АРХИВСКИ ЗАПИСИ ARCHIVAL NOTES

Transcription

1 АРХИВСКИ ЗАПИСИ ARCHIVAL NOTES

2 2 Aрхивски записи ARHIVSKI ZAPISI ARCHIVAL NOTES 2/2013 Redakcija Editorial Board Стеван Рaдуновић, Срђан Пејовић, Јадранка Селхановић, др Стјепан Ћосић, др Изет Шаботић, Миладин Милошевић, Мирјана Каписода, др Ђорђе Борозан, др Божидар Шекуларац, Велимир Вујачић и Лука Милуновић Уређивчки одбор Editorial Staff Стеван Радуновић, Срђан Пејовић, Мирјана Каписода и Јадранка Селхановић Glavni urednik Editor in Chef Срђан Пејовић Oдговорни уредник Editorialist Стеван Радуновић Секретар редакције Editorial Board Secretary Мирјана Каписода Лектор Language Editor Драгица Ломпар Издавач: Државни архив Црне Горе/Publisher: The State Archives of Montenegro Цетиње, Новице Церовића 2, тел. 041/ , факс 041/

3 ISSN ДРЖАВНИ АРХИВ ЦРНЕ ГОРЕ АРХИВСКИ ЗАПИСИ ЧАСОПИС ЗА АРХИВСКУ ТЕОРИЈУ И ПРАКСУ ARCHIVAL THEORY AND PRACTICE REVIEW Година XX/2013 Број 2 Цетиње, 2014

4 Ispravka U tekstu Dokumenta o Njegošu iz Ruskog istorijskog arhiva (RGIA) koji je publikovan u Arhivskim zapisima broj 1/2013 potkrala se štamparska greška prilikom navođenja imena prevodilaca, pa je umjesto dr Tatjana Jovović sa Odsjeka za ruski jezik Filozofskog fakulteta u Nikšiću, navedeno Tatjana Jović. Izvinjavamo se gospođi Tatjani Jovović i našim čitaocima zbog navedenog propusta. Uredništvo

5 САДРЖАЈ TABLE OF CONTENTS ЧЛАНЦИ И ПРИЛОЗИ/ ARTICLES AND CONTRIBUTIONS Prof. dr Đorđe BOROZAN: CRNA GORA I PRVI SVJETSKI RAT... 7 MONTENEGRO IN THE FIRST WORLD WAR... 7 Savo MARKOVIĆ: ŽARE, NATALIS, DALMAS: TRI TESTAMENTA BARSKIH PATRICIJA U DUBROVNIKU (XV XVI v.) ŽARE, NATALIS, DALMAS: THREE TESTAMENTS OF BAR S PATRICIANS IN DUBROVNIK XV XVI CENTURY Mr Milan ŠĆEKIĆ: CRNA GORA I DONJI VASOJEVIĆI U SUSRET RATU NA BALKANU ( ) MONTENEGRO AND DONJI VASOJEVICI ENCOUNTERING WAR ON BALKAN ( ) Marija CRNIĆ PEJOVIĆ: DRUŠTVENE PRILIKE U HERCEGNOVSKOJ OPŠTINI 70 TIH GODINA XIX VIJEKA SOCIAL CONDITIONS IN MUNICIPALITY HERCEG NOVI Sreten ZEKOVIĆ: ISKUSTVENA OSNOVA SEPTADNO OKTADNOG O KRETANJA, MUZIČKE OKTAVE, DIJALEKTIKE I MITA O ANANKE EMPIRICAL BASIS OF SEVENTH-EIGHT ROTATION AND MOTION, MUSICAL OCTAVES, THE DIALECTIC OF THE MYTH OF ANANKE Luka MILUNOVIĆ: U SUSRET OTVARANJU CRNOGORSKOGA DRŽAVNOGA TEATRA IN MEETING MONTENEGRIN STATE THEATER ИЗ АРХИВСКЕ ТЕОРИЈЕ И ПРАКСЕ/FROM THE ARCHIVAL THEORY AND PRACTICE Dr sci. Azem KOŽAR: PROBLEMATIKA ZAŠTITE I PREUZIMANJA ARHIVSKE GRAĐE O RATNIM ZBIVANJIMA U ZEMLJAMA EKS JUGOSLAVIJE, S POSEBNIM OSVRTOM NA BOSNU I HERCEGOVINU SECURITY ISSUES AND ASSUME ARCHIVE MATERIALS ON THE WAR IN FORMER YUGOSLAVIA, COUNTRIES, WITH SPECIAL REFERENCE TO BOSNIA AND HERZEGOVINA

6 Jovan P. POPOVIĆ: DVIJE MINISTARSKE NAREDBE DR VALTAZARA BOGIŠIĆA, MINISTRA PRAVDE CRNE GORE O SUDSKO KANCELARIJSKOM POSLOVANJU S KRAJA XIX VIJEKA TWO MINISTERIAL ORDERS FROM DR. VALTAZAR BOGIŠIĆ, MINISTER OF JUSTICE OF MONTENEGRO ON TRIAL-OFFICE OPERATIONS AT THE END OF THE NINETEENTH CENTURY Mirjana KAPISODA: NEĐELJA ARHIVA APRILA 2013 REALIZOVANI PROGRAM EVENT WEEK OF THE ARCHIVE APRIL COMPLETED PROGRAM ДОКУМЕНТИ И СЈЕЋАЊА/ DOCUMENTS AND MEMORIES Vukota VUKOTIĆ: SVJEDOČANSTVO DJELOVANJA CRNOGORSKIH VOJNIH VLASTI I SUDOVA NA TERITORIJI RATNIH OPERACIJA U PRVOM BALKANSKOM RATU TESTIMONY ABOUT THE ACTIVITIES OF MONTENEGRIN MILITARY AUTHORITIES AND COURTS IN THE TERRITORY OF MILITARY OPERATIONS IN THE FIRST BALKAN WAR Srđan PEJOVIĆ: O UČEŠĆU CRNOGORACA U OPSADI DUBROVNIKA GODINE PARTICIPATION OF MONTENEGRINS IN THE SIEGE OF DUBROVNIK IN Goran Ž. KOMAR: NEKOLIKO PISAMA CRNOGORSKOG MITROPOLITA MITROFANA BANA SEVERAL LETTERS WRITTEN BY MONTENEGRIN METROPOLITAN BAN Predrag VUKIĆ: PISMO KNJAZA DANILA ARHIMANDRITU OSTROŠKOM NIKODIMU RAIČEVIĆU OD 10. FEBRUARA GODINE A LETTER FROM PRINCE DANILO TO THE ARCHIMANDRITE OF OSTROG NIKODIM RAIČEVIĆ ON 10TH FEBRUARY PRIKAZI/REVIEWS Dr Čedomir Bogićević: Crnogorski pravno-istorijski rječnik (mr Dragica Lompar) Dr Čedomir Bogićević: The Historical Montenegrin Legal Dictionary, Second Complemented Edition, Podgorica, Official Gazette Of Montenegro, 2010, 805 P Poimenični protokol izdatih pasoša u Knjaževini Crnoj Gori ( ) (dr Božidar Šekularac) Individualized protocols of issued passports in principality of Montenegro ( ), vol. ii, cetinje 2013th Dr Novak Adžić: Crnogorac bez domovine (dr Šerbo Rastoder) Dr. Novak Adžić montenegrin without homeland (Milo Petrović-Njegoš and the Montenegrin inquiry), cetinje 2013, 251 p In memoriam: Gligo Odalović Izvještaj o radu za

7 Црна Гора и Први свјетски рат 7 UDK 94(497.16) 1914/1918 Чланци и прилози Prof. dr Đorđije BOROZAN CRNA GORA I PRVI SVJETSKI RAT Sažetak: Rad je usmjeren na razmatranje mjesta i uloge Crne Gore u Prvom svjetskom ratu. Evidentna potreba valjane valorizacije državnog, nacionalnog, ekonomskog i kulturnog identiteta i integriteta vlastite prošlosti pogotovo učešća u Prvom svjetskom ratu, je osnovni cilj ovog rada. U tom kontekstu obuhvaćene su i istoriografske kontroverze koje se javljaju u novijim izdanjima. U radu je razmatrana uloga i mjesto Crne Gore i njeno učešće u ratu, a posebno Mojkovačka bitka i vojna kapitulacija, zatim odnos saveznika kao i posljedice Prvog svjetskog rata po Crnu Goru. Ključne riječi: Prvi svjetski rat, saveznici, Sarajevske atentat, Versajska konferencija, Podgorička skupština. MONTENEGRO IN THE FIRST WORLD WAR Summary: This work focuses on consideration of the role of Montenegro in the First World War. Evident need proper evaluation of the state, economics, national and cultural identity and the integrity of its own past; especially participation in the First World War. In this context, were discussed historiographical differences which occurred in the new edition. In this work is discussed about the role and place Montenegro had and its participation in the War, especially struggle for Mojkovac, and relationship between the allies and the consequences for Montenegro during First World War. Keywords: First World War, Allies, Assassination in Sarajevo, Versailles conference, Podgorica s assembly

8 8 Aрхивски записи Istoriografske kontroverze o početku i ishodu prvog svjetskog rata Rat je bio neminovan s obzirom na krize i njihovo rješavanje od početka vijeka. Habzburški prijestolonasljednik Franc Ferdinand, ubijen u Sarajevu 28. juna godine, žrtva je ishitrene aneksije BiH od strane Austro-Ugarske godine i najave bečkih i berlinskih vojnostrategijskih krugova o ostvarivanju projekta Drang naht osten. Kriza izazvana ubistvom nadvojvode izmakla je kontroli stoga što državnici velikih evropskih sila nijesu bili spremni da spriječe ratna stradanja. Rat je, dakle, bio neizbježna posljedica ohrabrenja koje je Njemačka dala Austro-Ugarskoj za politiku prodora na Balkan i želje Berlina za ostvarivanjem dominacije u Evropi. Bio je to, zapravo, za Beč i Berlin dar boga Marsa. Od aneksione krize godine, posebno su bečki vojni krugovi tražili da, napadom na Srbiju, suzbiju aspiracije Južnih Slovena o ujedinjenju, šireći Habzburšku monarhiju ka Solunu. Događaj u Sarajevu zatekao je Evropu u stanju duboke krize i pome tnje, gdje su naglo rastuće ambicije naoružavanja i trke za kolonijama Njemačke, Austro-Ugarske i Italije, nasuprot politici savezništva Francuske, Rusije i Velike Britanije, našle u ubistvu austrougarskog prijestolonasljednika očekivan i dobrodošao povod za obračun. Time ovaj događaj po svemu nije uzrok rata, već očekivana okolnost za njegov početak. I ne radi se, svakako, ni o kakvom savršenom političkom ubistvu, kakvih tumačenja i danas ima, već o navedenom za koje Edvard Grej, britanski ministar inostranih poslova, u Memoarima konstatuje: Svijetu vjerovatno nikada neće biti sve rečeno o pozadini ubistva Franca Ferdinanda. Po svoj prilici, niti ima, niti je ikada bilo pojedinca koji zna sve što bi se o tome moglo znati. Povijest o Prvom svjetskom ratu, jednom od prelomnih događaja 20. vijeka, i povodom ove stogodišnjice, prate stalna neslaganja istoričara o njegovim uzrocima, povodu i ishodištu. Doista je uzroke rata teško odgonetnuti i zbog toga što su se, kako konstatuje britanska istoričarka Anika Mombauer u knjizi Uzroci Prvog svetskog rata ljudi koji su rat izazvali

