka čuvanja i odabiranja građe za čuvanje u arhivu. 27 Koristi se i dalje za oznaku valorizacije termin ekspertiza, a u njenom pojmovnom određenju evidentne su određene promjene. Prije svega, ekspertizom je obuhvaćeno vrednovanje i odabiranje dokumenata, dok je izostalo njihovo izlučivanje. Dakle, definicijom je izostala praktična vrijednost građe, a novinom su njen naučni, privredni, kulturni značaj, odnosno vri- 26 Teorija i praksa arhivske službe SSSR, Beograd, 1962, 52 (prevod). 27 Teorija i praksa arhivske službe SSSR, Beograd, 1976, 57 (prevod). Dr Mile BAKIĆ 17

19 Dr Mile BAKIĆ jednost, koji određena dokumenta čine arhivskim. Kako je definicijom izostao praktični značaj građe, manjka da se ekspertizom utvrđuje građa privremenih rokova čuvanja, nego je njeno glavno težiste na građi, koja ima trajnu vrijednost, odnosno arhivskoj građi. Sovjetski Savez od 1945.godine, odnosno od kraja Drugog svjetskog rata stvorio je teorijski, zakonodavno i praktično vrlo razvijen i razruđen sistem ekspertize, odnosno valorizacije arhivske građe, te njenog odabiranja i izlučivanja. Njime su bila obuhvaćena sva najvažnija pitanja iz ove oblasti: postupak, metod, kriterijumi i dr., s tim što je bio pod velikim uticajem politike i ideologije i dr., on je ovakvim, možda i sa višim ideološkim premisama preuzet u socijalističkim zemljama Istočne Evrope. Sva dostignuća sovjetske arhivističke škole, ako se može reći, u ovoj oblasti su i danas vrlo aktuelna i značajna u teorijskom i praktičnom bavljenju ovim pitanjima, s tim što se ona trebaju osloboditi i navedenih nepotrebnih ideoloških i političkih balasta. Francuska arhivistika za oznaku valorizacije koristi pojam odabiranje, koji definiše: kao rad na ocjenjivanju dokumenata, i to na: a) ona koja se mogu odmah uništiti, jer su izgubila svoju važnost i mogu biti uništena bez odlaganja; b) dokumenta koja za upravne službe predstavljaju sekundarnu vrednost promenljivog trajanja i koja po isteku određenog roka mogu biti uništena; c) dokumenta koja bi, korisna ili ne za upravne službe trebalo sačuvati u neograničenom roku istorijskih istraživanja. 28 Francuska arhivistika, kao sto je rečeno, valorizaciju naziva odabiranjem koje definiše kao ocjenjivanje vrijednosti, odnosno vrednovanje dokumenata. Ono se fokusira po osnovu svoje vrijednosti na ona što nemaju nikakve vrijednosti i kao bezvrijedna mogu se uništiti, potom dokumenta operativne vrijednosti i ograničenog roka trajanja čijim istekom mogu se uništiti, te dokumenta ne toliko korisna za upravu, koliko za nauku i naučna, odnosno istorijska istraživanja. Ona su najvrednija i trajno se čuvaju. Stručnom novinom bi se moglo smatrati stanovište francuskih arhivista, da pored onih iz uobičajene podjele dokumenata sa stanovišta roka čuvanja na trajna i privremena, postoje i dokumenta koja su uvijek bila bezvrijedna (od početka njihovog nastanka) i ne čuvaju se, nego odmah mogu biti uništena. 28 Teorija i praksa u državnim arhivama Francuske, Beograd, 1982,42 (prevod). Istočnonjemački arhivist Gerhard Enbers koristi termin ekspertiza za oznaku valorizacije građe i zastupa stanovište: da je procjena vrednosti arhivske građe radi čuvanja ili uništavanja najodgovorniji arhivski zadatak: ono što bude određeno za uništenje konačno je izgubljeno. Greške pri donošenju odluke ne mogu biti ispravljene nasuprot većine drugih situacija u oblasti rada u arhivama. 29 Navedene su neke od definicija pojma valorizacije arhivske građe iz zemalja sa razvijenijim iskustvima i arhivskom teorijom i praksom. Njima se pokazala vrlo izražena složenost i značaj ove arhivske problematike, ali i veliko bogastvo i različitost metodoloških i teorijskih pristupa u rješavanju ovih pitanja. Bilo bi neophodno dati i vlastito viđenje ove problematike. Šta autor podrazumijeva pod pojmom valorizacije arhivske građe i koji termin koristi za njihovu oznaku? Najviše su u upotrebi nazivi: ekspertiza, valorizacija, vrednovanje, a ranije: kasacija, škartiranje, odabiranje, izlučivanje i dr. Naziv ekspertiza se više ranije upotrebljavao u socijalističkim zemljama Evrope i Sovjetskom Savezu, pa i u Jugoslaviji šezdesetih godina prošlog vijeka. Kasnije, termin valorizacija u jugoslovenskoj arhivskoj teoriji i praksi je više u upotrebi i savremeniji je, čini se, i adekvatniji, a poslednjih godina sve šire se koristi termin vrednovanje za njenu oznaku. Autor se opredeljuje za upotrebu termina valorizacija, iz više razloga, a jedan od njih je da je više odomaćen u literaturi i upotrebi kod arhivista, i više zastupljen u svijetu. Šta autor podrazumijeva pod pojmom valorizacije arhivske građe i koja je njegova definicija? Uvažavajući naša i strana arhivistička iskustva opridijelili bi se za sledeću njegovu definiciju: Valorizacija arhivske građe je procjena, odnosno utvrđivanje vrijednosti registraturske građe na osnovu njenog značaja za državu, nauku, kulturu i građane, na njene djelove koji su arhivska građa i trajno se čuva, kao i one djelove koju su praktične vrijednosti i privremeno se čuvaju, nakon čijeg minuća roka čuvanja se izlučuju i uništavaju. Valorizacijom se, prije svega, određuje građa koja će se trajno čuvati u arhivu. 29 Gerhard Enbers, nav. dj, 81,82 (prevod). 18

20 Sledeće su bitne odrednice navedene definicije : 1. Valorizacija arhivske građe je u suštini stručno-naučni arhivski rad. 2. Građa, sama po sebi, nije arhivska građa, odnosno nije trajnog karaktera. Tek njenom valorizacijom, njen manji dio postaje arhivska građa od trajnog značaja, a dio, po pravilu, većeg obima, zadržava status registraturske građe, koja se čuva privremeno, operativnog je značaja, čijim minućem roka čuvanja se izlučuje i uništava. 3. Jasno se potencira u vrijednosnom pogledu značaj građe za potrebe države, nauke, kulture i građana (pojedinaca). Kod navedene naučne profilacije arhivske građe, definicijom se ukazuje na njen značaj, prema nauci, zapravo svim naukama, a ne samo istoriji, odnosno istorijskim istraživanjima, kako je to ranije bilo. Osim toga, arhivska građa nije samo u funkciji prošlosti, nego sadašnjosti i budućnosti. Na primjer: sadašnji projekti o regulaciji vodostaja Skadarskog jezera i rijeke Bojane moraju obavezno naučno konsultovati i koristiti projekte iz godine, koji su u mnogim rešenjima aktuelni i neprevaziđeni, a jedan i drugi projekat kao arhivska građa će se koristiti u nekim budućim projekcijama za 50 ili 100 godina u rješavanju ovog pitanja. Osim toga, ima i jedan filozofski stav koji ne smije zaobići arhivistika. Sadašnje vrijeme se ne može razumjeti bez prošlog, a bez jednog ili drugog ne može se projektovati budućnost, odnosno buduće vrijeme. Van nauke, definicijom se ističe, da arhivska građa ima veoma izraženu relaciju prema kulturi, te državi i građanima, odnosno pojedincima. Prema državi i prema njenim građanima arhivska građa informiše i služi u svrhu dokaza za čuvanje i ostvarivanje njihovih pojedinih prava, najčešće socijalnih, nekretnina i dr. Pri tome, treba imati u vidu da je od ove građe najveći dio praktične, službene vrijednosti određene važnosti i određenog roka čuvanja, dok njen manji dio služi istoj svrsi: informisanja i dokaza u ostvarivanju pravnih interesa, ima trajnu vrijednost i arhivskom je građom. 4. Definicijom se implicitno upućuje da procjenjivanje, odnosno utvrđivanje vrijednosti registraturske građe ima za konačni cilj i nužna pretpostavka za obavljanje poslova odabiranja, izlučivanja i predaje arhivu, koji nakon njenog obavljanja slijede. Pri tome, želimo posebno naglasiti, da se ne učine pogreške, koje neke definicije čine, a to je da odabiranje i izlučivanje ne podpadaju, odnosno ne obuhvataju se definiciojom valorizacije arhivske građe. 5. Valorizacija arhivske građe ima za glavni cilj da se utvrdi iz registraturske arhivska građa koja će se trajno u arhivu čuvati. 6. Stoji i potreba teorijskog razgraničenja pojmova, kao što su: valorizacija, valorizovanje, odabiranje, izlučivanje, valorizacija u arhivama, pošto su djelimično sličnim, kako se međusobno ne bi miješali i izjednačavali. 30 Odabiranje je konkretna primjena utvđenih mjera za identifikovanje arhivske građe. Izlučivanje je konkretno izdvajanje one građe koju je trebalo samo privremeno čuvati,kao i one koja se mogla odmah škartirati. Valorizacija u arhivskim ustanovama u odnosu na onu kod njenih stvaralaca je preciznija, više usmjerena na otklanjanje propusta učinjenih u valorizaciji kod stvaralaca, obavlja se posebno za svaku arhivsku jedinicu, sa ovom prethodnom je povezana i sa njom čini jedinstveni arhivistički postupak. Vrednovanje je sinonim za valorizaciju, terminološki se ne isključuje. Kod nekih autora ono je dio valorizacije koji se najneposrednije odnosi na procjenu vrijednosti dokumenata, odnosno na primjenu kriterijuma vrednovanja na dokumenta. Navedeni presjek pojmovnih određenja, odnosno definicija pojma valorizacije arhivske građe upućuje na zaključak da su one veoma različite teorijski gledano i da se njima obuhvataju često veoma različiti arhivski poslovi, i da bi se mogle razvrstati u sledeće osnovne grupe, odnosno kategorije : 1. Valorizacija se odnosi samo na vrednovanje, odnosno procjenu vrijednosti dokumenata. U okviru njenom postoje dvije podgrupe : a) Valorizacijom su obuhvaćena samo dokumenta što su trajnog značaja i predstavljaju arhivsku građu. b) Predmetom vrednovanja je pored one što se trajno čuva i predstavlja arhivsku građu i ona što je praktičnog značaja i privremeno se čuva, nakon čega podliježe izlučivanju. 2. Valorizacija se izjednačava sa odabiranjem arhivske građe. 3. Pod valorizacijom se podrazumijeva odabiranje i izlučivanje građe. 30 Vidi : Mile Bakić, Arhivistika, Podgorica, Dr Mile BAKIĆ 19

21 Dr Mile BAKIĆ 4. Valorizacija se svodi na izlučivanje, škartiranje, odnosno eliminaciju dokumenata. 5. Valorizacija obuhvata odabiranje, izlučivanje i predaju arhivske građe nadležnom arhivu. 2. Značaj valorizacije arhivske građe Valorizacija arhivske građe je, kao što je poznato, posve naučni rad arhivista, odnosno najnaučnija oblast u arhivistici. Pored toga, što joj se daje veliki naučni značaj, smatra se da je veoma složen i odgovoran arhivski posao, odnosno zadatak u kojem arhivisti ne bi smjeli pogriješiti i za čije obavljanje moraju imati veliko iskustvo i znanje. Svaka pogreška u ovom što bi se učinila bila bi pogubna i nenadoknadiva, manjkaju vrijedna dokumenta, siromaše kulturna dobra, arhivska i kulturna baština, siromaši nacionalna istorija. Moglo bi se, sa pravom reći, da nema stručne arhivske oblasti, odnosno rada sa registraturskom i arhivskom građom u odnosu na koju valorizacija arhivske grđje nema određenu, a u nekima i odlučujuću ulogu, npr. odabiranje, izlučivanje, predaja arhivske građe u arhivu i dr. U sprovođenju valorizacije uvijek odlučujemo šta ćemo čuvati, a šta će se izlučiti i škartirati od dokumenata. Ne samo da od valorizacije arhivske građe zavisi sudbina istorije jednog naroda, jer pogreške učinjene u čuvanju dokumenata nijesu ni približne u drugim poljima ljudskog rada i društvenim oblastima, nego bez nje bi arhivi bili pretrpani dokumentima, najčešće bezvrijednim, što bi imalo za posljedicu: velika sredstva za smještajni prostor, opremu, bila bi dobrim dijelom, onemogućena funkcija korišćenja dokumenata i doveden u pitanje dalji rad arhiva i dr. Drugim riječima, od odluke arhivista što su sačuvali od dokumenata kao trajan izvor zavisi šta će ući u istoriju i, napokon, kakva će se pisati istorija i nanovo naglašavamo i rad i kvalitetna funkcija arhiva i njihov stručni rad na arhivskoj građi što čuvaju. Da parafraziramo jednu ne tako skoru izrečenu misao da valorizacijom arhivske građe arhivisti nijesu više samo puki i pasivni čuvari dokumenata što se nalaze u arhivama, nego i stvaraoci istorije. Na osnovu literature koju sam kod nas i u svijetu konsultovao i koristio o problematici vrednovanja, izlučivanja i odabiranja arhivske građe, ustanovio sam da pojedini autori različit značaj pridaju ovoj problematici i njenom uticaju na pojedine oblasti rada i djelovanje arhiva, odnosno segmente djelatnosti. Iz tog razloga i razloga valjanijeg poimanja i ovladavanja ovom problematikom iznijećemo mišljenja jednog broja autora iz svijeta, bivše Jugoslavije i zemalja, odnosno država što su bile u njenom sastavu, tj. kasnije se osamostalile. Arhivistički udžbenik Iz arhivistike. Priručnik za službenike arhiva, iz godine, poistovjećujući škartiranje sa odabiranjem, a ono sa valorizacijom, iznosi stanovište: Škartiranje je zasnovano na davanju objektivnog suda o vrednosti nekog dokumenta za naučno proučavanje ili praktični život. Ono je ujedno i najosetljivija tačka celog pitanja, jer je njihov rezultat odlučujući za dalju sudbinu dokumenata. 31 Dakle, sredinom prošlog vijeka, u jugoslovenskoj teoriji se iskristalisalo vrlo određeno stanovište o procjeni dokumenata, odnosno donošenju objektivnog suda o vrijednosti dokumenata, kao najosjetljivijem, odlučujućem, sudbinskom pitanju svakog pojedinačnog dokumenta. Ekspertiza je najodgovorniji rad u arhivskoj ustanovi, 32 mišljenje je Ivana Beuca. Autor u svom arhivističkom udžbeniku iz godine je iznio mišljenje u kojem je upozorio na veliku odgovornost u radu arhivista na ekspertizi, odnosno valorizaciji arhivske građe, i iznio je izuzetno snažnu i duboku misao, koja je postala svojevrsnom arhivističkom maksimom: Krivo izlučivanje ravno je paleži arhivalija. 33 Ivan Beuc u autorskom radu Prijedlog za unaprijeđenje sistema odabiranja i izlučivanja registraturske građe u Jugoslaviji, iz godine o važnosti valorizacije, odnosno odabiranja i izlučivanja građe je iznio mišljenje: Odabiranje i izlučivanje registraturne građe je pored samog čuvanja građe najvažnija akcija arhivske službe. Ono što se izluči kao balast ono se ne može više spasiti. 34 Stjepan Antoljak u udžbeniku Pomoćne istorijske nauke, takođe, izričito govori da: Najteži i najvažniji posao u arhiv- 31 Iz arhivistike. Priručnik za službenike arhiva Ivan Beuc, Arhivistika, Zagreb, 1968, Ivan Beuc, Prijedlog za unapređenje sistema odabiranja i izlučivanja registraturne građe u Jugoslaviji, Vjesnik istorijskog arhiva u Rijeci i Pazinu, 1969, Isto,

22 skoj službi predstavlja odabiranje (odabiranje i izlučivanje) spisa.. Taj posao treba vršiti savesno i stručno prema posebnim pravilima, i to pretežno u samim arhivama ustanova i preduzeća, tako da suvišan balast ne uđe u istorijske arhive. Zato izlučivanje i treba da bude najodgovorniji i najteži zadatak arhivista, koji uz ovaj ima i druge odgovorne zadatke, kao što su: sređivanje, inventarisanje, istraživanje, publikovanje inventara i dokumenata i da, ponekad vrši administrativnu službu koja obuhvata prepisku i ekonomat. 35 Bernard Stulli zastupa stanovište: Valorizacija i kategorizacija su kao cilj i rješenje u većoj ili manjoj mjeri, prisutne u svim važnijim fazama stručne i naučne obrade arhivske građe: Tako kod: - određivanja koji će se registraturski materijal (arhivska građa u nastajanju) izvan arhiva nadzirati; - određivanja mjera zaštite za spomenuti materijal; - odabiranja i izlučivanja istog materijala kao pretežni dio tog postupka; - ostvarivanja prečeg prava kupnje u građanskom vlasništvu ; - preuzimanja građe u arhivsku ustanovu; - određivanja smještaja preuzete građe u spremištima arhivske ustanove; - primjene sigurnonosnih mjera, kako redovnih, tako i onih za slučajeve izvanrednih opasnosti; - određivanja prioritetnih lista za: sređivanje, izradu naučno - informativnih pomagala, konzervaciju i restauraciju, mikrofilmsko snimanje u svrhu zaštite, te za evidenciju arhivske građe izvan arhiva; - određivanja režima korišćenja; - izbora građe u izložbene svrhe; - odlučivanja o dozvoli iznošenja građe iz arhivske ustanove, te zaštitnim mjerama koje će se u slučaju iznošenja primijeniti; - odlučivanja o dozvoli iznosa iz zemlje ili zamjeni za iznesenu građu i sl. 36 Navedeni malo duži citat, kao i čitav autorski rad ovog arhivskog znanstvenika, objavljen u Arhivskom vjesniku Stjepan Antoljak, nav. dj., Bernard Stulli, Valorizacija i kategorizacija arhivske građe, Arhivski vjesnik, XIII, 1970, 463, 464. godine su od velike važnosti za arhiviste, koji će se teorijski i praktično baviti ovim pitanjima. Stulli razmatra valorizaciju arhivske građe kao postupak koji prethodi postupku njene kategorizacije i utvrđuje čitav sistem kriterijuma na osnovu kojih se vrši procjena vrijednosti registraturske građe. Iznosi u to vrijeme vrlo novo i veoma značajno naučno stanovište o utjecaju valorizacije arhivske građe na gotovo sva polja, odnosno oblasti rada arhiva sa registraturskom ili arhivskom građom, tj.kako autor kaže...prisutna je u svim važnijim fazama stručne i naučne obrade arhivske građe, a ne, kako je do tada vladalo mišljenje, samo na odabiranje i izlučivanje građe, eventualno i njenu predaju nadležnom arhivu. Dakle, ovdje imamo vrlo veliki Stullijev naučni doprinos, jer zagovara pluralistički koncept po pitanju značaja valorizacije arhivske građe, najšire gledano na rad, djelatnost, odnosno konkretne stručne, profesionalne poslove koje obavljaju arhivi, koji će kasnije preuzeti u cjelosti jugoslovenska arhivska teorija i praksa. Prema Radmili Mirčić: Vrednovanje registraturne građe postaje središnji problem arhivske teorije i prakse, jer su sve djelatnosti arhivskih ustanova - od sređivanja, izrade naučnoobavještajnih sredstava, objavljivanja, do svestranog korišćenja arhivske građe u naučne i operativne svrhe - moguće samo ako se osigura efikasan sistem odabiranja arhivske građe, odnosno izlučivanja bezvrijedne registraturne građe. 37 Autorica je prihvatila i na određen način razvila navedeni koncept Bernarda Stullija u naučnoj obradi ovih pitanja. Za Ivana Beuca ekspertiza, odnosno valorizacija je najodgovorniji rad arhivskih ustanova, a za Radmilu Mirčić središnji problem arhivske teorije i prakse. Ona ističe uticaj vrednovanja registraturske građe, kao što čini Stulli, ne nabraja konkretne arhivske poslove, odnosno važnije faze stručne i naučne obrade arhivske građe..., na koje se ona reflektuje, nego integralno i cjelovito na sve djelatonosti arhivskih ustanova i navodi jedan broj segmenata arhivske djelatnosti: sređivanje, obrada, objavljivanje i dr., koji se moraju temeljiti na odabiranju i izlučivanju građe, kao efikasnom sistemu. 38 Prema Bogdanu Lekiću: Valorizacija arhivske građe kao istorijskog izvora, nesumnjivo predstavlja osnovni, najsložniji i najodgovorniji zadatak arhivistike i istorijske nauke uopšte. Zato je neophodno posvetiti veliku pažnju ovom problemu, 37 Radmila Mirčić, nav. dj., Isto,73. Dr Mile BAKIĆ 21

23 Dr Mile BAKIĆ kako zbog njegovog stručnog razrešavanja, tako i njegovog naučnog značaja. 39 Ovaj autor vrlo precizno ukazuje na kompleksnost valorizacije arhivske građe i u okviru nje na njenu veliku složenost i odgovornost i da je osnovnim zadatkom arhivistike i istorijske nauke. Stoga, smatra dalje ovaj autor, valorizaciji arhivske građe se mora posvetiti velika pažnja radi njenog stručnog razrešavanja i naučnog značaja. Po raspadu socijalističke Jugoslavije u državama iz njenog sastava o valorizaciji arhivske građe nastala je određena literatura za koju se ne bi moglo reći da je dala veliki doprinos u naučnoj obradi i istraživanju ovih pitanja. Razmatrani su različiti aspekti valorizacije arhivske građe: principi, kriteriji, postupak, metodologija valorizacije i dr., među njima i njen značaj u arhivskoj teoriji i praksi, o kojoj ćemo iznijeti mišljenje jednog broja autora sa ovih prostora, prema našoj subjektivnoj ocjeni i raspoloživosti literature. Josip Kolanović iz Hrvatske izučava valorizaciju arhivske građe u teoriji i praksi u zemlji i svijetu, te su u ovom pogledu dragocjena njegova istraživanja, i ističe da: Rad na vrednovanju i odabiru arhivskog gradiva za trajno čuvanje smatra se najzahtjevnijim poslom arhiviste i uspoređuje se sa činom pisanje povijesti. 40 Autor naglašava poznato mišljenje iz svjetske arhivistike (F. Gerald Ham, Barbara Reed i dr.) da su ovo osnovni i najvažniji arhivski poslovi od kojih zavise svi ostali. Vladimir Žumer iz Slovenije je mišljenja: Uprkos tome, za arhiviste je odluka o biti ili ne biti arhivskog gradiva izuzetno odgovoran, i istovremeno najzahtjevniji profesionalni zadatak. U mnogim zemljama taj je zadatak, štaviše prioritet javne arhivske službe. 41 Dakle autor, spada u red onih znanstvenika što valorizaciju javne arhivske građe vide kao izuzetno odgovoran, te i najzahtjevniji profesionalni zadatak i uzdižu, odnosno daju joj rang prioriteta na nivou arhivske javne službe, što sasvim dovoljno i posve jasno govori o njenom značaju. Azem Kožar iz Bosne i Hercegovine zastupa stanovište: Općepoznato je da je vrednovanje arhivske građe krucijalno 39 Bogdan Lekić, Valorizacija arhivske građe, Arhivist, br.1-2,1986, Josip Kolanović, nav.dj.,8. pitanje arhivistike, a i niza drugih društvenih i humanističkih znanosti. To je pitanje u kojem se arhivistička znanja (teorijska i praktična) dodiruju i preklapaju sa znanjima iz drugih znanosti, a od interesa je za općecivilizacijski progres. Otuda se zbog značaja ovog pitanja, problematika vrednovanja arhivske građe permanentno nalazi u fokusu interesovanja arhivske znanosti, kako u sredinama gdje se vrednovanju prilazi kompleksno, tako i tamo gdje to nije slučaj, kakav je u cjelini gledano primjer zemalja u tranziciji, među kojima je to posebno izraženo u Bosni i Hercegovini. 42 Autor ističe vrednovanje arhivske građe krucijalnim pitanjem arhivistike, ali i drugih znanosti (društvenih i humanističkih). Prema ovom autoru, vrednovanje arhivske građe zasniva se na teorijskim i praktičnim saznanjima arhivistike, ali i znanjima drugih nauka, i od značaja, odnosno interesa je za općecivilizacijski progres. 43 Mile Bakić, iz Crne Gore, smatra: U arhivskoj teoriji i praksi valorizaciji se pridaje ključni značaj i tretira se kao veoma složeni i odgovoran arhivski posao. Praktično i nema značajnijeg pitanja u arhivskoj oblasti u odnosu na koje valorizacija nema značajnu ili odlučujuću ulogu, a najveća je njena uloga u domenu odabiranja arhivske građe i izlučivanju bezvrijednog registraturskog materijala, odnosno kod primjene mjera valorizacije i odlučivanja šta čuvati, a šta uništavati. 44 Jovan Popović iz Srbije je mišljenja: Valorizacija arhivske građe ističe se kao nezamjenljivi i najneophodniji oblik arhivske djelatnosti. Naime, u drugoj polovini XX vijeka, nastaje prava ekspozija pisanih dokumenata, prava industrijska produkcija registraturskog materijala o čijoj se količini prave zastrašujuće statistike. Nijedna država nije toliko bogata, da sačuva sva nastala dokumenta. A znamo i da to nije potrebno. 45 Autor uviđa veliki problem savremenog društva ustalnom nastanku nevjerovatno velikih količina dokumenata, odnosno registraturske građe, koju svu država nema uslova da čuva, te iz tih razoga nastaje potreba za njenom valorizacijom, koja, prema ovom autoru, je nezamjenljivi i najneobhodniji oblik arhivske djelatnosti. 42 Azem Kožar, Vrednovanje arhivske građe. O ratnim zbivanjima u zemljama u tranziciji, Atlanti, br.18, 2008, Trst, Isto, 237, Mile Bakić, Arhivistika, Podgorica, 2007, Vladimir Žumer, Politika akvizicije i kriteriji vrednovanja: profesionalni i politički aspekti, Arhivski vjesnik, god.42, 1999, Jovan P. Popović, Neki od postulata kao preduslova zaštite arhivske građe, Arhivski zapisi, br.2, 2011,

24 I ovaj autor pridaje veliki, odnosno ključni značaj valorizaciji arhivske građe u arhivskoj teoriji i praksi i ističe njenu povezanost i uticaj na sve arhivske poslove, naročito na odabiranje i izlučivanje. O problematici značaja valorizacije arhivske građe iznijećemo iskustva i mišljenja niza autora i službi u svijetu: Istočna Njemačka, Sovjetski Savez, Francuska i dr., koja su dragocjena i koja će pokazati sa koliko pažnje se oni odnose prema ovom pitanju. Istočnonjemačka arhivistička škola je bila prestižna u svijetu i iza sebe je imala velike rezultate i bogatu tradiciju. Njihov vrlo ugledni znanstvenik Gerhard Enbers o značaju valorizacije arhivske građe je mišljenja: Ekspertiza arhivske građe ima centralni značaj u arhivistici i praktičnom arhivskom radu. Ona predstavlja osnovni problem odlučivanja u slučajevima kada treba izvršiti izbor dokumenata primjenjući različita iskustva. Procjena vrijednosti arhivalija, prema tome, igra bitnu, čak odlučujuću ulogu, na primjer: kod preuzimanja arhivalija na konačan smještaj, kod planiranja arhivski završne obrade prema značaju fonda, pri odlučivanju o intezitetu i metodi popisivanja, primjeni različitih restauratorskih i konzervatorskih iskustava i kod izbora za mikrofilovanje za razne svrhe. Najvažnija je ekspertiza arhivske građe prilikom odlučivanja da li da se čuva ili uništi. 46 Vidi se, da o promišljanju i ovladavanju pitanja ekspertize, odnosno valorizacije arhivske građe DDR koristi rezultate i iskustva SSSR-a. Dakle, Enbers pridaje ovom pitanju centralni značaj u arhivskoj teoriji i praksi. Prema ovom autoru, moglo bi se tvrditi da je ekspertiza procjena vrijednosti dokumenata i kao takva, ističe dalje, ona utiče, odnosno igra bitnu, čak odlučujuću ulogu kod niza arhivskih poslova, kao što su: predaja, smještaj, obrada, tehnička zaštita arhivske građe i dr., ali njen najveći domet očituje se kod izbora i odlučivanja za čuvanje ili uništavanje građe. 47 Teorijska i praktična iskustva arhivske službe SSSR-a u domenu valorizacije arhivske građe su vrlo prestižna i značajna. Oni koriste termin ekspertiza za oznaku valorizacije i ovi su poslovi kod njih podignuti na nivo naučnih zadataka. Da podsjetimo, da su arhivi u sovjetskom arhivskom sistemu ispoljili veliku naučnu aktivnost u saradnji sa vodećim sovjetskim naučnim ustanovama, naročito na planu izdavanja istorijskih izvora, stvaranja sistema ekspertize vrijednosti arhivske građe i dr., u čemu su pored teorijskih metodoloških ostvareni i praktični arhivski rezultati. Sovjetska arhivistika ističe da u ekspertizi vrijednosti arhivske građe temeljno polazište čine arhivski propisi sovjetskih vlasti 1918., i godine, u čemu posebno apostrofiraju Uredbu o predaji arhivske građe i načinu njenog odabiranja za čuvanje ili uništavanje, donesena 20.juna godine od Kolegijuma Centralnog arhiva RSFRS. 48 Navedena Uredba za sovjetsku arhivsku službu je smatraju od velikog, pa i istorijskog značaja, koja sadrži i jedan broj rješenja, odnosno odredbi o ekspertizi vrijednosti arhivske građe, od kojih su posebno značajne one koje se zalažu za strogu centralizaciju ekspertize vrijednosti arhivske građe, za pravo škartiranja u isključivoj nadležnosti Centralnog arhiva RSFRS, te pri državnim arhivima su formirane centralne komisije za odabiranje koje su istovremeno bile zadužene i za obavljanje ekspertize vrijednosti arhivske građe. 49 Sovjetska arhivska služba je kasnije ustanovila vrlo razvijeni i naučno fundiran sistem ekspertize vrijednosti građe na nivou cijele zemlje. U organizacionom pogledu njegovu okosnicu su činile ekspertske komisije na nivou stvaralaca arhivske građe (registratura) i arhiva, koje su sačinjavale, svaka u svojem domenu, službenici koji najbolje poznaju zadatke, djelatnost i dokumentaciju ustanove koja se vrednuje i odabira, odnosno naučni radnici, specijalisti odgovarajućeg arhiva. 50 Konačno rješenje: o ostavljanju na čuvanje ili o izdvajanju za škartiranje arhivske građe koju su odobrile ekspertske komisije državnih arhiva i ustanova donosi Centralna ekspertsko - kontrolna komisija Glavne arhivske uprave i ekspertsko - kontrolne komisije arhivskih uprava (odjeljenja) saveznih i autonomnih republika, oblasti i pokrajina. 51 Inače, prema sovjetskom arhivističkom udžbeniku iz godine: Ekspertiza vrednosti arhivske građe jedan je od osnovnih vidova rada arhiva i arhivskih organa u kompleksu mera na nučno- tehničkoj obradi fondova. Dovođenje arhiva u red ne može 48 Teorija i praksa arhivske službe SSSR, Beograd, 1962,62 (prevod). 49 Isto, 53. Dr Mile BAKIĆ 46 Gerhard Enbers, nav.dj., Isto, Isto, Isto,

25 Dr Mile BAKIĆ se smatrati završenim ako nije ustanovljena vrednost arhivske građe koja se u njemu čuva i ako arhivski fondovi nisu oslobođeni predmeta koje ne treba čuvati. 52 Iz svega ovoga se može vidjeti da sovjetska arhivistika pridaje veliki značaj ekpertizi vrijednosti arhivske građe i da je ona kod njih jedan od vodećih, odnosno centralnih arhivskih zadataka. Ona je prema, njihovom mišljenju, kao procjena vrijednosti dokumenata, bitan uslov adekvatnog funkcionisanja arhiva, koji ne bi bio moguć ukoliko u njima fondovi ne bi bili sređeni i obrađeni, odnosno oslobođeni od dokumenata što se kao nevrijedni ne trebaju čuvati, a o važnosti i odgovornosti što pridaju ovim pitanjima dosta govori da su donijeli metodološka uputstva, arhivističke udžbenike i priručnike koji se teorijski bave ovim pitanjima, principe i kriterijume i postupke koji se generalno primenjuju na nivou cijele zemlje. 53 Sovjetska arhivistika prema njihovom novijem arhivističkom udžbeniku iz godine, iznosi malo revidiranu i dopunjenu redakciju ranijeg mišljenja o značaju ekspertize, odnosno valorizacije arhivske građe i smatra: Ekspertiza je jedan od osnovnih oblika rada na dokumentu, jer je osnovni cilj toga kompletiranje državnih arhiva građom koja ima trajnu vrijednost i formiranje Državnog arhivskog fonda SSSR. Istovremeno, to je i najodgovorniji posao, jer se u tom procesu rešava sudbina dokumenta. Vršeći odabiranje dokumenata za čuvanje ili uništavanje, ne treba zaboraviti da ako što se izgubi nije mogućno nadoknaditi. Dokumenta treba veoma oprezno izdvajati za uništavanje. Međutim, ne treba ići u drugu krajnost: ostaviti za čuvanje građu drugorazredne vrednosti. Obilje građe otežava rad na njoj i zahteva dopunske troškove koji se ne mogu pravdati. Za trajno čuvanje odabira se samo građa koja najpotpunije održava delatnost stvaraoca. 54 Dakle ekspertiza, prema sovjetskoj arhivistici smatra se jednim od osnovnih oblika rada na dokumentima, da je to najodgovorniji posao i da se njime praktično rešava pitanje sudbine dokumenata, te se dalje upozorava, što liči uputima Shellenberga, da dokumente treba izlučivati oprezno, da stalno treba imati na umu da pogrešno izlučena dokumenta se nikada ne mogu nadoknaditi, te da i druga krajnost nije dobra da se ostavljaju i čuvaju bezvrijedna dokumenta građa drugorazredne vrijednosti, što otežava rad traži dopunski troškove. 52 Isto, Isto, Isto, 52. Francuska arhiviska služba, odnosno njena arhivistika se, takođe, u savremenom periodu sve šire i temeljitije bave pitanjima vrednovanja, odabiranja i izlučavanja dokumenata. Jedno od njihovih bitnih polazišta je da u ovim arhivskim poslovima podjednako veliku odgovornost imaju administrativni radnici u registraturama i arhivisti u arhivskim ustanovama i da oni: prvi su sami sudije o administrativnom značenju svojih spisa, drugi, budući istoričari po obrazovanju, ocjenju potrebu za njihovim postojanjem prema istorijskoj vrijednosti. 55 Njihovo bitno stanovište je, takođe, da arhivski radnik: misli koliko na potrebe istoričara budućnosti toliko i istoričare prošlih vremena. On ide ispred dokumenta, on može da stavi svoju zabranu na svako uništavanje arhiva administracije; preko liste istorijskih spomenika može čak da zahteva neograničeno čuvanje privatnih arhivskih fondova, ako su ti fondovi od opšteg interesa. 56 Takođe, vrlo značajno je stanovište francuskih arhivista o dvostrukoj vrijednosti dokumenata upravnih službi: jedna za istoriju i predstavljaju trajnu vrijednost, druga za administraciju kao praktična vrijednost. 57 Ovdje francuska arhivistika dotiče jedno jako interesantno i duže prisutno pitanje u teoriji valorizacije arhivske građe, a to je da li arhivisti trebaju valorizovati arhivsku građu sa stanovišta prošlosti, odnosno prošlih vremena, ili pak u ovim arhivskim poslovima moraju voditi računa o vremenima koja dolaze, odnosno budućim vremenima, budućnosti, nekoj budućoj istoriji. Ima mišljenja i jednih i drugih, ali preovladavaju ona da arhivisti ne mogu preuzeti ulogu istoričara, koji predvđaju buduće istorijske događaje, pojave i dr., odnosno istoriju koja će se u bliskoj ili daljoj budućnosti desiti. Ovo sve govori koliko je teška, složena i zahtjevna sa naučnog aspekta valorizacija arhivske građe. Slovenački znanstvenik Vladimir Žumer 58, takođe, zastupa ovo mišljenje i za njegovu potvrdu i kao najbolji odgovor o tom dalje ističe, je dao ruski povjesničar B.G.Litvak u svom predavanju O nekim aspektima znanosti o povijesnim izvorima i moderne teorije ekspertize, i navodi: Arhivist ne treba ocjenjivati vrijednost dokumentarnog gradiva i pozicije njegove moguće upotrebe u budućnosti, već na temelju značaja nje- 55 Priručnik iz arhivistike, Beograd, 1982, 44. (prevod). 56 Isto, 44, Isto, Vladimir Žumer, Politika akvizicije i kriteriji vrednovanja: profesionalni i politički aspekti, Arhivski vjesnik, god. 42,1999, 63,64. 24

26 govih informacija o prošlosti. To je jedini pravi put sa stajališta znanosti. Samo stupanj podudarnosti infomacija o određenim događajem ili pojavom u prošlosti, određuje njegovu vrijednost. To znači da treba čuvati onaj dio zapisane sadašnjosti, koji je najpotpunije i najdublje održava. Dilemu o tome hoće li to biti potrebno u budućnosti, treba zanemariti. 59 U arhivskoj teoriji i praksi i u inostrantvu valorizaciji se pridaje ključni značaj i tretira kao veoma složeni i odgovoran arhivski posao. Praktično i nema značajnijeg posla u arhivskoj oblasti u odnosu na koje valorizacija nema značajnu ili odlučujuću ulogu, a ona je najveća u domenu odabiranja arhivske građe i izlučivanja bezvrijednog registraturskog materijala, odnosno kod odlučivanja šta čuvati, a sta uništiti. U sprovođenju valorizacije ako se pogreške učine, pa se procijeni nevrijedno ono što je vrijedno, posljedice su pogubne, gubitci neispravljivi, nenadoknadivi, čega nema ni približno u drugim arhivskim oblastima. Stoga arhivisti ne smiju griješiti u valorizaciji u rješavanju složenih problema na koji nalaze u njenom postupku, jer od njih zavisi, odnosno u njihovim je rukama sudbina pisanja istorije i rad budućih istoričara. Drugim riječima, od odluka arhivista kao trajan izvor zavisiće što će ući u istoriju, kakva će biti i kakva će se pisati istorija. Dobro je poznato, ne može se čuvati sva građa, previše je, to ne odgovara ni potrebama države, previše je skupo njeno čuvanje i stručno održavanje, zašto su potrebna velika finansijska sredstva, prostor, oprema i dr., a s druge strane, takođe je poznato, ako se neka građa, njen dio ili pojedinačno vrijedan dokument uništi siromašnija je kulturna baština jednoga naroda i njegova nacionalna istorija. Nacionalne arhivske službe, ponovo ističemo, pitanjima valorizacije arhivske građe posvećuju sve veću pažnju i ona postaju ključnim pitanjem njihove arhivske teorije i prakse. I nacionalna arhivska zakonodstva se sve više bave ovim pitanjima, putem zakona, podzakonskih akata i drugih pravnih propisa, ona se sve konkretnije i potpunije pravno normiraju i uređuju. Pravna, odnosno normativna regulativa, odnosno normiranje njihovo u vidu međunarodno pravnih akata sve je prisutnije i na međunarodnom nivou, svjetskim arhivskim kongresima, konvencijama i dr., koja imaju odraza i uticaja na 59 G. Litvak, O nekaterih aspektih vede o zgodovinskih virah sodbne teorije ekspertize, u Materialu naučnoj konferenciji po problemom kompletirovanija dokumentarnimi istočnikami, gosudarstvenih arhivov SSSR, Moskva 1967, I dio,118. Preuzeto od : Vladimir Žumer, Politika akvizicije i kriterijumi vrednovanja: profesionalni i politički aspekti, Arhivski vjesnik, god. 42, 1990, 63, 64. arhivsku teoriju i praksu nacionalnih arhivskih službi. I arhivistika kao nauka se sve više bavi valorizacijom arhivske građe: naučni skupovi su brojniji, u porastu je interes i broj istraživača koji se zanimaju i naučno istražuju ovu problematiku, sve su brojniji i kvalifikovaniji kadrovi koji se teorijski ili kroz praktični arhiviski rad bave ovim pitanjima,a sve je šira stručna i naučna literatura iz ove arhivske oblasti i dr. O suštini valorizacije i njenom značaju dosta govori i to da u njenom provođenju su potrebni sve stručniji i obrazovaniji arhivski kadrovi i da nijesu dovoljna znanja samo iz arhivistike i arhivska iskustva. Tu upravo nastaje scila i haridba, ali i posebnost i specifičnost arhivske profesije i nauke, odnosno ona u velikoj mjeri postaje multidisciplinarna nauka ili nauka gotovo bez konačnih granica. Za valjano bavljenje ovim pitanjima potrebno je imati i raspolagati znanjima i iz drugih naučnih disciplina: istorija, pomoćne istorijske nauke, uprava, ekonomija, kultura, i dr., kojima pripada arhivska građa, odnosno fond koji se želi valorizovati, srediti, obraditi i dr. Osim toga, važno je ukazati da se i biće arhivistike kao nauke sve više mijenja. Ona nije više klasična nauka, nego multidisciplinarna, da čak ima u sebi djelove koji zadiru u tehničke nauke. Arhivisti moraju imati određena saznanja, recimo o različitim pitanjima tehničke zaštite arhivske građe: konzervacija, restauracija, mikrofilmovanje, dalje, projektovanje i izgradnja namjenskih arhivskih zgrada, iz oblasti informatike i dr. Prema našem izboru, naveli smo iz arhivistike niz mišljenja o značaju valorizacije arhivske građe. Ona su dosta različita, odnosno različito gledaju na dva osnovna pitanja: a koliki je značaj valorizacije arhivske građe i u kojim oblicima se on najviše manifestuje te sa tog stanovišta mogu se podijeliti u više osnovnih cjelina, odnosno grupa. Prema njima valorizacija arhivske građe je : 1. Posve naučni rad arhivista. 2. Najnaučnija oblast u arhivistici. 3. Najsloženiji zadatak u arhivskoj teoriji i praksi. 4. Najodgovorniji rad u arhivima. 5. Prisutna manje više u svim stručnim poslovima na arhivskoj građi. 6. Centralni problem u arhivskoj teoriji i praksi. Dr Mile BAKIĆ 25

27 Dr Mile BAKIĆ 7. Najsloženiji zadatak u arhivistici i istoriji. 8. Najzahtjevniji posao u arhivama, odnosno arhivista. 9. Krucijalno pitanje arhivistike i nekih drugih društvenih i humanitičnih nauka. 10. Nezamjenjivi, te najneophodniji arhivski posao. 11. Glavni, odnosno ima centralni značaj u arhivistici i arhivskom radu. 12. Arhivski postupak od kojeg zavise svi ostali arhivski poslovi, a naročito odabiranje i izlučivanje građe. Umjesto zaključka Valorizacija arhivske građe je najsloženiji i najodgovorniji zadatak arhivistike i arhivske djelatnosti, od čijeg pravilnog rješavanja zavisi konačna sudbina arhivske građe, odnosno što ćemo od registraturskog materijala sačuvati trajno za buduća pokolenja i pisanje nacionalne istorije. Valorizacijom se bave registrature i arhivi, pogreške se ne smiju učiniti, čime bi nastale nenadoknadive štete arhivskom nasleđu i kulturnoj baštini svake zemlje. Nema, iole značajnijeg stručnog posla u arhivu da na određen način nije povezan sa valorizacijom, a ona je kao što je poznato, osnova i bez nje se ne može obavljati ni kategorizacija arhivske građe, odnosno svih kulturnih dobara uopšte. Autor je na bazi svog dugogodišnjeg bavljenja i izučavanja arhivske teorije i prakse u zemlji i inostranstvu, koliko je poznato prvi na bivšim jugoslavenskim prostorima i Balkanu, kako ističe ugledni arhivski naučnik i stvaralac Jovan Popović, prvi napisao o ovoj temi naučnu studiju, koja obrađuje najteži, (rekao bih i najsloženiji) oblik djelovanja u arhivskoj struci. Autor se tokom čitavog svog naučnog rada bavio ovom temom, a na pisanju same studije trebalo mu je nešto više od četiri godine. Trebalo je vremena i izučiti svu relevantnu naučnu literaturu u zemlji i inostranstvu: knjige, časopise, propise i dr., što nije bilo lako i jednostavno. Kad je riječ o stranim autorima, pored toga, što je ova problematika zbog svoje izuzetne složenosti teška za razumijevanje, veliki problem pričinjavalo je i to da autori potiču iz različitih kultura, naučnih sistema, administracija, i dr., tako da je bilo, zbog toga, određenih problema i u naučnom sporazumijevanju, odnosno komunikaciji. Dešavalo se, da se koriste različiti stručni termini za oznaku pojedinih pojmova, odnosno pitanja, koji se razlikuju od naših, a slično je bilo i sa njihovim definicijama. O problemu terminoloških nejasnoća, pa i određene konfuzije u svijetu iz navedenih razloga ukazuje i Ake Kromnov u svom izvještaju podnijetom na VIII svjetskom kongresu arhivskom u Vašingtonu, godine.¹ Ukazao bih i na još jedan problem, a to je da su arhivistički razvijene zemlje mnogo ranije od nas počele se baviti ovim pitanjima i mnogo su u nauci i njihovoj naučnoj obradi odmakli ispred nas, pa se morao, koliko su bile moje intelektualne moći, i ovaj problem dodatno rješavati. Trudio sam se da valorizaciju arhivske građe izučim i prikažem kao jedan cjelovit i složen sisitem, u tom pogledu u arhivistici, arhivskoj djelatnosti, arhivskoj teoriji i praksi, kakvih više u njima nema, koji se sastoji od više užih sistema, koji su povezani i međusobno se prožimaju. Sva arhivistika, rekao bih, počiva na valorizaciji arhivske građe, i u potpunosti podržavam mišljenje Bernarda Stullia, da su svi stručniji arhivski poslovi povezani sa ovom problematikom. Trudio sam se da studija bude valjano metadološki utemeljena u čemu sam, čini mi se i uspio. Bitnom odrednicom metadološkog postupka, koji sam primijenio u istraživanju, je da sam uvijek nastajao citirati velika naučna imena u zemlji i inostranstvu, koje sam koristio za dodatnu argumentaciju za potvrdu vlastitih teorijskih stavova, i zbog mladih kolega koji se bave ili će se teorijski ili praktično baviti ovim pitanjima, kao putokaz i ispomoć u radu. Razlog je i da su oni dosta dati u starijoj literaturi, do koje je arhivistima i naučnicima teško doći. Veliku naučnu pomoć u izradi ove knjige imao sam od recenzeanta, velikih naučnih imena i autoriteta: Petera Pavela Klasinca, direktora Međunarodnog instituta za arhivke nauke u Trstu, Jovana P. Popovića, raniji direktor Arhiva Jugoslavije, Beograd, čiji su predlozi, sugestije i podrška značajni i dragocjeni, na čemu im upućujem veliku zahvalnost. Velika zahvalnost velikim znastvenicima: Ivanu Beucu, Stjepanu Antoljaku, Bernardu Stulliu, Josipu Kolanoviću, mojim profesorima, koji u postavili temelje u svojim djelima: udžbenicima, časopisima, i dr. nauci o ovim pitanjima, uputili i pomogli da se u svom stručnom i naučnom radu bavim njima. Izdavači studije su: Državni arhiv Crne Gore, Cetinje i Službeni list Crne Gore, Podgorica, ugledne stručne i naučne ustanove u Crnoj Gori. Ključne riječi: arhiv,registratura, registraturski materijal, arhivska građa arhivska teorija i praksa, arhivsko zakonodavstvo, valorizacija arhivske građe, kategorizacija arhivske građe. 26

28 Doc. dr. Peter Pavel Klasinc, prof. Oddelek za arhivistiko in dokumentologijo na AMEU ECM Mednarodni inštitut arhivskih znanosti, Trst/Maribor Republika Slovenija NEKATERE STROKOVNE PROJEKCIJE MED ARHIVISTIČNIMI IN INFORMACIJSKIMI PROBLEMI DANES UDK: :004.8 Doc. dr Peter Pavel KLASINC Izvleček: Arhivi in arhivisti kakor tudi zaposleni v arhivskih službah pri ustvarjalcih delujejo pogosto razdvojeni med klasičnimi in informacijskimi problemi. Med tem, ko v arhivih ni posebnih informacijskih centrov, so ti pogosto nepovezani z arhivskimi službami pri ustvarjalcih. Prizadevanje arhivistov, da vzpostavijo nekakšno strokovno ravnovesje med arhivsko strokovnimi problemi klasičnega arhiviranja in informacijskimi problemi elektronskega arhiviranja dajejo prve rezultate. Še najbolj jim je uspelo urediti pravno področje. Izenačili so klasično in elektronsko arhivsko gradivo ter predvideli postopke hrambe oz. notranjih pravil. Praktično se iz dneva v dan ob tem sožitju pojavljajo vedno novi izzivi in od arhivistov se vedno znova pričakuje, da bodo reševali klasične in sodobne probleme, ki so v glavnem povezani s poslovanjem z arhivskim in dokumentarnim gradivom. Obstoja širina delovanja arhivistov, ki dejansko spremljajo dokumente od njihovega nastanka in se pri tem ne morejo več ozirati na to, na kakšni podlagi ali na kakšen način so zapisani. Dokumente spremljajo preko evidentiranja, praktične uporabe informacij, ki so zapisane v dokumentih, do njihovega vrednotenja in določanja kategorij arhivskega gradiva. Ključne besede: arhivi, arhivisti, arhivska služba, projekcija problemov, arhivistika, informatika, novi mediji, magistrski študij arhivistike in dokumentologije Dr. Mateja Ratej, o arhivskem gradivu: S plesnijo pokriti dokumenti, ki so jim zaradi dotrajanosti šteti dnevi UVOD Vknjigi Avstrijska zgodovina arhivov ( Oesterreichische Archivgeschichte ) 1 je kolega Michael Hochedlinger v uvodnem delu navedel, da je knjigo napisal zaradi ugotovitve, da smo danes v»kritični fazi naše zgodovine arhivistike«pri čemer je mislil na situacije, ki jih danes zaznavamo ob pristopih k poslovanju z arhivskim gradivom v profesionalnih arhivih in k arhivskemu in dokumentarnemu gradivu pri ustvarjalcih. Te situacije se danes bolj kot kdajkoli do sedaj zlivajo v skupen delovni proces. Delovanje arhivov, arhivske teorije in prakse, kakor tudi razvoja arhivske znanosti si ne moremo predstavljati drugače, kot v določeni simbiozi, ki poteka med klasičnimi in sodobnimi pristopi k poslovanju z dokumentacijo v najširšem pomenu besede. 2 Pri tem se pojavljajo posamezni problemi, ki niso take narave, da bi okupirali arhiviste preko njihovih zmožnosti, a vendar si moramo omenjeno simbiozo zastaviti z odgovarjajočimi obveznostmi do procesov, ki morajo biti kompatibilni v celotnem obsegu arhivske teorije in prakse, odražajo pa se tudi v arhivski znanosti. 3 1 Michael Hochedlinger, Oesterreichische Archivgeschichte, Von Spaetmittelalter bis zum Ende des Papierzeitalters, Wien, 2013, Luciana Duranti, Arhival Science in the Cloud Environment: Continiuty or Transformation, Atlanti, Special Edition: In honorem Charles Kecskemeti, Trieste, Maribor, 2013, Azem Kožar, Arhivska etika kao barometar razvoja arhivistike, Atlanti, Special Edition: In honorem Charles Kecskemeti, Trieste, Maribor, 2013,

29 Doc. dr Peter Pavel KLASINC ARHIVI IN ARHIVISTI Arhivisti in arhivi so iz dneva v dan izpostavljeni vedno novim izzivom, od arhivistov se vedno znova pričakuje, da bodo reševali klasične in sodobne probleme, ki se vedno znova odpirajo v arhivskih ustanovah in so v glavnem povezani s poslovanjem z arhivskim in dokumentarnim gradivom. 4 Arhivisti spremljajo dokumente od njihovega nastanka in pri tem ni pomembno na kakšni podlagi ali na kakšen način so zapisani. Dokumente spremljajo preko evidentiranja, praktične uporabe informacij, ki so zapisane v dokumentih, do njihovega vrednotenja in določanja kategorij arhivskega gradiva. Arhivisti so postavljeni pred odgovornost, ko morajo zgoraj naštete in še mnoge druge situacije obvladovati s procesi klasičnih ali sodobnih pristopov. 5 Prav je, da se ozremo v preteklost in ugotovimo, da tabularius, 6 arhivist v času Rimskega imperija in kasneje srednjeveški pisar (notarius, scriptor) ter današnji novodobni arhivist še pred nekaj desetletji niso poznali termina»dolgo dobno varovanje - long term perservation«(čeprav so to dejansko ves čas izvajali), zelo aktualnih angleških besed, ki jih danes prepogosto uporabljamo v arhivski teoriji in praksi. Kljub temu so se do današnjih dni ohranile velike količine klasičnega arhivskega gradiva, ki povzročajo osnovne probleme s katerimi se srečujejo arhivi in arhivisti ter se ti odražajo tudi v raziskavah arhivske znanosti. 4 Temeljna tehnična vprašanja o varovanju arhivskega gradiva tako pri ustvarjalcu, kakor v pristojni arhivski ustanovi so dejansko opredeljena z osnovno dejavnostjo arhivov (prim.: 53 člen ZVDAGA), kjer je določeno, da morajo arhivi arhivsko gradivo hraniti, varovati in vzdrževati tako, da je zavarovano pred vlomom, požarom, vodo, ter biološkimi, kemičnimi, fizikalnimi in drugimi škodljivimi vplivi, itd., kar velja seveda tudi za ustvarjalce gradiva. 5 ZVDAGA* določa in predpisuje podrobno mnoge obveznosti arhivom in arhivistom. V pričakovanju Uredbe! 6 Če na spletni strani iščemo besedo; tabulārius, tabulāriī, dobimo tolmačenje»»a keeper of archives, a registrar, a public notary, scrivener», oziroma naslednji tekst;»tabulārius, a, um, adj. tabula, II. A., of or belonging to written documents; used only substt. tabulārius, ii, m., a keeper of archives, a registrar, a public notary, scrivener, etc., Sen. Ep. 88, 9; Dig. 11, 1, 6 fin.; 50, 4, 18; 50, 13, 1 med.; 43, 5, 3; Inscr. Orell. 2348; 2962; 3246 sq. al.«v informacijski družbi se arhivi in arhivisti morajo ukvarjati; - z različnimi načini zapisov elektronskega arhivskega gradiva, - s skrbnim vodenjem, - vrednotenjem, - ohranjanjem, - prepisovanjem in - kopiranjem elektronskega gradiva, - predvsem pa z vsemi oblikami izvajanja pravilnega materialnega varstva. Hitrim premikom v arhivski teoriji in praksi, ki smo jim priča tudi na področju arhivistike ne moremo in ne smemo ločiti od klasičnih tradicionalnih situacij v arhivih in v arhivski znanosti na sploh. Pred mnogimi leti nas je na to opozoril dr. Michael Duchein in sicer, da v arhivski teoriji in praksi kontinuirano prihaja do večjih ali manjših sprememb, novih načinov zapisov dokumentov, nastajanja in poslovanja z arhivskim gradivom, a vendar morajo arhivisti pri spremembah vedno upoštevati osnovne zahteve arhivske znanosti, arhivske teorije in prakse ter temelje obstoja arhivskih ustanov. Arhivi že sami po sebi zaradi dolgega obstoja»trpijo«največ takrat, kadar prihaja do hitrih sprememb okolice kjer delujejo, kot so npr.; nastajanje ali ukinjanje samostojnih držav ali negotove situacije pri ustvarjalcih ob kriznih situacij in podobno. Res je, da na nekatere hitre spremembe arhivi ne morejo vplivati, lahko pa se strokovno odzovejo in analizirajo vse posledice, ki jih takšne ali drugačne spremembe prinašajo. 7 Veliko odgovornost imajo arhivisti tudi do predpisanih strokovnih opravil 8 zapisanih v zakonih o arhivih in arhivskem gradivu ali v raznih navodilih, priporočilih, priročnikih in podobno, kar pripravlja Mednarodni arhivski svet, kot so: Kodeks arhivske etike, deklaracija o arhivih, predpisani razni standardi in podobno. Vse to arhivistom nalaga kar veliko obveznosti. 9 7 Majda Smole. Zgodovina arhivistike in arhivske službe, Ljubljana Pokrajinski arhiv Maribor, Hraniti in ohraniti, ob 100 letnici načrtnega zbiranja in ohranjanja arhivskega gradiva in ob 70 letnici delovanja profesionalne arhivske ustanove v Mariboru. Maribor, 2003, Teksta Etičnega kodeksa arhivistov in Deklaracije o arhivih sta dostopna na spletnih straneh ICA ali Arhiva Republike Slovenije. 28

30 PRI USTVARJALCIH 10 Izhajamo iz dejanske ugotovitve, da iz dneva v dan nastaja več dokumentarnega in arhivskega gradiva pri vseh ustvarjalcih, pa naj gre to za državne organe, ministrstva, vladne službe, občine, šole, podjetja (državna in privatna), društva ipd. Situacija, ko nastaja vedno več dokumentarnega in arhivskega gradiva zahteva od profesionalnih arhivistov in od tistih, ki se ukvarjajo z dokumentacijo v arhivskih službah pri ustvarjalcih veliko stopnjo usposobljenosti. Zanje je lahko zanimiva informacija o specifičnem magistrskem študiju arhivistike in dokumentologije na Alma mater Europaea Evropskem centru Maribor, kjer prvi začetki tega študija kažejo pozitivne rezultate. 11 Praktični pristop k celostni ureditvi arhiviranja dokumentacije in poslovanja z dokumentacijo (dokumentni sistem ) bomo prikazali v pilotskem projektu, ki je v pripravi! Pri tem izhajamo iz dejstva, da pri vseh poslovanjih z dokumenti pri ustvarjalcih, torej tam, kjer arhivsko in dokumentarno gradivo nastaja, evidentiramo tri pozicije. Prva pozicija; vsebuje klasično gradivo, ki je nastalo in se hrani na tradicionalni papirni način z informacijami (popisi, indeksi, delovodniki) o gradivu, ki so lahko v klasični obliki, v zadnjem času pa tudi v digitalni obliki Druga pozicija; je kombinacija klasičnega in elektronskega gradiva, pri tej je zelo zakomplicirano vzpostaviti vez med obema. Tretja pozicija; je samo tako imenovani elektronski dokumentni sistem, ki ga uvajajo v zadnjem času mnogi ustvarjalci. Tu se srečamo s teorijo in prakso dolgo dobnega varovanja - arhiviranja Vladimir Žumer, Enotni klasifikacijski načrt za razvrščanje poslovne in druge dokumentacije z roki hranjenja. Zbornik predavanj o varstvu dokumentacije. Arhivsko društvo Slovenije, Ljubljana, 2012, stran Toplak L., Klasinc PP., Semlič Rajh Z., Izobraževanje arhivistov v Sloveniji, Atlanti, 2, 2014, , glejte tudi: (pod arhivistika in dokumentologija) 12 Osnutek pilotnega projekta: Celostna ureditev arhiviranja in poslovanja z dokumentacijo na AMEU ECM v pripravi, tipkopis, junij 2015 Nekoč MIKROFILM danes DIGITALIZACIJA? Pred približno štiridesetimi leti smo ogromno časa porabili za diskusije o uvajanju in pomenu mikrofilma, ki je bil takrat najbolj aktualen medij, ki se je pojavil kot»deus ex machina«v upanju, da bo rešil probleme (varovanja, dostopnosti) v zvezi z arhivskim gradivom v profesionalnih arhivih, kakor tudi arhivsko in dokumentarno gradivo pri ustvarjalcih arhivskega gradiva. V profesionalne arhive je mikrofilm prihajal skozi»stranska«vrata, v glavnem kot način in oblika zavarovanja arhivskega gradiva pred eventualnim uničenjem ali pa pri uporabi arhivskega gradiva, ko je uporabniku namesto originala ponujena mikrofilmska kopija. V mnogih državah se je mikrofilm v arhivski teoriji in praksi desetletja uveljavljal in prepričan sem, da se je kot takšen ohranil do današnjih dni in je primeren za digitalizacijo. 13 Pojavljajo pa se še mnogi drugi novi nosilci informacij, ki se neverjetno hitro»uveljavijo«in še hitreje»izginejo«iz uporabe. Kratek pregled nastanka novih medijev od mikrofilma, črno belih in barvnih filmov in fotografij, gramofonskih plošč do modernejših nosilcev in zapisov informacij, kaže na neverjeten tehnološki razvoj. Tega v stroki vedno ni mogoče popolnoma in pravočasno ovrednotiti, zato pogosto ni usmeritev in določil, kako se naj novi nosilci informacij in na njih zapisani podatki dolgoročno hranijo, če pa obstajajo, so to bolj ali manj marketinške vsebine. Primeri nekaterih novih nosilcev so se ohranili samo kot modeli ali eksponati tudi v profesionalnih arhivih. Sodobni skenerji in digitalizacija, ki omogočajo nastanek elektronskih arhivov se nam ponujajo kot načini, s katerimi bomo rešili vse probleme arhivov in probleme v zvezi z arhivskim in dokumentarnim gradivom. Tako se arhivom odpirajo neverjetno velike možnosti, ki jih nudijo nove informacijske tehnologije. Iz dneva v dan se srečujemo z uvajanjem novih informacijskih tehnologij, s sodobnimi pristopi do reševanja, vzdrževanja ali uporabe arhivskega gradiva, z vprašanji tradicionalnih strokovnih opravil do klasičnega arhivskega gradiva in z načini 13 Več avtorjev. Digitaliisierung im Archiv Neue Wege der Bereitstelung des Archivguts, Marburg, Nr , 274. Doc. dr Peter Pavel KLASINC 29

31 Doc. dr Peter Pavel KLASINC varovanja velikih količin arhivskega gradiva, ki ga hranijo profesionalni arhivi. 14 Ne smemo pa izključevati postavitve sistemov, ki bodo tehnično zavarovali tudi gradivo, ki je na elektronskih ali podobnih medijih, kar pa ni enostavno, ker so se ti razvijali pravzaprav iz leta v leto kot vedno novi in novi nosilci informacij. S kopiranjem in prenosom ali z direktnim vnosom podatkov v nove velike baze podatkov je dozorela situacija, ki nas napotuje k formiranju centraliziranih elektronskih arhivov. Za te se že odločajo mnoge države, ki so zakonsko definirale javno elektronsko arhivsko in dokumentarno gradivo. 15 NOVOSTI, KI TO VEČ NISO Obstaja uporabna in veljavna zakonodaja, ter navodila, ki so v zvezi s standardom ISO iz leta 2012, kakor tudi Odprt arhivski informacijski sistem (kratko OAIS). Kot referenčni model je bil uveljavljen tudi v nekaterih manjših državah kot na primer v Sloveniji, v Projektu elektronski arhiv - ARH.si). V okviru arhivskega sistema je zagotovljena hramba arhivskega digitalnega gradiva v obliki arhivskih informacijskih paketov, ki omogočajo funkcionalnost ohranjanja arhivskega digitalnega gradiva in zagotavljajo njegovo celovitost, dostopnost, uporabnost in avtentičnost. arhiv se izvaja v mnogih evropskih državah, če gre pri tem za centralizacijo bo pokazala prihodnost. Regionalni arhivi in arhivi izven centra države morajo imeti arhivu svoje samostojno mesto, omogočen pa jim mora biti neoviran 14 Peter Pavel Klasinc, Pregled tehničnih problemov z arhivskim gradivom 20. stoletja. Trieste, Maribor, Atlanti. 2009, str dostop, za kar morajo imeti v svojih prostorih tudi primerne elektronske naprave. 16 SKLEPNE MISLI Če sem temu razmišljanju dal naslov, Nekatere strokovne projekcije med arhivističnimi in informacijskimi problemi danes, je prav, da zaključim z nekaterimi ugotovitvami in sklepi: 1. da je pri odločitvah o kakršnih koli spremembah v zvezi s temelji arhivske znanosti potrebno o teh spremembah razmisliti in predvideti tako pozitivne kot negativne rezultate sprememb, 2. da arhivisti ne smejo biti odvisni od informatikov v arhivih, kakor tudi ne v arhivskih službah pri ustvarjalcih, 3. da se poskušamo v arhivih izogniti uvajanju velikih samostojnih informacijskih sistemov, potrebno pa jih je tesno povezati pri ustvarjalcih z njihovimi arhivskimi službami, 4. da bo v arhivih, glede na zbrano klasično arhivsko gradivo, le tega še vrsto let potrebno urejati in primerno vzdrževati, 5. da se bo arhivsko gradivo, ki so ga ustvarili naši predniki in je nastalo na klasičnih ali novih nosilcih informacij ohranilo»in loco«, načeloma tam, kjer je tudi nastajalo, 6. da je simbioza med strokovnimi in tehničnimi rešitvami v arhivih in v arhivskih službah pri ustvarjalcih lahko način za reševanje arhivističnih in informacijskih problemov, 7. da je arhivsko strokovno delo potrebno opravljati kvalitetno, s primerno izobrazbo ( magister arhivistike in dokumentologije), ker je to glavna naloga arhivistov, kjer koli po svetu delujejo. 15 Miroslav Novak M. (2007). Preslikave vsebin v arhivskih strokovnih postopkih. Maribor, 2007, Pokrajinski arhiv Maribor. Glejte tudi; Miroslav Novak, Tatjana Hajtnik, Some problems of professional processing of online social networks archives. V : Making the information governance landscape in Europe [Elektronski vir] : proceedings of the DLM Forum - 7th triennial conference, November 2014, Lisbon, Portugal, str Pridobljeno s spletne strani dlm2014-proceedings_v1.pdf. Primerjajte z Miroslav Novak, Gordana Šövegeš Lipovšek. Virtualizacija - način ohranjanja digitalnih arhivskih vsebin. V: Tehnični in vsebinski problemi klasičnega in elektronskega arhiviranja. 2014, Arhivi v globalni informacijski družb, str Zloženka: Slovenski elektronski arhiv, izdal Arhiv R. Slovenije, aprila

32 Some Professional Projections between Archival and IT issues today Abstract: Archives and archivists as well as employees in the archival services of the creators of archival records in their work are often torn between the classical and IT problems. While in the archives of the absence of specific information centers, they are often unconnected with archival services of creators. The efforts of archivists to establish some kind of professional balance between archival professional issues of classical archiving and IT issues of electronic archiving are delivering first results. Mostly they managed to arrange the legal field. They levelled the classic and electronic archival records and provided for procedures of storage and internal rules. Practically every day due to that harmony new challenges are arising and the archivists are always expected to solve classic and contemporary problems that are mainly related to operations with archival and current records. There is a width of functioning of archivists, who actually monitor documents from their creation and they are no longer able to look at it, on what media or carrier and in what way they are written. They are monitoring documents by recording them, by practical use of the information contained in the documents, to their appraisal and determination of categories of archival records. To this reflection I gave the title Some Professional Projections between Archival and IT issues today, and it is right, if I summarize my thoughts with the following findings and conclusions: that in decisions on any changes related to the bases of archival science it is necessary to consider these changes and to provide both positive and negative results of changes, that archivists must not depend on IT professionals in archives, nor in archival services of creators, that we in archives try to avoid the introduction of large independent information systems, but it is necessary to get them closely linked at the creators with their archival services, that in the archives, according to the collected classical archival records, it will be necessary to arrange archival records for many years and to preserve them properly, that the archival records created by our ancestors and which was founded on the traditional media or new information will be preserved in loco, in principle, where were created, that the symbiosis between the professional and technical solutions in the archives and the archival services of the creators can be a way in solving archival and IT issues, that the archival professional work it is necessary to perform with high quality, with an appropriate degree (Master of archival science and record management), because this is the main task of archivists, wherever in the world they operate. Doc. dr Peter Pavel KLASINC Key words: archives, archivists, archival service, projection of issues, archival science, IT, new media, master study of archival science and records management SUMMARY 31

33 Смиља ПЕТРОВИЋ Смиља Петровић Историјски архив у Смедереву Република Србија САНКЦИЈЕ ЗА ПОВРЕДУ ПРОПИСА О ЗАШТИТИ АРХИВСКЕ ГРАЂЕ UDK: : (497.11) Сажетак: Ефикасна заштита архивске грађе, у архивима и ван њих, представља неопходан услов за истраживачки рад, нарочито у области друштвених наука, али и за остваривање права и обавеза појединаца и привредних субјеката, као и важан предуслов за несметан и законит рад државних органа и институција. У раду су анализиране одредбе у позитивно-правним прописима Републике Србије које се односе на санкције у вези са заштитом архивске грађе и регистратурског материјала. Надаље, у раду ће бити указано на поједине недостатке ових норми, биће извршена упоредно-правна анализа са важећим прописима земаља у окружењу, као и анализа раније важећих прописа и прописа који су у процедури доношења. Основни извор позитивног права заштитите културних добара је Закон о културним добрима( Сл. гласник РС, бр. 71/94, 52/ др. закон и 99/ др. закон). Кључне речи: архивска грађа, заштита, прекршаји, кривична дела 1. Увод Архивска грађа представља део културне баштине, што нужно подразумева да постоји општи интерес за њену ефикасну заштиту. Као важан сегмент активности у области старања о културно-историјском наслеђу, заштита архивске грађе је неопходна претпоставка за спровођење и унапређење истараживачких активности у области историје и других наука. Надаље, ефикасна заштита архивске грађе у архивима и ван њих, представља неопходан услов за остваривање права и обавеза појединаца и привредних субјеката, као и важан предуслов за несметан и законит рад државних органа и институција. У том циљу, у позитивном праву Републике Србије присутне су бројне норме које прописују санкције у циљу заштите архивске грађе. У овом раду ће бити анализиране санкције у позитивно-правним прописима Републике Србије, биће указано на поједине недостатке ових норми, биће извршена упоредно-правна анализа са важећим прописима земаља у окружењу, као и анализа раније важећих прописа и прописа који су у процедури доношења. 2. Санкције у Закону о културним добрима С обзиром на то да у правном систему Републике Србије не постоји специјализован законски пропис који се односи на рад архива и архивску делатност, основни извор позитивног права заштитите културних добара је Закон о културним добрима ( Сл. гласник РС, бр. 71/94, 52/ др. закон и 99/ др. закон). Поред осталих обавеза регистратура и сопственика културних добара, у овом пропису предвиђено је следеће: Одредба члана 37. став 1. прописано је да су државни органи и организације, органи јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе, установе, предузећа и друга правна лица у току чијег рада настаје регистратурски материјал, дужни да: 1. означавају и датирају регистратурски материјал и воде основну евиденцију о њему; 2. чувају регистратурски материјал у сређеном и безбедном стању; 3. класификују и архивирају регистратурски материјал и 32

