DRUŠTVENO-POLITIČKE PRETPOSTAVKE I OBLICI MANIPULACIJE U POLITIČKOM ŽIVOTU

Transcription

1 Zoran Gudović Visoka škola strukovnih studija za vaspitače i poslovne informatičare Sirmijum Sremska Mitrovica, Srbija DRUŠTVENO-POLITIČKE PRETPOSTAVKE I OBLICI MANIPULACIJE U POLITIČKOM ŽIVOTU SOCIALLY POLITICAL ASSUMPTIONS AND FORMS OF MANIPULATION IN POLITICAL LIFE ABSTRACT By using interactional and structurally-functional approach, the author in historical perspective discusses socio-cultural conditions and multiple forms of political manipulation. The system of meanings that is tacitly accepted is highlighted through linguistic form and its structure, and our manipulative everyday life is fused with this system. In this sense, through authentic observation of meaning in the analysis of techniques of political manipulation, the author gives a contribution to qualitative side of sociological research. It is being tried in the subjective perception of attitudes to perceive the revaluation of the positive situation, in which the content of interactional balance, and by that the culprit of manipulation and his critics are only competing in its successful articulation. Therefore, the exit out of the enchanted circle of manipulation is by a certain point possible through the analysis of megatrends as general directions in the assessment of the totality of cultural changes. They gradually close the space for political manipulation, but do not remove them completely. Key words: political manipulation and ethnic stereotypes, crime, manipulative rationality, empathy model, degradation of moral values. APSTRAKT Primenom interakcionističkog i struktural-funkcionalističkog pristupa, autor u istorijskoj perspektivi razmatra socio-kulturne uslove i mnogobrojne oblike političke manipulacije. Kroz lingvistički obrazac i njegovu strukturu, osvetljava se sistem značenja koji se prećutno prihvata i s kojim je sraslo naše manipulativno svakodnevlje. U tom smislu, kroz autentično zapažanje smisla u analizi tehnika političke manipulacije, autor daje prilog kvalitativnoj strani sociološkog istraživanja. U subjektivnoj percepciji stavova nastoji se sagledati revalorizacija pozitivnih stanja u sadržaju interakcijskog bilansa čime se vinovnik manipulacije i njegov kritičar samo nadmeću u njenoj uspešnoj artikulaciji. Stoga je izlaz iz začaranog kruga manipulacije donekle moguć kroz analizu megatrendova kao opštih pravaca u sagledavanju sveukupnosti kulturnih promena. One postepeno zatvaraju prostore političke manipulacije, ali ih ne uklanjaju potpuno. Ključne riječi: politička manipulacija, etnički stereotipi, zločin, manipulativna racionalnost, model uživljavanja, degradiranje vrednosti. I Manipulacija 1 u političkom životu se odnosi na suptilno kupovanje stavova kao i plasiranje poruka s ciljem da se obmanjivanjem uz iskorišćavanje 1 Manipulacija potiče od latinske reči manus ruka; pulare glačati. Prvobitno ovaj termin nije imao negativno značenje, već je označavao obradu nekog predmeta veštim korišćenjem ruku. Docnije izraz dobija prenosno i drugačije značenje.

2 39 Z. Gudović, Društveno-političke pretpostavke i oblici manipulacije u političkom životu i zloupotrebu ljudi proizvede emocionalna reakcija javnosti ili zainteresovanih subjekata i time ostvare određeni politički ciljevi. Ona postaje bolje razumljiva u širem kontekstu društveno istorijske celine, gde podrazumeva opšte društvene uslove koji su je proizveli i koji joj pogoduju. Ta vrsta manipulacija posebno dolazi do izraza u medijumu tumačenja istorije. Politička istorija na našim prostorima pruža obilje dokaza o neodoljivoj lakoći prezentiranja činjenica iz prošlosti. O događajima premošćenim desetljećima pa i vekovima pripoveda se s takvim žarom svojstvenim sveznajućoj aroganciji i samouverenosti nekih istoričara koji ne bi smeli biti primereni ni živim svedocima. Doduše, u drevnoj Grčkoj bilo je na stotine takvih pripovedača istorijskih događaja, ličnosti i uopšte prošlosti, ali ih je sem Herodota i Tukidida i još po kojeg hroničara retko citiranog sve prekrila prašina zaborava. I dok je Herodot pisao o događajima i ličnostima s ciljem da ih popularizuje i zabavi čitaoca, Tukidid je čovek s određenim vojnim iskustvom bio istoričar tvrđeg stila, više okrenut činjenicama. Ipak, osnovni način interpretacije prošlosti isključivao je negativno određenje prema neprijatelju u sukobu, te se izbegavanjem njegove kvalifikacije suštinski sužavao prostor za predrasude i stereotipe, samim tim i manipulaciju ove vrste. Neprijatelj se uvažavao, jer se tretirao kao deo tadašnjih polisa uz specifično značenje celine i moći kosmosa. U njemu se položaj prijatelja i neprijatelja smenjivao te su se odnosi ove vrste promatrali u svetlu tadašnjeg pogleda na svet kao kreativnog relativiteta i logosa. Sa srednjim i novim vekom, prirodnim kataklizmama i širenjem kuge u Evropi, pozicionira se i targetira krivac u obličju etničkih grupa i profesija, a neželjenim događajima udahnjuje smisao kroz identifikovanje grešnika. Ovo su nesumnjivo začeci društveno-istorijskih uslova državnog manipulisanja kao odnosa države prema stvarnim problemima zajednice. Manipulacija sprovođena sa strane vlasti tokom proteklih vekova bila je izraz balansa između težnji društva da se racionalizuju teške devijantnosti s katastrofičnim posledicama s jedne i izmisle veštačke aberacije s druge strane. Ovo drugo, društvo je praktikovalo u cilju zaštite nekih drugih vrednosti i normi do kojih mu je stalo te se odnosi podjednako i na savremenu istoriju. Primeri progona veštica u srednjem veku, ali i zastrašivanje američkog javnog mnjenja današnjom osovinom terorističkog zla i crvenom opasnošću pedesetih godina prošlog veka svedoče o kontinuitetu i istorijskoj postojanosti manipulativnih tehnika u politici. Racionalizacijom nepoželjnih pojava, u društvene odnose se uvodio pojam krivca te se na primer, negdašnja klima antisemitizma iz XIV veka po strukturi mišljenja gotovo da nije razlikovala od one iz perioda Trećeg Rajha. Kako je kuga unesrećila evropski kontinent između XIV i XVIII veka, za krivce su tokom XIV veka proglašeni Jevreji uz optužbu da truju izvore. Širom Evrope, a posebno u Francuskoj, Nemačkoj i Kataloniji, ovaj narod je bio izrazita žrtva histerične sumnje i progona. Međutim, kada se videlo da od pošasti umiru i sami Jevreji krivac je dislociran na društvene kategorije prepoznatljive po socijalnoj mobilnosti i specifičnosti. Stoga je bilo prirodno da su trgovci i još više stranci bivali posebno na udaru represije. U tim vremenima