9 Црна Гора и Први свјетски рат 9 kretali u domenu apsurda. Teško da će se ikada moći doći do odgovora na pitanje stvarnih motiva. Brojni podaci o apsurdnosti donošenja odluka u evropskim prijestonicama prije početka rata, već se nalaze u mnogim studijama, uglavnom posvećenim vojnim rukovodiocima. Tako nalazimo različite interpretacije u publikacijama o pruskom ministru vojnom Eriku fon Falkenhajnu, šefu njemačkog generalštaba Helmutu fon Moltkeu i austrougarskom šefu generalštaba Konradu fon Hecendorfu. U brojnim studijama se kazuje u kojoj su mjeri pomenuti vojni rukovodioci željeli rat i strahovali od njegovog izbijanja. Tako Mombauerova navodi Falkenhajnovu izjavu od 4. avgusta: Čak i ako stradamo, barem je bilo zabavno, Moltkeovu tvrdnju: Spremni smo, pa što prije tim bolje, kao i Hecendorfovo žaljenje što se monarhija nije još ranije obračunala sa Srbijom. Uostalom, što god da su bili ciljevi austrougarskih i njemačkih državnika godine, ne može se reći da je većina Nemaca želela rat. Nesumnjivo je da će Prvi svjetski rat, i pored ovog prigodnog obilježavanja, ostati jedna od najemotivnijih tema moderne istorije. Uostalom, istorija je i kao nauka podložna pristrasnostima, falsifikatima, pogrešnim tumačenjima čak i profesionalnih istoričara, pa i državnoj cenzuri kada su istorijski zaključci neugodni za savremenost. Uostalom, kakvi god bili, savremeni istoričari ne dijele mišljenje engleskog državnika Lojda Džordža da su evropski narodi slučajno skliznuli u Veliki rat. Neka od najnovijih izdanja o uzrocima rata uopšte, a posebno o Julskoj krizi godine, iznova su pokrenula stare rasprave. U tome najvažnije mjesto pripada knjizi Kristofera Klarka The Sleepwalkers (Mjesečari). Ostaju otvorena pitanja: Kakav će se glas istoričara čuti u javnosti, hoće li biti ugušen političkim interesima centara moći i u kojoj će mjeri naučno biti u mogućnosti da se u kreiranju svijesti savremenika suprotstavi nenaučnom? Da li će zvuci truba i bubnjeva, karakteristični za početak ovog Velikog rata, uznemiriti počivše ili probuditi veće razumijevanje novih generacija? Hoće li za njih žrtve velike nesreće još jednom biti ponižene i neshvaćene? Ovo kažemo zato što se savremena istorija već duže vrijeme nalazi pod udarom revizionističke istoriografije koja, pod uticajem politike i nje-

10 10 Aрхивски записи nih potreba, mijenja postojeće saznanje o prošlosti, zahtijeva promjenu istoriografske perspektive, nameće i prilagođava zaključke i istrajava na radikalnom obrtu u spoznajama prošlosti. Bilo kakvim napadom na naučni metod obesmišljava se postojeće društveno sjećanje, dovodi u pitanje svrsishodnost istorijske nauke i potire moralnost istoriografije. Najvećim dijelom to je posljedica promjena u politici i društvu s kraja XX vijeka, koje utiču na drugačija razmišljanja o prethodnim vremenima. Uostalom, sa opštom saglasnošću istoričara oko razloga početka, ishoda i posljedicama rata, besmisleno je raspravljati. Akteri novih istraživanja sve se više bave društvenim i ekonomskim aspektima rata, a sve manje nacionalnim krivicama država pokretača ratnih zbivanja. Istraživače sve više privlače pitanja mentaliteta socijalnih grupa i klasa, preko čega dolaze do saznanja o ratnom mentalitetu u djelovima onovremenog evropskog stanovništva država, čije su političke elite prihvatile mišljenja vojnih krugova o neminovnosti rata. A što se tiče uzroka Prvog svjetskog rata, oni i dalje ostaju istraživačka tema, uprkos objavljenim tomovima građe gotovo svih zemalja učesnica i, moglo bi se reći, aktuelizovani su krizom na Balkanu s kraja osamdesetih i tokom devedesetih godina proteklog vijeka razaranjem i nestankom Jugoslavije. Mada će ključna pitanja u vezi tumačenja uzroka rata ostati uglavnom neriješena, gotovo svim otvorenim pitanjima se sve više prilazi po poznatom: Sinae ira et studio. Među brojnim istraživačima fenomena Prvog svjetskog rata, navodimo vrijednosne procjene istoričara Joahima Remaka u knjizi 1914 The Tod des Doppeladler, koji ratna sučeljavanja Austro-Ugarske i Srbije od kraja jula godine tumači kao Treći balkanski rat, a u vezi uloge Srbije i njenih političkih planova napominje: Da Beograd nije računao na Veliku Srbiju, mogao se naći izlaz poslije austrijskog ultimatuma. U tom slučaju, ako bi prihvatili ultimatum u potpunosti, Pašić bi poremetio sve austrijske planove. Time bi se, navodno, izbjegla neminovnost napada. O očekivanjima srpskih vojnopolitičkih krugova da se, uz jasnu pomoć Rusije, nadanja o propasti Austrougarske monarhije mogu ostvariti kao što je to bilo i sa Osmanskom imperijom, izvlači se relevantni zaključak

11 Црна Гора и Први свјетски рат 11 dijela njemačkih i britanskih istoričara i na osnovu srpskih dokumenata o ratu i umiješanosti Srbije u ubistvo prestolonasljednika Franca Ferdinanda, koje je priredio Vladimir Dedijer i analizirao u svojoj knjizi Sarajevo (1966). Nova viđenja, pristupi i tumačenja raspoloživih izvora, i zbog novih političkih promjena i vizija današnje i buduće Evrope, iako neće otkloniti kontroverze o uzrocima, povodima i posljedicama ovog rata, čije traume i danas žive i osjećaju svi evropski narodi, svakako će doprinijeti ukupnom saznanju da su ljudska stradanja i materijalni gubici opomena bilo čijoj nacionalnoj, vojnoj i kulturološkoj doktrini. Sa ovim u vezi su i ocjene i procjene o odlukama Konferencije mira u Versaju iz godine, za koje je, pored mnogih koje će se i povodom ove godišnjice komentarisati, značajna procjena francuskog generala Foša: Ovo nije mir, ovo je primirje koje će trajati dvadeset godina. Doista, nije postojala skoro nikakva nada da se uspostavi ravnoteža snaga, jer su sile pobjednice, Francuska i Velika Britanija, jedna na drugu gledale sa dozom nerazumijevanja i podozrenja. Naime, strahovanja britanskih političkih krugova od eventualne francuske hegemonije u Evropi bila su gotovo apsurdna. Iz londonske štampe, s tim u vezi, mogu se saznati mišljenja političkih krugova u kojima se kaže kako je Njemačka za nas najznačajnija zemlja u Evropi ne samo zbog naše trgovine već i stoga što predstavlja ključ za rješavanje situacije u Rusiji. Isto tako, dok je Francuska nastojala da prekomjerno oslabi posrnulu Njemačku, britanski politički krugovi, vodeći računa o tradicionalnom shvatanju ravnoteže, insistirali su na pomirenju i time obesmišljavali plan o antinjemačkom savezu Pariza i Londona. Ako se tome doda da su i Sjedinjene Američke Države, nakon uloge koju su imale na Konferenciji u Versaju u kreiranju mira napustile Pariz, kao i da se Velika Britanija odrekla istorijske uloge tega u evropskim odnosima, francusko nastojanje da bude čuvar versajskog sistema, po svaku cijenu, nesumnjiv je dokaz da su pobjednici u ovom Velikom ratu na Konferenciji donijeli odluke o miru, ali ne i o njegovom sigurnom obezbjeđenju. Da su pojedine odluke Konferencije u Versaju bile volšebne i tragične, sa posljedicama za pojedine države i narode, najočitiji primjer je

12 12 Aрхивски записи sudbina nezavisne, međunarodno priznate Kraljevine Crne Gore, koja se u ovom ratu, na strani Antante borila do krajnjih mogućnosti i žrtvovala podnoseći velika ljudska i materijalna stradanja. Naime, nepoštovanje principa sadržanih u Vilsonovom programu 14 tačaka na Konferenciji, u tački koja se odnosila na pominjanje razloga obnavljanja Crne Gore, kao i zanemarivanje njenog zvaničnog učešća na Konferenciji, prilika su i mogućnost da se povodom ove stogodišnjice podsjete politički i diplomatski predstavnici zemalja pobjednica na stavove i odluke onovremenih njihovih kabineta prema Crnoj Gori i načinu njenog ulaska u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, bez prepoznatljivosti u političkom, nacionalnom, etničkom i kultorološkom smislu. Čini se stoga da obilježavanje Prvog svjetskog rata za Crnu Goru danas ima višestruko značenje. U rasvjetljavanju uloge Crne Gore u Prvom svjetskom ratu u naučnim istraživanjima i nastavnim programima ima razloga da novim saznanjima obogatimo postojeća i uklonimo preostala idejna, politička i naučna sporenja. Crna Gora, danas u punom nacionalnom, kulturnom, ekonomskom i političkom kapacitetu i potpunom međunarodnom kredibilitetu, stogodišnjicu Prvog svjetskog rata obilježava nizom medijskih, pedagoških, naučnih i političkih manifestacija, koje bi trebalo da traju tokom sve četiri godine podsjećanja na njegovo tok i rasplet na Konferenciji mira godine. Ovo je povod da se sagleda ukupnost crnogorskog učeća, posljedice ishoda po nju kao državu i okolnosti u kojima se crnogorski narod našao nakon Versajskog mira, u monarhističkoj Jugoslaviji, gubeći državni, nacionalni, vjerski i kulturni identitet. U tom cilju, programi vladinog Odbora za obilježavanje Prvog svjetskog rata i nastojanja školskih, naučnih i visokoškolskih ustanova i Akademije, uz odgovarajuće umjetničke sadržaje, prilika su da se ukupnost saznanja o Crnoj Gori u manifestacijama širom Evrope i svijeta uklope u sliku zbivanja, događanja i procesa o spoznanju značaja i posljedica Prvog svjetskog rata. To je istovremeno i mogućnost da istoriografsko i politikološko saznanje o ovom dijelu prošlosti Crne Gore služi za podsjećanje velikim evropskim narodima i državama na ponašanje