34 4. одабирају архивску грађу и излучују безвредни регистратурски материјал у року од године дана од дана истека утврђеног рока чувања. Одредбом става 2. истог члана предвиђено је да се излучени безвредни регистратурски материјал може уништити само на основу писменог одобрења надлежног архива. Одредбом члана 38. став 1. превиђено је да државни органи и организације, органи јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе, установе, предузећа и друга правна лица утврђују: 1. начин евидентирања регистратурског материјала, његовог чувања, класификације и архивирања, ако за поједине органе и организације законом није друкчије одређено; 2. листе категорија регистратурског материјала с роковима чувања и 3. начин заштите и коришћења података и докумената насталих у процесу аутоматске обраде података. За поступање супротно наведеним одредбама Закона, прописана је новчана казна за прекршај у распону од 900 до динара. Субјекти прекршајне одговорности су установе, предузећа и друга правна лица у чијем раду настаје регистратурски материјал. За описани прекршај одговорног лица у установи и другом правном лицу, прописана је новчана казна у распону од 90 до 900 динара. 1 И за остале прекршаје у овом пропису предвиђене су ниске новчане казне. 2 У вези са прописаним новчаним казнама за прекршаје из Закона о културним добрима, намећу се две ситуације које ограничавају у поступању како органе које врше струч- 1 Члан 131. Закона о културним добрима 2 новчана казна од до динара за правно лице члан 130. Закона; новчана казна од 800 до динара за установу члан 132. Закона; новчана казна од 700 до 7.000динара за правно лице члан 133. Закона; Једина казнена одредба Закона о културним добрима која прописује казну затвора је одредба члана 134. којом је прописано следеће: Казном затвора до 30 дана, односно новчаном казном од 100 до нових динара казниће се за прекршај лице које ван организованог истраживања, ископа из земље, односно извади из воде добро које ужива претходну заштиту, ако у року од 24 сата не обавести установу заштите и орган унутрашњих послова. ни надзор над спровођењем закона, тако и прекршајне судове. Наиме, одредбом члана 39. став 1. Закона о прекршајима 3 прописано је да се законом или уредбом новчана казна може прописати у распону: 1) од до динара за физичко лице или одговорно лице; 2) од до динара за правно лице; 3) од до динара за предузетника. Из цитиране одредбе произилази да су казнени распони предвиђени Законом о прекршајима (као општим прописом којим се уређују услови за прописивање прекршајних санкција), предвиђени у знатно вишем износу у односу на казнене распоне које превиђа Закон о културним добрима. Код таквог стања ствари јасно је да прекршајни судови имају значајне потешкоће у погледу одређивања висине новчане казне за извршени прекршај из Закона о културним добрима. Овакво стање у позитивном законодавству последица је пропуста надлежних органа да изврше усклађивање новчаних казни за прекршаје из Закона о културним добрима. По мишљењу аутора, органи прекршајног гоњења при изрицању новчаних казни морају поштовати горњу границу казненог распона која је предвиђена Законом о културним добрима, као и доњу границу општег распона за прописивање прекршаја која је утврђена Законом о прекршајима. Додатни проблем је новчана казна за прекршај одговорног лица у правном лицу (нпр. у чл прописана у распону од 90 до 900 динара), која је у целости испод општег минимума утврђеног Законом о прекршајима (од до динара за физичко лице или одговорно лице). Други проблем односи се на субјекте прекршајне одговорности. Законом о културним добрима ни у једној одредби није прописана прекршајна одговорност предузетника, који су у савременим условима пословања све значајнији ствараоци архивске грађе и регистратурског материјала. 4 Закон користи и анахрони појам предузеће, док се у оста- 3 Закон објављен у Сл. гласник РС, бр. 65/ На дан године, према подацима Агенције за привредне регистре, у Републици Србији регистровано је предузетника. Смиља ПЕТРОВИЋ 33

35 Смиља ПЕТРОВИЋ лим позитивно-правним прописима користи појам привредно друштво Кривично-правне санкције у вези са заштитом архивске грађе Раније важећи Кривични закон Републике Србије 6, у члану 184а, прописивао је кривично дело Уништење или прикривање архивске грађе. Радња извршења овог кривичног дела укључивала је присвајање, прикривање, оштећење у већој мери или на други начин чињење неупотребљивим регистратурског материјала или архивске грађе или изношење у иностранство ових добара без претходног одобрења надлежног органа, као и омогућавање другоме да то учини. Појединачни заштитни објект кривичног дела је културно добро, односно регистратурски материјал и архивска грађа, док је исто било сврстано у делу Кривичног закона који прописује кривична дела против имовине. Била је прописана казна затвора од три месеца до пет година за основни облик овог кривичног дела. Код кривичног дела Уништење или прикривање архивске грађе био је прописан један тежи облик кривичног дела, који је у радњи извршења прописивао следеће квалификаторне околности: ако је радња извршења предузета у односу на регистратурски материјал или архивску грађу великог значаја или велике вредности. За тежи облик овог кривичног дела била је прописана казна затвора у распону од једне до осам година. Важећи Кривични законик Републике Србије 7 не прописује посебно кривично дело које на целовит начин штити архивску грађу и регистратурски материјал. 5 Видети: Закон о привредним друштвима ( Сл. гласник РС, бр. 36/2011, 99/2011, 83/ др. закон и 5/2015). 6 Закон је објављен у Сл. гл. СРС бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, 21/90 и Службени гласник РС, бр.16/90, 49/92, 23/93, 67/93, 47/94 и 17/95, 44/98, 10/02. 7 Закон објављен у Сл. гласник РС, бр. 85/2005, 88/ испр., 107/ испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 и 108/2014. У важећем кривичном законодавству као заштитни објект постављено је културно добро, и то у следећим одредбама: Члан 204. став 3. кривично дело Тешка крађа затвором од једне до осам година казниће се и учинилац дела крађе, без обзира на вредност украдене ствари, ако украдена ствар представља културно добро, односно добро које ужива претходну заштиту или природно добро или украдена ствар представља јавни уређај за воду, канализацију, топлоту, гас, електричну или другу енергију или уређаје система јавног саобраћаја и веза, односно делове тих уређаја. Члан 207. став 4. кривично дело Утаја Ако вредност утајених ствари прелази износ од милион и петсто хиљада динара или утајена ствар представља културно добро, односно добро које ужива претходну заштиту, учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година и новчаном казном. Члан 211. став 2. кривично дело Одузимање туђе ствари Ако вредност одузете ствари прелази износ од милион и петсто хиљада динара или ствар представља културно добро, учинилац ће се казнити затвором од три месеца до три године и новчаном казном. Члан 212. став 3. кривично дело Уништење и оштећење туђе ствари - Ако је делом из става 1. овог члана проузрокована штета у износу који прелази милион и петсто хиљада динара или је дело учињено према културном добру, заштићеној околини непокретног културног добра, односно према добру које ужива претходну заштиту, учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година. Члан 221. став 4. кривично дело Прикривање - Ако се учинилац бави вршењем кривичног дела Прикривање или је дело извршено од стране групе или прикривена ствар представља културно добро од изузетног или великог значаја, односно добро које ужива претходну заштиту или прикривена ствар представља јавни уређај за воду, канализацију, топлоту, гас, електричну или другу енергију или уређаје система јавног саобраћаја и веза, односно делове тих уређаја или вредност прикриваних ствари прелази износ од милион и петсто хиљада 34

36 динара, казниће се затвором од шест месеци до пет година. Члан 383. кривично дело Уништавање културних добара, као кривично дело против међународног права. Позитивно кривично законодавство прописује, у члану 221а Кривичног законика, кривично дело Неовлашћено изношење културног добра у иностранство. Радња извршења овог кривичног дела укључује изношење или извоз у иностранство културног добра или добра које ужива претходну заштиту, без претходног одобрења надлежног органа. Прописана санкција за основни облик овог кривичног дела је казна затвора у трајању од шест месеци до пет го-дина. Кривично дело има један тежи облик, који укључује следеће квалификаторне околности: ако је радња извршења предузета у односу на културно добро од изузетног или великог значаја. Казна за квалификован облик овог дела је затвор у распону од једне до осам година. Из наведених законских одредаба јасна је интенција законодавца у области позитивног кривичног права да врши терминолошко уопштавање у погледу прописивања заштитног објекта код ове врсте кривичних дела, и то на тај начин што уместо ранијег издвојеног кривичног дела које је штитило архивску грађу и регистратурски материјал, сада прописује квалификоване облике код низа кривичних дела (тешка крађа, утаја, прикривање и др), с тим да се кривичноправна заштита односи на културно добро. Посебна заштита задржана је у погледу неовлашћеног изношења културног добра у иностранство. Иако су за наведена кривична дела у позитивном законодавству прописане строге санкције, аутор овог рада сматра да је решење из ранијег Кривичног закона РС боље и прецизније, јер издваја архивску грађу и регистратурски материјал у односу на остала културна добра, указујући на тај начин на посебан значај овог дела културног наслеђа. Стога би требало размотрити могућност да, при наредном новелирању Кривичног законика, архивска грађа и регистратурски материјал, због нарочитог значаја, буду издвојени у погледу кривичноправне заштите у односу на остала културна добра. У прилог томе говоре и искуства из упоредно-правне праксе, а нарочито стање у законодавствима земаља у окружењу. Тако, кривична законодавства Републике Хрватске 8, Републике Црне Горе 9 и Републике Македоније прописују посебна кривична дела којима се архивска грађа штити од уништења или прикривања. Илустрације ради навешћемо кривичноправне норме прописане у Кривичном закону Репбулике Македоније 10. У овом пропису, поред осталих кривичних дела којима се штите културна добра прописано је и кривично дело Уништавање или прикривање неодабране архивске грађе 11. Радњу извршења овог кривичног дела чини поступање које укључује уништење или прикривање документарног материјала пре него што је одабрана архивска грађа из њега, тако да исти може да послужи као извор архивске грађе. 8 члан 327. Казненог закона Р. Хрватске ( Н. новине РХ бр. 110/ ), прописује кривично дело Уништавање или прикривање архивске грађе и гласи: (1) Тко противно прописима уништи, прикрива или учини неупорабљивом регистрирану и архивску грађу, или је изнесе у страну државу без претходног одобрења надлежног државног тијела, казнит ће се казном затвора од три мјесеца до три године. (2) За покушај казненог дјела из ставка 1. овога чланка починитељ ће се казнити. 9 Кривични законик Црне Горе (Законик је објављен у Службеном листу РЦГ, бр. 70/2003, 13/2004, 47/2006 и Службеном листу ЦГ, бр. 40/2008, 25/2010, 32/2011, 40/2013 и 56/2013), прописује кривично дело Присвајање, прикривање и уништење архивске грађе, у члану 256а: (1) Ко присвоји, прикрије, у већој мјери оштети, уништи или на други начин учини неупотребљивим регистратурски материјал или архивску грађу или их изнесе у другу државу без претходног одобрења надлежног органа или омогући другом да то учини, казниће се затвором од три мјесеца до пет година. (2) Ако је дјело из става 1 овог члана извршено у односу на регистратурски материјал или архивску грађу од великог значаја, учинилац ће се казнити затвором од једне до десет година. 10 Закон објевљен у Службеном веснику Републике Македоније број 37/96, уз бројне накнадне измене и допуне. 11 чл Кривичног законика Р. Македоније. Смиља ПЕТРОВИЋ 35

37 Смиља ПЕТРОВИЋ Запрећена је казна затвора у трајању од једне до три године. Из овако формулисане законске одредбе јасно произилази интенција законодавца у Репбулици Македонији да не штити само архивску грађу, већ да кривичноправну заштиту пружи и регистратурском материјалу из ког није одабрана архивска грађа, а све у циљу наглашавања нарочитог значаја ове врсте културних добара. 4. Санкције предвиђене нацртом Закона о архивској грађи и архивској служби Радна група Министарства културе РС, године израдила је нацрт Закона о архивској грађи и архивској служби. Овај нацрт прописа предвиђа знатно строже новчане казне за предвиђене прекршаје у односу на важећи Закон о културним добрима. Прекршаји су прописани одредбама чл нацрта Закона. Новчане казне се крећу у распону од до динара (члан 91), од до динара (члан 92) за правно лице, од до динара (члан 93) за јавни архив и код свих прописаних прекршаја - казна у распону од до динара за одговорно лице у правном лицу или државном органу и за физичко лице. Иако су прописане казне пооштрене, што јасно указује на намеру аутора нацрта да укажу на значај заштите регистратурског материјала и архивске грађе, нису отклоњени ранији пропусти у погледу субјеката прекршајне одговорности. Ни нацрт прописа, као ни Закон о културним добрима, не прописује прекршајну одговорност предузетника. Нацрт закона не предвиђа ни кривично дело, које би укључивало заштиту архивске грађе од уништавања и прикривања. Аутор је мишљења да се овим посебним прописом треба предвидети кривичноправна заштита ове врсте културних добара, с обзиром на то да је изостало прописивање овог кривичног дела при изради јединствене кривичноправне кодификације (Кривичног законика Републике Србије). 5. Закључак Заштита архивске грађе и регистратурског материјала ван архива једна је од основних функција сваког архива од које, у знатној мери, зависи његов будући рад. Сама чињеница да су многи пре нас уложили свој труд и напор и успели да сачувају архивску грађу која је пред нама, обавезује нас да се са дужном пажњом односимо према културном наслеђу, а законски прописи треба да нас опомињу да ћемо, у супротном, сносити законске последице. Оно што остаје и што вечно траје, то нису људи, јер они су пролазни; вечни су само споменици културе једног народа по којима ће он бити препознатљив и у далекој будућности. Ако би се сваком допустило да их руши или скрнави нико не би знао за нас, не би знао ни да смо постојали. 12 Ово образложење смртне пресуде изречене пастиру чије је стадо, његовом непажњом, поломило статуе грчких богова из времена грчке цивилизације, према запису који потиче из античке Грчке, опомиње и подвлачи одговорност свих оних који су одговорни за заштиту културних добара. Свест о значају архивске грађе и њеној потреби за заштитом мора постојати у сваком трнутку, код сваког ко долази у контакт са документом, почев од ствараоца па надаље, све до корисника грађе. 13 Заштита докумената - архивске грађе, као споменика културе и трајне меморије једног народа, значајан је посао, а свест о значају тог посла је предуслов да би се тај посао успешно обављао. 14 Законским прописима који регулишу заштиту архивске грађе архивима је дата велика улога, али и одговорност у погледу заштите архивске грађе и регистратурског материјала. Регулишући законским прописима област архивистике, односно делатност архива као установа заштите културних добара, законодавац је, по мишљењу аутора, пропустио да, у оквиру свог апарата принудне силе, на адекватан начин пропише санкције за повреду прописа 12 Олга Гилер, Заштита архивске грађе као писаних споменика културе (Архивски преглед 1-4/ , Београд). 13 Исто. 14 Исто. 36

38 у тој области. То девалвира казнену политику уопште, као и ауторитет архива као установа заштите културних добара. Сведоци смо изражене тенденције једне светске силе да оствари тоталну контролу над читавим човечанством, при томе не презајући од уништења посебно старих цивилизација (Авганистан, Ирак и др), као и неприличних политичких околности у којима се нашла наша држава морајући да доказује свој међународноправни субјективитет и историјски идентитет свог народа. Као архивисти смо дужни да чинимо све како бисмо архивску грађу, која је део културне баштине овог народа, заштитили не само од других него и од нас самих, нашег неадекватног односа и недовољне бриге према њој. Смиља ПЕТРОВИЋ THE NOTION AND SIGNIFICANCE OF THE VALORIZATION OF ARCHIVAL MATERIAL - The valorization of archival material is the most complex mission of archive administration and archival profession and one of most responsibility; the fate of archival material, i.e. the choice of the registered material to be permanently preserved for future generations and for the writing of a national history, depends on its proper handling. Registry offices and archives deal with valorization and their employees must not make any mistakes, since that would cause irreparable damage to archival and cultural heritage of a country. Every significant professional archival activity is, in a certain manner, connected with valorization, which is, as is known, the basis for the categorization of archival material, i.e. cultural treasures in general. As stated by the renowned archival scientist and author Jovan Popović, the author of this study was the first known author from former Yugoslavia and the Balkans to write a scientific study about this topic, dealing with the most difficult (I would also say the most complex) archival activity. 37

39 Мр Драгана МИЛОРАДОВИЋ Мр Драгана Милорадовић Историјски архив Пожаревац Република Србија АРХИВСКА ГРАЂА И ФОТОГРАФИЈА КАО ИЗВОРИ У ИСТРАЖИВАЊИМА У ЕТНОЛОГИЈИ, АНТРОПОЛОГИЈИ И ИСТОРИЈИ UDK: 930.2: :[ :77.03 Сажетак: Фотографија у оквиру архивске грађе, као потпора архивском фонду или независна збирка, пролази кроз систематско архивистичко сређивање, обраду и вредновање. Као своју документарну вредност, у смислу културног наслеђа, фотографија носи одређене своје особености које је сврставају у артефакт. У раду постављамо питање могућности коришћења фо-тографије као валидног извора у истраживањима у области етнологије, антропологије и историје. Кључне речи: документарна вредност фотографије, архивска збирка фотографије, истраживачки рад, критика извора, етнолошка и антрополошка истраживања културе. Архивска грађа је носилац информације - документ који је од значаја за појединца, популацију, урбану/ руралну целину, етничку заједницу или државу, а при том је издржала временску дистанцу од преко 30 година и према критеријумима вредновања архивистике припада културном наслеђу. Архивски документ, који је најчешће објављен без коментара полазна је основа историјским истраживањима или пак служи као допуна за празнину у етнолошкој грађи из ранијих времена и то често као увод при хронолошком излагању данашњег анкетног пресека. Знатно је мање радова у којима писана грађа представља полазни или основни извор за вршење етнолошких анализа. То би се могло објаснити, с једне стране, чињеницом о још јасно неистраженим архивским фондовима, а са друге стране, неуобичајеном методом да се у архивама документ каткада може сматрати прворазредним етнолошким извором. 1 Захваљујући својим документарним вредностима: валидности забележених информација, великом обиму материјала са могућношћу релативно прецизног датирања, збирка фотографија је незаобилазна као извор од прворазредног значаја за културно-историјска, етнолошка и антрополошка истраживања културе. Интензивнијим коришћењем овог материјала могу се утврдити и процеси прожимања разноврсних утицаја 2 што, на пример, омогућава боље упознавање историје одевања, али и културно-историјских процеса у целини, и пружа нам низ нових сазнања о култури из периода када је збирка фотографија настала. Фотографија у оквиру архивске грађе, као потпора архивском фонду или независна збирка, такође пролази кроз систематско архивистичко сређивање, обраду и вредновање. Као своју документарну вредност, у смислу културног наслеђа, фотографија носи одређене своје особености које је сврставају у артефакт. Пре свега битан је датум настанка фотографије који се може, уколико није назначен на самој фотографији, утврдити проучавањем рада одређених 1 Д. Николић, Значај архивских извора ХIХ века за етнолошка истраживања, у: Симпозијум о методологији етнолошких наука САНУ, Одељење друштвених наука, Научни скупови књ. II, Београд, 1974, стр (182.) 2 На омеђеном простору и времену града можемо рећи да су се различити сусрети култура и подкултура истог друштва манифестовали кроз процесе енкултурације учења правила различите културе, асимилације доминације једног културног обрасца над другима, и акултурација позајмљивање и преплитање различитих култура и подкултура. (О процесима егзогене модернизације више: М.Прошић, Дворнић, Одевање у Београду у ХIХ и почетком ХХ века, Стубови културе, Београд, стр. 493.) 38

40 Последњи у низу архивистичких поступака је валоризација архивске грађе у смислу културног наслеђа и њено презентовање јавности. 3...Битна својства сваке фотографије јесу њена документарност и аутентичност с једне стране, и техничка исправност снимљеног материјала са друге стране. Документарност као значајна, а у архивистици и Мр Драгана МИЛОРАДОВИЋ Фотографија је настала у Пожаревцу, у атељеу Димитријевић, вероватно око године, када почиње рад овог фотографа у вароши (ИАП, Збирка фотографија 114) фотографа кроз евиденције или књиге занатлија. Већина фотографија, нажалост, нема запис о личности која је фотографисана, али се на основу детаља, минуциозном претрагом, могу открити важне појединости као што је старосна доб фотографисане особе, професија, социјални статус, образовни ниво, место обитавања или, уже, део града, конфесија, етничка припадност, или, на основу мобилијара и пратећих елемената, ком атељеу и периоду припадају. Реверси неких фотографија према атељеима из Збирке фотографија Историјског архива Пожаревац 3 Методологију која се користи и у архивистици децидирано је навео В.Милић, Социолошки метод, Београд, 1978, стр

41 Мр Драгана МИЛОРАДОВИЋ најзначајнија карактеристика фотографије, заслужује и већу пажњу. 4 Датовање фотографије према полеђини: уобичајени фотографски картон из периода Царинског рата (ИАП, Збирка фотографија 120) Фотографија ни у ком случају не може да замени све остале технике рада нити се помоћу ње могу сазнати и забележити сва потреба обавештења, али због својих несумњивих позитивних особина пружа широке могућности примене у етнолошким истраживањима и то не само у домену материјалне већ и у другим видовима културе. 5 Историја, као и друге науке које се баве реконструисањем људске прошлости обраћају највише пажње на писане изворе занемарујући, или придајући знатно мање пажње осталим врстама извора сматрајући их мање објективним па тиме и мање вредним носиоцима података. Архивска документа, односно писани извори који према степену објективности сврставају у изворе првог реда, 6 омогућавају нам стварање слике глобалних процеса стварања основних институција државе, префикса њене државности и друштва, као и реконструкцију модернизацијских токова не само у периоду који смо поставили као лимите нашег истраживања, већ и времена које му је непосредно претходило и условљавало и подстицало одређене фазе развоја. Архивалије које смо вредновали као артефакте прохујалог времена, посведочиле су нам о битним демографским променама, о променама у образовању, здравственим приликама, политичким, војним, суседским (не увек и добросуседским) односима и проблемима, монетарној политици државе и града, о структури чаршије, успону трговине, занатства, стању радионица, промету роба, друштвеном положају различитих друштвених социјалних популација, конфликтима између друштвених слојева, између нација или различитих конфесија, о приватном и свакодневном животу. Без увида у таква сведочанства времена пре и после, и скупљања делића мозаика општег живота на простору града као гравитационог центра, имали бисмо знатно сужену слику стварности с краја XIX и почетка ХХ века. Етнологија је увек настојала да осим бележења синхроних података о посматраној култури, прати и њен ис- 5 М. Прошић-Дворнић, Могућност коришћења фотографије у проучавању материјалне културе, Етнолошке свеске IV, Београд, 1982, стр Ж.Антонијевић, Документарна фотографија као историјски извор и формирање збирке фотографија Историјског архива Пожаревац, у: Записи, Годишњак Историјског архив Пожаревац, II, 2013, стр О истраживању архивске грађе: Десанка Николић, Значај архивских извора ХIХ века за етнолошка истраживања, у: Симпозијум о методологији етнолошких наука САНУ, Одељење друштвених наука, Научни скупови књ. II, Београд, 1974, стр

42 Датовање фотографије према полеђини: уобичајени фотографски картон из периода Царинског рата (ИАП, Збирка фотографија 120) торијски развој, обраћајући пажњу и на предметне и на усмене продукте људске делатности као значајне носиоце информација како о самој делатности, тако и ставовима, схватању света и организацији друштва у појединим културама. У оквиру одређеног мултидисциплинарног рада који за основ истраживања узима фотографију, дајемо значај историји смештајући информације са фотографија као артефакта у временске и чињеничне оквире, а потом, предност етнологији и антропологији вреднујући, вршећи дескрипцију, компарирајући, тумачећи функције и сегменте манифестног и латентног нивоа спознаје симболичког језика фотографије. Етнологија са подједнаким интересом и научном релевантношћу проучава и прошлост и садашњост. Међутим, опредељење за проучавање на једном од ова два временска плана директно одређује и врсту обавештења која се могу користити у истраживањима. Наиме, временски удаљени друштвено културни системи не могу се проучавати планским истраживањима у којима би се стварала наменска искуствена евиденција, већ посредним путем, служећи се подацима који су у друштву настали независно од научне делатности, у процесу задовољења других, разноврсних практичних потреба. 7 Њихово успешно искоришћавање зависи од правилног тумачења смисла, аутентичности и веродостојности података, односно од успешне примене спољашње и унутрашње критике извора. 8 Вредност збирке фотографија као извора не доводи се у питање, већ се само истиче то да је њена документарност ограничена на репрезентативни ниво културе. То, са друге стране, омогућава увид у вредносни систем културе и открива критеријуме за утврђивање шта се у ком периоду и код којих друштвених слојева сматрало репрезентативним. У настојању да се реконструишу не само историјске чињенице, већ, пре свега, процеси развоја људских заједница и њихове културе, етнологија је изградила класификацију извора. Како је то један од кључних теоријско-методолошких проблема, јер се њиме дефинишу врсте података који се користе у етнолошким истраживањима. Уобичајена вредносна класификација, заснована на класификацији преузетој из историје, изворе дели на: - изворе првог реда, што подразумева материјалне и писане изворе, непосредно проистекле из неког историјског догађаја или појаве, односно сачувани предметни инвентар и архивску грађу, и - изворе другог реда који обухватају све остале врсте извора као посредне или временски удаљене информације о испитиваној појави. Ова класификација дели изворе по њиховој сазнајној вредности, према положају историјске појаве и истраживача, оцењујући материјалне и писане изворе као објективне, а све остале као субјективне, што им, према овој класифи- 7 М. Прошић-Дворнић, Могућност коришћења фотографије у проучавању материјалне културе, Етнолошке свеске IV, Београд, 1982, стр V. Milić, Sociološki metod, str Мр Драгана МИЛОРАДОВИЋ 41

43 Мр Драгана МИЛОРАДОВИЋ кацији смањује сазнајну вредност. На овај начин се, међутим, из процене сазнајне вредности извора искључује сва разноврсност питања која се могу поставити у вези са извором, као и разноврсност теоријско-методолошких поставки истраживача, од којих првенствено зависи ток истраживања. 9 Од избора теме и теоријско-методолошког става истраживача зависи и врста питања која ће он поставити конкретном извору, па се сазнајна вредност извора не може класификовати генерално, већ само у односу на конкретно постављену тему истраживања, што знатно проширује оквире претпостављеног извора првог реда. 10 Са становишта етнологије, и према степену објективности, уобичајена је подела извора на: - материјалне: постојећи предметни инвентар из периода који је обухваћен истраживањем комплетан материјални инвентар за истраживање савремености, односно археолошки материјал, материјал из музејских фундуса и рецентни етнографски материјал за старија раздобља; - писане: архивска грађа као непосредан писани остатак историјских догађаја; - усмене/наративне: извештаји информатора, као непосредних учесника у историјском процесу који се истражује; мемоарска и путописна грађа као посредан, лични извештај о посматраном процесу у одређеном времену; усмена традиција као такође посредан извештај о времену или теми која нас интересује настао у оквиру посматране локалне друштвене заједнице, и - ликовне: ликовни материјал или слика забележена кинематографским поступцима, као, такође, лични, Реверси неких фотографија према атељеима из Збирке фотографија Историјског архива Пожаревац посредан, визуелни извештај о историјским догађајима. 11 Фоторафија у таквој класификацији представља посебну подгрупу ликовних извора. Оваква подела је сврсисходна, јер се заснива на начину преношења информација, без прејудицирања вредности појединих извора, или група извора; они нису унапред утврђени, већ зависе од теме истраживања и питања која унутар теме постављамо сваком поједином извору. 12 Међутим, по тој класификацији, визуелна грађа, а ту сврставамо фотографију, настала од друге половине XIX века до данас, која је у етнологији практично присутна од самог њеног конституисања као самосталне науке, подве- 9 Према: В. Милић, нав. дело, Према: Љиљана Гавриловић, Балкански костими Николе Арсеновића, Етнографски институт САНУ, Посебна изд. књ. 52, Београд, 2004, стр М. Прошић-Дворнић, Могућност коришћења фотографије у проучавању материјалне културе, стр.108. наводи: Према степену објективности деле се на примарне и секундарне а према врстама на материјалне, писане, наративне и ликовне: Đ.Petrović, Materijalna kultura Jugoslavije, predavanja studentima III godine FF u BG; Према: В. Милић, нав. дело, стр Љ. Гавриловић, нав. дело, стр

44 ске и видео-технике) уведени су у етнологију и нови облици формирања визуелне грађе. 14 Према напред изнетом, сматрали смо да морамо визуелној грађи дати равноправни статус као извору информација, али пре свега кроз њено дефинисање и терминолошко прецизирање саме категорије и њених чинилаца. Мр Драгана МИЛОРАДОВИЋ Реверси неких фотографија према атељеима из Збирке фотографија Историјског архива Пожаревац дена је под појам ликовни извори. 13 Остваривањем технолошких могућности за прецизније визуелно бележење објективне стварности (проналаском фотографске, филм- 13 Прве дагеротипије снимљене у циљу етнолошких и антрополошких истраживања потичу из године, према: Dž. Haulend Rau, Tehnička pomagala u antropologiji: istorijski pregled, Fotografija, Antropologija danas, Beograd, 1972, стр Датовање фотографије према костиму: матине, шешир, рукавице и сунцобран почетком осамдесетих година XIХ века у Пожаревцу (ИАП, Збирка фотографија 324) 14 Више о томе: С. Наумовић, Питање визуелне грађе у етнологији, у: Етнолошке свеске IX, Београд, 1988, стр

45 Мр Драгана МИЛОРАДОВИЋ Најпрецизнији термин, који би обухватио све врсте визуелне грађе је `визуелни извори`, јер обухвата све документе који подразумевају двоструку визуелну комуникацију: - између аутора и појаве која се бележи током настајања документа, и - између документа и истраживача, током коришћења документа као извора. 15 Према томе, у категорију визуелних извора улазе документа која могу бити начињена свим техникама визуелних мeдија: ликовни извори у ужем смислу, фотографије и видео и филмски снимци. Визуелне изворе могуће је користити у два основна правца: - као равноправан извор података у свим етнографским истраживањима, упоредо са осталим изворима и уз објективан критички приступ, при коме се узимају у обзир њена специфична ограничења, и - као извор сазнања о теоријско-методолошком приступу истраживача који ту грађу ствара, прикупља или користи. У оквиру прве категорије она представља извор за оба неопходна нивоа етнолошких истраживања: - истраживање идејног реда који детерминише појавне облике и структуру односа у оквиру материјалне реалности и представља организацију искуства појединаца и група и на основу ње формирану идеалну пројекцију света. Идејни ред се исказује кроз идеалне моделе деловања и понашања у ужим и ширим заједницама, као и кроз идеални модел односа појединца према самом себи и свету који га окружује, и - испитивање феноменолошког, оствареног, реда који се састоји од предмета, појава, понашања и догађаја који се могу чулно опажати и који у друштву, као и у било ком систему који се одликује унутрашњом 15 Према Љ. Гавриловић, нав. дело, стр Датовање фотографије према костиму: Коло српских девојака, двадесетих година ХIХ века (ИАП, Varia, Збирка фотографија) стабилношћу, показује одређену регуларност исказану кроз статистичке обрасце постојања. 16 Феноменолошки ред одражава постојећи идеални ред, и делује на његово одржавање, али и мењање на основу нових искустава стечених у процесу промене појава или односа, оствареном унутрашњим развојем или захваљујући страним утицајима. 17 Захваљујући бројним информацијама које садрже визуелни извори, па тако и фотографија, неопходни су у сваком истраживању културе. Обрада и коришћење визуелних извора подразумева потпуно поштовање принципа унутрашње и спољне критике, што омогућује потврђивање или порицање веродостојности забележе-ног, а на основу процене валидности појединачних изво-ра, као репрезентативног узорка, утврђивање њихове вредности као извора за испитивање појединачног сег-мента који нас интересује, али и културе уопште. 16 М. Прошић-Дворнић, Могућност коришћења фотографије у проучавању материјалне културе, стр Љ. Гавриловић, нав. дело, стр

46 ЗАКЉУЧАК Захваљујући својим документарним вредностима - валидности забележених информација, великом обиму материјала са могућношћу релативно прецизног датирања, збирка фотографија је незаобилазна као извор од прворазредног значаја за културно-историјска, етнолошка и антрополошка истраживања културе. Интензивнијим коришћењем овог материјала могу се утврдити и процеси прожимања разноврсних утицаја што омогућује боље упознавање историје одевања, али и културно-историјских процеса у целини и пружа нам низ нових сазнања о култури из периода када је збирка настала. Вредност збирке фотографија као извора не доводи се у питање, већ се само истиче то да је њена документарност ограничена на репрезентативни ниво културе. То са друге стране, омогућава увид у вредносни систем културе и открива критеријуме за утврђивање шта се у ком периоду и код којих друштвених слојева сматрало репрезентативним. Мр Драгана МИЛОРАДОВИЋ ARCHIVAL MATERIAL AND PHOTOGRAPHS AS RESEARCH SOURCES IN ETHNOLOGY, ANTHROPOLOGY AND HISTORY Душан М. Живојиновић Шапчанин, пожаревачки фотограф, председник Удружења `Слога` пожаревачких раденика и занатлија, председник Општине пожаревачке, народни посланик за Срез пожаревачки... фотографија настала највероватније (ИАП, Слога, 53/30) Owing to its documentary qualities (the validity of the recorded information, the large scope of material which can be dated relatively accurately), a collection of photographs is indispensable as a first-rate source for historical, ethnological and anthropological studies of culture. By using this type of material extensively one can also determine the processes of pervasion of various influences, which helps us improve our knowledge of the history of clothing and overall cultural and historical processes, giving us new insights into the culture of the period from which the collection dates. The value of a collection of photographs is not questioned but it is emphasized that its documentary quality is limited to a representative level of culture only. This, on the other hand, yields insight into a value system of a culture and reveals the criteria for determining what was considered to be representative of a certain period and by a certain social class. 45

47 Мр Дејан ЈАКШИЋ, Загорка АВАКУМОВИЋ Мр Дејан Јакшић Загорка Авакумовић Архив Војводине, Нови Сад Република Србија ПОВЕЉЕ И ДИПЛОМЕ У ЗБИРЦИ АРХИВА ВОЈВОДИНЕ Сажетак: У раду је дат сажет приказ архивске Збирке повеља и диплома Архива Војводине (Ф.398). Поред основних података о Збирци наведене су спољашње карактеристике архивских јединица (предмета), анотација језика и њихова условна подела на групе. У уводу рада су дате дефиниције појмова повеља и диплома. Истакнут је значај ових писаних правних аката за проучавање историје, историјски контекст и у вези с тим начин издавања (потврђивања) повеља и диплома. На крају рада дати су кратки описи предмета Збирке који садрже: архивски број, годину настанка и кратак садржај. Кључне речи: повеља, диплома, Збирка повеља и диплома, племство, потврђивање, владар, права Средњи век пренео је у позни европски феудализам специфичне правне писане облике којима су били регулисани односи између владара и корисника права. Задржавајући дуго форму, структуру и садржај, нови век им је донео другачије облике и нове начине примене. Међу правним актима посебно место заузимају повеље и дипломе које представљају документа која су се у виду признања или постављења највише додељивала појединцима за одређене заслуге. 1 Повеља је исправа којом се додјељује неко право, привилегија или част; свечани писани акт, украшен ликовним орнаментима и писан свечаним стилом, којим се нешто објављује, потврђује, допушта или додељује. Повеље представљају сведочанство којим се утврђује пословно-правни однос владара, великаша и црквених великодостојника према установама или појединцу, односно према правном или физичком лицу. У литератури се среће низ других термина којима се означава овај 1 Душица Бојић, Повеље и дипломе од 17. до 20. века, Београд, 2011, 5 7. пословно-правни документ као што су писмо, лист, књига, даровница и сл. Реч је настала у средњем веку, као преведеница са грчког πρόσταγμα повеленије. 2 Диплома (грч. δίπλωμα, пресавијено удвоје, повеља) подразумева неколико типова докумената. Под дипломом, за ранији период, подразумевамо акт којим се свечано признаје и потврђује да је некоме додељено неко признање, похвала и одликовање; свечани владарски указ којим се обично додељују нека права и повластице појединим правним или физичким лицима. Данас се, пре свега, мисли на сведочанство о завршеном школовању на високим и другим школама; документ којим се признаје одређени стручни степен, титула или ранг у струци (матурска, мајсторска, докторска диплома). У новијем периоду, такође, заслужним грађанима се додељују признања и захвалнице за стручни, научни, јавни и хуманитарни рад. 3 За проучавање историје и развоја историјске науке садржај повеља је од непроцењивог значаја. Повеље су имале највећу правну важност у средњем веку, међутим релативно мали број ових повеља је сачуван. Садржина средњовековних повеља веома је различита, па тако даровнице најпознатијих задужбина српских владара садрже законодавне одредбе, обавезе зависних сељака, попис становништва, опис неког историјског догађаја, легенде, имунитетне одредбе, аутобиографске податке о издавачу повеље итд. Нововековне повеље, пак, дају хронолошке и географске координате, опис догађаја, биографске чињенице, родослов и многе друге податке. Феудализам представља друштвени систем права и обавеза чији темељ лежи у поседовању земље и личним 2 Лексикон српског средњег века, приредили Сима Ћирковић и Раде Михаљчић, Београд, 1999, (Раде Михаљчић). 3 Речник српског језика, Нови Сад, 2011, 268. UDK: :091( ) 46

48 односима у којима вазали држе земљу као лено добијено од господара, док се феудално друштво намеће као систем организације заснован на међузависности људи у којој господари потчињени једни другима управљају сељацима који обрађују земљу стварајући тако материјалну основу друштва. Земљишни посед у доминантно аграрном окружењу је било основно мерило вредности, богатства и друштвеног положаја. Властелини су били стварни власници земље на којој је радна снага зависних кметова имала само право коришћења, а не и располагања. Друштвену вертикалу чинили су владар, црква, више и ниже племство, грађанство и слободни људи, и на крају подложници (кметови). Владајући друштвени слој државе, тј. двора, државне управе, обласних органа, војске и цркве чинило је привилеговано племство. Племићи су имали право на личну слободу уз непосредну потчињеност круни од које су црпили привилегије. Они су поседовали имунитет од личних намета, право побуне против владара, нису могли бити кажњавани телесном, као ни смртном казном без претходне судске пресуде, и др. Најважнија и најстарија карактеристика племства је држање земљишног поседа, на основу чије величине се оно међусобно раслојавало - од крупних велможа велепоседника скоро равних владару до оних племића који су имали само мала пољска добра или били лично слободни професионални војници. Племство се осим рођењем стицало и за услуге учињене владару, за војне заслуге, а касније и за куповину замашнијег земљишног поседа. Током времена, политичка и економска моћ све више је прелазила у руке предузимљивог грађанског и трговачког слоја напредних градова. Врховни господар државе био је владар чија је власт почивала на подршци његове феудалне господе и војној моћи. На крају тог друштвеног система држава је добила форму феудално-апсолутистичке монархије у којој је централна власт владара и бирократија била јака. Суверени поседник јавних добара и регалних права је по својој милости додељивао племство, давао поседе и приходе, проглашавао слободне краљевске градове и трговишта са вашарима, одобравао цеховске привилегије, одликовао и ратификовао постављења. Ови поступци овековечени су кроз јавне исправе, од којих је само један део сачуван у архивским ризницама. Војне заслуге и верна служба били су основни разлог издавања племићких повеља заслужним појединцима и њиховим породицама, што је био случај са Србима у Хабзбуршкој монархији. 4 Повеље су током времена задржавале стару форму уз стално поједностављење формалних елемената. Основни елементи које садржи повеља су: име владара који је издаје са ширим или краћим титулацијама; име дарованих са именима чланова породице; племићки наслов; разлог додељивања племства, некад са детаљнијим описом важних догађаја; детаљан опис племићког грба, често са његовим графичким приказом; податке о издавању и др. Због протока времена, нередовних прилика, комплексности велике државе, могућности фалсификовања, а највише због сељења племића из разних разлога (који где год да су се налазили чинили су повлашћени и владајући слој), племство је било потребно поткрепити и доказати. У оваквим случајевима није била потребна санкција владара него су исто решавале подручне власти. Списи жупанија и других управних институција обилују случајевима провере некада добијеног племства у циљу садашњег коришћења његових погодности. Управо због оваквог процесуирања, као део доказног поступка су нам до данас сачувани подаци, преписи, генеалошке таблице, изводи из матичних књига, па и оригиналне дипломе. Осим тога, заинтересовани појединци и заједнице су неретко желели да освеже своја права на поседе, замкове, манастире, приходе и друга добра, те су им, на њихов захтев, издавана сведочанства (потврде) о даровању. Поред наведеног, владар је специјалним привилегијама даривао насељеним местима статус слободних краљевских градова, као и трговишта (вароши). Слободни краљевски градови су имали привилегован положај у друштву и држави. Имали су своје статуте, органе управе и судство. Били су изузети од жупанијске власти и подређени краљу. Пошто су третирани као колективни племићи, ови градови су били ослобођени царина и других намета, имали право коришћења малих краљевских права (продаја пића, 4 Владан Гавриловић, Племићке повеље код Срба у Хабзбуршкој монархији од краја XVII до средине XIX века, Истраживања 15 (2004), Нови Сад, Мр Дејан ЈАКШИЋ, Загорка АВАКУМОВИЋ 47

49 Мр Дејан ЈАКШИЋ, Загорка АВАКУМОВИЋ производња пива, држање млинова, месара, лов, риболов), право држања вашара, и друге погодности. 5 Трговишта (вароши) су била под јурисдикцијом световног или црквеног поглавара, али су становници имали одређене привилегије, управне и судске надлежности, одређене повељом коју им је даривао феудални господар, а потврђивао владар. Обично су имали право плаћања феудалних обавеза одсеком, право држања вашара (сајма) и могућност откупљивања већег дела обавеза. Тргови су били подређени свом господару и подлегали су под жупанијску јурисдикцију. 6 Владар је, поред тога, даривао привилегије и занатским удружењима, еснафима (цеховима). Еснаф или цех представља занатско удружење, односно групу људи који раде исти посао, занат, који се удружују ради остваривања својих права и виших циљева. Еснаф има своj, од владара одобрен, статут, управу, хијерархију, заједничку касу, јединствено деловање, контролу робе и конкуренције и прописане санкције. Као посебне економске, друштвене, па и политичке организације су имали изузетну улогу у развоју насеља у односу на аграрно окружење. 7 Врховну компетенцију у судству владар је показивао преко постављења, проглашења, прослеђених одлука, давању надлежности и упућивању царских мандата за извршење судских поступака. Повеље су пратиле и потврђивања и одликовања световних и црквених великодостојника. Архивску Збирку повеља и диплома (Ф. 398) која се чува у Архиву Војводине чине разноврсни документи широког временског опсега, различитих твораца, намена, важности, садржине, сврхе, и веродостојности. Истина, у Збирци има и неколико таквих који, можда, не заслужују да се нађу у овој изузетно вредној Збирци, али будући да илуструју одређену врсту правне делатности, то се унеколико може оправдати. С друге стране, знатан број докумената 5 Повеља Слободног краљевског града Сомбора, приређивач Милан Степановић, Сомбор, Митар М. Крејић, Административно-територијална подела Јужне Угарске у XVIII веку, Кикинда, 2010, Душан Ј. Поповић, Историја Срба у Војводини, књ.2, Нови Сад, 1959, сродних архивским јединицама Збирке можемо пронаћи и у другим архивским фондовима, превасходно жупанијским, који се такође чувају у Архиву Војводине. 8 Архивска Збирка повеља и диплома садржи 50 архивских јединица (предмета), хронолошког оквира , а чине је предмети различите провенијенције. Документа садржана у Збирци су добијена путем поклона и куповине, а поред тога у њој се налазе и предмети издвојени из грађе осталих архивских фондова и збирки Архиву. Збирка је архивистички сређена и обрађена. Архивске јединице (предмети) које је сачињавају су сређене хронолошки и нумерисане у континуитету. Као архивске збирке уопште, тако је и ова отворена за евентуална накнадна улагања предмета. Од научноинформативних средстава израђен је сумарно-аналитички инвентар, са белешком о Збирци и аналитичким описима који садрже и податке о физичким карактеристикама предмета. Све архивске јединице су дигитализоване, и доступне су јавности у електронској форми. 9 Документа Збирке истичу се не само по историографском значају и старости, већ и по свом ликовно-графичком изгледу, материјалу, димензијама и повезу. Предмети у Збирци имају два основна облика: класичан правоугаони облик повеље (као лист) и облик меког или тврдог повеза (као књига). Основни носиоци текста су хартија (папир) и пергамент. Осим наведеног, у својству повеза и заштите присутни су и други материјали као што су плиш, метал и дрво. Предмети садрже папирне печате, суве жигове и воштане печате који су за неколико предмета заштићени металним или дрвеним кутијама. Код неких, посебно оних старијих, печати су или изгубљени или оштећени. Изглед повеља и диплома Збирке варира од једноставних копија, преко украшених рукописа, до висококвалитетних занатских радова достојних високих дародаваца. Поред самог текста неке од повеља садрже графичке украсе и занимљиве бојене приказе племићких грбова који прате добијање племства. 8 Историјски архиви у Војводини такође садрже мале по обиму, али велике по значају архивске збирке, садржајно блиске збирци Архива Војводине: Сомбор Збирка повеља ( ), Суботица Збирка диплома ( ), Сента Збирка повеља и привилегија ( ), Кикинда Збирка повеља и легата ( ), Зрењанин, Збирка повеља ( ). 9 zbirka-povelja-i-diploma-ci 48

50 Основни језици на којима су писани предмети у Збирци су латински (29), немачки (8), мађарски (6), славеносрпски (6), док је један предмет на грчком и италијанском и један допуњен на словачком језику. Рукописи су у већој мери читљиви, без много скраћеница, а језик је формалан и крут. Немачки је писан готицом, а српски старом ћирилском ортографијом. Три предмета новијег датума су штампана. Повеље и дипломе садржане у Збирци су претежно владарске, али има и оних које су додељене или потврђене раније додељена права и повластице (титуле, поседи, итд.), којима су се именовали и/или постављали представници других световних и црквених власти на различите положаје. На основу карактеристика садржаја предмета који сачињавају Збирку, они се могу условно поделити на извесне групе. Збирком доминирају предмети две повезане групе. Прву би сачињавали предмети који се односе на доделу племства (12), а другу они предмети који се односе на потврђивање племства (14). Поред наведених група предмета у Збирци се могу уочити још неке садржајне групе, мада се код неких предмета не може направити строга подела. У питању су следеће групе: даровнице, именовања и постављења, привилегије градова, привилегије занатлија и група предмета везаних за патријарха Јосифа Рајачића. У жељи да се ова збирка ускоро у потпуности визуелно и садржајно представи јавности одговарајућом публикацијом која би садржала детаљан опис сваког документа, одлучили смо да у овом представљању Збирке објавимо само основне податке о садржају предмета који је сачињавају. Описи предмета садрже: архивски број предмета, годину настанка, кратак садржај и језик Цар Максимилијан II потврђује поседе и права Јаноша Мустафе у Липтовској жупанији; латински Пољски краљ и трансилвански војвода Иштван (Батори) дарује тврђаву Хадад и поседе у Солночкој жупанији Ференцу Веселењију (Wesselényi); латински Надвојвода аустријски Фердинанд (II) потврђује епископу Симеону Вретанијском право кажњавања заблуда и празноверја; немачки Увођење српског епископа Симеона Вратанијског у посед манастира Марче; латински, српски Потврђивање племства Мартоњу Хатоу (Hatо) и његовом сину од стране Вашке жупаније; мађарски Цар Фердинанд II додељује племство Балажу Петеру Филистеи де Кесер (Philistei de Keser) и члановима његове породице; латински Потврђивање племства Балтазару Неметију (Némethÿ) и члановима његове породице од стране Ноградске жупаније; латински Диплома цара Фердинанда II којом одликује племством Мартина Милхарт (Milhardt); немачки Цар Фердинанд III додељује племство Михаљу Шимоњиу (Simony) за верну службу; латински Цар Фердинанд III додељује племство Лукачу Месарошу (Mészáros) и брату му за верну службу; латински Цар Фердинанд III за верност и верну службу додељује племство Томашу Сакал (Szakal) и члановима његове породице; латински Тренчинска жупанија, на основу дипломе цара Фердинанда III, уврштава у своје племство браћу Јaноша и Ђерђу Пружинском (Pruzinszky) из Пружине; латински, словачки Цар Леополд I за верну службу додељује племство Јаношу Флорису (Floris) и члановима његове породице; латински Михаљ Апафи (Apafi), кнез Трансилваније, верном Палу Завидоцком (Zavidóczki de Arva) признаје племићки статус; латински Цар Леополд I за верну службу додељује племство Андрашу Калоју (Kalloy); латински Цар Леополд I потврђује титулу и права грофу Ђорђе Бранковићу; латински Цар Леополд I дипломом потврђује сва ранија стечена племићка права породици Малисе (de Malaise); немачки Цар Леополд I за верну службу дарује племство Авраму и Адаму Миковићу и њиховој породици; латински Цар Карло VI за верну службу дарује племство и права Луки и Јовану Бибићу (Bibich), пореклом из Копиловаца у Бугарској, са пребивалиштем у Трансилванији; латински Пожунска жупанија потврђује племство Јожефу и Михаљу Ствртецком (Stvrteczkÿ), са боравиштем на Мр Дејан ЈАКШИЋ, Загорка АВАКУМОВИЋ 49

51 Мр Дејан ЈАКШИЋ, Загорка АВАКУМОВИЋ територији Жупаније Бачке, иначе пореклом из те жупаније, према дипломи Фердинанда III; латински Царица Марија Терезија уздиже варош Сомбор, донедавно Војни Шанац, у ранг слободног и краљевског града; славеносрпски Царица Марија Терезија за верну службу Максиму Мириловићу, некадашњем заставнику Фелдварског шанца, и његовој породици додељује племство; латински Из племените Општине Туропољске потврђује се племство браћи Стјепану и Фрањи Воларићу (Wolarich), пореклом из места Горњи Лукавец, који бораве у Баји (Бачка жупанија); латински Митрополит Павле Ненадовић поставља свештеника Андреја Николића за протопопа Сомборског намесништва Бачке епархије; славеносрпски Царица Марија Терезија за верну службу додељује племство Михаелу Исекуцу (Issekucz), грађанину Елизабетопоља у Трансилванији, и његовој породици; латински Јосиф II потврђује племство Антонију Скиоу (Scio), пореклом из града Катана (Catana) на Сицилији, и уврштава га у ред племића светог Римског царства, уз сва права; латински Царица Марија Терезија регулише права и обавезе занатлија у местима која припадају Валповском властелинству у Вировитичкој жупанији; немачки Цар Јосиф II одобрава молбу Павла Хаџимихајлова (Haggi Michael), поседника места Нови Бечеј у Торонталској жупанији, и додељује том месту статус вароши са правом одржавања седмичних вашара; латински Цар Франца II Jозефу Антону Бомбардију (von Bombardi) даје право поседовања и уживања дворца Лаберс (Labers), и регулише његова права и обавезе; немачки Чанадски каптол публикује наредбу о увођењу у посед издату од стране цара Франца II за загребачког бискупа Максимилијана Врховца (Verhovácz). Цар је ратификовао уговор о еквивалентној замени поседа у Војној граници за поседе у Банату између државе и Загребачке бискупије; латински Цар Франц II, на основу добијеног поседа у Бачкој жупанији, одобрава породици Алфелди (Alföldy) коришћење племићког предиката од Немеш Милетића ; латински Потврда жупаније Веспрем о племству Петера Хађмашиа (Hagymásÿ), капелана у Толнанској жупанији, пореклом из те жупаније и чланова његове породице; мађарски Пештанска жупанија потврђује племићки статус Андрашу Черњанском од Черне (Csernai Csernyánsyky), на основу повеље жупаније Тренчин; мађарски ЦарФранц I признаје пунолетство Вуколају Вуковићу, власнику места Берегсо (Bereghszo) на територији Тамишке жупаније, који још не испуњава године пунолетства према законима; латински Цар Франц I одобрава чланке цеховског Статута кројача града Темишвара, који регулишу његова права и деловање; латински Цар Франц I дарује посед племићу Јозефу фон Бомбарију (von Bombardi) и његовим наследницима; немачки Међудржавно оверен списак девет трговачких грчких породица из Солуна које желе да се преселе у Петроварадин; грчки, италијански, немачки Марија Калман (Kalmán), у бракоразводној парници са Јожефом Ендредијем (Endrödy) за свог законитог правног заступника именује Лудвига Феја (Feja), подфишкала Торонталске жупаније; латински Митрополит Стефан Стратимировић обзнањује да је досадашњи архимандрит манастира Гомирја Јосиф Рајачић постављен за епископа далматинског; славеносрпски Препис сведочанства угарског краља Фердинанда I (1552) о дарованим поседима на терирторији Липто жупаније Јаношу Мустафи (Mwztapha), некада Турчину прешао у хришћанску веру; латински Акта везана за доказивање племства грана породице Карачоњи (Karátsonyi) у Бачкој жупанији, пореклом из Чанадске жупаније; мађарски Цар Франц I потврђује досадашњег далматинског епископа Јосифа Рајачића за православног епископа у Вршачкој епархији; латински. 50

52 Митрополит Стефан Стратимировићоглашава и потврђује наименовање Јосифа Рајачића за вршачког епископа; славеносрпски Потврда о племству жупаније Ђер издата Јожефу Ђарматију (Gyarmathy), становнику места Бездан у Бачкој, пореклом из те жупаније; мађарски Процес за доказивање племства (обједињене копије) породице Галамбош (Galambos) из Жупаније Хевеш-Солнок; мађарски, латински Цар Фердинанд I потврђује избор досадашњег вршачког епископа Јосифа Рајачића за митрополита карловачког; латински Град Нови Сад одликује почасним грађанством српског патријарха Јосифа Рајачића; немачки Цар Франц Јозеф I одликује баронатом српског патријарха Јосифа Рајачића, уз употребу предиката фон Брински ; немачки Цар Франц Јозеф I одликује српског патријарха Јосифа Рајачића Орденом Леополдовог Великог крста, као признањем за дугогодишње управљање Црквом и показану верност; немачки. РЕЗИМЕ Архивска Збирка повеља и диплома садржи 50 архивских јединица (предмета) хронолошког оквира године. Збирка не представља органску целину, већ је сачињавају предмети добијени откупом и поклоном, али и предмети издвојени из других архивских фондова и збирки Архива Војводине. У вези са тим треба напоменути да знатан број докумената сродних архивским јединицама Збирке можемо пронаћи и у другим фондовима Архива, превасходно жупанијским. Предмети Збирке су претежно писани на латинском и немачком језику, али и на мађарском, славеносрпском, грчком, италијанском и словачком. Исти су у рукопису, а неколико предмета Збирке је у штампаном облику. По својој вредности, поред повеља које спадају међу најстарије документе који се чува у Архиву Војводине, треба истаћи групу предмета која се односи на патријарха Јосифа Рајачића, односно различита постављења и одликовања везана за именованог. Уопштено, Збирком доминирају предмети који се односе на даровање и потврђивање племства. Осим наведених у Збирци се налази и не велики број даровница, привилегија градова и занатлија. CHARTERS AND DIPLOMAS IN THE COLLECTION OF THE ARCHIVE OF VOJVODINA Мр Дејан ЈАКШИЋ, Загорка АВАКУМОВИЋ Међу архивским фондовима и збиркама Архива Војводине, установе од националног значаја, истакнуто место заузима мала по обиму али непроцењива по значају Збирка повеља и диплома (Ф.398). Архивске јединице (предмети) ове Збирке истичу се не само по историографском значају и старости, већ и по свом ликовно-графичком изгледу, материјалу, димензијама и повезу. Ове важне и визуелно атрактивне архивалије доступне су широј јавности у електронској форми, а овај рад представља резултат жеље да се и на овакав начин укаже на значај предмета Збирке. Повеље и дипломе, као специфични писани правни акти представљају важне изворе за проучавање историје. Мењајући током времена нека своја формална обележја, исте задржавају карактеристику сведочанстава како владајућих друштвених односа одређеног времена тако и самог времена и поднебља у којем су настале. Тако повеље и дипломе нововековног периода, садржане у Збирци, дају хронолошке и географске координате, опис догађаја, биографске чињенице, родослове, али и друге податке. The Collection of Charters and Diplomas (F. 398), small in volume but extremely significant, occupies a prominent place among the archival funds and collections of the Archive of Vojvodina, an institution of national importance. Not only are the archival units (items) of this Collection prominent for their historiographical relevance and age, but they are also distinguished for their visual appearance, materials, dimensions and bindings. These important and visually attractive archival materials are available to a wider public in an electronic form, which is the result of the wish to point out the significance of the Collection in another way. As specific legal acts, charters and diplomas are important sources for the study of history. Despite having changed some of their formal characteristics over the course of time, they testify both to the current social relations of a certain period and to the time and place of their origin. For instance, modern-history charters and diplomas contained in the Collection provide chronological and geographical coordinates, descriptions of events, biographical facts, genealogies and other kinds of data. The archival Collection of Charters and 51

53 Мр Дејан ЈАКШИЋ, Загорка АВАКУМОВИЋ Diplomas consists of 50 archival units (items) dating from the period between 1565 and The Collection is not an organic whole; it is comprised of items obtained by purchase or received as gifts, as well as the items singled out from other archival funds and collections of the Archive of Vojvodina. Apropos that, it should be noted that a considerable number of documents related to the archival units of the Collection can be found in other funds of the Archive, primarily in county funds. Most of the items of the Collection were written in Latin and German, but there are also items written in Hungarian, Slavonic-Serbian, Greek, Italian and Slovak. Most of them are handwritten, although several items of the Collection are printed. Besides the charters, which are among the oldest documents kept at the Archive of Vojvodina, there are notable items relating to patriarch Josif Rajačić, i.e. various appointments and orders he was conferred on. Generally speaking, the Collection is dominated by the items referring to giving gifts and bestowing the rank of a noble. Apart from these, the Collection also contains a few deeds of gift and special grants of towns and craftsmen. Повеља Слободног краљевског града Сомбора, приређивач Милан Степановић, Сомбор, Душан Ј. Поповић, Историја Срба у Војводини, књ. 1 3, Нови Сад, Речник српског језика, Нови Сад, ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА Архив Војводине, Нови Сад, Збирка повеља и диплома (Фонд 398). Душица Бојић, Повеље и дипломе од 17. до 20. века, Београд, Владан Гавриловић, Племићке повеље код Срба у Хабзбуршкој монархији од краја XVII до средине XIX века, Истраживања 15 (2004), Нови Сад, Историја српског народа, III V, Београд, Митар М. Крејић, Административно-територијална подела Јужне Угарске у XVIII веку, Кикинда, Лексикон српског средњег века, приредили Сима Ћирковић и Раде Михаљчић, Београд, Миловановић Сузана, Александар Петијевић, Патријарх Јосиф Рајачић ( ), Нови Сад,

54 Наташа Милошевић Дулић Историјски архив Пожаревац Република Србија СРЕЂИВАЊЕ И ОБРАДА ЗБИРКЕ VARIA / -ИСКУСТВА ИСТОРИЈСКОГ АРХИВА ПОЖАРЕВАЦ- UDK: :94(497.11) 94( Пожаревац) 1791/... (093.2) Наташа МИЛОШЕВИЋ ДУЛИЋ Сажетак: Збирка Varia обухвата појединачна, разнородна документа, међусобно неповезана, која се разликују по пореклу, садржају и времену настанка. У њој се чувају документа која не припадају ни једном фонду који се чува у архиву, а по садржају и врсти се не могу прикључити постојећим збиркама. Ниједан архив не даје себи задатак да образује овакву збирку, већ се њено образовање намеће као потреба самим постојањем оваквих докумената и настојањем архивиста да их заштите и сачувају. Збирка Varia Историјског архива Пожаревац обухвата архивску грађу насталу у временском распону од године до данашњих дана, што показује да је Збирка отвореног типа. Значај докумената који се чувају у Збирци Varia је веома велики. Она могу бити извор за историјска, политичка, социолошка, културолошка и друга истраживања. У раду су приказана искуства Историјског архива Пожаревац при сређивању и обради ове Збирке. Кључне речи: Збирка Varia, Историјски архив Пожаревац, сређивање, обрада, аналитички инвентар, именски регистар, тематски регистар. Уархивима се чува архивска грађа у оквиру целовитих архивских фондова или архивских збирки. Фонд одражава административни, историјски и функционални карактер насталих докумената. Појам архивског фонда, према нашој теорији и пракси, чине сви документи који су органски настали пословањем неког органа власти, установе, предузећа, организације, породице, личности итд 1. Он представља целину која одражава процес настанка докумената од стране ствараоца, односно природну целину 1 Богдан Лекић, Архивистика, Београд, засновану на заједничким функцијама, активностима и сврси. Збирка је вештачки састављен скуп докумената различите провенијенције према темама, врстама докумената и сл. Под овим појмом се подразумева и сабрана архивска грађа у установама које немају статус архива (библиотеке, музеји и сл.), као и код појединаца. 2 Постоји одступање од овог правила, које се односи на појединачна документа која су од значаја за историју управног подручја за које је надлежан архив. Ова архивска грађа у виду појединачних докумената, фрагмената који се не могу сврстати ни у један фонд сачињава Збирку Varia, названу и расуте архивалије. Она обухвата појединачна, разнородна документа, међусобно неповезана, која се разликују по пореклу, садржају и времену настанка. 3 Збирка Varia обухвата документа која не припадају ни једном фонду који се чува у архиву, а по садржају и врсти се не могу прикључити постојећим збиркама. Та документa могу да буду и фрагменти личних фондова, али се због сачуваности малог броја докумената из њих не може сагледати живот и рад неке личности, или бар једна врста њене делатности, те се стога не могу сматрати личним фондом 4. Ниједан архив не даје себи задатак да образује овакву збирку, већ се њено образовање намеће као потреба самим постојањем оваквих докумената и настојањем архивиста да их заштите и сачувају. Наиме, то су документа која су у архив ушла на различите начине, путем откупа и поклона, документа 2 Рјечник архивске терминологије Југославије, Загреб, Иванка Брук, Љубодраг Поповић, Архивистика за III и IV разред усмереног образовања, Београд, Смиљка Ђурић, Појам личног фонда и збирке и формирање Збирке Вариа, Архивски преглед, година 53

55 Наташа МИЛОШЕВИЋ ДУЛИЋ Атестат-уверење које се издаје Кристи Богданову за учествовање у рату године 13 Varia 177 која није могуће припојити постојећим фондовима за које је надлежан архив, или за која је при сређивању фондова утврђено да не припадају ни једном фонду који се налази у архиву. Основна карактеристика Збирке Varia је да се стално допуњује архивском грађом која на различите начине улази у архив, пре свега откупом и поклоном, а не припада постојећим фондовима и збиркама. Збирка Varia није коначна, већ представља отворену збирку. Збирка Varia не постоји у свим архивима. Према прегледу архивских фондова и збирки СР Србије (без социјалистичких аутономних покрајина) 5 од 17 архива, 7 поседује ову збирку. Упоређивањем са подацима доступним у водичима историјских архива и на интернет страницама, званичним веб-сајтовима архива, утврђено је постојање ове збирке у још 5 архива. Неки архиви, попут Историјског архива Средње Поморавље Јагодина, немају Збирку Varia, али поседују Збирку откупа и поклона, док нпр. Архив Србије (Збирка откупи и поклони , Збирка 5 Архивски фондови и збирке у архивима и архивским одељењима у СФРЈ-СР Србија, Београд, Varia 1718/1978.) и Историјски архив Ваљево (Откупи и поклони ; Збирка Varia ) поседује обе збирке. Када је у питању назив збирке не постоји униформност на територији Републике Србије. Тако у Историјском архиву Сомбор ова збирка носи назив Збирка Variaе , у Историјском архиву Шумадије Крагујевац, назив је Збирка Варија , у Историјском архиву Тимочка крајина Зајечар Збирка Вариа, у Историјском архиву Ужице, само Varia, у Међуопштинском историјском архиву Чачак Вариа , Међуопштинском историјском архиву Шабац Вариа Може се закључити да не постоји униформност ни када је у питању ограниченост збирке. У неким архивима то је збирка отвореног типа, док у осталима постоје граничне године збирке. Доступне нформације о сређености и примењеном принципу за сређивање ове збирке не постоје за већину архива. Неки примери доступних информација су следећи: Збирка Вариа Историјског архива Шумадије садржи 75 књига, 16 кутија и 3 фасцикле докумената. Грађа у збирци је груписана по темама: прву групу чини грађа која се односи на значајне личности, установе и догађаје. У овој групи се налазе штампани закони, уредбе и прописи из XIX века, као и документи који се односе на мање познате личности Друга група се састоји из делова фондова верских организација. Трећу групу чине делови различитих фондова, а четврту делови личних и породичних фондова. 6 Збирку Varia Историјског архива Смедеревска Паланка чине 2 књиге и 17 фасцикли списа. Збирка није сређена. Грађа у збирци је груписана по тематици, и то: прва група-делови личних и породичних фондова и друга група-делови различитих фондова. 7 Историјски архив 31. Јануар Врање поседује Збирку Вариа , у количини од 5 кутија. Постоје подаци о архивској грађи која се чува у збирци, који су дати сумарно, али не и информације о степену сређености, односно при- 6 Водич Историјског архива Шумадије, Крагујевац, Водич Историјског архива Смедеревска Паланка, Смедеревска Паланка,

56 Kалфенско писмо којим се Сава Протић из Смољинца унапређује у калфу болтаџијског, Varia 270 мењеном принципу сређивања. 8. Varia Архива Војводине, тренутно садржи 15 инвентарних јединица (кутија) са списима. У оквиру збирке су организоване групе предмета, на основу карактеристика садржаја докумената и предмета. У збирци су формиране следеће групе предмета: 1. Жупаније Угарске, 2. Царско-краљевске институције, 3. Прописи, 4. Судски списи, 5. Предмети који се односе на појединца или породицу, 6. Рачунски списи, 7. Пописи (спискови), спецификације. Збирка није коначно уобличена. 9 *** Почетак образовања Збирке Varia у Историјском архиву Пожаревац везује се за годину, када је започето вођење књиге евиденције откупа и поклона. Интересантно је да су прва уписана документа управо најстарија у овој Збирци (најстарија документа су два атестата-уверења од 30. јануара године, којима се одаје признање Кристи Богданову, за учествовање и храбро држање у рату године), а која су откупљена од Драг. Глигоријевића. Један од првих поклона представља неколико докумената Општине кличевачке из периода година, за које не постоји податак ко је њихов поклонодавац, а који су у књигу евиденције уписани године. Наредних година Збирка је допуњавана путем откупа докумената, путем поклона, али и документима која су се налазила у Архиву у оквиру архивских фондова који се у њему чувају, па је при сређивању тих фондова закључено да им не припадају, али да не припадају ни једном другом фонду који се чува у Историјском архиву Пожаревац. Та документа су припојена Збирци Varia, а у рубрици напомена је уписано нађен у Архиву или затечен у Архиву. Од многобројних дародаваца, који су својим вредним поклонима обогатили Збирку Varia, истичу се: професор Никола Бошковић, његова кћи Надежда Басара, некадашњи управник ове установе Тодор Илић, епископ Браничевски господин Хризастом, хроничар и публициста Младен Владимировић, Тодор Димитријевић-Тоша-Грк, архивски повереник из Жагубице Бранко Миланковић, потомак потпуковника Живојина Миловановића Жика Миловановић, Боса Илић, архитекта Драгослав Симић, Млађан Цуњак из Београда, Танасије Бата Димитријевић... Занимљиво је да је од архивског повереника Архива из Жагубице, Бранка Миланковића, одређени број докумената откупљен, док је известан број докумената он поклонио Архиву. За нека документа се у кутијама архивске грађе налазе забелешке о процени вредности архивске грађе понуђене за откуп. Збирка је допуњавана од године до данас. На жалост, не постоји за све улазе податак које године су уписани и на који начин су ушли у Архив (откуп, поклон). Број уписаних улаза по години је варирао. У година- Наташа МИЛОШЕВИЋ ДУЛИЋ

57 Наташа МИЛОШЕВИЋ ДУЛИЋ ма када се почело са вођењем књиге инвентара годишње је уписивано више од 50 улаза. Касније је било година када у ову књигу евиденција није било уписа (1957. година). Ако се анализира број уписа по годинама, највише уписаних домената је године уписа, што не значи да је те године у ову Збирку ушло највише докумената, зато што је после године поред уписа појединачних докумената, вршено сумарно уписивање по појединачним Записницима о откупу и поклону. На овај начин је у Архив ушао велики број докумената, фотографија, плаката, летака, који су при сређивању издвојени у посебне фондове или су припојени постојећим архивским фондовима, али и велики број монографских и серијских публикација, које су припојене библиотеци. За ову Збирку постоји књига улаза откупа и поклона, која је вођена од године до године. У њој је евидентирана грађа која је ушла у ову Збирку. Део грађе у књизи улаза је аналитички описан, а део је описан сумарно (целе кутије), или комбиновано (за нека документа у кутији постоје аналитички описи, а нека су описана сумарно, као један улаз-откуп или поклон). После тог периода постоји евиденција о улазу у и години. Од године постоји евиденција улаза по појединачним Записницима, а у оквиру књиге откупа и поклона (односно Вариа како је названа књига евиденције која се води од године). Анализом појединачних записника о примопредаји архивске грађе и Уговора о откупу архивске грађе, склопљених између Историјског архива Пожаревац и понуђача-продаваца архивске грађе, склопљених у периоду година, може се закључити да су откупом у Архив највећим делом ушле серијске публикације - периодика (Грађанин, Српске новине, Политика, Просветни преглед, Реч народа, Браничевски весник, Вардар, Сељак...) и монографске публикације (96 монографских публикација добијених на поклон од Владимира Шукљевића, професора историје у пензији 10 и појединачне монографске публикације откупљене или добијене на поклон). У неколико наврата, у поменутом периоду откупљене су вредне фотографије са почетка XX века које се односе на Округ пожаревачки, као што су фотографија среских и окружних чиновника из године, снимљене при посети краља Петра Првог Пожаревцу, фотографија Пододбора Друштва кнегиње Зорке у Петровцу године, особље петровачког Првостепеног суда године, мали матуранти у Пожаревцу го- 10 Примопредајни записник дел. бр. 445/9, од године Најстрожија наредба да сви војници спреме одело и храну за 3 дана, како би били спремни да по позиву дођу на зборно место ради одласка у рат, Varia 49 дине и друге, а које су припојене Збирци фотографија. У поменутом периоду у Збирку је као поклон или откуп ушла вредна архивска грађа која се односи на генерала Антонија Пекића из Пожаревца, носиоца Ордена Карађорђеве звезде са мачевима, затим већи број тапија, уверења, пресуда које се односе на судове Општина осаничке и витовничке, 56

58 Берат-царски указ додељен кнезу Петру Шљивићу 13 Varia 7 документ о категорисању окружних путева у Округу пожаревачком, о постављењу Саве Николића за председника Окружног суда у Пожаревцу, већи број разгледница, као и дигитална Збирка разгледница старог Пожаревца, колекционара Танасија-Бате Димитријевића из Пожаревца. Сам рад на сређивању и обради Збирке Varia започет је крајем године вршењем увида у архивску грађу збирке. Збирку је пре сређивања и обраде чинило око 25 кутија архивске грађе (податак није прецизан, јер се део архивске грађе налазио изван кутија). Упоређивани су уписи из књиге улаза са стварним стањем у кутијама. Иако се у Збирци налазио велики број откупљених монографских и серијских публикација, као и више плаката и фотографија, сви они су пописани и припремљени за припајање библиотеци, односно Збирци плаката и Збирци фотографија. Евидентирана су појединачна документа која према књизи улаза недостају, као и документа која би требало припојити постојећим фондовима, односно која би требало издвојити у посебне фондове. Поштујући Упутство о одређивању критерија о формирању архивског фонда 11 и Препоруку о условима и начину образовања архивског фонда и архивске збирке 12 (глава IX - У стручним пословима на несређеној или непотпуно обрађеној грађи препоручује се потпуна примена ове препоруке) издвојени су у посебне фондове: Примирителни суд вароши Пожаревца - 1 кутија - 67 предмета; Пожаревачки протопрезвитерат - у улазном инвентару носи број 130, а број досијеа фонда је има укупно 140 предмета; Списак носилаца албанске споменице састоји се од 1 кутије списа (спискова) и 2 албума са фотографијама. Део грађе је припојен постојећим фондовима и то архивским фондовима: Гимназија Велико Градиште, Пожаревачка гимназија, Историјски архив Пожаревац, Специјална пољопривредна школа и архивским збиркама: Збирци радничког покрета и НОБ-а, Збирци фотографија, Збирци плаката и архивској библиотеци Историјског архива Пожаревац. После издвајања архивске грађе у посебне фондове, односно припајања постојећим фондовима, архивску грађу Збирке Varia коначно чини 495 предмета. Упутство о сређивању Збирке Вариа не постоји. За сређивање и обраду коришћене су информације из доступне литературе - Архивистике Богдана Лекића, Архивских 11 Архивски преглед година 12 Архивски преглед година Наташа МИЛОШЕВИЋ ДУЛИЋ 57