3 Z. Gudović, Društveno-političke pretpostavke i oblici manipulacije u političkom životu 40 više nego danas, svaki kontrast spram dominantne kulture koju sa sobom nosi doživljaj različitosti, predstavljao je dominantni obrazac u pronalaženju neprijatelja i denuncijatorstvu političkih protivnika. Međutim, uprkos činjenici da se uzroci i posledice političke manipulacije zasnivaju na odnosu neprijateljstva, način njihovog misaonog kreiranja obuhvata suprotna metodska polazišta. Dok se u prvom slučaju krivci neutemeljeno pronalaze, u drugom slučaju je manipulacija odraz licemernog zgražavanja u kome se studija slučaja samo izvodi iz strukture opšteg mesta. Tada manipulator po pravilu nije ništa bolji od devijanta, jer je obojici uprkos što su na suprotnim stranama svojstveno neprijateljstvo, prvom jer ga suptilno podstiče, a drugom jer u njemu učestvuje. Međutim, kako je ukazivanje na manipulaciju kroz licemerno zgražavanje odraz nejednakih balansa neuporedivih podataka, tumač se u svestranom diskursu ne distancira od pojave te i sam postaje manipulator. Mnogi ga uzimaju za licemera jer u kritici kritičara otupljuje oštricu inkriminisanog čina i ublažava nedelo vinovnika. 2 Iz malih stvari se koliko god izgledale banalne politički ne profitira, već samo iz onih koje imaju visoko značenje za uticajne pojedince i šire skupine. Istorijska svest naroda konvergira s globalnim strukturama, te je moć manipulativnog u politici korespondentna Anaksagorinoj logici: iz nečega nešto-iz ničega ništa. Ipak, u iskrivljenoj logici savremene političke manipulacije ništa i nešto samo menjaju mesto u uzročno posledičnom pozicioniranju te rezultiraju vidljivim efektima iskrivljavanja istine u medijskom prostoru i drugim komunikacionim kanalima. Razvojem svih aspekata modernizacijskog procesa, a posebno tehničkotehnoloških inovacija i širenjem društva zasnovanog na distribuciji informacija i znanja, smanjivaće se potreba i značaj zdravorazumskog ponašanja uz podsticanje brojnih oblika manipulativne racionalnosti. Uz to, zamah nauke i tehnike uticaće na temporalnu dimenziju jedne od najznačajnijih karika društvaobrazovnog procesa i ukazati na njegovu sistemsku slabost koja ignoriše 2 Ova okolnost upućuje na ključni razlog što sociolozi zaziru od pojave manipulacije koju izdvajaju iz intelektualnog diskursa smeštajući je u mikro-područje etnometodološke paradigme zasnovane na uobičajenoj interakciji. Ona se pozicionira u impresivističkom doživljaju nižeg kulturnog nivoa s nabojem neizbežnog, imanentnog i svakodnevnog u međuljudskom odnosu. Najviše zbog posledica koje izazivaju u odnosima među narodima, odstupio sam od ovog stereotipa s namerom da dam skroman prilog u razobličavanju ne samo modela manipulativnog u politici već i uputim na njihov status uobičajenih obrazaca komunikacije zbog kojih se nikako ne osećamo dobro. Umanjujući značaj određene društvene vrednosti, manipulator nas podstiče da uozbiljimo analitički pristup političkog područja kojim se manipulira u savremenoj političkoj praksi kroz revalorizaciju neuskladivih podataka. Na primer, stav ili izjava da je u današnje doba neprimereno izgubiti glavu"zbog posete Gazimestanu, te da je stradalnik istovremeno žrtva viših nivoa manipulacije, takođe je moguće označiti manipulativnim jer su ljudi od vajkada ginuli za uzvišene duhovne vrednosti, moralne i nacionalne ideale. Lingvistička struktura sadrži iskaz koji nije zasnovan na informativnim ciljevima već na nadražajnim efektima te nosi intelektualnu ograničenost poruke koju diktiraju značajna i velika pitanja. Stoga je teza da je u osnovi svega manipulacija konformističko odustajanje od problema koje upravo rađa manipulaciju jer isključuje lingvistički, politički, istorijski i socio-ekonomski kontekst.

4 41 Z. Gudović, Društveno-političke pretpostavke i oblici manipulacije u političkom životu realnost sadašnjeg vremena. S obzirom da je razvoj nauke i tehnike bar korak ispred sadržaja obrazovanja, za očekivati je posledicu da ono ne služi budućnosti, jedva prati sadašnjost i uglavnom je zasićeno prošlošću. Pošto ne uspeva da uspori kulturno zaostajanje zbog tehnike koja se brže razvija, obrazovni sistem i ukupna kultura se orijentišu ka prošlosti te živimo od grobova (Čupić, 1990: 165). Upravo iz ove konstelacije tehničke racionalnosti koja nije sasvim korespondentna sadržaju obrazovanja, otvaraće se prostori za političku manipulaciju na svim nivoima uz obilato falsifikovanje prošlosti. 3 Nezadovoljavajuća obrazovna struktura stanovništva po pravilu samo pojačava ovu tendenciju, a površni zahtevi i stereotipni politički maniri zasnovani na segregaciji među ljudima i grupama odražavaće lažne kolektivne i individualne potrebe. Uz to, posebne korene manipulacije u političkom delovanju treba tražiti i u konceptualnom primatu zajednice nad pojedincem. Ovaj diktat postaje korespondentan vulgarnom poništavanju individualnih posebnosti i svođenje životne realnosti na društvene oblike, njihov značaj i uticaj. Takav vid paradigme, ne uzima u razmatranje kreativne moći pojedinca, već se psihološka svojstva pripisuju namenski zajednicama i istorijskim celinama. Zato je kvazinaučni status psihoistorije veoma privlačan za nacionaliste jer potvrđuje racionalnom analizom pretpostavke nacionalizma, a to je da smo svi deo karakterološkog krda. Takvim jezikom se proizvodi politička moć i započinju ratovi na Balkanu (Bijelić, Politika, ). Konceptualno, u različitim dimenzijama ispoljavanja, manipulativne tehnike, mogućno je kreirati i kroz snagu individualnih autoriteta čija se duhovnost politički eksploatiše na planu uobličavanja kolektivnih identiteta. U borbi za identitet, čak i kapacitet privatne izjave koja se odnosi na svest o etničkom pripadanju u konstelaciji hibridnih, reverzibilnih identiteta u okviru bliskih kultura nosi pečat pogrešnog zaključivanja kojom se uobličuje uverenje o postojanju samo jednog kolektivnog subjekta. Sama izjava nekog znamenitog pojedinca o celini kojoj pripada i čije vrednosti rabe i drugi, odnos posebnog i opšteg pretvara u misaonu konstrukciju celine iz koje se isključuje svrhovitost posebnog subjekta. Takvo stanovište, pronalazi legitimitet u autoritetu, umesto u procesuelnosti društvene istorije i realnom stanju. Ovaj problematični diskurs zaključivanja, vremenom postaje moćno političko sredstvo manipulacije duhovnim vrednostima te ga podjednako usvajaju mase i inteligencija koja njome prema potrebi manipuliše. Na tržištu političkih i nacionalnih ideja, takva inteligencija živi od manipulacija, te krijući se iza nacionalnih vrednosti i profesionalne uloge parazitira na lojalnosti i nekritičkom podržavanju umesto istraživanju i realnom sagledavanju sebe i drugih. Politička upotreba afirmativnih strana nacionalne istorije i njenih ličnosti često odmaže u sagledavanju aktualnih problema i spremnosti da se prihvati 3 Razume se, mogućnosti vaspitno-obrazovnog procesa na planu kreativne moralnosti koja će dugoročno ublažavati pa čak i onemogućavati ovakve pojave ne treba potcenjivati.