13 Црна Гора и Први свјетски рат 13 njihovih onovremenih vlada prema Crnoj Gori i njenom narodu koji je danas na putu kojem je svojom ukupnom prošlošću pripadao, Evropi. Uloga Crne Gore u Prvom svjetskom ratu Crna Gora je u Prvi svjetski rat ušla nakon kampanje nastale poslije atentata na austrougarskog prijestolonasljednika Franca Ferdinanda u Sarajevu 28. juna godine. U toj kampanji, optužbe na račun Srbije dovele su do ultimatuma i objave rata. Iako nije bila optužena za saučesništvo u Sarajevskom atentatu, Crna Gora je, nakon ultimatuma bečkog dvora Srbiji, stala na njenu stranu u skladu sa izjavom da Srbija može računati na bratsku i neograničenu pomoć Crne Gore, što je i potvrdila objavom rata Austro-Ugarskoj 6. avgusta godine. Kralj Nikola je uveo Crnu Goru u rat Proklamacijom kojom je pozvao narod na oružje za slobodu srpstva i jugoslovenstva. Time je uklonio sve sumnje da Austro-Ugarska i Italija mogu uticati na neutralno držanje Crne Gore u ovom ratnom konfliktu. Solidarisanjem sa Srbijom u izuzetno teškim okolnostima, kada je opstanak srpske nacije bio doveden u pitanje i kada se radilo o sudbini ne samo Srbije i Crne Gore, već i ostalih balkanskih i evropskih naroda, Crna Gora je, u skladu sa svojom ratnom i oslobodilačkom tradicijom, ispunjavala istorijsku dužnost. Mobilišući gotovo sve raspoložive vojne kapacitete, kralj Nikola je na osnovu zajedničkog plana o vođenju ratnih operacija Vrhovne komande Crne Gore i Srbije pratio ratna događanja na sektorima strategijske odbrane i ofanzivnih dejstava crnogorske vojske raspoređene na lovćenskom, hercegovačkom i sandžačkom frontu, kao i dijela vojske angažovane prema Albaniji. Crna Gora je ušla u rat sa vojskom umornom i nedovoljno oporavljenom od Balkanskih ratova, slabo naoružanom i neopremljenom za vođenje modernog rata. Angažovala je sve svoje za vojsku sposobno ljudstvo, tako da tokom rata nije mogla pristupiti većem popunjavanju vojnih formacija. Sa angažovanih na početku rata, njen ukupni

14 14 Aрхивски записи vojni potencijal kretao se do ratnika. Uz brojne teškoće, sa kojima se vojska suočavala na položajima zbog lošeg naoružanja i snabdijevanja, nesporazumi između kralja Nikole i Vrhovne komande u vođenju ratnih operacija, slaba pomoć od strane saveznika i sumnjičenje zvanične Crne Gore, kao i pogubna politička propaganda u vojsci i na frontu oko pitanja ujedinjenja Srbije i Crne Gore, doprinijeli su da ovo ratovanje i ukupno angažovanje crnogorske vojske dobije specifičan karakter. To je nanosilo velike štete borbenoj snazi ove vojske, rasute u dugom lancu od skoro 500 km, i dovodilo do povremenih potresa na pojedinim djelovima fronta. U ratnoj godini, kada je ratni napor Austro-Ugarske bio usmjeren na Srbiju, crnogorska vojska je u Sandžaku vodila uspješne operacije u prekograničnim zonama oko Rogatice, Višegrada i prema Sarajevu. I pored izuzetno teškog položaja u kojem se nalazila tokom ratne kampanje, crnogorska vojska je izvršila ratni zadatak koji je često bio i iznad njenih mogućnosti. U stalnim borbama sa premoćnim austrougarskim snagama, borila se na položajima od Foče, Goražda, Višegrada i Javora do Tare, Mojkovca, Berana i Čakora, držeći položaje u Hercegovini, na Lovćenu i prema Albaniji na frontu dugom oko 500 kilometara. Time se stanovništvo Crne Gore i Srbije našlo u uslovima života pod okupacijom unutar vojnih guvernemana. Rasplet ratnih zbivanja i događanja u Crnoj Gori nakon uvođenja vojne uprave, suočio je njeno stanovništvo sa brojnim iskušenjima usled neuspjelog organizovanja otpora. Prema istorijski verifikovanim podacima, crnogorska vojska je bila potpuno podređena operativnim ciljevima srpske Vrhovne komande. Ali, i pored toga što je ova crnogorsko-srpska saradnja na vojnom polju tokom i godine imala značajnih uspjeha, akcija zvanične Srbije na spoljnopolitičkom planu uporno je rušila ugled kralja Nikole i onemogućavala svaku, iole značajnu, političku i vojnu akciju crnogorske vlade u egzilu. Jedno od pitanja koje je stalno opterećivalo odnose između srpske i crnogorske vlade, odnosno njihovih suverena, bilo je pitanje unije, stalno prisutno i tokom ratne kampanje. Kako su predstavnici srpskog vojnog establišmenta (general B. Janković i pukovnik P. Pešić), prema

15 Црна Гора и Први свјетски рат 15 planu vojnih dejstava od polovine avgusta godine, imali faktički glavnokomandujuću ulogu u crnogorskoj vojsci, srpska vlada nije oklijevala da plan o ujedinjenju realizuje i u ratnim uslovima, polazeći od stava Rusije i sklonosti ne malog dijela Crnogoraca koji su ostvarivanje ovog svesrpskog interesa pretpostavili sopstvenoj državi. Naime, Rusija je bila zainteresovana za stvaranje ove zajedničke države koja bi stala na put prodiranju Austro- Ugarske. S tim u vezi je srpski poslanik iz Petrograda, krajem oktobra godine, javljao predsjedniku vlade Pašiću da ruski car i vlada stoje na našem gledištu o ujedinjenju Crne Gore i Srbije, saglasno stavu da će Rusija prema Crnoj Gori voditi politiku Srbije. Procijenjeno je da će biti bolje ako takva inicijativa bude potekla od same crnogorske vlade. Taj posao je povjeren predsjedniku crnogorske vlade Andriji Radoviću, koji je memorandumom o abdikaciji kralja Nikole trebalo da realizuje glavni dio plana o ujedinjenju. Kada je kralj Nikola takvu mogućnost odbio, a Radović podnio ostavku, sav dalji rad na ovom pitanju odvijao se preko Crnogorskog odbora za narodno ujedinjenje, kojim je rukovodio Andrija Radović. Ovaj Odbor, formiran u februaru godine i plaćan preko tajnog dispozicionog fonda srpske vlade, s ciljem da akciju oko ujedinjenja propagandno vodi u skladu sa Deklaracijom o ujedinjenju Crne Gore i Srbije i ostalih srpskih zemalja, izbjegavao je da koristi izraze Jugoslavija i Jugosloveni, zato što je Pašić smatrao da njegova ukupna aktivnost treba da ostane u okvirima rješavanja srpskog pitanja. Odbor se solidarisao sa Deklaracijom usvojenom od strane srpske vlade i Jugoslovenskog odbora na konferenciji održanoj na Krfu 20. jula godine. Ovom Deklaracijom bio je projektovan politički model buduće jugoslovenske države, u skladu sa ratnim programom Kraljevine Srbije, saopšten u Niškoj deklaraciji 7. novembra godine. Zvanični predstavnik Crne Gore na Krfsku konferenciju nije bio pozvan. Kako se u Deklaraciji izričito konstatuje da će se buduća država zvati Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca pod dinastijom Karađorđevića, pitanje dinastije Petrović se sudbinski poistovjetilo sa opstankom crnogorske države. Reagujući na takvu sadržinu, osporavanjem ove i drugih poruka sadržanih u njoj, crnogorska vlada i kralj Nikola su nastojali suzbiti širenje takve propagande o ujedinjenju i stvaranju zajedničke države.

16 16 Aрхивски записи Naime, učinak crnogorskog ratovanja u Prvom svjetskom ratu na odbrani Crne Gore i spašavanju srpske vojske od vremena njenog tragičnog odstupanja preko crnogorskih planina, u novembru i decembru godine, opterećuju tada posijane političke strasti oko pitanja ujedinjenja i evo nas i poslije skoro 100 godina zapitane raspetošću između ideala i stvarnosti. Samo teško dokučiva borba iza kulisa, koja izjednačava dinastiju i otadžbinu, mogla je iznjedriti onolika odricanja i žrtve naroda i vojske. Zato se i danas nameću pitanja: Kako je Crna Gora ušla u rat 1914? Kakva je saveznička pomoć Crnoj Gori činjena tokom i 1915? Što je značilo pokretanje pitanja ujedinjenja Srbije i Crne Gore u ratnim uslovima? Od kakvog je značaja bila strategijska zaštita i odbrana crnogorske vojske za vrijeme Drinske odbrane i zadržavanje neprijateljskih snaga na liniji Priboj Nova Varoš Novi Pazar u vrijeme povlačenja srpske vojske preko Crne Gore? Čemu onolika propaganda u sandžačkoj vojsci? Zašto je front na Lovćenu toliko mirovao, ako se znalo za njegovu defanzivnu ulogu i česta artiljerijska bombardovanja? Čemu stalna denuncijantska propaganda da je kralj u vezama sa austrijskim dvorom i da drži u džepu već potpisani tajni sporazum sa Austro-Ugarskom i čemu onolika kampanja oko zaposijedanja skadarske oblasti kojim se povodom, i u domaćoj i u međunarodnoj savezničkoj javnosti, izgradio metod osporavanja daljeg pružanja savezničke pomoći Crnoj Gori i stalno rušio politički kredibilitet kralja Nikole u vojsci, narodu i u inostranim diplomatskim i vojnim krugovima? Crna Gora i Srbija tokom ovog rata morale su se mnogo čega odreći, a što se dinastičkog pitanja tiče, ono je ostajalo otvoreno. I u ovom slučaju, kao uvijek kada se odlučuje o sudbini naroda, ideja, pokreta i stremljenja, sukobe podstiču lične zađevice, neraščišćeni računi i političke sujete. Tako rasprostranjene strasti usred bojne vreve među vojskom i stanovništvom stvarale su osjećanja beznađa i dezorganizacije i na frontu i u pozadini, gotovo tokom čitavog rata. Crnogorcima naviknutim da ginu za čast i ponos, ubijeđenim da uvijek treba dati život za slobodu i nezavisnu Crnu Goru i njenog vladaoca, teško je bilo prihvatiti, razumjeti i oduprijeti se navedenim prigovorima i optužbama. Vjerovali su starom kralju koji ih je znao na osobit način