59 Наташа МИЛОШЕВИЋ ДУЛИЋ Повеља о одликовању Владимира Сотировића, учитеља из Дрмна, краљевским орденом Светог Саве 13 Varia 239 прегледа, водича историјских архива и стручних архивских часописа (часопис Историјског архива Ниш, текст вишег архивисте Мице Ђенић Збирка Вариа 13 ). За сређивање су коришћена постојећа упутства (Упутство о сређивању личних и породичних фондова 14, Упутство о формирању, сређивању и обради збирке плаката 15, Упутство за сређи- вање архивских фондова органа управе, радних, друштвено-политичких и других организација 16 ). Архивска грађа ове Збирке сређена је применом принципа слободне провенијенције - облик тематски. Поред већ поменутих упутстава и искустава за израду предлога класификационог плана коришћена су и следећа упутства: Упутство о формирању, сређивању и обради збирке плаката и рад Смиљке Ђурић под насловом Појам личног фонда и збирке и формирање Збирке Вариа 17 и рад вишег архивисте Архива Србије Вере Филиповић, под називом Збирке у архиву Србије са посебним освртом на Збирку Вариа 18. На основу свега претходно поменутог за сређивање Збирке Varia сачињен је класификациони план који садржи следеће теме: 1. органи власти, управе и јавних служби (управа), 2. правосудни органи (судство), 3. војска и одбрана (војска), 4. просвета, наука и култура, 5. здравство и социјална заштита, 6. привреда и банкарство (привреда), 7. друштвено-политичке организације, друштва и удружења, 8. верске установе и организације, 9. личности, 10. рукописи, и 11. остало. По изради класификационог плана, израђено је и методско упутство. За одређивање сигнатуре ове Збирке коришћено су искуства Архива Србије у вези са одређивањем сигнатура збирки које се чувају у овом Архиву и текст Средоја Лалића под насловом Потребе и могућности увођења јединствених сигнатура 19. Став је да су збирке аналитички обрађене и да ти аналитички описи садрже све потребне информације о предмету (инвентарни број, годину настанка документа, број пуних и празних листова), па је довољно да сигнатура садржи само два податка, а у нашем случају три - број Историјског архива Пожаревац (13), словну оз- 16 Архивски преглед година, Часопис Историјског архива Ниш Пешчаник 14 Архивски преглед година 15 Архивски преглед година, Архивски преглед година 18 Архивски преглед година 19 Архивски преглед година,

60 наку за збирку (V) и број јединице описа (од броја 1, па до броја који носи последњи предмет). Одређена сигнатура је 13 V 1, 13 V 2, итд. При изради регистара ове Збирке коришћена су искуства Архива Србије, односно текст Вере Филиповић Израда регистра Збирке поклона и откупа у Архиву Србије. 20 Предложени класификациони план, методско упутство, предлог формирања нових фондова, предлог припајања докумената из ове Збирке постојећим фондовима који се чувају у Историјском архиву Пожаревац и предлог сигнатуре ове Збирке усвојени су Одлуком Стручног већа, одржаног 12. априла године. Збирка Вариа је збирка отвореног типа. То значи да ће се она допуњавати документима која ће у Архив улазити путем откупа и поклона. Из доступних информација о сређивању ове збирке у архивима који је поседују, а код којих је она сређена и обрађена, а збирка је отвореног типа, предмети се сређују и обрађују тако да носе инвентарни број од броја 1 па у континуитету до броја последњег предмета. Када се касније буде сређивала архивска грађа која ће у међувремену ући у Архив путем откупа и поклона, или на неки други начин, први предмет ће носити следећи број у континуитету. По извршеном увиду у архивску грађу збирке и утврђивању класификационог плана и методског упутства, приступило се класификацији архивске грађе према утврђеним тематским целинама. Тематске целине су образоване на основу сродности карактеристика садржаја предмета, или у односу на творца, као и карактеристика докумената и предмета. Унутар тематских целина предмети су сређивани хронолошки. По завршеном сређивању приступило се обради збирке. Израђен је аналитички инвентар, са именским и тематским регистром. Поменути инвентар публикован је као свеска 5, у оквиру едиције Историјског архива Пожаревац под називом Едиција научно информативна средства о архивској грађи. Аналитички инвентар и регистри ове Збирке доступни су за истраживање и на званичном веб-сајту Историјског архива Пожаревац Архивски преглед година, *** Збирка Вариа Историјског архива Пожаревац обухвата архивску грађу насталу у временском распону од године до данашњих дана, што показује да је Збирка отвореног типа. У питању су документа веома различите провенијенције - документа настала радом органа власти и управе, војске и правосудних органа, друштвено-политичких организација и удружења, привреде и банкарства, просвете и културе, верских организација. Значај докумената који се чувају у Збирци Вариа је веома велики. Она могу бити извор за историјска, политичка, социолошка, културолошка и друга истраживања. Према утврђеном класификационом плану прва тематска целина је под називом Органи власти, управе и јавних служби. Најстарија документа у овој тематској целини се односе на преписку кнеза Милоша Обреновића са полицијским комесаром Цветком Рајевићем, документа која се односе на Министра унутрашњих дела Тому Вучића Перишића, од којих нека садрже његов потпис. Међу њима се налази акт упућен Начелству Округа пожаревачког у коме он тражи да ово Начелство утврди на лицу места зашто је бивши кнез Милош тражио измештање чаршије у Великом Градишту. Сачувана је и молба грађана из Пожаревца у којој траже да се образује комисија за процену вредности плачева у Шутуловој Бари у Пожаревцу, где су они заузели земљиште и подигли дућане. Значајна су и два турска берата - један Берат, царски указ додељен кнезу Петру Шљивићу који је родом из Пожаревца, старешини царине у Текији, и други Берат који је султан дао Александру Карађорђевићу, изражавајући задовољство кнежевом владавином Србијом. Извештај о стању здравља људи и стоке упућен начелнику Среза моравског у доба великих врућина потиче из године, а пасош издат у Начелству Округа пожаревачког Катарини, жени Константина Михајловића, физикуса из Пожаревца, са којим може са две своје ћерке да путује у иностранство, из године. У оквиру ове теме налази се више различитих извода и уверења која су издали органи управе (начелство округа или начелства среза) и више тапија, облигација, тестамената и друге судске документације, чије је преписе или тачност изнетих података оверио, односно потврдио орган управе. Сачувана је најстрожа наредба коју Начелник Среза рамског шаље председнику Општине камијевске да сви војници спреме одело и храну за 3 дана, како би били спремни да по позиву дођу на зборно место ради одласка у рат (Српско-турски ратови Наташа МИЛОШЕВИЋ ДУЛИЋ 59

61 Наташа МИЛОШЕВИЋ ДУЛИЋ година), из године. У оквиру ове теме се налази и преписка између ресорних министарстава и органа управе (окружног начелства, среских начелстава, судова општина), као и између органа управе у Округу пожаревачком, а у вези са потером за хајдуцима, стањем у школама, здравственим приликама, заразним болестима, наплати пореза и др. На овим документима се налазе очувани печати већине општина тадашњег Округа пожаревачког. У тематској целини под насловом Правосудни органи најбројнији су судски списи - тапије, пресуде, тестаменти, уговори, облигације, интабулације, менице, признанице, рачуни. Ова тема садржи и Указе о постављењу судија и чиновника, деловођа и писара. Најстарија документа се налазе у трећој тематској целини, под називом Војска и одбрана. Она се односе на период руско-турских ратова (најстарија документа су два атестата-уверења од 30. јануара године, којима се одаје признање Кристи Богданову, за учествовање и храбро држање у рату године, затим пасоши издати на исто име и пропусница за поручника грчке команде Константина Ергина, који иде у потеру за одбеглим војницима). У овој тематској целини, поред поменутих докумената налази се више значајних докумената, као што су: писмо кнеза Милоша Обреновића главном полицијском комесару Цветку Рајевићу о премештању војске из Пожаревца у Ћуприју, акт о војним трошковима Кнежеве гарде у походу од Крагујевца до Пожаревца и у Пожаревцу, говор у вези са побуном војних гарнизона, ћупријског и крагујевачког, наредба Министра војног упућена војсци поводом убиства кнеза Михаила. У овој Збирци се налази већи број указа о одликовањима (указом руског императора Александра II, руског императора Александра III, Михајла Обреновића, Албанска споменица, Указ Михаила Обреновића о одликовању Ђерге Стојановића из Пожаревца Таковским крстом), као и војничке исправе и већи број писама и дописница из заробљеништва из Првог и Другог светског рата. У оквиру теме Просвета, наука и култура по значају се истиче назначеније, односно извештај најстарије основне школе у Пожаревцу из године, који је потписао учитељ ове школе Константин Ђорђевић. Сачуван је већи број сведочанстава и ђачких књижица о завршетку основних школа, односно гимназије у Пожаревцу и Великом Градишту, међу којима су посебно значајне ђачке књижице из периода година, које су на бугарском језику. Тема Привреда и банкарство садржи мноштво обвезница, акција, меница, али и калфенских и еснафских писама. У оквиру ове теме налазе се документа која сведоче о начину пословања трговаца из Пожаревца са пословним партнерима из Југославије и иностранства. Сачувана је пословна преписка која се односе на пословање Војислава Бркића, индустријалца из Великог Села, затим понуда млинског уређаја са машинама и деловима Карла Шанцера, генералног заступника фирме Браћа Билер фирми Живан Т. Величковић и синови из Кисиљева, као и документа која се односе на Стевана Шаиновића, трговца из Пожаревца, власника гвожђарске радње (пословна преписка, рачуни, признанице, царинске декларације, товарни листови у вези са набавком робе-плугова, ексера и др. из Беча и Будимпеште). У Збирци се налазе и документа која сведоче о раду земљорадничких задруга на подручју Округа пожаревачког, где се по значају истиче Записник прве скупштинске седнице Прве млавске земљорадничке задруге за набавку и употребу пољопривредних справа, која је прва задруга ове врсте у Србији 22. Тема Друштвено-политичке организације, друштва и удружења садржи документа која се односе на рад политичких странака на подручју Округа пожаревачког (либералне, радикалне, напредне и демократске странке). У овој Збирци се налазе и појединачна документа која се односе на рад више хуманих и сталешких удружења, као што су Подружница женског друштва, као и правила о оснивању и раду неких удружења и организација (Сачуван је Записник са 18. седнице Управног одбора трговачко-болтаџијског еснафа). У оквиру теме Верске установе и организације аналитички је обрађено само 7 предмета. Прва 3 су из периода пре Првог светског рата, и то: Упутство за припрему црквених рачуна за преглед, похвални листови којима се по решењу Богословије београдске награђује ученик Сава Поповић (Сава Поповић је по завршетку Богословије радио као свештеник у Пожаревцу) и грађевинска књига цркве-манастира Тумане. Предмети из периода Великог рата су венча- 22 Алманах шездесетогодишњице задругарства Србије , Београд,

62 ни листови на бугарском језику, за бракове склопљене у Жагубици. Од предмета који се налазе у тематској целини под насловом личности, по значају се истичу документа која се односе на Милана Мицића, начелника срезова млавског и звишког, документа која се односе на генерала Антонија Пекића, затим Драгослава Бошковића, адвоката из Пожаревца и др. У тематској целини под називом Рукописи, налази се већи број ауторских текстова о оснивању економске школе у Пожаревцу, оснивању пожаревачке гимназије, кратка биографија народног посланика Александра Николајевића, али и преглед рада Пожаревачког женског друштва и Успомене Алексе Костића, трговца из Пожаревца. Сачувани су и рукописи објављених и необјављених текстова из историје Пожаревца, Великог Градишта, Рама, Голупца, као и текст о историјату Ергеле Љубичево и др. Сачувана су бројна писма, телеграми, дописнице, разгледнице, чланске карте, легитимације, пропуснице, позивнице, која су аналитички описана у теми под насловом Остало. Збирка Varia је, како је више пута наглашено, збирка отвореног типа, тако да ће се у будућности наставити са њеним допуњавањем. Знајући да постоји мноштво значајних докумената у приватном поседу, надамо се да ће се ова Збирка обогатити тим документима, који ће помоћи у расветљавању прошлости у свим областима живота становника Браничевског управног подручја. на министра унутрашњих дела Тому Вучића Перишића, од којих нека садрже његов потпис, два турска берата - један Берат, царски указ додељен кнезу Петру Шљивићу који је родом из Пожаревца, старешини царине у Текији, и други Берат који је додељен Александру Карађорђевићу, а којим султан изражава задовољство кнежевом владавином Србијом. Сачувана је најстрожа наредба коју Начелник Среза рамског шаље председнику Општине камијевске да сви војници спреме одело и храну за 3 дана, како би били спремни да по позиву дођу на зборно место ради одласка у рат (Српско-турски ратови година), из године. Најстарија документа Историјског архива Пожаревац се чувају управо у овој Збирци. Архивска грађа која се налази у Збирци може бити извор за историјска, политичка, социолошка, културолошка и друга истраживања. Стога се истиче потреба сређивања и обраде ове Збирке и то из два разлога: један је учинити ова документа доступним истраживачима, а други је обезбедити адекватну заштиту овако вредне архивске грађе. У овом раду је указано на проблеме и дилеме на које се наилазило приликом сређивања и обраде ове збирке и дата су решења која су примењена у Историјском архиву Пожаревац. Израђени аналитички инвентар са именским и тематским регистром, који је публикован као свеска 5, у оквиру едиције Историјског архива Пожаревац под називом Едиција научно информативна средства о архивској грађи, као и на званичном веб-сајту Историјског архива Пожаревац, учинио је архивску грађу која се налази у овој Збирци доступном широј јавности, односно истраживачима, али и обезбедио заштиту ове вредне збирке. Наташа МИЛОШЕВИЋ ДУЛИЋ Резиме Значај докумената који се чувају у Збирци Вариа је веома велики. То указује на потребу њеног сређивања и обраде. Збирка Вариа Историјског архива Пожаревац обухвата архивску грађу насталу у временском распону од године до данашњих дана, што показује да је Збирка отвореног типа. У питању су документа веома различите провенијенције - документа настала радом органа власти и управе, војске и правосудних органа, друштвено-политичких организација и удружења, привреде и банкарства, просвете и културе, верских организација. По значају се истиче преписка кнеза Милоша Обреновића са полицијским комесаром Цветком Рајевићем, документа која се односе ARRANGING AND PROCESSING VARIA COLLECTION (1791-) THE EXPERIENCE OF THE HISTORICAL ARCHIVE OF POZAREVAC The documents kept in Varia Collection are highly significant and therefore need to be arranged and processed. Varia Collection, kept at the Historical Archive of Požarevac, includes archival material dating from the period between 1791 and the present day, which indicates that it is an open collection. The documents are of highly varied provenance created by organs of government and management, military and organs of jurisdiction, socio-political organisations and associations, industrial, banking, educational and cultural institutions and religious organizations. Particularly important are: the 61

63 Наташа МИЛОШЕВИЋ ДУЛИЋ correspondence between Prince Miloš Obrenović and police commissioner Cvetko Rajević, the documents referring to the Minister of the Interior Toma Vučić Perišić (some of which bear his signature), two Turkish berats (emperor s decrees) one of them was issued to Prince Petar Šljivić, the senior of the custom-house in Tekija, whereas the other, issued to Prince Aleksandar Karađorđević, is an expression of the Sultan s satisfaction with the Prince s rule over Serbia. The collection also contains a firm order, issued in 1876 by the Ram district head to the Kamijevo district council chairman, stating that all soldiers should prepare clothes and three days supplies of food and arrive at the assembly point and go to war (Serbian-Turkish Wars, ). The oldest documents of the Historical Archive of Požarevac are kept in this collection. The archival material from the Collection can serve as source for historical, political, sociological, cultural and other researches. Therefore, arranging and processing this Collection is emphasized as necessary, and there are two reasons for this. One is making these documents available to researchers, while the other is providing adequate protection for such valuable archival material. This paper also pinpoints the issues and dilemmas faced while arranging and processing this collection, and presents the solutions applied at the Historical Archive of Požarevac. A compiled analytical inventory with a register of names and topics has made the archival material from the Collection available to a wider public and researchers, but it has also provided protection for this valuable collection. The inventory has been published by the Historical Archive of Požarevac as volume 5 and is part of the series Scientific and Information Resources on Archival Material; it is also available on the official website of the Historical Archive of Požarevac. Акт о војним трошковима Кнежеве гарде у походу од Крагујевца до Пожаревца и у Пожаревцу, Varia

64 историографија istoriografija historiography 63

65 istoriography istoriografija историографија 64

66 Mр Небојша Д. Ђокић Центар за војно политичке студије, Београд Оливера Думић, Београд Република Србија ЦРКВА У ЗВИЖДУ И ПЕКУ У XVIII ВЕКУ Сажетак: У раду је укратко дата историја српске православне цркве на просторима Звижда и Пека у првој половини XVIII века. За ово време црква је живела и радила под османском и аустријском влашћу. Највећа пажња је посвећена историји црквених храмова појушчих у овом периоду премда су споменута и црквишта која се спомињу у то време. Кључне речи: Звижд, Пек, Горња Крушевица, Кучево, Кучајна, Браничево, Десина, Бикотинце, Голубац, Мајданпек, Велико Градиште Прве детаљније податке о црквеном уређењу у долини реке Пек имамо из времена аустријске владавине северном Србијом након Пожаревачког мира. У то време, око године, у долини реке Пек налазиле су се следеће парохије: крушевичка или звиждска, клењска, средњевска или десинска, бикотиначка или баричка и велико градиштанска. Индиректно су овом простору гравитирале и голубачка и мајданпечка парохија па смо их и ми обрадили у овом раду. Од споменутих парохија, појушче парохијалне цркве су имале само градиштанска, голубачка и мајданпечка парохија. Наравно и манастир Туман је био појушчи. Порушене цркве, ван функције, имале су крушевичка, десинска и бикотиначка парохија (црква у селу баричу). Крушевичка или звиждска парохија Кучево се до друге половине XIX века звало Горња Крушевица. Kрушевичка парохија је године била скоро UDK: (497.11)-9 18 (093.2) (497.11)-523.4/.6 17 (093.2) потпуно влашка. Ова парохија је имала пет села: Крушевица (13, Срби), Волуја (47, Власи), Дубока (35, Власи), Нересница (48, Власи), Кучајна (непознати број српских домова). Од 143 дома само су 13 била српска (без оних у Кучајни), а 130 влашки. Сва ова насеља су постојала и године. По подацима тефтера митрополитског таксила звиждску нурију или парохију су фебруара године чинила следећа села Дајша (30 домова), Крушевица (16), Кучајна (8), Нересница (67), Дубока (30) и Волуја (60). Подаци истог тефтера, али за годину се разликују само толико што Крушевица има 15, а Нересница 60 домова. (Витковић Г., 1884, 146; Руварац Д., 1905, 127) Екзарх Јован Михајловић (1734. године) је забележио да у Крушевици постоје остаци старе цркве: камена, старовременаја, јешче ва време кнеза Лазара прављена, имат више од 200 љет, само зид дувари, крова не имат, и неколико икон стари, в неиже ничтоже ни книги црковние имат, ни одежди, ни потира, и сада како смо дошли есмо сакупили и друга села, која подлежит под крушевичком црквом, прво: Даиша, Нересница, Дубока, Волуја, све Власи, и Кучајна Србли, аидуци, и са благословением Вашего П. поставихом црковнога сина именем Сојана Лазића. На жалост, екзарх је пропустио да забележи коме је била посвећена. Парохијани су намеравали да на истом месту граде нову цркву и већ су били изнели грађу па су замолили екзарха да дође после Ускрса да се договоре око тога како ће започети изградњу нове цркве. Споменимо и да су Ризнић и Каниц видели остатке две цркве (или капеле) источно од тврђаве Чукарице код Кучева. (Руварац Д., 1905, 111 и 121; Ризнић М., 1888а, 35; Каниц Ф., 1999, 246) Мр Небојша Д. ЂОКИЋ, Оливра ДУМИЋ 65

67 Мр Небојша Д. ЂОКИЋ, Оливра ДУМИЋ Треба споменути и да су у Кучајни године постојали остаци старе цркве у висини до почетка свода. (Витковић Г., 1884, 146) Свештеник Павелиз Крушевице, син земљорадника Илије, био је Влах из Најдаша 1 где је, по екзарху Максиму, рођен око године, а где се и школовао на влашком и српском код попа Бранка. Рукоположен је на оба степена од владике Максима Несторовића на Васкрс године. Добио парохију крушевичку године. Није имао синђелију. Последњи пут се исповедио код јеромонаха Софронија из манастира Златице године. Зато му је екзарх Јован при визитацији фебруара године одредио за духовника јеромонаха Софронију Пећанину. Од књига је године имао један пслатир московски и један буквар влашки и словенски. Приликом визитације фебруара године није имао књига никаквих, а имао је само епитрахиљ и крст водични. Помало је шитао српски и нешто боље влашки. Није знао да поје, а готово да уопште није знао ни да служи. Сам је изјавио екзарху: како не служим тако и не знам, а книге не имам, откуда би могал изучити. Од породице је имао само старог оца и жену. Имао је и коња и кућу, и ништа више.(витковић Г., 1884, ; Руварац Д., 1905, 112, 127) У својој визитацији крајем године екзарх Јован углавном понавља све оно што је навео и почетком те године, осим што и Кучајну убраја у влашка села. Што се тиче црквишта у Крушевици наводи интересантан податак да се у њему служи само на Ускрс када Власи ту долазе на причешће и ниједном другом приликом. За црквеног сина поново је изабран Стојан Лазић.(Руварац Д., 1905, 121) У извештају са визитације крајем године за свештеника Павела понавља скоро све исто што је навео и почетком године. По њему он је родом из паланачке мукаде а васпитаван је само у Најдашу. Као ново наглашава да је двојезичан: Влах и Славенин. Премда је платио 30 форинти за синђелију екзарху Максиму још је није добио а то су посведочила и сва села његове парохије. Свештеник се жалио да Власи одбијају да му плаћају бир или било шта друго осим за знаменie. Због тога није могао да плаћа ни своје 1 По екзарху Јовану је био родом из паланачке мукаде а само се школовао у Најдашу. (Руварац Д., 1905, 112) обавезе па је изјавио ексзарху Јовану да ће побећи са парохије.(руварац Д., 1905, 121) Књаз Милош је 9/21. децембра године издао наредбу Н о 3523 о попису свију новосаграђених цркава у Србији. У извештају, добијеном по тој наредби из Пожаревачког округа, пише да је црква у Крушевици (храм Вознесење Господње), у капетанији звишкој, сазидана године. (Ђорђевић Т., 1926, 379) По подацима из пописа из године црква је сазидана године од стране обштества среза звишког и уз помоћ књаза Милоша који је приложио 500 гроша. (АС ДС II Бф1Н о 30/836, число 10, лист 15 17) И по списку Цркви трошком Његове Свјетлости Сазидане из године крушевичка црква је сазидана године уз прилог књаза Милоша од 500 гроша. (АС КК XXXV 867) Њена изградња је коштала 9000 гроша и ту суму је капетан звишки Мијаило Ђорђевић позајмио од кметова да мајсторима исплати радове. (АС-КК-XXI-1477) Ризнић бележи још неке интересантне податке о зидању цркве. Наиме, три километра источно од Горње Крушевице (Кучева), на брду, близу реке Посушца налазили су се почетком XIX веку остаци једне цркве. Њу су сељани Горње Крушевице сву раскопали и одвукли грађу те сазидали цркву кучевску. Ово потврђује у свом извештају књазу Милошу, од 15/27. децембар године и звишки капетан Мијаило Ђорђевић. (АС-КК-XXI-1477; Ризнић М., 1888а, 55) На месту где је била стара црква, крајем XIX века, били су виногради. Међутим, година коју даје Ризнић као годину зидања цркве, а то је година, сигурно није тачна, јер у време пописа, у јесен године црква не само да је готова него је и потпуно опремљена црквеним утварама укључујући комплетни иконостас. (Ризнић М., 1888а, 55) Митрополит Михаило такође тврди да је црква горњокрушевичка (храм Вознесеније Господње), саграђена од тврдог материјала године. (Митрополитъ Михаилъ, 1874, 25) Радосав Марковић наводи како је цркву у Крушевици градило године општество среза Жвидског уз књажеву помоћ од 500 гроша, што преузима Кашић. (Марковић Р., 1942, ; Кашић Д., 1960, 269) Коларић такође усваја годину као годину подизања цркве у Горњој Крушевици, али без навођења извора. (Коларић М., 199, 25) Др Радомир Милошевић и Драган Лазић такође 66

68 усвајају да је црква саграђена године. (Шематизам, 2003, 93) Црква се године налазила на крај села на једној узвишици крај пута, и имала је пространу порту. Била је саграђена од камена, имала је дрени свод и године је била у добром стању. Црква је године имала једно звоно, била је доста добро снабдевена црквеним утварама, а нешто слабије црквеним одејанијем и књигама. Располагала је са нешто готовине (102 гроша и 4 пара) и незнатним покретним имањем (965 ока кукуруза и 5 ока пасуља), док непокретног имања није имала. (АС ДС II Бф1Н о 30/836, число 10, лист 15 17) Црква је уништена у земљотресу године па се богослужење, једно време, вршило у школској згради. Данашња Црква вазнесења Господњег је подигнута Године, а осветио је митрополит Димитрије. Иконостас је пренет из старе цркве. (Шематизам, 2003, 93) У извештају, добијеном из Пожаревачког округа, а по наредби књаза Милош Но 3523 од 9/21. децембра године, пише да је црква у Нересници (храм Св. Вознесење Господње), у капетанији звишкој, сазидана године. (Ђорђевић Т., 1926, 380) По подацима из пописа из године нересничка црква (храм Св. Вознесенија Господњег) је сазидана године од стране обштества среза звишког. (АС ДС II Бф1Н о 30/836, число 9, лист 15 16) По подацима митрополита Михаила нересничка парохија је године припадала цркви у Горњој Крушевици. Он уопште не помиње цркву у Нересници. (Митрополитъ Михаилъ, 1874, 25) Интересантно је да и Ризнић износи податак по коме је нересничка црква из године. (Ризнић М., 1888а, 55) Радосав Марковић не помиње зидање цркве у Нересници а ни Кашић. (Марковић Р., 1942; Кашић Д., 1960) Коларић усваја, без навођења извора, да је нересничка црква подигнута године. (Коларић М., 1966, 25) Мијат Петровић је писмом писаним 17/29. октобра године у Крушевици известио књаза Милоша да је околни народ нашао једино способно место за цркву у селу Нересници у нахији звиждској и да је припремио грађу и све остале потребне ствари и тражи одобрење од књаза да сагради цркву. Књаз је писмо примио 19. октобра/1. новембра године и већ сутрадан 20. октобра/2. новембра писмено одговорио да одобрава зидање цркве. (АС КК XXI 386) По подацима из пописа из године нересничка црква Храм Св. вознесенија се налазила насред села, под брдом, крај пута и имала је средњу порту. Саграђена је године од целог обшества среза Звиждског. Саграђена је од плетера, олепљена, окречена и даском покривена. Те године је била у добром стању. Имала је једва задовољавајући број црквених утвара (није рецимо имала иконстас, већ само велику икону под распећем, 2 велике престоне иконе, 2 велике и 2 мале иконе, 2 иконе са крилима и икону у стаклу, имала је само један путир, дискос, звездицу итад) и готово да није имала црквених утвара (само појас са сребрним павтама и воздух од басме) и књига (само тестамент на мало коло). Црква није имала ни звона.(ас ДС II Бф1Н о 30/836, число 9, лист 15 16) Нересничка Црква Вознесеније Господње, премда у запуштеном стању, је постојала све до Првог светског рата када су је за време окупације спалили бугарски војници. Пред Други светски рат започета је нова црква на истом месту, али су рат и послератне прилике спречавале даљу изградњу. Радови на новој цркви у Нересници су настављени тек године. Парохијски дом је из Године, а сала из године. (Шематизам, 2003, 96 и 299) Клењска парохија У клењској парохији је било доста Влаха. Ова парохија је имала 7 села и то Клење (21, Срби), Раброво (25, Срби), Зеленике (16, по пола Срби и Власи), Мустапић (26, Власи), Мишљеновци (17, измешани Срби и Власи), Макце (16, Срби) и Чешљева Бара (61, Власи). Укупно је било 182 дома од чега је око 105 било влашких, а остало су били српски. (Витковић Г., 1884, ) Ако упоредимо ова села са Епшвилцовом картом видећемо да су године постојала све српска села, као и она мешовита, а да су влашка села Мустапић и Чешљева Бара настала између и године. Пошто се ова два села не јављају ни међу пустим селима Године, реч је очигледно о новонасталим селима. По подацима тефтера митрополитског таксила клењску нурију или парохију су фебруара године чинила следећа села: Чешљева Бара (83), Макци (15), Храброво (25), Мустапићи (33), Мишленовци (21), Зеленике (18) и Мр Небојша Д. ЂОКИЋ, Оливра ДУМИЋ 67

69 Клене (20). Подаци истог тефтера, али за годину се разликују само толико што Чешљева Бара има 70 домова. (Руварац Д., 1905, 132) Клењска парохија ни године није имала цркву па су парохијани, по указу митрополитовом, одлучили да нову цркву граде нову цркву у Раброву које је било на средрокраћи. Екзарх Јован наводи како је у Клену постојала стара црква која се налазила на супротној обали Пека. У то време, фебруара године црква је била пала и разрушена. Сви парохијани су приликом екзархове визите изразили пуну спремност да учествују у изградњи нове цркве у Раброву. Том приликом је екзарх за црквене синове поставио Николу Станојевића, кмета рабровског, и Јована Несторовића из Клења.(Руварац Д., 1905, 114) Свештеник клењски Петар Михајловић рођен је око године 2 у селу Бањани код Скопља. Отац Михаило му је био земљорадник. Учио је књигу у Пећи код јеромонаха Георгија. У ђакона и свештеника га је рукоположио темишварски владика Константин Грк око године. У Клењу је био од око године. Синђелију је добио од митрополита Мојсеја Петрвића. Литургију је служио два пута годишње. Осредње је читао, али уопште није знао да поје, јер то није ни учио. Духовник му је био јеромонах Алексеј Хоповац коме се последњи пут исповедио године. Имао је белу одежду од платна, стари епитрахиљ од свиле и крст. Имао је за оно време прилично много књига: 2 српска октоиха на осам гласова, један лазаревац српски, требник московски, 2 миније на мало коло (празнични и општи). Имао је два сина, старијег ожењеног који је радио као абаџија, и млађег којег је дао у школу. Поред куће поседовао је виноград од 3 мотике, 4 вола, 2 краве и 2 коња. (Витковић Г., 1884, 139 и 175; Руварац Д., 1905, 114) Када је екзарх Јован дошао у визитацију крајем Године, утврдио је да старо црквиште у Клењу стоји као што је и било, а да су се парохијани у међувремену предомислили и одлучили да не зидају нову цркву у Раброву (Храброво). Тек уз велики притисак и грдњу ексзарха и писмено наређење архиепископово, одлучили су, али нерадо, да наставе са припремама за изградњу нове цркве. Екзарх је записао да нема горих људи и нурије у екзархату. Све пустахије и пушкари, непокорни како екзарх наводи не смеш им ни доћи у обилазак. Оба црквена сина су остала иста као 2 По екзарху Максиму, рођен је (у Скопљу), а по екзарху Јовану године (у Бањану код Скопља). и почетком године - Никола Станојевић из Храброва и Јован Несторовић из Зеленике. Подаци о попу Петру су углавном исти као и у претходној визитацији. Међутим, екзарх попа Петра није затекао на парохији. Овај се бојао да ће му парохија бити одузета, јер није платио ни за синђелију а ни друге обавезе митрополији, па је продао своја 4 вола и узео унука (једино дете његовог сина) који је учио школу у Пожаревцу и отишао од куће рекавши укућанима да иде у Турску одакле је дошао да се покалуђери.(руварац Д., 1905, ) Најстарији познати свештеник у Раброву је био јереј Панта (Пантелеимон) Јанковић кога је 3/15. августа године рукоположио Митрополит Дионисије у манастиру Витовници. Панта је године био намесник, пребивао је у Раброву и имао је синђелију на парохију. (АС Државни Совјет РНо 196/837, число 84. лист 62) У извештају, добијеном из Пожаревачког округа (тачније од печког капетана Степана Катића), а по наредби књаза Милош Но 3523 од 9/21. децембра године, пише да је црква у Раброву (храм Св. Петра и Павла), у капетанији печкој, сазидана у време Карађорђевог владања. (Ђорђевић Т., 1926, 380) По подацима из пописа из године рабровска црква (Храм Св. апостола Петра и Павла), у срезу Пекском, је сазидана у време Карађорђевог владанија од они парохијани. (АС ДС II Бф1Н о 30/836, число 11, лист 16 19) Јоаким Вујић је рабровску цркву обишао 10/22. августа године. Он наводи како је с кметом отишао к церкви, која је от плетера и весма стара, пак је много пути од Турчина пазена и харана била. Тко је пак перви основатељ ове церкве био, докаљати ми се није могло; него је храм Свјати верховни апостоли Петр и Павел. Свештеник при цркви је тада, године, био, већ споменути, Пантелеимон Јанковић који је уједно био и намесник. (Вујић Ј., 1901, 80) По подацима митрополита Михаила црква рабровска, храм је Св. апостоли Петар и Павле, саграђена је од слабог материјала године. (Митрополитъ Михаилъ, 1874, 26) Пошто је црква у Раброву саграђена у време Првог српског устанка њено зидање не помињу ни Радосав Марковић а ни Кашић. (Марковић Р., 1942; Кашић Д., 1960) Међутим, интересантно је да Коларић позивајући се на Јоакима Вујића тврди да је године подигнута нова црква, нешто угледнија и од бољег материјала него претходна. (Коларић М., 1959, 10; Коларић М., 1966, 25 али у овом другом случају без навођења извора) Не знамо како је Коларић из Вујића 68

70 извео такав закључак, али тога код Вујића нема, већ тај податак постоји код митрополита Михаила. Вујић напротив тврди да је црква веома стара и да је више пута обнављана. (Митрополитъ Михаилъ, 1874, 26) Др Радомир Милошевић и Драган Лазић такође усвајају да је црква у Раброву подигнута године премда спомињу извештај капетана Степана Катића. (Шематизам, 2003, 96) По подацима из пописа из године рабровска црква Храм Св. апостола Петра и Павла се налазила насред села, на равном месту крај пута, али са веома малом портом. Цркву су саградили сами парохијани за време владања Карађорђевог. Саграђена је од дрвета и покривена са лошим дрвеним покривачем. Иначе је, осим покривача, била у добром стању. Била је одлично опремљена црквеним утварам (рецима имала је чак два иконостаса, распеће са две стране иконе, икону под распећем, двери, две престоне иконе, две велике иконе, 6 иконе са крилима, 10 малих московских икона, две певнице, камену купељ, два проста стола, дрвену столицу итд) а нешто слабије црквеним одеждама (два епитрахиља, појас, два стихара и два фелона и једне наруквице) и књигама (10 књига). Црква је поседовала само једно звоно а од готовог новца је имала 169 гроша и 17 пара.(ас ДС II Бф1Н о 30/836, число 11, лист 16 19) Средњевска или десинска парохија Средњевска парохија је имала 5 села Средњево (20, Срби и Власи), Влашки дол (20, Срби), Десине (32, Срби), Пешчаница (17, Срби), Шумово (17, Срби). Укупно, дакле, 106 домова од који десетак влашких а све остало српски. По подацима тефтера митрополитског таксила десинску нурију или парохију су фебруара године чинила следећа села Пешчаница (18), Десина (30), Влашки До (29), Средњево (21) и Шумово (18). Подаци истог тефтера, али за годину се разликују само толико што Влашки До имао 27 домова. (Витковић Г., 1884, ; Руварац Д., 1905, 132) Ако овај попис упоредимо са оним из године видећемо да се сва села јављају и Године, с тиме што су Средњево и Десине били пусти, а остала села су била насељена. Значи, једино село са Власима Средњево, било је године пусто. Црква у Десини се први пут помиње у извештају екзарха Јована Михајловића из године црков порушена сва, старовремена, јешче за времена турецкого, прављеа, и пала и сокрушала се до земљи. Екзарх је наложио верницима да нову цркву саграде у атару села Десине, али на средокраћи између села Пешчаница, Влашки Дол, Средњево и Шумово, тј. на средокраћи између села припадајућих парохији. Парохијани су обећали да ће до Ускрса изнети сву потребну грађу, а да након тога дође екзарх и присуствује прикупљану средстава за изградњу цркве и самом почетку радова на новој цркви. Током визитације фебруара године екзарх је за црквеног сина поставио кмета Лазара Јовановића.(Руварац Д., 1905, 115) Подаци о свештенику десиначком Николи се разликују код ексзарха Максима и екзарха Јована. По подацима екзарха Максима из године свештеник десиначки Никола је рођен око године у Новом Пазару, а школовао се у Пећи. Рукоположио га је владика ваљевски Григорије око године. Служио на Косову 28 година. Од године службовао у Десини.(Витковић Г., 1884, 141) Подаци које даје екзарх Јован фебруара године се доста разликују. По њему Никола Марковић је био родом из Истока код Пећи. Никола се родио вероватно године, а књигу је учио у Пећи код игумана Антонија. У ђакона и свештеника га је рукоположио ваљевски владика Григорије око године. Духовник му је био јеромонах Василије Пећанин од кога је добио сведителствовано писаније године. Добро је читао по старом, а добро је и појао. Није баш најбоље служио литургију. Одежду је имао белу од платна и 2 дрвена крста. Од књига је поседовао: српски псалтир, српску литургију, српски молитвеник и српски требник. Имао је два сина једног ожењеног, и млађег од 20 година неожењеног. Поседовао је два вола, две краве, једног коња и виноград од 10 мотика. Никола је много пио, ишао је сваки дан у механу где је пио углавном ракију. Није носио мантију, већ се облачио као и остали народ. Уопште се није могло познати да је свештеник. На захтев екзарха Јована писмено се обавезао да ће оставити пиће.(руварац Д., 1905, 116) Егзарх Јован је и ову парохију обишао крајем године. Од нових података, у односу на оне забележене почетком те године, битан је да су шиндру за нову цркву прикупили и изнели још пре 4 године и да је она у међувремену Мр Небојша Д. ЂОКИЋ, Оливра ДУМИЋ 69

71 Мр Небојша Д. ЂОКИЋ, Оливра ДУМИЋ сва изгњила. Парохијани су, премда прилично несложни, ипак имали намеру да праве нову цркву, али су одбијали да раде на њој док се не реши питање свештеника. Дотадашњи свештеник Никола Марковић је био пијаница и није уопште вршио своју дужност како треба. По предању ову прву цркву је саградио неки сточарски трговац Десимир из Десине. Предање каже да су се на месту где се налази црква налазили Десимирови обори и колибе. Десимир је више пута сањао да на томе месту треба да подигне цркву, али је он учинио тек када му је умрла кћи јединица. Онда је срушио оборе и те је на њиховом месту подигао цркву и посвето је Св. 40 мученика Младенцима. Неки су, опет, говорили како је цркву саградио када је пропао са трговином. (Петровић Ж., 1939, 246) У извештају, добијеном из Пожаревачког округа,а по наредби књаза Милош Но 3523 од 9/21. децембра године, пише да је црква у Десињу (храм Четрдесет мученика), у капетанији рамској, сазидана године. (Ђорђевић Т., 1926, 380) По подацима из пописа из године десинска црква (храм Св. Четрдесет мученика), у срезу рамском, је сазидана године од обштества десинског. (АС ДС II Бф1Н о 30/836, число 16, лист 26 28) По подацима митрополита Михаила црква десинска, Храм Св. четрдесет мученика, саграђена је од слабог материјала године. (Митрополитъ Михаилъ, 1874, 26) Грађење десинске цркве не помињу ни Радосав Марковић ни Кашић. (Марковић Р., 1942; Кашић Д., 1960) Коларић, без навођења извора, усваја годину као годину подизања цркве у Десину. (Коларић М., 1966, 25) Др Радомир Милошевић и Драган Лазић се не изјашњавају када је саграђена десинска црква, али износе податак да је цркву осветио митрополит Петар године (Шематизам, 2003, 87) што наравно не може да буде тачно, јер је Петар постао митрополит тек године. Како год било, по предању, Десимирову цркву су сељаци порушили негде у време почетка владавине књаза Милоша и на њеном месту саградили нову цркву брвнару искористивши камење из турског гробља за зидање њених темеља. Цркву су покрили трском. (Петровић Ж., 1939, 246) Овај опис цркве одговара цркви саграђеној негде године. Црква је иконостас добила вероватно године о чему су сведочиле две престоне иконе дароване цркви новембра године. У ствари, све до 1929.године црква је имала прост иконостас од офарбаних дасака. (Петровић Ж., 1939, 247) Интересантно је да Ж. Ј. Петровић наводи да је у цркви постојао антиминс који је освештао митрополит Петар 12/24. маја године у београдској цркви Свјатих Архистратигов за цркву Десинску. (Петровић Ж., 1939, 248) Или Петровић није добро прочитао датум на антиминсу или име митрополита пошто Петар није био митрополит Србије 12/24. маја године. У попису се спомиње нови антиминс што значи да га је црква добила до године. У ствари, ми мислимо да га је црква управо и добила 12/24. маја године и да је Петровић број 6 погрешно прочитао као број 0. Наравно, ако је стварно реч о антиминсу митрополита Петра. У време пописа године при цркви су постојале две парохије средњевска и десинска. Свештеник на средњевској парохији је био јереј Трифун Јанковић који је живео у Средњеву и кога је у Београду 6/18. јула године рукоположио митрополит Антим. На десинској парохији свештеник је био јереј Благоје Радошевић који је живео у Десини и кога је у Пожаревцу 23. априла/5. маја године рукоположио митрополит Петар. Јереј Благоје је умро 29. децембра године/10. јануара године. (АС - Државни Совјет РН о 196/837, число 93, лист 62; Петровић Ж., 1940, 28) У Десини је постојало предање да је при десинској цркви године свештеник био неки пречанин Жеравица који је живео у Печаници. Из пописа свештеника из године видимо да то није тачно и, ако је заиста постојао неки поп Жеравица, то је морало бити само до године (када је рукоположен, већ споменути, Благоје Радошевић). Жеравица је и умро у Печаници, а сахрањен је у порти десинске цркве али му се гроб не зна. (Петровић Ж., 1940, 27) По подацима комисије која је радила попис године десинска црква, Храм Св. 40-мученика је била саграђена у осредњој порти, на крај села под брдом, крај пута близу једног потока. Црква од земље набијене, трском покривена, по подацима комисије, саграђена је године средствима обштества десинског и у другој половини године била је у рђавом стању. Црква је била, за оно време, добро снабдевена црквеним утварима и премда се не помиње иконостас 70

72 имала је знатан број икона. Поседовала је, између осталог, једне двери, 2 иконе престолне велике, једну велику икону, 16 московских икона и 19 икона са крилима. Црква је била знатно слабије снабдевена црквеним одејанијем и књигама (на пример, имала је само 8 књига). Црква је имала и једно звоно. Од готовине црква је поседовала 305 гроша и 35 пара. Десинска црква године није поседовала никакво покретно ни непокретно имање. ( АС ДС IIБфI- Н о 30/836, число 16, лист 26 28) Негде после године, али по предању, за време прве владе књаза Милоша на истим темељима озидана је црква са зидовима од печене цигле покривена ћерамидом. (Петровић Ж., 1939, 246) То значи да је озидана негде године ако је предање поуздано. Ћерамида је скинута са цркве године и црква је покривена црепом. Садашњи иконостас осликао је године Јосиф Вучетић из Београда. Парохијски дом је из године. (Шематизам, 2003, 87) Градиштанска парохија Градиштанска парохија је године имала само 4 насељена места Градиште (50, Срби), Кусић (25 Срби и Власи), Триброде (15, Срби) и Пожежена (10, Срби). Као што видимо од 100 домова, највише 15 је било влашко, а остало су били српски. Сва села су постојала и године. По подацима тефтера митрополитског таксила градиштанску нурију или парохију су фебруара године чинила следећа села Триброда (16), Кусићи (22), Градиште (50) и Пожежена (12). Подаци истог тефтера али за годину се не разликују од претходног. (Витковић Г., 1884, 145; Руварац Д., 1905, 132) Црква Светих архистратига у (Великом) Градишту помиње се први пут за време аустријске владавине северном Србијом почетком XVIII века. Егзарх Јосиф Стојанов помиње ову цркву у извештају из године. Егзарх Максим Радковић у свом извештају из године даје детаљнији опис градиштанске цркве. Црква је била саграђена од дрвета, покривена црепом и убељена кречом. По Максиму саграђена је године. Освештена је руком вдадике Стефана. Антими(н)с је био митрополита Мојсија Петровића. У олтару је била камена трпеза покривена мусулом црвеним, и по трапези чирака од меди два, и проскомидија древена, покров од картуна, у проскомидији чирак од туча један, путир и кашика, дискос, звездица од калаја, дарка свих три од свиле црвене. Одежди црковни фелона два од беза бела, и стихар од беза бела један, и наруквице од свиле црвене, и појас са павтами меденим, петрахила не имејет; него свештеничаски. Постојао је и иконостас: Споља преддверија од картуна; икона са стране десне три, а с леве две, и двери старе; кандила медена пет и два чирака древени. Црква је од књига имала: псалтир србски, октојих србски, петогласнив србски, требника два србска, апостол србски један. У женској припрати се налазила камена крстионица док миропомазанија није било. Црква је имала звоно. Црква је од књига имала: псалтир србски, октојих србски, петогласнив србски, требника два србска, апостол србски један. Свештеник Никола Милић је био родом из Лувиковје, и рукоположен је на оба степена од митрополита Мојсеја Петровића. Од књига је имао: полустав московски, требник московски, евангелије србско, литургија србска. Исповедао се духовнику архимандриту Василију Пекском последњи пут о Васкрсенију године. Правило држит и летургију појет. Имао је сина и сингелију митрополита Мојсија Петровића. Међутим, јереј Никола Милић је умро пре краја те године. (Витковић Г., 1884, , 193; Руварац Д., 1905, 108 9) Егзарх Јован Михајловић у извештају за годину пише Градиште има цркву Светих Архистратига Михаила и Гаврила: Старовремена, како сазидата има 12-т лет, плотом и древом дувари, повапљена блатом и кречом побељена. Олтар је био мали, трпеза камена, покривена са 2 бела покрова и једним од црвеног мусула. На трпези су биле свете мошти у дрвеној кутији и два свећњака од туча. Проскомидија је била дрвена и завеса од чита на проскомидији, један свећњак и умиваоница од камена, путир и дискос од жутог лима, звездица од пиринча, ложица од калаја, дарци светих од свиле дамаске, аер од жуте свиле (на крајевима подеране), темно прграђено даскама, на врху темена слика на папиру Христовог страдања насликана на римски начин. Преко темна постављен је био чит. Икона сапрестолних је било 15, што малих, што великих. Испод икона чит. Старе двери са три завесе од белог беза, 4 кандила од туча, 2 стаклена свећњака и 2 велика камена свећњака. Аналогион од дрвета покривен читом. У наосу је био архијерејски сто и 20 других столова. Црква је поседовала и сребром оковани и позлаћени крст Мр Небојша Д. ЂОКИЋ, Оливра ДУМИЋ 71

73 Мр Небојша Д. ЂОКИЋ, Оливра ДУМИЋ купљен за 20 форинти, две црквене оругве од мусула, кадионицу од туча, два калајна тањира, анафорнице, мало звоно за оглашење. Црква није имала свода, била је попатосана циглом а покривена храстовом шиндром на којој је постављена цигла. На цркви су била два крста један од калаја, а други од дрвета. Припрата је била преграђена оплотом и обељена кречом. У припрати су биле 2 нове и једна стара икона, 2 дрвена свећњака, дрвени тетрагон, два кандила од туча и један стол. Ту се налазио и сандук у коме су се налазиле црквене ствари, а у њему су чувани и тамјан и свеће. Црква је имала две свилене црквених одежди, нов свилени стихар, појас тканицу, наруквице од чита. Од књига је имала: тестамент московски, литургију српску, октоих српски, петогласник лазаревац, 3 стара српска молитвеника, псалтир српски и апостол московски. Звоник је био саграђен од четири храстова дирека. Звоно је било средње величине. Порта је била ограђена плотом и имала је врата. Цркву је освештао епископ Стефан Љубибратић. Јануара године црквени син је био Николај Грк који је пристајао да то остане само до ускрса. Исту цркву Градиштанци су на ново обновили на садашњу визитацију про љето 1735-то. Свод нов направили. (Руварац Д., 1905, 108 9, 132 и 154) Умрлог свештеника Николу Милића је заменио, још године млади свештеник Никола Илић, рођен вероватно године у Градишту. Његов отац Илија је био земљорадник. Никола је књигу учио код покојног градиштанског свештеника Николе Милића. У ђакона и свештеника га је године рукоположио владика Максим Несторовић. У време визитације почетком године још увек није имао синђелију на парохију. Духовник му је био архимандрит Василије Пећки код кога се исповедио године. Знао је да чита по старом, али не баш најбоље, јер је много грешио. Умео је, колико-толико, да поје осмогласнице на господи возвах и уопште за нужду је могао у цркви оно што је неопходно опојати. За литургију неопходну ерувику и причестну је знао, научио их је у Пожаревцу. Није знао десет божјих заповести па му је наређено да их научи. Од одежде је имао само нов епитрахиљ од црвеног дамаска и крст водични. Од књига је имао московски псалтир на средње коло и московски требник. Живео је заједно са два ожењена брата и једним неожењеним од 15 година. Кућа им се налазила близу цркве. Од имања браћа су имала коња и кола, 3 вола, 2 краве и 15 оваца. И ништа више. Нису били ослобођени пореза, већ су давали и порцију и кулук. И поред митрополитовог писменог захтева да се свештеникова породица ослободи од давања као што је био случај и са другим свештеницима остали житељи Градишта нису хтели да то прихвате. Због тога је екзарх Јован Михаиловић послао и јереја Николу на учење све док Градиштанци не прихвате митрополитово наређење. Тако је Велико Градште једно време остало без свештеника. Ипак, након неколико месеци су прихватили митрополитов захтев да свештеникова кућа не даје порцију и кулук па се јереј Никола вратио у Велико Градиште.(Руварац Д., 1905, 109) Екзарх Јован је обишао цркву у Градишту 3 и крајем године. Јован изриком наводи да је затекао стање готово исто као и током претходне визитације, осим што је направљен нови свод и изидана камена проскомидија. Додао је и антиминс који је црква добила од архиепископа Мојсеја Петровића, а који је није навео у претходној визитацији. Парохијани су рекли екзарху да намеравају да саграде и женску припрату. Епитроп је још увек био Николај Втика Грк, а у међувремену је за црквеног сина постављен Јован Марковић. Што се тиче попа Николе Илића, он је и даље имао проблема са житељима Градишта који су пристали да један његов брат буде ослобођен давања царске порције, али нису пристајали да и други буде ослобођен. Због тога је поп Никола, на захтев екзарха Јована да скупи паре за синђелију, рекао да ће синђелију узети само ако му и други брат буде ослобођен давања царске порције. Иначе оба брата су му била ожењена. У нурију попа Николе крајем године су улазила села Градиште, Триброда, Кусићи и Пожежена.(Руварац Д., 1905, ) Са осталим народом током рата године емигрирао је из Србије у Аустрију и градиштански свештеник Живко Вучић, који се населио у Белој Цркви. Владика темишаварски Јован Јовановић Шакабента, поднео је, 21. јануара године, извештај Илирској канцеларији, о способностима и заслугама свештеника који су остали у Аустрији. По његовом мишљењу свештеник Живко Вучић је био неспособан за свештеника у Банату. (Павловић Д., 1910, 215 и 216 нап. 1) Градиштанци су своју цркву поново обновили, вероватно, године. 4 Наиме, у извештају, добијеном из 3 У оригиналу пише Градишка а не Градиште. 4 Није јасно зашто др Радомир Милошевић сматра да је реч о потпуно другој цркви, кад је јасно да је реч о истој, само обновљеној цркви. 72

74 Пожаревачког округа, а по наредби књаза Милош Но 3523 од 9/21. децембра године пише да је црква у Великом Градишту (храм Св. Аранђео 8. новембра по старом), у капетанији печкој, сазидана године. (АС КК XXI 1474; Ђорђевић Т., 1926, 380) По подацима из пописа из године црква у Великом Градишту (Храм Св. Архангела Михаила), у срезу пекском, је сазидана године трошком обштетсва велико градиштанског. (АС ДС II Бф1Н о 30/836, число 14, лист 22 25) Радосав Марковић не спомиње грађење градиштанске цркве а ни Кашић. (Марковић Р., 1942: Кашић Д., 1960) Коларић усваја, без навођења извора, да је градиштанска црква подигнута године (Коларић М., 1966, 25) премда је у свом претходном раду не помиње. (Коларић М., 1959) Први, додуше штури, опис велико градиштанске цркве дао је Јоаким Вујић који је обишао Велико Градиште 8/20. августа године. Он наводи: На среди ове варошице находи се једна церква која је многократно од Турака паљена и робљена била, а христијани су је свагда опет возобноваљавали и подизали. Храм ове цркве јест С. Архангел Михаил, 8.го ноемврија, а перви основатељ ове церкве тко је био, дознати нисам могао. Преко пута, недалеко от церкве, находи се и једно добро уреждена школа с 30 ученика и учитељем. (Вујић Ј., 1901) По подацима Павла Васића, у Великом Градишту је године рађен иконостас на зографски начин. (Васић П., 1990, 195) Касније ће у Градишту радити академски сликар Јован Исајловић. (Јовановић М., 1987, 86) По подацима комисије која је радила попис године црква великоградиштанска Храм Св. Архангела Михаила се налазила усред вароши, на равном месту покрај пута и имала је осредњу порту. Саграђена је године средствима обшчества великоградишког. Саграђена је од земље и те године је била у добром стању. Била је једна од најбоље опремљених цркава у књаз Милошевој Србији. Била је одлично снабдевена црквеним утварама (између осталог, једно сребрно и 9 калајних кандила, два полијелеја стаклени и од туча, иконостас, украшено темпло с дверима и престолним иконама, икона средња са 3 мала сребрна венца, 4 иконе московске, 7 икона с крилима, 3 велике старе иконе, икона од хартије, два путира итд.), црквеним одеждама (4 епитрахиља, 11 ђачких стихара, 3 фелона, 3 воздуха итд) и књигама (18 књига). Црква је имала 2 звона. Од готовог новца имала је 1000 гроша, а на облигацијама је имала 2580 гроша. Од непокретног имања изван цркве имала је један дућан који се издавао на кирију, и плац на коме су била саграђена 6 туђих дућана на које је примала годишњу кирију (укупно 180 гроша годишње на све дућане). (АС - ДС - IIБфIН о 30/836, число 14, лист 22 25) У место ове старе цркве од плетера, по подацима митрополита Михаила, сазидана је од тврдог материјала године нова црква, чији је храм Св. архистратига Гаврила. (Митрополитъ Михаилъ, 1874, 25) Др Радомир Милошевић наводи како је нова градиштанска црква Светих Архангела Михаила и Гаврила грађена од до године. Освећење је извршио године митрополит Петар. Зидни живопис су извели Димитрије Посниковић и Јован Исаијиловић Млађи. Садашњи иконостас је осликао Настас Стефановић, родом из Великог Градишта. (Шематизам, 2003, 85) Бикотиначка или баричка парохија Бикотиначка парохија је године имала 6 насељених места - Бикотинци (20, Срби), Миљевићи (6, Срби), Мрчковац (4, Срби), Барич (12, Срби), Бикиње (8, Срби), Крушевица (10, Срби). Ово је била бројчано мала парохија са свега 60 домова, и то све српских. По подацима тефтера митрополитског таксила баричку нурију или парохију су фебруара године чинила следећа села: Мрчковац (4), Милевићи (7), Барич (15), Крушевица (10), Бикотинци (18) и Бикине (9). Подаци истог тефтера, али за годину се не разликују од претходног. Свештеник бикотиначки Илија Димитријевић је рођен око године у Пожаревцу 5 где је учио и књигу код Павла мештера. У ђакона га је рукоположио митрополи Мојсеј Петровић, 6 а у свештеника владика Николај Димитријевић године и одмах је постављен у Бикотинце. Илија је године имао свој окрут: одежду од бела платна, епитрахиљ од црвена мусула и наруквице од црвене свиле. Од књига је имао требник московски, псалтир србскаштампа, илетургија србскаштампа, а све ове књиге је узео из пожаревачке цркве. Имао је два сина Пантелију од 6 и Саву од 4 године. Живео 5 Његов отац Димитрије је био бузаџија. 6 По подацима ексрха Максима у оба чина га је рукоположио владика Николај Димитријевић. (Витковић Г., 1884, 138 и ). Мр Небојша Д. ЂОКИЋ, Оливра ДУМИЋ 73

75 Мр Небојша Д. ЂОКИЋ, Оливра ДУМИЋ је у селу Бикотинци, а служио у цркви у Баричу. Духовника је имао, последњи пут се исповедао оцу архимандриту Василију Пећскому, о Васкрсенију године. 7 Правило обдржава, летургију појет, сингелију не имејет. Екзарх Јован даје нешто другачије личне податке о њему. По Јовану јереј Илија нема своју породицу, а од имовине има само једног коња и малу кућу. Одежду је имао белу од беза и стихар и појас тканице, наруквице, половни епитрахиљ од жуте дамаске свиле и крст водични. Од књига је имао само мали московски требник. Добро је читао, али је врло слабо појао. (Витковић Г., 1884, 138 и ; Руварац Д., 1905, 131) Црква Светих четрдест мученика помиње се у селу Баричу у извештају екзарха Максима Радковића из године. По подацима Максима Радковића из године црква баричка је била стара и расипата, летургија не појет се, никакове службе не имејет, книга не имејет, окрут не имејет ничто своје потребно. (Витковић Г., 1884, 178) Екзарх Јован Михајловић је фебруара године записао нешто више: Црквиште старовремено је, јешче прежде турецкого времене, отнележе саграждена била, сказаше људи, когда смо ишли гледати ван села, вешчше от двеста љет, пала и сокрушила се до земли... Интересантно је да се у цркви још увек налазило десетак старих икона, оштећених од кише и других временских недаћа. Екзарх је са сељацима покупио иконе и пренео их у попову кућу на чување. Иначе, црква није поседовала никаквог новца нити других материјалних добара. Екзарх је одлучио да се дотадашња бикотиначка нурија подели на два дела тако што би села Барич, Бикиње, Мрчковац и Милевић остали под баричку цркву док би села Бикотинци, Триброде, Кусићи и Доња Крушевица потпала под будућу, планирану, бикотиначку цркву. Сељани Барича и осталих села која су требала да потпадну под баричку нурију су обећали екзарху Јовану да ће по Ускрсу започети изградњу нове цркве и да због тога ако може екзарх тада дође код њих. Током визитације екзарх је за црквеног сина поставио Милка Кузмића из Барича а касније је требало да одреди још једног из неког од других села баричке нурије. (Руварац Д., 1905, 109) 7 По подацима екзарха Јована духовник му је био јеромонах Исаија из манастира Тумана, који је крајем године побегао у Турску. Илија је имао писмену потврду од Исаије из године. (Руварац Д., 1905, 110) Интересантно је да на другом месту ексарх Максим тврди како је у Бикотинцима била стара црков од древа, разорена. Пошто на истом месту, такође спомиње и село Барич а да не каже ништа о баричкој цркви готово је сигурно да је реч о баричкој цркви. Иначе, у то време Илијини парохијани су ишли на службу у манастир Туман. (Витковић Г., 1884, 139) Приликом визитације екзарха Јована фебруара године обор кнез Никодим из Бикотинаца са целим селом Бикотинцем и селима Кусић, Триброде и Доња Крушевица су изјавили да имају намеру да у Бикотинцу саграде цркву. Екзарх је за црквеног сина поставио обор кнежевог сина Лазара Никодимовића а за епитропа самог обор кнеза Никодима. Отац и син су обећали да ће сами за нову цркву дати 100 форинти и замолили су екзарха да дође по Ускрсу да би се сазвали сељани и из осталих села да би се прикупила средства за зидање нове цркве. Истовремено тада је требало да им екзарх одреди место за нову цркву.(руварац Д., 1905, ) Када је екзарх Јован дошао у визитацију крајем године затекао је у Баричу срушену црквицу у истом стању као и почетком године. Парохијани су грађу за нову цркву изнели, али су екзарху изјавили да су одустали од намере за изградњом нове цркве. Црквени син је и даље био Милко Кузмић, а под стару срушену цркву су потпадала села Бикине, Мрчковац, Милевићи и Барич у коме се налазило црквиште. Насупрот Баричанима сељаци из Бикотинаца су током године не само ископали и озидали темеље, већ и започели градњу зидова нове цркве и то на месту где црква никад раније није постојала. Изградњу цркве им је допустила администрација темишварска која је дозвољавала слободну изградњу и цркава по Банату. Црквени син је и даље био Лазар син обор кнеза Никодима. Цркви у изградњи су потпадала села Бикотинци и Крушевица (10 кућа) док су села Кусићи и Триброди који су раније такође припадали овој парохији одлуком екзарха Максима предата попу у Великом Градишту. Екзарх Јован је предложио митрополиту да ова два села врати бикотиначкој цркви која је ближа премда их дели река Пек.(Руварац Д., 1905, 120) Црква у селу Бикотинци се први пут спомиње у литератури код Јоакима Вујића који је ово село обишао 8/20. августа године:... а на среди овог села јест церква средње величине, која унутри лепо и по начину 74

76 христијанском уреждена јест. Храм церве јест С. пророк Јеремиј, коме торжество бива 1.го маја. (Вујић Ј., 1901) У извештају, добијеном из Пожаревачког округа, а по наредби књаза Милош Но 3523 од 9/21. децембра године, пише да је црква у Бикотинцу (храм Св. Јеремија), у капетанији речкој, сазидана године. (Ђорђевић Т., 1926, 380) По подацима из пописа из године бикотиначка црква (Храм Св. пророка Јеремије), у срезу речком, је сазидана године трошком њених парохијана. ( АС ДС II Бф1Н о 30/836, число 4, лист 10-11) Радосав Марковић не спомиње изградњу цркве у Бикотинцу, као ни Кашић. (Марковић Р., 1942; Кашић Д., 1960) Коларић усваја годину као годину подизања цркве у Бикотинцу, (Коларић М., 1966, 25) премда је ни он у једном свом ранијем раду не спомиње. (Коларић М., 1959) Архивских података о бикотиначкој цркви, из времена њене градње - па и из нешто каснијег времена, по свему судећи нема сачуваних. Једини податак који смо нашли о бикотиначкој цркви до године је податак да је бикотиначки јереј Андреја Поповић умро 20. фебруар године (по старом календару) након чега је смољиначки протојереј извршио привремену прерасподелу бикотиначке парохије што му је, накнадно, одобрено из Митрополије. ( АС - Државни Совјет - РН о 196/837, лист 82; АС Митрополија - Но. 172/36) По подацима комисије која је радила попис године бикотиначка црква, Храм Св. пророка Јеремије, налазила се насред села. Равна, мала порта, лежала је између два пута. Црква од земље набијена, с рђавим даскама покривена, по подацима комисије, саграђена је године средствима парохијана и у другој половини године налазила се у добром стању. Црква је била, за оно време, одлично снабдевена црквеним утварима (поседовала је, између осталог двери, две престоне иконе, једну малу Богородичину икону над дверима, 12 икона с крилима и 10 малих московских икона), а доста добро снабдевена црквеним одејанијем и књигама. Црква још увек није била добила ни једно звоно. Имала је само 41 грош готовине и 750 гроша на облигацији. Бикотиначка црква године није поседовала никакво ни покретно ни непокретно имање. (АС - ДС - IIБфIН о 30/836, число 13, лист 20 23) На месту ове старе цркве од плетера, по подацима митрополита Михаила, сазидана је од тврдог материјала године нова црква, чији је Храм Св. пророк Јеремија. (Митрополитъ Михаилъ, 1874, 26) По др Радомиру Милошевићу и Драгану Лазићу црква Светог Пророка Јеремије је подигнута од године. Осветио је митрополит Михаило. Иконостас је осликао Димитрије Посниковић. Обновљена је године. Парохијски дом је подигнут године. (Шематизам, 2003, 83) Село Бикотинци је указом књаза Милана године променило име у Браничево на предлог и молбу тадашњег пароха бикотиначког Михајла Поповића. (Момировић П., 1939, 50) Голубачка парохија Голубачка парохија је имала 6 насељених места Голубац (42, Срби,), Војилово (21), Малешево (8), Добра (35), Двориште (17, Власи) и Радошевци (10, Срби). Укупно је било 133 дома. По подацима тефтера митрополитског таксила голубачку нурију или парохију су фебруара године чинила следећа села Голубац (43), Воилово (27), Малешево (8), Двориште (31), Радошевци (13) и Добра (30). Подаци истог тефтера али за годину се разликују само толико што Двориште има 28 домова. Свештеник голубачки Никола Петровић је рођен око године у Морачи у Херцеговини где је и у манастиру Тушину учио књигу. У Голупцу је био свештеник од око године. У време визитације екзарха Јована фебруара године поп Никола је био врло болестан чак је екзарх сматрао да је овај на самрти. Парохијане у Добри је и године опслуживао свештеник Стојан из села Љубкова са друге стране Дунава који је припадао епархији владике Максима. (Витковић Г., 1884, , и 176; Руварац Д., 1905, 113, ) Митрополит београдски је први пут посетио Голубац године. Ту је оставио своје коње пре него што је лађом кренуо у обилазак Крајине. (Поповић Д., Богдановић М., 1958, 37) У Голупцу је, вероватно, године саграђена црква чији храм био Св. Архистратези. По опису екзарха Јована из фебруара године била је то прилично велика црква саграђена од камена са пространим олтаром. Часна трпеза је била од камена са плочом на врху, са два стара покрова (један бели) и једним новим од чита. На трпези свете мошти су се чувале у покривеној дрвеној кутији. Поред кутије Мр Небојша Д. ЂОКИЋ, Оливра ДУМИЋ 75

77 Мр Небојша Д. ЂОКИЋ, Оливра ДУМИЋ је био свећњак од туча. Премда црква није била освештана, имала је нов антиминс митрополита Мојсеја Петровића. Проскомидија је била од камена и налазила се у зиду као и умиваоница. Путир је био од жутог лима, звездица од лима, ложица калајна, дискос од жутог лима. Три нова покрова свјати[х] од дамаске свиле. Црква је имала и копје нож; темно преграђено даскама и 2 велике сапрестолне иконе старописмене Богородице, св. Николаја као и иконе св. Архистратига и св. Ђорђа такође велике. Испод икона две од чита мараме; шест кандила од којих једно од стакла. Столова није било, а у женској припрати је била само камена крстионица. Црква није имала свода, али је било у плану да се по Ускрсу и он сагради. Двери није било већ 3 завесе од чита. Постојала је само једна одежда нова од беза, нов стихар, епитрахиљ свилени, појас у виду цркне пантљике, нове наруквице од црвеног мусула. Црква је поседовала само две књиге српску литургију и московски саборник. Храм је био покривен храстовом шиндром, а на врху крова су била два дрвена крста. Под није био патосан. Између наоса и припрате била су двоја врата а на припрати је било 5 прозора. Није било звона, већ само клепало. Црквене порте није било као ни ограде па је екзарх наредио да се порта одмах огради и затвори. Као ни при осталим црквама, ни при голубачкој цркви није до тада било епитропа и црквених синова па је екзарх Јован за епитропа поставио Стојка Стефановића из Голупца а за црквеног сина Спасоја Панића из Волујка.(Руварац Д., 1905, ) Екзарх Јован је обишао Голубац и крајем године. Забележио је да је храм голубачки посвећен Светим архистратезима Михаилу и Гаврилу и да је још неосвештан. Током године су почели правити свод на цркви, постављени су столови у цркви и ограђена је порта са кољем. Епитроп Стојко Стефановић из Голупца и црквени син Спасоје Панић из Воилова села нису могли да поднесу рачуне, јер их нису ни водили како треба. Свештеник голубачки Никола Петровић није протоколиран почетком године. Никола је рођен око године у Морачи у Херцеговини. У Морачи је и одрастао, а књигу је учио код дробњачког духовника Никодима. У ђакона и свештеника рукоположио га је око године владика херцеговачки Арсеније. Није имао синђелију, а духовник му је био Максим Ратковић, бивши екзарх пожаревачки. Никола је служио божанствену литургију сваког празника. Релативно је добро читао, добро је појао, а за нужду је могао и правило обдржати. Од породице је имао одељене старог оца и два ожењена брата који су давали цару порцију и кулук. Од имања Никола је имао у Голупцу виноград од 15 мотика, једног коња, осам кошница и једног вола. Поседовао је и добро саграђену кућу као и подрум за вино. Кућу је добро одржавао. Од одежде је имао само епитрахиљ и поред њега крст, требник и литургију.(руварац Д., 1905, ) Са осталим народом током рата године емигрирали су из Србије у Аустрију и многи свештеници. Неки од њих су и после склопљеног мира остали да живе у Аустрији. Међу њима је био и голубачки свештеник Тодор Богићевић, који се населио у Белој Цркви. Владика темишаварски Јован Јовановић Шакабента, поднео је, 21. јануара године, извештај Илирској канцеларији, о способностима и заслугама свештеника који су остали у Аустрији. По његовом мишљењу свештеник Тодор Богићевић је био неспособан за свештеника у Банату. (Павловић Д., 1910, 215 и 216 н. 1) Голубац није имао цркву године. Први свештеник из Голупца за кога знамо, након Првог српског устанка, је јереј Јован Теодоровић кога је 25. августа године рукоположио Митрополит београдски Леонтије у Смедереву. Јереј Јован је крајем године пребивао у Голупцу и у то време је имао синђелију на парохију. (АС Државни Совјет - РНо 196/837, число 98. лист 63) Манастир Туман Манастир Туман се налази код Голупца с оне стране реке Пека и удаљен jе од Пожаревца 6 до 8 сати хода. Храм цркве jе посвећен Св. Архангелу Михаилу (8/21. новембра) а сабор се купи о великоj Госпођи. (Милићевић М., 1867, 60) Не постоjе историjски извори коjи говоре о зидању манастира Тумана, али постоjи више народних предања о томе. Први jе jедно такво предање забележио Jоаким Вуjић у лето године. Он вели: Стари људи доказуjу, да jе овог манастира фундатор био Милош Обилич, зет и воjвода кнеза Лазара, коjи када jе био зидао оваj манастир, свагда jе код њега бивао и гледао посленике како раде. И тек да сверши манастир, ал ето ти пише му кнез Лазар, пак му у писму говори: Ту мани, него брже дођи к мени, зашто Турци прекрилише Косово Поље, пак хоћеду на 76