5 Z. Gudović, Društveno-političke pretpostavke i oblici manipulacije u političkom životu 42 eventualnost deficijentnosti moralnih, obrazovnih i kulturnih potencijala koji obično pogađaju društva u različitim periodičnim krizama. Ukoliko je sticajem istorijskih okolnosti, društvo kao što je naše zahvaćeno dugogodišnjom hroničnom krizom, tada u svakodnevnom ispoljavanju njenih gorkih plodova i teških strateških grešaka političkih elita, kulturnu deficijentnost na svim nivoima koja se svakodnevno ispoljava ona nastoji amnestirati tezom da iz našeg naroda potiču velikani poput Tesle, Pupina i Milankovića. II Viševekovno razaranje duhovne inteligencije u Srbiji koje je kulminiralo najezdom osmanske vlasti na Balkan usađivalo je predstavu o njenom značaju koji se širio u manastirima, narodnim školama i masama. I danas u XXI veku, se mišljenju kako pređašnjih tako i aktuelnih intelektualaca posebno istoričara uglavnom nekritički povlađuje te se njihovi pogledi ne samo uvažavaju, već utemeljuju kao jedini legitimni izvor istine. Prošlost je uvek imala magično delovanje na ljude, te je u vreme beznađa njena fetišizacija provereni način izlaska iz frustracija sadašnje krize. Otuda moć manipulacije ne proizilazi samo iz objektivnih okolnosti povećane vremenske distance, već i zbog iskonstruisanih modula i pluralističkog sagledavanja neograničenih vidova i dometa ljudskog neprijateljstva i destrukcije. Ova misaona percepcija je toliko široka da je srasla s istorijom. U tom kontekstu, manipulacija se prikazuje kao najbezbolnije oruđe neprijateljstva, te se čini ne samo najmanje opasnom već i poželjnom svakodnevnom pojavom. Datom stanovištu duvaju u jedra uverenja O Kifija i njemu bliskih pisaca po kojima su manipulacija i ubeđivanje za razliku od golog nasilja koje nas uklanja ipak socijalni odnos koji podrazumeva izvestan stepen slobode u žrtve (O Keefe, 1990: 17). Međutim, ovo gledište ne samo da pogoduje manipulaciji, već je njen bitni sastojak jer nastoji da stvori privid da je nasilje onaj vid prinude samo ako se ostvaruje grubom prinudom fizičke sile. Na žalost duhovne potrebe odavno su srasle s manipulativnim tehnikama, te je procena o njenoj imanentnoj vitalnosti jedno, a posledice koje implicira na lične, društvene i međunarodne odnose sasvim drugo pitanje. Nesumnjivo je da negativni stereotip rezultira praktičnom funkcijom te kad se jednom uspostavi, aktivira se mehanizam kolektivnog kažnjavanja i opravdava svaka destrukcija koja nastaje uopštavanjem. Kauzalni niz je u logičkom smislu infantilan, a sama radnja koja ga čini predstavlja put u ljudsku i pravnu katastrofu. Posle negativnog etničkog stereotipa, sledi medijska satanizacija, nakon ove individualni slučajevi se podvode pod opšte pravilo kojim se formira slika kolektivnog krivca. U poslednjoj fazi se pristupa kolektivnom kažnjavanju različitih razmera i oblika. Stoga ako kažete Slobodan Milošević je balkanski kasapin i diktator, iz toga ne proizilazi pravo da možete da bombardujete Niš i Aleksinac (Antonić, 2010: 217). Da bi početni stereotipi o meganacionalizmu i fašizmu kod Srba pružili pokriće za zločin nad

6 43 Z. Gudović, Društveno-političke pretpostavke i oblici manipulacije u političkom životu njima, morali bi običnog građanina tih gradova proglasiti anonimnim saučesnikom Slobodana Miloševića i za vaše javno mnjenje učiniti da i građani Niša i Aleksinca postanu diktatori i kasapi (isto, 217). Analizirajući psihološke efekte medijske harange, Antonić (2010: 217) veli tako koncipiran anonimni saučesnik može mirne duše da se bombarduje, dok je Štefan Cvajg upozoravao na sličan način da đavolje seme proklija čim teorija odobri ubijanje. Međutim, spremnošću da se prihvati totalitet diskursa u kome sagledavamo njegov tok i procesuelnost, doprinosićemo racionalnom ograničenju političke manipulacije koja prirodno tendira da se ispolji kao mišljenje bez konkurencije i alternative. Stoga, koliko god naivno izgledalo, treba postaviti pitanje da li je ovaj učinkoviti diskurs manipulativnog moguće kontrolisati samim predrasudama ukoliko su nastale spontanim putem kao izrazom dobronamernih grešaka u samom izvoru informacija. Rečju, da li čovek ima pravo na predrasude ako je do njih došao vlastitim iskustvom, razmišljanjem, pa i samim istraživanjem. Bar kad je naš region u pitanju, možemo li apriorno očekivati da nas svaki čovek voli i prihvati našu tezu da smo kao narod najdarovitiji, najponosniji, najhrabriji i najgostoljubiviji. Ova formirana slika o sebi, druga je strana odraza u ogledalu kojim se plasiraju predrasude o nama. Stoga je svaki pojedinac u izvesnom rascepu između kulturne institucionalizacije koja obuzdava i ličnog mišljenja koje povremeno eksplodira. Šušnjić citirajući Marksa veli, javan govor nije iskren, a iskren govor nije javan. Već ovim stepenom ostvarene kulture koja simbolizuje izvestan poredak razbija se okov monolitnog i uspostavlja ravnoteža između istine i manipulacije. Predstavnici istorijske škole u naučnom proučavanju društva koji su smatrali da su kulturno-duhovne pojave srž društva, a pogotovo njihova značenja nisu mogli ni pretpostaviti meru njihove zloupotrebe u savremenoj sociopolitičkoj praksi. Van moguće destruktivne primene takvih rečeničkih i drugih smisaonih sklopova koji su u pozitivnoj korelaciji s konfliktnom prirodom unakrsnih kultura, objektivno prikazuje Šušnjić kada tvrdi da nismo okruženi predmetima već značenjima. I doista, misaoni postupak kojim se najlakše manipuliše činjenicama jeste modus moralne retrospekcije. Prisutna je tokom etničkih sukoba i još više posle sabiranja njegovih gorkih plodova. Tako na primer, ukoliko neko izriče nepovoljnu ocenu o nekim aspektima, ustanovama i vrednostima vlastite nacionalne sredine, svaka sličnost sa gledištem koje je zastupao neprijatelj, neprijatno etiketira kritičara. Ovu metodologiju koja marginalizuje objektivno istraživanje posebno prepoznajemo u srpskoj i hrvatskoj akademskoj javnosti. U tom smislu, istoričari prednjače, a sociolozi ne samo da ne reaguju, već idu u korak sa njima. Na primer, kada neko upućuje na nasilnu devijantnost društvene sredine, moralnu deficijentnost u narodu ili ne daj bože njihov istorijski kontinuitet, mobilisaće dežurne čuvare patriotizma koji će oceniti da je tako sudio o nama Starčević, Kvaternik ili Pavelić. U Hrvatskoj su pak delovi stanovništva i inteligencije osetljivi na svaku ideju zajedničkog i jugonostalgičnog života, a posebno balkanskog pripadanja u toj meri da se analitičar s tih prostora etiketira kao srbo-komunista, četnik ili