17 Црна Гора и Први свјетски рат 17 podsjetiti da će, i kada za to nije bilo realne nade, njemu i Crnoj Gori Bog pomoći. Sa njim i njegovim prethodnicima Danilom, Njegošem i Petrom I svetim na kamenu i pustolinama stvarali su i stvorili državu koja je stasala u krug evropskih zemalja i postala prepoznatljiva po prkosu svakome ko je ugrožavao njene samobitnosti. Mojkovačka bitka i vojna kapitulacija Crne Gore Mojkovačka bitka, kao završni čin tromjesečnih danonoćnih borbi koje je vodila crnogorska vojska u prostoru Sandžaka od oktobra do januara godine, pobuđuje i danas pažnju i interesovanje istoričara, književnih i umjetničkih stvaralaca. Ovaj događaj, izložen sudu vremena i ćudljivim naučnim, književnoumjetničkim, vojnim i političkim procjenama, opominje upitanošću da li su napori jednog pokoljenja koje se nesebično žrvovalo za opšte ciljeve ocijenjeni shodno učinku podnijetog napora i da li njihove sjene i danas mirno počivaju u hramu zajedničke golgote Crne Gore i Srbije u Prvom svjetskom ratu. Mojkovački ratnici se, sustopice vremenu koje odmiče, izlažu javnosti svojom ljepotom i tragičnošću, razmeću i prkose, postajući mit i stvarnost istovremeno. Ne zna se, zapravo, gdje u ovom događaju prestaje istorijsko, a počinje epsko, i ima se utisak da je, s obzirom na tragičan ishod, epsko skoro potisnulo istorijsko. Prilika je da se ukratko osvrnemo na događaje u kojima je crnogorska vojska u Sandžaku, pod najtežim ratnim uslovima, sa uspjehom izvodila sve povjerene vojne aktivnosti tokom i godine. Tako je u vrijeme Cerske bitke, avgusta godine, dobila zadatak da obezbijedi posebno pravac kroz Sandžak preko kojeg su austrougarske jedinice mogle ugroziti bok i pozadinu srpske vojske. Za vrijeme ove operacije, ona je sa oko vojnika uspješno zadržavala neprijatelja na sandžačkom, hercegovačkom i lovćenskom dijelu fronta, oko neprijateljskih vojnika. Zatim su, od polovine septembra do polovine novembra 1914,

18 18 Aрхивски записи u vrijeme Drinske operacije, oko dvije trećine crnogorske vojske, u kooperaciji sa užičkom vojskom izvršile više udara u desni bok i pozadinu Šeste austrougarske armije u jugoistočnoj Bosni. U završnim operacijama ratovanja na Drini, crnogorska vojska je imala naspram sebe oko austrougarskih vojnika, potpuno premoćnih i u artiljerijskom naoružanju. Ove operacije crnogorskih i srpskih snaga u jugoistočnoj Bosni dovele su do četrdesetodnevnog zastoja austrougarske ofanzive na drinskom pravcu. Za vrijeme Kolubarske bitke, početkom godine, osnovni zadatak crnogorske vrhovne komande bio je da vojnim snagama štiti lijevi bok i pozadinu glavnine srpskih snaga, kao i da očuva stanje na svojim frontovima. Angažovanjem sandžačke odbrane u zaustavljanju prodora neprijateljskih snaga pravcem Višegrad Priboj i ovaj zadatak bio je izvršen. U vrijeme Makenzenove ofanzive na Srbiju, od početka oktobra godine, crnogorska vojska je imala zadatak da ratnim djelovanjem privuče dio austrougarskih snaga na prostoru od ušća Lima u Drinu do Jadranskog mora. Time je glavni teret ratnih stradanja pao na odbranu u Sandžaku. Usljed povlačenja srpske vojske u pravcu Kosova Polja, ovaj dio vojske dobijao je nove, sve teže odbrambene zadatke: da produži front od ušća Lima do Višegrada, zatim od Višegrada preko Kokina Broda do planine Javor, a potom od ušća Lima do Javora (u dužini od oko 100 km), s tim da spriječi upad kroz Sandžak austrougarskim snagama. Uporedo sa ovim, imala je obavezu da zatvara pravce dejstava kojima su austrougarske snage namjeravale prodrijeti u rejonu Sjenice, Nove Varoši, Pljevalja, kao i na pravcima prema Nikšiću, Cetinju i Baru. Prema tome, uloga crnogorske vojske svedena je na obezbjeđivanje povlačenja srpskim trupama ka Kosovu i Metohiji, posebno lijevog boka i pozadine ne samo iz Bosne i Hercegovine, već i iz jugozapadnog dijela Srbije dolinama Ćehotine i Zapadne Morave. U vrijeme povlačenja srpske vojske kroz Crnu Goru ka Skadru i Albaniji, zadatak crnogorske vojske bio je da na liniji Gusinje Plav Čakor Rožaj rijeka Tara Krstac Grahovo Lovćen Jadransko more, obezbijedi povlačenje I, II i III srpske armije i odbrane Beograda. Njena uloga sastojala se u zatvaranju pravaca neprijateljskog dejstva koji su mogli doći: od Šalje ka Skadru, od Peći ka Plavu i Andrijevici, dolinama

19 Црна Гора и Први свјетски рат 19 rijeka Lima, Uvca, Ćehotine, Tare i Zete, kao i pravca preko Lovćena i duž Jadranskog mora ka Baru i Skadru. Odbranom svih navedenih pravaca obezbjeđivala se komunikacija Peć Andrijevica Podgorica - Skadar, kuda se povlačila srpska vojska preko Crne Gore ka Skadru i Lješu. U ovo vrijeme, oko pripadnika crnogorskih snaga imalo je protiv sebe austrougarske jedinice jačine oko ljudi sa premoćnom ratnom tehnikom, procijenjenom 1:7. Srpska vojska se prilikom povlačenja našla u kritičnoj situaciji. Bez dovoljno hrane, municije i teškog naoružanja, u uslovima krajnje iscrpljenosti povlačila se, po rđavom zimskom vremenu, lošim i besputnim prostorom Crne Gore. Upravo u to vrijeme, crnogorska vojska odigrala je ulogu strategijske zaštitnice uz velike žrtve i stradanja. Time su, uspješno okončane dvomjesečne operacije zaštite lijevog boka srpske vojske i njenog povlačenja preko Crne Gore. Od vremena opšteg napada austrougarskih trupa na Crnu Goru 5. januara godine, crnogorska vojska je imala zadatak da brani front čija se dužina, prema zvaničnim vojnim procjenama kretala oko 500 km. Treća austrougarska armija je otpočela sa jednovremenim ofanzivnim napadima na sandžački, lovćenski i hercegovački front. U vrijeme ovog napada, glavnina crnogorske vojske bila je raspoređena na liniji Plav Čakor Berane Mojkovac u navedenoj ulozi čuvanja odstupnice srpskim snagama. Naime, svi prethodno navedeni podaci, prema knjizi Rat Srbije i Crne Gore 1915, poslužili su autorima da između ostalog konstatuju: Crnogorska vojska, koja je od 20. decembra prepuštena sebi, stajala je nepomična kao stijena kod Berana, Mojkovca, duž Lima, Tare i u dolini Dečanske Bistrice. Ona je odolijevala napadu najboljih trupa koje su austrijskoj Trećoj armiji dodijeljene na Balkanu. Poslije Glasinačke bitke i danonoćnih borbi na Drini, Javoru, Karađorđevom šancu, kod Berana i po Rugovi, Mojkovačka bitka bila je svojevrsni epilog koji po mnogo čemu podsjeća na termopilsku epopeju. Ovo utoliko prije čini njenu epsku dimenziju ubjedljivom i jasnom, svodeći je na svevremeni smisao božićnih dana, gdje se na Lovćenu i Mojkovcu mirboža i razgovor vodi i gine se Hristos da se rodi. Ovdje pjesnik vojničko raspoloženje zakletvom kazuje:

20 20 Aрхивски записи Ukrstiše puške i barjake/ a staviše ruke na badnjake/... da se neće izdat kod Mojkovca/ dok jednoga traje Crnogorca. Zagledani u Lovćen svoj Olimp, u iščekivanju juriša, do njih su stizale svakojake loše vijesti, prerano i neodmjereno poslate o padu Lovćena, ali oni i dalje čuju sveta zvona Cetinjskog manastira čija jeka, kako pjesma kaže, do nebesa seže/ a kameno more odliježe. Tog Božića na Cetinju je bilo tužnije i beznadnije nego ikad ranije. U takvoj situaciji ni narodni pjevač nije bio kadar da glasom gusala, kako je uobičajeno, najavi: Sve se danas na Cetinje slilo/ pred njima je vladika Danilo/ koji vazda na nebesa slavi, Badnje veče i Božić krvavi. Smisao planiranog austrougarskog napada na položaje crnogorske vojske u dane Božića i smrtno ogrješenje neprijatelja, koji sve podređuje faktoru iznenađenja, odgovara stihovima: Jer će ove vitlejemske noći/ Crnogorci na Golgotu poći. I dok Cetinje, sveti grad njihovih predaka tone u noć s lovćenskih vidika, jer Balkan tama pritiska, serdar Janko Vukotić, komandant sandžačke crnogorske vojske, svojim jedinicama javlja da je povlačenju uz stalne borbe došao kraj i da su mojkovačka vrata i odbrana Berana posljednja odbrana. U to je siguran i njegov vojvoda Lakić Vojvodić, govoreći: Ja u ime ovijeh junaka švapskoj sili ne bi se pomaka/ jer još nama nije nemoguće/ stati protiv sile svemoguće/ samo treba srce i pregnuće. Prepuštena sebi i lišena svake savezničke pomoći, krajnje iscrpljena i gladna crnogorska vojska sačekala je napad austrougarskih trupa na svim djelovima fronta. O odbrani i opstanku Crne Gore brinuli su samo i jedino Crnogorci. Prikovani za granične položaje, stajali su raspeti između mitske prošlosti o nepobjedivosti i stvarnosti koja im nije davala nikakvu nadu na uspjeh. Koncentrični napad III austrougarske armije s mora, od Kotora ka Lovćenu i Cetinju, od Hercegovine ka Nikšiću i ka Mojkovcu i Beranama, gdje se premoć u ljudstvu i naoružanju nije mogla ničim nadoknaditi, označio je početak agonije gladnih i sudbinom Srbije smućenih crnogorskih ratnika. Čudno je da je u takvim okolnostima crnogorska Vrhovna komanda sudbinu na svim ratištima prepustila snalažljivosti samih komandanata i pritom