78 нас да ударе. Зато от ове две речи Ту мани произишло jе наименованиjе манастира: Туман. - У церкви све по уставу христољубиве церкве у порjатку стоjи, и у њоj леже мошти свjатитеља Зосима Синаита, коjи jе овде како пустињак живио и умрео. (Вујић Ј., 1901) Чланови окружне комисиjе из године записали су да jе црква по казивању старих људи из околних села у време кнеза Лазара од Милоша Обилића созидана, али тек што jе био завршио цркву дође Милошу глас из Крушевца од цара Лазара коjи каже: Ту мани задужбину, ево Турака на Косову, него похитаj земљу да бранимо. Као што видимо ни овде ниjе поменуто нехотично убиство Зосима Синаита. Ово убиство као повод за зидање манастира Туман први jе записао, средином XIX века, Тодор Влаић коjи је две године радио као учитељ у Голупцу. 8 Влаjић jе, наjвероватниjе око године, слушао казивање старих људи из околних села и бележио их. Тако jе записао да jе Милош Обилић нехотице убио Зосима и за искупљење тог греха саградио Туман. Тада jе, према том предању, ту била само пустиња с великим шумама, без икаквог и наjмањег обитавалишта људског и пута. Мислећи да то нека звер промиче шумом потегао jе стрелу, а онда потрчао да види шта jе уловио. Затекао jе старца Зосима смртно рањеног. Покушао jе да му помогне, али помоћи ниjе било. Да би окаjао тако велики грех, jер jе убио светог човека, Милош Обилић jе одлучио да ту начини цркву. Дао jе да се окрчи сва шума и камењар око тог места, а онда jе почело грађење богомоље. У току рада стигло jе писмо од кнеза Лазара да ту мане задужбину и одмах крене у Крушевац, jер надиру Турци. (Влаић Т., 1850) Милош, коjи jе већ до крова био саградио манастир, остави све и са своjом воjском пође у Крушевац, а народ после његове погибиjе доврши започето дело. Аћим Медовић, окружни лекар у Пожаревцу, записао jе нешто после Влаића казивања старих људи да jе Милош Обилић био воjвода кнеза Лазара над Реком, Звиждом, Омољем и Поречом и да jе живео у свом двору на Дунићу повише села Малећева. Ту причу потврдио му jе Симеон Николић, 8 Премда се у литератури често наводи да је био учитељ у Туману, Тодор Влаић jе по подацима из Шематизма био до године учитељ у Голупцу када jе премештен. Значи, ако jе две године био учитељ у Голупцу, значи да jе то било године и управо тада jе бележио сећања старих људи. У том периоду, значи од до године, по званичним подацима, нема школе у Туману, већ само у оближњем Голупцу. монах и настоjатељ манастира Витовнице, родом из Воjилова, недалеко од Тумана. Медовић jе забележио његово казивање како jе jош као дете чувао стоку на тим просторима и слушао од старца Винула из Малећева да jе ту на Дунићу био Милошев двор. «И кад сам пре четрдесет година отприлике овце овде чувао ове су зидине на Дунићу видиле сеjошт мало над земљом», казивао jе отац Симеон, рођен око године. (Медовић А., 1852) Предање о постанку манастира прибележио jе и Jосиф Веселић, за време свог истраживачког похода године. Чуо jе исте приче о Милошевом двору, о његовоj бањи, о Зосимовом страдању, о подизању манастира, као што су их слушали и други истраживачи и знатижељници. Народна прича вели да jе Милош Обилић, коjи jе имао дворове у Реци (где jе данас село Двориште), ловећи туда нехотице устрелио пустињака Зосима Синаjца па за севап после, на том месту начинио цркву, коjу тек што jе био довршио а то му дође глас из Крушевца од цара Лазара, коjи каже: Ту мани задужбину; ево Турака на Косову; него похитаj земљу да одбранимо. Од тога, веле, остане име Туман. (Милићевић М., 1867, 60; Милићевић М., 1876, 1035; Момировић П., 1939, 126; Петковић В., 1950, 332; Зиројевић О., 1984, 197; Ђокић Н., Поповић Љ., 2005, 110) С друге стране име Туман може довести у везу са кореном грчке речи тимвос, тj. гроб, или пак са кореном латинских речи тумуло - укопати и тумулус - гроб, тумуло инанис - празан гроб (кенотаф), што би у сваком случаjу указивало на постоjање неког гроба из античких, односно рано хришћанских времена. Не треба одбацити ни придев тумулосус - хумовит, бреговит, jер jе оваj краj заиста такав. Можда порекло имена треба тражити и изван балканских предела, jер у Jермениjи постоjи манастир истог имена, а код Руса презиме Тумански и Туманов. Нека веза свакако постоjи. (Шематизам, 2003, 291) У турским пописима се први пут jавља у осмоj децениjи XVI века. Забележена су два манастира Св. Архангела у Пеку од коjих jе jедан вероватно Туман. Годишњи приход jе износио 160 акчи. (Смедеревски дефтер N o 240 (1572/3); Зиројевић О., 1984, 97) У попису из времена султана Мурата III поближе се одређуjе код села Тумана. У њему су живела два монаха, а њихова годишња давања су износила 1512 акчи. (Смедеревски детер N o 166 (из времена султана Мурата III); Зиројевић О., 1984, 97) Мр Небојша Д. ЂОКИЋ, Оливра ДУМИЋ 77

79 Мр Небојша Д. ЂОКИЋ, Оливра ДУМИЋ У другоj половини XVI века настао jе у овом манастиру тзв. Тумански апокрифни зборник, коjи се данас налази у архиву Jугословенске академиjе знаности и уметности у Загребу. (Шематизам, 2003, 292) У пролеће године стигао jе у Туман гроф Ђорђе Бранковић. Стигао jе из Букурешта да би се на овом простору повезао са виђениjим Србима и организовао устанак против Турака. Управо у то време патриjар Арсениjе Чарноjевић се налазио у Пожаревцу, па због тога J. Томић сматра да су се њих двоjица срели у Туману и договарали о устанку. (Томић Ј., 1902) Значајан духовни центар године био је и манастир Туман премда није имао своју парохију. Још у другој половини XVI века настао је у манастирутуману тзв. Тумански апокрифни зборник, који се данас налази у архиву Југословенске академије знаности и уметности у Загребу. (Милошевић Р., 2003, 292) По подацима Максима Радковића, из године, црква манастира Тумана Храм светог Архистратига била jе стара, сазидана од камена, са сводом од камена и покривена циглом. У олтару jе била камена трпеза покривена безом белим, и друго ничто више не имеjет, ни Евангелиjа, нити летургиjе на трапези; и проскомидиjа у духари, на неj покров од беза бjел; потира не имеjет, дискоса не имеjет, ни звездице, ни кашике, ни дарка, ни кадилнице. Споља икона Христова и Богородице имеjет, двери не имеjет, завjеса не имеjет, икона други не имеjет, кандила не имеjет, припрате не имеjет, крстилнице не имеjет, миропомазаниjа не имеjет. Од одежди манастир има две црквене одежде беле од беза и стихар од беза бела. Од књига има само jедан октоjих србски разрушен, епитрахиља нема а ни наруквица. (Витковић Г., 1884, 179) Калуђер Исаиjа jе био родом из Херцеговине, рукоположен на оба степена од владике Арсениjа Херцеговачког. Духовника jе имао, последњи пут се исповедио духовнику Алексиjу лета године. Летургиjу поjет. Од своjих књига имао jе: требник угровлахиски епитраил од мусула црвена, и законик рукопис србски, светогорац калугер писал. Исаиjа jе био учесник црквено-народног сабора у Сремским Карловцима године. Манастир се издржавао од манастирске парохиjе коjу jе чинило 30 домова. (Витковић Г., 1884, 179; Милошевић Р., 292) Премда Вуjић и за Туман тврди да jе у рату године попаљен, ми за то немамо директне потврде. Околно становништво jе успело да добиjе одобрење од турских власти да оправи Туман, што jе учињено године. Тада jе дозидана и припрата. Иза тог подухвата стаjао jе нахиjски кнез Богдан Копљанић, из печког села Душманића. (Мирковић П., 2005, 156) За време Првог српског устанка, заправо године црква jе живописана наjпростиjом воденом боjом и то врло просто и сасвим неуредно, са грчким написима код светитеља. (Веселић Ј., 1867; Мирковић П., 2005, 156) Мајданпечка парохија Премда Мајданпек данас не припада Браничевској епархији а ни Браничеву у то време, године потпадао је под Ексархом пожаревачким. По подацима тефтера митрополитског таксила звиждску нурију или парохију су фебруара године чинила следећа села Мајданпек (20 домова), Руда Глава (41) и Црњашница (16). Подаци истог тефтера, али за годину се разликују само толико што Мајданпек има 14, а Руда глава 60 домова. (Руварац Д., 1905, 127) У Мајданпеку је године постојала црква Светог Архистратига Михаила, сазидана вероватно око године. Још није био освећена, али је по дозволи архиепископа и митрополита Мојсеја Петровића у њој служена литургија на велике празнике а понекад и недељом. Храм је био сазидан од камена и био је врло низак. Олтар је био простран, часна трпеза је била од камена, на њој је била даска покривена са два покрова од чита. Проскомидија је била стара, путир од жутог лима, дискос, ложица и звездица од старог лима, дарци нови од чита, умиваоница од камена. Двери нове и сапрестолних икон 3 великiе, мали икон 12 ть, на темену мали крст и изнад темена 4 цвѣта, Црква је имала и 8 кандила од туча, затим 2 завесе од чита. Постојао је архијерејски сто и 24 мања у анексу, а у женској припрати 6 икона и крстионица у углу цркве ископан ров у коме се крсте деца. Црква није имала свода. Била је непатосана и храстовом шиндром покривена. Постојала је само само једна одежда и нови стихар од чита, појас тканица, пафте од туча, 2 свилена епитрахиља. Звоник је саграђен од четири храстова дирека, покривен шиндром. Звоно је било 78

80 средње величине. Црква је за оно време имала релативно доста књига: јеванђеље српско, литургија српска, минеј општи московски, октоих српски петогласник, псалтир мали московски и рукописни молитвослов српски. Унутар порте је била црквена ћелија у којој је јануара године пребивао калуђер Јоаникије Зогравац. Постојала је и одвојена штала у којој је био калуђеров коњ и кухиња. Ексарх је приликом визитације јануара године за епитропа поставио Стојана Поповића а за црквеног сина Јована Николића. (Руварац Д., 1905, 102) При мајданпечкој цркви је служио свештеник Шарбан Влах, родом из села Ореза, син попа Данчуле из села Ремешта у епархији владике Инокентија Рибничког. Споменути владика га је и рукоположио и дао му синђелију. Шарбан је био рођен око године а рукоположен око године. Учио је књигу у манастиру Рјезу током 8 година код еклисарха Мијаила јеромонаха. Уопште није знао српски језик али је добро читао на влашком а и литургију је знао добро да обавља па га је ексрах оставио да служи Власима рударима. Од породице је јануара године имао жену и два сина једног од пет и једног од једне године. Од имања није поседовао ништа. За синђелију је дао 30 форинти ексарху Максиму.(Руварац Д., 1905, , 117 и 127) Екзарх Јован је поново обишао цркву у Мајданпеку крајем године. У односу на претходну визитацију као промене забележио је да је свете утвари које су се раније налазиле у земљаном блюде у хартији и то непокривене извадио одатле спаковао их како заслужују и поставио на часну трпезу. Истовремено парохијани су га убеђивали да имају намеру да одмах почну са зидањем свода, јер га црква није имала. Интересантно је да је у ћелији у којој је пребивао раније калуђер Јоаникије Зогавац, крајем године живео калуђер Пајсеј из манастира Винче и са њим мештер Русин који је имао двадесеторо деце на учењу. Уместо епитропа Стојана Поповића готово једногласно изабран је за црквеног сина Јован Николић. На крају, екзарх наводи да су Срби парохијани од њега захтевали да у Мајданпеку служи поред Влаха Шарбана и један свештеник Србин. Екзарх је обећао да ће им испунити жељу, а за почетак је наредио јеромонаху Пајсеју да до даљег упутства он служи на српском језику.(руварац Д., 1905, 117) Црква у Звижду и Пеку у другој половини XVIII века Након враћања ових крајевима Османској империји наши подаци о црквеном животу на просторима Звижда и Пека готово у потпуности нестају. Само индиректно можемо да закључимо да неких великих промена у црквеном уређењу није било. Као што смо већ детаљно изнели крај аустријске владавине су дочекале цркве у Великом Градишту и Голупцу, не рачунајући Мајданпек који географски и не припада овом простору. Наравно ту је и манастир Туман. Покушаји да се обнове цркве у Крушевици, Десини, Бикотинцу и Баричу по свему судећи нису успели. Релативно масовна појава обнова па и изградњи нових цркава и манастира задњих година XVIII века не запажа се у Звижду и Пеку осим радова на манастиру Туман. Чак и за време Првог српског устанка нема неких значајнијих радова у изградњи нових цркава и манастира. За време устанка је саграђена само црква у Раброву премда није искључено да је она саграђена и раније, још у XVIII веку а да је за време устанка само обновљена. Интересантан је случај и цркве у Голупцу. Није јасно да ли је она срушена по повратку Османлија око године или (вероватније) током борби за време устанка. Тек за време прве владе књаза Милоша долази до значајнијег рада на обнови иподизању нових цркава. Тако је већ године обновљена црква у Великом Градишту, а затим негде између и године цркве у Бикотинцу, Нересници и Десини. Коначно године изграђена је црква у Крушевици. Резиме Прве детаљније податке о црквеном уређењу у долини реке Пек имамо из времена аустријске владавине северном Србијом након Пожаревачког мира. У то време, око године, у долини реке Пек налазиле су се следеће парохије: крушевичка или звиждска, клењска, средњевска или десинска, бикотиначка или баричка и велико градиштанска. Индиректно су овом простору гравитирале и голубачка и мајданпечка парохија па смо их и ми обрадили у овом раду. Од споменутих парохија, појушче парохијалне цркве су имале само градиштанска, голубачка и мајданпечка паро- Мр Небојша Д. ЂОКИЋ, Оливра ДУМИЋ 79

81 Мр Небојша Д. ЂОКИЋ, Оливра ДУМИЋ хија. Наравно и манастир Туман је био појушчи. Порушене цркве, ван функције, имале су крушевичка, десинска и бикотиначка парохија (црква у селу Баричу). Након враћања ових крајевима Османској империји године наши подаци о црквеном животу на просторима Звижда и Пека готово у потпуности нестају. Само индиректно можемо да закључимо да неких великих промена у црквеном уређењу није било као што смо већ детаљно изнели крај аустријске владавине су дочекале цркве у Великом Градишту и Голупцу, не раунајући Мајданпек који географски и не припада овом простору. Наравно ту је и манастир Туман. Покушаји да се обнове цркве у Крушевици, Десини, Бикотинцу и Баричу по свему судећи нису успели. Релативно масовна појава обнова па и изградњи нових цркава и манастира задњих година XVIII века не запажа се у Звижду и Пеку. Чак и за време Првог српског устанка нема неких радова у изградњи нових цркава и манастира. За време устанка је саграђена само црква у Раброву премда није искључено да је она саграђена и раније, још у XVIII веку а да је за време устанка само обновљена. Интересантан је случај и цркве у Голупцу. Није јасно да ли је она срушена по повратку Осмалија око године или (вероватније) током борби за време устанка. Тек за време прве владе књаза Милоша долази до значајнијег рада на обнови и подизању нових цркава. Тако је већ године обновљена црква у Великом Градишту, а затим негде између и године цркве у Бикотинцу, Нересници и Десини. Коначно, године изграђена је црква у Крушевици.\ and Majdanpek had parish churches in which people sang. Naturally, Tuman monastery was of this kind, too. The churches in the parishes of Kruševica, Desine and Bikotinac (the church in the village of Barič) were ruined and out of function. Our data on church life in Zvižd and Pek upon returning these regions to the Ottoman Empire in 1742 almost entirely disappeared. One can only draw an indirect conclusion that there were not any major changes in the church system. As we have already stated in detail, apart from Majdanpek which does not belong to this region geographically, the churches in Veliko Gradište and Golubac were existent at the end of the Austrian rule. Naturally, Tuman monastery was there, too. The attempts at rebuilding the churches in Kruševica, Desine, Bikotinac and Barič were apparently unsuccessful. A relatively mass phenomenon of renovating or even building new churches and monasteries during the last years of the 18 th century was not detected in Zvižd and Pek. Not even during the First Serbian Uprising was there much work on building new churches and monasteries. It was only the church in Rabrovo that was built during the uprising, even though it might have been built earlier, in the 18 th century, and might have only been rebuilt at the time of the uprising. The case of the church in Golubac is also interesting. It is uncertain whether it was ruined after the return of the Turks, around 1740, or (which is more probable) in some of the battles during the uprising. It was only during the first period of rule of Prince Miloš that there was any extensive work on the reconstruction and building of new churches. It was as early as in 1816 that the church in Veliko Gradište was refurbished, followed by the churches in Bikotinac, Neresnica and Desine in the period between 1820 and Finally, in 1832 the church in Kruševica was built. THE CHURCH IN ZVIŽD AND PEK IN THE 18 TH CENTURY The first details on the church system in the valley of the river Pek date back to the times of the Austrian rule over northern Serbia after Požarevac Peace Treaty. At those times, around 1730, there were the following parishes in the Pek Valley: the parish of Kruševica or Zvižd, Klenje, Srednjevo or Desine, Bikotinac or Barič and Veliko Gradište. The parishes of Golubac and Majdanpek gravitated towards this space in an indirect manner, so this paper discusses them as well. Of the aforementioned parishes, only the parishes of Veliko Gradište, Golubac 80

82 ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА Необјављена архивска грађа Архив Србије Државни совјет АС Државни Совјет - РНо 196/837, Списак свештенства монашког и мирског реда у целој Србији године 1836 АС Државни Совјет - II Бф1Н о 30/836, Списак Цркви находећи се у Окружју Пожаревачком, и описаније сваке Цркве по наособ у целом њеном состојанију. Збирка Мите Петровића АС ЗМП 2805, Писмо књаза Милоша кнезу Митру од 23. августа године. Књажева канцеларија АС КК Дел. Прот. 1821, 144, 952, 949, 1028, 1058, 1060, 1071, 1125, 1128, 1159, 1198, 1300, 1355 АС - КК - 34, Нах. Смедеревска 10 јула 1833, писмо Симе Радојковића Кнезу Милошу АС - КК - Нах. Смедеревска. 9 јула 1831 пише Суд Нахије Смедеревске Кнезу Милошу АС КК XXI 386, Писмо Мијата Петровића књазу Милошу од 17. октобра године и књажев одговор од 20. октобра године. АС КК XXI 1474, АС КК XXI 1477, АС КК XXXV 867, Списак Цркви трошком Његове Свјетлости Сазидане Министарство финансија АС МФ ЗТ 12, попис млавске капетаније од године Митрополија АС Митрополија Но. 172/36, Смољиначком протојереју одговорено да је вјест о смерти јереја Андреа Поповића примљена и његово расположеније о парохији Бикотиначкој одобрава се. АС-Митрополија Но. 400/36, Парох рабровски јереј Пантелејмон Јанковић замолио је, у јесен године, Митрополита да му се син произведе у свештеника АС Митрополија Но. 425/37, Вићентиј протојереј смољиначки јавља шта и колико дознае о украденом Антиминсу цркве Десинске. Архив у Анкари (Tapu ve Kadastro Ankara) Tapu ve Kadastro Ankara, Смедеревски дефтер МXD 632 (после г.) Tapu ve Kadastro Ankara, Смедеревски дефтер N o 240 (1572/3. г.) Tapu ve Kadastro Ankara, Смедеревски дефтер Н о 166 (из времена султана Мурата III) Објављена грађа Витковић Г., 1884: Г. Витковић, Извештај написао Максим Радковић ексарх београдске митрополије, Гласник СУД 56, Београд, Вујић Ј., 1901: Јоаким Вујић, Путешествије по Сербији I, Београд, Вукова преписка I: Вук С. Караџић, Преписка 1 ( ), Београд, Ђорђевић Т., 1926: Т.Р. Ђорђевић, Насеља и порекло становништва, Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе кнеза Милоша ( ), књ.22, Београд, Митрополитъ Михаилъ, 1874: Митрополитъ Михаилъ, Православна србска црква у Княжеству Србıи, Београд, Пантелић Д., 1948: Д. Пантелић, Попис пограничних нахија Србије после Пожаревачког мира, Споменик САН XCVI, Београд, Перуничић Б., 1977: Бранко Перуничић, Град Пожаревац и његово управно подручије, Београд, Пирх О., 1900: Ото Дубислав Пирх, Путовање по Србиjи у години 1829, Београд, Поповић Д., Богдановић М., 1958: Д. Поповић, М. Богдановић, Грађа за историју Београда , Београд, Руварац Д., 1905: Д. Руварац, Митрополија београдска око године, Споменик СКА XLII, Београд, Мр Небојша Д. ЂОКИЋ, Оливра ДУМИЋ 81

83 Мр Небојша Д. ЂОКИЋ, Оливра ДУМИЋ Руварац Д., 1905а: Д(имитрије) Р(уварац), Грамате митрополитске и патријаршијске, Српски сион бр. 19 од 30. септембра Stojaković M., 1987: M. Stojaković, Braničevski tefter Poimenični popis pokrajine Braničevo iz godine, Beograd, Стојановић Љ., 1903: Љуба Стоjановић, Стари српски записи и натписи II, Београд, Тричковић Р., 1973: Р. Тричковић, Попис харача Крајине и Кључа за годину по Хиџри, Мешовита грађа II, Београд, 1973, Тричковић Р., 1973а: Р. Тричковић, Катастарски попис Крајине и Кључа из године, Мешовита грађа II, Београд, 1973, Шематизам, 2003: Српска православна епархија Браничевска Шематизам 2003, Пожаревац, Штампа Гласник СПП бр. 6/1926: Гласник службени лист Српске православне патриjаршиjе бр. 6 од 28. марта Гласник СПП бр. 7 и 8/1936: Гласник службени лист Српске православне патриjаршиjе бр. 7 и 8 од 27. марта Духовна стража 1908: Духовна стража бр. 4 и 5/1908, 165 Пастир, 1868: Пастир бр. 16. од 21. априла 1868, 254 Литература Alderson A., Iz F., 1975: A. D. Alderson, Fahir Iz, The Concise Oxford Turkish Dictionary, Oxford Васић П., 1990: Павле Васић, Уметност у Крушевцу, у: Уметничка топографија Крушевца, Нови Сад Крушевац, Веселић Ј., 1867: Jосиф Веселић, Опис манастира по Србиjи, Београд, Влаић Т., 1850: Тодор Влаић, Србскиj венац, Београд, Думић О., Ђокић Н., 2013: Оливера Думић, Небојша Ђокић, Етнички састав становништва у Хомољу у XVIII и првој половини XIX века, Хомоље у миту и историји, Митолошки зборник 30, Центар за митолошке студије Србије, Рача, 2013, Ђокић Н., Поповић Љ., 2005: Небојша Ђокић, Љубодраг Поповић, Браничевска епархија у првој половини XIXвека, Пожаревац, Ђокић Н., 2007: Небојша Ђокић, Ајде роде село да селимо црква светог Илије у Кушиљеву, Крушевац, Ђокић Н., Думић О., 2010: Небојша Ђокић, Оливера Думић, Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије у XVIII веку, Браничевски гласник бр. 7, Пожаревац, 2010, Ђокић Н., Думић О., 2012: Небојша Ђокић, Оливера Думић, Насељавање Влаха у Браничеву у XVIII веку, Млава у миту и историји, Митолошки зборник 26, Центар за митолошке студије Србије, Рача, 2012, Ђорђевић Т., 1906: Т. Р. Ђорђевић, Кроз наше Румуне, Београд, Ђорђевић Т., 1908: Тих. Р. Ђорђевић, Неколико старих српских записа и натписа, Старинар III, Београд, GeorgevitchT., 1919: T. R. Georgevitch, TheTruthconcerningTheRumanesinSerbia, Paris, Ђорђевић Т., 1924: Т. Р. Ђорђевић, Из Србије кнеза Милоша, Београд, Emil Picot M., 1889: M. Emil Picot, Chants populaires des Roumains de Serbie, Paris, Зиројевић О., 1984: О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до године, Београд, Јагодић М., 2004: М. Јагодић, Насељавање Кнежевине Србије , Београд, Јовановић Љ., 1903: Љ. Јовановић, Млава, Насеља српских земаља Расправе и грађа књ. II Српски етнографски зборниккњ. V, Београд, 1903, Јовановић М., 1987: Миодраг Јовановић, Српско црквено градитељство и сликарство новијег доба, Крагујевац, IorgaN., 1918: N. Iorga, IstoriaBisericiiRomâneşti şiavieţiireligioasearomânilor, Valenii - de Munte, (у два тома) Каниц Ф., 1999: Ф. Каниц, Србија I, Београд, Караџић В., 1967: В. С. Караџић, Српске народне пјесме књ. II, Београд,

84 Кашић Д., 1960: Душан Кашић, Рад кнеза Милоша на подизању и обнови цркава и манастира, Гласник српске православне цркве бр. 10/1960. Коларић М., 1959: Миодраг Коларић, Грађевине и грађевинари Србије од 1790 до 1839 године, Београд, Коларић М., 1966: Миодраг Коларић, Класицизам код Срба ( ),V, Београд, Љушић Р., 1986: Радош Љушић, Кнежевина Србија ( ), Београд, Марковић Р., 1942: Радосав Марковић, Задужбине кнеза Милоша, Просветни гласник бр. 3 5, Медовић А., 1852: А. Медовић, Окружiе Пожаревачко са земльвидомъ државописано и (по већой части) повестно описано, ГСУД Београд, 1852, Миладиновић М., 1928: М. Ј. Миладиновић, Пожаревачка Морава - Насеља и порекло становништва књ. 25, Београд, Мијатовић С., 1930: С. М. Мијатовић, Ресава, Насеља књ. 26, Београд, Милићевић М., 1867: М. Ђ. Милићевић, Манастири у Србиjи, Гласник СУД IV, Београд, Милићевић М., 1876: М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија II, Београд, Милошевић Р., 2003: Р. Милошевић, Српска православна епархија браничевска Шематизам 2003, Пожаревац, Мирковић П., 2005: Предраг Мирковић, Светиње Браничева, Београд, Момировић П., 1939: Петар Момировић, Историја браничевске епархије, Браничвски весник за Lejean G., 1861: G. Lejean, EtnographiedelaTurquied Europe, Gotha, Павловић Д., 1910: Д. М. Павловић, Србија за време последњег Аустријско-турског рата ( ), Београд, Пантелић Д., 1930: Д. Пантелић, Кочина крајина, Београд, Пантелић Д., 1933: Д. Пантелић, Ухођење Србије пред Кочину крајину, Глас СКА CLIII, Београд, Петровић Ж., 1939: Ж. Ј. Петровић, Летопис цркве десинске у арх. намесништву рамско-голубачком, епарх. браничевске, Браничевски весник за Петровић Ж., 1940: Ж. Ј. Петровић, Летопис цркве десинске у арх. намесништву рамско-голубачком, епархије браничевске III свештеници, Браничевски весник 1/1940. г, Пожаревац, Поповић Д., 1950: Д. Поповић, Србија и Београд од пожаревачког до београдског мира ( ), Београд, Regnault E., 1855: E. Regnault, HistoirepolitiqueetsocilaedesPrincipautésDanubiennes, Paris, Ризнић M., 1888: Мих. Ст. Ризнић, Манастир Витовница (срез млавски округ пожаревачки), Старинар 1/1888, Београд, Ризнић M., 1888a: Михаило Ст. Ризнић, Старински остаци у срезу Звишком (окр. пожаревачки), Старинар 2/1888, Београд, Стојанчевић В., 1954: В. Стојанчевић, Кнез Милош и колонизација Србије, ИП 1, Београд 1954, Стојанчевић В., 1956: В. Стојанчевић, Прилози за познавање порекла становништва источне Србије, Отисак из Грађе Историског института САН књ.8, Београд, Стојанчевић В., 1956а: В. Стојанчевић, Источна Србија у периоду турске окупације , ИЧ 6, Београд, Стојанчевић В., 1957: В. Стојанчевић, Кнез Милош и источна Србија , Београд, Стојанчевић В., 1959: В. Стојанчевић, Миграције из Бугарске у Србију за време владе кнеза Милоша, Отисак из Гласника Етнографског института САНУ књ.8, Београд Tafrali O., 1918: O. Tafrali, Les Roumains de Bulgarie et de Serbie, Paris, Томић Ј., 1902: Јован Н. Томић, Десет година из историје српског народа ( ), Београд, Цвијић Ј., 1987: Јован Цвијић, Антропогеографски и етнографски списи, Београд, Мр Небојша Д. ЂОКИЋ, Оливра ДУМИЋ 83

85 Рената МИНИЋ, Мср, Миланка СТОКИЋ Рената Минић, Мср Миланка Стокић Народна Библиотека Илија М. Петровић Пожаревац Република Србија ЧАС ИЗ ГОДИНЕ Сажетак: Информације које се крију унутар часописа и новина, право су благо за већину истраживача. Једна од таквих вредних новина је и књижевно-научни лист Час који је излазио у току године. Због бунтовних и револуционарних чланака, лист је привлачио пажњу интелекцуалаца тог времена. Власник листа Димитрије Мита Ценић је, зарад овог листа, политички гоњен и цензурисан. Прегледом библиографије чланака видећете и зашто. Кључне речи: новине, часописи, књиге, култура, наука, новинарство, политичке партије. Књижевно-научни лист Час је излазио у току године. За шест месеци, колико је часопис излазио, објављено је укупно 35 бројева. Први број је изашао године, а последњи године. Часопис је излазио сваке недеље, а од 14. броја - два пута недељно. Власник часописа и одговорни уредник био је Мита Ценић 1. Час је последњи Ценићев часопис из области књижевности и науке, али је јасна његова политичка тенденција. Његов циљ је ширење социјалистичких идеја и критика буржоаске државе и њених институција. Због критичких и бунтовничких текстова били су забрањени и цензурисани следећи бројеви: 6,7,8,17,18,19,23,25/26,33. 2 Међутим, Ценићев дух није било лако сломити - услед забране броја 25/26, објављује двоброј 27/28 са идентичним текстом као у забрањеном двоброју. У одсуству Ценића, лист је 1 Димитрије Мита Ценић ( ). - Илић, Драгослав. Мита Ценић, Београд: Рад, Кисић Милица; Булатовић Бранка, Српска штампа , Београд, 1996, 100. UDK: једно време уређивао Коста Арсенијевић (уредник Трећег одјека 3 ). Кроз садржај можемо видети да часопис садржи разноразна обавештења из свакодневног живота, културе, науке, затим домаћа књижевна дела и преводе страних књижевних дела, писма уредништву, историјске текстове, друштвено-политички преглед, преглед нових књига, огласе. Сваки број је садржао шеснаест страница 4. Претплата је износила за годину дана 15 динара, за пола године 7,5 динара а за четврт године 4 динара. За све стране земље, претплата је изностила 10 форинти. Претплатници су новац могли да пошаљу или поштом на адресу редакције или да оставе у филијалама у Смедереву (Коста Наумовић, књижар), Пожаревцу (Филијала Задруге штампарских радника), Зајечару (Милисав Јагодинац, књижар), Ваљеву (Филијала Задруге штампарских радника), Шапцу (Павле Павловић, књижар), Обреновцу (Љуба Јоксимовић, књижар), Ужицу (Филијал Задруге штампарских радника), Крагујевцу (Милан Лукић, књижар). 5 Разлози за сам почетак излажења часописа су, како сам уредник каже, следећи: Није ништа ново да се код нас појављују новине без икаквог оправданог смисла, но тек да буду једна више или да даде начина коме паметном или будали - да се прослави. Ми имамо подоста политичких и неполитичких новина, у којима су заступљене скоро све државничке идеје. Имали смо и књижевних, које су са разлогом или без разлога неко време постојале. Да, поред свију тих других новина, постоји и наш Час треба да има довољно важних побуда, да се и нама не би припи- 3 Уредништво [Мита Ценић], Побуде, Час, број 25/26 (19. Српска штампа , Београд, 1996, Час је у једном периоду излазио 2 пута недељно и тада је број садржао 8 страница. Бр. са 8 страница: 14-17,20-24, Год. 1, број 17 (16. јун године), ЧАС : ЧАС

86 Рената МИНИЋ, Мср, Миланка СТОКИЋ сала манија, која је многим другим била главни покретач. Ми ћемо бити кратки. Многи други пишу: или да свет забављају, да га одбију од мисли; или само да пишу. Код њих постоји појезија рад појезије, наука рад науке нити они хоће да то има везе са човеком. Код нас, и појезија, и проза, и наука, и политика све има смисла само онда, кад се тучу и кад упливишу на бољитак људи. Тај, незаступљени правац у нашој књижевности, хоћемо ми да попунимо идавањем Часа. Нашег листа, научног и књижевног, задаћа је рад на друштвеном преображају. Ову задаћу, све што у листу изађе мора потпомагати. То су тежње и узроци, са којих покренусмо Час. Како ми замишљамо тај друштвени преображај и како мислимо да на њему радимо, растумачићемо у идућим бројевима. Наш сав доцнији рад, биће доказ колико наших добрих мисли, толико и добре воље да ове мисли и даље пресадимо. 6 Жеља уредника је била да својим провокативним текстовима продрма успавану интелигенцију Србије и покрене је за рад. Часопис је престао да излази из, како наводи сам уредник, следећих разлога: Опасни су закони, још опасније власти, па је немогуће радити. То је лаж. Овај лист не престаје за то, што га гони власт. Нашло би се веома много непознатих, али за то честитих људи, који би жртвовали да иду у апс и власт је веома слаба да може запушити уста јавним гласилима. Не престаје овај лист ни за то, што његовом уреднику мањкава кураж. Он је о себи дао доказа. Час престаје да излази за то, што се нема с ким да се израђује како треба да буде и што нема довољно публике, која поштено и на време измирује свој дуг за новине. И за то осуда не може пасти на народ, но на оне људе, што спадају у интелигенцију и што се зову нашима. 7 Интересантан је сам животни пут власника и одговорног уредника листа Час. Димитрије Мита Ценић потицао је из угледне београдске породице у којој је било неколико министара и других угледних људи тога времена. Као поли- ЧАС / власник и одговорни уредник Мита Ценић. - Год. 1, бр.1-бр.34/35( 8. март - 5. септембар 1885 ). - Београд : Мита Ценић, 1885 (Београд : Трговачка штампарија). - 28cm Излази сваке недеље; од бр.14 два пута недељно. - Цена 15 дин. годишње, 10 фор. за иностранство COBISS.SR-ID Год. 1, број 1 (8. март године), 3. 7 Исто. 85

87 Рената МИНИЋ, Мср, Миланка СТОКИЋ тички визионар, Ценић 8 је био један од вођа социјалистичког покрета осамдесетих година 19. века. Још у оно време говорио је о томе да ће се западноевропске и централноевропске земље ујединити у једну велику Уједињену Европу. Студирао је медицину у Паризу. Због лажне дојаве да спрема атентат на кнеза Милана, који је у то време боравио у Паризу, изгнан је из Француске. У јулу године отишао је у Шабац да буде уредник листа који је намеравао да покрене адвокат Јован Алавантић, али су због сумње да су спремали заверу против постојећег режима, ухапшени исте године и осуђени Ценић на 8, а Алавантић на 10 година затвора, плус још 5 година полицијског надзора. Иако је осуђен због злочина који није починио, у затвору је било која акција доказивања у то време била немогућа, тако да је он трпео, осуђивао и све то излио на папир када је изашао на слободу. Пакао који је преживео у затвору, Ценић је претворио у критику друштва и обичаја. Ослобођен је године, да би покренуо лист Радник. По изласку из затвора је објавио роман Испод земље или моја тамновања (Београд, 1881). Био је и власник и први уредник листа Борба - од године све док лист није престао са излажењем године. Разочаран у државу, систем, политичке странке (сматрао су да су све странке неморалне, да се не придржавају својих принципа када дођу на власт), у тадашњу интелигенцију, која је повијала главу пред ароганцијом владајуће партије, Димитрије Мита Ценић је умро 21. фебруара године у Београду у својој 37. години. Читајући Ценићеве текстове, његове бритке коментаре о поли-тичком систему, друштву и култури, човек не може а да се не запита о вољеној земљи у којој живимо: Да ли се нешто променило за ових 130 година колико је прошло од издавања његовог часописа Час?! Библиографија чланака: 1. ЦЕНИЋ, Мита 9 : Побуде: чланак. У: Час. - Год. 1,бр. 1 (8. март 1885), стр МИСАО: [песма] У: Час. - год. 1,бр. 1 (8. март 1885), стр ПИСМО 10 уредништву. Чланак. У: Час. - Год. 1,бр. 1 (8. март 1885), стр ЦЕНИЋ, Мита: Како се пише историја? [наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 1 (8. март 1885), стр БАЈРОН, Џорџ Гордон: Манфред 11 : драмска појема Лорда Бајрона [наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 1 (8. март 1885), стр НАШЕ политичке слободе: чланак. У: Час. - Год. 1, бр. 1(8. март 1885), стр ДРУШТВЕНО-политички преглед: (унутарњи) У: Час. - Год. 1,бр. 1 (8.март 1885), стр БИБЛИОГРАФИЈА 12 У: Час. - Год. 1,бр. 1 (8.март 1885), стр ИЗ Мерешковског: [песма]. У: Час. - Год. 1, бр. 2 (17. март1885), стр БАЈРОН, Џорџ Гордон: Манфред: драмска појема Лорда Бајрона 13 [наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 2 (17. март1885), стр ЦЕНИЋ, Мита: Како се пише историја? 14 У: Час. - Год. 1,бр. 2 (17. март1885), стр КРЕДИТ на личност и на предмете [наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 2 (17.март 1885), стр ВАСПИТНИ завод у Рио-Жанејро: из записнице једног путника 15 [наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 2 (17.март 1885), стр ДРУШТВЕНО-политички преглед: унутарњи У: Час. - Год. 1,бр. 2 (17.март 1885), стр Потписао аутор под псеудонимом Непристрасни 11 Лорд Џорџ Гордон Бајрон (енгл. George Gordon Byron, Лондон, ) је био песнички првак енглеског романтизма. Стекао је међународну књижевну славу романтичним епом Чајлд Харолд, а затим и поемом Дон Жуан, и поетским драмама Манфред и Каин. Драма Манфред је излазила у листу у наставцима. 12 У оквиру рубрике Библиографија, уредник је давао приказе нових књига и часописа у свету, занимљивости из статистике, географије и геологије и књижевне вести из наше земље. 13 Наставак текста из бр Народна енциклопедија: српско-хрватско-словеначка. Књ. 4, С-Ш, Загреб, 1929, Чланак потписан у име Уредништва 14 Крај текста из бр Чланак је превод анонимног аутора. Путопис из града у Бразилу (Rio de Janeiro - Јануарска река на португалском) 86

88 15. БИБЛИОГРАФИЈА 16 У: Час. - Год. 1,бр. 2 (17.март 1885), стр НЕКРОЛОЗИ 17 У: Час. - Год. 1,бр. 2 (17.март1885), стр НОВЕ књиге 18 У: Час. - Год. 1,бр. 2 (17. март1885), стр БЕЛЕШКЕ: статистика 19 У: Час. - Год. 1,бр. 2 (17. март1885), стр ЉЕРМОНТОВ, Михаил 20 : Молитва: песма. У: Час. - Год. 1,бр. 3 (24. март 1885), стр БАЈРОН, Џорџ Гордон: Манфред: драмска појема Лорда Бајрона 21 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 3(24. март 1885), стр ГАВРИЛОВИЋ, Св. М. 22 : У борби са злом: приповетка [наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 3 (24. март 1885), стр НА Васкрс 23 У: Час. - Год. 1,бр. 3 (24. март 1885), стр УЗРОЦИ опадања заната код нас 24 У: Час. - Год. 1,бр. 3 (24. март 1885), стр КРЕДИТ на личност и на предмете 25 У: Час. - Год. 1,бр. 3 (24.март 1885), стр ВАСПИТНИ завод у Рио-Жанејро: из записнице једног путника 26 [наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 3 (24.март 1885), стр КЊИЖЕВНОСТ: чланак. У: Час. - Год. 1, бр. 3(24.март 1885), стр ДРУШТВЕНО-политички преглед: чланак. У: Час. - Год. 1, бр. 3(24.март 1885), стр БИБЛИОГРАФИЈА 27 У: Час. - Год. 1, бр. 3(24.март 1885), стр НОВЕ КЊИГЕ 28 У: Час. - Год. 1, бр. 3(24.март 1885), стр БЕЛЕШКЕ 29 У: Час. - Год. 1, бр. 3(24.март 1885), стр АРСЕНИЈЕВИЋ, Коста: Сећам вас се 30 У: Час. - Год. 1, бр. 4 (31.март 1885), стр БАЈРОН, Џорџ Гордон: Манфред: драмска појема Лорда Бајрона 31 [наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 4 (31. март 1885), стр ГАВРИЛОВИЋ, Св. М.: У борби са злом 32 [наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 4 (31. март 1885), стр ТИПОВИ: једна екскурзија међ људма 33 У: Час. - Год. 1,бр. 4 (31. март 1885), стр ВАСПИТНИ завод у Рио-Женејро: из записнице једног путника 34 [наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 4 (31. март 1885), стр Рената МИНИЋ, Мср, Миланка СТОКИЋ 16 Преглед занимљивих чланака из других часописа. 17 Рубрика даје податке о преминулим познатим личностима. 18 Приказ нових књига страних и домаћих. 19 Разни статистички подаци од културе до привреде. 20 Михаил Јурјевич Љермонтов (рус. Михаил Юрьевич Лермонтов; ). 21 Наставак текста из бр Светозар Гавриловић (Ваљево, ) књижевник и публициста. 23 Иако чланак није потписан, препознаје се Ценићев стил писања. Аутор чланка износи своје гледиште о великом празнику. 24 О овој теми написао је др Драгиша Станојевић опширније дело, како уредник напомиње. 25 Крај текста из бр Чланак је превод приче непознатог аутора, наставак из бр Чланак даје опис нових књига. 28 Чланак даје преглед нових домаћих и страних књига. 29 О факултетима, часописима, новинама, статистички преглед из различитих области. 30 Песма намењена пишчевим некадашњим пријатељима 31 Наставак текста из бр Приповетка. Св. М. Гавриловића (највероватније да се иза иницијала крије име Светозара Гавриловића, књижевника и публицисте рођеног у Ваљеву а умрлог у Београду године). Подаци преузети са сајта дана године. 33 Чланак није потписан, али је препознатљив стил писања Мите Ценића. Кроз дијалог са познаницима, чланак говори о односима људи према самом часопису Час, затим духовитокритичка размишљања аутора о стању у друштву и политици. 34 Наставак из бр

89 Рената МИНИЋ, Мср, Миланка СТОКИЋ 36. ДОБРЕ, Габријел 35 : Земљотрес 36 [наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 4 (31. март 1885), стр ДРУШТВЕНО политички преглед 37 У: Час. - Год. 1,бр. 4 (31. март 1885), стр БИБЛИОГРАФИЈА 38 У: Час. - Год. 1,бр. 4 (31.март 1885), стр НОВЕ књиге 39 У: Час. - Год. 1, бр. 4 (31 март 1885), стр БЕЛЕШКЕ 40 У: Час. - Год. 1, бр. 4 (31. март 1885), стр БАЈРОН, Џорџ Гордон: Манфред: драмска појема Лорда Бајрона 41 У: Час. - Год. 1, бр. 5 (7. април 1885), стр ГАВРИЛОВИЋ, Св. М.: У борби са злом: приповетка [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 5 (7. април 1885), стр НОВЧАНА или економна криза 42 У: Час. - Год. 1,бр. 5 (7. април 1885), стр ВАСПИТНИ завод у Рио-Женејро: из записнице једног путника 43 [наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 5 (7. април 1885), стр ДОБРЕ, Габријел: Земљотрес 44 [наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 5 (7. април 1885), стр ДРУШТВЕНО политички преглед 45 У: Час. - Год. 1,бр. 5 (7. април 1885), стр Gabriel Auguste Daubrée ( ) био је познати француски геолог и професор. Податак преузет са сајта дана године. 36 Текст је превод са француског и говори о узроцима земљотреса. 37 Чланак говори о стању у земљи и иностранству. Мита Ценић не може а да се критички не огласи поводом стања у земљи. 38 Преглед новина у науци и књижевности. 39 Списак нових књига са ценама. 40 У тексту се говори о морталитету у свету и разлозима за то. 41 Крај текста из бр Чланак из економије о кризи у свету у различитим периодима историје. Препознатљив начин писања Мите Ценића. 43 Текст је превод, наставак текста из бр Gabriel Auguste Daubrée ( ). Текст је наставак из бр Чланак говори о стању у земљи и иностранству. 47. БИБЛИОГРАФИЈА 46 У: Час. - Год. 1,бр. 5 (7. април 1885), стр НОВЕ књиге 47 У: Час. - Год. 1,бр. 5 (7. април 1885), стр БЕЛЕШКЕ 48 У: Час. - Год. 1,бр. 5 (7. април 1885), стр АРСЕНИЈЕВИЋ К. 49 : На гробљу 50 У: Час. - Год. 1, бр. 6 (14. април 1885), стр ГАВРИЛОВИЋ, Св. М.: У борби са злом 51 [наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 6 (14. април 1885), стр ЉЕРМОНТОВ, Михаил 52 : Хвала 53 У: Час. - Год. 1,бр. 6 (14. април 1885), стр ПОПОВИЋ, Радивој: О настави глувонемих: од педагога.[наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 6 (14. април 1885), стр ЛАНГЕ, К.: Јунаци нашег доба 54 У: Час. - Год. 1,бр. 6 (14. април 1885), стр ВАСПИТНИ завод у Рио-Женејро: из записнице једног путника 55 [наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 6 (14. април 1885), стр Преглед новина у науци и књижевности. О рату између Русије и Енглеске. 47 Списак нових књига са ценама. 48 Студија о дејству надражаја биљног и животињског порекла са Хумболта (Humboldt-Universität zu Berlin) најстаријег универзитет у Берлину. Основао га је године као Берлински универзитет либерални пруски реформатор школства Вилхелм фон Хумболт. Податак преузет са сајта de/ дана године. 49 Арсенијевић Коста ( ) публициста, уредник, песник. Податак преузет са сајта дана године. 50 Одломак из песме. 51 Приповетка 52 Михаил Јурјевич Љермонтов ( ) је био руски романтичарски писац и песник.податак преузет са сајта sr.wikipedia.org/sr дана године. 53 Песма 54 О српској аристократији и школовању њихове деце у иностранству. Највероватније да се Мита Ценић крије иза псеудонима К. Ланге. 55 Текст је превод и наставак чланка из бр

90 56. ДОБРЕ, Габријел:: Земљотрес 56 У: Час. - Год. 1,бр. 6 (14. април 1885), стр ДРУШТВЕНО политички преглед 57 У: Час. - Год. 1,бр. 6 (14. април 1885), стр БИБЛИОГРАФИЈА 58 У: Час. - Год. 1, бр. 6 (14. април 1885), стр НОВЕ књиге 59 У: Час. - Год. 1, бр. 6 (14. април 1885), стр БЕЛЕШКЕ 60 У: Час. - Год. 1, бр. 6 (14. април 1885), стр ШЕВЧЕНКО, Т. 61.: Завет 62 У: Час. - Год. 1, бр. 7 ( 21. април 1885), стр ГАВРИЛОВИЋ, Св. М.: У борби са злом: приповетка 63 [- наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 7 (21. април 1885), стр ПОПОВИЋ, Радивој: О настави глувонемих: од педагога. 64 У: Час. - Год. 1,бр. 7 (21. април 1885), стр СРПСКО друштво 65 [наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 7 (21. април 1885), стр ВАСПИТНИ завод у Рио-Женејро: из записнице једног путника 66 [наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 7 (21. април 1885), стр Наставак текста из бр Чланак говори о стању друштва у земљи и иностранству. 58 Преглед новина у науци и књижевности. Помиње се дело Јужно словјенске народне попјевке од Ф. Ш. Кухача. 59 Списак нових књига са ценама. 60 У оквиру овог чланка описане су три теме: Боја у биља, Доисторијски споменици на једном острову Тихог океана и Туберкулне бактерије. 61 Шевченко Тарас Григорович ( ) је био један од највећих украјинских песника, сликар и хуманиста. Његов књижевни рад био је препород за украјинску књижевност. Податак преузет са сајта дана године. 62 Песма 63 Приповетка је наставак из бр Крај текста из бр Критички поглед на друштво у Србији. Препознатљив стил изражавања Мите Ценића. 66. ДОБРЕ, Габријел:: Земљотрес 67 У: Час. - Год. 1, бр. 7 (21. април 1885), стр ДРУШТВЕНО политички преглед 68 У: Час. - Год. 1,бр. 7 (21. април 1885), стр БИБЛИОГРАФИЈА 69 У: Час. - Год. 1,бр. 7 (21. април 1885), стр НОВЕ књиге 70 У: Час. - Год. 1,бр. 7 (21. април 1885), стр БЕЛЕШКЕ 71 У: Час. - Год. 1, бр. 7 (21. април 1885), стр НАДСОН,С. 72 : Из дневника: песма.. У: Час. - Год. 1, бр. 8 (28. април 1885), стр ГАВРИЛОВИЋ, Св. М.: У борби са злом: приповетка 73 [- наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 8 (28. април 1885), стр ЗМИХОВСКА,Нарциха 74 : Срећа 75 У: Час. - Год. 1, бр. 8 (28. април 1885), стр Наставак текста из бр Чланак даје преглед политичких збивања у земљи. Ценић користи прилику да се наруга владајућој партији због забране одређених такстова у Часу. Помиње се револт због тога што је бившем уреднику Одјека, Стојану Протићу, који се у то време налазио у пожаревачком затвору, забрањено да чита Час с тога што је осуђеницима забрањено читање ма каквих новина. 69 Преглед часописа. 70 Преглед нових књига из иностранства. 71 У оквиру чланка разматрана теорија о чулу мириса и деби позоришне драме Дон Карлос у Београду. 72 Надсон, Георгиј Адамович ( ), руски биолог, микробиолог и један од пионира радио-екологије у Русији. Подаци преузети са сајта Adamowitsch_Nadson дана године. 73 Наставак текста из бр Narcyza Żmichowska( ), пољска књижевница, новинарка, учитељица. Зачетница феминистичког покрета у Пољској. Писала под псеудонимом Gabryella. Податак преузет са сајта zmichowska.html дана године. Рената МИНИЋ, Мср, Миланка СТОКИЋ 66 Текст је превод и наставак чланка из бр Песма 89

91 Рената МИНИЋ, Мср, Миланка СТОКИЋ 74. Кољцов 76 : [Буран ветар] 77 У: Час. - Год. 1, бр. 8 (28. април 1885), стр СРПСКО друштво 78 У: Час. - Год. 1,бр. 8 (28. април 1885), стр ВАСПИТНИ завод у Рио-Женејро: из записнице једног путника 79 У: Час. - Год. 1,бр. 8 (28. април 1885), стр ДОБРЕ, Габријел: Земљотрес 80 У: Час. - Год. 1,бр. 8 (28. април 1885), стр ДРУШТВЕНО политички преглед 81 У: Час. - Год. 1,бр. 8 ( 28. април 1885), стр ПОЗОРИШТЕ као просветни завод 82 У: Час. - Год. 1,бр. 8 (28. април 1885), стр БИБЛИОГРАФИЈА 83 У: Час. - Год. 1,бр. 8 (28. април 1885), стр НОВЕ књиге 84 У: Час. - Год. 1,бр. 8 (28. април 1885), стр БЕЛЕШКЕ 85 У: Час. - Год. 1,бр. 8 (28. април 1885), стр ПОЈЕЗИЈА младости: приповетка од 86 У: Час. - Год. 1, бр. 9 (5. мај 1885), стр У _: [из Мартова] 87 У: Час. - Год. 1, бр. 9(5. мај 1885), стр ГАВРИЛОВИЋ, Св. Љ. 88 : У борби са злом: приповетка 89 [наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 9 (5. мај 1885), стр ПРОФИЛИ 90 У: Час. - Год. 1,бр. 9 (5. мај 1885), стр ДОБРЕ, Габријел: Земљотрес 91 У: Час. - Год. 1, бр. 9 (5. мај 1885), стр КЊИЖЕВНОСТ: уџбеници у основној школи. 92 У: Час. - Год. 1,бр. 9 (5. мај 1885), стр ДРУШТВЕНО политички преглед 93 У: Час. - Год. 1, бр. 9 (5. мај 1885), стр БИБЛИОГРАФИЈА 94 У: Час. - Год. 1,бр. 9 (5. мај 1885), стр НОВЕ књиге 95 У: Час. - Год. 1,бр. 9 (5. мај 1885), стр БЕЛЕШКЕ 96 У: Час. - Год. 1, бр. 9 (5. мај 1885), стр ЕНГЕЛС, Фридрих: Људско друштво до цивилизације: образовање државе 97 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 10 (12. мај 1885), стр ПОЈЕЗИЈА младости: приповетка 98 У: Час. - Год. 1, бр. 10 (12. мај 1885), стр Кољцов, Алексеј Васиљевич, руски песник ( ). Син трговца стоком, самоук, побудио је пажњу угледних књижевника. Податак преузет са сајта дана године. 77 Песма је без наслова, први стих стављен као наслов. 78 Крај текста из бр Крај текста из бр Наставак текста из бр Преглед стања у политици у земљи. 82 Осврт Мите Ценића (иако се није потписао) на позоришну сцену у Србији. 83 Преглед нових часописа. 84 Преглед нових страних књига које се могу купити преко књижаре Андре Пурића у Београду. 85 У оквиру овог чланка описане две теме: Позоришне ликвидације и наша погрешка; Леденице у пустињи. 86 Приповетка није потписана. 87 Песма, анонимног аутора. 88 Од бр. 9 па надаље аутор је потписан са Св. Љ. Гавриловић, уместо Св. М. Гавриловић. 89 Наставак текста из бр Приповетка, вероватно да се иза ње крије Мита Ценић. 91 Крај текста из бр Текст је потписан са Urtica Divica. Говори о српској просвети и уџбеницима које деца користе у школама. 93 Мита Ценић у тексту износи свој став о томе што је послат на суд због текстова које је објављивао у Час-у. 94 Даје препоруку за лист Право који је уређивао Стеван Максимовић из Пожаревца и издање Српског пољопривредног друштва Гајење оваца од Св. Љ. Гавриловића. 95 Препорука нових књига. 96 У чланку су описане две теме: Концентрација капитала и пореза; Конго држава. 97 Одломак из књиге Der Ursprung der Familie, des Privateigenthums und des Staats коју је Енгелс написао након Левис Х. Морганиног истраживања. 98 Наставак приповетке из бр

92 95. СПОМЕНИЦА 99 У: Час. - Год. 1, бр. 10 (12. мај 1885), стр ГАВРИЛОВИЋ, Св. М.: У борби са злом: приповетка 100 [- наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 10 (12. мај 1885), стр ГРАД, Шарл 101 : Становништво Немачке 102 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 10 (12. мај 1885), стр ДРУШТВЕНО политички преглед 103 У: Час. - Год. 1,бр. 10 (12. мај 1885), стр ВЕЛИКА имања у Немачкој и Аустрији 104 [наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 10 (12. мај 1885), стр БИБЛИОГРАФИЈА 105 У: Час. - Год. 1, бр. 10 (12. мај 1885), стр ЧИТАОЦИМА Часа 106 У: Час. - Год. 1, бр. 11 (19. мај 1885), стр ПОЈЕЗИЈА младости: приповетка 107 У: Час. - Год. 1, бр. 11 (19. мај 1885), стр ГАВРИЛОВИЋ, Св. М.: У борби са злом: приповетка 108 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 11 (19. мај 1885), стр ЕНГЕЛС, Фридрих: Људско друштво до цивилизације: образовање државе: одломак из књиге[наставиће се] 109 У: Час. - Год. 1,бр. 11 (19. мај 1885), стр Песма је потписана са М. 100 Приповетка је наставак из бр Charles Grad ( ), француски писац, новинар, историчар. Подаци преузети са сајта Charles_Grad дана Чланак о немачкој нацији 103 Преглед полтитичке сцене у Србији и иностранству. 104 Делови из књиге Auf friedlichem Wege немачког аутора Мишела Флиршајма (Michael Flürscheim). 105 Препорука за читање: приповетка Шта да се ради? Од Н. Г. Чернишевског; Интереси српства од Драгише Станојевића; књижевни лист Балканска вила. 106 Чланак потписан са Уредништво Часа. Објављује се да ће лист убудуће излазити два пута недељно. 107 Наставак приповетка из бр Наставак приповетка из бр Наставак из бр ЦЕНИЋ, Мита: Виктор Иго 110 У: Час. - Год. 1, бр. 11 (19. мај 1885), стр ЦЕНИЋ, Мита: Профили: без наставка и свршетка 111 У: Час. - Год. 1,бр. 11 (19. мај 1885), стр МОЖЕМО ли поред трговинских уговора заштитити нашу производњу 112 У: Час. - Год. 1, бр. 11 (19. мај 1885), стр ГРАД, Шарл : Становништво Немачке 113 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 11 (19. мај 1885), стр ВЕЛИКА имања у Немачкој и Аустрији 114 У: Час. - Год. 1,бр. 11 (19. мај 1885), стр ДРУШТВЕНО политички преглед 115 У: Час. - Год. 1,бр. 11 (19. мај 1885), стр БИБЛИОГРАФИЈА 116 У: Час. - Год. 1, бр. 11 ( 19. мај 1885), стр БЕЛЕШКЕ 117 У: Час. - Год. 1,бр. 11 ( 19. мај 1885), стр ГАВРИЛОВИЋ, Св. М.: У борби са злом: приповетка 118 [- наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 12 (26. мај 1885), стр ЕНГЕЛС, Фридрих: Људско друштво до цивилизације: образовање државе: одломак из књиге 119 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 12 (26. мај 1885), стр О француском писцу Виктор Игоу (Victor Marie Hugo ) 111 О еманципацији жена. 112 О трговинским уговорима. 113 Наставак из бр Завршетак текста из бр. 10. С немачког превео С. П. Ј. 115 Став Мите Ценића о раду владе. Интересантна је прича о једном генералу и његовом начину умиривања побуне у народу. 116 Препорука за читање: Развитак, лист који је почео да излази у Крагујевцу; Устав Белгије, Грчке, Румуније, Енглеске, Швајцарске, Сједињених америчких држава Пр. С. М. II која се добијала уз лист Одјек за 1 динар. 117 Три теме описане у чланку: Уплив магнетизма не ембрио; Општинске попаше у Тиролској; Број Немаца у иностранству. 118 Наставак текста из бр Исто Рената МИНИЋ, Мср 91

93 Рената МИНИЋ, Мср, Миланка СТОКИЋ 115. ЦЕНИЋ, Мита: Тенденција наше књижевности: У: Час. - Год. 1,бр. 12 (26. мај 1885), стр ПОЈЕЗИЈА младости: приповетка 120 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 12 (26. мај 1885), стр ЦЕНИЋ Мита: Од куда је поникао антисемитизам 121 У: Час. - Год. 1, бр. 12 (26. мај 1885), стр ГРАД, Шарл: Становништво Немачке 122 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 12 (26. мај 1885), стр ДРУШТВЕНО политички преглед:унутарњи 123 У: Час. - Год. 1, бр. 12 (26. мај 1885), стр БИБЛИОГРАФИЈА 124 У: Час. - Год. 1, бр. 12 (26. мај 1885), стр НОВЕ књиге 125 У: Час. - Год. 1, бр. 12 (26. мај 1885), стр БЕЛЕШКЕ 126 У: Час. - Год. 1, бр. 12 (26. мај 1885), стр ГАВРИЛОВИЋ, Св. М.: У борби са злом: приповетка 127 [- наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 13 (2. јун 1885), стр ЕНГЕЛС, Фридрих: Људско друштво до цивилизације: образовање државе: одломак из књиге 128 У: Час. - Год. 1, бр. 13 (2. јун 1885), стр ЛАНГЕ, Кл.: Шауенгер Шлезингер Петровић 129 У: Час. - Год. 1, бр. 13 (2. јун 1885), стр СЕКРЕТАР грађанских права 130 У: Час. - Год. 1, бр. 13 (2. јун 1885), стр ГРАД, Шарл: Становништво Немачке 131 [наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 13 (2. јун 1885), стр ДРУШТВЕНО политички преглед 132 У: Час. - Год. 1, бр. 13 (2. јун 1885), стр БИБЛИОГРАФИЈА 133 У: Час. - Год. 1, бр. 13 (2. јун 1885), стр НОВЕ књиге 134 У: Час. - Год. 1, бр. 13 (2. јун 1885), стр ГАВРИЛОВИЋ, Св. Љ.: У борби са злом: приповетка 135 У: Час. - Год. 1, бр. 14(6. јун 1885), стр ГЛАДНА и родна година 136 У: Час. - Год. 1, бр. 14(6. јун 1885), стр ЕНГЕЛС Фридрих: Енглеска 1845 и У: Час. - Год. 1, бр. 14(6. јун 1885), стр ДРУШТВЕНО политички преглед 138 У: Час. - Год. 1, бр. 14 (6. јун 1885), стр Ценић М.: Књижевност 139 У: Час. - Год. 1, бр. 14 (6. јун 1885), стр ЛАНГЕ, Кл.: Погрешна адреса: прича из живота. У: Час. - Год. 1, бр. 15 (9. јун 1885), стр ЕНГЕЛС Фридрих: Енглеска 1845 и У: Час. - Год. 1, бр. 15 (9. јун 1885), стр Исто. Потписана са Г. 121 Превод са руског 122 Наставак из бр О стању у Министарству и понашању министара. 124 О чланцима у часописима: Die Neue Zeitи Тежак. 125 Препорука нових књига. 126 Описане теме у чланку: Народне школе у Русији, Капитализам у Грчккој, Конкуренција Индије. 127 Наставак текста из бр Крај текста из бр Писмо уредништу о Јеврејима и њиховим залагањима за земље у којима живе. Под псеудонимом се највероватније крије сам Мита Ценић. 130 Чланак потписан са Уред. 131 Наставак текста из бр О друштвеним односима у Србији. О корупцији и неправди. 133 Преглед књига и часописа и препорука за читање. Књига Енглески, француски и српска порота од Ј. Ђ. Авакумовића и лист Право и преглед чланака у њему. 134 Препорука нових књига, страних и домаћих. 135 Крај текста из бр О сељацима и њиховим домаћинствима. 137 О капиталистичкој класи и реформи. 138 Преглед политичких дешавања у земљи и свету. 139 О приповеткама Мите Живковића. 140 Завршетак текста из бр

94 138. ГРАД, Шарл: Становништво Немачке 141 У: Час. - Год. 1, бр. 15 (9. јун 1885), стр ДРУШТВЕНО политички преглед 142 У: Час. - Год. 1, бр. 15 (9. јун 1885), стр НОВЕ књиге 143 У: Час. - Год. 1, бр. 15 (9. јун 1885), стр БЕЛЕШКЕ 144 У: Час. - Год. 1, бр. 15 (9. јун 1885), стр ЛАНГЕ, Кл.: У крилу среће: приповетка са села [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 16 (13. јун 1885), стр СОЦИЈАЛИЗАМ и производња у малом [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 16 (13. јун 1885), стр ГРАД, Шарл: Становништво Немачке 145 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 16 (13. јун 1885), стр ДРУШТВЕНО политички преглед 146 У: Час. - Год. 1, бр. 16 (13. јун 1885), стр БИБЛИОГРАФИЈА 147 У: Час. - Год. 1, бр. 16 (13. јун 1885), стр ЛАНГЕ, Кл.: У крилу среће: приповетка са села 148 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 17 (16. јун 1885), стр СОЦИЈАЛИЗАМ и производња у малом 149 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 17 (16. јун 1885), стр УЛОГА националних особина у друштвеном развитку [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 17 (16. јун 1885), стр Наставак текста из бр Мита Ценић пише о свом сукобу са полицијом и оптужбама суда због текстова у листу Час. 143 Препорука страних књига за читање. 144 У оквиру чланка описане две теме: Муве као зараза и Уплив светлости и топлоте на растење биља. 145 Наставак текста из бр О утицају странаца на живот у Београду. 147 Препоруке чланака из листова Тежак и Цариник. 148 Наставак текста из бр Став Мите Ценића о идеји социјализма ДРУШТВЕНО-политички преглед 150 У: Час. - Год. 1, бр. 17 (16. јун 1885), стр ЛАНГЕ, Кл.: У крилу среће: приповетка са села 151 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 18/19 (23. јун 1885), стр УЛОГА националних особина у друштвеном развитку [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 18/19 (23. јун 1885), стр ГРАД, Шарл: Становништво Немачке 152 У: Час. - Год. 1, бр. 18/19 (23. јун 1885), стр СОЦИЈАЛИЗАМ и производња у малом 153 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 18/19 (23. јун 1885), стр ДРУШТВЕНО-политички преглед 154 У: Час. - Год. 1, бр. 18/19 (23. јун 1885), стр ЦЕНИЋ М.: Шта се сме а шта не сме 155 У: Час. - Год. 1, бр. 18/19 (23. јун 1885), стр О.Х. 156 : Књижевност 157 У: Час. - Год. 1, бр. 18/19 (23. јун 1885), стр ЛАНГЕ, Кл.: У крилу среће: приповетка са села 158 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 20 (27. јун 1885), стр СОЦИЈАЛИЗАМ и производња у малом 159 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 20 (27. јун 1885), стр О листу Одјек и о томе како је Мита Ценић завршио у затвору на издржавање 8 дана казне због писања у листу Час. 151 Наставак текста из бр Крај текста из бр Наставак текста из бр О даћама и недаћама листа Час, о држави, о Милутину Гарашину и др. 155 О слободи говора. 156 Иницијали нису разрешени. 157 О приповеткама И.С. Тургењева критика. 158 Наставак текста из бр. 18/ Исто. Рената МИНИЋ, Мср, Миланка СТОКИЋ 93

95 Рената МИНИЋ, Мср, Миланка СТОКИЋ 160. ХОЋЕ ли Аустро-Немачка ићи на Солун? 160 У: Час. - Год. 1, бр. 20 (27. јун 1885), стр О.Х.: Е, па шта да се ради 161 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 20 (27. јун 1885), стр ДРУШТВЕНО-политички преглед 162 У: Час. - Год. 1, бр. 20 (27. јун 1885), стр ЛАНГЕ, Кл.: У крилу среће: приповетка са села 163 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 21 (30. јун 1885), стр СОЦИЈАЛИЗАМ и производња у малом 164 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 21 (30. јун 1885), стр О.Х.: Е, па шта да се ради 165 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 21 (30. јун 1885), стр ПРОФИЛИ 166 : исповест ренегата. У: Час. - Год. 1, бр. 21 (30. јун 1885), стр ДРУШТВЕНО-политички преглед 167 У: Час. - Год. 1, бр. 21 (30. јун 1885), стр ЛАНГЕ, Кл.: У крилу среће: приповетка са села 168 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 22 (4. јул 1885), стр О.Х.: Е, па шта да се ради 169 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 22 (4. јул 1885), стр ЦЕНИЋ, Мита.: Енглеска и српска уставност У: Час. - Год. 1, бр. 22 (4. јул 1885), стр О имену Аустро-Угарске или Аустро-Немачке, како аутор текста пише. О рату који долази. 161 Кратка прича о очајању. Није потписана, али препознатљив је стил Мите Ценића. 162 О политичким радницима. О утицају спољних земаља на друштвено-политичке односе у земљи. 163 Наставак текста из бр Исто. 165 Исто. 166 Из бележака једног регената. 167 О Михајлу Вукићевићу, уреднику листа Одјек и његовом неправедном хапшењу. 168 Наставак текста из бр Исто ДРУШТВЕНО-политички преглед 170 У: Час. - Год. 1,бр. 22 (4. јул 1885), стр О.Х.: Књижевност 171 У: Час. - Год. 1, бр. 22 (4. јул 1885), стр НОВЕ књиге 172 У: Час. - Год. 1, бр. 22 (4. јул 1885), стр ЛАНГЕ, Кл.: У крилу среће: приповетка са села 173 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 23 (7. јул 1885), стр О.Х.: Е, па шта да се ради 174 [наставиће се] У: Час. - Год. 1,бр. 23 (7. јул 1885), стр СОЦИЈАЛИЗАМ и производња у малом 175 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 23 (7. јул 1885), стр ЦЕНИЋ,Мита: Докле може трајати реакција 176 У: Час. - Год. 1, бр. 23 (7. јул 1885), стр О.Х.: Књижевност 177 У: Час. - Год. 1, бр. 23 (7. јул 1885), стр ДРУШТВЕНО-политички преглед 178 У: Час. - Год. 1, бр. 23 (7. јул 1885), стр ЛАНГЕ, Кл.: У крилу среће: приповетка са села 179 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 24 (11. јул 1885), стр О борби политичких странака у Србији : једне, која је на власти а друга која ће доћи на власт. Ова каже да је универзални лек за све наше јаде Русија, а она вели да је то Аустрија. 171 О руском роману Непогода (написао А.Б.; с руског превео Ј.Ђ. Големов) 172 Препорука страних научних књига. 173 Наставак текста из бр Исто. 175 Исто. 176 О политичкој слободи, економском благостању, о напредњацима. 177 О књизи Драгише Станојевића: Интереси српства - критика. 178 О правима Срба у Србији: У Србији може добити сва могућа права Талијанац, Француз, Немац и поданици свију држава; само Србин, ни из Србије ни из других земаља, нема у Србији никаква права. 179 Наставак текста из бе

96 181. СОЦИЈАЛИЗАМ и производња у малом 180 У: Час. - Год. 1, бр. 24 (11. јул 1885), стр О.Х.: Е, па шта да се ради? 181 У: Час. - Год. 1, бр. 24 (11. јул 1885), стр ПОЛИТИКА и друштво 182 У: Час. - Год. 1, бр. 24 (11. јул 1885), стр ПИТАЧИМА 183 У: Час. - Год. 1, бр. 25/26 (19. јул 1885), стр ЛАНГЕ, Кл.: У крилу среће: приповетка са села 184 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 25/26 (19. јул 1885), стр НАТАША: приповетка 185 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 25/26 (19. јул 1885), стр ЛИЧНА слобода 186 У: Час. - Год. 1, бр. 25/26 (19. јул 1885), стр ЛАЖНО учење политичке економије [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 25/26 (19. јул 1885), стр О.Х.: Еукет неждановштине 187 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 25/26 (19. јул 1885), стр ПОЛИТИКА и друштво У: Час. - Год. 1, бр. 25/26 (19. јул 1885), стр КЊИЖЕВНОСТ 188 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 25/26 (19. јул 1885), стр ПИТАЧИМА 189 У: Час. - Год. 1, бр. 27/28 (28. јул 1885), стр ЛАНГЕ, Кл.: У крилу среће: приповетка са села 190 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 27/28 (28. јул 1885), стр НАТАША: приповетка 191 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 27/28 (28. јул 1885), стр ЛАЖНО учење политичке економије 193 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 27/28 (28. јул 1885), стр О.Х.: Еукет неждановштине 194 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 27/28 (28. јул 1885), стр ПОЛИТИКА и друштво 195 У: Час. - Год. 1, бр. 27/28 (28. јул 1885), стр КЊИЖЕВНОСТ 196 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 27/28 (28. јул 1885), стр РАЗБОЈНИШТВА и опсадна стања 197 У: Час. - Год. 1, бр. 29 (8. август 1885), стр НАТАША: приповетка 198 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 29 (8. август 1885), стр ЛАЖНО учење политичке економије 199 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 29 (8. август 1885), стр ПОЛИТИКА и друштво 200 У: Час. - Год. 1, бр. 29 (8. август 1885), стр Наставак текста из бр. 25/26. Рената МИНИЋ, Мср, Миланка СТОКИЋ 180 Исто. 181 Крај текста из бр Чланак није потписан али је препознатљив стил писања Мите Ценића. 183 Песма, непотписана. 184 Наставак текста из бр Није потписана. 186 О праву на личну слободу кроз историју и кроз законе. 187 О политичкој борби. О политичарима и друштву. 188 Племићко гнездо, роман Ивана Тургењева критика дела. 189 Песма, поновљена из бр. 25/ Исто. 192 На стр. 6-8 требало је да стоји чланак Лична слобода али је избачен због судског решења о забрани, тако да су те странице остале празне. 193 Наставак текста из бр. 25/ Исто. 195 О продужењу посланичког мандата од три на седам или десет година. 196 Племићко гнездо, роман Ивана Тургењева критика дела; Гајење мале деце, Марије Манасејине критика. 197 О хајдуцима и хајдуковању, о жандармима и разбојницима у Србији. 198 Наставак текста из бр. 27/ Исто. 200 О писању под политичким притиском. 95