7 Z. Gudović, Društveno-političke pretpostavke i oblici manipulacije u političkom životu 44 omrznuti jugonostalgičar. Nesumnjivo je da moralna retrospekcija kao akademski odgovor na nečije istupanje predstavlja jednu od najmoćnijih tehnika u denunciranju političkih i ideoloških protivnika. U njenoj konstrukciji forma je nacionalno, a sadržina mržnja i ostrašćenost. Ovakvi primeri zagađenosti javnog prostora nisu slučajnost, već posledica brižljivog i sistematskog podsticanja transfera mržnje koji se generacijski neguje, prenosi i vremenski ne ograničava. Međutim, nedoslednost i nekonzistentnost ovakvih stavova uočavamo u površnosti mehanizama projektivnog izraza koji se prilagođava i podilazi postojećoj kulturi umesto da je kritički sagledava i ozbiljno promišlja. Ove okolnosti često nalaze izlaz u još suptilnijem lingvističkom obrascu u okviru etnometodološkog diskursa. Njegov izraz u odnosu prema činjenicama možemo sagledati u tzv. teoriji projektivnog ublažujućeg efekta. Ovaj efekat se zasniva na kontrastu kulturnih polova koji se odnosi prema negativnom označavanju svoje kulture samo ako se istovremeno neprijateljska kultura izražava u još negativnijem stereotipu. Ako kažem da su Srbi najgori narod, ogromna većina ne samo tog naroda biće s pravom ozlojeđena. Međutim, ako u istoj sredini kroz osmeh izjavim da su od Srba još samo gori Hrvati(ako izuzmemo opravdani gnev Hrvata u tom slučaju), za očekivati je da će veliki broj Srba posle te izjave ostati uzdržan i da neće reagovati. Šta više, pojaviće se manji broj onih koji veruju da su samokritični i koji će takav stav čak i podržati. Ukoliko pak ove stavove tvorac iznosi sa pozicija nepripadanja nijednoj od ovih grupa, kontekst u sistemu poprima novo značenje te kritičara pozicionira kao vrhunskog licemera. Suština je u tome da ružne reči ne treba upotrebljavati, jer su namere za pronicljivošću loš izbor u okolnostima koje asociraju ili traže objašnjenje. Ipak, videli smo svako delenje zla sa drugim, osobito sa onim u sukobu proizvodi osećaj koji manje boli, te samim tim proizvodi i slabiju reakciju. Poseban oblik manipulativne tehnike u političkim previranjima i nestabilnostima društva, uključuje infantilno poređenje kojim manipulator minimalizuje inkriminisani čin. Reč je o specifičnoj pseudoduhovnosti neuporedivih podataka. Poređenje vinovnika osvetljava u većoj meri infantilnost njegovog stava u odnosu na kreativnost kojoj teži. Na primer, ako vladin zvaničnik izjavi da je slomljen prozor na američkoj ambasadi demokratija i mnogo manji greh od grešnika koji vam je razbio državu, onda on manipuliše putem jezičke forme, na asocijativan način podstičući pseudoestetski oblik kao zamenu za estetsko osećanje. U oba slučaja, on koristi istu reč razbiti s ciljem da oštroumnost pretpostavi moralnim vrednostima. Ali, jedno je tačno: zločin je i jedno i drugo, te vrednosti ne mogu biti destruktivne aktivnosti. Ako prestižna književnica objasni da žene više čitaju od muškaraca jer i inače više drže do lične higijene, pa samim tim i mentalne, reč je nesumnjivo o diskriminaciji u kojoj se zloupotrebljava ideja duhovitosti i pojam duhovnog. Osoba manipuliše javnošću jer smatra da ljudi ne umeju praviti razliku između lucidne opaske o nečemu i diskriminacijske gluposti u ovom slučaju. Svaka neprincipijelnost koja udaljava analitičara od njegove intelektualne i stručne uloge lažnim vrednostima i negativnim uticajima na društvo udahnjuje snažan legitimitet u masama.

8 45 Z. Gudović, Društveno-političke pretpostavke i oblici manipulacije u političkom životu Kada izostane percepcija univerzalnih vrednosti u jednoj kulturi, poluintelektualizam dobija na zamahu, a promoterstvo, demagogija i svađalačko nadgornjavanje izdižu se na nivo diskursa. Nikolaidizacija kulture vapi za pomenutim pseudokomunikacijskim sredstvima te za sociologe ne treba da bude presudno pitanje šta je neko stvarno napisao ili rekao. Sadržaj nekog stava treba da bude predmet analize pravosudnih organa(ako je to potrebno), a sama izjava za sociologe može biti važna ne samo iz perspektive tekstualnog već i društvenog i političkog konteksta. Sociolog koji ne posmatra pojave sa stanovišta celine i njihove povezanosti nije neko ko se ponaša sociološki, već neko ko uistinu podilazi javnom mnjenju. Biti za ili protiv neke izjave sa stanovišta formalnog pozicioniranja stava znači biti vođen javnim mnjenjem uprkos težini ili aktuelnim vrednostima izgovorenih reči prema kojima se određujemo. Strukturalistički pristup s diskursom kontekstualnog pozicioniranja će biti najvažniji pravac promišljanja u brzom svetu koji nas slama i u kome se događaji munjevito odvijaju. Međutim, problem nije u neshvatanju konteksta, već onaj ko to čini istovremeno manipuliše, jer iz konteksta izdvaja uslove događanja oblikujući misaoni inženjering. Sledstveno tome, jedan od najgorih načina manipulacije s političkim ciljem podrazumeva metod implanta koji se zasniva na diskreditujućem sadržaju preko odstupanja od aktualnog sadržaja ili akcije. I doista u političkim borbama putem plakata i slika moguće se služiti manipulacijom na najmorbidniji način. Na primer, u okviru iste predmetne celine, naslikane su dve slike iz različitih perioda s ciljem da se mobiliše javnost i pruži podrška nekom mišljenju ili akciji, obezvredi i kompromituje neki subjekt. Jedna inicijativa nastoji da se ospori preko užasnih slika u formi njihovog umetka. Na primer, tekst na plakatu: ako imate loše pamćenje letujte u Hrvatskoj je obogaćen morbidnim imlantom izgladnele dece logoraša koji stoje u redu tokom II svetskog rata 4. U studiji univerziteta Filips u Marburgu Manipulacija fotografijama, upotrebljen je izraz vizuelne strategije gde se na temelju političke inspiracije, ugledne medijske agencije optužuju da pribegavaju tzv. indukciji čula. Nizom uporednih fotografija ostvaruje se podsvesni zaključak čitalaca o nekoj nepravilnosti. Da bi se dokumentovao događaj iz jednog dela sveta, za njegovu osnovu uzima se detalj koji se odnosi na sasvim drugu destinaciju ili se ovaj naprosto implementira u epicentar događanja na principu njegove vulgarne zloupotrebe. 5 4 Plakat sa potpisom izvesne organizacije Srbska akcija viđen na lokalnom autobuskom stajalištu u Sremskoj Mitrovici. 5 Tehničko-tehnološka i elektronska revolucija nisu omogućili samo manipulaciju pomoću fotografije već i uverenje da su za čuđenje svi oni koji se ovoj prevari čude. Kako je fotomontaža uistinu društveni odnos koji izražava stepen distance prema nekome i nečemu, od fotografa očekujemo da bude verodostojan špijun u kućama ljubavi i smrti (Videti: Vukotić, D. 2012).: Suptilna moć fotomontaže, Politika, : 2 preuzeto iz studije Susan Sontag (2003) Regarding The pain of others. New York. Farrar, Straus and Giroux.