21 Црна Гора и Први свјетски рат 21 potpuno previdjela značaj odbrane Lovćenskog fronta. Jedino se u takvoj ulozi snašao daroviti i vojsci omiljeni komandant sandžačke crnogorske vojske serdar Janko Vukotić, koji je uočio strategijski značaj mojkovačkog pravca i odlučio da ga po svaku cijenu brani i odbrani protivnapadom. I dok su se austrougarske trupe sa hercegovačkog i lovćenskog pravca približavale Cetinju, sluteći skoru propast Crne Gore, na mojkovačkim kosama, u vrijeme božićnih dana 6. i 7. januara godine, vodila se ogorčena bitka u kojoj su pojedini položaji više puta prelazili u ruke jedne ili druge strane, da bi na kraju mojkovačka vrata ostala pod kontrolom branilaca I sandžačke divizije. Situacija na frontovima 6. januara godine, prema depeši delegata srpske vrhovne komande pri crnogorskoj vrhovnoj komandi izgledala je ovako: 1) Kod sandžačke vojske: neprijatelj preduzeo energičan napad na cio severni i istočni dio njenog fronta od Nefer-Tare Rugova. Napad izvršen najvećom žestinom prema mojkovačkom odseku, a tako isto neprijatelj je energično napadao pravce Suhi do Berane i Rožaje Berane... U borbi vođenoj ceo dan bilo je velikih gubitaka sa obe strane, naročito neprijateljske. Borba je prestala pred noć, ali je noćas ponovo produžena. Do sada su održani svi položaji u crnogorskim rukama... 2) Na frontu hercegovačkog i lovćenskog odreda artiljerijska borba bez rezultata. Telegrafskom depešom javljeno je o situaciji na frotovima 7. januara ovako: 1. Kod sandžačke vojske: a) na severnom delu njenog fronta celog dana samo artiljerijska vatra, b) na severoistočnom delu ovog fronta, na mojkovačkom pravcu, crnogorske trupe preduzele su napad na neprijatelja. Kod Lepenca borba je bila ogorčena, neprijatelj se branio uporno. Pojedini položaji prelazili su više puta iz ruke u ruku. Svi su ostali u crnogorskim rukama. Obostrani gubici su osetni. Na pravcu Rožaj Berane i Suvi do Berane neprijatelj je vrlo energično napadao ceo dan i brojno nadmoćniji uspeo je da zauzme položaj Turjaka. Crnogorske trupe povukle su se na položaj na lijevoj obali Lašnice. Na pravcu Peć Rugovo, neprijatelj je energično napadao kod Kućišta, ali su svi njegovi napadi odbijeni. 2. Kod Hercegovačkog i Lovćenskog odreda neprijatelj počev od 7 časova ujutru

22 22 Aрхивски записи sve do mraka otvarao je jaku artiljerijsku vatru po svim položajima duž oba fronta, a naročito na odsjeku Velište Gomilice. Tokom 8. januara, od 6 časova ujutru nastavljene su žestoke borbe na svim frontovima. Već sledećeg dana javljeno je da su Austrijanci na pravcu Kotor Lovćen Cetinje, pored Kuka koji su sinoć osvojili, zauzeli i položaje Babljak i Majstori. Ovim se agonija lovćenskih branilaca, gladnih, onemoćalih i zbunjenih stalnim artiljerijskim napadima, privodila kraju. U izvještaju kojim se konstatuje da se na Lovćenski odred više ne može računati, naglašava se opasnost od prodora austrougarskih trupa od Bara ka Ulcinju i Bojani. Na osnovu ovog uputstva, srpska vrhovna komanda molila je da se ubrza ukrcavanje i u zahtjevu francuskom generalu Mondeziru se napominje: Pad Lovćena imaće nesagledive posledice za situaciju naše vojske kod Skadra, a naročito na operaciju ukrcavanja u Medovi. Prema tome, odbrana sa beransko-mojkovačkog i lovćenskog pravca svakako je omogućila konačno izvlačenje preostalih djelova srpske vojske s prostora Crne Gore i njeno dalje ukrcavanje na savezničke brodove u Medovi i ka Draču. Sudbina Crne Gore prema procjenama diplomatskog predstavnika Srbije na Cetinju, Ljubomira Mihajlovića, u izvještaju od 10. januara godine, izgledala je ovako: Moj utisak je da Crna Gora neće moći zadržati prodiranje neprijatelja, osim da traži neki aranžman sa Austro- Ugarskom. Ako ne bude ovo moguće onda ne ostaje drugo nego tražiti mir ili kapitulirati. Kralj crnogorski nema mogućnosti rešiti se na korak na koji smo se mi rešili, jer bi se crnogorska vojska sva rasturila i kralj bi ostao sam sa vladom. Kako je u crnogorskoj vojsci sve bilo odlučeno činom ulaska u rat, serdar Janko Vukotić je u ime svojih regularnih jedinica i dobrovoljaca, obučenih za sve oblike borbe, i vojske plemenskih prvaka vasojevićkog, durmitorskog, moračkog, rovačkog i kolašinskog kraja, glasniku generala Keveša odgovorio da ne misli više ni pod borbom uzmicati. Pripremio je jedinice za protivnapad i povratak izgubljenih položaja Uloševina, Bojna njiva i kota Stoga glasniku poručuje: Čekamo ih na Tari rijeci/ i kod Lima bićemo pred njima./ Ne damo im Mojkovac da vide/ pa car Josip da pred njima ide. Ovim hiperbolama pjesmotvorac Radovan

23 Црна Гора и Први свјетски рат 23 Bećirović izražava bit crnogorskog ratničkog mentaliteta. On, zapravo, na mojkovačkom primjeru, gradi mit sluteći propast Crne Gore. Njegov sjajni deseterac o junacima Mojkovačke bitke i političkoj sudbini Crne Gore u ovom ratu, upravo je onaj vilin vijenac koji se sa vrha Bjelasice rasplijeće u beskrajne vilinske tužbalice. Potrebno je ovim povodom, sa ove vremenske distance, bez gnjeva i pristrasnosti, ovoj mitskoj strani mojkovačke epopeje dati što je moguće jasniju i potpuniju istorijsku dimenziju. Ima dovoljno podsticaja i za epsko i za istorijsko. Da ne bi mitsko nadvladalo istorijsko i kao nerealno urušilo stvarno, da bi pobjeda pripala realnom i racionalnom, istoričari se moraju još više pozabaviti temama iz ciklusa Crna Gora u Prvom svjetskom ratu. Mojkovačka bitka svojevrsna je epopeja, sva u istoriji i legendi, kao u starinskoj hronici i priči o kraju jednog kraljevstva i kralja koji je, čineći što je znao i mogao, možda propustio priliku da se na ratištu vjenča s prošlošću svog naroda. Poslije sloma Srbije, napadnuta na cijelom frontu, crnogorska vojska je doživjela krah od premoćnog neprijatelja. Njena vlada i kralj su potražili spas kod saveznika, nakon neuspjelih pregovora o zaključenju mira i odbijanja kralja Nikole da potpiše kapitulaciju. Saveznici i Crna Gora Ratni napori Crne Gore, započeti klasičnom objavom rata Austo- Ugarskoj monariji 6. avgusta godine, učešćem i stradanjem na strani sila Antante (Francuska, Rusija i Velika Britanija), okončani su vojnom kapitulacijom 21. januara godine. Odlaskom u egzil, izbjegnuta je politička kapitulacija. Dolaskom u Francusku, crnogorska vlada i kralj Nikola I Petrović nastavili su, u Neiu kod Pariza, političku i diplomatsku saradnju sa velikim saveznicima, uz njihovu pomoć i razumijevanje za nastale okolnosti u kojima su pomagani njihovi ratni napori sa uvjerenjem da će po povratku nastaviti sa obnovom u ratu porušene zemlje. Međutim, i pored mogućnosti potpunog saznanja kako je Crna Gora ušla u rat i kakve su žrtve podnijeli vojska i stanovništvo tokom rata i u uslovima okupacije,

24 24 Aрхивски записи vlade savezničkih zemalja Francuske, Velike Britanije i SAD, u stvorenim uslovima za oslobađanje prostora Crne Gore, nijesu obezbijedile povratak ni vladi ni kralju zbog kalkulantskih procjena u vezi sa političkim i vojnim stanjem, stvorenim nakon odluka usvojenih na skupštini u Podgorici izglasavanjem odluka o ujedinjenju Crne Gore i Srbije, zabranom povratka kralju Nikoli i stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pod dinastijom Karađorđevića. Time su crnogorska vlada u egzilu i kralj Nikola I Petrović, uoči i tokom Konferencije mira u Versaju, prinuđeni da bez zvaničnog predstavnika Crne Gore, u svojstvu prazne stolice, prate zbivanja na Koferenciji bez mogućnosti da na njih utiču. Štoviše, učešće delegacije Kraljevine Srbije na ovoj konferenciji, u svojstvu delegacije države u stvaranju (Kraljevine SHS), sa stavovima koji od Konferencije na Krfu (20. jun 1917) isključuju dinastiju Petrović Njegoš i bore se protiv bilo kakvog mjesta i uloge Crne Gore u političkoj viziji Kraljevine SHS, tumačeno je od strane sila pobjednica shodno pragmatičnim interesima predstavnika njihovih vlada na ovom skupu u Versaju. Kraj Prvog svjetskog rata Crna Gora je dočekala okupirana od savezničkih snaga francuske, engleske, italijanske, američke i srpske vojske. Uzaludnim su se pokazala uvjeravanja ministra inostranih poslova Francuske (Pišona) kralju Nikoli, data 4. novembra godine, u kojima se, pored ostalog, navodi da trupe pod komandom generala Franš d Eperea neće ništa propustiti da bi obezbijedile da se u vašoj Kraljevini održi red i da će poštovati ustavne vlasti i slobodu crnogorskog naroda. Savezničke jedinice na prostoru Crne Gore, nakon austrougarske kapitulacije, bile su raspoređene tako da su francuske jedinice bile u Kotoru, Baru, Virpazaru, kod Cetinja i prema Nikšiću, italijanske u Ulcinju, Baru, Virpazaru i Kotoru, engleske u Virpazaru, američke prema Cetinju, Podgorici i Kotoru, a srpske, koje su bile najbrojnije, po unutrašnjosti Crne Gore. Iako pod savezničkom komandom francuskih generala (Venela i Taona), sve ove jedinice su djelovale shodno politici svojih vlada, miješajući se u unutrašnja pitanja Crne Gore. Na taj način se stanje u Crnoj Gori u ovim uslovima reokupacije dodatno komplikovalo očekivanjem povratka crnogorskog