97 Рената МИНИЋ, Мср, Миланка СТОКИЋ 203. КЊИЖЕВНОСТ 201 У: Час. - Год. 1, бр. 29 (8. август 1885), стр НАТАША: приповетка 202 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 30 (11. август 1885), стр ЛАЖНО учење политичке економије 203 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 30 (11. август 1885), стр ПО Србији 204 У: Час. - Год. 1, бр. 30 (11. август 1885), стр ПОЛИТИКА и друштво 205 У: Час. - Год. 1, бр. 30 (11. август 1885), стр КЊИЖЕВНОСТ 206 У: Час. - Год. 1, бр. 30 (11. август 1885), стр НАТАША: приповетка 207 У: Час. - Год. 1, бр. 31 (15. август 1885), стр ЛАЖНО учење политичке економије [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 31 (15. август 1885), стр НЕШТО о заштити женске невиности 208 У: Час. - Год. 1, бр. 31 (15. август 1885), стр ПО Србији 209 У: Час. - Год. 1, бр. 31 (15. август 1885), стр ПОЛИТИКА и друштво 210 У: Час. - Год. 1, бр. 31 (15. август 1885), стр ЈАКШИЋ, Ђура: Отаџбина 211 У: Час. - Год. 1, бр. 32 (18. август 1885), стр Гајење мале деце, Марија Манасејина критика дела. Крај текста из бр. 27/ Наставак текста из бр. 27/ Наставак текста из бр О лепотама Србије и њених градова. О Шумадији, Поморављу, Посавини, Подунављу. 205 Наставак текста из бр Племићко гнездо, роман Ивана Тургењева критика дела. Крај текста из бр. 27/ Наставак текста из бр О тексту који је изашао у Лондонском часопису Pall Mall Gazette. О пороцима, проституцији и моралу жена у Лондону. 209 Наставак текста из бр О напредњацима и њиховој власти, о политичким затвореницима, о Кромвелу. 211 Песма 215. ЛАНГЕ, Кл.: У крилу среће: приповетка са села 212 [наставиће се] У: Час. - - Год. 1, бр. 32 (18. август 1885), стр РОНАНЕСА, Ђ.Ј. 213 : О интелигенцији животиња [наставиће се] У: Час. - Год. 1, ( 18. август 1885), стр ПОЛИТИКА и друштво 214 У: Час. - Год. 1, бр. 32 (18. август 1885), стр НОВЕ књиге 215 У: Час. - Год. 1, бр. 32 (18. август 1885), стр НАТАША:приповетка 216 У: Час. - - Год. 1, бр. 33 (22. август 1885), стр ЛАЖНО учење политичке економије 217 [наставиће се] У: Час. - Год. 1, бр. 33 (22. август 1885), стр ПО Србији 218 У: Час. - Год. 1, бр. 33 (22. август 1885), стр РОНАНЕСА, Ђ.Ј. 219 : О интелигенцији животиња 220 У: Час. - Год. 1, бр. 33 (22. август 1885), стр ЦЕНИЋ, Мита 221 : Опроштај У: Час. - Год. 1, бр. 34/35 (5. септембар1885), стр НАТАША: приповетка 222 У: Час. - Год. 1, бр. 34/35 (5. септембар 1885), стр Наставак текста из бр George John Romanes ( ) - енглески психолог и биолог, бавио се проучавањем еволуције животиња. Подаци преузети са сајта дана године. Текст превео са немачког језика Б.М. 214 О прогону политичких неистомишљеника. О професорима и потрошеном просветном буџету. О либералима. 215 Препорука нове књиге Карла Маркса у редакцији Фридриха Енгелса - Circulacionsprocess des Kapitals 216 Наставак текста из бр Исто. 218 О лепотама Србије. О Овчар бањи, Руднику. 219 John Romanes ( ) 220 Наставак текста из бр Текст је потписан са Уредништво. 222 Крај текста из бр

98 225. ПО Србији 223 У: Час. - Год. 1, бр. 34/35 (5. септембар 1885), стр РОНАНЕСА, Ђ.Ј. 224 : О интелигенцији животиња 225 У: Час. - Год. 1, бр. 34/35 (5. септембар 1885), стр РАЗВИТАК говора код детета 226 У: Час. - Год. 1, бр. 34/35 (5. септембар 1885), стр ПОГЛЕД назад 227 У: Час. - Год. 1, бр. 34/35 (5. септембар 1885), стр КЊИЖЕВНОСТ 228 У: Час. - Год. 1, бр. 34/35 (5. септембар 1885), стр Литература: Summary: The information that is hidden within the magazines and newspapers represents a real treasure for most researchers. One of such valuable newspapers was the literaryscientific publication,,čas (The Hour) that was published during the Because of the rebellious and revolutionary choice of articles, the publication attracted the attention of the intellectuals of that time. The owner of the publication: Dimitrije Mita Cenić was politically persecuted and censored because of his publication. The review of the articles bibliography will reveal the reason why. Key words: Newspapers, Magazines, Books, Culture, Science, Journalism, Political parties. Рената МИНИЋ, Мср, Миланка СТОКИЋ СТАНОЈЕВИЋ, Станоје. Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка. Књ. 4, С-Ж, Загреб: Библиографски завод, КИСИЋ, Милица; БУЛАТОВИЋ, Бранка. Српска штампа : : историјско-библиографски преглед, Београд: Медија центар, ИЛИЋ, Драгослав. Мита Ценић, Београд: Рад, ПЕРОВИЋ, Латинка. Димитрије Мита. - Београд: Рад, О Овчарској бањи, о Морави, о лепотама Србије. 224 John Romanes ( ) 225 Наставак текста из бр Превод текста непознатог аутора. О говору, гестикулацији, звуку. 227 Пошто је ово последњи број листа Час, уредник прави преглед досадашњег рада листа. 228 У тексту описане следеће теме: Новинарство у Србији; часопис The Commoweal; преглед листа Цариник. 97

99 Проф. др Предраг ДРАГОЈЕВИЋ Проф. др Предраг Драгојевић 1 Универзитет у Београду, Филозофски факултет - Одељење за историју уметности Република Србија О ОДСУСТВОВАЊУ С НАСТАВЕ - ПРИМЕРИ ИЗ ДОКУМЕНТАЦИЈЕ МИНИСТАРСТАВА КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ UDK: : (497.11) 19 Сажетак: У раду се публикују и коментаришу до сада необјављена документа из Архива Србије која говоре о начину добијања одсуства из наставе у Краљевини Србији. Дају се три примера, везана за истог професора цртања и његову породицу, као и пример из времена кад је исти професор био студент државни стипендиста. Уочава се строгост са којом је држава контролисала оне чији је рад или усавршавање плаћала из свог буџета (стипендисте, односно запослене). Кључне речи: Краљевина Србија, настава, средња школа, студије у иностранству, 19. век, 20. век Документација министарстава Краљевине Србије надлежних за учење и рад појединих уметника (у овом тексту, Министарство просвете и црквених дела и Министарство народне привреде) садржи неке детаље који су утолико занимљивији и уочљивији уколико су удаљенији од данашње праксе. 1 Како је, некада, у пракси изгледало добијање одсуства из наставе? На основу докумената, рекло би се као ванредни догађај, праћен доста обимном преписком - незамисливом у данашње време - која обухвата засебне молбе, обраћање школским властима на више нивоа, добијање одобрења, итд. Неколико занимљивих дописа на тему одсуства наводимо у целини, налазећи у њима одређену поуку. Одсуствовање наставника Одсуствовање због приватних послова Да би добио одсуство, наставник је морао да се обрати школским властима, и то надлежном министарству, а посредством директора школе. Читамо једну такву молбу за тродневно одсуство. Министарству Просвете и Црквени(!)дела Најучтивије молим министарство, да ми одобри три дана осуства(!) почев од уторника 15 ов.м. како би моја приватна посла могао свршити, која су неодложна(!). Министарству просвете понизан Драгомир Глишић настваник(!) III београд. гим. /децембар 1909/ 2 Молбу би директор школе (или, у овом случају, његов заменик) одмах проследио министарству, прилажући уз њу своје мишљење треба ли и зашто наставнику изаћи у сусрет. 1 2 Архив Србије, Министарство Просвете (АС-МП), ф LXVII, бр. 98/

100 Трећа гимназија убеограду Бр децембра Господину Министру Просвете и Црквених Послова Потписати је слободан послати Господину Министру на одобрење приложену % молбу госп. Драгомира Глишића, учитеља у овој гимназији, с учтивим мишљењем да се молиоцу може одабрати тражено тродневно одсуство. Господину Министру учтиви Заступник Директора, Професор, БошкоСавић 3 Министарство би веома брзо доносило одлуку. При томе, један документ саставља надлежни чиновник, други се шаље директору школе, као повратна информација. Ако је молба поднета у последњем тренутнку (због неодложних послова, вероватно изненадних), решење би стизало у време кад би молилац већ требало да се вратио на посао. Ипак, све је примљено, решено, евидентирано и одговорено у року од седам дана. У овом случају, молба је поднета а одговор је послат године. Министарство просвете и црквених послова ПБр примљено 13 дец г. У Београду Одобрава се Начелник /потписнечитак/ 16. дец Београд Директору III гимназије, Београд. Одлуком ПБр од 16. ов. мес., а према Вашем мишљењу, одобрено је г. Драгомиру Глишићу, учитељу вештина у повереној Вам школи, да од дуж- 3 АС-МП, ф LXVII, бр. 98/1909. ности може одсуствовати од ов. мес. закључно. О овоме се извештавате ради знања. Н. Св. Бр децем г. У Београду експедовано 19/ г. 4 Молилац, учитељ вештина (себе је у молби означио као наставника), јесте српски сликар, цртач и фотограф Драгомир Глишић ( ), запослен у гимназији као наставник цртања. У претходних петнаестак година већ запажен у јавности као истакнути ђак Кутликове цртачко-сликарске школе у Београду, и као награђени студент Академије у Минхену, и као један од младих аутора на Првој југословенској уметничкој изложби и запажен на изложби у Лондону 1907, члан уметничких удружења и познаник истакнутих грађана 5... али није могао ићи мимо процедуре нити имати посебан третман. Можда би се из његове богате биографије дало реконструисати куда је морао ићи децембра 1909, али чак и да се испостави да је реч о изложби, раду у удружењу - то је и даље био његов лични проблем. 6 Одсуствовање због јавних послова Ни одсуствовање наставника због неког посла од јавног интереса, изгледа, није имало другачији третман. Када је истог овог Глишића хтео да као цртача на локалитету Винча ангажује «чувар Народног музеја» Милоје Васић, морао је да пише молбу Министру просвете и црквених послова, да наставнику одобри одсуство. 4 АС-МП, ф LXVII, бр. 98/ Детаљније о томе П. Драгојевић, «Драгомир Глишић ( )», Зборник Матице српске за ликовне уметности25, Нови Сад, 1992, Ова молба била је донекле тајанствена. У следећој молби ове врсте, Глишић је морао да наведе разлог (удаја сестре). УпАрхивСрбије, МинистарствоПросвете, ф XLII, бр. 72/1911. Проф. др Предраг ДРАГОЈЕВИЋ 99

101 Проф. др Предраг ДРАГОЈЕВИЋ Краљевско српски Народни музеј Бр Августа 1911 год. У Београду. - Винча Господине Министре, При ископавању у Винчи ангаживан је као стручњак цртач Г. Драгомир Глишић, учитељ цртања у III Београдској Гимназији. Пошто би Г. Глишић као наставник морао бити на дужности 15 Августао.г. и на тај начин напустио овај рад при ископавању, потписани је слободан умолити Господина Министра да изволи допустити да Г. Глишић може одсуствовати од своје дужности до 15 Септембра о.г., како би могао и даље бити на раду у Винчи. Молећи Господина Министра да изволи благовремено одобрити осуство(!) Г. Глишићу, како би се према томе знао управљати потписани је слободан назвати се Чувар Народ. Музеја Др Милоје М. Васић Господину Министру Просвете и Црквених Послова 7 Овога пута, одобрење је потписао лично министар, који је о својој одлуци направио следећу белешку: /белешка/ Министарство Просвете и црквених послова ПБр У Београду Примљено 12-VIII-1911 г. Чувар Народ. Музеја моли да се Драгом. Глишићу, наст. Цртања Треће гим. Да одсуство до 15 септ. Јер је стручан цртач при ископавању у Винчи. Одобравам тражено одсуство до 15. Септембра ове год. Министар просв. ицркв. посл. (?). Јовановић На основу белешке, надлежни начелник обавестио је Васића као молиоца, па тек онда и директора Треће гимназије. Приметићемо да је одлука донета врло брзо а и да је у следећа два-три дана и прослеђена заинтересованима. 14. августа г. У Београду. Чувару Народнога Музеја. На Вашу представку од 12. ов. м. Бр. 203 Господин Министар просвете и црквених послова одлуком својом од 14. ов.м. ПБр одобрио је г. Драгомиру Глишићу, учитељу цртања, одсуствовање од дужности до 15. септем. Ове год., како би могао и даље бити на раду у Винчи. Н. 15. VIII У Београду Директору Треће гимназ. Београд. Одлуком својом од 14. ов.м. ПБр Господин Министар просвете и црквених послова одобрио је г. Драгомиру Глишићу, учитељу цртања у повереној Вам гимназији, одсуствовање од дужности до 15. септем. Ове године. Н. 15. августа 1911 У Београду експедирано / г. 8 Занимљиво је да директору гимназије није из Министарства директно или званично саопштено из ког разлога ће наставник бити одсутан добрих месец дана. 7 АС-МП, ф XLVIII, бр. 50/ АС-МП, ф XLVIII, бр. 50/

102 Шта могу да открију ови детаљи? Сетимо се прво да је Васић у свакој фази свог ископавања Винче ангажовао сликара као археолошког илустратора. Глишић је био први, а касније су те послове обављали Настасијевић, Бешевић и Станојевић. 9 Глишић је у то време и иначе био оријентисан на цртеж, као илустратор, карикатуриста и наставник цртања. Ипак, он је уметник и на археолошком локалитету је морао да потисне уметничке тежње и прилагоди се захтевима археолога. Додао је цртежу елементе техничког, стварајући хибридни цртеж, који садржи основне техничке детаље (контуре, димензије, сразмере, осе симетрије, скривене делове) у комбинацији са приказом материје, рељефа, па и стања очуваности. Сачувани цртежи и поређење са артефактима показује како је слободан цртеж са евентуалном уметничком визијом ископине постајао визуелна интерпретација, да би на крају посао цртани запис као део археолошке документације, али заједно са описом из пера археолога. 10 Васићева преписка око Глишићевог одсуства даје да се наслути одређен Васићев покровитељски, ауторитативни, па и командни став према уметнику кога такорећи «мобилише» из редова државних чиновника, за потребе археолошког ископавања као посла од јавног интереса. Брзина одговора власти указује на позитивно расположење према његовом раду и спремност да му се изађе у сусрет. Из неког разлога, Глишић касније није помињао ову епизоду из своје каријере. Господину министру просвете и цркв. послова Београд Част ми је учтиво умолити господина министра просвете и црквених послова, да ми изволе одобрити једномесечно одсуство од дужности, пошто сам много болесна и не могу исту вршити. О истинитости мога боловања увериће се господин министар из приложеног лекарског уверења. Одсуство молим да ми се рачуна од 15 фебр. Пошто сам до тог дана имала тродневно осуство(!) одобрено од управитеља школе; пошто је моја болест нагло узела маха. Господину министру просвете и цркв. Послова понизна Дамјанка Драг Глишићка, Учитељица из Белог Потока, среза /нечитко/ Округа Тимочког 15 фебруар 1908 год У Београду. Стан КнезМихаилов венац број 10. Београд 11 Проф. др Предраг ДРАГОЈЕВИЋ Одсуствовање због болести Из докумената се види да је (оно што је данас познато као) боловање наставника било такође схваћено као одсуство и решавано истим механизмом преко школских власти. Тако је, једном приликом, Глишићева супруга Дамјанка, учитељица у Тимочком округу, морала да пише молбу за одсуство због озбиљног здравственог стања. 9 Васић, Преисториска Винча. Београд: Државна штампарија, 1932, XII. 10 Детаљније о томе П. Драгојевић, «Уметник на археолошком локалитету - један пример из времена Милоја М. Васића», Зборник радова Народног музеја у Београду 22/1 - археологија, (у припреми). Лекарско уверење је уз молбу било неопходно, али није било пресудно - одлуку је доносио министар на основу личног увида у документацију. Запослени није имао много права на приватност, односно, није могао рачунати на поверљивост информација о здравственом стању. Лекарско уверење, Потписани од 13 тм. Указујем лекарску помоћ гђи Дамњанки Глишићки учитељици из Белога Потока (окр. Црноречки) која је(...). (...) те стога налазим да гђа Глишићка треба да остане ван своје дужнос- 11 АС-МП, ф VII, бр. 40/

103 Проф. др Предраг ДРАГОЈЕВИЋ ти најмање месец дана, како би се могла потпуно опоравити од(...). Уверење ће имати легалне вредности пошто се претходно на њ прилепи таксена марка од једнога динара. 16 фебруара 1908 Београд Др Св. М. Марковић 12 Краљ. срп. министарство Просвете и црквенихпослова 19. феб 08. ТБр Одобравам молитељци(!) одсуство месец дана, почев од 15. о.м. Министар /потписнечитак/ 20. II године. Београд. 13 Одсуствовање студента Глишићева документација из Министарства народне привреде, случајно, заокружује овај увид о начину добијања одсуства из наставе. Документа се односе на период његових студија у Минхену. О Глишићевом формирању, иначе, постоји један број непоузданих информација: у кругу људи блиских њему, годинама се преносе недокументоване приче о детаљима из времена његовог школовања; сам уметник је о томе за живота остављао различите податке у интервјуима, аутобиографским записима или накнадним сведочењима за историчаре. Анализа његове преписке са Министарством народне привреде, које му је дало стипендију за студије у Минхену, открива тачну хронологију, али и још нешто: уметникове мотиве, аспирације и стање свести током процеса трансформације из талентованог студента у уметника. Почиње тако што самостално одлази у Минхен и уписује студије на Академији, онда се обраћа Министарству да му 12 Исто. 13 Исто. обезбеди стипендију представљајући се као идеалиста заинтересован само за уметничко стварање да би се, после више перипетија везаних за продужавање или повећавање стипендије, све завршило његовим захтевима да му се пронађе одговарајуће радно место у државној служби. 14 Као питомац поменутог министарства, имао је плаћене трошкове боравка и студија у Минхену. Све је било засновано на, више пута обнављаном, уговору са државом, по коме је морао да редовно похађа наставу, шаље своја сведочанства и ликовне радове на увид и рачуна на то да ће, ако не испуни обавезе тј. (...) ако своје студије не заврши у року док му ова стипендија траје, онда му стипендија престаје, а све што је дотле примио, биће дужан вратити по прописима, који важе за државне питомце. Ово моје решење саопштити г. Глишићу, на потпис, с тим, да ће оно имати у свему силу уговора. Министар Народне Привреде, Др Ђ. Ј. Николић» 15 Да ли је тај режим рада определио Глишића ка академизму, традиционализму и конзервативизму - тешко је рећи, али чињеница је да је српско министарство на овај начин држало стипендисту у својој власти. Тако је Глишић, кроз повремене контроле рада и документације, био опомињан што недовољно редовно похађа наставу, а да би ишао на распуст - морао је да подноси молбе. Тако је сваке године изнова морао да моли власт за одобрење да распуст проведе у Србији, наводећи увек и неко оправдање, сваки пут другачије: решавање приватних послова (1900), доношење сведочанстава на увид (1901), 14 О томе детаљније П. Драгојевић, «Митови и документа о формирању једног српског уметника», зборник Уметност и њена улога у историји: између трајности и пролазних -изама, посвећен сећању на проф. др Миодрага Јовановића ( ), 2015, Решење ТБр. 4135, Г5,од Архив Србије, Министарство народне привреде (МНП) T. ф. IX, бр.27/

104 прављење скица за уметнички рад (1902), или подношење радова министарству на преглед (1903). Господину Министру Народ. Прив. Част ми је известити Господин(!) Министра да сад наступају велике ферије Академске школе, па с тога учтиво молим Господина Министра да ми изволи одобрити осуство(!) како би могао доћи у Србију, ради свршавања својих приватних послова. Уз то прилажем моја сведочанства са Академије и Кунстгевербешуле. Господину Министру Народне Привреде понизни Драгомир Глишић Студент КунстАкадемије 20 Јуна Минхен 16 Тбр Јула 1900 год. У Београду Госп. Драгомиру Глишићу студенту Минхен Господине, У одговору на ваше писмо од 20. пр. мес. Част ми је известити вас, да вам је Г. Министар Народне Привреде решењем својим од данашњег одобрио тражено одсуство ради доласка у Србију о своме трошку. Секретар 17 евентуалних злоупотреба. Са развојем школства, оваква централизована контрола постала је немогућа. О ОДСУСТВОВАЊУ С НАСТАВЕ - ПРИМЕРИ ИЗ ДОКУМЕНТАЦИЈЕ МИНИСТАРСТАВА КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ Резиме О једном српском сликару који је радио као наставник цртања у Трећој београдској гимназији постоји много докумената Министарства просвете и Министарства народне привреде Краљевине Србије. Из њих се види део живота у српској просвети с краја 19. и почетком 20. века. Поред осталог, показује се на који начин се у пракси добијало одсуство из наставе. Процедура је подразумевала настанак неколико докумената (молби, одлука, обавештења, решења...). Наставник је писао молбу Министарству просвете; директор школе је прослеђивао молбу и додавао своје мишљење (препоруку); надлежни чиновник у министарству, а у неким случајевима министар лично, доносио је решење у виду забелешке; решење је прослеђивано наставнику, а по потреби су обавештавани и остали заинтересовани. Пракса је била иста без обзира на разлог одсуствовања приватни послови, послови од јавног интереса, болест (боловање је било схваћено као одсуство). У сличној ситуацији је био и студент на школовању у иностранству, тако да је морао писати молбе за одсуство током летњег распуста. Иза наведених примера назире се и део политике министарства које је желело да спречи расипање средстава и могуће злоупотребе. Са развојем школства, оваква централизована контрола постала је немогућа. Проф. др Предраг ДРАГОЈЕВИЋ И у последњем реду наведеног одговора, као и у низу објављених примера, може се наслутити један од главних мотива администрације - заштита буџета и спречавање Кључне речи: Краљевина Србија, настава, средња школа, студије у иностранству, 19. век, 20. век 16 МНП, Т. ф IX, бр.27/ На истом месту. 103

105 Проф. др Предраг ДРАГОЈЕВИЋ ON ABSENCE FROM CLASSES THE EXAMPLES FROM THE RECORDS BY THE MINISTRIES OF THE KINGDOM OF SERBIA There are numerous records by the Ministry of Education and Ministry of National Economy of the Kingdom of Serbia about a Serbian painter who worked as an art teacher in the Third Belgrade Gymnasium. They provide an insight into a segment of Serbian education at the end of the 19 th and the beginning of the 20 th century. Among other things, they show the way in which absence from classes was permitted to students. The procedure included producing several documents (requests, directives, notices, official decisions...). A teacher used to write a request to the Ministry of Education; a head teacher used to forward it, adding his own opinion (recommendation); an authorized official used to give a decision in the form of a note; the decision was forwarded to a teacher and, if required, to other concerned people. The practice was the same regardless of the reason of absence private matters, public affairs, illness (a sick leave was treated as absence). Students studying abroad were in the similar situation, having to write requests for absence during summer holidays. The examples mentioned imply a segment of the Ministry s policy aimed at preventing the squandering of funds and a potential misuse. The further development of school system rendered such centralized control impossible. 104

106 Мр Драган Шалер Висока техничка школа струковних студија Пожаревац Република Србија ПОСЛЕДЊИ ЛЕТ ЕДУАРДА РУСЈАНА UDK: (091) Мр Драган ШАЛЕР Сажетак: У раду је приказан почетак сарадње Михајла Мерћепа и браће Едуарда и Јосира Русјан. Извршена је реконструкција лета Едуарда Русјана у Београду, који се завршио удесом са катастрофалним исходом. Такође је извршена и анализа узрока пада авиона Мерћеп-Русјан. Кључне речи: авион, крило, лет, конструкција, оптерећење, Мерћеп, Русјан, кошава, Београд, Калемегдан, удес, катастрофа Крај деветнаестог и почетак двадесетог века карактерише велики број значајних техничких проналазака који су представљали велики технолошки напредак људске цивилизације. Овај напредак се нарочито огледао у летелицама тежим од ваздуха, које су почеле свој развој 17. децембра године када су у Америци браћа Рајт успела да изведу први контролисан лет авионом. У почетку скромно, развитак новог технолошког чуда је врло брзо кренуо крупним корацима и доживео неслућени развој. Пар година касније су примат у конструисању авиона преузели Европљани, тако да је Француска постала центар развоја ваздухопловства. Свакодневно су постизани нови рекорди у дужини трајањa летова, брзини, висини, даљини, а истовремено су осмишљаване могућности како би се могле практично користити. Тако су летелице теже од ваздуха успешно коришћене током маневара у Француској године, а већ наредне године и у ратовима у Либији и Мексику. Оваква нагла експанзија није остала непримећена ни код нас нити у нашем окружењу. Тако су се већ године појавили први ентузијасти који су са мање или више успеха почели са конструишу и граде сопствене летелице теже од ваздуха - дакле само шест година од првог лета у свету, односно три године од првог лета у Европи. Требало би споменути Владимира Алексића из Панчева, Ивана Сарића из Суботице, Славољуба Пенкалу и Михајла Мерћепа из Загреба, као и браћу Русјан из Горице. Управо је Едуард Русјан заједно са братом Јосипом, са великим ентузијазмом кренуо први и крупним корацима закорачио у тек отворени свет авијације. Током и године браћа Русјан су изградили неколико авиона, у почетку са скромним резултатима, док су им касније конструкције омогућиле, и за оно време, задовољавајуће летове. Едуард Русјан је уједно на овим авионима, без ичије помоћи, научио да лети, што му је дало могућност да сам испитује авионе које су конструисали и саградили. У то време је Михаило Мерћеп живео у Загребу где је уживао углед познатог пословног човека и великог спортисте. Трагајући стално за новим узбуђењима, бавио се бициклизмом, а био је и учесник мото и ауто трка. Слика 1. Михајло Мерћеп и Едуард Русјан Како је и Едуард Русјан био познати бициклиста, упознали су се почетком септембра године, и убрзо склопили договор о стварању Радионице за израду аероплана Мерћеп-Русјан. Браћа Русјан су поседовали конструктивна и технолошка предзнања, Едуард је већ био упознат са пилотирањем, док је Мерћеп поседовао пословне вештине, 105

107 Мр Драган ШАЛЕР познанства, капитал и велику вољу да учествује у конструисању и летењу авионима. Већ крајем септембра су отпутовали у Париз где су купили мотор Гном Омега (Gnome Ommega) 50KS(37kW) са елисом, а такође су се снабдели и потребном литературом у којој су објављена најновија достигнућа и трендови у области ваздухопловства. Почетком новембра су сви делови авиона били завршени, након чега је извршена финална монтажа, тако да се могло приступити извођењу пробних летова. После ипитивања рулањем по пољани и мањих скокова, Едуард Русјан је полетео овим авионом 13. новембра, начинио лет дужине око 10 km и безбедно слетео, што је изазвало одушевљење случајних пролазника 12. Авион, у литератури назван Мерћеп-Русјан, показао се као добра и стабилна летелица, лака за управљање, па конструктори нису крили задовољство. Следећег дана лет је успешно поновљен, пред одабраним званицама, где је авион показао одличне резултате, иако временске прилике нису биле идеалне. Услед лошег времена, пробни летови су настављени тек 22. и 23. децембра, а за 26. децембар је заказан и први јавни наступ. Јавни лет, као и предходни летови, изведен је 26.децембра године око14:30, на војном полигону Черномeрец у близини Загреба. Русјан је полетео са доста блатњавог терена и летео неких двадесетак минута на висини преко 100 m. Током лета, направио је шест заокрета, што је публика, њих око 15000, поздравила овацијама. Након лета, беспрекорно је слетео тачно испред хангара. Успех је био потпун. Овај први јавни лет авионом Мерћеп-Русјан остао је забележен у више новинских чланака. 3 1 Novosti, 15. новембар 1910, Загреб. 2 Obzor, 15. новембар 1910, Загреб. 3 Novosti, 27. децембар 1910, Загреб. Политика, 14. децембар 1910, Београд *(по старом календару), Flug Zeitschrift, 10. januar 1910, Wien. Слика 2. Јавни лет Авионом Мерћеп-Русјан у Загребу Иако је загребачка јавност тражила да се јавни лет понови још који пут, то није било могуће, из разлога што су сличне манифестације већ уговорена у Београду, Софији и Истанбулу. За Београд је било предвиђено да се митинг обави на други дан Божића 8. јануара године 4 (26.децембра по старом календару). Зато је Мерћеп већ 28. децембра допутовао у Београд, како би прибавио све дозволе и обавио све припреме за предстојећи наступ. Едуард Русјан, заједно са расклопљеним авионом, допутоваће возом неколико дана касније. Авион Мерћеп-Русјан Авион је био једносед, једнокрилац, дрвене конструкције, прекривен платном. Погонску групу је чинио један седмоцилиндрични ротативни мотор Гном Омега снаге 50KS (37kW), максималног броја обртаја 1200o/min и 76 kg тежине. Напајање мотора горивом и мазивом су обезбеђивала два резервоара. Запремина резевоара за гориво од око 20 литара и уље приближно 7 литара. Како је потрошња мотора износила 28 l горива и 6 l уља на час, то је било могуће извести лет од највише 30 минута, рачунајући обавезну резерву горива при 4 Obzor, 29. децембар 1910, Загреб. 106

108 Слика 3. Структура авиона Мерћеп-Русјан слетању. Дакле, авион је био пројектован првенствено за показне и демонстративне летове. Напајање мотора горивом је вршено слободним падом. Ручицом на десној страни кабине је регулисан број обртаја, који је могао да се очита на обртометру. Обзиром на тежину летелице, површину крила и расположиву снагу мотора, постојала је могућност уградње и већих резервоара, што би омогућило и знатно дуже време лета. Труп је био дрвене конструкције, чију основу чине две греде са доње стране трупа, за које је причвршћен метални моторски носач са предње стране, док се задња страна продужава у основу хоризонталног репа. Са горње стране трупа су се налазиле две лучне греде, са предње стране везане за моторски носач, а са друге стране спојене са доњим трупним гредама иза пилотског седишта. На овим гредама су се налазили и окови за везу са крилима, као и подупирачи за утеге са горње стране крила. Цео труп је у суштини чинила компактна дрвена решетка. Унутар трупа, у предњем делу, иза моторског носача су смештени резервоари за гориво и уље, а иза њих је простор за пилота, са седиштем. Крило је дрвене конструкције, дворамењачно, с тиме што је предња рамењача уједно била и ојачана нападна ивица, док се друга рамењача налазила на око 2/3 тетиве крила. Крило је за труп везано челичним оковима који се налазе на горњим гредама трупа. Свака половина крила је ребрима подељена на 14 поља, а задњих шест поља је захватала површина крилаца (елерона). Конструкција крила је учвршћена са по 16 челичних утега са горње стране крила и исто толико са доње. Утеге су спојене у чворишта и то горња су везана за подупираче а доње за скију стајног трапа. Основу хоризонтални репа представља продужетак доњих трупних града, попречним ребрима подељен на четири поља. Нападну ивицу чини затегнута сајла која везује крајеве попречних ребара од средине трупа до крмила дубине. Са горње и доње стране вертикалног репа се налазе подупирачи, који је са горње стране повазан са утегама репа, а са доње се користи као носач за дрљачу. Нападну ивицу вертикалног репа чини цев чврсто спојена за корен крмила висине и служи као полуга за померање крмила горе-доле. Вертикалним репом се није управљало, тако да је имао само стабилизирајућу улогу. Слика 4. Радионице за израду аероплана Мерћеп-Русјан (испод крила с лева на десно Јосип, Едуард, Михајло) Мр Драган ШАЛЕР 107

109 Мр Драган ШАЛЕР Слика 5. Управљање крмилом висине Слика 6. Управљање крилцима Главни стајни трап је за труп везан попречном дрвеном гредом на чијим крајевима су се налазили амортизери, где су за сваки везана по два штапа, облика слова А, и за које је са доње причвршћени точак. Точкови су међусобно повезани осовином. Предњи стајни трап је имао и једну дрвену скију која је за труп причвршћена системом штапова и утега. За скију су такође била причвршћена и по два чворишта утега које су учвршћивале крило са доње стране. Задњи стајни трап је чинила дрвена дрљача, везана преко подупирача за доње трупне греде, испод хоризонталног репа. Систем управљања је био врло специфичан. Како је идеја била да овај авион у једном тренутку постане војна летелица, специјализована за извиђачке летове, то су конструктори замислили да руке пилота буду потпуно ослобођене од радњи везаних за управљање. Крмилом висине се управљало померањем тела напред-назад, што се преко штапа причвршћеног за јакну пилота са леђне стране и полуге зглобно везане за трупну греду, преносило на сајле. Оне су повезивале полугу са цеви вертикалног репа, која је, као што је већ речено, била чврсто везана за крмило висине и вршило отклоне крмила на горе или на доле, а што је омогућавало да се авион пење или спушта. Управљање око уздужне осе је извођено преко седишта које је клизачима везано за попречну греду трупа и могло је да се помера улево или удесно. За седиште су биле везане сајле, које су преко система котура повезане са закрилцима и омогућавале им отклоне, чиме је обезбеђена управљивост око уздужне осе.. У историји ваздухопловства, било је неколико ретких конструкција којима се управљало авионом померањем тела, али само јединекоманде (Wright, Curtiss, Demoiselle...), док је овај авион у потпуности управљан телом пилота. Зато је био јединствен, а конструктори су тврдили да је управљање «потпуно аутоматски».може се закључити да је конструкције изведена врло квалитетно, са квалитетним материјалима (смрека и карпатски бор) 5, веома савремена, за време у којем је настала, али и крхка, на први поглед. Због мале тежине, снаге мотора и велике површине крила, имао је изузетно кратку дужину полетања, свега 28 m, што је био незванични рекорд (званично је био BleriotXI са дужином полетања од 32 m). 5 Sendi Sitar, Letalstvo in Slovenci,, Založba borec, Ljubljana,

110 Основне карактерисртике авиона Мерћеп Русјан дате су у табели. Конструктор: Михајло Мерћеп, Едуард Русјан, Јосип Русјан Година производње: Продукција: 1 Тип мотора: Gnom Omega Снага мотора: 50KS (39kW) Дужина: без скије: 8,8 m са скијом: 9 m Размах крила: 14 m Површина крила: 22,5 m2 Висина: 2,9 m Маса празног: 240 kg Полетна маса: 350 kg Време лета: ~30 min Максимална брзина: ~100 km/h Мр Драган ШАЛЕР Пре лета Русјан је, заједно са авионом, стигао у Београд возом 4.јануара (23. децембра по јулијанском календару). Како је транспортован у отвореном вагону на њега је током пута нападало пар центиметара снега. Авион је оцарињен и и пребачен у Доњи град на Калемегдану. Ту је склопљен уз помоћ радознале публике, и смештен у заветрину између кућа. Због распореда објеката који су се тада налазили у Доњем граду, полетање је било могуће само у правцу југозапада према Сави, а преко бедема високог око 5 m, тако да је стаза за полетање износила око 200 m, како је Русјан премерио. Истог дана поподне Мерћеп и Русјан су примљени код министра војног Илије Гојковића, који им је зажелео добродошлицу и обећао помоћ војске око припреме терена за летење и чување авиона. Летење је било предвиђено за сва три дана Божића, али је на Бадње вече почела да дува снажна кошава, чија је брзина другог дана Божића износила у просеку 20 m/s, са Слика 7. Путања лета 109

111 Мр Драган ШАЛЕР ударима и до 38,8 m/s, тако да је летење отказано, а новац од улазница враћен посетиоцима 6. Кошава је знатно ослабила тек 9. јануара ( ), па је одлучено да се тог дана поподне обави јавни лет. Русјан и Мерћеп су отишли у Доњи град, где се чинило да је ветар у заветрини калемегданске падине још више ослабио, и Русјан је одлучио да пре јавног лета обави један краћи пробни лет, како би проверио исправност мотора и летелица, а уједно би се упознао и са тереном. Иако је кошава поново почела да јача (и до 13,8 m/s), и поред упозорења Мерћепа и посматрача којих је било све више, Русјан није хтео да промени одлуку. прилазећи месту одакле је и полетео, направио је десни заокрет. Тада је авион поново улетео у зону јаке турбуленције, кроз коју је већ прошао на полетању, почео је нагло да се пропиње, понире и клати са крила на крило. Непосредно пред обалом, на висини од око 20 m, лево крило је попустило и одломило се навише, тако да се авион обрушио, ударио на спољни приобални бедем, превалио преко бедема и пао на железничку пругу. Авион је потпуно уништен, а пилот је неколико минута после тога издахнуо. У тренутку катастрофе, Едуард Русјан је имао само 24 године, и био је 36. жртва авијације у свету. Лет и пад На основу новинских чланака и забележених сећања појединаца, могуће је са доста тачности извршити реконструкцију лета. После стартовања и загревања, када је мотор постигао потребан број обртаја, авион се залетео и већ после тридесетак метара нашао у ваздуху 7. Русјан је одмах командовао пењање, тако да је авион прелетео бедеме према Сави на висини од десетак метара. Авион је изнад Саве улетео у турбуленцију коју је кошава правила иза бедема Горњег града; авион се јако заљуљао, али је пилот успео командама да парира, изађе из зоне турбуленције, направи леви зокрет и крене у правцу Топчидерског брда. У мирном лету дуж десне обале Саве, изнад пруге теретне железнице, врло брзо је достигао висину од око 100 m. Овакав лет је настављен све до фабрике дувана, када је у десном заокрету прелетео Саву код железничког моста и прешао на аустроугарску страну реке. Летећи дуж леве обале реке, Русјан се упутио назад ка Доњем граду. Када се приближио правцу за слетање, почео је да смањује висину и брзину, а негде изнад ушћа Саве у Дунав, 6 Чедомир Јанић, Освајање неба, Политика, Београд, Сава Микић, Историја југословенског ваздухопловства, Београд, Слика 8. Остаци авиона Мерћеп-Русјан Несрећни лет и пад Едуарда Русјана изазвао је шок и дубоко потресао Београд и Србију. Величанственом спроводу је присуствовало више од Београђана (тада је Београд имао око становника), међу којима је било и значајних личности тога доба. Посмртни говор је одржао Бранислав Нушић 8. Неколико дана касније, грађани Србије 8 Александар Дероко, А ондак је летијо јероплан над Београдом, Народна кнњига, Београд,

112 су организовали прикупљање материјалне помоћи породици Русјан, а сам краљ Петар I је приложио 500 динара у злату. О овом догађају су известиле многе новинске агенције. 9 Узроци пада Мр Драган ШАЛЕР Реконструкцијом лета и пажљивом анализом могуће је доћи до закључка да је било више узрока који су довели до катастрофалног пада Русјановог авиона. Основни узрок су неадекветне атмосферске прилике које нису биле погодне за лет оваквим авионом. Иако је кошава почела да се смирује, ипак је имала појединачне ударе којима је брзина достизала и до 13,8 m/s, односно око 50 km/h. Следећи узрок је појава турбулентних (вртложних) струјања које је стварао ветар иза ивице бедема Горњег града, а у осетљивој зони непосредно после полетања и пре слетања. Ове турбуленције је Русјан осетио приликом полетања, али их је тада прошао. Такође, као један од узрочника катастрофе, показао се и необичан систем управљања авионом. Узрок су и недовољно обезбеђена критична места на конструкцији. Овде се првенствено мисли на везу чворишта сајли са конструкцијом која су изведена само са по једним завртњем. Дакле када је већ био у прилазу за слетање, после десног заокрета, авион је ушао у зону јаке турбуленције. Могуће је да су неки од налета ветра ту турбуленцију знатно појачали. Авион је, по изјави очевидаца, почео да се пропиње, пропада, клати са крила на крило, па је то изазвало деловање инерцијалних сила на тело пилота, а самим тим и његове нежељене покрете. Како је систем управљања зависио од померања тела самог пилота, могуће је поставити питање да ли је он уопште и могао командама благовремено да парира у оваквој ситуацији. Све ово је довело до несиметричног преоптерећења крила. Уколико је у том тренутку још увек био у десном заокрету, то је још више оптеретило лево крило.крило је могло да се поломи само уколико би 9 Искры, No 1, Москва, Flight, No2, London, Aircraft, No2, New York, Automobil Zeitung, No3, Wien, Слика 9. Положај критичних места цео сноп утега изгубио своју функцију услед кидања или нечег сличног. На овом авиону је крило учвршћено са по 16 утега (челичне жице) са горње и исто толико са доње стране крила. У конструцијама авиона тог периода, крила једнокрилних авиона су најчешће затегнута утегама које су вишеструко предимензионисане. Конкретно, на конструкцији Мерћеп- Русјан, утеге су могле да издрже масу од преко 2500 kg, што је бар седам пута више од потебне, што значи да су утеге сигурно издржале оптерећење пренето са крила. Оптерећење се даље са утега преноси на по три чворишта са сваке стране авиона, једно везано за подупирач изнад крила и два везана за скију стајног трапа. Везе са чвориштима су изведене само једним завртњем за поменуте, недовољно масивне, дрвене елементе. Они 111

113 Мр Драган ШАЛЕР нису могли издржати настало преоптерећење, те је дошло до кидања истих из скије, тако да су утеге изгубиле своју функцију и више нису укрућивале крило. Сво оптерећење је пренето на рамењаче крила, које нису имале довољну чврстоћу те су се одломиле на левом крилу, а крило се одвалило на горе. Авион је, по инерцији, наставио са кретањем и пао на бедем Доњег града. Летелица је потпуно уништена, могао се употребити само мотор и неке ситније компоненте. Доста делова је покупила и публика за успомену. Мерћеп се вратио у Загреб и заједно са Едуардовим бреатом Јосипом Русјаном наставио рад на конструкцијама нових авиона. Из плодне сарадње настало је још четири успешних конструкција, а Радионица за израду аероплана Мерћеп-Русјан постојала је све до почетка Првог светског рата. THE LAST FLIGHT OF EDUARD RUSJAN In the late 19 th and early 20 th century human civilization thrived both in terms of arts and science and in terms of important discoveries, one of them being an aircraft heavier than air an airplane. Owing to the fact that this invention developed quickly and enjoyed great popularity, it was not long before this miracle of progress appeared in our regions. The pioneers in our region were brothers Eduard and Josip Rusjan, as well as Mihajlo Merćep. Their collaboration yielded several successful constructions. Unfortunately, the era of aviation claimed many victims and Eduard Rusjan was one of them; he died in the airplane that he himself had made, and it was a tremendous loss to both his colleagues and to the aviation in this part of Europe. At the place of Eduard Rusjan s death, in the Lower Town of Kalemegdan Fortress, a memorial plaque was put up in memory of this hero of his time. Резиме Крајем XIX и почетком XX века људска цивилизација је доживела један од највећих процвата како у уметности, природним и друштвеним наукама, тако и у значајним открићима, а једно од њих је и летелица тежа од ваздуха авион. Како је ово откриће доживело брз развој и велику популарност, није прошло дуго времена да се и у нашим крајевима појави ово чудо напретка. Први пионири у нашој околини су били браћа Едуард и Јосип Русјан, као и Михаило Мерћеп. Из њихове сарадње створено је неколико успешних конструкција. Нажалост, век авијације је узео много жртава, а једна од њих је и Едуард Русјан, који је погинуо у авиону сопствене производње, а што је представљало ненадокнадив губитак, како за његове сараднике, тако и за ваздухопловство овог дела Европе. На месту погибије, у Доњем граду на Калемегдану, постављена је спомен-плоча као знак сећања на Едуарда Русјана, хероја свог времена. 112

114 Јасмина Живковић, Мср 1 Историјски архив Пожаревац Република Србија САМАРИЋАНКЕ У СРПСКОМ ВОЈНОМ САНИТЕТУ Сажетак: Први светски рат је представљао до тада незабележену ратну страхоту, не само за српску државу и народ, већ и Европу у целини. Током четири ратне године, скоро читаво мушко становништво активно је учествовало у војним операцијама, покушавајући да, уз државно руководство, сачува достојанство и част Србије, суверене и међународно признате државе. Свој удео у ратним догађајима имале су и жене, а њихова улога је била вишеструко значајна. У раду је учињен покушај да се расветли добровољни медицински рад жена у војним и цивилним болницама, кроз које је током рата прошло више хиљада рањених и болесних војника. Заједно са Српкињама, добровољне болничарке које су у Србију дошле као чланице савезничких медицинских мисија, биле су истрајне и храбре у пружању помоћи и лечењу српске војске и цивилног становништва. Рад је највећим делом заснован на резултатима истраживања необјављених историјских извора архивске грађе која се чува у Војном архиву Србије и Историјском архиву Пожаревац. 12 Кључне речи: Први светски рат, војне болнице, медицинске сестре, самарићански добровољни рад жена у Великом рату, положај жене 1 Аутор је виши архивист у Историјском архиву Пожаревац, дипломирани правник и дипломирани историчар мастер; 2 Рад је настао као резултат истраживачког подухвата у оквиру пројекта Србија и Браничево у Великом рату, (Војни архив Србије, Историјски архив Пожаревац, 2014.). Фрагменти рада су објављени у монографији Србија и Браничево у Великом рату, , у оквиру тематских целина Савезничке санитетске мисије и лечење српске војске и Хероине Првог светског рата, аутора Јасмине Живковић, Мср. Увод UDK: (497.11)(091) 1914/ (497.11)(091) 1914/1918 Објавом рата Србији од стране Аустроугарске године за српски народ су настали пресудни дани. Прилике су биле неупоредиво теже него за време тек окончаних Балканских ратова, а на помолу је био нови ратни сукоб из кога је Србија изашла као победник, али са огромним људским губицима и материјалном штетом од које се дуго није могла опоравити. До јесени године, Први светски рат, који је беснео већ више од годину дана, однео је преко милион живота. После првих победа српске војске током године, офанзива Аустроугарске против Србије озбиљно је започела са севера. Српска војска је незадрживо потискивана, а царска је надирала брзо, војно јача и опремљенија. Убрзо, у рат су ступиле и бугарске трупе, које су упале у Србију са истока. Српски војници, на воловским колима, са рањеницима и небројеним цивилним бегунцима, у паничном су бекству закрчивали друмове, преплављујући градове и села. После повлачења српске војске крајем године, аустроугарске, немачке и бугарске војне снаге су окупирале Краљевину Србију. Започео је егзодус српског народа, а земља је била на рубу пропасти. Био је то тренутак када је Србији помоћ била најпотребнија. Истовремено је у таквим околностима дошло најпре до спонтаног, а касније све организованијег укључивања и деловања женске популације у различитим грађанским и патриотским удружењима, са циљем да се помогне војсци, рањенима и болесним цивилима. Осећање националног полета захватило је бројне српске патриоткиње које су у земљи, или изван ње, покушале не само да буду од користи свом отечеству, већ су и јасно показале снагу и храброст, којима су придобиле неизмено поштовање војске и државе под чијом су се заставом као добровољке и добротворке бориле. Истовремено, у Србију су се, слиле бројне хумани- Јасмина ЖИВКОВИЋ, Мср 113

115 Јасмина ЖИВКОВИЋ, Мср тарне раднице из савезничких држава - Велике Британије, Француске, Холандије, Швајцарске, Америке, Аустралије, које су у оквиру медицинских мисија прошле страдалну судбину српског народа у Великом рату. Милосрдне сестре - хумане жене у вихору рата Разлози, који су довели до неоспорно великог и хуманог подухвата армије жена у Првом светском рату, били су вишеструки. Свакако су преовладавала родољубива осећања и традиционална потреба да се помогне српском војнику. Мит Косовке девојке је и после неколико векова остао дубоко укорењен у свести српске жене. 3 Међутим, не може се занемарити и све интензивнија еманципација жена у погледу образовања, рада, социјалних, политичких и економских права, која се развијала на међи два века. У том смислу је Први светски рат донео значајне промене у организацији и структури друштва. Положај жене у Србији почетком 20. века у целини није могао да се сматра добрим, ако се узму у обзир начела феминистичког покрета који је тада већ озбиљније захватио земље северне Европе. Патријархална традиција у Србији је и даље била доминантна, а према њој место жене било је у кући, поред огњишта, са предодређеном улогом мајке, супруге и домаћице. 4 То, међутим, није представљало препреку да се међу женском популацијом, углавном оног бројчано мањег дела који је имао привилегију да се школује и образује на вишим женским или Високој школи у Србији, али и престижним универзитетима у Европи, заискри живо занимање за питање изједначавања положаја жена и мушкараца. 5 А уз то, много више за хумана, родољубива и патриотска делања, која су управо у ратним годинама 3 Сребрица Кнежевић, Eтноантрополошки приступ истраживању феномена пожртвованости малолетних неговатељица у ослободилачким ратовима године, у: Браничево кроз војну и културну историју Србије, Зборник радова са научног скупа Историјског архива Пожаревац I, свеска I, Пожаревац, 2006, Љубинка Трговчевић Митровић, Планирана елита, Београд, 2003, Арсен Ђуровић, Модернизација образовања у Краљевини Србији , Београд, 2004, преовладала и учинила да се васколика Европа поклони пред самарићанским делом хероина Великог рата. Вековима спутане крутим патерналистичким нормама, посебно у оквиру викторијанског морала, жене су током Великог рата преузеле улогу активног друштвеног чиниоца. Као резултат масовног страдања мушке популације током рата, жене су принудно освајале традиционалне мушке послове, од фабрике до медицине. 6 Међу женама је било оних које су се равноправно са мушкарцима бориле на фронту. Много их је више, међутим, било у медицинском раду и самарићанском подухвату неговања и лечења. Један број жена добровољаца је радио при српском друштву Црвеног крста, док је знатно већи број њих обављао болничарске послове при савезничким медицинским мисијама у Србији. Многе су се и самоиницијативно пријављивале за добровољни рад и испомоћ у војним или позадинским болницама, препуним рањеника или оболелих од заразних болести, којима су били изложени и војска и цивилно становништво. Српски војници су ове хумане жене, лекарке, болничарне, неговатељице, називали милосрдним сестрама, без обзира да ли су то биле Српкиње или добровољке из иностранства. Милосрђе, скоро заборављена реч дубоког значења, све их је повезивала са ратником у ранама, крви и болести. У раду Црвеног крста у земљи, али и избеглиштву, активно су учествовале и угледне српске жене, читаве породице, добротвори не само у Србији, већ и изван ње. Тако је Јелена Лозанић Фротингам, кћи универзитетског професора Симе Лозанића и супруга Џона Фротингама, веома успешно радила у Сједињеним Америчким Државама, Канади, Енглеској и Француској - на добробит српског народа. У периоду од до године, она је неуморно крстарила, у организацији српско-америчких друштава, држећи предавања о страдању српског народа уз пројекције одговарајућих слика и докумената, упознајући светску јавност са борбом српског народа за слободу. 7 Сличне подухвате је предузимала и свестрана Мејбл Грујић, америчког порекла, велика добротворка Кола срп- 6 Светозар Рајак, Ваљевска болница, значај једног историјског примера, у: Историјске свеске, бр. 4, (Андрићев институт), Андрићград, 2014, (доступно на: wp-content/.../istorijska-sveska ) 7 Јасмина Живковић, Коло српских сестара Пожаревац, Пожаревац, 2007,

116 ских сестара и српског народа у целини. Ова необична жена, супруга Славка Грујића, српског посланика у Вашингтону, својим идејама, схватањем живота и радом, веома се разликовала од других дама из света дипломатије, коме је по вокацији припадала. Сачувана архивска грађа сведочи да је током године била подељена новчана помоћ породицама изгинулих и од рана умрлих ратника за време последње офанзиве на Солунском фронту у септембру године, коју је Мејбл Грујић прикупила на својим предавањима у Америци. Посредством војних власти свих 16 дивизијских области, тада је било укупно подељено динара. 8 Помоћ је припала породицама погинулих и умрлих лица, 9 о чему су биле сачињене прецизне евиденције корисника помоћи, са циљем да буде предата само ономе коме припада. 10 Одбор српских жена у Паризу и Ници такође је самостално припремао и прослеђивао пакете намирница заробљеним и интернираним лицима. У Паризу је у лето године био приређен Српски дан, приредба на којој је прикупљен приход у износу од тадашњих франака, који је предат Француско-српском комитету да га овај по свом нахођењу употреби за помоћ Србима у ратом захваћеном подручју. 11 У разореној Србији, сународници су запамтили Даницу Марковић, иако није војевала непосредно на ратишту нити је била болничарка при војним болницама. Њена снага је била у смиреној и тихој борби за породице и децу чији су мужеви, очеви или браћа отишли на фронт. Остала је у Прокупљу и бринула, не само о својој деци, већ и о свим цивилима који су проживљавали бугарску окупацију. Храброст и оданост своме народу, исказала је и у једном несвакидашњем чину: као песникиња је године написала протестно писмо свом бугарском колеги, песнику Вазову, апелујући на његову хуманост и пишући о неделима његових сународника према српском народу. Није бринула о сопственој сигурности, већ је неуморно покушавала да сеоско становништво прокупачког краја заштити од комитског терора и несавесних окупаторских власти Војни архив Србије, P3a-K170-F8-D19-1. Један број девојака, али и удатих жена, мајки и сестара, одмах се одазвао позиву државних и војних власти да узму учешћа у медицинском и болничарском раду при војним и цивилним болницама. Медицински кадар у Србији је био квалитетан по образовању, али бројчано недовољан, због чега је помоћ сваког добровољца, приучених болничарки и неговатељица био од неизмерне важности. Међу првима се нашла Надежда Петровић, кћи писца српске историје Димитрија Мите Петровића, талентована и школована сликарка, која је поред нескривеног уметничког дара, носила у себи велико поштовање и љубав према отечеству. Идеолог и оснивач хуманог, културно-просветног и патриотског женског удружења Коло српских сестара, као његов секретар, управна чланица и добровољац, почетком Првог светског рата, одложила је сликарску палету и кичице, затворила кутију са бојама и постала добровољна болничарка. 13 Као прави родољуб, Надежда се године из Венеције обратила Врховној команди и затражила ратни распоред. Не чекајући одговор, дошла је у Србију и прикључила се болници Дунавске дивизије првог позива, са којом је учествовала у борбама на Мачковом камену. О својим и патњама рањеника на фронту, писала је септембра године, породици у Крагујевцу:...Ми смо овде имали за првих шест дана натчовечанске маршеве из Срема чак на Јагодњу планину, а овде четири дана такав надолазак рањеника (око 4.000) да ми се крв у мозгу поче усиривати. Борбе су биле ужасне и очајне са наше стране, а очајни отпор Аустријанаца доводио је наше до беснила... Ја мишљах полудећу од јада и чуда. Имала сам кризу нервну, тако да када су нам били донели двадесет официра тешко рањених и ја их сместила у великом шатору, бејах скамењена. А када отпочех да их појим чајем, њихов јаук раздроби ми срце, па падох поред једног од њих на колена са чашом чаја у тежњи да га напојим Када је избила епидемија пегавог тифуса, Надежда се одмах упутила у Ваљево како би помогла медицинском особљу тамошње болнице и својој сестри по Колу, Касији Милетић. Показала је необичну храброст и преданост Јасмина ЖИВКОВИЋ, Мср 9 Војни архив Србије, P3a-K170-F8-D Војни архив Србије, P3a-K170-F8-D Алманах хуманих друштава, Београд, 1940, Календар Вардар, годишњак Кола српских сестара, Београд, 1933, Катарина Амброзић, Надежда Петровић, Београд, 1978, 101. Џон Рид је оставио потресно сведочанство о болници у Ваљеву. Џ. Рид, Рат у Србији 1915, Цетиње 1975, 59, Добровољачки гласник, 115

117 Јасмина ЖИВКОВИЋ, Мср у болничарском раду у Ваљеву, 15 а кад би јој неко препоручио да се мало одмори и повуче, како не би и сама оболела, на лицу би јој заиграо осмех којим је, уместо страха, показивала презир према смрти, и енергично одговарала: Ја то волим...а зар нису наши војници свакога часа изложени смрти...ко ће њих гледати, ако ми нећемо. 16 Спасавајући друге, Надежда је и сама године оболела од пегавца, који је био погубан за српску војску скоро исто колико и много надмоћнији непријатељ. Слаба, исцрпљена, одмарала је код породице у Скопљу, али је, тек опорављену, нису поколебала убеђивања и молбе чланова породице да се не враћа на фронт. Поново је стигла у пољску болницу код Ваљева, што ближе фронту, у велику кужницу у којој се једва зна ко је жив, а ко мртав. Непрекидно је била у покрету, око рањеника, над коритима са врелом цеђи, у којима покушава да се избори са вашима, руке су јој биле у ранама, тело сломљено од напора, али је дух остао јак. Међутим, не задуго: иако залечена, болест се није сасвим повукла и Надлежда је умрла 3. априла године, како доликује јунацима, са осмехом на уснама и вером у ослобођење. 17 Писма пуна топлине, што их је писала својој породици уочи смрти, била су огледало њене душе и личности, која нам бар донекле могу пружити одговоре на питање због чега је ова уметница раскошног талента, одлучила да свој живот подари народу, отаџбини, хуманом раду и тако остане упамћена као једна од највећих српских добровољних болничарки у Првом светском рату. Надежда Петровић је била поштована и слављена дуже од једног века после своје смрти као једна од најталентованијих сликара српских и оснивач једног од најзначајнијих женских удружења које је оставило дубоки траг у српској историји 20. века. Касија Милетић, још једна чланица патриотског женског удружења Коло српских сестара, такође се ангажовала у добровољном болничарском раду, у ваљевској болници. Спасила је хиљаде болесних од пегавог тифуса, али је у тој борби са заразом и сама подлегла. Међу хероинама Великог рата, поред добровољних приучених болничарки и неговатељица, налазиле су се и 15 Катарина Амброзић, нав. дело, Календар Вардар, годишњак Кола српских сестара, Београд, 1921, Раде Бабић, Надежда Петровић, сликарка и болничарка, у: Војносанитетски преглед, бр. 10, Београд, 2008, малобројне жене лекари у Србији. Оне су упорно тражиле и изнуђивале за себе место на фронту, кроз лечење и бригу о рањенима и болеснима. Прва жена лекар у Србији, Драга Љочић, већ је имала ратног искуства, јер је као санитетски поручник пружала помоћ у борбама за време Балканских ратова, што је наставила да чини и у Првом светском рату. Из ратова је изашла као носилац многобројних одликовања. 18 Наследнице Драге Јочић, које нису одступиле од хуманих циљева оличених у Хипократовој заклетви, биле су и лекарке: Драгиња Бабић из Ваљева, Божана Бартош из Ниша, Зорка и Ана Бркић из Шапца, Марија Прита из Панчева, Љубица Ђурић из Београда, Марија Сиеболд-Фјодоровна, рођена у Риги у немачкој протестантској породици, Јелена Попадић, рођена у Паризу, Надежда Станојевић из Пирота, Десанка Стојиљковић из Пожаревца и Стака Чубриловић из Босанске Градишке. 19 Једна од њих је била и Радмила Милошевић, кћи Драге Јочић, која је, као хонорарни лекар, одликована године Орденом Светог Саве IV реда. 20 Уз лекарке, истицале су се и болничарке од којих је њих 11 примило одликовање Међународног црвеног крста, медаљу Флоренс Најтингел, за пожртвовање и развој сестринске службе. 21 Међу њима се налазила и Боса Ранковић, још једна чланица Кола, која је као медицинска сестра током године радила у војним болницама у Нишу, Крагујевцу, Лесковцу и Аранђеловцу. Болничарским послом се бавила на основу завршеног курса за болничарке Црвеног крста одржаног под надзором Министарства војног у Београду, у периоду од 21. априла до 5. јула године. У организацији овог и сличних течајева учествовало је и Коло српских сестара. По налогу Санитетског одељења Врховне војне команде, Ранковићка је била ангажована у болницама, ради неговања најтежих болесника од трбушног и пегавог тифуса. Услед тешке епидемије и недовољног броја медицинског особља, често је била принуђена да потпуно сама брине о 18 Вера Гавриловић, Жене лекари у Првом балканском рату, у: Добровољачки гласник бр. 26, год.xv, Београд, 2005, Вера Гавриловић, исто. 20 Војни архив Србије, P3a-K95-F1-D4. 21 Mandić V., Heroine sa svetskim odličjem, kazivanje o jugoslovenskim dobitnicama Medalje FlorensNajtingel, Ниш, 1998,

118 болесницима. За време повлачења српске војске године, у пољској војној болници под шатором, радила је 15 дана без предаха. У Призрену је, по наређењу начелника санитета, обављала не само дужност болничарке и лекара, већ и све послове комесара. Све до свог повратка у Београд, године, бринула је о исхрани и нези поверених јој рањеника. За свој болничарски рад, супруга Светолика Ранковића, тиха и умерена, са прекрасном душом и нежним срцем, предана самарићанском позиву је, поред медаље Флоренс Најтингел, одликована Крстом милосрђа, Орденом Црвеног крста, као и Орденом Светог Саве V степена. 22 Магдалена Николић, кћи трговца Томе Орешковића, школовала се у Швајцарској, потом удала за народног посланика Гају Николића, била је пример добре мајке, супруге, одана својој породици, али и народу. За време бугарске окупације, предано је тешила и храбрила своје суграђане у Лебану. Када је у борбама године велики број војника остао без помоћи, Магдалена је у Лебану организовала болницу. Заједно са неколико жена је прихватала рањенике, превијала их, надгледала и неговала. Своју хуманост је посебно исказала тако што није правила разлику међу рањенима са подједнаком бригом је неговала и српске и бугарске рањене војнике. На страницама календара Вардар је забележено да су Бугари приликом заузимања Лебана, када су затекли Магдалену како управља болницом, застали у своме ратном походу. Приликом уласка у болницу са чуђењем и изненађењем уочили су да ова хумана жена, поред српских, негује и бугарске војнике. Међутим, то није много значило за окупатора: бугарске власти су већ после неколико дана оптужиле Магдалену Николић за сарадњу са српским четницима у Топличком устанку, те је ухапшена и спроведена у затвор у Лесковцу. После мучења, изречена јој је смртна пресуда, те је године стрељана у селу Синковац. 23 Професионални и пожртвовани рад српског медицинског особља, у коме је значајно место припадало женама, високо је оценила и Катарина Клара Штурценегер, Швајцаркиња немачког порекла, која је у два наврата боравила на српском ратишту током Великог рата. У ствари, тек су се са Првим светским ратом Србија и српски народ нашли у 22 Исто. 23 Календар Вардар, годишњак Кола српских сестара, Београд, 1921, жижи интересовања Швајцарске. 24 Тада је, као део медицинског особља Швајцарске санитетске мисије, у Србију стигла и Катарина Штурценегер, која је још за време Балканских ратова долазила у Србију као представник Црвеног крста. У хуманитарној служби Црвеног крста остала је у Србији од августа до пролећа године. Најпре је боравила у Нишу, где је заједно са српским лекарима, болничаркама, углавном чланицама Кола српских сестара, али и другим добровољцима, бринула о рањеницима и оболелима од пегавог тифуса. Свој болничарски рад је наставила и у крагујевачкој болници, у сваком тренутку спремна за жртву према српској војски и народу, који је веома поштовала. То поштовање је понекад прелазило у искрено дивљење, што ју је навело да после повратка у Швајцарску, непосредно после окупације Србије 1915.године, настави своју активност за добробит српског народа, путем добротворних предавања и потресних текстова о Србији и српском народу. 25 О стању у Србији захваћеној ратом опширно је писала у страној штампи и својим ауторским књигама. Посебно је била задивљена радом српских жена у ратним санитетима, које су одликовале дружељубивост, храброст и предусретљивост....и при томе стално имам на уму херојске даме, узоре народа. Укажимо част мртвима али поштујмо и живе и радујмо се њиховим делима почињеним из љубави, као и њиховим успесима! И при томе мислим не само на Коло српских сестара, које смо већ више пута упознали у пожртвованом послу, него и на сва остала женска удружења, која се брину за ратнике и њихове породице, за инвалиде, удовице и сирочад при чему нису једни другима ривали, како се то често дешава код женских удружења, него се узајамно допуњавају. Свеједно да ли се ради о Колу српских сестара, Женском друштву, Удружењу књегиње Љубице и другим, програм свих тих друштава чине хуманизам и патриотизам; сви су спремни да за бога и отаџбину, за државу и цркву, за убоге и сиромашне, жртвују здравље и животну срећу, добро и живот. 26 Истицала је Љубицу Луковић, тадашњу председницу Кола српских сестара, под чијом је управом радила болни- 24 Катарина Штурценегер, Србија у Европском рату , Нови Сад, 2009, Зоран Константиновић, DeutscheReisebeschreibungenuberSerbienundMontenegro, Munchen, 1960, Катарина Штурценегер, Србија у Европском рату , Нови Сад, 2009, 132. Јасмина ЖИВКОВИЋ, Мср 117

119 Јасмина ЖИВКОВИЋ, Мср ца у Нишу. Луковићеву нико није могао да одврати од наума да обилази несрећнике у северном и западном делу земље ослобођеном од непријатеља. Савременици су о Љубици Луковић говорили да је хармонија њена најлепша, најјача и најдубља црта. Све је код ње било у границама, у такту, у лепом, истинитом, реално. Нико јој није изгледао безначајан и за њу је свако биће имало вредности, јер је веровала да ће можда доћи тренутак када ће бити од користи. Не само што је безгранично волела и радила у Колу српских сестара, већ је умела и да заинтересује и припреми читаве деценије девојака и жена да часно обављају свој хумани позив. 27 О томе речито говори и податак да је ова достојанствена жена, не обазирући се на опасност од пошасти тифуса, кренула са неколико кола натоварених најнеопходнијим стварима, да их раздели онима којима су најпотребније, свеједно да ли се радило о српском или непријатељском народу. По повратку у Ниш, већ је била оболела од тифуса, услед чега је убрзо умрла. Велику даму и председницу Кола српских сестара, сви којима је помагала сачували су у сећању не само као своју, већ као националну мајку Србије. Поведена примером Љубице Луковић, увек према заробљеницима тако добре,коју је доживљавала као отеловљење хуманости, и сама Катарина Штурценегер је пожелела да учини нешто више за болесне српске војнике. 28 Странкиње у Србији, чланице савезничких медицинских мисија Међу самарићанкама у српском санитету током Великог рата, посебно место заслужено припада чланицама међународних, савезничких медицинских мисија. Србија, суочена са недостатком лекара и медицинског особља, међу првима у Европи је прихватила жене добровољце, жене лекаре и болничарке из читавог света. 29 Непосредно после објаве рата, велики број лекара и медицинског особља са- 27 Јасмина Живковић, Коло српских сестара Пожаревац, Пожаревац, 2007, Катарина Штурценегер, Србија у Европском рату , Нови Сад, 2009, Светозар Рајак, Ваљевска болница, значај једног историјског примера, у: Историјске свеске, бр. 4, (Андрићев институт), Андрићград, 2014, (доступно на: wp-content/.../istorijska-sveska ) моиницијативно је дошао у Србију из Француске, Велике Британије, Русије, Канаде, Грчке, Данске, Аустралије, Новог Зеланда. 30 Учешће медицинских мисија у Србији у току Првог светског рата није значајно само због њихове бројности и чињеница да су појединемисије остале уз српску војску током свих ратних збивања, већ и због тога што су већину особља при мисијама чиниле жене, добровољне лекарке, болничарке, хуманитарне раднице. Почетком Великог рата, владе савезничких земаља, посебно Велике Британије нису биле благонаклоне према младим образованим болничаркама и лекаркама, у погледу њиховог стручног рада и могућности да у својој земљи обављају самосталну лекарску праксу. Стога се један број њих одлучио да у оквиру медицинске мисије добровољно оде у ратом захваћено подручје и ради за војске савезничких сила, најчешће под страховито тешким ратним условима. Њихова делатност није нигде више дошла до изражаја него што је то био случај у жестоким борбама српске војске између и године. Ту су показале да су, и у најнеповољнијим околностима, савршено дорасле и најтежим хирушким и болничким задацима, да могу да издрже тешкоће и лишавања која изискује рад у пољским болницама и да их, усред ратних неизвесности, страхова и опасности, одликују дисциплинованост, храброст и одговорност у раду. Вероватно ниједна друга група жена није дала толико од себе под тако тешким условима и понела се тако ваљано и остала тако неопевана у властитој земљи, писала је Моника Крипнер о самарићанском раду медицинских радница у мисији Велике Британије. Скромност је била обавеза, рекламерство непознато, а масовни медији, ако не рачунамо новине, нису постојали. Ако се изузме неколико чланака о Србији и тим јединицама у иностраној штампи, и неколико скромних књига које су написале неке од тих жена, њихови подвизи никада нису забележени. 31 Пре него што су стигле у Србије, многе од њих су знале о овој земљи и њеном народу врло мало. Вазда је, из разних разлога, словило да је српски народ за васколико Европу носио епитет варварског народа. Међутим, заједничка 30 М. Векић, Стране медицинске мисије у Србији , рукопис дипломског рада на Филозофском факултету у Београду, одбрањеног Моника Крипнер, Жене у рату, Србија , Београд, 1986,

120 искуства током Великог рата, учинила су да се између страних добровољних мисија, међу којима је била најбројнија енглеска мисија, и српског народа, изроди дубоко међусобно поштовање, симпатија и трајно пријатељство. Поред тога, уследили су и културни контакти, који су тек после рата забележили шире размере и облике. Жене добровољци су учиниле можда више него што је то могла државна дипломатија. Морално и практично, свестрану пропаганду у корист српских циљева, оне су преточиле у новчане прилоге које су нештедимице употребљавале за помоћ активној војсци, болницама, избеглицама, породицама војника. Тек пристигле у земљу смрти, у средиште раних дешавања, ове изузетне жене, које су дошле у Србију немајући неку посебну представу о храбрости или патњи, напуштајући удобност својих породичних окриља, спонтано су се прихватале и најтежих задатака, чиме су стекле поштовање српског народа. Све време у застрашујућим приликама, обављале су своје дружности са чврстом дисциплином која је често била и претерана, али у реалним условима прихваћена као неопходност у послу коме су се посветиле. 32 Почетком године, неколико месеци од почетка Првог светског рата, у Србији, која је тада већ умногоме била опустошена, пуна рањеника и без довољно лекара и медицинског особља, избила је велика епидемија пегавог тифуса, што је земљу довело у још тежу ситуацију. Процењује се да је у то време у Србији боравило више од 600 странкиња, од којих су 22 ту изгубиле живот. 33 На самом почетку рата то су биле Рускиње, до повлачење српске војске Енглескиње, на Крфу су се највише ангажовале жене из Француске мисије, за поратну акцију биле су ту и жене из Америке. Добровољне болничарке, лекарке, медицинске сестре и неговатељице, припаднице Међусавезничке мисије са грофицом Рејнек Фусмањ, Мисије шкотских жена, Српског потпорног фонда, британског и француског Црвеног крста, Лондонског друштва рањених савезника, новозеландске и канадске мисије, бројале су самарићанску женску војску на стотине Моника Крипнер, Жене у рату, Србија , Београд, 1986, Желимир Микић, Александар Лешић, Др Елизабет Рос хероина и жртва Првог светског рата у Србији, у: Историја медицине, Београд, 2012, ( ) 34 Јелена Лазаревић, нав. дело, Међутим, та изванредна делатност жена лекара, хирурга и добровољних болничарки које су у Првом светском рату толико допринеле да се ублаже патње у фронтовским, али и позадинским болницама, превијалиштима, стајалиштима војске, из неког разлога су остале мало познате и скоро непризнате. Током борби те лекарке, њихово административно особље, припаднице добровољних јединица и медицинске сестре дале су Србији, Русији, Француској и другде исти толики допринос медицинској служби, али и ратом пострадалим подручјима, колико је то чинила Флоренс Најтингел и њене болничарке шездесетак година раније. 35 Оне су биле достојне наследнице чувене Флоренс Најтингел, која је умрла само неколико година пре него што је године избио Први светски рат. 36 По великом броју жена хирурга, лекара и управног особља, издвајале су се Британске медицинске мисије. Међу тим мисијама посебно место је припадало јединицама Болнице шкотских жена (Scottish Wopmen s Hospitals) и Српског потпорног фонда (Serbian Relief Fund), којима су управљале жене. Осим тога многе жене су дошле појединачно на личну иницијативу да раде као лекарке, медицинске сестре или болничарке у оквиру Црвеног крста или сасвим независно, придружујући се по доласку српском Црвеном крсту, месним болницама или организацијама за пружање помоћи. 37 Поред учешћа у саставу армија Француске, Белгије и Русије, Болнице жена Шкотске имале су најзначајнију улогу у Србији, где је њихова спремност за највеће жртве била стављена на најтежу пробу у току ратне зиме године. 38 Почетком године, у Србију је стигла прва јединица Болнице шкотских жена са др Елонор Солто на челу. Једна јединица је била смештена у касарни Артиљеријске подофицирске школе у Крагујевцу, а у свом саставу је имала три одељења: за хирургију, за повратну грозницу и за за- 35 Моника Крипнер, Жене у рату, Србија , Београд, 1986, Својим изванредним радом, као болничарка године у време Кримског рата, Флоренс Најтингел је подигла болничку службу и њене медицинске стандарде на степен високо уважаваног позива. За свој рад доживела је многе почасти, признања, а захваљујући њој су у водећим болницама били постављени чврсти темељи. Постала је легенда још за живота. 37 Моника Крипнер, нав.дело, Војни архив, P6-K63-F1-D36. Јасмина ЖИВКОВИЋ, Мср 119