9 Z. Gudović, Društveno-političke pretpostavke i oblici manipulacije u političkom životu 46 Manifestne tehnike, direktno agresivne predstavljaju najopasniji oblik i najrazumljiviji oblik političkog delovanja. Što je najgore one uz otvoreno neprijateljstvo prema nekoj grupaciji ne gubi svojstvo manipulacije. Takve metode uočavamo u generalizujućim stavovima koji po pravilu zaslepljuju mlađe ili one slabije obrazovane. Ovom metodom pribegavaju novinska glasila posebno tabloidna štampa. Uz to, jedna od ključnih manipulativnih tehnika odražava inkompatibilnost naslova i sadržaja u novinskim glasilima. U naslovu je sadržan sud koji diskvalifikuje neku etničku grupu, da bi se u sadržaju apostrofirala samo opravdana sumnja da su se loš čin ili nepravilnost vezani za nju dogodili. Na teže uočljivom mestu na kome tekst treba da dokazuje nepravilnost, stoji sumnja se, da bi u naslovu kao jasno vidljivom obliku formulacija izražavala apodiktičku tvrdnju u nešto što se ne dovodi u pitanje. Model po kome se skreće pažnja na vlastiti etnos u multietničkom društvu upućuje na širok prostor manipulacije u ionako sve složenijem političkom delovanju. Kako nacionalne manjine nastoje da skrenu pažnju na svoj nepovoljan položaj u nekoj zemlji opterećenoj krizom, želim da uputim na model političkog manipulisanja u modusu ili percepciji koncentričnih krugova. U svakom od njih standard života je ispod potrebnog nivoa, a pojedina grupacija ga pripisuje samo sebi. Na primer, predstavnici kosovskih Albanaca i njihovih sunarodnika u Preševskoj dolini, jednako kao i Bošnjaka-Muslimana u raškoj oblasti od osamdesetih godina prošlog veka nastoje da ukažu na poglavito težak život svog stanovništva uprkos tome što na tom prostoru istu sudbinu dele sa svim ostalim grupama uključujući i većinsku. To je čest slučaj političke manipulacije kojim posežu predstavnici manjinskih zajednica u specifičnom i nepovoljnom ekonomskom miljeu. Što se tiče političkih prava, senzibilitet osećaja ugroženog je ipak izraženiji te je manjinska pripadnost u okviru celine po pravilu profitabilna jer se njome eksploatiše politički prostor i pothranjuju napetosti. Ove rabote imaju formu ucene, sračunatošću da se uspostave novi poreci predstave o bitnim vrednostima-bezbednosti i miru. Oni počinju da se eksploatišu tako što se relativizuju u formi suptilne pretnje kroz moguće ugrožavanje. Ovome takođe najčešće prethodi specifična tehnologija medija u kreiranju javnog mnjenja čiji su nosioci kulturne institucije i drugi pojedinci koji participiraju u strateškim ocenama i strategijama zajedno sa nacionalnim strankama i pokretima. Tako na primer, ukoliko imamo dve tendencijske promene istog smera u kojoj se jedna ispoljava kao opšta, a druga kao posebna i uzrokovana prvom, stavljajući naglasak na onu posebnu, rukovodimo se političkim ciljem i potrebom da se proizvede odgovarajuća reakcija. Brojni su naslovi u javnim glasilima tipa Sve manje Srba u Rumuniji i drugih eksplicitno sročenih konstatacija pretežno upućujući na disharmoničan odnos opšteg i posebnog u okviru statističkog pozicioniranja i analitičkom polju datog problema. Nije sporna mogućnost da posebna promena bude rezultat nekih drugih činilaca. Čak i kad je o asimilaciji reč, ona je tiha, poglavito tendencijska te od posebnog slučaja postaje opšte pravilo vezano manje-više za sve kulture.

10 47 Z. Gudović, Društveno-političke pretpostavke i oblici manipulacije u političkom životu Naravno mogućnosti očuvanja i razvoja svog nacionalnog i kulturnog nasleđa u stranoj zemlji valja osmišljavati i negovati, ali je manipulativno opštu tendenciju demografskih depopulacionih procesa u većinskom delu evropskih prostora projektovati na posebnu ravan i meru ugroženosti pojedinih naroda. Naravno, postoje i drugi oblici manipulacija, ali koji dolaze iz struktura većinskih zajednica zasnovanim na unitarističkoj logici i objedinjavajućim ciljevima spram manjih zajednica. Osobito u međunacionalnim nesuglasicama oko identiteta, manipulisanje često poprima vid naglašavanja etničke pripadnosti ljudi u redakcijskim programima listova, putopisnim, reportažnim emisijama ili privredno-preduzetničkim zanimljivostima vrednih i uspešnih ljudi. Nacionalna pripadnost se u takvim prilozima nepotrebno i sasvim izvan konteksta date teme posebno naglašava, s obzirom da je prebivalište ljudi o kojima se piše u društvenoj sredini etnički bliskih naroda i u kojoj se ljudi različito nacionalno izjašnjavaju. Na primer, ako u Vrbasu ili Lovćencu, novinar napiše ova srpska porodica iz Crne Gore je proizvela toliko i toliko nečega jasno je da ovaj poslenik javne reči emisiju u određenoj meri instrumentalizuje u korist problematike koja nije na dnevnom redu. Ipak, manipulisanje u funkciji političkih ciljeva na principu zamenjivanja identiteta s moralnim značenjem posebno je štetno za odgoj mladih generacija. Manipulator se poziva na različite vrednosti, uz istovremeno prikrivanje dubljeg i sadržajnijeg značenja. Vid identitetskog markiranja s lažnim i latentnim ciljevima tvorca manipulacije, traći ljudsku energiju i vreme u besplodnim raspravama koje posle ovakvih manipulativnih tehnika obično slede. Časni ljudi reaguju jer prepoznaju manipulaciju. Reagovanje je potvrda moralnog potencijala u njima, a manipulator izbegavajući dijalog koristi početno preimućstvo utemeljeno na maštovitosti i otporu kontekstu. Manipulator zamagljuje suštinu tako što stradanje nekog označava tako što mu pripisuje lažni ili fluidni identitet. Takav inskonstruisani identitet treba da amnestira krivice i da skine odgovornost sa njega uprkos izvesnim ili stvarnim gresima. Nesumnjivo je da se manipulacija redovno ostvaruje kad god se objektivno zasnovana krivica pojedinaca ili grupa pokušava kamuflirati vrednosnom strukturom posmatranog koja je izvan funkcionalne povezanosti s inkriminisanom stvarnošću njega samog kao vinovnika. U širem sociokulturnom i političkom okruženju u kome funkcionišu krivično-pravne i druge legalne procedure, ove pojave bivaju posebno izražene. Na primer, ponekad se manipuliše i svojstvima javnih ličnosti koje su se ogrešile o zakon u modulu zamenjivanja njihovih osnovnih uloga. Osoba koristi preimućstvo statusa javne ličnosti, a država ga promoviše u ogledalu izmešanih i neuporedivih uloga. To se dešava kada takve osobe počine zločin i pruže neubedljiv i maglovit izraz pokajanja kroz memoare, pri čemu ga država i ukupna javnost predstavljaju u kreativnim svojstvima prikazujući ga kao vrsnog pisca umesto da o njemu pišu iz ugla zločinca. Na taj način se zapravo zamenjuju teze i kanališe raspoloženje javnosti u drugom pravcu. Uprkos što događaj upućuje na talentovanog ubicu, njega promovišu u vrsnog pisca pri čemu zamena uloga počiva na njegovom statusu