25 Црна Гора и Први свјетски рат 25 suverena i dijela crnogorske vojske u egzilu. U takvim okolnostima, srpske jedinice su na osnovu saglasnosti francuske vojne komande imale znatnu slobodu djelovanja u sprovođenju politike ujedinjenja i odluka Podgoričke skupštine. Crnogorska vlada se nakon odluka Ženevske konferencije (6-9. novembar) oglasila 11. novembra saopštenjem da...crna Gora želi i teži da joj isto kao i braći jugoslovenskoj, uz njih i sa njima, svanu dani srećne budućnosti, u trijumfu prava, pravde i slobode. Nažalost, ovaj glas vlade u egzilu niko nije više slušao, a data obećanja su brzo zaboravljena. Glavni akteri Konferencije u Versaju Crnoj Gori su namijenili diplomatsku praznu stolicu, čekajući da događaji na terenu pruže mogućnosti za realizovanje datih obećanja. Nacionalni romantizam crnogorskog suverena nije imao nikakvog izgleda u sudaru sa političkim pragmatizmom Nikole Pašića, utemeljenim na realnim interesima srpske kraljevske vlade. Izložena unutrašnjim raskolima i spoljnim pritiscima, Crna Gora se, uprkos ratnim naporima i ogromnim žrtvama, našla na margini istorije. Uzaludni su bili brojni protesti crnogorskog suverena, pa i ono obraćanje Jugoslovenima početkom oktobra godine, u kome kaže: Braćo, sa najvećim zanosom, radošću i oduševljenjem svečano izjavljujem da želim a uvjeren sam da istu želju ima i sav moj vjerni narod u Crnoj Gori da i naša mila Crna Gora bude sastavni dio Jugoslavije, da časno uđe u jugoslovensku zajednicu, kao što je časno i do kraja za nju ratovala i stradala. Želim, da se složno i bratski uredimo u jugoslovensku konfederaciju, u kojoj će svak sačuvati svoja prava, svoju vjeru, uredbe i običaje, i u kojoj niko neće smjeti nametati prvijenstvo, već svi da budemo jednaki u čednim njedrima majke Jugoslavije, te da svak bratski i složno radi na njenom napretku i veličini u društvu slobodnih i prosvijećenih naroda. Ipak, čini se da je političku sudbinu Crne Gore u znatnoj mjeri odredila odluka Velike masonske lože u Parizu u oktobru godine, kojom je podržano pripajanje Crne Gore Srbiji. U vezi s tom odlukom Evgenije Popović, tadašnji predsjednik crnogorske vlade u egzilu, kao član ove masonske lože, nakon uzaludnih protesta i molbi da do nje ne dođe,

26 26 Aрхивски записи pasivizirao se poslije izložene spremnosti lože da podrži stvaranje zajedničke jugoslovenske države. Ćudljivi diplomatski i politički krugovi Pariza, Londona, Rima i Vašingtona, kojima su se vlada u egzilu i kralj Nikola uporno obraćali za razumijevanje i pomoć, suzdržavali su se i oklijevali u preduzimanju mjera, ostajući pri datim izjavama i obećanjima o obnavljanju crnogorske države u skladu sa Vilsonovim programom 14 tačaka, kojim se od Konferencije traži obnavljanje Belgije, Srbije i Crne Gore. Prilika je da se podsjetimo da je Konferenciji na Krfu godine prethodila izjava regenta Aleksandra po povratku iz Francuske 20. aprila u kojoj se napominje: Naši moćni saveznici i prijatelji... cijeneći nebrojene žrtve srpskog naroda i priznajući mu zrelost i sposobnost za državni život i kulturni razvitak, voljni da nas u ovoj velikoj borbi složno pomognu, da Srbiju stvorimo velikom, te da obuhvati sve Srbe i Jugoslovene, da je učinimo silnom i moćnom Jugoslavijom, koja će opravdati do sada prinijete žrtve i odgovoriti zahtjevima novoga doba, koja će nastati po svršetku ovog velikog i krvavog evropskog rata. Iza toga uslijedio je Pašićev memorandum Ministarskom savjetu na zasijedanju početkom januara godine, u kojem je cetinjski dvor optužen da se odvojio od Srbije i saveznika u mjeri koja je otvorila pitanje političkog smisla opstajanja Crne Gore kao zasebne države u vrijeme kada je pokrenuto pitanje ujedinjenja. Protesti kralja Nikole i vlade u egzilu protiv usvajanja Krfske deklaracije koja je monarhijski tron budućoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca povjerila dinastiji Karađorđevića, ostali su bez rezultata. Iako je i prije odlaska u egzil često suočavan sa propagandom u vojsci da je Crna Gora samo dio buduće Velike Srbije i da će se na taj način ostvariti pitanje unije, u novonastalim okolnostima, on je pomno pratio ratna i politička zbivanja, vjerujući da će u svakom budućem rješenju zajedničke države Crna Gora imati svoje mjesto i biti pitana u donošenju konačnih rješenja. Vjerovao je savezničkim obećanjima, iako je njegova glavna zaštitnica Rusija rukovođena svojim interesima, zaboravila na Crnu Goru i okrenula se većem i prosperitetnijem partneru na Balkanu Srbiji. Od vremena Februarske, a potom i Oktobarske revolucije, Rusija i da je htjela, više

27 Црна Гора и Први свјетски рат 27 nije mogla pomoći Crnoj Gori. Austro-Ugarska je bila spremna jedino da podstiče i podrži suparništvo između Srbije i Crne Gore, upozoravajući Beograd i Cetinje da Beč ne može mirno posmatrati ujedinjenje Srbije i Crne Gore, jer to bi kvarilo ravnotežu na Balkanu. Pritom je razmišljanje o trijalističkom preuređenju monarhije uključivalo i ove države u njen budući sastav, što je i postignuto u ratnim uslovima. Francuska vlada se izjavom od početka novembra obavezala da savezničke vojne vlasti, kada budu ušle u Crnu Goru, ne bi mogle da usvoje neki drugi stav osim priznanja zakonite vlasti kralja Nikole. U tom smislu je predsjednik francuske vlade obećao kralju Nikoli da će trupe pod komandom generala Franš d Eperea poštovati ustavne vlasti kao i slobodu crnogorskog naroda. Predsjednik Republike Poenkare obećao je crnogorskom suverenu da može biti siguran da vlada Republike neće pristati ni na kakav pokušaj koji bi imao za cilj vršenje pritiska na volju crnogorskog naroda. Italiji je odgovaralo očuvanje status kvo-a na Balkanu, a ako do ujedinjenja sa Srbijom dođe, da ono bude što kasnije. Velikoj Britaniji, koja se tradicionalno suprotstavljala ideji stvaranja velike slovenske države na Balkanu, naročito ako bi bila pod pokroviteljstvom Rusije, odgovaralo je stanovište da Belgija, Srbija i Crna Gora treba da budu obnovljene. Pitanje Crne Gore bilo je predmet rasprave u Gornjem domu engleskog Parlamenta. Američki predsjednik Vilson, u depeši kralju Nikoli od kraja juna godine, napominje: Nadam se da će Vaše Veličanstvo i crnogorski narod imati povjerenja u odluku Sjedinjenih država da se zauzmu prilikom konačne pobjede, koja je neminovna, da integritet i prava Crne Gore budu obezbijeđena i priznata. Međutim, uprkos takvim očekivanjima, dolazak savezničkih vojnih snaga nakon Solunskog fronta u Crnu Goru i prepuštanje inicijative srpskoj vojsci, zapečatili su sudbinu povratku kralja Nikole i stvaranju uslova da crnogorski narod pod ravnopravnim uslovima odluči o ulasku u zajedničku jugoslovensku državu. Naime, rasplet političkih zbivanja u vezi ulaska Crne Gore u državu Srba, Hrvata i Slovenaca, nakon odluka usvojenih na Podgoričkoj skupštini o detronizaciji dinastije Petrović-Njegoš i ujedinjenju

28 28 Aрхивски записи Crne Gore sa Srbijom, imao je za posljedicu tragična događanja poznata pod nazivom Božićna pobuna. U iščekivanju raspleta događaja tokom Konferencije u Versaju, nakon priznavanja novostvorene države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca od strane Francuske, Engleske i SAD, srpske vojne snage su se transformisale u jugoslovenske i kao legalna vojska ostale u Crnoj Gori. Savezničke jedinice su shodno takvim odlukama, pripremajući prekid diplomatskih odnosa sa Crnom Gorom odlazile prvo engleske i američke aprila 1919, a potom francuske do marta i italijanske do juna godine. Tako se desilo da umjesto uspostavljanja reda, mira i uslova za legalno izjašnjavanje crnogorskih građana o novostvorenoj državi, shodno obećanjima koja su njihovi politički i vojni predstavnici davali tokom rata i u vrijeme Konferencije, Crna Gora ostane u građanskom ratu sa dubokim i tragičnim posljedicama. Na taj način se može konstatovati tačnost onih ocjena koje su izrečene od brojnih političkih, diplomatskih i naučnih poslenika da je ukupna sudbina Crne Gore u Prvom svjetskom ratu i nakon njega žrtvovana interesima vlada velikih sila i Kraljevine Srbije. Uprkos velikim ljudskim i materijalnim žrtvama, podnijetim za sopstvenu odbranu i ciljeve savezničke Antante, Crna Gora je u pravom smislu riječi bila žrtvovana političkim i strategijskim interesima sila pobjednica u Prvom svjetskom ratu. Posljedice Prvog svjetskog rata po Crnu Goru Iako velike sile nijesu priznale odluke Podgoričke skupštine, one su postupno, pod presudnim uticajem domaćina konferencije Francuske, prihvatale strategijske, političke, ekonomske i druge razloge delegacije Kraljevine Srbije, kojima se opravdavalo ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom i stvaranje Kraljevine SHS. Na taj način je Crna Gora, bez mogućnosti da sama odluči o načinu ujedinjenja, politički nestala sa karte Evrope. Nestajanje Crne Gore kao države, koja se među balkanskim i evropskim narodima prepoznavala po svom državnom i nacionalnom subjektivitetu,