121 Јасмина ЖИВКОВИЋ, Мср разне болести, у којој су радиле добровољке из Аустралије. Особље ове мисије Шкотских жена било је искључиво женско. 39 Углавном, удружење шкотских жена је непрекидно увећавало своје лекарско и болничко особље, санитетски материјал, тако да је на подручју Србије у пролеће године већ било четири јединица Болнице шкотских жена. Друга јединица је формирана у мају у Ваљеву, а њоме је управљала др Алис Хачинсон, која је за кратко време успела да уреди велики болнички комплекс са свим потребним службама и просторијама. У Младеновцу је радила болница др Хелен Беатрисе Мекгрегор, са триста кревета. Четврта јединица шкотских жена, стационирана у Лазаревцу, под управом др Едит Холвеј, такође је располагала добрим смештајем и адекватном санитетском опремом. 40 Оснивач Мисије шкотских жена, др Елси Инглис је, током рата, организовала 14 болница у разним деловима европске ратне позорнице. 41 У Србију је дошла 14. октобра године, да извиди стање и помогне где је напотребније, те, према организационој структури јединица, припреми рад пољских болница шкотских жена. Била је дубоко потресена страхом и недаћама српских рањеника и болесника у болници коју је преводила, а која је приликом повлачења војске године била остављена на милост и немилост непријатељу. Заједно са санитетским особљем болнице, др Инглис је одбила да поступи по наредби о евакуацији, јер је сматрала да ако ћемо помагати Србима, сада морамо остати на својим местима. 42 Почетком септембра године, Инглисова је отишла на руско-румунски фронт, где су се бориле и јединице Добровољачког корпуса српске војске. Најпре је стигла у Одесу, потом у Браилу, где наилази на импровизовану болницу са рањеника и само једним хирургом. Годину дана је водила тим лекара у Русији, где је њена болница била уз Прву добровољачку дивизију у Добруџи. Позната је њена одлучујућа улога у евакуацији српских трупа из Русије, када се супротставила и енглеској и руској влади, одбивши да евакуише своје санитетске одреде све док се то исто не омогући и српским војницима. 43 Када је од ње било тражено да се врати у Енглеску, одговорила је: Доћи ћу, али са српском војском, без исте не! 44 Преостали део свог живота, Елси Инглис је посветила српском народу. Тако је и умрла, скоро на рукама српских војника приликом повратка из Русије. Напори и хладноћа нарушили су њено здравље, оболела је од рака и тешко болесна кренула са српском војском и мисијом у Енглеску. Дан пре искрцавања у Њу Кастл, здравствено стање јој се јако погоршало. Међутим ни тешко здравствено стање није је спречило да се последњи пут поклони Србији и њеном народу: устала је из кревета, обукла изношену српску униформу са жељом да се опрости од српских официра и војника. Стајала је усправно, бледог лица, достојанствена, а док су јој официри прилазили и целивали у руку, сваком је упутила по неку реч. После њене смрти, Винстон Черчил је године записао велику истину, да ће име Елси Инглис светлети у историји. 45 У доприносу жена лекара и медицинских сестара и другог медицинског особља Болнице жена Шкотске (припаднице шесте јединице су биле искључиво жене), женама из Аустралије је припадало почасно место. То нам даје за право да закључујемо, полазећи од укупних остварења покрета Федерације жена Шкотске, који је организовао и за ратну службу припремио Болнице шкотских жена, да су жене Аустралије обележиле целокупан рад санитетских служби на Солунском фронту. Посебно су се истакле за време Кајмакчаланске битке. 46 Болницом у Врању је управљала др Изабел Галовеј Хатон (IsabelGallowayHutton), шкотска лекарка, рођена као Изабел Емсли (IsabelEmslie). По образовању је била психијатар са специјализацијом за лечење менталних поре- 39 Јелена Лазаревић, нав. дело, Владимир Стојанчевић, Савезничке медицинске мисије у Србији на почетку Првог светског рата, у: Браничево кроз војну и културну историју Србије, I, св. 2, Пожаревац, 2006, Александар С. Недок, Реорганизација војног санитета године, у: Монографије научних скупова АМН СЛД, серија Б, бр. 2, Београд, 2007, Моника Крипнер, нав. дело, Александар С. Недок, Реорганизација војног санитета године, у: Монографије научних скупова АМН СЛД, серија Б, бр. 2, Београд, 2007, Јелена Лазаревић, нав.дело, Јелена Лазаревић, нав.дело, Жарко Вуковић, Вукашин Антић, Жене Аустралије са српском војском на солунском фронту, у зборнику радова Српски војни санитет у години, Београд, 2007,

122 мећаја.у Први светски рат је ушла године као припадник Шкотских женских болница (ScotishWomen shospitals - SWH). Њена јединица је основала болницу под шаторима у месту Троа у Француској. Из Француске, Изабел је у новембру пребачена у Гевгелију, одакле се убрзо повукла у Солун на Солунски фронт.док су градом харали пегави тифус и шпанска грозница, именована је за главног болничара, и године са Солунског фронта стигла у Врање. Када је др Изабел Хатон, са још 11 лекара и 40 медицинских сестара стигла у Врање, болница је била смештена у касарни, са изузетно лошим условима за здравствену негу болесних и рањеника. За годину дана, колико је боравила у Врању, излечила је више стотина болесних и рањених. Радила је на лечењу војника, али и цивилног становништва. У граду су у то време харали пегави тифус и шпанска грозница. Познате су биле под надимком сиве препелице, због своје сиве униформе. У Врању је остала до октобра и помогла је у оснивању локалне цивилне болнице за коју је оставила опрему и хируршке инструменте. Изабел Хатон је поставила основе здравствене заштите у Врању. Свој ратни ангажман је завршила на командној позицији у јединици стационираној у Београду године 1920, а за своје заслуге награђена је Орденом белог орла. 47 У Енглеску се вратила са потпуно другачијим схватањем о српском народу. Често је знала да каже: Најлепше године свога млађаног живота провела сам у Србији. Део себе оставила сам у Србији, део Србије живи са мном у Лондону. 48 У Лазаревцу, баронеса Евелина Хаверфилд и др Едит Холовеј имале су само осам сати да евакуишу целу болницу и све пацијенте, па тако су последње напустиле варош. По повратку у Енглеску у пролеће 1917, Евелина Хаверфилд се удружила са још три ратне ветеранке: Флором Сендс, Емили Симондс и Аном Мекглејд. Њих четири су заједно прикупиле 5000 фунти, како би основале кантине Сендс-Хаверфилд, које су радиле на Солунском фронту, од Петелина, Јелака до Кајмакчалана. После пробоја Солунског фронта, кантине су се преселиле и наставиле да функционишу у ослобођеном Београду. Кантине Сендс-Хаверфил у којима су се српски војници окрепљивали током свог похода, опстаја ( ) 48 Исто. ле су захваљујући великом труду и залагању ових шкотских самарићанки. По ослобођењу, неколико чланова медицинских мисија вратило се у Србију да помогне напаћен народ и ратом разорену земљу. Евелина је стигла међу првима. Дошла је да испуни себи дат завет да нешто уради за страдале породице и децу, која су живела у Ужицу, Косијерићу, у пограничним местима дуж реке Дрине. Можда су лепоте планинских предела Западне Србије, од Ужица, преко Таре до Бајине Баште подсећале Евелину на родну Шкотску. У надгробним споменицима крајпуташима видела је симболе народне виталности и снаге, да се сачува сећање времена прошлих. Да ли су то биле визије да ће је судњи час затећи далеко од домовине. Гласно је изразила жељу да буде сахрањена поред пута како је пролазници и путници не би заборавили. Почивати поред пута, за њу је значило ослушкивати живот, рзање и топот коњског каса 49 У Бајној Башти, Евелина је подигла Дом за ратну сирочад и помогла смештај за оболеле од туберкулозе. Она је сву своју имовину уновчила и дала за лекове, храну и одећу за српску сирочад. Даноноћно, не штедећи се, обилазила је и неговала болесне и изнемогле у најудаљенијим селима. Оболела је од упале плућа и преминула 21. марта Хаверфилд је сахрањена у Бајиној Башти, а споменик у порти цркве Светог пророка Илије показује место њеног вечног починка. У спомен племенитој Евелини Хаверфилд, народ овог краја у Бајиној Башти је отворио Дом-болницу Евелине Хаверфилд. Традицију чувања народног здравља наставио је данашњи Дом здравља Евелина Хаверфилд, који се поноси спомен-плочом на којој су поред госпође Хаверфилд уписана имена бројних варошких задужбинара. Доцније је и у црквеној згради отворен Дом Евелине Хаверфилд, чиме је испуњен Евелинин аманет да за све усамљене, напуштене и гладне постоји једно топло склониште под истим кровом. 50 Евелина Хаверфилд је одликована највишим српским одликовањима: Орденом Светог Саве (IV и V реда) и Орденом белог орла са мачевима, који јој је додељен постхумно. Међу енглеским добровољцима у јануару Стигла је у Србију и шкотска лекарка Елизабета Рос (ElizabethRoss). 49 Јелена Лазаревић, нав. дело, Др Евелин Рос, Availablefrom: ( ) Јасмина ЖИВКОВИЋ, Мср 121

123 Јасмина ЖИВКОВИЋ, Мср Рођена је Године у Лондону, а студије медицине завршила је у Глазгову, као једна од првих жена у држави. Сазнавши за невоље Србије, она долази као добровољац у Прву резервну војну болницу у Крагујевцу, која је тада, због избијања велике епидемије пегавог тифуса већ практично била претворена у заразну болницу. 51 Иако свесна свих опасности, др Рос се потпуно предала послу и нези тешко оболелих војника. Радила је предано, неуморно, била је веома интелигентна и храбра, како је записала њена сестра Едит Рос и знала је да нема много шанси за преживљавање, јер је тифус био веома распрострањен На питања како може да ради у тако тешким условима, једноставно је одговарала речима да неко мора и то да ради. Особље болнице јој се дивило и веома поштовало, како због њене стручности у лечењу заразних болести, тако и због изванредне храбрости и племенитости. Радећи даноноћно, без одмора, преморена и изнурена, Елизабет Рос је и сама оболела од тешког облика тифуса. Иако су је предано неговале др Френсис Вејкфилд, медицинске сестре Луиза Џордан (Louisa Jordan), Агнес Минишул (Agnes Minishull), Меџ Нил-Фрејзер (MadgeNeill-Fraser), др Рос је након тринаест дана подлегла болести и преминула 14. фебруара године на свој 37. рођендан. 53 Били су то најцрњи дани за све нас и наша јединица више никада није била иста, записала је др Кетлин Макфејл. Др Елизабета Рос је, уз све војне почасти, сахрањена у фебруару на Варошком гробљу у Крагујевцу. На нагробном споменику је уклесано: Овде лежи др Елизабет Рос, а испод тога, ћирилицом: Народу сте српском даровали срце. Единбуршки дневни лист Scotsmen, најугледнији дневник у Шкотској, у репортажи под насловом Шкотска светица од Србије, подсетио је године на живот др Рос, али и на сећања која у Србији, за коју је она дала живот, не бледе: Она је заиста дала живот за Србију, а Срби знају да је таква жртва вредна сећања. У Србији се сваке године одржава комеморација. Оно што је заиста изузетно је што се то радило и током НАТО бомбардовања, забеле- 51 Желимир Микић, Александар Лешић, Др Елизабета Рос хероина и жртва Првог светског рата у Србији, у : Историја медицине, Београд, 2012, жила је Луиз Милер (LouiseMiller), публициста из Шкотске, која је истраживала и забележила судбину Елизабет Рос. 54 Санитетски аутомобилски одред је основала и предводила храбра Катарина Мари Харлеј (KatherineMariHarley). Српски војници су говорили да њено име припада српској историји, јер је својом љубављу, бесмртним примером пожтрвовања, ујединила два народа. 55 Родом из Шкотске, сестра маршала Френча (French), врховног заповедника енглеских савезничких трупа, у Србију је дошла године. Одмах по доласку, заузела се да јединица шкотских жена у Ђевђелији отвори једну мању болницу. Није јој било довољно хуманитарног рада, за који је већ била одликована Легијом части, већ је прибавила финансијска средства у Енглеској и Америци, и уз помоћ својих кћери Едит и Флоре Харлеј, основала транспортну амбулантну службу и колону. Транспортна амбулантска служба госпође Харлеј била је повезана са болницом у Острову, а једно крило ове службе носило је име Американска колона, јер је њено оснивање било омогућено и захваљујући прилозима прикупљеним у Америци. Својим неуморним и непрекидним радом и заузимљивошћу, како је то забележио командант Треће армије српске војске у својој Наредби бр од 12. марта године, постизала је налепше резултате, евакуишући наше најтеже рањенике својим санитетским аутомобилом под врло непогодним околностима и брдовитом терену. Катарина Харлеј је била веома пожртовава и храбра, себе је често излагала непосредној опасности како би помогла рањеним војницима. Погинула је у Битољу 23. фебруара године, када је бомба експлодирала у непосредној близини куће у којој је била смештена са својим кћерима. 56 Посмртни остаци Катарине Харлеј пренети су у Болницу шкотских жена. Забележено је да су војска, грађанство, сестре нудиље (добровољне болничарке) и све савезничке самарићанске мисије, жене и деца, све што је у Солуну живело испратило ову хуману жену. Сахрањена је уз највише војне и државне почасти на српском гробљу на Зејтинлику код Солуна Babić, Војносанитетски преглед, бр. 10, Београд, 2008, Јелена Лазаревић, Енглескиње у српском народу, Београд, 1929, Miller L. An Interview to Scotsman : Dr. Elizabeth Ross the Scottish saint of Serbia. Available from: ( ) 56 Војни архив Србије, P3a-K64-F3-D Јелена Лазаревић, Енглескиње у српском народу, Београд, 1929, 151. Моника Крипнер, нав. дело,

124 У сачуваним архивским ратним документима, налазе се подаци и о другим женама, странкињама које су као чланице медицинске Мисије шкотских жена, боравиле у Србије за време Великог рата. Тако је Олива Калзо Кинг (OliveKalsoKing), по чину поднаредник, била возач у Аутомобилском одреду санитетског одељења Војне команде. Изузетну храброст је показала током године, када је између осталог, за време великог пожара у Солуну, који је претио да захвати и главно војно-санитетско апотекарско слагалиште, стигла на лице места својим колима и вршила превоз санитетског материјала на безбедно место. Претходно је већ била ангажована на преносу и спашавању ствари Главне интендантуре, али није дозволила да је умор савлада, већ је и непосредно учествовала у изношењу санитетског материјала, његовом утовару и превозу. Није прихватила да буде замењена после читаве ноћи и дана проведеног у раду; остала је сигурна у своје хумане намере и свесна неопходности да сви пруже свој максимални допринос. Похваљена је наредбом војних власти, али је била и одликована Сребрном медаљом за храброст, на коју је свакако, не само она, већ и начелник Санитета енглеске војске, као и верујемо сви њени сународници, био веома поносан. 58 Винифред Елис (Winifred Ellis), по образовању професор лингвистике, такође се налазила у мисији Катарине Харлеј, као возач амбулатних транспортних кола. Није се много разликовала у погледу храбрости од својих сарадница, али је њен боравак у ратом захваћеној Србији имао и другачије особености. Темељно образована, организовала је школу енглеског језика, коју су походили млади, али и многобројни интелектуалци и угледне личности у Србији. Своју едукативну мисију у Србији је наставила и после ослобођења Учећи друге, изучавала је и српски језик и написала уџбеник Енглеска граматика са фонетиком ѕа Србе, Хрвате и Словенце. Учествовала је у оснивању Англо-југословенског клуба у Београду. Лингвистичар, возач, писац, ословљавана као отмена дама мис Елис, у Србији је била веома поштована, јер је поред свога добровољног рада за време рата, непосредним примером показала да се не треба стидети посла, и неговала безусловно пријатељство између енглеског и српског народа Војни архив Србије, P3a-K64-F7-D Јелена Лазаревић, нав. дело, 156. Прва Санитетска ауто-секција, такође део Мисије шкотских жена налазила се током ратних дејстава при Првој армији. Секцијом је управљала Катлим Дилон (Katleem Dillon). Запажено је било деловање секције у евакуацији рањеника и болесника од најистакнутијих завојишта до Скочивира и Бањице, путем који је био тежак, по врлетном и планинском терену, често изложена непосредној непријатељској паљби. Секција је током офанзиве била на првој линији, аутомобил секције је предњачио у транспорту болесних и рањених са Крста, Рашиног Потока и Полчишта; међу првима ушла у Велес, прошла Македонију транспорујући рањенике, са француском коњичком претходницом ушла у Куманово. Сеоба из Куманова у Врање, Лесковац и Ниш била је пуна препрека, али то као да није утицало на Катлим Дилон и њену секцију. Добра воља, енергија и смелост ове жене, победила је тешке околности транспорта, тако да је Секција извршила свој задатак без икаквог застоја. И заслужено је била издата Наредба бр команданта 1. армије за све јединице и установе 1. армије, којом је 6. јануара године похваљена за храброст ова секција шкотских жена у Србији. 60 Петнаест жена добровољаца је чинило ову секцију под управом Катлим Дилон. Елизи Камерон Корбет (Elsie Cameron Corbett), Изабела Мак Ко, Марџери и Жанет Поп Елис, Мери Сили, Џонс Стори, Марион Брус, Етел Ворал, Ирена Роп, Агнеса Кор, Етел Кари, Флоренс Харве, Сибила Винсент, Маргарита Ман и Флора Стивенсон, примиле су заслужено признање команданта Прве армије Петра Бојовића, почетком године посебно за предан рад око евакуације српских рањених и болесних војника током последње офанзиве у Првом светском рату. 61 Агнес Финлеј је била добровољна болничарка I завојишта Вардарске дивизије током године. Посебно је вреднована њена иницијатива и рад у Енглеској, када је за потребе српске војске и рањеника прикупила 32 сандука разног санитетског материјала. Наредбом бр од 25. децембра године изречена је јавна похвала Финлејевој. 62 Још једна добровољна болничарка, пореклом из Француске, Дела Шапел, одликовала се енергичним и усрдним радом у II завојишту Вардарске дивизије, подносила је са подједнаком истрајношћу све незгоде и непријат- 60 Војни архив Србије, P3a-K64-F8-D Војни ахрив, Србије, P3a-K64-F8-D Војни архив Србије, P3a-K64-F3_D46. Јасмина ЖИВКОВИЋ, Мср 123

125 Јасмина ЖИВКОВИЋ, Мср ности при покретима овог завојишта. Такође је неуморно радила на зближавању и одржавању пријатељских веза између Срба и Француза, а на свом доборовољном путу била је тешко оболела и од маларије. Због тога је била изречена похвална наредба бр од године од стране команданта Вардарске дивизије. 63 Енглеску хуманитарну мисију чиниле су и Олива Котс (Olive Coats) и Ана Мек Глејд (Anne Mak Glade), које су у Србију стигле за време тешких борби око Кајмакчалана. Оне су на раскршћу путева код Петалина, практично на домак непријатељских положаја, основале кантине и чајџинице за српске војнике, у којима су бесплатно делиле цигарете, чај и друге топле напитке којима су се уморни војници окрепили. Кантине и чајџинице су биле више од обичног окрепљења; често су их војници доживљавали као место духовног и физичког одмора. Поред кантина, две упорне и храбре Енглескиње су прикупљале рубље и чарапе за српске војнике. Њихова улога се није завршила са окончањем ратних дејстава; сматрале су да за њих посла има и после ослобођења, те су своју хуману мисију наставиле у Нишу и Београду. Као и друге чланице иностраних мисија, њихов добровољни рад је био високо вреднован у војничким круговима, како код обичног српског војника, тако и код високих војних заповедника. Јавно су похваљиване и предлагане за војничка одликовања. 64 Друге две даме, Мабел Данлоп Грујић и Леиле Пеџет (Leila Paget), иницирале су оснивање Српског потпорног фонда године. Поред њих, оснивање Фонда је подржало и неколико жена које су захваљујући својој животној судбини боље упознале Србију и српски народ. Међу њима су се налазиле кнегиња Дарија Прат, супруга кнеза Алексе Карађорђевића, праунука вожда Карађорђа Петровића, Елизабет Беси Христић, са ћерком Ани Христић, снаха и унука Николе Христића, вишегодишњег председника српске владе, леди Вајтхед, која је боравила у Београду у периоду , као супруга Џона Вајтхеда, британског посланика у Србији Војни архив Србије, P3a-K64-F3-D Војни архив Србије, P3a-K64-F8-D Славица Поповић Филиповић, Српски потпорни фонд и Гертруда Карингтон Вајлд. Званичан текст доступан на: Пет потпуно опремљених болница у Србију, у периоду од новембра до јуна године, одржавао је и опремао Српски потпорни фонд. Велика болница комбиноване Прве и Друге јединице Српског потпорног фонда, која је у Србију стигла још с јесени године, одмах по отварању српског фронта у Великом рату, била је под управом Леиле Пеџет, племкиње и супруге британског дипломате. Главни хирург у овој болници је била такође жена, др Кобел, а у време најжешће епидемије тифуса, највећи терет болничарског рада сносила је друга жена добровољка, медицинска сестра Флора Скот. 66 Први светски рат је затекао Леилу Пеџет, супругу некадашњег британског посланика у Србији, у Сједињеним Америчким Државама. Одмах се вратила у Лондон и прихватила учешће у раду Српског потпорног фонда, као један од његових оснивача и добровољаца. У Србију је стигла са првом, и најбројнијом, јединицом Потпорног фонда године. Препознатљива је била по видно истакнутом обележју Црвеног крста на болничарској униформи, а о њеном самарићанском раду у Србији сведочили су извештаји који је редовно слала управи Потпорног фонда. Болница Прве санитетске јединице Српског потпорног фонда којом је управљала леди Пеџет била је стационирана у Скопљу, а први извештај о раду послат је за период од новембра до маја године. Болница је тада била опремљена као хирушка болница, са довољним бројем остручених медицинских лица. Када је наступило повлачење српске војске ка Албанији, болница је примила и збринула око 300 рањеника. Иако је највећи број страних медицинских мисија био спреман да се повуче, ова одлучна самарићанка је одлучила да ће болница којом она управља остати у Скопљу. Сматрала је да ће тако моћи више да помогне Србима, а као хуманиста, није могла да одбије помоћ ни бугарским рањеницима. Такође се надала да би могла у болници бринути и о рањеним или болесним савезничким војницима, апсолутно напуштеним и без икакве неге и заштите. Поред саме болнице, Српски потпорони фонд је у Скопљу имао и одлично снабдевене магацине рубља, одела, обуће, различитог санитетског материјала, намирница. 66 Владимир Стојанчевић, Савезничке медицинске мисије у Србији на почетку Првог светског рата, у: Браничево кроз војну и културну историју Србије, I, св. 2, Пожаревац, 2006,

126 Овим је потребама Леила Пеџет снабдевала многе избеглице на њиховом путу од Скопља према Албанији. Збринула је 3117 сиромашних људи, издавала им намирнице и новчану помоћ. Ширење тифуса у граду приморало ју је да отвори и један диспанзер, јер су капацитети болнице били попуњени. У диспанзеру су оболели добијали бесплатне лекове и лекарске консултације. Када је у јесен године из Призрена у Скопље пристигло преко стотину деце избеглица, Леди Пеџет их је примила у болницу, оденула, нахранила, пружила медицинску помоћ. Мисија којом је управљала Пеџетова, бројала је 90 чланова, од тога је женско особље чинило 36 медицинских сестара. Према националној структури, чланова мисије било је из Америке, Данске, Холандије, Француске, Велике Британије. 67 Бугарска команда у Скопљу имала је двострука мерила у погледу рада Пеџетове, која је поред болничког ангажовања, доста времена и снаге посветила збрињавању избеглица које су пристигле у Скопље. Делила је храну, гардеробу, неговала рањенике, борила се да одржи болницу у тешким зимским условима, без струје, топлоте, неретко испитивана од стране бугарских власти, иако је уживала несумњиво поштовање бугарске краљице Елеоноре. Пошто је радила као добовољац у Бугарској, за време балканских ратова, а и сада је у болници, заједно са српским, неговала и рањене бугарске војнике, уз поштовање бугарске краљице, Пеџетова се уздала да ће бугарска власт пристојно поступати са њеном јединицом и српским рањеницима у њој. Међутим, када је Скопље пало у руке Бугара, леди Пеџет и особље њене болнице су имали сумњиву част да буду први британски добровољци који су постали ратни заробљеници. 68 Пеџетова, која је познавала српски народ још из предратног периода, није прихватила евакуацију коју су савезници понудили члановима својих мисија, после окупације Србије и повлачења српске војске у Албанију. Чланови мисије, под управом леди Пеџет, донели су одлуку поделе страдања оног дела српског становништва који није могао да избегне, па је тако болница продужила да ради у окупираном Скопљу. 69 Сматрала је да ће тако моћи више да по- могне Србима, а као хуманиста, није могла да одбије помоћ ни бугарским рањеницима, а поред њих могла би да брине и о рањеним или болесним савезничким војницима, коју су остали препуштени себи, без икакве неге и заштите. Уз сву бригу о рањеницима, избеглицама, као и сиротињи из разних крајева ратом опустошене земље, Леди Пеџет је имала још једну хуману мисију - пажљиво је прикупљала биографске и статистичке податке, израђивала спискове избеглица, а све их је касније објавила у посебној књизи коју је назвала трагедија српске жене и детета. Књигу је упутила српској Врховној команди на Крфу, како би избегла лица дошла у везу са својим породицама. Леди Корнелије Вимборн кумовала је другој по реду болници Српског потпорног фонда. Она ју је организовала, финансирала њену опрему и управљала болницом. Болница је фебруара године стигла у Скопље, као помоћ мисији леди Пеџет, која је посустала у раду, јер је од тифуса било болесно шеснаест лекара и медицинских сестара. Кћи сер Семјуела Боултона, Енглескиња Мејбл Синклер Стобарт, била је још једна хериона Првог светског рата у Србији. Сународници су је доживљавали као блиставу, необичну и контроверзну особу, према којој нико није могао да остане равнодушан. Обично је побуђивала или жестоку нетрпељивост или потпуну приврженост, помало егоцентрична, али необично живахног ума, изузетно снажне воље, храбра, срчана и самопоуздана. Као таква, била је још у балканским ратовима на првој линији фронта са својим женским одредом за транспорт болесника и рањеника. 70 У Србију је стигла као управница Треће јединице (болнице) Српског потпорног фонда, априла године. Болница је у Нишу била срдачно дочекана од представника Српског војног санитета, чланова српског Црвеног крста и локалне управе. Синклерова је одмах са особљем болнице била упућена у Крагујевац, где је радила током велике епидемије пегавог тифуса. Болница је изванредно опремљена, са стручним особљем од педесет чланова, међу којима је било седам лекара. 71 По предлогу пуковника Генчића, услед непријатељске офанзиве и убрзаног примицања непријатеља, Мејбл Сто- Јасмина ЖИВКОВИЋ, Мср 67 Јелена Лазаревић, нав.дело, Моника Крипнер, нав.дело, Званичан текст доступан на: ( ). 70 Моника Крипнер, нав. дело, Владимир Стојанчевић, Савезничке медицинске мисије у Србији на почетку Првог светског рата, у: Браничево кроз војну и културну историју Србије, I, св. 2, Пожаревац, 2006,

127 Јасмина ЖИВКОВИЋ, Мср барт је године прихватила да један део њене болнице прати српску војску у повлачењу, као летећа пољска болница. Сматрала је ову молбу знаком признања њеној јединици и Великој Британији. Пољска болница госпође Стобарт требало је да има одељење од око 18 особа, укључујући лекара, апотекара, једног наредника, а са њима још 60 српских војника, болничара и возача 30 кола са воловском и коњском запрегом за превоз болничких шатора и санитетског материјала. Пошто су диспанзери били распуштени, седам амбулантних кола је остало на располагању одељењу ове пољске болнице. Иако је покрет српске војске био неизвестан, интересовање медицинског особља крагујевачке болнице, за рад у пољској болници у крагујевачкој болници је било велико. Мејбл Стобарт је на крају одлучила да са собом поведе 17 припадника јединице, укључујући лекарке Кетрин Пејн (Catherine Payne) и Беатрису Коксон. Своју јединицу је поделила на два дела, остављајући главнину људства у Крагујевцу, под руководством др Мејбел Кинг-Меј, док је сама преузела руковођење једним мањим одељењем лекарки и болничарки. Одељење је постало познато под именом летећа јединица Стобартове, или, према неким изворима, летећа пољска болница госпође Стобарт. Званично име јединице је било Прва српско-енглеска пољска болница, а придодата је Шумадијској дивизији српске војске. Преузевши обавезу да предводи покретну болницу и одговорност за српске војнике као њихов заповедник, госпођа Стобарт је привремено добила чин мајора у српској војсци. 72 Са поносом је Мејбл Стобарт, носила високи војни чин, посебно што је, иако привремено, била једина странкиња у војном врху. Једном приликом, при покрету летеће пољске болнице, пуковник Терзић, командант Прве шумадијске дивизије, послао је једног вранца како би мајор Стобарт могла јахати на челу своје јединице. Остало је забележено да је од тада ретко силазила са седла, пошто је, како је тврдила, на коњу имала више покретљивости за командовање. 73 Летећа пољска јединица, са госпођом Стобарт на коњу и великим бројем болничких кола, пратила је линију фронта, како би била на лицу места уколико српска војска одлучи да пружи последњи отпор. Током повлачења, једи- 72 Моника Крипнер, нав. дело, Јелена Лазаревић,нав. дело, 194. ница је проживела судбину саме војске. Мејбл Стобард је у појединим ситуацијама доносила нагле одлуке, које нису увек наилазиле на одобравање у седишту мисије Српског потпорног фонда. Долазило је повремено и до разилажења у мишљењима између ње и њених сарадника у јединици, чему је доприносила добрано и њена прека нарав. Она, међутим, није одустајала, вођена већ постављеним циљем: служити српској војци у случају потребе током повлачења пред аустроугарском војском. И заслужила је све похвале српске војне команде, јер је њена јединица била једина која је прешла цео пут, не изгубивши ниједног члана услед смрти или дезертирања. Тада је забележила: Они нису зажалили због тога што су направили експеримент и дали једној жени да заповеда санитетском јединцом пољске болнице активне војске. 74 Путовање летеће болнице Стобартове завршило се 23. децембра године када су се чланови јединице укрцали на брод за Велику Британију. Мисија упорне и ауторитативне Мејбл Стобарт, међутим, трајала је и даље. Мајор у ратним условима, госпођа Стобарт је у Америци, организовала добротворна предавања за помоћ српском народу. Сав новац који је на њима зарадила, скоро четири хиљаде фунти, поклонила је српском Црвеном крсту. Тако је још једном свету открила да се иза пркосне, наизглед својеглаве и хировите особе, у ствари крије топло и срчано биће, које је пружило максимум своје личности да помогне унесрећеном народу у ратном вихору. Тадашњој српској, а и европској јавности, била је добро позната и мисија Леди Бојел, која је са својим сународницама Маргаритом Макфиј Димитријевић и Мис Радфорд, током свих избегличких година, радила за српску избегличку колонију у којој је било преко 6000 лица. 75 Маргарита Макфиј, оксфордски студент, одмах се у јесен године пријавила као сарадница Српског потпорног фонда у Србији. У пролеће године је стигла у Пожаревац, као члан администртор Фонда. Ту је управљала петом болницом, која је, заједно са четвртом болницом Фона, била потпомогнута од стране британских фармера. 76 Приликом повлачења српске војске, управљала је магацином избегличког логора Српског потпорног фонда, а 74 Моника Крипнер, нав. дело, Јелена Лазаревић, нав. дело, Војни архив Србије, P3-K264-F6-D7/

128 убрзо потом отпутовала је на Корзику како би учествовала у припреми логора за смештај српских избеглица. Њен је задатак био да у Ајачију организује женске радионице, као што је то чинила Мис Радфорд у Бокоњану. Обдарена организаторским способностима, Маргарита Макфиј је имала највише успеха у организацији радионица коју су чиниле ткаље, али у каснијем периоду је образовала и радионицу за израду ткачког алата. Поред ткања, у радионицама су жене, по сећању, везле разне узорке мотива оригиналне српске орнаментике, према којима су се комбиновали радови и припремали за испоруку. Душа ових послова и подузећа је Мис Макфиј. Она изумева планове рада, проналази везиље, ткаље, преље, људе који ће правити алате: разбоје, преслице, вретена, чекрке, затим керамичаре, вашарске лончаре и слично...у Бокоњану и у Ајачију, у целој колонији, сви познају, воле, цене Мис Маквеј као жену која уме да конструише рад, радом оживи вољу за живот. 77 Енглескиња Ерин Масеј, као чланица Српског потпорног фонда се од октобра године, налазила при једном од завојишта I армије, где је припремала топле напитке за српске војнике и рањенике. У Наредби бр команданта I армије за 23. мај године, обнародоване свим јединицама и установама ове армије, била је са пуно поштовања истакнута храброст добровољке Ерин Масеј. Своју је дужност она вршила и врши са бескрајном љубављу и пажњом према српским војницима и грађанима, и са ревношћу, истрајношћу и енергијом, која је својствена племенитом и великом Енглеском народу. Храброст ове странкиње дошла је до изражаја посебно приликом бомбардовања завојишта од стране непријатеља, кад је она остала присебна, не напуштајући и храбрећи присутне војнике и цивиле. Иако је била и сама рањена, одбила је да напусти завојиште, већ је наставила свој хумани и племенити посао. Похвале команданта I армије, Живојина Мишића за њено пожртвовање и племенито старање, љубав и негу наших војника и рањеника, биле су подршка препоруци за одликовање Ерин Масеј, коју је војним властима упутио директор Српског потпорног фонда. 78 Не мањи значај имао је рад госпође Карингтон Вајлд у Српском потпорном фонду. Према схватању да се извесни догађаји и чињенице у историји понављају, ова вредна и часна жена је наставила мисију неге некадашње пријатељице и земљакиње Елодије Мијатовић. Карингтон Вајлд је добро познавала историју српског народа због чега га је изузетно поштовала. Од самог оснивања Фонда, ангажовала се у оквиру санитетске помоћи на бојишту, помагала српским избеглицама, интернираним лицима у стаништима Аустрије и Мађарске. Покренула је оснивање Дечјег одсека године у Британији, што је представљало пут помоћи британске деце српског деци. Учествовала је у припреми и организације Косовског дана у Великој Британији, као члан Националног комитета, коме је председавала Елси Инглис. Идеја Косовског дана огледала се у томе да се путем пригодних чланака српских и енглеских писаца, који би се представили на културним вечерима или посебним предавањима у школама, народ Велике Британије ближе упозна са историјом Србије, њеном културом, традицијом, али и страдањима у садашњем врмену. Уз културни и и едукативни значај, оваква манифестација је представљала начин да се прикупе прилози за помоћ српском народу. Госпођа Вајлд је била веома ангажована на помоћи деци. Блага и љубазна, како је записала Јелена Лазаревић, интелектуалка и активиста Београдског женског друштва и Женског покрета у Србији тог времена, тешила је несрећне и бедне, племенита, снабдева голе и босе, храни гладне; дође ли јој ђак, уводи га у школе, где се лордови и принчеви школују. 79 У хуманитарним савезничким мисијама налазиле су се и храбре Францускиње. Жозефин Бетфорт (Josefine Betfort) била је на месту шефа болничке аутомобилске секције Треће пољске хирушке болнице. Командант треће армије је године објавио похвалну наредбу бр. 2219, у којој је истакао да Жосефин Бетфорт са пуно воље и заузимљивости успешно води службу евакуације српских рањеника. Била је веома одговорна, марљива и спретна, а често је и непосредно учествовала у евакуацији рањеника. И свагда је, као и све друге њене сараднице, показивала нескривене симпатије према српској војски, поштујући напоре, храброст и посвећеност српског народа циљевима борбе у Великом рату. 80 Јасмина ЖИВКОВИЋ, Мср 77 Јелена Лазаревић, исто. 78 Војни архив Србије, P3a-K64-F3-D Јелена Лазаревић, нав. дело, Војни архив Србије, P3a-K64-F3-D

129 Јасмина ЖИВКОВИЋ, Мср Није ово био једини пример добровољног рада француских савезника за време Првог светског рата. У војним документима Саобраћајног одељења Врховне команде налазе се наредбе о похвали и за још две храбре Францускиње. Као добровољне болничарке у болници Саобраћајног одељења српске Врховне команде налазиле су се током ратних година Ивона Аро (Yvonne Arrault) из Париза и Жермена Ле Маршан(Germaine Le Marchand) из Сен Сервана. Умешне и пожртвоване, обе су се истицале преданим радом у неговању српских ратника у наведеној болници, при чему су и саме биле оболеле од трбушног тифуса. Очекивано је било да буду похваљене и предложене за висока војна одликовања - Златну медаљу за ревносну службу или Крст милосрђа. 81 Поред француске и енглеске мисије, у помоћ српском народу пристигла је и мисија америчких здравствених радника. Она је одржавала болницу у Београду чије је особље, поред санитетског рада, настојало и да се избори за хуманији приступ аустријске војске према српском народу у престоници. Др Славка Михајловић, касније Клисић ( ), добровољно је, као једини лекар, остала уз управника болнице др Душана Стојимировића и инвалиде борце, да се стара о болеснима у окупираном Београду. Она је догађаје из рата - бомбардовање, епидемију тифуса у Општој државној болници у Београду тих ратних година, као и сарадњу са др Едвардом Рајаном (Edward Ryan), који је као представник америчког Црвеног крста узео ову болницу под своју заштиту, описала у свом дневнику који је касније објављен. 82 Као једна од добровољаца, у тој мисији радила је сестра Рут, која је оставила за собом драгоцена описана сведочанства о Србима и Србији за време светског рата. Са дивљењем је описивала част и храброст српске војске која је њено поштовање стекла, како због храбрости и борбености, као због свог цивилизацијског понашања према непријатељским заробљеницима. Са друге стране, огорчено је говорила о понижавајућем положају српских ратних заробљеника у затворима Аустрије поносне, аристократске Аустрије. 83 Записи, белешке, дневници и друга писана све- 81 Војни архив Србије, P3a-K64-F7-D Михајловић С., Облаци над градом, , Београд, 2008, 34. (репринт издања из 1955.) 83 АNationatbay, 65. дочанства жена у саставу иностраних медицинских мисија, која су у виду објављених чланака или књига у Европи, значајно су допринеле да се одржи углед Србије и њеног народа на међународној узаврелој позорници. Исти записи и сведочанства данас говоре о нешто другачијој улози жене у Србији и изван ње, у Првом светском рату, него што је то до тада био случај. На основу тих сведочанстава, могуће је значајније осветлити положај, одговорност, али и допринос који су жене имале у тим великим и пресудним годинама за српски народ и државу. Чини се да је Велики рат ставио српску жену, али и све друге добровољке из иностранства у средиште збивања, а тежиште њиховог ангажовања било је у хуманитарном, здравственом и болничарском раду. Закључак Епопеја Србије у Првом светском рату оставила је савременицима и наследницима важну поруку о измењеној улози жене у друштву. У ратним условима, њено је ангажовање било вишеструко. Неочекивано, али углавном својом вољом, жене су се нашле у средишту ратних збивања. Један број њих се латио пушке, па су равноправно са мушкарцима браниле отаџбину на првим борбеним линијама, при чему је њихова неустрашивост била задивљујућа. Знатно већи број жена у Србији приклонио се добровољном раду у војним и цивилним болницама. Међу њима су се налазиле домаћице, уметнице, лекарке, приучене болничарке и неговатељице, високо образоване, али и оне које нису имале прилике да се у оквиру својих породица упуте на школовање. Свима им је било заједничко изразито пожртвовање и оданост земљи и народу који је у Великом рату проживљавао истинску голготу. Већина српских болничарки је прошла курс основних знања о неговању болесних и рањених у стационарима или привременим пољским војним болницама и завојиштима. Надежда Петровић, Љубица Луковић, Касија Милетић или Мирка Грујић су деловале као чланице Кола српских сестара, друге су се организовале у оквиру мисије Црвеног крста у Србији и иностранству. Не мали број био је и оних које су се самостално пријавиле санитетском одељењу Врховне војне команде, како би добиле распоред за рад у војним болницама. 128

130 Велику помоћ српским добровољкама у самарићанском раду пружиле су и странкиње, чланице међународних медицинских мисија. Стране мисије су пристигле у Србију већ почетком рата из Велике Британије и Шкотске, Америке, Швајцарске, Француске, Русије, Аустралије, Данске, Холандије. Чланство у мисијама углавном су чиниле жене, дипломиране лекарке и болничарке, које су организовале читаве болнице на територији Србије. Елси Инглис, Евелина Хаферилд, Елизабет Рос, Леила Пеџет, Мејб Синклер Стобарт, Маргерита Макфиј Димитријевић, Жозефина Бетфорд, Изабела Хатон, Катарина Харлеј - само су неке од хуманитарки из иностранства које су следиле судбину српског народа и војске у Великом рату. Заједно са својим сестрама по самарићанском делу из Србије, оне су своје медицинско знање ставиле у службу помоћи српској војсци и тако постале део новије историје мале балканске земље и народа који је у Првом светском рату преживео својеврстан егзодус. Промишљања о разлозима добровољног ангажовања жена у Првом светском рату одводе нас у неколико праваца. Свакако је национални полет, који је почетком 20. века захватио Србију, био један од мотива да се српска жена, определи за самарићански и хуманитарни рад, на добробит своје отаџбине. Прилике уочи и почетком рата биле су могућност да се жена отргне од вишедеценијског, ако не и вековног, подређеног положаја у српском патријархалном друштву. У том смислу, њено прихватање улоге борца, болничарке или неговатељице, коју јој је наметала ратна стихија, разумемо као покушај да искаже своје умеће и знање, снагу и издржљивост изван породице и редовних мајчинских и супружинских обавеза. Истовремено, била је то прилика оног, истина малог, броја образованих жена, пре свега здравствених радница, да се стеченим знањем изборе за равноправност са мушкарцима и свој статус у друштву. Из овог последњег разлога, поред Српкиња, у ратном вихору су се обреле и образоване странкиње, које су своју енергију, елан и знање ставиле на расположење Србији, када је било најпотребније, а када већ то нису биле у могућности да учине у својим земљама. Велики рат је, стога, уз све своје страхоте, поред добро знаних последица за Србију и Европу у целини, на светлост дана изнео и веома значајну, а често недовољно истакнуту, понекад и обезвређивану улогу жене, супруге, мајке, сестре. Она је у тим нередовним и по много чему судбинским приликама, успела да на својим плећима достојно понесе не мали део цивилних и војних обавеза, и на тај начин постане незаобилазан чинилац новије српске историје. SAMARITAN WOMEN IN SERBIAN MEDICAL CORPS Both to its contemporaries and descendants, the heroic story of Serbia in the First World War sent an important message about the changing role of women in society. Under war conditions, they were engaged in a number of activities. Unexpectedly, but in most cases of their own will, women appeared in the middle of the ravages of war. Some of them took up arms and they defended their fatherland on an equal footing with men in the front lines, showing surprising fearlessness. A considerably larger number of women started volunteering in military and civilian hospitals. They were housewives, artists, doctors, semi-skilled nurses and caretakers; some of them were well-educated and others did not have the opportunities for education. What they all had in common was intense devotion and loyalty to the country and people that suffered utter devastation during the Great War. Most Serbian nurses had completed crash courses on looking after the sick and wounded at in-patient clinics or temporary military field hospitals and dressing stations. Nadežda Petrović, Ljubica Luković, Kasija Miletić and Mirka Grujić worked as members of the Circle of Serbian Sisters, whereas others were organized as part of the Red Cross mission in Serbia and abroad. Many women also applied on their own to the medical unit of the Supreme Military Command in order to get the schedule for their work in medical corps. Foreign women, the members of international medical missions, were also of great help to Serbian volunteers in their effort to help others. During the early stages of the war foreign missions arrived to Serbia from Great Britain and Scotland, America, Switzerland, France, Russia, Australia, Denmark and the Netherlands. The missionaries were mostly women trained doctors and nurses and they ran entire hospitals in Serbia. Elsie Inglis, Evelina Haverfield, Elizabeth Ross, Leila Paget, Mabel Sinclair Stobart, Margherita McPhee Dimitrijević, Josephine Bedford, Isabel Hutton, Katherine Harley these were some of the female humanitarian workers who shared the fate of Serbian people and army in the Great War. Together with their Samaritan sisters from Serbia, they used their knowledge about medicine to help Serbian army and in this way they became part of the modern history of a small country from the Balkans and of the people who suffered Јасмина ЖИВКОВИЋ, Мср 129

131 Јасмина ЖИВКОВИЋ, Мср a tragedy of its own kind. Analysing these women s reasons for volunteering during the First World War leads us in several directions. The rising tide of nationalism at the beginning of the 20th century was certainly one of the motives for a Serbian woman to choose charitable and humanitarian work, for the benefit of their fatherland. The circumstances surrounding the periods at the brink and at the beginning of the war made it possible for a woman to break free from the decades, if not centuries, of a subordinate position in Serbian patriarchal society. In that context, a woman s acceptance of the role of a fighter, nurse or caretaker, imposed on her by the ravages of war, can be interpreted as an attempt to express her skills and knowledge, strength and perseverance beyond their families and day-to-day duties of a mother and wife. At the same time, it provided a small number of educated women, mostly medical workers, with the opportunity to use the knowledge they possess in order to achieve equality with men and a status in society. This was also the reason why, apart from Serbian women, educated foreign women took part in the war as well, placing at Serbia s disposal their energy, enthusiasm and knowledge at the moment when Serbia needed it most (and they could not have done it in their own countries). Because of this, the Great War, with all its atrocities and notorious consequences for Serbia and entire Europe, brought to light a highly significant, often neglected, sometimes even devalued role of a woman, wife, mother, sister. Under those exceptional and, in many ways, fateful circumstances, a woman managed to bear the burden of civilian and military duties worthily, becoming an indispensable part of modern Serbian history. 130

132 Божидар Благојевић Историјски архив Неготин Република Србија БРАНИЧЕВЦИ У ОДБРАНИ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ У НЕГОТИНСКОЈ КРАЈИНИ У ЈЕСЕН UDK: 94: (497.11) 1915 (093.2) Божидар БЛАГОЈЕВИЋ Сажетак: Неготинска крајина, као део источне Србије, од вајкада је представљала веома важну економску и стратешку област, а посебно стратешку с обзиром да се налазила на обалама Дунава и на тромеђи Србије, Бугарске и Румуније. Бугарска је, пошто је ушла у рат на страни Централних сила које су јој за узврат доделиле велике српске територије, одмах предузела опсежне војне и политичке мере да истима овлада. У јесен године на простору Неготинске крајине дошло је до војног сукоба између српске и бугарске војске. Неготинску крајину бранили су војници трећег позива Тимочке војске, у чијем саставу у били Крајински и Неготински одред, али ту се нашао и Осми пешадијски пук првог позива Дунавске дивизије. Овај пук послат је од стране Врховне команде, као испомоћ, да на пристаништима у Радујевцу, Кусјаку и Прахову истоварује робу која је долазила Дунавом из Русије. Када је дошло до војног сукоба између Бугарске и Србије, пук се укључио у одбрану српске земље и крајем септембра и у октобру године водио жестоке борбе на просторима Неготинске крајине. С обзиром да је пук био састављен од младића који су припадали првом позиву, поднео је највећи терет рата и дао је велики добринос у одбрани Неготинске крајине, али и велике губитке у људству. Кључне речи: Неготинска крајина, Бугари, Тимочка војска, 8 пешадијски пук Дунавске дивизије, неготински одред, Никола Л. Јевремовић, Илија Гојковић, Димитрије Димитријевић, Прахово пристаниште Ове навршава се сто година од одбране српске земље у њеним источним деловима. Неготинска крајина, као и други гранични делови земље налазећи се на граници према Бугарској, представљала је предстражу Србије што је значило да се налазила на линији прве одбране. Источна Србија, због свог географско-стратегијског положаја и економског потенцијала, била је вазда област од изузетног интереса за велике силе. У предвечерје Првог светског рата и у самом рату, сукобљене стране - силе Антанте и Централне силе, око источне Србије, поред оружаних сукоба водиле су и дипломатске борбе, које су биле усмерене у два правца - један је обезбеђење примата на територију источне Србије, а други придобијање суседних земаља (Румуније и Бугарске) на своју страну. Не улазећи у детаљна разматрања око дипломатских активности на простору источне Србије, ваља рећи да је превагу однео Немачки рајх који је посредно уз помоћ Бугарске, верне савезнице, стратешки и економски владао овим простором. 1 У испретплетености разних интереса и утицаја више страних суверенитета у источној Србији, у време Великог рата, Неготинска крајина се, због свог стратешког и економског значаја, нашла политички, дипломатски и војно у жижи интереса зараћених страна. У Неготину био је стациониран 13. пук ( 1,2. и 3. позив) Хајдук Вељко који се налазио у саставу Тимочке дивизије. На вест о мобилизацији српске војске, војници 1. и 2. позива одазвали су се и кренули на своја зборна места, а трећепозивци су остали у Крајини да би у случају рата бранили просторе српске земље на истоку, у Неготинској крајини. 1 Божидар Благојевић: Дипломатске активности великих сила око источне Србије , Неготин, 1998,

133 Божидар БЛАГОЈЕВИЋ У првим годинама рата Неготинска крајина није била угрожена. На њеним просторима нису се одвијала ратна дејства што је погодовало, јер је становништво живело у релативном миру - било је поштеђено опаке болести, тифуса, која је у северним и западним деловима земље пустошила војску и цивилно становништво. Никола Л. Јевремовић (у средини) аутор ратних записа, учесник у борбама са Бугарима године у Неготинској крајини, као војник 8. пука Дунавске дивизије До уласка Бугарске у савез Централних сила, Неготинска крајина представљала је, условно речено, слободну зону, а предност јој је била и та што се налазила на Дунаву на коме су постојала три пристаништа: Прахово, Радујевац и Кусјак; преко њих се у време мира одвијао обиман речни саобраћај, а у време ратних дејстава у западним и северним деловима земље ова пристаништа омогућила су Србији да у реалитивно мирним условима увози разноврсну робу која је Дунавом стизала из суседних земаља, а посебно из Русије (највише увожена пшеница, која је коришћена за исхрану српске војске и цивилног становништва). Српска влада, користећи привремено погодне околности око увоза робе поготово из Русије, предузела је опсежне мере на оспособљавању при-станишта на Дунаву (Радујевац, Прахово, Кусјак) како би се на њима могао одвијати већи промет робе него до тада. Приоритет је дат пристаништу у Прахову, с обзиром да је ово пристаниште било најпогодније за упловљавање великих руских бродова, и што је било са остатком Србије дирекно повезано железничким саобраћајем. У том смислу, на једној од седница Министарског савета одржаној 15. јуна године 2, донета је одлука да се предузму конкретне мере на оспособљавању и функционисању пристаништа на Дунаву у Неготинској крајини. Ево шта у том документу стоји: a) Да се реактивирају два приватна мага цина у Кусјаку; б) да се што пре припреми место, на коме ће се саградити други магацин у Прахову; в) да се одвоји истовар и утовар наше и руске робе и да се Русима да још 100 до 200 заробљеника којима ће руково дити руски делегат; г) да се пребаци потребан број вагона за нормалну пругу Прахово-Књажевац; д) да се измести војска из царинског мага цина у Радујевац и да се реактивирају приватни магацини; ђ) да се онима који врше утовар и истовар да напојница по 1 динар по вагону; е) да се уреди са Румунијом да путнички са обраћај иде преко Радујевца; ж) да се Врховној команди препоручи да устроји полицију у Прахову. 3 Промет робе, преко пристаништа у Прахову, одвијао се до септембра године без неких великих проблема. Увоз житарица из Русије у Србију дневно је износио око 40 вагона, што је за војску, па и цивилно становништво, много значило. 4 Из документа насталог од стране Министарског савета, види се да је промет робе био велики, да су на истовару робе из Русије учествовали заробљеници (аустријски), и да је било препоручено да се број извршиоца повећа. У том погледу, не улазећи у детаљна разматрања, Врховна команда је као испомоћ на истовару и утовару робе из Русије Архив МСП Београд, Документа о спољној политици Краљевине Србије 1914, стр. 6, Београд, Исто. 4 Исто 132

134 јула године послала у пристаниште Прахово 8. пешадијски пук првог позива Дунавске дивизије. 5 Овај пук, по ратним записима Николе Л. Јевремовића 6, сачињавали су 5 Документације о вођењу оружаних сукоба са Бугарима у јесен године у установама заштите (архивима и музејима) веома мало има. Слично је и када је у питању документација која се односи на живот становништва које се налазило под бугарском окупацијом. Има мишљења да су Бугари, пре повлачења, уништили сва документа настала у њиховим окупационим надлештвима, што је и највероватније, а да је то учинило и становништво и институције, како би им бугарска окупација изгледала као лош сан. О Првом светском рату написано је много историјских дела; међутим, када је у питању Неготинска крајина, упркос константацији да има веома мало историјских извора, ипак се може рећи да су историчари, па и стручњаци других научних дисциплина уложили мало труда да би се нешто више сазнало пре свега о положају становништва у време ратних окршаја са Бугарима године и њихове окупације, која је трајала скоро три године. Ипак је нешто и написано и објављено у регионалном часопису Развитак (два чланка), монографији Неготин и Крајина аутора др Тихомира Станојевића, и Битка на Легету, аутора Радована Срдића. У склопу укупних ратних збивања, о односу зараћених страна у историјским делима има помена, али опет када су у питању ратне дипломатске активности великих сила око источне Србије, затим операције вођене ван простора Неготинске крајине, и нешто више података о ослобођењу Неготина и Крајине године од стране француске коло-нијалне војске. Приликом писања монографија школа, врло мало су се аутори трудили да обраде положај школа у време бугарске окупације. У свим делима која су објављена, нигде није поменут боравак и учешће 8. пука 1. позива Дунавске дивизије у одбрани српске земље у Неготинској крајини. Поводом сто година од Првог светског рата, издата је монографија под насловом Неготин и Крајина аутора Божидара Благојевића, који је захваљујући историчару Томиславу Јевремовићу, који је објавио ратне записе На Крсту и рогљевским виноградима у јесен свога деде Николе Јевремовића у часопису Грађанин, исте искористио и уз извесне корекције објавио у прилогу своје књиге. Овим су досадашња знања о одбрани Неготинске крајине допуњена и из заборава извучен 8. пешадијски пук 1. позива Дунавске дивизије који је у борбама са Бугарима у јесен 1915 године, имајући у виду да су у овом пуку били млади војници 1. позива, поднео највећи терет. 6 Никола Л. Јевремовић из села Дубравице, резервни наредник, а у рату водник 1. вода првог позива Дунавске дивизије, учествовао је прво на истовару и утовару лађа у Прахову пристаништу, а затим у борбама са Бугарима које су вођене у јесен године. Иначе, Никола Л. Јевремовић био је сељак, повремено се бавио и столарским пословима, али му ни писменост није била слаба страна - поседовао је дар да добро запажа и памти догађаје и исте записује. У својим ратним записима На Крсту и рогљевским виноградима у јесен оставио је драгоцене податке, који се односе на ратне окршаје српских и бугарских јединица у октобру године и учешћу јединица 8. пука 1. позива Дунавске дивизије, те су ови његови записи незаобилазни када је у питању писање о ратним догађајима који су се збили на тлу Неготинске крајине и учешћу Браничеваца у њима. 1,2,3. и 4. батаљон, који је бројао 4764 војника и официра; био је ангажован на пристаништу у Прахову, а када је избио рат са Бугарима, септембра и октобра 1915, учествовао у борбама у одбрани српске земље у Неготинској крајини. После вишемесечних дипломатских активности зараћених страна, Бугарска је, пошто јој Немачки рајх доделио територију Србије коју је она желела, 6. септембра 1915.године закључила споразум са Централним силама. 7 Бугарски краљ Фердинанд убрзо је позвао све председнике градских општина и посланике у Софију да им саопшти уговор о Савезу, а затим је 23. септембра године издао указ о општој мобилизацији свих оружаних снага Бугарске. 8 Бугарска је, да би остварила своје територијалне интересе на рачун Србије, а знајући да то може да учини само ратом извршила реорганизацију своје војске, организовала три армије, а за фронт који је требало да се успостави око Видина у почетку је био предвиђен један гарнизон. 9 Српска влада и Врховна команда су, знајући да ће Бугарска стати на страну Централних сила, предузеле војне припреме како би заштитили своје јужне и источне границе. Ради одбране источних граница, Врховна команда све војне јединице које су се налазиле на просторима Неготинске и Тимочке крајине ставила је у највиши степен борбене готовости. На подручју Тимочке крајине налазила се Тимочка војска, под командом ђенерала Илије Гојковића. 10 Иначе ова војска била је састављена од војника и официра 3. позива која је у зависности од ситуација имала задатак да брани српске границе према Бугарској и Румунији. У Неготинској крајини успостављен је тзв. гранични фронт који се протезао од ушћа Табаковачке реке у Тимок до ушћа Тимока у Дунав. 11 На овом граничном простору био је распоређен Неготински одред 3. позива под командом пуковника Ђуре Дабића 12 и делови 8. 7 Коста Тодоров, Политичка историја савремене Бугарске, , Београд, Исто. 9 Исто 10 ВИИ Београд, Попис пукова, бр.кутија Исто. 12 Исто. Божидар БЛАГОЈЕВИЋ 133

135 Божидар БЛАГОЈЕВИЋ пешадијског пука 1. позива (1,2,3. и 4. батаљон) Дунавске дивизије под командом пуковника Михајла Рериха. 13 Неготински одред био је подељен у два одсека. Десни одсек имао је да брани границу од села Табаковца до села Брусника, налазио се под командом капетана 1. класе Драгомира Ћирића, а средњи одсек којим је командовао потпуковник Драгутин Васиљевић имао је да брани границу од Брусничког потока до Мокрањске реке. 14 Бугари су ради заузимања Неготинске крајине и саме вароши Неготин највећи број војних јединица стационирали на простору око Видина и Брегова. Насупрот њихових војних јединица налазила се војска Неготинског одреда и 8. пешадијског пука Дунавске дивизије. Ове јединице су биле распоређене на положајима: Крст Алија - Рушичко брдо - Буково. 15 Уже гледано положаји српских јединица налазили су се изнад села Мокрања према Алији, на потезу званом Висока, затим у реону села Вељкова и Рогљева. Штаб Неготинског одреда налазио се прво у селу Мокрање, а затим је премештен у село Речка где је било смештено и превијалиште. 16 У одбрани Неготинске крајине учествовао је и Крајински одред 3. позива који је до почетка оружаних борби био стациониран на северном делу фронта, на Дунаву у реону око Текије и Кладова. Командант овог одреда био је пешадијски пуковник Димитрије Димитријевић. 17 На тим положајима, по киши и блату, српске јединице,укопане у рововима, чекале су напад Бугара из правца села Брегова, Гмзова и Ракинице. Tу се на том простору, крајем октобра 1915.године, одиграла ратна драма између српских и бугарских јединица у којој је без сумње највећи терет поднео 8. пешадијаски пук 1. позива Дунавске дивизије. Када је реч о томе да је највећи терет у одбрани српских источних граница на простору Неготинске крајине поднео 13 ИАН, Ратни запис Николе Јевремовића На Крсту и рогљевским виноградима у јесен Божидар Благојевић, Неготин и Крајина , Неготин, 2014, ИАН, Ратни запис Николе Јевремовића На Крсту и рогљевским виноградима у јесен Исто. 17 Исто. 8. пешадијски пук 1. позива Дунавске дивизије, свакако то стоји, јер су Неготинску крајину бранили војници 3. Позива који нису ни војнички ни материјално били ваљано опремљени, а ни припремљени за велике ратне подухвате. Трећи позив сачињавали су војници који су имали преко 40 година, а уз то нису поседовали квалитетно наоружање ни војничку униформу и опрему што није био случај када су у питању били војници из 8. пешадијског пука Дунавске дивизије. Они су припадали 1. позиву, поседовали су свежа војничка знања, психофизичку и кондициону способност, и одређено ратно искуство, јер су учествовали и калили се у ратним окршајима у балканским ратовима и првим годинама Великог рата што је претпостављало да су стекли војничка искуства и врлине.то потврђује и чињеница да су, одмах по ступању Бугарске у савез Централних сила, повучени са пристаништа у Прахову и упућени на планиране положаје у реону села Мокрања где су били ангажовани на копању шанчева и изради војно-фортификационих објеката. О припремама и вођењу оружаних сукоба српских јединица (Тимочка војска, Неготински одред, Крајински одред) са Бугарима на тлу Неготинске крајине у јесен године мало је података јавности дато, осим оних веома исцрпних које је у својим ратним записима дао Никола Ј. Јевремовић из села Дубравице крај Пожаревца који је био у саставу 8. пешадијског пука1. позива Дунавске дивизије. Он је у својим записима изказао сву ратну драму која се збила у октобру године у борбама које је са Бугарима водио 8. пук 1. позива Дунавске дивизије, али није испустио да запише како је изгледало пристаниште, промет робе, живот војника на пристаништу, њихово ангажовање на истовару и утовару разноврсне робе, бригу за своје породице у равном Стигу. Није испустио да запише,условно речено, ни провод војника 8. пука приликом кратких излета до Неготина, из којих се може, истина не у потпуности, сагледати и положај и егзистенција становништва у условима реалативног мира у вароши, као и драму становништва села Мокрања, Вељкова, Рогљева и Смедовца у време ратних окршаја, који су се дешавали у њиховим атарима и самим селима. Никола Л. Јевремовић је оставио у својим записима податке да је Прахово пристаниште, за потребе упловљавања већих бродова који су стизали из Русије, било импровизовано: састојало се од неколико укотвљених штекова уз које су пристајали руски бродови и шлепови крцати пшени- 134

136 цом, брашном, сеном, јечмом, муницијом, топовима и другом робом. 18 Трговинска размена одвијала се и између становништва Бугарске и Румуније која није била тако обимна, и више се сводила на набавку оних артикала које Србија није имала. Из Румуније је становништво Крајине махом набављало петролеум и со.трговина је била локалног значаја.то је приметио и Н. Јевремовић,те је записао:...уз руске лађе свакодневно је прелазила Дунав и румунска лађа, која је из Турн Северина превозила путнике и робу... Даље наводи да је српска лађа Таково свакодневно саобраћала између Радујеваца и Кладова. 19 Спомен белег изгинулим војницима 8. пешадијског пука Дунавске дивизије у борби са Бугарима, октобра године Рат је беснео у северним и западним деловима земље. Неготинска крајина, због мобилизације војника 1. и 2. Позива, остала је полу-пуста и у жалости. Са фронтова су стизале вести о ратним збивањима и страдањима. Међутим, у Неготинској крајини, па и самој вароши, живот није стао; пре би се рекло да је био успоренији, пун брига, туга и неизвесности, али се некако одвијао. Државна надлештва су функционисла, школе су радиле (истина уз недовољан број просветних радника), трговина и занатство је обављано, опет у мањем обиму, другим речима - живот људи се, уз све проблеме које је рат донео, одвијао, али не онако како је то 18 Исто. 19 Исто. било у миру, посебно у Неготинској чаршији која је имала посебне чари вредне памћењу. Кафане, као јавна места, окупљале су један број становништва које је, уз чашицу неког пића, покушавало да се отргне од стварности коју им је рат наметнуо. Приче и препричавања о ратним збивањима и настрадалима биле су стална и једина тема. Туга је била свуда око њих, па и песме које су се уз пиће и кафански дим певале. Једну од таквих кафанских атмосфера у Неготину забележио је Никола Јевремовић. Записао је да су се војници у слободно време купали у Дунаву, а понекад одлазили пешице у Неготин; боравак на Дунаву и боравак у Неготину изгледао је као да су на излету. 20 А што се кафанске атмосфере тиче, забележио је следеће: Током боравка у Неготину, пошто смо разгледали варош увече смо провели пријатно вече у Гранд хотелу...хотелска музика је интерпретирала Изгубљену срећу, а пред поноћ испраћала посетиоце са чежњивом баладом: Самац седи стар Лем Един. 21 Записао је да су тужни звуци побуђивали све који су у хотелу седили, а посебно њих војнике, који су се налазили ван својих завичаја и који су се сећали свих ратних година и погибија својих другова као и својих породица у равноме Стигу. 22 Реалативно безбрижан живот и осећаји као да су на излету, војницима 8. пука трајао је веома кратко, нешто више од месец и по дана, односно до 11. септембра године. Пошто је Бугарска 6.септембра године пришла Савезу Централних сила, рат са Бугарском је био известан. Војне власти предузеле су опсежне мере и убрзале припреме за наступајући рат. У том смислу покренут је 8. пешадијски пук 1. позива Дунавске дивизије. Наређења су издата 11. септембра да се пук припреми за покрет. Јевремовић је записао да је војнике пука, који су пратили војно-политичко стање у земљи и суседству, одлука да се крене на предвиђене ратне положаје није изненадила....на покрет према бугарској граници није се дуго чекало. У 1 сат по поноћи пуковска труба засвирала збор...ужурбано се спремало. Товарила се ратна опрема на себе, коње и кола...одјекну топот корака и песме пуковског певача циганина Санде ој, Србијо, мила мати увек ћу те тако звати. 23 Никола даље за- 20 Исто. 21 Исто. 22 Исто. 23 Исто. Божидар БЛАГОЈЕВИЋ 135

137 Божидар БЛАГОЈЕВИЋ писује да је пук изјутра стигао на вежбалиште у Неготин и да је наредног јутра, 12. Јула, упућен на положаје на простор изнад села Мокрања.Задатак су добили да копају ровове на месту званом Крст. 24 Војници 8. пука ископали су читав низ ровова и саобраћајница, а да њихова несрећа буде још већа, копање ровова изводили су по правој јесењој киши која све време није пре-стајала. На том положају пук је остао недељу дана, а затим је пребачен у село Смедовац где је изнад села, на потезу званом Таван, копао ровове за случај друге линије одбране. Стоји у запису да су имали бивак изнад села и да су им сељаци из Смедовца редовно доносили добро крајинско грожђе. 25 Приближавало се време ратних сукоба са Бугарима који су се такође, насупрот српским јединицама, укопавали у реону око Брегова и који су повремено провоцирали српске јединице. У овом периоду мира, у Прахово пристаниште пристизали су руски бродови који су и даље доносили храну и такво стање је трајало до 22. септембра године када су Немци бомбардовали пристаниште, а Бугари 23. септембра гранатирали воз који је саобраћао на релацији Прахово - Зајечар. Никола је записао да је пристаниште остало пусто, да је на њему остало неколико војника пука и заробљеника. 26 Положаји пука налазили су се на стратешки одличном потезу. Са коса мокрањских и вељковачких атара, поглед на бугарске положаје према Тимоку био је као на длану. Не само извиднице, већ и војници у рововима могли су да прате размештање и кретање бугарских јединица. Да би бугарске јединице могле да се приближе српским јединицама морале су да пређу неколико километара кроз равницу између Тимока и подножја српских положаја. Једина слаба тачка на том положају била је поред Тимока у реону села Вељкова, између Тимока, граничне реке са Бугарском, и брдовите косе Балејског атара. Овај простор у ширини је износио неколико стотина метара и у дужини од око 800 до 1000 метара, што је омогућило бугарским јединицама да неприметно пређу на српску територију. Очигледно је да су од стране штабова Тимочке војске и Неготинског одреда који су добро познавали терен и конфигурацију земљишта, учињени велики пропусти, што се фатално одразило у су- кобу јединица 8. пука који се налазио на линији прве одбране и бугарских јединица. О овом догађају Никола је записао да су: Бугари током ноћи (15/16. октобар године), под заштитом мрака, прешли Тимок и посели Вељкову (Вељковачку) косу...појавили су се у селу Вељкову што је посебно узнемирило малобројно становништво које је остало у селу. Срби су морали да се повуку, јер нису имали наређење да ступе у борбу. 27 Отпор су пружили 3. и 4. Батаљон Дунавске дивизије с намером да поврати Вељковачку косу, али безуспешно, јер су веће бугарске јединице изујтра прешле Тимок и тиме су отпочеле одлучујуће борбе на простору Неготинске крајине.тих дана падала је права јесења киша. Н. Јевремовић је записао да су војници у рововима до колена стајали у хладној води... Ни под мишком нико није био сув... Хладноћа је кочила удове, ледила срж у костима. 28 Најжешће сукобе, батаљони Дунавске дивизије водили су са Бугарима на простору рогљевачких винограда који су се налазили у атарима (Мелово,Сврачар,Равна) између села Вељкова и Рогљева. У тим сукобима, упркос напора војника пука и решености да Бугаре натерају у бекство нису успели. Бугарске јединице, решене да освоје српску земљу, биле су добро наоружане и бројчано јаче; уз то, Бугарима су помагали и Немци који су авионима надлетали положаје и бацили неколико бомби на српске положаје. Губитак у људству припадника батаљона Дунавске дивизије био је велики. Из строја је избачено 50 војника.закључак старешина пука је био: Страшан губитак у једном дану.том приликом је погинуо ђак наредник командант 1. вода Живорад Лазаревић-Цика. Љубимац свих који су га познавала. Иначе био је студент технике, родом из Ваљева, а у рату био је из редова 1300 каплара. Никола је записао овај тужан догађај. Ево шта он каже: Бабић његов друг неки дан касније је записао: Ми његови преостали, још у животу другови сећаћемо се нашег друга Цике и кад вене и листају лузи с једним дугим болом. Кад о њему говоримо, у нашим очима појављују се сузе и ми по песниковим речима са уздахом изговарамо: 24 Исто. 25 Исто. 26 Исто. 27 Исто. 28 Исто. 136