11 Z. Gudović, Društveno-političke pretpostavke i oblici manipulacije u političkom životu 48 javne ličnosti. Ako je pre inkriminisanog čina, zločinac bio kvalitetan umetnik, na primer glumac, strategija manipulativne zamene uloge počiva na multiplikovanoj slici obogaćivanja osobe novim kvalitetima. On više nije samo glumac, već otkrovenje u književnom stvaralaštvu. Uzeh primer iz naše dobro poznate i turbulentne stvarnosti. Dakako, ova metodologija tolerisanja i u ovom slučaju čak opravdavanja i podsticanja zločina preko zamenjivanja neuporedivih uloga, predstavlja svojevrsni orkestrirani pritisak na sudove i one koji o pravu i pravdi treba da odlučuju. Uz to, ovo može biti uzor mladima kako najefektnije skrenuti pažnju na talenat ako ga imaju, a on ne može da dođe do izražaja. Još opasniju mogućnost drastičnije manipulacije zatičemo u zloupotrebi shvatanja da je interes države uvek i po svaku cenu iznad pojedinca. U njoj se istodobno ogleda i najkonsekventnija zloupotreba prava i pravde. Tako je u ratovima, brojčano malih ali povezanih naroda koje je istorijska sudbina držala izmešane na zajedničkom prostoru bilo primera da su se teški zločini amnestirali a pojedinci oslobađali ukoliko je to u interesu države i funkcije kapitalizovanja njenog vlastitog nasleđa. Posle svestranog razaranja najuzvišenijih ljudskih vrednosti, komandni generali postaju sve manje sudionici zločina, a sve više savesni službenici koji su za pohvalu i ponos njihove javnosti i države samo izvršavali naređenja pretpostavljenih komandi. U takvoj mirođiji tamnog vilajeta u kome samo advokati prosperiraju verifikovani zločin je samo čin u kome iščezava vinovnik. Ako je neko i kriv, onda on nije u životu, pri čemu se državna hipoteka mora skinuti zarad pseudologičkog diskursa kompatibilnosti u odnosu na evroatlantske integracije. I korupcionaška snaga međunarodnog prava, na bezočan način usisala je prošlost, proglasivši zločin koji se desio uz istovremenu opasku da zemlje nisu bile u ratu. Žrtve su pale i niko nije osuđen. Tako na primer,ni Gotovina nije predstavljen kao zapovednik Oluje, već metafora hrvatske borbe za oslobođenje, duhovna i moralna vertikala hrvatskog naroda. On je tobože samo činovnik koji je izvršavao naredbe onih koji bi eventualno mogli odgovarati samo da su živi. Tako ni reč časnik nije samo deo lingvističke strukture, već zgodan element značenja koji je u pravom trenutku pronašao svoje mesto.. Olakšavajuća okolnost za krivca identična je fiktivnoj predstavi krivice kojom se fenomen postupka izjednačava s neobavezujućim diskursom đavola kao metafore. Olakšavajuća pozicija krivca ili neargumentovano oslobađanje, potvrđuju moć velikih te njihovu zadivljujuću kreativnost voluntarističke sadržine u proizvodnji manipulativnog. U njihovoj strukturi mišljenja prebiva stav: nijedan đavo nije tako crn. Individualni doprinos učesnika u nedelu je vrednosno pretpostavljen datom kontekstu. Nasuprot tome, drugi pristup obuhvata primaran značaj konteksta koji je pretpostavljen individualnoj odgovornosti. Takav prilaz možemo predstaviti sintagmom: u mraku je svaki đavo crn. Kako je mrak sinonim za nepovoljne uslove društveno-političke sredine, verujemo da se verbalna destrukcija i medijska manipulacija preobražavaju vremenom u fizičko nasilje.

12 49 Z. Gudović, Društveno-političke pretpostavke i oblici manipulacije u političkom životu Kako su iz druge sintagme(u mraku je svaki đavo crn)sadržane pretpostavke realnih pretnji i buduće destrukcije, filozofsko-pravno uobličavanje opštih etičkih stavova otvorilo je prostor daljih vidova političko-pravne manipulacije i jevtine demagogije. Tako u svetlu, amputiranja celovitog doživljaja pravde, osnovna manipulacija počiva na stavu: ko je počinilac nedela treba da odgovara. Ako je u pitanju širi kontekst ratnih zbivanja, apel za individualnom odgovornošću koliko god bio neophodan, obesmišljavaće upravo sam kontekst problema i u osnovi predstavljanje i identitet samog krivca. Iz analize se apstrahuju odnosi moći, hronologija zbivanja, indoktrinatorske i manipulatorske tehnike medijske mašinerije i što je najvažnije pozicioniranje agresora i žrtve. III Sistemska rešenja državnog ustrojstva ili pojedinih njenih delova otkrivaju antinomije pravnog poretka upućujući na skrivenu manipulaciju kao njezinu najsnažniju polugu. U pravnoj i političkoj stvarnosti svako zakonsko rešenje čija se aplikacija zasniva na potiranju takođe ličnih prava, odražava artikulaciju nedovršene vizije. Takva aksiološka dimenzija pravnih odluka predstavlja ograničenje raspoloživih vrednosti te predstavlja globalnu i sa vrha nametnutu manipulaciju. Na primer, građanin ima pravo i obavezu da izabere svog lekara kod koga će se lečiti. Međutim, da bi ovo pravo bilo delotvorno i medicinski funkcionalno, lični lekar bi trebalo da ima uvid u brojne lične podatke pacijenta pa čak i intimnu strukturu njegove ličnosti. To se kosi sa zakonski zajamčenom tajnošću podataka i ustavnim pravom na privatnost osobe. Da bi sagledao dublje i svestranije uzroke gubitka imuniteta bolesnika lekar bi morao da ima uvid u latentne uzroke necelishodnog i iracionalnog rasipanja mentalne energije pacijenta koja mu ugrožava zdravlje i otežava oporavak. Na primer, lekar bi poput psihijatra i anketara trebalo da mu postavi i takva intimna pitanja da li je ikada bio u prilici da mrzi, da li ga trenutno vode takva osećanja i šta je njihov objekt, da li bi mogao u određenim okolnostima ubiti čoveka te čitav niz različitih, osetljivih i hipotetički zasnovanih pitanja koje otkrivaju potrebe i emocionalno stanje pacijenta. Pošto se bez ovih podataka medicinski tretman zasniva na službenoj rutini i ograničenim izgledima optimalnog lečenja, zakonska rešenja su nametnuta manipulativnom sadržinom jer su inkompatibilna s pravnom idejom u celini budući da isto toliko skrivaju koliko otkrivaju. To je inherentna manipulativnost koja se sprovodi odozgo i koja je prisutna na svim nivoima zakonodavnog odlučivanja. Njen imanentni sadržaj biva vidljiv kroz neusklađenost teorije i prakse u izraženoj neprilagodljivosti teorije s važnim aspektima životnih situacija ili zakonskim rešenjima. Svedoci smo da se manipulativni izraz"odozgo"ostvaruje kroz konvencionalni sistem građanske kodifikacije u kojoj se zakonodavna rešenja pretpostavljaju vrednostima života. Naravno svako potiranje ljudskih potreba i vrednosti u zakonodavnoj praksi ne može se smatrati manipulacijom, ali svakako jeste ukoliko su obezvređene osnovne vrednosti života i porodičnih