29 Црна Гора и Први свјетски рат 29 imalo je teške i trajne posledice, jer se takvim urastanjem u novostvorenu državu radilo o gubljenju njenog državnog, političkog, nacionalnog i kulturnog identiteta. Sumnje, optužbe, pritisci, ucjene i nerazumijevanja crnogorske vlade i njenog suverena tokom ratnih događanja i za vrijeme austrougarske okupacije, sveli su učešće Crne Gore na Konferenciji mira u Versaju na diplomatsko pitanje prazne stolice. Uzaludne su bile molbe, objašnjenja i pozivanja na Vilsonov program od 14 tačaka kojim se, pored Belgije i Srbije, govorilo i o obnavljanju Crne Gore. Bezuspješna su bila i nastojanja da se u stavovima i ponašanjima srpske vlade i delegacije na Konferenciji mira u Parizu prepoznaju namjere sprovođenja odluka Podgoričke skupštine od 26. novembra godine. U Prvom svjetskom ratu Crna Gora je imala velike ljudske i materijalne gubitke. Mobilisala je oko 25% stanovništva. Od oko vojnika, u ratu je poginulo ili umrlo od rana u zarobljeničkim logorima oko vojnika. To je činilo 10% njenog stanovništva ili 20% muške populacije, odnosno 40% mobilisanog ljudstva. Do velikih gubitaka civilnog stanovništva došlo je usled represalija okupatora, slabe ishrane, bolesti i velikog mortaliteta tokom ratnih godina. Oko građana Crne Gore prošlo je kroz logore u Austro-Ugarskoj i Albaniji. Prema zahtjevu za ratnu odštetu podnijetom Mirovnoj konferenciji u Parizu, materijalni gubici su procijenjeni na 723 miliona franaka. Rezime Istraživački potpunija i obuhvatnija naučna elaboracija teme Crna Gora i Prvi svjetski rat, neodložna je potreba današnje Crne Gore koja ima sve uslove valorizovanja državnog, nacionalnog, ekonomskog i kulturnog identiteta i integriteta svoje prošlosti. Ova godišnjica je istovremeno prilika i mogućnost da se po istorijskom pravilu istraže i analiziraju, bez gnjeva i pristrasnosti, onovremene državne, političke i međunarodne prilike radi, što je moguće preciznijeg, tumačenja svih okolnosti u donošenju odluka, u ratnim i mirnodopskim uslovima, u cilju i po mogućnosti revalorizacije rješenja, mišljenja i pogleda koji i danas opterećuju i sputavaju želju za što potpunijim i tačnijim saznanjem tog dijela crnogorske prošlosti. Ovo utoliko prije što su posljedice urušenih identiteta

30 30 Aрхивски записи (državnog, nacionalnog i individualnog) u smislu prava na samoopredjeljenje, imale teške posljedice po stanovništvo Crne Gore. Isto tako, povratak ovih osporavanih prava i vrijednosti, započet u Jugoslaviji Ustavom Crne Gore iz 1946, popisom stanovništva iz i posebnostima na osnovu Ustava iz godine, kao i u Saveznoj Republici Jugoslaviji i Zajednici Srbija i Crna Gora, do konačne obnove punog međunarodnog suvereniteta i kredibiliteta godine, označava istorijski put kojim se prošlo do statusa koji je Crna Gora imala do godine.

31 Жаре, Наталис, Далмас: Три тестамента барских патриција UDK (497.5) 14/15 Savo MARKOVIĆ ŽARE, NATALIS, DALMAS: TRI TESTAMENTA BARSKIH PATRICIJA U DUBROVNIKU (XV-XVI V.) Sažetak: Testamenti iz 1421,1459. i godine, koji se čuvaju u Državnom arhivu Dubrovnika, a koji predstavljaju posljednje izjave volje trojice barskih patricija, sadrže višestruke manifestacije materijalnog statusa, kulturnih dometa, staleškog identiteta, politike i strategija nobiliteta, a posebno njegovih duhovnih težnji, odslikavajući u značajnoj mjeri kompleksnost komponenti privatnog i javnog života na prijelazu iz srednjovjekovlja u rani novi vijek. opat. Ključne riječi: Bar, patricijat, Žare, Natalis, Dalmas, testamentarno nasljeđivanje, ŽARE, NATALIS, DALMAS: THREE TESTAMENTS OF BARS PATRICIANS IN DUBROVNIK XV XVI CENTURY Summary: Testaments from 1421, and are kept in the State Archive of Dubrovnik, that represent last will statements of the three bars patricians. They contain multiple values of material status, cultural reach, class identity, policy and strategy of nobility, especially their spiritual tendencies which reflect the complexity of private and public social life from medieval century to early new medieval. Keywords: Bar, Patricians, Žare, Natalis, Dalmas, testament s heritage, abbot.

32 32 Aрхивски записи Društvena i kulturna istorija, posebno povjesnica pojedinih socijalnih grupa i njihovih mentalnih reprezentacija, slika i memorija koje su o sebi ostavile, navlastito se obogaćuje prozopografskom analizom, sistematičnom obradom neobjavljenih arhivskih izvora i kritikom istoriografskih tekstova. Proširivanjem postojećih saznanja novim podacima i interperetacijama, pruža se mogućnost inoviranja postojeće povijesne perspektive. Arhivske isprave su od posebne važnosti, jer se upravo bogatstvom činjenica koje sadrže, izuzetnošću pojedinih istorijskih dokumenata, stvaraju pretpostavke za njihovo tješnje povezivanje s izvorima različite tipologije i za nadvladavanje dosegnutih dometa istoriografskih saznanja. Tri testamenta pripadnika barskih patricijskih rodova Žare (Zare), Natalis (Nale), Dalmas (Darmasso), koji se nalaze u dubrovačkom arhivu, nastali u razdoblju godine, svaki na svoj način odslikavaju mentalitet društva raslojenog po staležima, donoseći dragocjene podatke za praćenje istorije i strukture patricijata, 1 kao i srodničke i profesionalne povezanosti s drugim plemićkim i ostalim porodicama, pojedincima i institucijama. Dokumenti koje su Barani sačinili na području Dubrovnika, usljed ograničenosti koju implicira nesačuvanost arhivskih zapisa i statutarne reglementacije njihove matične sredine, sadrže informacije koje pored zvanja i funkcija pojedinaca, naznačavanja procesa ustaljivanja pojedinih prezimena, ukazuju na vlasničke i nasljednopravne odnose, ali i na toponomastiku i topografiju zavičajnog terena. Dok pozicioniranje odnosnih testatora u različitim središtima i na odgovarajućim instancama moći govori posredno i o rodovima iz kojih su potekli, konkretna oporučna zavještanja, kao samosvojan oblik kulturnog izražavanja, progovaraju o transmisiji 1 O višem društvenom staležu u Baru, posebno o rodovima, odnosno porodicama Žare, Boris, Prokulijan, Samuelis i Besali, v.: Savo S. MARKOVIĆ, Barski patricijat, Bar 1995; Savo MARKOVIĆ Studia Antibarensia, Perast 2006, str ; Idem: Barski patricijski rod Borisi u prošlosti: Jadran, Evropa, Mediteran, Povijesni prilozi, god. 24, br. 28, Zagreb 2005., str ; Humanista Antun Prokulijan iz Bara, Matica, Časopis za društvena pitanja, nauku i kulturu, god. V, br. 20, Cetinje Podgorica 2004, str ; U kriposti suetoga posluxa povijest barske patricijske familije Samuelis, Povijesni prilozi, god. 28, br. 37, Zagreb 2009, str ; Besaliusi iz Bara dubrovački kancelari i literati, Matica, Časopis za društvena pitanja, nauku i kulturu, god. VII, br. 27/28, Cetinje Podgorica 2006, str

33 Жаре, Наталис, Далмас: Три тестамента барских патриција njihovog patrimonija, materijalnog i simboličkog. Dinamika društvenih zbivanja, trgovačke transakcije, egzistencijalne potrebe i druga htijenja tako bivaju ocrtani u odredbama o opremljenosti kuća i uređenju neposrednog životnog prostora, koji uz vrt i kapelu može ukrašavati i svojevrsni Patio de los naranjos. 2 Ipak, ulazak u samostan, legati sakralnim građevinama i u pobožne svrhe, uopšte nasljeđivanje duhovnika, svjedoče i o određenoj hijeratizaciji privatnog i javnog prostora i, konačno, na usredsređenost na spasenje duše. * Andreas de Zare, barski kanonik, vjerovatno katedralnog kaptola, a zatim opat benediktinskog samostana Sv. Marije na Mljetu, prije stupanja u navedeni samostan, sačinio je oporuku 30. decembra g. ( testamentum domini Andree de Zare, olim et tunc canonici Antibarensis et nunc venerabilis abbatis Melitensis ), 3 koja je deponovana u dubrovačkom notarijatu. Istoriografija je u pojedinim segmentima posvećivala pažnju ovom dokumentu, testatoru i njegovoj porodici. Pretpostavljano je da je don Andrea (Andrija Petrov) de Zare, prvo barski kanonik, pa mljetski opat, bio unuk ili bliži rođak Gruba de Çare, istaknutog trgovca i kreditora, koji je g. preminuo od kuge. Njemu i njegovim nasljednicima je 17. juna dodijeljeno pravo dubrovačkog građanstva, čemu je uslov bilo stalno nastanjivanje u gradu i posjedovanje nekretnina. Poslovni sadrugovi bili su mu Dubrovčani, Venecijanci i Firentinci, a bavili su se uglavnom posredničkom trgovinom srebrom i bakrom, od trgova i rudarskih mjesta u Srbiji, preko Dubrovnika, do Venecije i Brindisija, odakle su uvozili tkanine i drugu manufakturnu robu. 4 Godine 1336., kada su Dubrovčani pristupili 2 Jedan od izvršitelja oporuke don Andrije de Zare, Mato Grade, u sličnima je mogao uživati ne samo u svojoj domovini, već krajem XIV v. kod sicilijanskog potkralja Jaymusa de Alagona u Siracusi. Nenad VEKARIĆ, Vlastela grada Dubrovnika, Svezak 2, Vlasteoski rodovi (A L), Zagreb Dubrovnik 2012, str A. V. SOLOVJEV, Povelja kralja Milutina barskoj porodici Žaretića, Arhiv za arbanasku starinu, jezik i etnologiju, knjiga III, sv. 1-2, Beograd 1926, str Sve potcrtao: S. M. 4 Ruža ĆUK, Dubrovačka porodica Žaretić poreklom iz Bara u srednjem veku, Istorijski časopis, knj. LXVIII, Beograd 2001, str