138 Једна је суза тешка Што је Цика пао Друга је много тежа Што нас је таквих мало. 29 Пред налетом бугарских јединица, јединице 8. пука 1. позива Дунавске дивизије повукле су се према селу Рогљево и после извесног времена,одмора и сабирања шта им се десило, колико су имали погинулих, рањених и губитака у наоружању, 20.новембра кренуле су путем који је водио према Алији (шумовити део Крајине), затим преко села Мокрања до Неготина. Киша и магла су их пратили цело време. Од Неготина, у коме су се задржали само два сата, кренули су према Зајечару, с тим што су ноћ провели у варошици Салашу где су их сачекали мештани и омогућили им да осуше одела и обућу. Напуштајући Крајину, која им је пружила гостопримство и трагедију, сутрадан 21.октобра јединице пука стигле су у Зајечар где су привремено одселе у хотелу Солун, а затим су пут наставиле према унутрашњим деловима Србије где су се прикључиле Дунавској дивизији. Становници села Мокрања сећали су се тешких и крвавих дана у октобру године које су преживљавали са војницима 8. пешадијског пука Дунавске дивизије; из поштовања према њима и жртвама које су у борбама са Бугарима поднели, изнад села на путу према Алији, подигли су скроман споменик, исклесан од мокрањског камена. Споменик и данас постоји, али је неуређен и запуштен, више личи на сеоски запис, а не на белег где су се браниле границе српске земље. жа у овом делу српске државе. У првој години рата на њеној територији нису се одвијале ратне операције; било је релативно мирно што је омогућило српској Влади да на пристаништима на Дунаву (Радујевац, Кусјак и Прахово) донекле несметано прима разноврсну робу из Русије, посебно пшеницу за прехрану војске и становништва. Пошто је обим увоза из Русије био знатан, српска Влада и Врховна команда послали су као испомоћ на истовару и утовару робе, делове Осмог пешадијског пука првог позива Дунавске дивизије. Овај пук стигао је на пристаниште у Прахово у лето године и задате послове због којих је послат обављао, а када је дошло до рата између Србије у Бугарске, учествовао је у припрема за рат, копајући ровове и израђујући друге војне фортификационе објекте, а затим и у ратним сукобима који су се одвијали на граничним просторима Србије и Бугарске у долини Тимока, септембра и октобра године.за одбрану Неготинске крајине били су одређени војници трећег позива који војнички и материјално нису били у стању да се супроставе добро наоружаној бугарској војсци, која је имала и ваздушну подршку од стране Немаца, што је условило да су највећи терет у ратним сукобима са Бугарима поднели војници 8. пешадијског пука Дунавске дивизије; они су већ имали свежа војничка знања и ратно искуство из године и неупордиво су кондиционо били способнији од војника трећег позива. Дакле Осми пешадијски пук Дунавске дивизије, који је већим делом био састављен од младића из Браничевског краја, часно је бранио српску земљу у Неготинској крајини, на којој је оставио и око 50 рањених и погинулих својих војника. Божидар БЛАГОЈЕВИЋ РЕЗИМЕ Источна Србија је одвајкада, због свог економског (рудокопи Бор, Мајданпек, Вршка Чука и други) и стратешког (Дунав) положаја представљала изузетно важну регију од интереса за стране силе, а у Првом светском рату посебно су према овом делу Србије интересе показивале Аустроугарско царство и Немачки рајх. Неготинска крајина, смештена на тромеђи Србије, Бугарске и Румуније, као део источне Србије, директно је била изложена евентуалним ратним сукобима великих сила у Првом светском рату и била је у неку руку предстра- 29 Исто. THE DEFENCE OF SERBIAN LAND BY THE SOLDIERS FROM BRANIČEVO IN NEGOTINSKA KRAJINA IN THE AUTUMN OF 1915 Due to its economic (mines in Bor, Majdanpek, Vrška Čuka and others) and strategic position (the Danube), Eastern Serbia had always been an important and attractive region to foreign powers; during the First World War, the Austro-Hungarian Empire and German Reich were particularly interested in this part of Serbia. Being part of Eastern Serbia, Negotinska Krajina a tri-border area between Serbia, Bulgaria and Romania was directly exposed to possible war conflicts of great powers during the First World War and it was something of an 137

139 Божидар БЛАГОЈЕВИЋ advance-guard in this part of Serbia. During the first year of the war, no military operations were conducted on this territory; it was relatively peaceful, which made it possible for Serbian government to receive various goods from Russia without much hindrance at the quays on the Danube (in Radujevac, Kusjak and Prahovo); for the most part, the largest part of these goods was wheat which served to feed the army and civilians. As the goods from Russia were imported widely, Serbian government and the Supreme Command sent members of the first line of the Eighth Infantry Regiment of the Danube Division to help unload and load them. The regiment arrived at the quay in Prahovo in the summer of 1915 and carried out their assignments, and when the war broke out between Serbia and Bulgaria they participated in the preparations, digging trenches and building other fortifications, after which they fought at the border between Serbia and Bulgaria in the Timok Valley in September and October The soldiers of the third line were chosen to defend Negotinska Krajina and they were incapable, both in terms of man power and in material terms, of standing up against the well-armed Bulgarians who also had support from Germans in the form of aviation. Owing to this, the heaviest burden in the armed conflicts with Bulgarians fell on the soldiers from the Eighth Infantry Regiment of the Danube Division, who had already had the experience of warfare in 1914 and were in incomparably better shape than the soldiers of the third line. The Eighth Infantry Regiment of the Danube Division, consisting mostly of young men from the Braničevo District, staunchly defended Serbian land in Negotinska Krajina, where fifty of their soldiers died or were wounded. 138

140 Доц. др Ивана Крстић-Мистриџеловић 1 Криминалистичко-полицијска академија у Београду Република Србија РАЈСОВА ИСТРАГА БУГАРСКИХ ЗЛОЧИНА У ПОЖАРЕВАЧКОМ ОКРУГУ ( ) Сажетак: 1 Након повлачења српске војске Бугарска је окупирала јужне и источне делове Србије, и завела војно-полицијску управу под којом су почињени страховити злочини. Познати криминалиста Арчибалд Рајс је, као неутрални иследник, на позив српске Владе још у току рата истраживао и документовао бугарске злочине у окупираној Србији, упозоравајући светску јавност на њихову масовност. По закључењу мира спровео је и истрагу у Пожаревачком округу и о томе поднео Извештај српској Влади, закључивши да су бугарски злочини за циљ имали истребљење српског народа и привредно уништење Србије. Кључне речи: Рајс, истрага, злочини, Србија, Пожаревачки округ, Бугари. УВОД Покушаји савезника да приволе Бугарску да се у Први светски рат укључи на њиховој страни нису успели. Бугарске трупе придружиле су се здруженој офанзиви аустро-немачких јединица која је резултирала војним сломом и окупацијом Србије у јесен Бугарска влада прогласила је своју окупациону зону у Србији бугарском националном територијом, али на њу није применила законе Краљевине Бугарске, већ је препустила самовољи службеника војно-полицијске управе. Бугарске окупационе власти су, сматрајући да је Србија збрисана са политичке 1 UDK: 94(497.11) 1915/ (497.11) 1915/ :929 Рајс Р. А. карте Европе, 2 посебно бруталне мере примењивале према српском народу коме је укинуто право на статус држављана Краљевине Србије и ускраћен национални идентитет. Намера бугарске владе била је да становништво на окупираној територији укључи у сопствени правни поредак путем војне управе. Тиме је створен оквир за спровођење бугаризације огњем и мачем. 3 Српска Влада је са Крфа безуспешно покушавала да се обавести о стању у окупираним крајевима. Пошто су Бугари одбијали било какву сарадњу и давање тражених информација, српска Влада се почетком обратила својим савезницима, владама неутралних земаља и Међународном Црвеном крсту тражећи да Бугарска поштује Хашке конвенције. Истовремено је настојала да провери вести о злочинима Бугара и обезбеди њихово документовање, обративши се ради непристрасне истраге светски признатом криминалисти Арчибалду Рајсу. Рајс је у јесен лично обишао готово сва места у којима су током бугарске окупације чињена недела, а резултате је саопштио у два извештаја српској Влади, од којих се један односи на бугар- 2 Председник бугарске владе Радославов је 1. фебруара у Собрању изјавио: Србије нема, она је избрисана са карте Европе. Она може постојати једино као успомена и ништа више. Све што је храбра бугарска војска окупирала, остаје Бугарској и ни стопу не да никоме. Mileta Novakovitch, L occupation Austro-Bulgare en Serbie, Paris-Nancy, 1918, Устанак који је као одговор на бугарска насиља избио у пролеће у Топлици угушен је уз страховиту одмазду. Вид. нпр. Миливоје Перовић, Топлички устанак 1917, Београд, 1971; Топлички устанак 1917: збирка докумената, приредила Божица Младеновић, Београд 2007; Андреј Митровић, Устаничке борбе у Србији , Београд, 1987; Момчило Павловић и Божица Младеновић, Коста Пећанац ( ), Београд, Доц. др Ивана КРСТИЋ-МИСТРИЏЕЛОВИЋ 139

141 Доц. др Ивана КРСТИЋ-МИСТРИЏЕЛОВИЋ ске злочине у Пожаревачком округу и о коме ће бити више речи у наставку. 4 БУГАРСКИ ЗЛОЧИНИ У ПОЖАРЕВАЧКОМ ОКРУГУ Председник српске Владе Никола Пашић се обратио Рајсу са молбом да оде у Пожаревачки округ, а нарочито у села Рановац, Кладурово и Кобиље ради истраге злочина бугарских окупационих власти. Рајс је у пратњи поручника Владимира Вујића од 22. до обишао места позната по бугарским свирепостима, прикупивши личним увиђајем, на основу исказа сведока, прегледа лешева и преживелих жртава податке о бугарским зверствима. Пошто није имао времена да посети сва места, 5 о њима је успут прикупио бројне податке, нагласивши да је у циљу потпуног истраживања потребно прећи цео округ уверен да нема ниједног села где припадници Фердинанда де Кобурга нису убили најмање десетак особа. 6 Хитност достављања Извештаја узроковала је и одступање од уобичајеног истраживачког извештавања. За разлику од ранијих извештаја (у којима је учињене повреде међународних ратних конвенција и хуманитарног права разврставао у посебне одељке), Рајс је овај Извештај поделио у два дела. У првом делу је уопштено описао затечено стање у местима која је обишао, а у другом коментарисао оно што је истрагом констатовао. Да би отклонио сваку сумњу у веродостојност својих налаза, Рајс је у Извештају навео сведоке који су му потписали записнике о саслушању, нагласивши да су их потврдили сви житеља вароши и села кроз која је прошао. У првом делу Извештаја садржани су резултати Рајсове истраге у местима Пожаревачког округа која су била центри бугарских злочина. 4 Р. А. Рајс, Извештај о бугарским злочинима у окупираној Србији од и Извештај Господину Председнику Министарског Савета од (Даље: Извештај). Војни архив, Архива Војске Краљевине Србије, фонд Врховне команде, к. 3, рег. бр. 22/1. Упореди: Милоје Пршић и Слађана Бојковић, О злочинима Аустро-Угаро-Бугаро-Немаца у Србији , Београд, 1997, Пашић је молио Рајса да му податке о злочинима Бугара достави што пре да би их српска делегација могла употребити на Париској мировној конференцији. 6 Извештај. Рајс је у Пожаревцу констатовао да изгледа да је само један човек из Пожаревца убијен у овој вароши, 7 као и да ако Бугари нису убијали пуно људи из саме вароши... убијали су често оне из непосредне околине Пожаревца и доносили њихове лешеве у Пожаревац ради аутопсије. Пожаревачки трговац Светозар Михаиловић присуствовао је стрељању 26-годишњег Михаила Ерића из Петке, кога су Бугари регрутовали, а који се није појавио када су регрути полазили. 8 Истог дана стрељан је и кмет из Брежана Влада Првуловић, под изговором да је помагао регрутима да избегну војну службу. Лазар Албахари, трговац из Пожаревца, посведочио је да су Бугари у непосредној околини вароши стрељали 20-так младића који су хтели да избегну регрутовање. Јован Стоиљковић, црквењак и чувар гробља, такође је сведочио о овим убиствима. 9 Погубљења су често вршена и на стрелишту близу Пожаревца, а по наређењу поручника Драгана Драганова из IV пука треће класе. Злостављања у Пожаревцу почела су одмах по окупацији. Први окупациони управник округа Страхимир Керемекџијев је наређивао да људе туку или их сам тукао уколико га не би поздравили. 10 Становништво су злостављали и поручник Радев из IV пука 3. класе, као и шеф Полицијског одсека поручник Топонички. Капетан Касанџијев, чиновник Тодоров 7 Ова жртва Бугара био је Никола Живковић, који по сведочењу његовог оца кројача Јеродија у априлу није поздравио команданта места Јабинског из 57. бугарског пука, због чега је овај наредио да га туку. Услед пребијања, младић је неколико дана касније издахнуо у затвору, а Бугари су изјавили да је умро од пегавог тифуса и под изговором заштите од могуће епидемије спалили му кућу. 8 Регрутовање и употреба Срба у бугарској војсци били су противни чл. 23. Хашког правилника из Овај 65-годишњак је изјавио: године Бугари су скоро свакога дана доносили лешеве сељака из околине, који су погубљени зато што су комите. Понекад су доносили 5 до 6 лешева одједном. Остављали су их у капели породице Ристић, где су их бугарски лекари сецирали. Понекад су лешеви ту остајали и до 15 дана. Тако су у капелу донели више од 100 лешева, опљачканих и делом без одеће... Тридесетак убијених сахрањено је на гробљу у Пожаревцу. Лично сам отишао на гробље и тамо установио да стварно постоје анонимни гробови, зато што Бугари никада нису хтели да одају имена својих жртви. Аутопсија је изгледа вршена да би се тим погубљењима сељака дао један привид законитости. 10 Он се такође бавио куповином злата уз претњу интернирањем онима који му нису хтели дати злато које је тражио, те је после осмомесечног боравка у Пожаревцу однео пола милиона. Против њега су тужбе подносили чак и Бугари. 140

142 и командант места Пастранџијев отимали су новац, накит, покућство и принуђавали Србе да посећују предавања, балове и вечеринке које је организовала бугарска пропаганда. Становништву су наметнути огромни порези, чији је мањи део био уписиван у пореске књижице, а већи део завршавао у џеповима чиновника. Нови окружни командант Карађозев, и поручници Порацанов и Сираков из 9. резервног пука, силовали су жене, нарочито девојке. Из вароши је интернирано много људи. Део оних који су послати у Команду позадине у Софији погубљен је у планини Витоше, где су Бугари имали обичај да убијају интернирце и ратне заробљенике. Други део упућен је у логор Хасково где их је много помрло од глади 11 и у логор Горње Панчарево где је стање било још горе. 12 Бугари су одмах по доласку покупили и однели или спалили све српске књиге, а писма која су стизала преко Црвеног крста такође су уништавана. Када су полазили, Бугари су повели коње, стоку и кола, а да би све то превезли повели су и мушкарце од којих се свега неколицина вратила. Податке о догађајима у Ореовици Рајс је добио од Чедомира Милетића из Жабара, писара општинског суда за време бугарске окупације. Михаила Марковића убио је одред под командом поручника Слате Георгиева из IV батаљона 3. класе 2. чете због сумње да је у августу давао храну српским побуњеницима. 13 Милана Станојловића убили су због продаје намирница Немцима војници 51. пука. Сеоски кмет Добросав Стокић био је интерниран зато што је хтео да пошаље дописницу брату на Солунском фронту. Сви младићи од 18 година из Ореовице били су регрутовани и употребљени у борбама као бугарски војници. Становници су свакодневно злостављани, а морали су да хране и војнике 51. пука и IV батаљона 3. класе смештене у селу ради одржавања реда и војнике-намернике. Бугари су у овој општини масовно реквирирали, плаћајући ретко и само мали део, а бугарске комите су и пљачкале куће под изговором да траже сакривене намирнице. У Жабарима је српска школа затворена, а српска деца чија су имена бугаризована морала су похађати бугарску наставу. Бугарски свештеник који је служио у цркви скупо је наплаћивао свештенорадње. Бугарска пропаганда била је у овој општини веома активна, чак је и Арнодов, секретар Министарства просвете и уредник Моравског гласника, долазио у Ореовицу да држи предавања о бугарском ослобађању народа Моравског краја од српског јарма. Најзад, сви војници и чиновници трудили су се да зараде новац преко становништва, а такође су и отимали новац уз претњу интернирањем. 14 Рајс је истрагом у Божевцу утврдио да су Бугари у априлу убили Петра Ц. Велића зато што су код њега пронашли две пушке, као и да су мушкарце и жене војници тукли сваком приликом, 15 нарочито да би им отели новац. 16 У радне јединице Бугари су регрутовали 48 младића из села. Реквирирали су стоку, коње и житарице 17 уз потврде о реквизицији које нису плаћали. Војници су из кућа крали све, нарочито вунене ствари. Свештеници Живан Срдојевић и Жика Дачић су интернирани, па је службу вршио бугарски Доц. др Ивана КРСТИЋ-МИСТРИЏЕЛОВИЋ 11 Када је у логор стигла америчка контролна мисија, Бугари су купили 20 кг шећера и изложили га у кухињи са воћем како би Американцима показали добру храну. 12 У почетку је у овом логору било 4000 интернираца, након шест месеци било их је само 2000, остали су били мртви. Услови су били потпуно нехумани по особа било је затворено у баракама без сламе, а нехигијенски услови узроковали су бројне и честе епидемије. Касније установљена болница је служила за изнуђивање новца командант логора поручник Самарџијев смештао је оне који су имали новца у болницу да би их затим тамо отровао, а болничари су пљачкали лешеве покојника. 13 Када се српски народ у Топлици побунио против бугарских зверстава све што је српско, све што је српски дисало и осећало било је узето на нишан од стране бугарске редовне војске и жандармерије на челу са пуковником Протогеровим.. Васа Казимировић, Цена српске победе у Првом светском рату, Српско наслеђе, Историјске свеске бр. 2, Београд, децембар Командант Моравског среза Анђел Рашев наредио је скупљање прилога ради куповине аутомобила, а када није био задовољан сакупљеним износом од лева окупљеним сељанима Ореовице је наложио да му у року од 24 сата донесу лева или ће их све интернирати. Овај срески начелник силовао је једну девојку из Влашког Дола, па је сазнавши да је трудна послао тројицу жандарма да је убију, а затим је лично водио истрагу о овом убиству и закључио да су убице непознати српски разбојници! 15 Тако је нпр. 26-годишња ћерка Светозара Гавриловића умрла од последица пребијања. 16 Срески начелник, поручник Волов, отимао је сељанима новац под претњом интернације. Тако је нпр. од Радована Бојкића отео динара, од Мике Нешића 400 динара, а од Стојана и Стојадина Милановића из Пожаревца круна да не би били интернирани. 17 Бугари су остављали само 80 кг жита по особи годишње. Године оставили су 200 кг сена по домаћинству и 80 кг кукуруза по особи. 141

143 Доц. др Ивана КРСТИЋ-МИСТРИЏЕЛОВИЋ свештеник. Српска школа је затворена, а и бугарска школа је радила само 20 дана. Украдене су све српске и црквене књиге. Село Кобиље, пре рата једно од најбогатијих у округу, било је у време Рајсове истраге потпуно разорено. У селу је стрељано 18 особа. 18 Већину жртава Бугари су убили, јер су имали родитеље у српској војсци, а остале да би им узели новац. Овом списку треба додати и оне који су умрли од последица батинања, 19 жену која се обесила након злостављања бугарских војника и 13 стрељаних изван села. 20 Убиства је наређивао потпоручник Христо Цветков, комитски војвода, који је наређења добијао преко Рановца од једног команданта из Пожаревца. Војници који су убијали и отимали новац били су из IV планинског пука са штабом у Петровцу. Рајс је, као најактивније у покољима у Кобиљу, идентификовао Петра Минчева и Јанка Божијева који су припадали ловачком војном одреду. Бугари су непрекидно тукли сељане батинама, штаповима, кундацима, бајонетима. Отимали су и крали све. Порезник Пужијев је у пореске књиге уписивао само ½ или ¼ траженог износа, а остатак присвајао. Куће породица одбеглих регрута су спаљене, као и сви њихови салаши изван села, имовина заплењена, а у септембру сви сељани били су интернирани близу Неготина. Бугари су затворили школу, са цркве су скинули поцинковани кров и звоно које су однели у Петровац и продали га сељацима из Кобиља. 18 Ђорђе Јовановић, Петар Стевић, Маријан Стевић, Живко Ј. Ивановић, Марко Мате Делић, Влајко Ј. Павловић, Алекса Јанковић, Милован Грујић, Петар Лекић, Илија И. Митровић, Маријан Ј. Траиловић, Траило Ђ. Јовановић, Рајко Т. Јовановић, Илија Ђ. Јовановић, Марија, удова Маријана Илића, Злата, ћерка Мате Делића, Стана, жена Димитрија Стевића, и Стана, жена Марина М. Јовића. 19 Од последица злостављања умрли су: Стоимир Јован Ристић, Јован Ј. Илић, Иван Петровић, Никола Р. Траиловић, Цвета, жена Петра Манџукића, Пауна, жена Илије Манџукића, Наталија, жена М. Радовановића, Ана, жена Мите Стокића и Ружа, ћерка Стевана Павловића. 20 Регрутовани који су побегли у шуму где су их убили бугарски војници били су: Јосиф Јовановић који није био српски војник; Стеван Стајић 32 год., Петар Јанковић 32 год., Цветко Делић 28 год., Драгутин Делић 24 год., Трајко Јанковић 34 год., Јован Јанковић 34 год., Маријан Петровић 34 год., Маријан Видулијевић 34 год., Митар Стевић 36 год., Стеван Предић 35 год. и Јанко Јанковић 34 год., сви српски војници. Још је убијена и Ружа, жена Петра Живуловића која је пошла за својим мужем (он није убијен). Рајс је утврдио да је у Кладурову побијено 75 жртава, међу којима 26 жена. 21 Убијени су у селу или на путу у интернацију, ватреним оружјем или бајонетима, због новца или сродства са одбеглим регрутима. 22 Сва убиства наређивао је поручник Петар Величков из 32. пука који је у време покоља у августу рекао председнику општине Петру Јефтићу да је на снази наредба Министарства рата да се убију сви људи из Кладурова. 23 Злостављања и отимачине биле су свакодневна појава у Кладурову, а девојчице од година силоване су у кафанама. Спаљене су куће 60 сељака и салаши изван села. Сви сељани били су крајем августа инетрнирани на три месеца близу Неготина, а 84 младића регрутовано је у радне јединице. Бугари су реквирирали буквално све, при чему је реквизиција и била проста пљачка. Сељаци су сваки дан ишли на принудни рад у Петровац, без надокнаде и хране, а морали су хранити и војнике из ловачког одреда лоциране у Кладурову. Школа је била затворена, зграда уништена, каса и сва дрвенарија однете, српске књиге и слике спаљене, а Бугари су долазили из Петровца да јавним предавањима убеде мештане да су Бугари. 21 Убијени су Атанаско и Јана Женић, а Адам Траиловић, Таита Копилан, Петар Магујевић, Милан Женић, Илија Мерић, Ана Стевановић, Стана Жордаковић, Смиља Адамовић, К. Л. (силована пре смрти), Мита Билановић, Павле Стојановић, Јована Рајић, Илија и Иконија Лазаревић, Калина Лазане, Миладин Негрић, Марија Демић, Јована Демић, Иконија Демић, Иконија Петровић I, Иконија Петровић II, Милева Петровић, Иконија Петровић III, Марица Петровић, Петар Женић, његова жена Марија и ћерка Иконија, Стана Адамовић, Петар Марић, Митар Милановић, Димитра Марић, Петар и Савета Станојевић, Илија Будић, Славко Будић, Адам Димитријевић, Јовица Мартиновић, Милутин и ИконијаТодоровић, Петар Агаце, Јанко Голубовић, Петар и Марица Пауновић, Марко Адамовић, Тодор Рајић, Илија Голубовић, Митар Стројић, Павле Стројић, Милан Лазаревић, Сава Лазаревић, Милан Траиловић, Никола Стојановић, Љуба Траиловић (жена), Митар Копилановић, Мартин Билановић, Иконија Трајић, Божана Стројић, Злата Траиловић и њен син Адам, Јован Перић, Драгутин Јанковић, Јован Новаковић, Стеван Милковић, Трифун Лазаревић, Илија Лазић, Вујица Мерић, Илија Драгомировић, Сима Веселиновић, Божидар Стројић, Марица Марић, Живота Марић, Иконија Лазаревић и Марко Легић. 22 Од регрута који су са женама побегли у шуму војници бугарског ловачког одреда убили су браћу Ђорђа, Божу и Божидара Петровића, Петра и Ружу Петровић, Стевана Трујића, Димитрија Мерића, Манојла Траиловића, Аницу Марић, Жарка Лазаревића, Васила Женића и Ану Траиловић. 23 Величковје био вољан да остави у животу неколико њих ако му дају новац који бинаводно предао бугарској влади. 142

144 У Рановцу су Немци у јесен убили три особе, док су Бугари у покољима у марту и априлу убили 81 особу. 24 Људи су убијени ради отимања новца, а жене зато што њихови синови или мужеви нису хтели да се пријаве наборној (регрутној) комисији. Поручник који је командовао војним одредом који је извршио покоље био је Бракалов, а помагао му је комитски војвода Ђунишев. Они су, заједно са шефовима полиције Дежановим и Димитријем Ивановим, предводили и злостављање и пребијање мештана. 25 У августу Бугари су интернирали сељане у Неготински округ на 4 месеца, одузевши им на поласку имовину. Све је било реквирирано, а остављено само 2 кг жита по особи за 10 дана. Спаљено је 200 кућа у самом Рановцу и засеоцима Злана и Црни Врг које су припадале мештанима Рановца. У радне јединице регрутовано је 214 младих. Школа је била затворена, а школска зграда коришћена за смештај грчких и турских интернираца који су је по бугарској наредби пот- 24 Иконију Траиловић, Драгољуба Младеновића и Петра Сулимановића убили су Немци. Бугари су убили Јована Јанковића, Влајка Стефановића и жену му Цвету, Марицу Коларевић, Симу Коларевића, Димитрија Коларевића, Петра Богдановића, Љубомира Сулимановића, Илију Сулимановића, Илију Германовића, Павла Радановића, Илију Стефановића, Симу Радановића, Трифуна Лалића, Дему Кринуловића, Јаноша Кринуловића, Павла Будимировића, Александра Благојевића, Јована Д. Новаковића, Петра Живановића, Јована Сулимановића, Марију Ст. Драгулић, Јану М. Кринуловић, Марију П. Драгулић, Ђорђа Кринуловића, Димитрија Мартића, Алексу Ђурића, Митра Страјиновића, Ружу Коларевић, Ружу Јефтић, Ђорђа Петровића, Марију Солдатовић, Јовану Малокић, Јована Кросајиљевића и жену му Иконију, Богосава Симеоновића, Милеву Јошић, Алексу Секулића, Марију Прејић, Марицу Прејић, Симу Бранковића, Раку Спасовића, Михаила Михаиловића, Симку Трајић, Милоша Тафлагу, Стевана Драголића, Ђорђа Бранковића и жену му Иконију, Пауну Симеоновић, Петра Тодоровића и жену му Марију, Томанију Богдановић, Стану Јелић, Трифуна Недељковића, Ђорђа Трашиловића, Смиљану Рајић, Јану Јефтић, Илију Бабуловића и жену му Петрију, Јована Барбуловића, Илију Балановића, Петра Перића, Јована Ј. Барбуловића, Јерину Трајић и Алексу Јефтића. Од последица батина добијених кундацима, штаповима, корбачима, ножевима и бајонетима на путу за интернацију у Доњи Милановац умрли су још Паун Петковић, Петар Лалић, Јован Павловић и Трајан Фасуљевић. Убијени су и Милија Јошић, Ђорђе Г. Бранковић, Алекса Гичић, Добросав Костић, Петар Драгољевић, Јован Печијановић, Стојадин Јоновић, Петар Јоновић, Тома Јефтић и Славко Марковић, младићи одбегли у шуму да би избегли регрутацију. 25 Од последица јаког батинања умрли су Марко Митровић, Милосав Павловић, Ђорђе Трујић, Илија Младеновић, Никола Богдановић и Илија Богдановић, а Марко Перић више не може да хода. пуно оштетили. И црква је затворена, а бугарски свештеник скупо је наплаћивао обреде. Бугари су и овде држали предавања да би доказали да овај предео има бугарско обележје. Петровац је најпре био под окупацијом Немаца који су пуно пљачкали, али нису убијали људе из вароши. 26 Бугари су 2. јануара преузели власт, али је за све време њихове окупације у Петровцу остао и један немачки командант. Бугари нису почели са убиствима одмах, већ тек када су приступили тражењу оружја. Први покољи десили су се 2. фебруара на путу за Свилајнац, када је убијено 7 мушкараца из села Крвије, јер су наводно сакрили оружје. Истог месеца, из истог разлога, на Караули је убијено 5 мушкараца из села Стамнице, а једном се изгубио траг. 27 У марту су убијени Милутин Станковић из Каменова под изговором да држи оружје, и председник општине Бистрица Милија Томашевић, јер је одбио да Бугарима плати порез на пса који је раније плаћао Немцима. Сведок Драгољуб Живковић је видео како Бугари одводе десетак особа у Караулу из ког правца је затим чуо паљбу из пушака или револвера, а у исто време Милутин Станковић видео је како убијају 9 особа, од којих 3 жене које су носиле колевке са децом. 28 Погубљења је наређивала Комисија у саставу: командант места, поручник Бојаџијев из 51. пука (у грађанству професор гимназије), Љубен Данилов, адвокат из Софије, и резервни поручник Василије Митев из 51. пука. Нови командант места капетан Ђорђе Петров није убијао. Потпуковник Тујиков из Софије из 32. пешадијског пука који га је заменио је у мају убио 8 особа из околине вароши. Потом је дошао поручник Бракалов који је под изговором да тражи саучеснике комита наређивао убиства у Кобиљу, Кладурову и Рановцу, а у Петровцу није убијао. Војници ловачких одреда убијали су људе у околним селима, а често су доводили људе у затвор у Петровцу да би их касније 26 Рајсовом истрагом утврђено је да су Немци у вароши Петровцу убили два човека из Хомољског среза под изговором да су код њих пронашли оружје. Командант места, капетан Кеферштајн, у грађанству лектор или професор на Универзитету у Хамбургу, наредио је након редовног суђења да их убију. 27 Убијени су Илија, Јеремија и Маринко Благојевић, Иван Сперлић и син Илије Станкуљевића, а ухваћен Илија Стевановић коме се од тада губи траг. 28 Сведоци нису познавали ове људе. Доц. др Ивана КРСТИЋ-МИСТРИЏЕЛОВИЋ 143

145 Доц. др Ивана КРСТИЋ-МИСТРИЏЕЛОВИЋ убили. 29 Капетан Минчев, командант 31. пука, последњи командант Петровца наређивао је масовна погубљења. У октобру многи сведоци видели су да бугарски војници на челу са поручником Карачовим на својим бајонетима носе по 4-5 глава побуњеника убијених у околним срезовима и са њима шетају улицама за пример. 30 Све време Бугари су зверски тукли мештане кундацима, бајонетима, корбачима, чупали им месо клештима и бичевали их, од чега је велики број и умро. Отимали су новац и пљачкали куће, уништавали српске књиге, интернирали укупно око 200 становника вароши 31 и у радне јединице регрутовали око 170 младих. Путујући из Петровца ка Жагубици Рајс је посетио и потпуно напуштен манастир Горњак. Улазна врата манастира била су разваљена. У собама у приземљу зграде за становање Рајс је нашао крављу балегу и овчије брабоњке, закључивши да су их Бугари користили као штале. Врата су била без квака, пећи срушене, у више соба на спрату под дигнут као да су тражили сакривене ствари, није било ниједног комада намештаја. Прозори цркве су били разбијени, а верске књиге поцепане. У селу Крепољин, чија је црква Горњак био, Рајс је сазнао да је део сребрнарије која је била сакривена у шуми изнад манастира међу којом и један велики сребрни крст непроцењиве вредности украо бугарски свештеник Велко Попов из Видина и да је велика и богата библиотека манастира спаљена. Рајс је утврдио да су у Жагубици Бугари убили 32 лица. 32 Жртве су убијене у вароши, пушкама и бајонетима, јер су биле у вези са лоповима - избеглима у шуму због регрутовања. У непосредној околини Жагубице побијено је више од 200 особа из села у срезу, међу којима пуно жена. Главе убијених су на бајонетима шетали као трофеје по вароши претећи да ће сви који одржавају везе са побуњеницима тако завршити. Убиства су чинили команданти места, сви из 9. пешадијског пука: поручник Илија Иљуцов, поручник Александар Радев (у грађанству професор гимназије), капетан Димов и потпоручник Демиров. Становнике и затворенике Бугари су тукли великим мочугама. Новац су отимали и изнуђивали на разне начине. 33 Пљачка и реквизиција биле су масовне. 34 Многа зла у Жагубици чиниле су и цивилне власти и комите. У вароши је спаљено 10 кућа, а у целој општини 220 кућа и фарми. Интернирано је око 100 особа и регрутовано 160 младих од којих је упућено у Дубравицу на радну обавезу. Школа је радила само 4 месеца и то са једним бугарским учитељем, а при одласку Бугари су потпуно уништили школску зграду и опљачкали цркву у којој су 4 бугарска свештеника скупо наплаћивала обреде и прикупљала прилог за бугарског митрополита. Честа су била предавања о бугарском карактеру овог предела, а људи принуђавани да посећују вечеринке. 29 Од 80 људи доведених из околине у варошки затвор свега се неколико њих успело ослободити пошто су дали новац, а остали су побијени. 30 Рајс је забележио бројне изјаве сведока који нису могли ноћу спавати услед урлика затвореника. Димитрије Парев, у грађанству професор у Софији, у рату комита, казао је шећерџији из Петровца Илији Јанковићу да не може да живи а да не убије бар једну особу месечно. 31 Најпре је интернирано око 50 лица - свештеници, учитељи, државни чиновници и сви способни људи од 21 до 45 година. Списак за интернирање је саставио лично Бојаџијев по наређењу из Софије. 32 Убијени су: Илија Ж. Кекић, Илија Р. Миленић, Милан Стевић- Грбић, Милка Грбић, Димитрије Станисављевић, Миладин П. Рајковић, Јеврем Дунић, Петар П. Петковић, Петар Аврамовић, Павле Грбић, Драгутин Јеркић, Даница С. Рајић, Милосава Р. Милошевић са бебом од 6 месеци, Пауна Ж. Ружић, Новак Ж. Радуловић, Јанко Д. Марјановић, Светозар Ж. Дулкан, Јован Ж. Жерановић, Јован Т. Јоновић, Станоје Ж. Јовановић, Илија М. Пацић, Петар Д. Стојковић, Јован Ж. Кекић, Лазар М. Лупшић, Миленко П. Јанковић, Илија С. Јоргановић, Илија П. Јаношевић, Радојко С. Аврамовић, Маријан Ж. Кекић, Јанко С. Новачикић и Илија П. Јовановић. 33 Најчешће су за новац обећавали спас од смрти која је из разних разлога извесна или поштеду од реквизиција, али су такође сакупљали прилоге за Црвени крст, аероплане и аутомобиле, наплаћивали дописнице које је народ под присилом писао (30 динара свака реч), а које су наводно имале бити послате авионом на Солунски фронт итд. 34 Бугари су остављали 6 кг жита по особи месечно. Потврде нису издавали, а у своје књиге уписивали су количине реквирираних ствари. У Хомољском срезу војне власти су без накнаде узеле кг вуне. 144

146 Рајс је констатовао да је у Лазници убијено 19 особа, 35 од којих већина ноћу у самом селу. Одредом који је убијао командовао је поручник Иљуцов, а помагао му је feldwebel (наредник) из 51. резервног пука. Становништво је било пребијано, при чему су Бугари жене тукли сваког дана. Чиновници и војници су отимали паре, захтевали да их сељаци поздрављају и силовали жене. Интернирано је 17 мушкараца старијих од 50 година, а од око 200 укупно интернираних многи су умрли у Бугарској. У радне јединице је регрутовано 158 мушкараца од којих је део упућен у Ђумулчину, а део као радна снага на фронт. Бугари нису палили куће у самом селу, али су сви салаши изван села били уништени. Порези су били велики, а чиновници су их при увођењу у књиге умањивали задржавајући разлику. Све житарице и сва стока су реквирирани (остављено је само 5 кг месечно по глави) без накнаде и без издавања потврда. Школа није радила, српске књиге биле су јавно спаљене, а бугарски свештеник претерано је наплаћивао црквене обреде. Командант Иљуцов и други су у сеоској механи држали предавања и организовали вечеринке. Присуство свих сељака било је обавезно, а оне које нису хтели доћи добровољно војници су доводили уз батине. Рајс је утврдио да је у Крепољину и околини убијено 10 лица, 36 а да је 7 мештана Крепољина убијено је у Ђумерђину у Бугарској где су били интернирани. 37 Овом списку жртава Рајс је додао и Стевана Лазића који се убио бацивши се са стене док су га спроводили у Жагубицу, као и несталог Грујицу Голубовића. Бројни сељани посведочили су да нема ниједне особе у селу која није била претучена. Бугари су убијали, пљачкали, палили, отимали паре и интернирали и у Крепољину и у свим околним селима, а у злоделима су предњачили: капетан Антоније Димов из Старе Загоре, поручник Иљуцов, полицијски комесар Петко Забев из Софије, жандарми Александар Хаџи Арзо из Велеса, Стојча Ђорђијев Гијев из Младог Нагоричана код Куманова, Ферад Веселов из Горње Трнавче, Печо и Трајко из области Радомира. Многим мештанима Бугари су спалили куће и салаше под изговором да су дезертери или да се у њима скривају побуњеници-дезертери. Школа и све српске књиге су спаљене, а опрема Пољопривредног друштва потпуно уништена. Рајсовом истрагом утврђено је да су у шуми надомак Великог Села Бугари убили 10 лица, 38 а од последица пребијања умрло је још троје мештана. 39 Затвореници су систематски тучени дебелим штапом. 40 Подофицири и војници су отимали новац од сељана, реквирирано је све (остављено само 9 кг житарица месечно по особи), а мештани су још морали хранити 60 војника стационираних у селу. Интернирано је 18 особа, а у радне јединице регрутовано 95 мушкараца. Српска школа била је затворена, а српски свештеник Светозар Ђукић принуђен да врши шизматичку верску службу. ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА Рајс је у другом делу Извештаја изнео своја запажања и закључке о злочинима Бугара почињеним током трогодишње окупације Пожаревачког округа. Најпре је поновио да би ради тачног утврђивања свих бугарских злодела било потребно обићи сва села уверен да би свеобухватна истрага доказала да број жртава страдалих од поданика Фердинанда Кобурга у Пожаревачком округу достиже неколико Доц. др Ивана КРСТИЋ-МИСТРИЏЕЛОВИЋ 35 Благоје Сурдуловић, Иван Дервић, Рака Ђорзић, Илија Војновић, Јован Голубовић, Илија Гочић, Виор Радановановић, Петар Јеримић, Дамјан Николић, Никола Глишић, Илија Јанцув, Сима Пајкић, Мартин Жотуловић, Петар Михајловић и Јанко Михајловић убијени су 1916, а Марта Мартиновић, Паун Мартиновић, Сима Марелић и Марица Рча успут при одласку Бугара. 36 Паун Јовановић, Милутин Јовановић, Јован Бололајић, Јован Николић, Петар С. Радисављевић, Никола Р. Илић, Стојан М. Илић, Јован Степановић, Илија Пауновић и Јанко Ј. Младеновић. 37 Љубомир Мирковић, Стојан Веселиновић, Паун Стравковић, Симеон Стравковић, Павле Радовановић, Александар Пенонић и Ђорђе П. Ђорђевић. 38 Милутин Жоњевић, Живко Богдановић, Владислав Живковић, Здравко Петровић, Миленко Петровић, Милић Петровић, Владислав Тодоровић, Станојло Игњатовић, Милутин Јанковић и Тома Петровић. 39 Смиљана Петровић, Стојан Симић и Василије Грунић. 40 Жене су увек тучене по голом стомаку, а батинања су наређивали Атанас Мурђијев, Ђорђе Палилула, Велко Мандрађијев, Аферат Салимов, Златанов из Комисије за реквизиције, Ређеб, агенти за безбедност Илија Голубовић и Милан Ђурић, Русе Новевић из Дебра, поручник Пожарев, жандарм Стева и наредник Цане. 145

147 Доц. др Ивана КРСТИЋ-МИСТРИЏЕЛОВИЋ хиљада. 41 По његовом мишљењу очигледно је да су недела чињена са знањем и одобрењем владе у Софији, без чега бугарски војници и чиновници не би могли некажњено вршити такве покоље, али пада такође у очи да су те злочине војници и чиновници са задовољством удвостручавали и то у циљу извлачења личне користи. Јасно је, закључио је Рајс, да је циљ владе било настојање да истреби што је могуће више Срба да би касније могли да подрже, пред светом, своју обману о бугарском карактеру овог краја и то се мора узети у обзир приликом оцене држања владе у Софији, а не би требало такође заборавити огроман број официра, војника и цивилних чиновника који су се обогатили тако што су гомилали лешеве. Само да се не каже да су мучитељи били реткост, упозорио је Рајс, јер су се готово сви официри, војници и чиновници понашали на исти начин зато што су били истог менталитета. Од разних варварских начина убијања које су Бугари практиковали, Рајс је најсуровијим сматрао њихове шетње кроз варош и села са главама погубљених на бајонетима. Батинања којима је било изложено на стотине и хиљада Срба Рајс је сматрао за средства из најмрачнијег средњег века, која усред 20. века користи народ који има намеру да наметне своју културу на немачки начин, људима који је с разлогом не желе. Званичници у Софији најпре су негирали злочине у Србији. Када су вести о њима у европској јавности учестале, признали су да су злочини почињени, али су оспоравали њихову масовност и приписивали их комитама. Рајсовом истрагом непобитно је доказана одговорност Бугарске за злочине почињене у Србији од стране њених окупационих власти. Материјал који је он прикупио био је основ рада Међусавезничке комисије образоване одмах по окончању Првог светског рата са задатком да констатује све повреде Хашке конвенције и међународног права почињене од стране Бугара у окупираној Србији. 42 Комисија је закључила да се ради о планском злочиначком понашању за које 41 У 12 места кроз које је прошао (од којих 3 вароши) Рајс је установио да је укупно убијена 431 особа, а знајући да су Бугари увек више убијали у селима, претпостављао је да је у многобројним селима у којима није спровео истрагу број убијених на хиљаде, не рачунајући интернирце умрле у Бугарској. 42 Радом посебне комисије, која је испитивала повреде међународног права у заробљеничким логорима у Бугарској, ослобођено је око заробљеника. је одговорном сматрала бугарску владу. Резултати рада ове Комисије, објављени у току Мировне конференције у Паризу, 43 били су основ да делегација Краљевине СХС пред Конференцијом оптужи бугарског владара и 500 бугарских држављана. Делегација је затражила изручење 25 лица која је означила као главне злочинце, стварајући основ да се у мировни уговор унесе клаузула по којој би Бугарска била обавезна да савезницима преда своје држављане окривљене за ратне злочине. Међутим, политички разлози превагнули су над правним, те је предлог о оснивању међународних судова одбијен и ратни злочинци препуштени суду заинтересованих држава. 44 Изјавом делегације Краљевине СХС да неће позивати на суд Фердинанда Кобуршког ово питање је практично скинуто с дневног реда. 45 То је омогућило бугарској делегацији да на Конференцији задржи став порицања злочина 46 и просто занемари раније изјаве у којима је признавала одговорност својих чиновника. Рајсова бојазан да ће бугарски злочини почињени у Србији током окупације остати некажњени упркос необоривим доказима се на жалост показала оправданом. РЕЗИМЕ Истражујући судбину жртава бугарског окупационог режима у Пожаревачком округу, Рајс је прикупио значајне 43 Documentes relatives aux violations des conventcions de la Haye et du Droit International en general, commises de 1915/1918. par les Bulgares en Serbie occupee, I-III, Paris, У прва два тома садржани су документи, а трећи том придодат је као анекс и насловљен Album des crimes Bulgares. Раније је објављен и део рада међусавезничке комисије,rapports et enquites de la Commission inetralliee sur les violations du droit des Genes commises en Macedonie orientale par les armees Bulgares, Nancy-Paris-Strasbourg, Many obstacles prevented the consciousness of these crimes and their early formulation from turning into fully-fledged concepts in international criminal law at the start of the interwar period. Great Power conflicts and nationalist resistance were two of the sumbling blocks; domestic instability and the use of domestic political justice in the Balkans were others. Mark Lewis, The Birth of the New Justice: The Internalization of Crime and Punishment , Oxford, 2014, А. Митровић, Југославија на Конференцији мира , Београд, 1969, Statement by the Bulgarian Peace Delegation on Alleged Bulgarian Atrocities in Serbia, 1919, 146

148 податке о масовним патњама српског становништва и огромним размерама експлоатације природних ресурса овог краја Србије. Његова истрага је доказала да је Бугарска на окупираном подручју одузела Србима право на националну индивидуалност и успоставила систем који је карактерисало истребљење свега што је српско. Објављивање његових извештаја допринело је да европска и светска јавност сазнају истину о збивањима у Србији током бугарске окупације Доследан научно заснованим начелима професионалне етике, и чврсто се држећи става,да «пред злочином нема неутралности», Рајс је својом истрагом поставио основ за стварање нових и ревизију старих правила међународног хуманитарног права, а његови извештаји су покренули даљи развој међународног ратног права и међународног кривичног права. На основу података прикупљених личном истрагом, Рајс је захтевао да се бугарски злочинци осуде због непоштовања и кршења ратних закона и правила и међународних конвенција, а посебно за масовна мучења и убијања Срба, приморавање на свакодневни неплаћени рад, спаљивање кућа и читавих села, денационализацију и кршење суверенитета државе Србије. Епилог целокупног Рајсовог рада на истраживању бугарских злочина у окупираној Србији, као и рада Међусавезничке комисије која је одмах по окончању рата формирана да утврди све повреде Хашке конвенције и међународног ратног права почињених од стране Бугара у окупираној Србији, био је, међутим, у потпуном нескладу са утврђеним чињеничним стањем. Непосредни починиоци злочина у окупираној Србији, као и њихови налогодавци из Софије, услед преваге политичких над правним разлозима успели су избећи одговорност за почињене злочине у Србији у Првом светском рату. occupation ( ). True to the science-based principles of professional ethics, firmly holding the opinion that one cannot remain neutral about a crime, Reiss investigation laid the foundation of creating new and revisiting old rules of international humanitarian law, and his reports stimulated further development of international law of war and international criminal law. On the basis of the data collected during his own investigation, Reiss demanded that Bulgarian criminals should be sentenced for flouting and breaking the rules and regulations of war and international conventions, especially in cases of mass torture and killings of Serbs, forcing them to work unpaid every day, burning their houses and entire villages, denationalizing and violating the sovereignty of Serbian state. The conclusion of Reiss complete work on the investigation of Bulgarian crimes in occupied Serbia and the work of Inter-Allied Commission of Control which was formed shortly after the war in order to determine all the breaches of the Hague Convention and international law of war committed by Bulgarians was, however, completely different from the established facts. Political reasons having prevailed against legal ones, the direct perpetrators of the crimes in the occupied Serbia and their order-issuing authorities from Sofia managed to evade the responsibility for the crimes they had committed in Serbia during the First World War. Доц. др Ивана КРСТИЋ-МИСТРИЏЕЛОВИЋ REISS INVESTIGATION OF BULGARIAN CRIMES IN THE DISTRICT OF POŽAREVAC ( ) By investigating the fates of the victims of Bulgarian occupation regime in Požarevac District, Reiss collected important data on the widespread suffering of Serbian people and the large-scale exploitation of the natural resources of this region. His investigation proved that Bulgaria denied Serbia the right of national individualism and established a system aimed at the extermination of everything which was Serbian. The publishing of his reports contributed to European and world public learning the truth about the events in Serbia during Bulgarian 147

149 Др Јасмина НИКОЛИЋ Др Јасмина Николић Историјски архив Пожаревац Република Србија ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ОПШТИХ ДРУШТВЕНИХ И ПОЛИТИЧКИХ ПРИЛИКА У КРАЉЕВИНИ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА/ЈУГОСЛА- ВИЈИ У ПЕРИОДУ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА, СА ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА ПОЖАРЕВАЦ UDK: 94(497.1) 1918/1941 (093.2) Сажетак: У овом раду разматрају се опште друштвене и политичке прилике у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца/Југославији/Дунавској бановини, са освртом на Пожаревац, у периоду између два светска рата, које су утицале на ниво свести становника о времену у коме живе, од чега је зависила сама друштвена стварност. У периоду између два светска рата, Краљевина Југославија, и у оквиру ње Србија, пролазиле су кроз фазе своје модернизације упркос друштвеним кризама, а Пожаревац 1 је прошао цивилизацијски еволутивни ход 1 Пожаревац ипак има извесне историјско-географске специфичности које га издижу изнад просечног града у Србији, и то пре свега: а. Посматрано историјски, Пожаревац је знатно мање био у саставу Отоманског царства, што је свакако афирмативна историјска категорија. Наиме, потпао је под турску власт приближно кад и Смедерево, дакле, почетком друге половине 15. века, а делио је судбину Шумадије, односно Београдског пашалука још од године, што је историјски нуклеусна територија Србије која је прва прошла кроз различите фазе стицања независности. Осим тога, у периоду од краја 17. до краја 18. века, три пута је био у поседу Аустријанаца, од чега најдуже , по резултатима чувеног Пожаревачког мира из године. б. Посматрано географски (економско-географски и са аспекта просторног планирања) Подунавље представља у целини нодалну регију, са осовином развоја у Дунаву као међународној саобраћајној дестинацији, изузетно повољном земљишту за обраду, риболов и сл, што све заједно представља осовину развoја која му даје потенцијал бржег развоја од осталих просечних подручја Србије. Најзад, гранични положај у односу на Аустрију (од Аустроугарску) као на државу са развијенијим економско-цивилизацијским нивоом од Отоманске империје, односно од почетка 19. века аутономне, а потом независне Србије, давало му је, такође, допунско позитивно обележје. од трговачко-занатлијске вароши, са тешким бременом наслеђеним током балканских ратова и бугарске окупације, до града, чији је успон у области просвете, културе, здравства, свакодневног живота, достигао запажен ниво модернизаторског напретка, који је био значајно условљен успонима у друштвеним, политичким и економским областима живота, а прекинут новим ратним вихором у коме се југословенско друштво нашло након нешто више од две мирнодопске деценије. Србија и Пожаревац су у периоду између два светска рата постигли евидентне резултате у области опште модернизације, што је представљало позитиван стимуланс за развој културе и других облика друштвеног живота. Кључне речи: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевина Југославија, Дунавска бановина, Пожаревац, период између два светска рата, политичке прилике, друштвене прилике - демографске, здравствене, просветне, културне, индикатори модернизације. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца/Југославија током свог постојања ( ) имала је низ унутрашњих и спољнополитичких проблема. 2 Поред тога, успело се у изградњи и даљој модернизацији практично свих сегмената друштва. Србија као покрајина спадала је у нешто развијеније привредне и културно-историјске обла- 2 О историјату Краљевине Југославије , видети у: Бранко Петрановић, Историја Југославије, I, ( ), Нолит, Београд,

150 сти у односу на Црну Гору и Босну и Херцеговину, док је у односу на Војводину, Хрватску и посебно Словенију, заостајала у достигнутом степену привредног и друштвеног развоја. Браничевски округ и Пожаревац се, у значајном делу периода који нас интересује, налазио у саставу Дунавске бановине, 3 што је поспешило интегративне везе дела северне Шумадије са суседним областима Баната, као ширим подунавским регионом. Политичка ситуација у Краљевини Југославији у периоду између два светска рата је сигурно имала своју повезаност са општим збивањима у Европи тог периода. 4 Сама Југославија је створена у односима великих сила на крају Првог светског рата. Политичка елита тадашње Србије, која је изнела значајан терет ратних напора Антанте на Балкану, приклонила се, под утицајем великих сила, концепту формирања заједничке државе са Хрватима и Словенцима. Француска као западна сила са традиционално пријатељским односима са Србима у овом периоду, појачава савезништво са Југославијом на ниво стратешког партнерства што се, поред војно-политичке сарадње, рефлектовало у економији и посебно у култури. 5 Србија се од мајског династичког преврата дефинитивно везује за Антанту односно руско-француску осовину. Овде треба истаћи да је управо српски народ, рачунајући и његову елиту, носио 3 Дунавској бановини су припадали срезови Пожаревачки, Моравски и Рамски, а Моравској бановини Голубачки, Звишки, Хомољски и Млавски срез. Ипак, ових седам срезова, који су новом поделом раздвојени у две одвојене управне целине, и даље су представљали једну географску, економску и политичку целину у којој је Пожаревац био гравитациони центар; АС, Алманах Краљевине Југославије IV, Београд, 1931; Јасмина Живковић, Територијална подела Пожаревачког (Браничевског) округа, Посебна издања 4, Историјски архив Пожаревац, Пожаревац, 2009, У вези са овим погледати у: Љубодраг Димић, Срби и Југославија, Стубови културе, Београд, 1998; Љубодраг Димић, Србија и Југославија, САНУ огранак у Новом Саду и Беседа издавачка кућа православне Епархије Бачке, Друштво историчара Јужнобанатског и Сремског округа, Нови Сад, Renouvin Pierre, Histoire des relations internationales, tome sixième, Le XIX siecle II, de a La nagée de L Europe, Librairie Hachiette, Paris, 1959; ЉубодрагДимић, Културна политика Краљевине Југославије , III, Београд, 1997, ; Љ. Димић сматра да је додатни мотив за прихватање француског културног обрасца у Краљевини Југославији био и тај што је он помогао интегрисање државног простора у јединствену целину, нарочито у односу на крајеве који су од раније били под доминантним утицајем аустроугарске, немачке или италијанске културе, дакле северни и северозападни. традиционално наклоност према овим европским силама, што је имало посебан одраз и у култури. 6 Југославија је, дакле, била у оквиру француског безбедносног система све до убиства краља Александра Карађорђевића у Марсеју октобра године, од када је Влада Милана Стојадиновића престала да посматра Француску као безусловни ауторитет и главни центар моћи у спољној политици и све више се повезивала са Немачком. 7 Потписивање пакта Југославије и Италије године извршено је, управо, уз подршку Немачке, али и сагласност Британије, која је посредовањем желела да избегне нове затегнутости у Европи. Супротности на унутрашњополитичкој сцени између српских и хрватских политичара су примирене споразумом Цветковић Мачек, августа године, уочи Другог светског рата. На тај начин, Југославија је успела да створи извесно унутрашње јединство и избегне ратни сукоб све до пролећа године, као и да задржи баланс према зараћеним странама, иако је немачки утицај нагло порастао и имао превагу над француским финансијским капиталом на југословенском тлу. Унутрашња политика Краљевине Југославије је током међуратног периода била прожета нестабилношћу. У првим послератним годинама постојао је проблем државног устројства, пошто око тога није било консензуса са хрватским политичким странкама. Наиме, доношење првог Видовданског устава је остварено без учешћа хрватских политичких странака, пре свега Хрватске републиканске сељачке странке коју су предводила браћа Радић. Атентат у скупштини на Видовдан године и убиство браће Радић, тешко ће оптеретити унутрашњу политичку сцену Краљевине и нарочито укупне односе Срба и Хрвата. Шестојануарска диктатура краља Александра Карађорђевића, привремена забрана вишестраначја, доношење новог Октроисаног устава, додaтно су ограничили политичке слободе и степен 6 О овоме више у:љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије , I-III; Такође у: Драган Петровић, Јасмина Николић, Српски народ и велике силе културноисторијски процеси, Прометеј и Институт за политичке студије, Нови Сад-Београд, 2008, ; Чедомир Попов, Од Версаја до Данцига, Службени лист СРЈ, Београд, 1995, Немачки културни утицај у Краљевини Југославији је јачао током тридесетих година, али треба напоменути да је његов носилац била бројна немачка мањина, пре свега, а потом и шири слојеви хрватског и у мањој мери словеначког народа. Кад су у питању Срби, немачка култура је била израженија у Војводини и западним крајевима Краљевине са традиционалном аустроугарском културом као доминантном; у: Драган Петровић, Јасмина Николић, нав.дело, 151. Др Јасмина НИКОЛИЋ 149

151 Др Јасмина НИКОЛИЋ остварене демократије у земљи. 8 Обнављање пуног вишестраначког парламентаризма од године, 9 па све до почетка Другог светског рата године, представља период обнове либерализације политичког живота у земљи, што је, између осталог, резултирало и споразумом Цветковић-Мачек (привременим решавањем међунационалног проблема у земљи). Избијање Другог светског рата у Европи године се негативно рефлектовало и на унутрашњу политичку стабилност Краљевине у периоду до почетка Априлског рата и напада на Југославију од стране фашистичких сила 6. априла године. Србија се током овог периода нашла у ситуацији која је пресликавала опште стање у Краљевини. Ипак, постојале су веома запажене специфичности. У односу на све друге крајеве Краљевине, Србија је у оба балканска и Првом светском рату поднела велике људске и материјалне жртве. 10 Била је изражена диспропорција погинулих мушкараца у најбољим стваралачким годинама живота у односу на женски део популације, чему треба додати и висок удео ратних војних инвалида и хроничних болесника. 11 Захваљујући још увек релативно високом природном прираштају становништва, ови велики демографски губици су делимично санирани у међуратном периоду. Србија је, уз Словенију, етнички била најхомогенија историјска област у Краљевини. Слично је било и у Браничевском крају, пошто су етнички православни Срби обухватали преко 90% становништва. Удео сеоског становништва у Србији тог периода је варирао од око 86% након Првог светског рата, око 80% године до преко 75% уочи Другог светског рата. Када се посматра писменост као следећи важан индикатор модернизације, ту је удео писмених био 45% године 1921, затим 53% на попису из 1931, да би тај проценат 8 Општа енциклопедија Larousse, 3, Историја, Београд, 1973, И пре тога су постојали избори и парламент практично читаво време Шестојануарске диктатуре, али не и пуно вишестраначје у смислу постојања до почетка године и поново од краја Више о овоме видети у: Јасмина Живковић, Губици српске војске у Великом рату, у: Група аутора, Србија и Браничево у Великом рату, , Посебна издања 10, Историјски архив Пожаревац и Војни архив, Пожаревац-Београд, 2014, Исто. уочи Другог светског рата био 60%. 12 Пораст становништва у градовима је био евидентан, па је тако Београд уочи Првог светског рата имао око становника, године око , а заједно са Земуном и Панчевом око Најзад, године Београд има житеља, а са Земуном и Панчевом око Са друге стране, Пожаревац је спадао међу напредније србијанске градове у међуратном периоду, имајући у виду да је његово становништво порасло са , на око уочи Другог светског рата. Овоме треба додати формирање и јачање средњих сталежа у граду који га све више издваја у односу на рурално окружење. Пораст писменог становништва био је још динамичнији. У структури становништва издваја се све више средњи имовински слој неруралног становништва, у који су спадали тзв. бели оковратници, односно нефабричка занимања: државни чиновници и службеници, лекари и део медицинског особља, просветни радници, адвокати и правници, предузимачи, део свештенства, официрског кора и слично. На врху стратификационе структуре се издваја богато грађанство, али и крупни земљопоседници. То су професије средњег и посебно крупног капитала, генералске породице и најистакнутији политичари и државни функционери, врх свештенства, истакнути трговци, средњи и крупни индустријалци и финансијери и др. Ови слојеви су имали и свој специфичан начин живота и забављања, битно другачији од нижих слојева становништва у Србији и Југославији. 14 Виши слојеви становништва су углавном били сконцентри- 12 Подаци из: Слободан Антонић, Друштвена основа и садашњи покушај модернизације, у: Елита, грађанство и слаба држава, Службени гласник, Београд, 2006, 12; Бранко Петрановић наводи да је Северна Србија имала 60,3% писмених, Историја Југославије , I, 58 под Северна Србија подразумевала се предкумановска Србија увећана за Рашку област, Косово и Метохију, три општине данашњег југа Србије и Димитроградска и Босилеградска општина добијене од Бугарске године. Из тога произлази да је предкумановска Србија имала извесно већи број писмених од 60%, нарочито ако имамо у виду да је по попису из било 73% писмених на простору предкумановска Србија ; и у: Момчило Исић, Писменост у Србији између два светска рата, Београд, Статистички подаци из Историја Београда, III, Бeoгрaд, 1974, ; тaкoђe у: Александар Вељковић, Индустрија као компонента просторно-функционалне структуре Београда, Југинус, Београд, 1983, Више о овоме видети у: Радина Вучетић, Модерност на Калемегдану, Институт за новију историју Србије, Београд,

152 сани у великим градовима, док су и градови попут Пожаревца имали своју економску, политичку и културну елиту, која је остваривала све интензивнију сарадњу и са оном себи сличном у другим великим градовима Србије и Војводине, попут Београда, Новог Сада, Крагујевца и других. На тај начин се више класе међусобно интегришу у јединствену елиту, чему доста доприноси и развој различитих облика саобраћаја у овом периоду, а нарочито железничког и друмског. Са друге стране, поред бројног нижег средњег слоја становништва у Србији овог времена, како у граду, тако и у селу које одржава своје основне егзистенцијалне потребе, јављају се осетне разлике у односу на ниже слојеве становништва, од којих они најнижи делови имају основне егзистенцијалне проблеме. Одлике тог најнижег слоја становништва су, поред слабог имовинског стања, низак ниво културног живота, а често и појава различитих облика друштвене патологије од којих је најчешћи био алкохолизам, коцкање, проституција, скитничење и др. 15 Овде је реч о сиромашнијем делу радничке класе у граду, као и о најсиромашнијим сељацима, од којих је најугроженија била групација наполичара безземљаша. У време велике економске кризе, која је захватила почетком тридесетих година Србију, долази до масовног губитка посла у градовима, нарочито у индустрији, што је реципрочно ширило привредни застој и на друге области привреде. Већ од године ситуација се битно поправља и криза се превазилази, да би се следећих година остварио нови и последњи привредни процват на тлу Југославије до почетка Другог светског рата. На изборима на простору Србије у периоду између два светска рата, највише успеха су имали радикали, који су током двадесетих година добијали око 50% изашлог бирачког тела ( %, %, %) и већи број мандата у парламенту ( %, %, %). 16 Током тридесетих година радикали задржавају своју основну снагу. Сличне резултате и утицај радикали су остварили и у 15 Погледати: Социјална патологија, Београд, Подаци из: Драган Суботић, Српске политичке странке и по-крети у 19. и 20. веку, Политичке странке и покрети у полити-чком животу Србије (Југославије) и егзилу ( ), Институт за политичке студије, Београд, 1998, 15-80; Бранислав Глигоријевић, Парламентаризам и политичке стран-ке у Југославији , Београд, 1979, 81-83, ; Драган Петровић, Српске политичке странке, Институт за политичке студије, Београд, 2007, 79. Браничевском крају, 17 нарочито у периоду друге половине тридесетих година, када је режимска коалиција на челу са Миланом Стојадиновићем имала на овим просторима пресудан утицај. Један од кључева успеха радикала у Србији јесте добра страначка организованост, инфраструктура изграђена и на локалном нивоу, као и велика масовност чланства. 18 Oвакво вишедеценијско упориште радикала у масовном чланству ушло је у традицију многих истакнутих породица, укључујући и Браничевски крај. О томе историчар радикалског покрета Гордана Кривокапић-Јовић каже: Значајна радикалска друштва и појединци постојали су у свим варошицама Пожаревачког округа, али су најбројнија и привредно, економски, друштвено, најзначајнија била она у Пожаревцу (окружном средишту и највећој, најбогатијој и најзначајнијој вароши тог краја), Голупцу и Великом Градишту, Петровцу, док су мање радикалске групе биле у Бољевцу, Жабарима и Жагубици. 19 Наводећи социјалну структуру и главне одлике водећих радикала Пожаревачког округа, Кривокапић-Јовић указује на вишегенерацијску традицију водећих радикалских првака и њихових породица: У кругу дугогодишњих посланика странке из округа који су били активни и у овом периоду био је и др Станојло Вукчевић, лекар у Пожаревцу, који је године био први на радикалској листи. Из Пожаревачког округа је био и Алекса Нешић, економ из Великог Села...Још године био је изабран за општинског одборника а за председника општине први пут године. Више пута је био биран за народног посланика од до године У свом селу јејош далеке године основао читаоницу, а године Машинску земљорадничку задругу којој је био председник. Био је члан Управног па Надзорног одбора Српских земљорадничких задруга. У том својству је путовао у Аустроугарску, Баварску, Витемберг, Швајцарску и Италију ради проучавања пољопривреде и сточарства. Био је један од оснивача и редован члан Српског пољопривредног друштва...из генерације идеалиста из 70-их година и редова НРС-а отишао је године Стеван Максимовић, адвокат и књижевник, велики ро- 17 Бранко Надовеза, Радикализам у Браничевском крају, у: Зборник радова Браничево кроз војну и културну историју Србије, 4, Историјски архив Пожаревац, Пожаревац, 2007, Видети у: Латинка Перовић, Српски социјалисти 19. века, део I Народно-радикална струја, Службени лист СРЈ, Београд, Гордана Кривокапић-Јовић, Оклоп без витеза, О социјалним основама и организационој структури Народне радикалне странке у Краљевини СХС ( ), Институт за новију историју Србије, Београд, 2002, 69. Др Јасмина НИКОЛИЋ 151

153 Др Јасмина НИКОЛИЋ дољуб у правом смислу правозаступник, који је био и на свим видним положајима у друштву (и народни посланик) и написао велик број расправа и чланака. 20 Из наведене социјалне структуре водећих радикала Пожаревачког краја у међуратном периоду, коју нам у свом раду даје Кривокапић-Јовић, долазимо до закључка да те позиције све више освајају богати предузетници и земљопоседници, а све мање угледни појединци који су се истакли агитовањем за своје суграђане у вишегодишњем учешћу у политичкој утак- Изборни плакат Радикалне странке (Историјски архив Пожаревац) 20 Гордана Кривокапић-Јовић, нав.дело. Изборни плакат Радикалне странке (Историјски архив Пожаревац) 152

154 мици на локалном и регионалном нивоу. Тако су истакнути појединци у радикалском друштву овог краја и даље били представници интелектуалне и стручне елите (адвокати, апотекари, лекари, професори и учитељи, новинари, штампари и др), али су најважније позиције освајали индустријалци, крупни трговци и земљопоседници. Ова богата структура истакнутих појединаца углавном је заузимала важна и почасна места у страначкој инфраструктури, али је ретко имала истакнуту улогу међу прослављеним посланицима овог периода, који су својим држањем у парламенту и регионалним и локалним скупштинама, временом постајали народни трибуни. Међу богатим појединцима овог краја, који су заузимали важна места у радикалској инфраструктури, Кривокапић-Јовић наводи индустријалце Брану Давинића 21 и Јоцу Селића, Димитрија Протића, трговца и директора Пожаревачке задруге, Александра Ђурића, адвоката и директора Пожаревачке банке, трговце Косту Обрадовића, Властимира Караџића, Михајла Симића и једног јеврејског порекла Исак Каријо. Лекар Лазар Бесарабић 22 био је истакнути радикал у међуратном периоду, који је заједно са 21 Архив Југославије, Фонд 37-Милан Стојадиновић, фасцикла 348 за Давинић Брану индустријалца и фасцикла 368 за Живојиновић Душана председника општине Пожаревац. Овде имамо увид у изворна документа, између осталог и детаљну преписку коју су ова два истакнута радикалска првака и народна посланика Пожаревачког краја током друге половине тридесетих година имала са својим шефом странке и председником југословенске владе Миланом Стојадиновићем. Из ових извора стекли смо директно увид и о социјално-политичкој ситуацији у Пожаревцу током друге половине тридесетих година међуратног периода. Општи утисак је да је политиканство достигло такве размере да су готово сва истакнута места у државној управи добијана и задржавана управо преко страначке и политичке подобности, што су неке ствари које асоцирају и на потоња времена, све до данашњих дана; Брана Давинић ( ), индустријалац и народни посланик, ватрени радикал, дао је велики допринос развоју Пожаревца; од до године успео је да се у Пожаревцу сазида нова зграда гимназије, интернат Пољопривредне школе, Државна четвороразредна трговачка академија, нова окружна болница и унапреди рад многих привредних и хуманитарних организација; у: Мирољуб Манојловић,Значајни Пожаревљани, Културнопросветна заједница Пожаревац, Пожаревац, 2009, Први послератни управник болнице у Пожаревцу био је др Лазар Бесарабић, од до године, па поново од до године; био је саветник у Министарству социјалне политике и народног здравља, учесник ратова године; у: Група аутора, 175 година болнице у Пожаревцу, Пожаревац, 2008, 116; Душан Кастратовић, Историја медицине Пожаревачког округа , Пожаревац, 1991, Душаном Живојиновићем, 23 председником општине, издејствовао 9 ха земље за изградњу нове болнице. Радикалска друштва која су се окупљала по варошима Пожаревачког округа личила су често на трговачка удружења, а она која су се организовала по сеоским самоуправним општинама на друштва која су окупљала или богате и имућне или солидно и добро организоване економе и земљораднике или оне који су тежили то да буду (а тих је било више). Кроз сеоску организацију то је био савез представника ових група који је личио на савез председника општина (једне сеоско-варошке и осталих самоуправних), а на нивоу Окружне организације (ОО) опет је личио на трговачко удружење. 24 Интересантно је и то да су културни радници Пожаревца били веома слабо заступљени у страначким организацијама тог времена. Гордана Кривокапић-Јовић и Мирољуб Манојловић наводе пожаревачки лист Грађанин 25 као превасходно радикалско гласило. Демократска странка је у посматраном периоду имала наглашен југословенски карактер и развијену инфраструктуру широм земље, али не тако добро организовану, масовну и дисциплиновану као радикали. Своје позитивне стране у односу на радикале, демократе су налазили у нешто вишој образовној структури страначке елите па и чланства, те у нешто већем утицају у варошима и градовима, него што су је сами имали на руралном простору Србије. 26 Међутим, у самој Србији демократе су стајале лошије од радикала, што је имало изражаја и у Пожаревачком 23 Душан Живојиновић Шапчанин ( ), ватрени радикал и председник друштва Светозар Марковић у Пожаревцу, победио на изборима у Пожаревцу године и постао председник општине и народни посланик; у: Мирољуб Манојловић, Град Пожаревац-170 година локалне управе и самоуправе, Пожаревац, 2009, 55, 57, 108; Мирољуб Манојловић, Значајни Пожаревљани, Гордана Кривокапић-Јовић, нав.дело, Оснивач и власник првог пожаревачког листа Грађанин, покренутог године, био је Јован Јовановић Јошка ( ), ватрени радикал, један од првих сарадника Николе Пашића који је године радио као општински инжењер у Пожаревцу; у: Мирољуб Манојловић, Значајни Пожаревљани, ; Мирољуб Манојловић, Браничевски алманах, Пожаревац, 2002, Драган Петровић, Српске политичке странке, 80. Др Јасмина НИКОЛИЋ 153

155 Др Јасмина НИКОЛИЋ крају. 27 Најистакнутији функционери Демократске странке у међуратном периоду из Пожаревца су били адвокати Драгутин Ранковић, члан извршног и главног одбора странке и Иван Николић, члан главног одбора. Драгутин Ранковић је био изабран и за посланика у Парламенту Југославије тридесетих година. У сваком случају, утицај и резултати на из- Изборни плакат Демократске странке (Историјски архив Пожаревац) 27 Десимир Тошић, доајен Демократске странке још из предратног доба тврди да је сарадња Дeмократске странке са Југословенском муслиманском организацијом на општинским изборима и посланичким године уништила странку у Босни и Херцеговини, у: Десимир Тошић, Демократска странка , Фонд Љуба Давидовић, Београд, 2006, 122. Изборни плакат Демократске странке (Историјски архив Пожаревац) борима Демократске странке у Пожаревцу и Браничевском округу, су заостајали у међуратном периоду у односу на Радикалну странку, али су били изнад свих других политичких странака, како у овом крају, тако и у Србији. 28 Земљорадничка странка је, током избора двадесетих година, успевала да, захваљујући свом упоришту на селу, пређе цензус освајајући око 10% бирачког тела у Србији, 28 Више о Демократској странци видети и у: Драган Тешић, Коста Николић, Историја Демократске странке, , (друго издање), Службени гласник и Институт за савремену историју, Београд,