13 Z. Gudović, Društveno-političke pretpostavke i oblici manipulacije u političkom životu 50 funkcija. Upućivanje budnih evropejskih konvencionalista na nemogućnost realizacije nekih dečjih prava u Konvenciji tokom i posle procedure veštačke oplodnje gotovo da izaziva nevericu. Dete, vele oni, na taj način ne ostvaruje svoje pravo da zna ko su mu roditelji, jer se veštačkom oplodnjom u osnovi podilazi pravima novih roditelja a ne deteta. Jedna stavka u Konvenciji tako postaje važnija od jednog života koji je došao na svet i beskrajne sreće vezane za uspostavljanje i doživljaj roditeljstva. Stoga je zauzimanje nekih protiv umetne oplodnje samo zato što nije moguće prepoznati svako dečje pravo utvrđeno normom opskurni primer suptilne manipulacije jer se suprotstavlja temeljnim vrednostima i ljudskoj prirodi. Osporiti život kao cilj,formalnom koegzistentnošću, negacijom i podređivanjem njegovog prirodnog izvora nije samo manipulativni izraz, već i pretpostavka potkupljivosti i neke buduće koruptivne prakse u kojoj se uspostavljaju novi modeli političke moći. U njoj tada iščezava aksiološka markacija nauke i tehnike Sreća se i rađa u borbenom i dramatičnom bilansu dobitnih kategorija i ukalkulisanih gubitaka i žrtvi te svaka posvećenost nečemu koje ne vidi osnovne vrednosti postaje plitko i licemerno. Ovakvu manipulaciju inicira politička infiltracija u zakonodavnu oblast i kanonalni uticaj kojim se nameću norme ostatku sveta iz jednog ili nekoliko centara moći. Oblici i pretpostavke manipulacije u kulturnoj i duhovnoj sferi savremenih društava vidljivi su kroz interesnu neusklađenost identitetskih pitanja jer proizilaze iz povlađivanja javnom mnjenju umesto na naučnom istraživanju. I u ovom slučaju država može predstavljati podsticaj manipulaciji jer se manipulativno javlja u ruhu zvanične nauke koja se nameće kao jedini reprezent spoznaje. Međutim neki organi izvan države i u njoj samoj sa kojima ona uspostavlja partnerski odnos u interesu nekih viših ciljeva EU mogu biti izraz korumpiranih delova nauke u službi političkih standarda. Proučavanje društveno-istorijskih okolnosti manipulacije u oblasti političkog delovanja uključuje široko polje prožimanja u specifičnoj vremenskoj percepciji. Sledstveno tome, reč je o jednom od najsloženijih pitanja jednako kompleksnom kao i sam problem koji se proučava. Ovde ne uočavamo samo posebnost u sagledavanju suženog pojma kulture, već i iluziju da se kulturom kao svestranom otmenošću i elitizmom uspostavlja najsigurnija brana pred prodorom manipulativnog koje osporava svet znanja i rada trivijalizujući sve vrednosti. Na žalost, manipulativno podjednako prebiva i u strukturnom i u kulturnom. Razlika je samo u tome što je u prvom proizvedeno samim sistemom, a u drugom neukrotivim pluralizmom ideja i životnih stilova. To je stoga što i u strukturnom i u kulturnom prebiva relativno, pa i normativno, te je razlikovanje tako koncipiranih realiteta teško održivo. Šta više, u međusobnom okršaju otvoren je prostor manipulativnom jer se sukobljavaju sistemska rešenja kroz neizbežan susret mnoštva novih struktura. Koliko su te strukture krhke i nestabilne potvrđuje promena ponašanja i kvarenje odnosa u turbulentnim regionima nakon periodične promene vlasti koja se odražava na savremenu diplomatsku praksu S tim u vezi, čest oblik manipu-

14 51 Z. Gudović, Društveno-političke pretpostavke i oblici manipulacije u političkom životu lacije u međunarodnim odnosima uključuje provokativni čin jedne od strane zasnovan na retrospekciji i oživljavanju ružnih dešavanja. Izmišljanjem inkriminisanih izjava koje se implementiraju pojedinim vladinim zvaničnicima susednih zemalja, manipulator ostvaruje latentne ciljeve kojim se osvetljavaju namere njihovih izabranih predstavnika. Na taj način odašiljač poruke opipava puls suseda s kojim ga iz prošlosti ne vežu posebno prijateljski odnosi. Tako se suočavamo s jednim paradoksom posebno zaživelim na prostoru jugo-zone da se prijateljstvo među bivšim republikama pozicionira kao manipulativno i poglavito lažno, a neprijateljstvo i povremeno oživljena nestabilnost kao normalno i prirodno stanje duha. Proučavanje duhovnih temelja političke manipulacije na Balkanu, isključuje potencijal duhovnog i podvlači krvavi ambijent ratovanja i sukobljavanja. Duhovne pretpostavke kojim objašnjavamo fenomen ovog tipa manipulacije neki doživljavaju u projekciji camera obscuri spram deficijentne duhovnosti istorijskih aktera i poražavajućih učinaka tadašnjih vojskovođa i pokreta. Ako se etiketiranjem društvene istorije jednog naroda ili prostora osvetljava nužnost istorijskog manipulisanja činjenicama u savremenom društvu, onda se ona uobličuje u ideološko tumačenje prošlosti što takođe znači prilog manipulaciji. Loše stvari iz istorije i veći značaj nekih ličnosti i događaja u znatnijoj meri će opsedati i privlačiti današnje ljude. Stoga je Šušnjić u pravu kada kaže: ako je značenje i zračenje velikih pokojnika suviše jako, onda je moguće da nas zarobe svojim značenjima. Onda to više nisu živi, već mrtvi koji određuju kako ćemo misliti i živeti (Šušnjić, 1994: 59). Ipak, hermeneutički lanac nije popločan nizom događaja, već sledom smisla koji događajima oblači manipulativno ruho. Tako je na primer,lošim događajima i ne baš srećnoj istoriji jednog naroda, kompatibilna težnja njenih duhovnika, istoričara i političara da ih uvek iznova istražuju jer ih smatraju značajnim i svojom sadržinom privlačnom za savremenike. Manipulativni izraz u istorijskom sagledavanju pojava ne odražava samo loš izbor iz istorije kao specifičnosti ideološkog pogleda na prošlost, već proizilazi i iz ugla gledanja koje apostrofira njene mračne strane. Bez njih navodno ne bi bilo ni današnjeg manipulisanja. Međutim, apriorna podloga sistema značenja kojom se obuhvata celina turbulencija u istoriji predstavlja opskurnu konstrukciju opšteg da bi se iz nje izveli mnogobrojni i posebni oblici manipulativnog u savremenim okolnostima. Ukoliko su razmere manipulativnog smisleni ishod istorije zasnovan na moći i nasilju jer će njeni savremenici tragati za moralnom katarzom, to bi značilo da neki narodi poseduju neznatnu ili manju potrebu da manipulišu ne samo prošlošću već i u svakodnevnom životu. Vrtimo se u krugu. Korene političke manipulacije ne možemo objašnjavati istorijom iako se ona odnosi na nju, već interesnim povezivanjem pojedinaca i grupa koje ne menjaju odnos prema tradicionalnom i prosvetiteljskom nametanju obrazovanja i vaspitanja. Njihova kultura nije sastavni deo bića, već indoktrinatorskog uticaja i dominacije koju izjednačavaju s kulturom uopšte.