156 а током тридесетих да опстане у различитим коалицијама као запажена политичка странка. Све ове опште одлике Земљорадничке странке биле су изражене и у Пожаревачком крају, с тим да је и на селу она имала доминантну конкуренцију Радикалне странке. 29 У првој половини године у Пожаревцу се оснива Изборни плакат Земљорадничке странке (Историјски архив Пожаревац) партијска организација комуниста која је бројала 7 чланова: Алекса Јовановић звани Гарибалди, Огњан Томић, Тоза Јовановић, Љуба Јанковић Муња, затим опанчарски радници Вујица Петровић, Милан Митровић и столар Грујица Петковић. Социјални састав партијске организације 29 Више о политичким приликама у Пожаревцу и Браничевском крају током тридесетих година 20. века видети и у: Добрица Јовановић, Грађанин и политички живот у Пожаревцу , дипломски рад у рукопису, Пожаревац, био је углавном ситнозанатлијски. 30 Интензивиран је рад на формирању синдикалних организација радника и јачању радничког покрета, као и легализовању политичког рада преко синдикалних организација 31 и других форми рада, па су тако већ почетком године постојале синдикалне подружнице кожарских, дрводељских, металских и кројачких радника, оснивају се радничко-уметничка група Свести раднички спортски клуб Млади радник. 32 За две године рада партијска организација је успела да развије и обједини синдикални културно-просветни, уметнички и спортски рад. Поред борбе за економско побољшање положаја радника, организовано се радило на њиховом политичком уздизању, буђењу класне свести и то растурањем напредне штампе, синдикалних листова, студентске штампе, формирањем омладинске и женске секције радничко-уметничких удружења и слично. Захваљујући деловању Комунистичке партије и њиховим гласовима, на општинским изборима године у Пожаревцу први пут је победила Демократска странка са адвокатом Михаилом Крстићем на челу. 33 Прва нова пожаревачка општинска управа изабрана је 5. октобра године на збору 140 највиђенијих Пожаревљана, и том при- 30 Богољуб Стојановић и др, Развитак и рад Комунистичке партије у пожаревачком крају између Првог и Другог светског рата, у: Пожаревачки алманах (уредник Саша Марковић), Пожаревац, 1957, Више о синдикалном организовању и раду синдикалних организација у Пожаревцу, и у: Мирољуб Манојловић, Томислав Јевремовић, Синдикални покрет Пожаревца , Пожаревац, Више о овом клубу и у: Мирољуб Поповић Цицко, Фудбалски клуб Млади радник Пожаревац , 80 година, Пожаревац, Богољуб Стојановић и др, нав.дело, 57. Др Јасмина НИКОЛИЋ 155

157 Др Јасмина НИКОЛИЋ ликом за председника је изабран апотекар Мијаило Душманић, 34 а кметови су били: трговац Лазар Милосављевић, трговац Михаило Дамњановић, судија Влада Антоновић, трговац Љуба Јовановић, земљорадник Живојин Перић, Душан Живојиновић-Шапчанин (фото: Историјски архив Пожаревац) Мијаило Душманић (фото: збирка Мирољуба Манојловића) 34 Мијаило Душманић, апотекар, народни посланик, први председник пожаревачке општине године, уредник листа Истина, припадник Народне радикалске странке, пријатељ Николе Пашића; у: Драган Ступар, Фармација у Пожаревцу , Пожаревац, 1997, 46-48; Мирољуб Манојловић, Значајни Пожаревљани, трговац Димитрије Станковић и трговац Димитрије Стојадиновић. 35 На изборима године за председника Општине био је изабран радикал Душан М. Живојиновић Шапчанин, фотограф, који је ту дужност вршио до године. Од Мирољуб Манојловић, Град Пожаревац 170 година локалне управе и самоуправе, Пожаревац, 2009, Општинска управа је на првој седници донела две важне одлуке на предлог Стевана Максимовића одлучено је да се француском генералу Ернесту Сибену додели титула почасног грађанина. Друге одлуке односиле су се на обавезу Пожаревачке општине да умрлим и сахрањеним француским војницима на пожаревачком гробљу подигне споменик о трошку Општине. 156

158 председника трговац Милутин Милојковић Дроња, који је ту дужност обављао до године. 37 Од до године велики жупан пожаревачке Области био је Коста Јанковић. Пожаревачки обласни одбор је јануара године био распуштен решењем великог жупана Области пожаревачке, а Димитрије Богојевић је постављен за комесара Области пожаревачке. Када су формиране бановине године, први бан Дунавске бановине са седиштем у Новом Саду био је Дака Поповић, министар, чије је бановање трајало до јануара године када га је сменио Рад. Дуњић, врховни инспектор у председништву Владе. Пожаревачка општина је до године била варошка, када је проглашена за Градску општину, а Пожаревац за град са ширим делокругом рада и већом аутономијом. 38 Према подацима из године у Пожаревцу су постојале, поред општине, и државне, 39 бановинске 40 и Др Јасмина НИКОЛИЋ Михајло Крстић (приватна колекција Дејана Крстића) до године председник Општине био је, у првом мандату, Михајло Крстић, адвокат, а у другом од до године. 36 Од до године председник Општине био је Илија Ђорђевић, адвокат, а од године функцију председника обављао је адвокат Миодраг Јеличић који је смењен 25. октобра године. Тада је постављен за 36 У време његовог другог мандата године урађена је прва монографија о Пожаревцу из пера др Миодрага Пурковића. 37 Градско поглаварство је године чинило 35 већника: Брана Давинић посланик, Димитрије Белосавић лекар, Александар Лазаревић адвокат, Миладин Грујић трговац, Немања Томић професор, Живан Јовановић економ, Ђорђе Девић агроном, Божидар Недељковић штампар, Стојан Димовић учитељ, Светозар Рашковић трговац, Михајло Топић кафеџија, Милосав Марковић трговац, Љуб.Лазаревић трговац, Никола Младеновић трговац, Михаило Марјановић трговац, Иван Матић фризер, Мате Дружијанић хотелијер, Драгојло Филиповић трговац, Иван Маринковић економ, Димитрије Станчић месар, Богдан Богдановић кројач, Миливоје Цветковић обућар, Андреја Вучковић земљорадник, Александар Миљковић трговац, Војислав Марјановић обућар, Михаило Весић трговац, Милан Константиновић економ, Димитрије Митровић трговац, Сава Степић земљорадник, Драга Станковић кафеџија, Тодор Ћурувија трговац, Василије Спасић пекар, Милан Ђорђевић баштован и Јован Братић хотелијер; у: Мирољуб Манојловић, нав.дело, Јасмина Живковић, Територијална подела Пожаревачког (Браничевског) округа, Државне установе Вод жандармеријске станице, Главни одсек финансијске контроле, Државно тужилаштво, Државна трговачка академија, Државна реална гимназија, Дом народног здравља, Државна ергела у Љубичеву, Катастарска управа, Казнени завод, Окружни суд, Окружна команда, Пошта телеграф телефон, Пореска управа, Пук за везу, Срески суд, Среско начелство, Секција за изградњу пруге, Станица државне железнице и Школско надзорништво; у: Градимир Вуловић, Путовођа (адресар) кроз Пожаревац и срез, Пожаревац, 1939, Бановинске установе Бановински расадник, Бановинска болница, Дирекција бановинских железница, Железничка станица бановинска железница, Нижа пољопривредна школа, Удружена Здравствена општина, у: Градимир Вуловић, нав. дело,

159 Др Јасмина НИКОЛИЋ друштвене установе, 41 Црквена општина, 42 фондови, 43 социјалне и привредне установе 44 и удружења. Здравствена служба је нарочито појачана у Србији после Првог светског рата, имајући у виду погубна искуства са тифусом и другим болестима које су захватиле Србију и направиле помор међу војском и становништвом Нагласак здравствене политике Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/Југославије је стављен на превентивну медицинску службу. Поред изградње низа нових центара и научно-наставних установа у области медицине у великим градовима Краљевине и Србије, значајни резултати су постигнути у јачању регионалних центара здравствене заштите као и изградње читаве мреже овог система по руралним областима. Изградња јединственог система здравствене заштите, са наглашавањем превентивно-хигијенске и социјално-медицинске делатности, је уопште била одлика земаља са претежно аграрним становништвом и специфичном националном медицинском патологијом. Остварење здравственог програма и задовољавање здравствених потреба становништва Краљевине увелико је било ускраћено друштвено-политичким, социјално-економ- 41 Друштвене установе Експозитура Окружног уреда, Дописништво Београдске Радничке коморе, Повереништво болесничке благајне; у: Градимир Вуловић, нав.дело, Црквена општина Архијерејско намесништво, Епископија браничевска, Црквени (духовни) суд, Црквена општина, Црквена јеврејска општина; у: Градимир Вуловић, нав.дело, Фондови фонд Саве Јовановића којим рукује Председник општине, фонд Сиротан Милутина Обрадовића којим рукује Председник општине, директор Гимназије и управитељ народне школе, фонд Јована Павловића Бате којим рукује месни школски одбор и др; у: Градимр Вуловић, нав.дело, Социјалне и привредне установе Дом милосрђа и Експозитура окружног уреда за осигурање раденика, у: Градимир Вуловић, нав.дело, Више о томе и у:јасмина Живковић, Савезничке санитетске мисије и лечење српске војске, у: Група аутора, Србија и Браничево у Великом рату , Посебна издања 10, Историјски архив Пожаревац и Војни архив, Пожаревац- Београд, 2014, ; Маријана Мраовић, Рехабилитација и реорганизација војске Краљевине Србије на Крфу, у: Група аутора, Србија и Браничево у Великом рату , Посебна издања 10, Историјски архив Пожаревац и Војни архив, Пожаревац-Београд, 2014, 82-95; Живислав Антонијевић, Тифус у Пожаревцу током године, у: Зборник радова Браничево у историји Србије,том 5, Историјски архив Пожаревац и Институт за новију историју Србије, Пожаревац- Београд, 2008, ским и здравственим приликама карактеристичним за новостворену државу, нарочито за категорије сиромашног сељаштва и неквалификованих радника. У Краљевини је, ипак, у овој области дошло до значајног полета у изградњи здравствених установа превентивно-хигијенске и социјално-медицинске намене. Створени су многобројни специјализовани диспанзери, домови здравља, хигијенски заводи, здравствене станице, лечилишта, опоравилишта и болнице; постављена је и организована мрежа бактериолошких станица и специјализованих дијагностичких лабораторија; дошло је до значајног проширења производње лекова, серума и вакцина; отпочела је њихова индустријска производња и масовна примена. 46 Петрановић даље наводи да између два светска рата у Југославији је изграђен модел регионално-покрајинских централних хигијенских завода у којима се остваривала одговарајућа истраживачка делатност везана за здравље. Изграђени модел је давао могућност да се повежу сви управни облици здравственог рада, епидемиолошке службе, индустријске медицине, бактериологије, паразитологије, медицине рада, хигијене, исхране, заштите мајке и детета, итд. са научним истраживањем. 47 Сузбијање заразних болести и хигијенско подизање народа били су у основи здравствене политике Краљевине. Закон о сузбијању заразних болести одређивао је поучавање и обавештавање народа свим погодним средствима; превентивна вакцинација, испитивање сумњивих објеката за инфекције а нарочито воде и намирнице за живот, испитивање узрока и жаришта едемичности и њихово уклањање, поправљање и подизање уређаја за снабдевање здравом пијаћом водом, чишћење и асанација загађене земље, кућа, насеља, старање о здравом смештају. 48 У Пожаревцу је у континуитету деловала једна од првих болница основаних на тлу Србије (још од године) која је, управо у овом међуратном периоду, добила своју нову 46 Бранко Петрановић, нав.дело, Исто. 48 Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије, II, Београд, 1997,

160 зграду и далеко боље услове за делатност. 49 У Пожаревачком крају успостављен је дом народног здравља са одељењима за хигијенску пропаганду, епидемиологију и унапређење народног здравља, као и здравствена станица која је радила на сузбијању заразних болести, асанацији насеља, подизању опште хигијене (уређењу водовода, нужника, канала, ђубришта, копање бунара, преуређење простора за становање). Прегледи, лечења, давање савета, обилазак сељачких домова само су део једне обимне ативности пропагандне, васпитне, просветне, културне на препороду села коју је вршила здравствена станица. 50 Пожаревачки крај је важио за оне области у Србији и Југославији где је медицинска служба била на вишем нивоу од просека и где је број становника на једног лекара био повољнији од југословенског просека. 51 Демографска структура Србије се мењала током прве половине 20. века, да би управо у међуратном периоду дошло до даљег пада природног прираштаја. Већ године наталитет на 1000 становника опада на испод 35 промила, а морталитет је испод 20 промила; године наталитет је нешто изнад 30 промила, а морталитет око 18; године наталитет је око 27 промила, а морталитет око 17, да би године наталитет био око 23 промила, а морталитет близу 17 промила. 52 Србија је током 19. века била ближа демографској слици источноевропских земаља чија су друштва имала слабију контролу рађања, док су она западноевропска пре- 49 Више о томе видети и у: Група аутора, 175 година болнице у Пожаревцу, Здравствени центар Пожаревац, Пожаревац, 2008, поглавља: Здравствене прилике на подручју Пожаревца у 19. и почетком 20. века и На почетку 20. века и даље..., 9-130; Душан Кастратовић, Историја медицине Пожаревачкогокруга , Пожаревац, Више о томе и у: др Брана Радовановић, Здравље, болнице и лекари, у: Пожаревачки алманах (уредник Саша Марковић), Пожаревац, 1957; Душан Кастратовић, нав.дело године био је један лекар на нешто испод становника, а овај просек се поправио током међуратног периода. 52 Мари-Жанин Чалић, Социјална историја Србије , Клио, Београд, 2004, 51, Табела 4 Демографски прелаз у Србији (Извор Sundhaussen, Statistik, 142). Зграда Бановинске болнице у Пожаревцу (Историјски архив Пожаревац) тежно фаворизовала формирање породице онда када су се стекли и материјални предуслови за то. Европа је у 19. веку била подељена на две зоне са различитим моделима склапања брака: западну, са каснијим уласком у брак и великим уделом неожењених и неудатих, и источну, где су бракови склапани раније и чешће. Између осталог, ово се догађало зато што је традиционална, на Истоку преовлађујућа, велика фамилија чиниласоцијалну мрежу, која ја омогућавала да се већ у младим годинама склопи брак, без претходног обезбеђења економске самосталности. Колективни начин привређивања омогућавао је прихватање нових чланова без нарушавања економске равнотеже у домаћинству. Насупрот томе, у већини западних друштава доба ступања у брак је померено у касније године живота због друштвених механизама контроле, који су везивали оснивање породице са постојањем сталног извора зараде (у виду сеоског имања или занатске радње). За један део становништва (послугу, шегрте и сл), ово је неминовно значило да неће ни ступити у брак. У Источној и Југоисточној Европи није било, дакле, никакве економске регулативе стопе рађања, која је Запад све до касног 19. века сачувала од превеликог раста становништва. Пошто је рано доба ступања у брак социјално и просторно везивало радно способно становништво за њихову примарну групу, извор радне снаге спремне на образовање и промену места боравка био је ограничен на мали круг. Ово је био узрок слабе просторне и социјалне покретљивости Мари-Жанин Чалић, нав.дело, Др Јасмина НИКОЛИЋ 159

161 Др Јасмина НИКОЛИЋ Међутим, почетком 20. века у Србији је дошло до демографског кретања ка западноевропском моделу, сталним смањивањем бројности породица односно постепеним нестанком задруга на селу, што је све било праћено порастом градског становништва и писмености, а од међуратног периода и новом улогом жене у друштву. 54 Жена се чешће запошљава и стиче већу економску самосталност. Уколико посматрамо браничевски, односно пожаревачки крај, можемо запазити да је он, као развијенији и са повољним историјским околностима, био међу оним областима које су предњачиле у Србији по интензитету наведених демографских промена. То се нарочито односи на сам град Пожаревац. Са друге стране, Србија је имала посебно изражену непропорционалност између удела мушког у односу на женско становништво, захваљујући великим губицима у Првом светском рату. То је било изражено и у браничевском крају који је посебно страдао приликом сукоба са Аустро-Угарском у периоду , укључујући и жртве тифуса и заразних болести које су биле нарочито распрострањене током године. 55 Сам град Пожаревац је током овог периода лакше превазилазио наведени демографски мањак и диспаритет међу половима захваљујући чињеници да је као миграторно подручје имао изражен механички прираст становништва Више о томе видети и у: Гизела Бок, Жена у историји Европе, од средњег века до данас, Клио, Београд, 2005; Бранка Јовановић- Прпа,Процеси модернизације и положај жене током 19. и прве половине 20. вијека, у: Србија у модернизацијским процесима 20. века, Институт за новију историју Србије, Београд, Више о томе и у: Јасмина Живковић, Савезничке санитетске мисије и лечење српске војске; Маријана Мраовић, Рехабилитација и реорганизација војске Краљевине Србије на Крфу; Живислав Антонијевић, нав.дело. 56 У миграцијама са села у град, нешто већи удео имају мушкарци који иду у потрази за послом, па често и привремено живе у граду. Школске прилике биле су поуздан показатељ духовног стања у друштву, економских могућности државе, постојања или непостојања осмишљене континуиране културне акције државе, оствареног цивилизацијског помака. Последице скромних улагања у културу и просвету и стална штедња могле су бити рационално прихваћене као резултат Зграда основне школе и Гимназије у Пожаревцу (Историјски архив Пожаревац) ограничености економских моћи Краљевине, али сагледавање прилика у којима су радиле школе и школоване генерације открива драматичне последице запуштености која није могла бити компензована напредовањем у другим областима живота народа, друштва и личности човека. 57 Дунавска бановина, којој је припадао Пожаревац, као једна од најбогатијих области у Краљевини Југославији давала је довољно средстава основним школама за ефикасно функционисање. Најредовније су подмиривани лични расходи (плате учитеља и служитеља), док је најви- 57 Љубодраг Димић, Културна политика у Краљевини Југославији , Школа и црква II, Београд, 1997;Погледати и у: Момчило Исић, Основно школство у Србији , 1-2, Институт за новију историју Србије, Београд, 2005; Момчило Исић, Неуспех основношколског система у Србији за време Краљевине Југославије, у: Токови историје 4, Институт за новију историју Србије, Београд,

162 ше закидано на финансирању народног просвећивања. У годинама економске кризе нису редовно исплаћивани ни издаци за огрев и станарину, редукција школских потреба и штедња постали су свакодневни пратилац школског живота, дуговања за купљене књиге, неплаћање претплата на листове и часописе, судски спорови који су поводом тога отварани, још један су показатељ стања у којем је била просвета. У школама није било довољно просторија ни за потпуно остварење четворогодишњег школовања, а камоли за испуњење обавеза Закона о народним школама који је предвиђао обавезно осмогодишње школовање. Скученост школских простора готово је онемогућавала остварење тих законских прописа. Рад у полудневној настави и претрпаност деце у одељењима, основне су карактеристике наставног процеса у школама пожаревачког краја. 58 Култура је у периоду између два светска рата играла већу улогу у Краљевини Југославији него што је то било у претходном периоду самосталне Србије. Један од важних разлога у том правцу је настајање заједничке државе са развијеним средњоевропским културама у Хрватској и Словенији. У области позоришта дошло је не само до отварања неких нових, већ су она Народна у Београду, Загребу и Љубљани, поред својих редовних представа, често гостовала по земљи и иностранству, као што су и стране трупе чешће долазиле у Југославију. За Пожаревац је било изузетно значајно што је и Војводина постала саставни део земље, па је долазило до још тешње сарадње са овим подручјем и непосредно са суседним крајевима јужног Баната, као и директних са Новим Садом. Отуда није било необично што је Обласно народно позориште из Пожаревца у периоду 58 Више о раду основних и средњих школа у Пожаревцу видети и у: Група аутора, 275 година Основне школе Доситеј Обрадовић у Пожаревцу, Пожаревац, 2008; Владимир Шукљевић, Живот и рад Пожаревачке гимназије године, у: монографија 115 година гимназије у Пожаревцу (прилог за историју), Пожаревац, 1978; Група аутора, Пожаревачка гимназија, Пожаревац, 2006; Мирољуб Манојловић, 125 година Основне школе Вук Караџић у Пожаревцу , Пожаревац, 2012; Мирољуб Манојловић, Пољопривредна школа у Пожаревцу од до године, у: монографија Стодвадесет година Пољопривредне школе у Пожаревцу , Пожаревац, 1992; Миладин Милутиновић, Основна школа Вук Караџић у Пожаревцу, , Пожаревац, 1988; Зорка Стојановић, Стопедесет година економскотрговинске школе Жижа Лазаревић, Пожаревац, 2000; Никола Фељменди, Десетогодишњица Пољопривредне школе у Пожаревцу, у: часопис Тежак, 12, Београд, 1938; Миодраг Пурковић, О бугарској прогимназији у Пожаревцу за време окупације, у: лист Пожаревачки грађанин, Пожаревац, 11. фебруар1933. свог постојања гостовало и у Војводини, као што су многи глумци из њега настављали каријеру у војвођанским позориштима. 59 Уосталом, да Пожаревац добије своје Обласно народно позориште допринела је и чињеница да је припадао Дунавској бановини од територијалне реорганизације земље године. Сматрамо, дакле, да је управо прожимање различитих култура и државно повезивање дотле раздвојених јужнословенских области, са практично истим језиком, био посебан квалитет развоја културе овог периода, што се на свој начин осетило и у самом браничевском крају и Пожаревцу. Култура је до Пожаревца допирала као ехо или одраз оног што се под средњоевропским утицајима и напором првих генерација српске интелектуалне елите догађало у престоници Србије. Отварање бројних нових биоскопа у међуратном периоду широм Краљевине је био нови важан моменат у развоју културе овог периода, 60 а у самом Пожаревцу су деловала три биоскопа Више о томе видети и у: Слободанка Цветковић, Пожаревачко позориште између два светска рата, каталог изложбе, Историјски архив Пожаревац, Пожаревац, 2007; Јасмина Николић, Пожаревачке кафане као средишта друштвеног и културног живота у периоду између два светска рата, у: Зборник радова Браничево у историји Србије, 6, Институт за новију историју Србије и Историјски архив Пожаревац, Београд-Пожаревац, 2008; Драган Фелдић, Пожаревац почео позориште поодавно, каталог изложбе, Центар за културу, Пожаревац, 2001;Радмила Миловић, Пожаревац у прохујалим позоришним сезонама, у: часопис Браничево, 6, Пожаревац, 1982; Младен Владимировић, Пожаревачко позориште, у: часопис Браничево, 6, Пожаревац, 1982; Рајко Стојадиновић, Народно позориште Дунавске бановине у Пожаревцу , у: часопис Браничево 3-4, Пожаревац, Више о томе у: Дејан Косановић, Почеци кинематографије на тлу Југославије , Београд, 1985; Боса Слијепчевић, Кинематографија у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини , Београд, 1982; Југословенски филмски алманах, Београд, 1933;Филмски годишњак 1937/1938, Београд, 1938; Обрадовић Д. Кондис, Живе слике чудо на великом платну, Београд, О томе и у: Јасмина Николић, Пожаревачке кафане као средишта друштвеног и културног живота у периоду између два светска рата; Драган Фелдић, Стари Пожаревац, Пожаревац, 1997; Мирољуб Поповић Цицко, Нека сећање траје стари Пожаревац, Пожаревац, 2003; Јасмина Николић, Културни живот Пожаревца у периоду између два светска рата, магистарска теза у рукопису, Филозофски факултет, Београд, 2008; Јасмина Николић, Драгана Милорадовић, Биоскоп, , каталог изложбе, Историјски архив Пожаревац, Пожаревац, 2011; Милан Шпичек, Помахнитали воз, у: Филмови које смо волели, , каталог изложбе, Медија Центар Одбрана, Београд, Др Јасмина НИКОЛИЋ 161

163 Др Јасмина НИКОЛИЋ Глумци Пожаревачког Позоришта (Историјски архив Пожаревац) Различите гране сликарства су наставиле свој развој и у овом периоду, што је нарочито дошло до изражаја у директној прожетости ове културне области Србије не само са осталим југословенским покрајинама, већ и у интензивнијем повезивању са иностранством. Честе су биле изложбе југословенских и страних сликара широм земље. Значајан феномен у развоју уметности у Србији овог периода је била чињеница да је кнез Павле Карађорђевић, који је од до вршио функцију првог намесника, имао изузетан афинитет према уметности и доста урадио за њен развој на нашим просторима. Отварање Културног центра међународног ранга у Београду, где су сабрана многа уметничка дела од европског значаја, као и честе културне манифестације широм земље иза којих је стајао или им давао подршку сам кнез Павле, много су значили за развој културе у Србији и Југославији. 62 Један од позитивних трендова у развоју и пропагирању културе у Србији у периоду између два светска рата било је и то што је дошло до омасовљења њених конзумената. Посете позориштима, изложбама, биоскопским представама, доступније су ширим масама и популарније међу њима, него у ранијим периодима. И поред тога, култура и уметност у целини, а нарочито неке њене елитне делатности (попут балета, опере, вајарства) и даље остају интересовање и привилегија друштвене елите у највећим градовима. Разлоге за то можемо тражити у још дубљем раслојавању србијанског и југословенског друштва, где су се бројни нижи слојеви борили за сопствену егзистенцију. У градовима и на селу остао је још увек бројан и само условно назван «средњи слој», који је, поред испуњавања основних егзистенцијалних потреба, могао да рачуна и на неки минимум других потреба укључујући и културу, што је све повезано и са порастом нивоа општег образовања у овом периоду. Даљи развој Универзитета у југословенским покрајинама, и нарочито Србији, се благотворно одразио на повећање интелектуалне високообразоване елите, која је сама била важан покретач и конзумент културе и уметности. 62 Архив Југославије, Кнез Павле Карађорђевић, краљевски намесник , каталог изложбе, Београд,

164 ЗАКЉУЧАК Период између два светска рата представља године када се југословенско друштво нашло на размеђи традиционалног и модерног света. У тренутку када је настала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца/Југославија, суштинска питања њеног уређења и развоја нису била јасно обликована.о могућностима убрзаног економског, друштвеног и културног напретка у новој држави, готово да није било речи. 63 Политичка плурализација била је одраз раслојавања странака и личних и начелних нетрпељивости. Уместо да заступају стварне интересе раслојеног друштва, странке су га, поред доприноса развоју парламентаризма и ограничавања власти, диференцирале одозго, прибегавајући популизму као средству политизације и манипулације масама становништва. Како смо приметили у делу рада о политичким приликама у земљи и граду, у томе је предњачила Радикална странка која је бригу о унутрашњем развоју и модернизацији земље све више замењивала заговарањем спољашње експанзије, са становишта српског национализма, уједињења и административног уређења земаља које су етнички биле претежно српске. Таква политика, идеологија и страначка стратегија довела је до пораста политиканства и страначких сукоба, нарочито ако имамо у виду да су таква питања и била актуелна услед инсистирања државног врха Краљевине Југославије (нарочито од почетка тридесетих) на унитарном уређењу земље и наметнутој концепцији националног интегризма. Овоме треба додати и то да су и политичке странке из хрватског националног корпуса стално покретале питање преуређења државе по федеративном моделу и територијално разграничење међу народима и покрајинама унутар земље. Мање је поклањана пажња тражењу решења о организацији друштва и привреде, укључујући и она на локалном нивоу. Политиканстсво и политички сукоби ради задобијања власти нису имали посебну рефлексију на друштвену свакодневицу и културу. Са друге стране, управо је уједињавање различитих историјских и културних југословенских покрајина у јединствену државу имало за последицу интеракцију, прожимање, повезивање и спајање културних образаца и начина живота. Први пут после толико векова дошло је до уједињавања 63 Љубодраг Димић, нав.дело. српског народа који је у заједничку државу ушао из различитих културно-историјских покрајина и са различитим историјским и цивилизацијским наслеђем. 64 На поспешивање међусобних интеракција, рефлексије, размене и прожимања ових културно-историјских целина у међуратном периоду, као што је наведено у раду, утицало је више разлога. Радило се о држави која је била заинтересована да оствари своје јединство и на културном плану, па је подстицала процесе културне размене и преплитања. Тако су учестала гостовања врхунских културних друштава из Београда, Загреба, Љубљане и других центара по унутрашњости земље, између осталог, подстицана и жељом за зарадом њихових организатора, што је у пракси много допринело прожимању култура на југословенском простору. Сам пожаревачки крај није био само рецептор ових културних догађаја у анализираном периоду, већ и креатор, а 64 Прву су чиниле независне српске покрајине које су представљале Краљевину Србију и Краљевину Црну Гору. Оне су имале различите историјске утицаје, али им је заједничко било то што су више од једног века имале независну државу у којој су могле развијати свој аутохтони дух и добровољно вршити селекцију културних утицаја у окружењу, окрећући се у пракси увек европским вредностима у односу на претходну вишевековну зависност од Турака и утицаја њихове азијатске културе. При томе је важно истаћи да су у периоду своје независности највише прихватале западноевропске утицаје, оличене у француској култури и продубљивале традиционални утицај Русије, док је средњоевропски пангермански и подунавски утицај био евидентан, али не претерано наглашен. Пожаревачки крај је апсолутно припадао овом културном историјском обрасцу, имајући у виду да је од обнове модерне српске државности почетком 19. века био укључен у састав слободне Србије, а да је сам град Пожаревац једно време био и њена престоница. Другу историјско-цивилизацијску групацију српских земаља су чиниле оне које су дуго биле под утицајем средњоевропске културе оличенoj у Аустро-Угарској и под доминантним културним германским наслеђем и католичком црквом. То се односи на Војводину, крајеве у Хрватској са српском етничком већином (Кордун, Банија, део Лике, Славоније и Далмације), Бока Которску. Приликом прожимања културних струјања међу југословенским покрајинама и народима током међуратног периода, овај образац је био доста утицајан, а на подручје пожаревачког краја долазио је из Војводине, односно Дунавске бановине.трећу целину су чинили они српски и југословенски крајеви који су дуже од осталих били под отоманском влашћу. То се превасходно односи на Македонију, северну Црну Гору, Косово и Метохију, Рашку област.најизраженије културне разлике биле су између друге и треће историјско-цивилизацијске групације покрајина. Др Јасмина НИКОЛИЋ 163

165 Др Јасмина НИКОЛИЋ пример је и Народно позориште Дунавске бановине док му је центар био у Пожаревцу. Важан фактор за разумевање стања духа, културе и могућности за развој модерности у Пожаревцу била је чињеница пораста градске популације, у периоду између два светска рата, досељавањем околног руралног становништва.повећавање становништва града Пожаревца за око 60% током овог периода, јачање средњег слоја популације и даљи развој модернизацијских токова његовог друштва, поспешило је интересовање и сам развој просвете и културе овог подручја. У истом периоду завршено је и стварање стандардизоване националне културе и идентитета.модернизација је на пољу друштвеног и политичког живота, културе и уметности, оставила видљиве трагове. У земљи у којој велики ратови сваких неколико деценија уништавају имовину и животе народа, тешко је одржати развојни континуитет. Неповољан положај и судбина, у садејству са антимодерним друштвеним вредностима, економском и друштвеном заосталошћу, успоравао је процес модернизације. 65 Зато треба више ценити оне њене домете који су постигнути и поред свих ових тешкоћа. AN APPENDIX TO STUDYING GENERAL SOCIAL AND POLITICAL CIRCUMSTANCES IN THE KINGDOM OF SERBS, CROATS AND SLOVENES/YUGOSLAVIA BE- TWEEN THE TWO WORLD WARS, WITH SPECIAL REF- ERENCE TO POŽAREVAC During the period between the two world wars Yugoslav society was at the crossroads between the traditional and the modern world. At the moment of the emergence of Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes/Yugoslavia, the crucial issues about its governance and development were not dealt with in detail. There were almost no talks about the possibilities of speeding up economic, social and cultural development in the newly-formed state. Political pluralism was a reflection of the stratification of political parties and of the lack of personal and political tolerance. Instead of promoting the real interests of the stratified society, political parties differentiated it from 65 Предраг Марковић, Теорија модернизације и њена примена на међуратну Југославију и Београд, у: Србија у модернизацијским процесима 20. века, Институт за новију историју Србије, Београд, 1994, above, resorting to populism as a means of politicising and manipulating the masses (they contributed to the development of parliamentarism and the restriction of power, though). The pioneer of this was the Radical Party, whose members increasingly replaced working on the development and modernisation of the country with advocating expansion (from the standpoint of Serbian nationalism), unification and administering the countries where Serbian population predominated. Such politics, ideology and party strategy led to the rise of petty politics and conflicts within parties, especially because such issues were topical due to the insistence of the leaders of the Kingdom of Yugoslavia (especially at the beginning of the 1930s) on the unitary administration of the country and the imposed concept of national integrity. It is also worth mentioning that Croatian nationalist political parties kept raising the question of implementing a federal system and determining territorial boundaries between peoples and provinces within the country. They did not pay much attention to finding the solutions, including local ones, for organising the society and economy. Petty politics and political conflicts occurring for the purpose of assuming power did not affect everyday life and society in any significant way. On the other hand, it was precisely this unification of different Yugoslav provinces that had as a consequence the interaction, mutual pervasion, interweaving and connection of cultural patterns and lifestyles. For the first time after many centuries, Serbian people were unified, constituting the common state from the provinces with different cultural and historical heritage. The paper describes several reasons for the improved interactions, exchange and mutual pervasion of these cultural and historical entities in the period between the wars. Statesmen took interest in achieving a sense of cultural unity, and this encouraged cultural exchange and interweaving. Frequent guest performances of the best cultural ensembles from Belgrade, Zagreb, Ljubljana and other capital cities in the provinces encouraged by the organizers wishing to make money contributed greatly to the interweaving of cultures in Yugoslavia. People from the region of Požarevac did not merely attend cultural events in this period; they created them as well. An example of this was The National Theatre of the Danube Banovina while it was centred in Požarevac. The growth of urban population, caused by the settling of the population from the surrounding rural areas, is an important factor in understanding the spirit, culture and the potential for modernization in Požarevac between the two world wars. The population growth rate of about 60%, the strengthening of the middle 164

166 class and the further modernization of the society generated interest and the development of the educational system and culture in the region during this period. At the same time, standardized national culture and identity were created. The modernization left deep marks on social and political life, as well as culture and art. In the country in which great wars destroyed people s lives and property every few decades it was hard to maintain the continuity in development. Modernization was slowed down by the country s unfavourable position and ill fate, coupled with old-fashioned social values, economic and social backwardness. Therefore, the results achieved in spite of all these difficulties should be appreciated all the more. ЛИТЕРАТУРА: 1. Антонијевић Живислав, Тифус у Пожаревцу током године, у: Зборник радова Браничево у историји Србије, том 5, Историјски архив Пожаревац и Институт за новију историју Србије, Пожаревац-Београд, Антонић Слободан, Друштвена основа и садашњи покушај модернизације, у: Елита, грађанство и слаба држава, Службени гласник, Београд, Архив Југославије, Кнез Павле Карађорђевић, краљевски намесник , каталог изложбе, Београд, АС, Алманах Краљевине Југославије IV, Београд, Бок Гизела, Жена у историји Европе, од средњег века до данас, Клио, Београд, Вељковић Александар, Индустрија као компонента просторно-функционалне структуре Београда, Југинус, Београд, Владимировић Младен, Пожаревачко позориште, у: часопис Браничево, 6, Пожаревац, Вуловић Градимир, Путовођа (адресар) кроз Пожаревац и срез, Пожаревац, Вучетић Радина, Модерност на Калемегдану, Институт за новију историју Србије, Београд, Глигоријевић Бранислав, Парламентаризам и политичке странке у Југославији , Београд, Група аутора, 275 година Основне школе Доситеј Обрадовић у Пожаревцу, Пожаревац, Група аутора, Пожаревачка гимназија, Пожаревац, Димић Љубодраг, Културна политика Краљевине Југославије , I-III, Београд, Димић Љубодраг, Срби и Југославија, Стубови културе, Београд, Димић Љубодраг, Србија и Југославија, САНУ огранак у Новом Саду и Беседа издавачка кућа православне Епархије Бачке, Друштво историчара Јужнобанатског и Сремског округа, Нови Сад, Живковић Јасмина, Савезничке санитетске мисије и лечење српске војске, у: Група аутора, Србија и Браничево у Великом рату , Посебна издања 10, Историјски архив Пожаревац и Војни архив, Пожаревац-Београд, Живковић Јасмина, Губици српске војске у Великом рату, у: Група аутора, Србија и Браничево у Великом рату, , Посебна издања 10, Историјски архив Пожаревац и Војни архив, Пожаревац-Београд, Живковић Јасмина, Територијална подела Пожаревачког (Браничевског) округа, Посебна издања 4, Историјски архив Пожаревац, Пожаревац, Исић Момчило, Основно школство у Србији , 1-2, Институт за новију историју Србије, Београд, Исић Момчило, Неуспех основношколског система у Србији за време Краљевине Југославије, у: Токови историје 4, Институт за новију историју Србије, Београд, Историја Београда, III, Бeoгрaд, Јовановић-Прпа Бранка, Процеси модернизације и положај жене током 19. и прве половине 20. вијека, у: Србија у модернизацијским процесима 20. века, Институт за новију историју Србије, Београд, Јовановић Добрица, Грађанин и политички живот у Пожаревцу , дипломски рад у рукопису, Пожаревац, Југословенски филмски алманах, Београд, Кастратовић Душан, Историја медицине Пожаревачкогокруга , Пожаревац, Косановић Дејан, Почеци кинематографије на тлу Југославије , Београд, Кривокапић-Јовић Гордана, Оклоп без витеза, О социјалним основама и организационој структури Народне радикалне странке у Краљевини СХС ( ), Институт за новију историју Србије, Београд, Др Јасмина НИКОЛИЋ 165

167 Др Јасмина НИКОЛИЋ 28. Манојловић Мирољуб, 125 година Основне школе Вук Караџић у Пожаревцу , Пожаревац, Манојловић Мирољуб, Пољопривредна школа у Пожаревцу од до године, у: монографија Сто двадесет година Пољопривредне школе у Пожаревцу , Пожаревац, Манојловић Мирољуб, Јевремовић Томислав, Синдикални покрет Пожаревца , Пожаревац, Манојловић Мирољуб, Значајни Пожаревљани, Културно-просветна заједница Пожаревац, Пожаревац, Манојловић Мирољуб, Браничевски алманах, Пожаревац, Манојловић Мирољуб, Град Пожаревац-170 година локалне управе и самоуправе, Пожаревац, Марковић Предраг, Теорија модернизације и њена примена на међуратну Југославију и Београд,у: Србија у модернизацијским процесима 20. века, Институт за новију историју Србије, Београд, Миловић Радмила, Пожаревац у прохујалим позоришним сезонама, у: часопис Браничево, 6, Пожаревац, Милутиновић Миладин, Основна школа Вук Караџић у Пожаревцу, , Пожаревац, Мраовић Маријана, Рехабилитација и реорганизација војске Краљевине Србије на Крфу, у: Група аутора, Србија и Браничево у Великом рату , Посебна издања 10, Историјски архив Пожаревац и Војни архив, Пожаревац-Београд, Надовеза Бранко, Радикализам у Браничевском крају, у: Зборник радова Браничево кроз војну и културну историју Србије, 4, Историјски архив Пожаревац, Пожаревац, Николић Јасмина, Културни живот Пожаревца у периоду између два светска рата, магистарска теза у рукопису, Филозофски факултет, Београд, Николић Јасмина, Пожаревачке кафане као средишта друштвеног и културног живота у периоду између два светска рата, у: Зборник радова Браничево у историји Србије, 5, Институт за новију историју Србије и Историјски архив Пожаревац, Београд-Пожаревац, Николић Јасмина, Милорадовић Драгана, Биоскоп, , каталог изложбе, Историјски архив Пожаревац, Пожаревац, Обрадовић Д. Кондис, Живе слике чудо на великом платну, Београд, Општа енциклопедија Larousse, 3, Историја, Београд, Перовић Латинка, Српски социјалисти 19. века, део I Народно-радикална струја, Службени лист СРЈ, Београд, Петрановић Бранко, Историја Југославије, I, ( ), Нолит, Београд, Петровић Драган, Српске политичке странке, Институт за политичке студије, Београд, Петровић Драган, Николић Јасмина, Српски народ и велике силе културно-историјски процеси, Прометеј и Институт за политичке студије, Нови Сад-Београд, PierreRenouvin, Histoire des relations internationales, tome sixième, Le XIX siecle II, de a La nagée de L Europe, Librairie Hachiette, Paris, Попов Чедомир, Од Версаја до Данцига, Службени лист СРЈ, Београд, Поповић Мирољуб Цицко, Нека сећање траје стари Пожаревац, Пожаревац, Поповић Мирољуб Цицко, Фудбалски клуб Млади радник Пожаревац , 80 година, Пожаревац, Радовановић др Брана, Здравље, болнице и лекари, у: Пожаревачки алманах (уредник Саша Марковић), Пожаревац, Слијепчевић Боса, Кинематографија у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини , Београд, Социјална патологија, Београд, Стојадиновић Рајко, Народно позориште Дунавске бановине у Пожаревцу , у: часопис Браничево 3-4, Пожаревац, Стојановић Богољуб и др, Развитак и рад Комунистичке партије у пожаревачком крају између Првог и Другог светског рата, у: Пожаревачки алманах (уредник Саша Марковић), Пожаревац, Стојановић Зорка, Стопедесет година економско-трговинске школе Жижа Лазаревић, Пожаревац, Ступар Драган, Фармација у Пожаревцу , Пожаревац,

168 59. Суботић Драган, Српске политичке странке и покрети у 19. и 20. веку, Политичке странке и покрети у политичком животу Србије (Југославије) и егзилу ( ), Институт за политичке студије, Београд, Тешић Драган, Николић Коста, Историја Демократске странке, , (друго издање), Службени гласник и Институт за савремену историју, Београд, Тошић Десимир, Демократска странка , Фонд Љуба Давидовић, Београд, Фелдић Драган, Стари Пожаревац, Пожаревац, Фелдић Драган, Пожаревац почео позориште поодавно, каталог изложбе, Центар за културу, Пожаревац, Фељменди Никола, Десетогодишњица Пољопривредне школе у Пожаревцу, у: часопис Тежак, 12, Београд, Цветковић Слободанка, Пожаревачко позориште између два светска рата, каталог изложбе, Историјски архив Пожаревац, Пожаревац, Чалић Мари-Жанин, Социјална историја Србије , Клио, Београд, Шпичек Милан, Помахнитали воз, у: Филмови које смо волели, , каталог изложбе, Медија Центар Одбрана, Београд, Шукљевић Владимир, Живот и рад Пожаревачке гимназије године, у: монографија 115 година гимназије у Пожаревцу (прилог за историју), Пожаревац, Др Јасмина НИКОЛИЋ 167

169 Светлана ЉУБЉАНАЦ Светлана Љубљанац Архив Војводине, Нови Сад Република Србија ПОЧЕТАК РАДА ФАБРИКЕ БАТА У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ UDK: :685.34(497.1) 1920/ (497.1) 192/193 (093.2) Сажетак: У раду је дат шири приказ почетка рада и продору капитала чехословачке фабрике обуће Бата из Злина у Краљевину Југославију. Власник је био индустријалац Томаш Бата, а седиште Бате се првобитно налазило у Земуну. Рад је већим делом заснован на необјављеној архивској грађи фонда Краљевске банске управе Дунавске бановине који се чува у Архиву Војводине. Кључне речи: Бата, обућа, индустрија, протестни зборови, занатство На територији данашње AП Војводине занатство је средином XIX века имало доминатну улогу у друштву и привреди и његово златно доба карактерише велики број занатлија, њихових радњи, као и велики број њихових помоћника. Највећи број занатских радњи регистрован је у и години. 1 Према предмету обраде постоје следеће занатске гране: металопрерађивачка и електротехничка, дрвопрерађивачка, кожопрерађивачка, текстилна, грађевинска, хемијска, прехрамбена, графичарска и занати личних услуга. У кожопрерађивачки занат спадају: обућарски, опанчарски, ћурчијски, сарачки, папучарски, чизмарски, кожарски, седларски и ташнерски занат. Највећи број радњи у 1929, био је из ових струка: обућари 1598, кројачи 1588, бербери Услови рада занатлија почели су да се погоршавају од 1923, услед скупоће и конкуренције на тржишту. Занатлије су тешко могле да добију кредит, а за позајмљена средства плаћали су и до 35 одсто камату. Следеће године је настала општа скупоћа а Народна банка је давала кредите занат- 1 Т. Аврамовић, Привреда Војводине од 1918.до 1929/30. године с обзиром на стање пре Првог светског рата, Нови Сад, 1965, Исто. лијама само до динара, са каматом у износу од 6 одсто. Такође, осим пореза који су се наплаћивали за две до три године уназад, плаћали су и прирезе који су у селима били 50 одсто, а у градовима 100 одсто. 3 Велика економска криза, која је била захватила светску привреду крајем године и каснија привредна депресија, захватила је и Краљевину Југославију са извесним закашњењем(крајем 1930). Криза се најпре испољила у пољопривреди, а потом се проширила и на остале привредне гране, а допринела је и даљем пропадању занатства у Краљевини. Иако је број занатских радњи године порастао (што се објашњава чињеницом да су занатски радници услед немогућности запослења отварали своје радње), повећање пореских задужења, мала куповна моћ потрошача и конкуренција индустријске робе утицали су на тежак положај занатства. Услови рада за занатске ученике и раднике су понекад били неподношљиви, како у погледу плата тако и у погледу радног времена. Егзистенцијално незадовољство настало услед светске аграрне кризе и тешке привредне депресије испољавало се на тај начин што су привредници разних струкаподносили жалбе и тако указивали на тешкоће у свом пословању и опстанку. Занатлије су се жалиле на штетност иностраног капитала, на стварање картела и били су велики противници крупних индустријских предузећа. Пропадању занатлија нарочито је допринело продирање индустријске производње на тржиште, при чему је највише погођен обућарски занат. Пропаганда чехословачке фабрике обуће Бата из Злина, почетком тридесетих година је била изразито велика, а рекламе у новинама нападне, али ефектне, јер су привла- 3 Љ. Шијачки, Привреда Баната између два светска рата, Нови Сад, 1987,

170 Светлана ЉУБЉАНАЦ Слика 1. Статистички подаци о индустријским предузећима у години чиле купце. У Скопљу су Бату у пазарне дане пропагирали Цигани са музиком, гочевима и бубњевима, таламбасима. 4 Према подацима Удружења индустријалаца у Новом Саду, евидентираним у Статистичким листовима о индус- 4 Б. Петрановић, Историја Југославије , Прва књига Краљевина Југославија : Социјално-економска основа државе, Београд, 1977, 73. тријским предузећима из године, фирма Бата је у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца основана године. Седиште Бате се првобитно налазило у Земуну, а као једини члан управе био је Томаш Бата индустријалац и власник фирме Бата из Злина, док су чланови надзорног одбора били: др Јусуф Тановић, Јосип Влахан и Јован Холз- 169

171 Светлана ЉУБЉАНАЦ ман. Од 26. новембра године седиште фирме се налазило у Загребу, а чланови Управе су били: Томаш Бата; Доминик Чипера директор т. т. Бата у Злину; др Мишо Семјан адвокат у Сарајеву и др Марко Хорн адвокат у Загребу. 5 Према подацима Коморе за трговину, обрт и индустрију у Загребу од 20. јануара 1932, званични назив т. т. Бата д. д. у Загребу, гласи: Бата ципеле и кожа д. д., Загреб. На основу одлуке Краљевског судбеног стола у Загребу под бројем гр. од 23. августа 1930, спроведена је промена члана 2. Правила Бата ципеле и кожа д. д., те се, према томе, предмет пословања Бате састоји у следећем: 1. искључива продаја фабриката творнице ципела Т. & А. Bata у Злину и Bata Shoe & Leather Co.; 2. трговина с ципелама, припацима за ципеле, кожом, гумом те чарапама и сродном робом; 3. творничка производња ципела и сродних артикла и механичка поправљаона ципела; 4. промет са свим фабрикацима и трговачким пословима потребним за постизавање именованих сврха, као и обртимично тјерање других трговачких посала; 5. његовање ногу у циљу постизавања друштвене сврхе; 6 друштво је овлаштено оснивати, стицати, узети под најам творнице и трговачка предузећа, учествовати у таковим предузећима, даље оснивати складишта детаљне пословнице као што у овоземству, тако и у иноземству. Код вршења послова је друштво подвргнуто опћим прописима изданим за дотичне послове. Ако друштво хоће, да тјера предузећа, за која је потребно посебно овлаштење или државно одобрење или квалификовани пословођа, то је дужан да ове предуслове испуни по постојећим прописима. 7 5 Архив Војводине, Ф. 92, Трговинско-индустријска и занатска комора Нови Сад, 133/32 (у даљем тексту АВ, Ф. 92). 6 АВ, Ф. 92, 8989/34. Решењем Краљевске банске управе Савске бановине, Одељења за трговину, обрт и индустрију VIII у Загребу, од 14. фебруара године, број 1347VIII, потврђује се да се фирма Бата д. д. бавила педикирањем и пре ступања на снагу Закона о радњама, тј. пре 9. марта године и да га је обављала као споредни посао при послуживању муштерија, како то произилази из одобрених друштвених правила фирме Бата, чл. 2. тачка 5. и из обртнице издате од Поглаварства Загреба од 20. августа године, број III, као тадашњег седишта управе предузећа Бата у Загребу, а које је сада у Борову. 7 АВ, Ф. 92,133/32. Према Изводу из трговачког регистра Среског суда у Вуковару, а на основу судске одлуке бр /гр. од 12. јануара године, 8 фирма [ ] Бата ципеле и кожа д.д. са седиштем у Борову регистровала је делатност производње ципела, гумене обуће, гумених ђонова и потплатница, гумених прибора, кајишева, гуме за точкове на бициклима, мотоциклима и аутомобилима, гумених израђевина примијењених у ваздухопловству, гумених простирача, тканина и осталих гумених израђевина и сродних артикала, те механичка поправљаона ципела [ ]са правом да прошири своје пословање на остала места у земљи и иностранству. Затим су регистровани чланови Управног одбора, на основу судске одлуке од 22. фебруара године, бр. 2168/гр.: Јан А. Бата, др Велимир Бајкић, Доминик Чипера и др Марко Хорн. Бата ципеле и кожа д.д.променила је назив исте године судском одлуком од 23. новембра године, бр. Р. 496/3-31, у Бата- југославенске творнице гуме и обуће д. д. Борово. 9 У Новом Саду је 23. маја године одржана конференција делегата обућара из целе Војводине на којој је донета резолуција којом се тражила заштита домаћих обућара од страних фабрика обуће, нарочито чехословачких, повишење царине на увоз готове обуће и снижење царине на увоз штављене коже. 10 У овој резолуцији која је донета због нелојалне конкуренције фабрике Бата, првенствено се захтевала ревизија свих повластица које је Бата добила, као и забрана рада и даљег подизања радионица за поправку обуће АВ, Ф. 92, 8989/34.Извадак из трговачког регистра за друштвене тврдке. 9 АВ, Ф. 173,Трговинско-индустријска комора Нови Сад.Досије регистрације Т 5326/1945. Бата југославенске творнице гуме и обуће д. д. Борово, продавница у Сремској Митровици, наводи се да се Бата југославенске творнице гуме и обуће д. д. Борово за време НДХ у Другом светском рату имала назив Бата хрватске творнице гуме и обуће д. д., али је године поново преузела назив Бата југославенске творнице гуме и обуће д. д. Борово. А В, Ф. 178, Управа народних добара АПВ Нови Сада. ј На основу извршних пресуда Окружног народног суда у Осијеку број Кз. 267/45 од 27. новембра године и Врховног суда Хрватске у Загребу број К. 805/45 од 5. фебруара године, целокупна имовина концерна Бата хрватске творнице гуме и обуће д. д. у Борову је конфискована на читавој територији ФНРЈ.Конфискацију су спровели срески судови у ванпарничним поступцима, сваки у оквиру своје територијалне надлежности. 10 Т. Аврамовић, Привреда Војводине..., АВ, Ф. 92, 2487/

172 Слика 2. Извод из трговачког регистра Среског суда Вуковар Савез хрватских обртника у Загребу је 26. новембра године упутио допис Савезу војвођанских индустријалаца којим се позивају сви привредници и радници, да предузму акцију против оснивања фабрике Бата у Југославији. 12 Према сазнању Савеза ускоро су се требали започе- 12 АВ, Ф. 110, Савез индустријалаца Дунавске бановине, Нови Сад, IV 825/30. ти радови на подизању велике фабрике ципела у Краљевини Југославији, које оснива чехословачка фирма Бата. Савез сматра да је т. т. Бата била уверена да би оснивањем великог броја сопствених продавница које би масовно пласирале обућу на југословенско тржиште, плаћала далеко мање износе пореских терета, него што то чини тренутно, под пресијом увозне царинске тарифе. Савез хрватских обртника у Загребу је сматрао [ ]да би са подигнућем ове творнице тешко пострадао постоларски занат, те би у нашој земљи настала слободна утакмица између јаког иностраног капитала са нашом још слабом продукцијом, која би по свим природним законима као и законима економске науке морала доживјети крах, јер речени јаки инострани капитал је у стању тада бацати на тржиште своју продукцију и испод цијене тако дуго, док упропасти нашу конкуренцију, а тада су му отворена врата потпуне монополизације. Напокон, са упропаштењем наше националне ципеларске продукције остао би беспослен огроман број радника који са беспосленим постоларима би далеко премашио лица без зараде, што речена творница у никојем случају не може запослити. 13 [ ]Створен је Aкциони одбор у који су ушли: Савез индустријалаца (Александер Ото, Јакил Јулио); Савез трговаца (Баум Алберт, Ебешпангер Шандор); Савез постолара (Фиштровић Никола); Обртни збор (Бивал Еуген); Стручна заједница обућарско кожарских занатлија (Живичњак Славољуб). Председник Aкционог одбора био је председник Савеза хрватских обртника господин Милан Рамушћак. Иницијативом Савеза хрватских обртника у Загребу и Обућарске секције Занатлијске корпорације Нови Сад, а против оснивања фабрике Бата у Југославији, одржана је интерна конференција свих бановинских представника индустрије, трговине и занатства у Београдској занатској комори 29. децембра године, на којој је израђена заједничка резолуција против оснивања Бате. 14 Одржавање конференција против оснивања фабрике Бата, довело је најзад до Великог земаљског збора 16. августа године. На овом Збору, уз учешће неколико хиљада припадника кожарско-прерађивачке струке, одлучено је да се оснује Земаљски савез занатлија, трговаца и индустрија- 13 АВ, Ф. 92, 6380/ АВ, Ф. 92, 6380/30. Светлана ЉУБЉАНАЦ 171

173 Светлана ЉУБЉАНАЦ лаца кожарске струке у Београду. Циљ Савеза је био [ ]да заједничким радом, свих у струци заинтересованих привредника предузима спољне и унутарње мере за санирање и регулисање пословне коњунктуре, у заједничком интересу свих припадника ове струке, а у складу са општим привредним интересима наше народне целине. 15 [ ] Централа индустријских корпорација Краљевине Југославије у Београду је 12. фебруара године доставила свим регионалним члановима препис резолуције са одржане Конференције делегата занатлија, трговаца и индустријалаца кожарске струке из целе земље, од 24. јануара године. 16 У резолуцији се наводи да у земљи постоји индустрија за израду коже са способношћу да подмири сву домаћу потребу у кожи за обућу, те да у нормалним приликама постоји могућност годишње потрошње за око пари варошких ципела и око пари сеоске обуће. Даље наводе да у земљи постоје занатска и индустријска предузећа са годишњим капацитетом 13 милиона варошке и десет милиона пари сеоске кожне обуће. Међутим, у години због ослабљене куповне моћи становништва, потрошња је износила свега 5,5 милиона пари варошке и око 3 милиона пари сеоске обуће. За производњу варошке обуће стање је било катастрофално из следећих разлога: увоз готове варошке обуће кожне и гумене, износио је око три милиона; [ ]обућа сасвим или делом од каучука (гуме), иако од сировине потпуно стране за нашу аграрну земљу, иако нездраве, почиње у нашој потрошњи обуће нагло да отима све већег маха [ ]. Овакве околности у овој привредној грани, нарочито у производњи варошке обуће и коже за исту, изазвале су скоро потпуну пословну парализованост, што је онемогућавало егзистенцију занатлија. Занатска и индустријска предузећа су делимично или потпуно обустављале рад, отпуштајући своје раднике. Од двадесет и једне домаће фабрике обуће, још свега три су радиле. Поравнања и стечајеви, као и незапосленост су постали свакодневне појаве. С једне стране и даље се одвијао несметани увоз стране готове кожне обуће, а с друге стране још увек је било нерешено питање онемогућавања пословне експанзије фирме Бата, чија молба за одобрење индустријског рада кожно-гумене обуће у Југославији још није одбијена. Могућност рада Бата је настојала да добије трансформацијом домаће фабрике Елза у ликвидацији, из 15 АВ, Ф. 92, 5408/ АВ, Ф. 110, XIV 144/32. Апатина, откупивши већину акција тог предузећа са намером да га реорганизује за интензивну производњу по свом систему. 17 У закључку резолуције се апелује да се не дозволи Бати одобрење за подизање фабрике у Борову, као и да се нареди ликвидација радионице фирме Бата за поправку обуће, те да се онемогући увоз свих врста кожа. 18 Чешка обућа која се до тада увозила, почела се производити и у земљи оснивањем фабрике Бата у Борову године, када настаје права експанзија на тржишту обуће. Фирма Бата је привремено, прво радила у магацину Чехословачке дунавске агенције у Вуковару, са четрдесет до педесет радника и производила је око пет стотина пари дечјих ципела дневно. Затим је у Борову саградила одговарајућу зграду и наставила даље рад у истом правцу, са истим бројем радника и истим капацитетом. Следеће године је наставила даље изграђивање потребних зграда на простору од четрдесет јутара. Осим тога купила је комплекс земљишта од пет стотина јутара у сврху изградње истоветне фабрике према оној у Злину. 19 Исте године, долази до отварања Батиних филијала на територији целе земље. На примеру Бата филијале отворене у Жабљу можемо да уочимо и сагледамо брзину којом је Бата настојала да прошири свој монопол и доминацију над осталим обућарима. Бата д. д. ципела и кожа је отворила своју филијалу у Жабљу 16. јуна године, са овлашћењем да може обављати филијалу трговине ципела, припадака за ципеле и чарапа. Већ следеће године је упутила молбу среском начелству у Жабљу, којом тражи да се у издатом овлашћењу измени назив филијала на продавницу, 20 те да се исто овлашћење прошири на продају: папуча, крема и све сличне робе која спада у ту струку, гумене 17 АВ, Ф. 92, 133/ АВ, Ф. 110, XIV 144/ АВ, Ф. 92, 133/ Занатлије су се залагале за ограничење отварања продавница великих индустријских и трговачких предузећа, у циљу заштите трговаца који су запали у врло тежак положај. Трговци су у појави индустријских продавница видели опасност у конкуренцији, а њихови захтеви су се сводили на пореско изједначавање индустријских продавница и инокосних трговачких фирми (да се и индустријске продавнице опорезују у седишту делатности, а не по билансама централа). Такође, захтевали су да се законским путем ограничи рад индустријских и трговачких продавница, с тим да се ограничење спроведе сразмерно броју становника односних места. 172

174 обуће, гумених ђонова и потпетица, гумених прибора, каишева, гума за точкове на бициклима, мотоциклима и аутомобилима, гумених израђевина примењених у ваздухопловству, гумених простирача, тканина и осталих гумених израђевина и сродних артикала, те механичко поправљање ципела (једино им поправљање ципела није дозвољено). 21 Фирма Бата се по доласку у Краљевину Југославију служила и нелојалном конкуренцијом, на коју су указали Ђорђе Маширевић продавница Бостон а. д. и другови из Сомбора. У свом допису Комори од 31. октобра 1933, наводе да је филијала Бата растурила по граду летке у којима износи да је довезла пари разних врста ципела, са означеним ценама и изјавом да су све ове ципеле пуштене у промет, односно продају се са малим фабричким грешкама. Иста филијала Бата у Сомбору, 22 је у недељном броју сомборског дневног листа Нове вести (Új Hírek) пустила рекламу у којој истиче да је добила пари ципела разног квалитета по тамо наведеним ценама. У тој реклами код свих врста ципела назначује и пређашњу и садашњу цену, међутим уопште није назначила да су ове ципеле које продаје по јефтинијој цени са извесним фабричким грешкама, као што је то навела у рекламном летку. Исто тако, Бата је и у свом излогу једино навела пређашњу и садашњу цену, не назначивши при том да су ове ципеле, које се продају по тој цени са малим фабричким грешкама АВ, Ф. 173, Овлашћења Т, Жабаљ. 22 АВ, Ф. 178, а.ј Продавница Бата у Сомбору се налазила у Главној улици бр. 6 и била је власништво фабрике Бата д. д. Борово. Увидом у зк. ул 3301 можемо се уверити да катастарска честица број 184 поменутог улошка јесте била власништво Бата ципела и кожа д. д. Загреб протоколисана фирма у Загребу, али је 14. новембра године пренето право власништва на основу уговора о купопродаји од 22. јула године на Цикта фабрику и трговину ципела д. д. из Тисафелдвара (Мађарска). Слика 3. Оглас у листу Új Hírek Током и године широм земље су одржавани протестни зборови занатлија против фирме Бата. У Вршцу је 24. децембра године одржан протестни збор на којем је било присутно око стотину обућара са територије града Вршца. Председник удружења занатлија Драгомир Журавица је у своме говору указивао на штетан утицај Бате, који се одражавао на материјално стање локалних обућара и кожара и позвао је присутне да донесу резолуцију и исту поднесу надлежним властима, како би се Бати забранило крпарење и држање филијала у градовима ис- Светлана ЉУБЉАНАЦ 23 АВ, Ф. 92, 9409/

175 Светлана ЉУБЉАНАЦ под становника. 24 Следеће године је у Вршцу поново одржан протестни збор Акционог одбора за заштиту кожарске прерађивачке радиности, на ком се апеловало да се све привредне организације и културне установе солидаришу и да прихвате акцију против Бате бојкотујући његове производе, те да се купује домаћа роба. Речено је да су у смислу бојкота неки градови већ предузели конкретне мере тако што су донели нове градске трошаринске правилнике у којима су предвиђене таксе на увезену гумену робу. На тај начин би Батина гумена обућа знатно поскупела, па би самим тим конкуренција ослабила. Секретар Акционог одбора Војислав Завишин је у дужем говору изнео цео историјат богаћења фирме Бата износећи да је фирма за време Великог рата лиферовала бившој аустроугарској војсци обућу са папирним ђоновима и да се на тај начин Бата обогатио, а после у грамзивој жељи за богаћењем није му била довољна Чехословачка, већ је тражио пијаце по свима земљама у Европи и тако дошао и у нашу државу, а тиме довео један занатлијски сталеж у безизлазан положај. Даље износи како је Батина гумена обућа нездрава, да је било примера да се један радник који је носио гумене опанке у лето разболео и да је платио главом, јер је услед знојења на ногама добио ране и инфекцију. Наводи да Бата доноси сирову гуму из Индије и Африке, да тамо раднике искоришћава дајући им по једну шаку пиринча дневно. 25 По градовима су одржаване демонстрације против фирме Бата због нелојалне конкуренције, односно продавања обуће по веома ниској цени. У Вршцу је дошло до инцидента, односно до разбијања Батиног излога. Када су демонстранти (њих око две стотине) стигли до филијале Бата, изашао је пословођа Ђуро Медић на врата радње исплазивши језик, док је један од његових помоћника дигао једну ципелу у вис викнувши 49 динара и Ово ће да вас убије, услед чега се маса разјарила и каменицама разбила излог. 26 У Горњем Милановцу занатлије су ступиле у штрајк затварањем радњи 10. фебруара године, у знак протеста против филијале Бата која је постојала у граду. Кожари и опанчари су штрајковали три дана, а трговци и остале занатлије један дан АВ,Ф. 126, Краљевска банска управа Дунавске бановине, Нови Сад, II 86930/ АВ, Ф. 126,II 16104/ АВ, Ф. 126,II 72058/35. На Великом збору свих кожарско-прерађивачких струка, у Смедереву одржаном 25. фебруара године, закључено је да је главни кривац за пропадање ове привредне гране надирање иностраног капитала под именом Бата. 28 Донели су резолуцију којом су се у целости придружили резолуцији коју је донео Велики земаљски збор 10. фебруара године у Београду. На протестном збору у Петровграду (Зрењанину), одржаном 17. марта године пред око две стотине учесника, представници националне кожарско-прерађивачке радиности из града и среза Петровград, ради манифестовања незадовољства против предузећа Бата, после свестраног претресања тешког стања домаћих обућара, донели су резолуцију којом су се у целости придружили резолуцији коју је донео Велики земаљски збор 10. фебруара године у Београду. Овом резолуцијом се тражи: 1. Да се у интересу санирања ове привредне гране, а у интересу привредном, економском и социјално политичком примени одмах чл. 23. Устава Краљевине Југославије, тиме што би држава применила најширу интервенцију у регулисању односа у овој струци; 2. Да се на основу тога за сву грану народне привреде донесу специјалне мере; а) да се спроведе контигентирање производње свих врста обуће на највише до 1500 пари дневно по једном предузећу, б) да се забрани оснивање нових и проширење до сада постојећих кожарско обућарских индустријских предузећа барем за пет година, в) да се најхитније донесе коментар уредби о забрани индустријских радионица за оправку обуће и одела на основу кога ће се онемогућити свакоме па и фирми Бата изигравање јасних одредаба поменуте Уредбе, а по примеру коментара Краљевске банске управе у Загребу, г) да се забрани производња и продаја гумене обуће, гуменог опанка и гуменог ђона у нашој земљи као опасних по народно здравље и штетних за домаће сточарство и домаћу кожарско прерађивачку радиност, изузев специјалних врста за 27 АВ, Ф. 126,II 9129/ АВ, Ф. 126,II 13365/

176 потребе војске, а да се до те забране заведе царина на увоз сирове гуме, д) да се спроведе хитна истрага на основу какве дозволе фирма Бата производи кожну обућу кад зато нема генералну дозволу јер јој претходна гласи само за гумену обућу, ђ) да се после завршене истраге примени Закон о радњама и да се фирми Бата забрани производња кожне обуће као бесправном произвођачу, е) да се забране индустријске продавнице у свим местима испод становника, а у осталим да се дозволи на сваких становника само по једна продавница, а да се нове дозволе само у местима преко становника, 3. Да се хитно изменом финансијског закона, а у интересу државног фискуса све индустријске продавнице преостале после доношења забране, сматрају као самосталне радње и да се свака засебно опорезује и уплаћује све државне и самоуправне дотације у седишту продавнице; 4. Да се умоли Краљевска Влада да у духу своје декларације пред Народном скупштином и експозеа господина председника Министарског савета, све мере хитно примени на опште добро целокупне народне привреде. 29 У циљу јединствене пропаганде производа националне кожарске-прерађивачке радиности, као и у циљу радикалније одбране од свих невоља које би је могле снаћи, а нарочито од инвазије иностране фирме Бата, акциони одбори су били разгранати на подручју целе Краљевине. Ови месни акциони одбори су били организовани у један врховни форум под називом Централни комитет акционих одбора за заштиту националне кожарско прерађивачке радиности у Краљевини Југославији, са седиштем у Загребу. 30 Председник тог комитета је био индустријалац из Карловца Јулио Јакил, а секретар је био трговац ципела из Загреба Феликс Неуман. Поменути акциони одбори примили су на седници Централног комитета од 12. маја године одржаној у Загребу посебан Правилник с којим је цела акција централизована у Загребу. Према Правилнику задаци Ко- 29 АВ, Ф. 126,II 20808/ АВ, Ф. 126,II 13380/36. митета су се огледали у заштити целокупне националне кожарске прерађивачке радиности, подједнако у целој земљи и свим дозвољеним мерама. Чланови Комитета су била лица именована од стране акционих одбора у Бања Луци, Београду, Љубљани, Котору, Нишу, Новом Саду, Осијеку, Сомбору, Сарајеву, Скопљу, Сплиту и Загребу. 31 Закључак и препорука ове седнице у Загребу је била да сви акциони одбори и пододбори подносе, сваки у свом месту, тужбе против Бате ради продаје гуменог опанка, као и тужбе због евентуалних неисправних написа. Поводом ове седнице Бата југословенска творнице гуме и обуће д. д. Борово је поднела поднесак Краљевској банској управи у Новом Саду, којим тражи да се обустави и забрани сваки даљи рад Централног комитета, као и свих месних акционих одбора, те да се функционери Комитета казне због недозвољеног рада у смислу Закона о друштвима. 32 Протестни зборови целокупне кожарско прерађивачке струке против појаве џиновског конкурента, како су Бату називали, одржавани су перманетно годинама. Стање у трговинама обуће је у години знатно погоршано због све јаче конкуренције индустријских продавница. Услед тога цене обуће у трговинама су пале са око 20%, док су набавне цене пале свега са 5 10 % у поређењу са годином. Раније су трговине ципела набављале квалитетну робу из иностранства, што у овој години, у првом реду због ниских цена домаће робе и с обзиром на високе увозне царине као и високе стопе пореза на промет, више није било могуће. 33 Зато се роба набављала у земљи, од извесних домаћих фабрика, а делимично и од занатлија. Услед слабог пословања у овој струци није било никаквог прираста 31 АВ, Ф. 126,II 23281/ АВ, Ф. 126,II 23281/ АВ, Ф. 138, Удружење индустријалаца у Новом Саду Нови СадF III 2357/35. У чланку референта Централе индустријских корпорација Краљевине Југославије у Београду, господин Франо Виндиш је објавио у:индустријски преглед, 1935, Преглед стања југословенске индустрије. У чланку наводи да је у индустрији коже и обуће увоз пао у години, на једну десетину увозаод пре десет година. Увоз ђона и ђону сличних кожа, којих је године увезено скоро 260 вагона за око 115 милиона динара, престао је скоро сасвим. Још увек су се увозиле лаковане коже, бокс, шевро, шеврет и томе сличне коже, али је и ту увоз био смањен од 45 вагона и 68 милиона динара у години, на 12 вагона и 21 милион динара у години. Увоз готове обуће, који је у години износио око 20 вагона у вредности од 48 милиона динара, престао је потпуно. Светлана ЉУБЉАНАЦ 175

177 Светлана ЉУБЉАНАЦ у новим радњама, док се с друге стране током године основао врло велик број индустријских продавница обуће. Тако је, нпр. у почетку 1934, на подручју Новосадске коморе било свега 36 продавница обуће индустријских предузећа, док је у току те годинефирма Бата отворила још 27 продавница. Од укупног броја тих продавница (62, пошто је једна у току исте године престала да ради), 51 је припадала Бати. 34 Кредитне прилике у којима су се занатлије налазиле су биле изузетно неповољне. Трговине су продавале материјал на одложено плаћање само у врло ретким случајевима и на кратак рок (највише тридесет дана), уз гаранције. Кредитне задруге чији су чланови били и занатлије нису располагале новчаним средствима, па кредите нису ни давале. Краљевска Влада је године инаугурисала и започела спровођење политике заштите средњег сталежа и малог човека и определила се против крупних капиталистичких предузећа монополистичког карактера. Краљевска Влада је добила у Уредби чл. 63. Финансијског закона за 1934/35. годину широко законско овлашћење за доношење уредби ради санације и побољшања привредних прилика у земљи. Новом Уредбом о забрани радионица за поправку обуће и одеће од стране индустријских предузећа изашло се бар делимично у сусрет оправданом тражењу за укидањем, односно редукцијом индустријских продавница и забраном вршења поправке (тзв. крпачнице) од њихове стране. Према прописима ове Уредбе објављене 18. августа 1934, 35 постојеће крпачнице индустријских предузећа су се морале ликвидирати у року од три месеца. Међутим, по истеку тог рока, Комора је била обавештена да предузеће Бата продужава да ради и даље на поправкама обуће, али на тај начин да тражи овлашћење за обављање обућарске радње под именом лица која су до тада била пословође у њеним крпачницама, а која су и сада, у радњама под својим именом само њени намештеници. Због тога је Комора интервенисала код Краљевске банске управе да се ово изигравање законских прописа спречи и да се у том смислу дају сходна упутства опште управним властима првог степена. На конференцији Занатских комора одржаној у Љубљани 3. и 4. септембра године одлучено је да коморе заједнички продуже акцију на доношењу Уредбе о ограничењу отварања продавница индустријских предузећа обуће и одеће. Поводом покренутог питања забране употребе