15 Z. Gudović, Društveno-političke pretpostavke i oblici manipulacije u političkom životu 52 Takođe, ukoliko su neprijateljstva rasadnik manipulacije utoliko je izvesno da su trenutni manipulatori izvan perceptivne moći da sagledaju ekvivalente loših učinaka u odnosu na svoje neprijatelje. Denunciranje protivnika je nešto poput odraza u ogledalu koji istovremeno kvalifikuje kritičara na principu njegove nekritičke simetrije. Kada se posle par ili više decenija jedna od strana u neprijateljstvu zauzme za javnu promociju ostataka smrti, takvim metodama u kojima se sakupljaju i prezentiraju zemni ostaci žrtvi, može pribeći i druga strana. U svakom slučaju, društveni temelji našeg odnosa prema manipulaciji uključuju aksiološku konstrukciju smisla i ljudsku moralnost. Stoga je manipulacija primer devijacije koja se relativno teže uočava jer nastaje u širem sklopu ljudskih vrednosti. Dragan Koković smatra da je vrednosti teško definisati jer spadaju u najfundamentalnije pojmove, koji ne trpe definiciju i pomoću kojih se definišu drugi pojmovi (Koković, 2010: 76). U pitanju je jedan elastični epitet koji više govori o onome ko ga upotrebljava nego o pojavi o kojoj je reč (isto, 76). Manipulativne tehnike i postoje tako što se skrivaju iza vrednosti apostrofirajući svoje mesto u tom uzvišenom društvu. Kada se ne samo u polovima divergentnih suprotnosti (rat-mir; dobro-zlo;demokratija-tiranija i sl.) traži opredeljenje subjekta, nego i kad se teži izboru jednog od para simetričnih i funkcionalno povezanih kvaliteta i vrednosti u nastojanju za rešenjem, govorimo o manipulaciji kao činu koji unosi konfuziju i zbunjuje. Njegovi nosioci ne kreiraju već dezorijentišu. Suprotstavljajući se istini, celini i povezanosti na koju se odnosi predmet izbora, manipulator otkida krilo ptici i traži javnu podršku. Tamne strane prošlosti videli smo, jedna su strana medalje, ali je i medijsko stvaranje i negovanje mračne slike aktuelnih prilika samo upotpunjujuća svest koja postaje važan rezervoar manipulisanja vrednostima. I dok su od vajkada pojedinačne aberacije,i kasnije u industrijskom društvu podsticane medijskom snagom uopštavanja bacale senku na sve pripadnike pojedinih uloga, sada je na delu nihilističko degradiranje svih vrednosti kojim se lakše podnose melanholija i obamrlost u posrnulom društvu. Tako na primer, krajem prošlog i početkom XXI veka u srpskom društvu nastupa talas nepoverenja javnog mnjenja prema gotovo svim krucijalnim institucijama u prvom redu pravosuđu, crkvi, obrazovnim i zdravstvenim ustanovama te političarima i politici uopšte. Osnovna intencija da sve važne delatnosti koje pružaju sigurnost i punoću egzistencije, zdravlje, bezbednost i obrazovanje izložimo omalovažavanju podstakle su urušavanje istinskih vrednosti i otvorile prostor za iskrivljenu sliku stvarnosti. Sistematskom promocijom kvazivrednosti sveštenici su postali pedofili, oficiri ratni zločinci, a sudije korumpirane (Ćirić, 2012: 7). Sve je to dovodilo do krize vrednosti i autoriteta, a potom i do kvarenja morala. Svaka priča o korupciji veli Jovan Ćirić zapravo pospešuje ovu pošast, a svaka priča o lošem pravosuđu, zaista doprinosi da ono postane lošije (Isto, 7). Vera natpolovične većine građana u nesposobnost i korumpiranost sudija, nije povoljan uslov za

16 53 Z. Gudović, Društveno-političke pretpostavke i oblici manipulacije u političkom životu razvitak i afirmaciju pravne države i vladavine prava. Manipulisanje vrednostima može se ostvarivati i kroz prizmu pozitivnih vrednosti kada se o njima piše kao pojavama svojevrsnih kurioziteta i uzvišenih primera. Tada se vrednosti izvrću, a favorizuju negativni stereotipi i postojanost nemorala. Nemoral i moralna ravnodušnost su kvalifikacija dominantne kulture, a moralna svojstva izuzetak koji pokreće medijsku pažnju. Ipak, gora krajnost od ove jeste prećutkivanje slabosti države u kojoj ona istovremeno manipulišući građanima jede sebe iznutra. Simptomatičan oblik državne manipulacije nad građanima određen je funkcionalnim poremećajem u kome su njen javni značaj i opšti interes zamenjeni partiokratskom vladavinom i personalnom autokratijom koji slabe državu. Prevazišli smo stadij dezorijentisane socijalizacije i prešli u fazu promovisane površnosti. Prešli smo put od jednopartijske države koja se suprotstavlja drugim partijama, preko plutokratske partijske države, pa sve do razorenog društva u kome su partije pojele državu. Kritika NVO se takođe opstruira, jer se i one u nemogućnosti da dobiju širu podršku, vremenom i same pretvaraju u partije. Ovo poimanje sistemskog i sistematskog slabljenja državnih funkcija podstiče logiku surogata, kratkoročnih ciljeva bez vizija, improvizacija povezanih za partijsku kombinatoriku u kojoj će privremeno taktiziranje obezvređivati sve tipove vrednosti i otvarati prostore za manipulaciju. Na sreću, kao protivteža ovoj tendenciji koja se poistovećuje s manipulacijom i nasiljem nad duhovnim životom, javljaju se megatrendovi opštih tendencija oličenih u novim spoznajama i sve artikulisanijim socijalnim paradigmama. Oni će s druge strane, predstavljati odraz kreativne svesti, intenciju ka utvrđivanju opštih istina. Takvo znanje već ispoljava difuzni i decentralizovani karakter usled čega se moći i razmere manipulacije bitno ograničavaju. Tehnička funkcionalnost i opsednutost sredstvima dosegle su granice. Postajući urgentni, možda više nego ikad, razgovor o ciljevima i smislu ponovo dobija na značaju. Ipak, da li je to dovoljno da se bar u društvenim odnosima ključnih političkih nivoa komunikacije priguši instrumentalni karakter manipulativnog. Ključno pitanje je da li je i u kojoj meri sociologija kadra u okviru svog interakcionističkog diskursa ne samo da sagleda ovaj problem, već i da pruži doprinos razumevanju jedne drugačije i bolje komunikacije. Još je Alfred Firkant (A. Vierkandt, ) razvio jednu od najuticajnijih ideja da onaj ko proučava društveni život mora da se uživljava u ponašanje ljudi što je moguće samo putem simpatije. Ko ne ume da se uživi u ponašanje ljudi ne može razumeti društvene pojave. Naravno, humani impulsi jesu važni, ali su interesi ljudi i neprilagođenost kulturnim obrascima takođe snažno izraženi. Uživljavanje u situacije drugih po modelu simpatije pruža mogućnost proširivanja iskustva tj. potpunijeg razumevanja društva. Ovaj model pomaže realizaciji čitavog niza parcijalnih ciljeva i vrednosti. Bez uživljavanja u situacije i postupke drugih, nije moguće objektiviziranje nagomilanih aspekata subjektivnih i iracionalnih strana života. Služeći se mo-