34 34 Aрхивски записи podjeli novostečenih posjeda na Pelješcu, Grube je bio predstavnik jedne od devet uglednih građanskih porodica koji je, pored vlastele, dobio pola dijela (media pars) zemlje. 5 Grube se u Dubrovniku oženio sa Une, f. Mençe Lampredii de Mençe. 6 Pored kuće u Dubrovniku, vjerovatno je imao i nekoliko brodova (s Franciskom apotekarom, Venecijancem, i s njegovim zetom Firentincem Benciom del Buono de Sachettijem, imao je g. konduru S. Georgios). 7 Na to da je don Andrija Žare Grubov direktni potomak ili srodnik, upućivano je najviše stoga što je posjedovao kuće u Dubrovniku i vinograde u Čelopeku i Župi dubrovačkoj. 8 Navod prema kojem je njegov otac bio Petar, upućuje na više bilježenja istoimenog barskog patricija u dubrovačkim izvorima; Nobiles vir Petrus de Çare, Ser Petrus de Zare de Antibaro, Petrus Çare, procurator legiptimus 1388., 9 auditor i svjedok u Baru, g. 10 Slave muglir de patre de Zari, koja bi mogla biti Andrijina majka, pominje se u 5 Može se pretpostaviti da je njegov dio odgovarao veličini od 0,92 do 1,25 ha. R. ĆUK, Dubrovačka porodica Žaretić poreklom iz Bara u srednjem veku, Istorijski časopis,... op. cit., str Mençe Lampridijev Mençe, rođen oko g., oženio se oko g. djevojkom iz roda Crosio. Bio je g. jedan od baštinika crkve Sv. Ivana Glavosjeka na Lopudu. Imao je četiri sina: Lampridija, Lovra, prezvitera Dobra i najuticajnijeg među njima, Jakova (oko 1305 oko g.). N. VEKAARIĆ, Vlastela grada Dubrovnika, Svezak 2... op. cit., str ; Irmgard MAHNKEN, Dubrovački patricijat u XIV veku, Beograd 1960, str. 210, 226, 520.; Istorija Crne Gore 2, tom I (Zeta u državi Nemanjića, Sima ĆIRKOVIĆ), Titograd 1970, str Ignacij VOJE, Oskrba Dubrovnika z žitom v 14. stoletju, Arhivi, 28, Ljubljana 2005, str. 151; R. ĆUK, Dubrovačka porodica Žaretić poreklom iz Bara u srednjem veku, Istorijski... op. cit., str Ruža ĆUK, Trgovci iz zetskih gradova u Dubrovniku i srpskim zemljama u srednjem veku, Srednjovjekovna istorija Crne Gore kao polje istraživanja, knjiga 3, Podgorica 1999, str. 159; Eadem, Dubrovačka porodica Žaretić poreklom iz Bara... op. cit., str Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia, Ludovicus Thallóczy Constantinus Jireček Emilianus Šufflay, vol. II ( ), Vindobonae MCMX- VIII., reprint Tirana Priština (dalje: AA II), p. 101, 102.; Acta Albaniae iuridica, Iosephi Valentini s. J., Tomus I., München (dalje: AAI I.), p. 152; R. ĆUK, Dubrovačka porodica Žaretić... op. cit., str Državni arhiv u Dubrovniku (dalje: DAD), Testamenta notariae (TN), sv. 8, f. 60r.

35 Жаре, Наталис, Далмас: Три тестамента барских патриција izvoru iz g. 11 Domino Andrea de Zaro de Antibaro, koliko je poznato, najranije se u izvorima pominje 7. januara godine. 12 Bilježi se zatim u ispravama iz vremena g. Iako je bio običaj da duhovnik koji ulazi u red sastavi oporuku, u istoriografiji se ističe da je don Andrija de Zare nakon sastavljanja testamenta ubrzo umro. 13 Kao mljetski benediktinski opat, on se u izvorima pominje do g. Oporučna isprava, koja sadrži niz podataka od značaja i za rasvjetljavanje srednjovjekovne prošlosti Bara, proglašena je 12. januara godine. 14 U njoj don Andrea de Zare canonico de Antivari na početku ističe da svoju posljednju izjavu volje sačinjava pri zdravom razumu, dobrog sjećanja i zdravlja, ostavljajući legate stolnim crkvama gradova za koje je posebno bio vezan; dubrovačkoj katedrali Sv. Marije tri perpera, a Sancto Georgi de Antivari cathedral ecclesia pet perpera. Zatim navodi da ostavlja milodar od 10 perpera, kakav se obično zavještao zbog onoga što je svjesno ili nesvjesno loše učinjeno (pro male ablatis), čime je nekome nanesena nepravda. Takođe, deset perpera opredjeljuje dubrovačkoj bratovštini sveštenika. Crkvi Sv. Stjepana u Dubrovniku međutim određuje jedan kalež de argento infornido i dva stara antifonara. Ovdje se u posjedu jednog Baranina nailazi na rukopisne muzičke kodekse, liturgijske knjige koje se koriste po kanonskim satima, a koje u neumatskim notacijama sadrže pjevane djelove liturgije. Zbirke gregorijanskih melodija koje se izvode za vrijeme mise odabrao je upravo papa Grgur Veliki. Don Andrija Žare, nadalje, siromasima hospitala di San Stefano sopradicto ostavlja dva perpera. Takođe je i pomenutom San Giorgi de Antivari ostavio jedan kalež de argento infornido con li corporali. Korporal, odnosno tjelesnik, bijelo laneno platno na koje se kod mise na oltaru 11 DAD, TN, 10. 1, sv. 7, f. 58v. 12 AA II, pp. 140, Ivan OSTOJIĆ, Benediktinci u Hrvatskoj, sv. III, Split 1965, str ; Đurđe BOŠKOVIĆ, Stari Bar, Beograd 1962, str DAD, TN, sv. 11, ff. 61v-62r. Snimak i transkripciju tog dokumenta, kao i testamenta iz TN, 10. 1, sv. 7, ff. 58v-59r, sv. 17, ff. 95v-96r, te snimke iz TN, sv. 8, ff. 59v-60r, sv. 14, fol. 192r-194r, sv. 37, ff. 169v-170r i iz Diversa notariae (Div. not.): sv. 13, f. 34r i ser. 26, sv. 68, f. 160v, ljubazno mi je ustupila dr. sc. Nella Lonza, na čemu joj zahvaljujem.

36 36 Aрхивски записи ostavljaju čestice hljeba i kalež s vinom za euharistijsku posvetu, upotrebljava se uvijek pri obnavljanju euharistijskih obreda, simbolizujući znak platna u koje je kod ukopa bilo umotano Hristovo tijelo. 15 Katedrali Sv. Đura u Baru ostavlja i paramentu ukrašenu svilom, tekstilni predmet koji takođe služi u liturgiji. 16 Kanonicima Barske katedrale ostavio je vinograd koji se nalazio u obližnjoj Tombi, zemljišnu parcelu sa suhomeđom smještenu in Gaycurpo, jednu takođe ograđenu međom - posta in Zopiala, kao i veliku maslinu koja se nalazi iznad same rijeke de Spinosa. 17 Nameće se pitanje nije li ovdje pomenuta upravo stara maslina na Mirovici? Kanonici katedrale Sv. Đura bili su obavezni da mole Boga za ostaviočevu dušu i za duše njegovih preminulih. Andrija Žare je ostavio legat i kanonicima drugog barskog, manjeg kolegija; onog crkve Sv. Petra. Alli canonici di Sancto Piero d Antivari, takođe s uslovom da mole Boga per li nostri morti - za duše preminulih Žaretića - ostavio je teren u planini, 15 Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva, uredio Anđelko Badurina, Zagreb 2006, str Dio svečane odjeće s čipkom po ivicama, ili stolnjak kojim se prekriva oltar. Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva,... op. cit., str Za razgraničenje posjeda na tom području indikativno je da je nešto kasnije Mara (Maro), Marija, kćerka pok. Nikše de Piçcho, koja se po drugi put udala za kotorskog patricija Martolicu de Buchia, unuka protovestijara Tripuna Mihajlovog Buće, zaključivši 4. XI zakoniti brak u kući uvaženog vlastelina, barskog sveštenika Srđa, shodno bračno-miraznom ugovoru dobila u miraz i ogradu (zgradu) u Spenose, sa zemljom. Martolica de Buchia i Mara su 25. II g. odredili za svojeg punomoćnika sveštenika Andriju Stefanova Ragi (Ruggi) iz Bara, kanonika katedrale Sv. Đura, da zastupa njihove interese u Baru, naročito u pogledu Marine mirazne imovine. Podaci iz kotorskog arhiva mogli bi potvrđivati i slijed katedralnih kanonika, koji su krajem XIV i u prvoj polovini XV v. izgleda činili barski patriciji (Presbyter Johannes Nalle, 1394/99; Don Andrea de Zare; Iohannes Bazan, 1419; Don Nikola Srđev Rugi, 1435; prezbiter i notar Dim. Dinko - Capseta, 1437; Don Andrija Stjepanov Ruđi, 1440). Risto KOVIJANIĆ, Bar i Barani u kotorskim spomenicima prve polovine XV vijeka, Istorijski zapisi, god. XXVII, knjiga XXXI, 1-2, Titograd 1974, str , 133, 135; cfr.: Agustino THEINER, Vetera monumenta Slavorum meridionalium, T. I, ab Innocento pp. usque ad Paulum PP. III ( ). Romae 1863, p. 357; Istorijski Arhiv u Kotoru (IAK), Sudsko-notarski spisi (SN) VI, R. br. 742, str. 234 (7. X 1437); VI, R. br , str (29. XII 1439); IAK, SN VI, R. br , str. 905 (25. II 1440); R. br , str. 906 (25. II 1440).

37 Жаре, Наталис, Далмас: Три тестамента барских патриција chiamado Grisas, 18 koji se graniči s Gradinom, zatim polje u Bualu, masline de Zgera (alio loco: Congera), kao i (odnosni) teren s njegovim pripadnostima. Upravo prethodna testamentarna odredba nagovještava daljnje raspo laganje ostavštinom u korist, vjerovatno najbližih, rođaka i prijatelja. Tako Marinu, sinu di ser Andrea di Zare ostavlja zemljište u planini con la Selita (ili: Sclita), kao i teren zvan Borchina, sa svim njegovim pravima i pripadnostima. Ser Andrea di Zare, otac Marinov, istovjetnog imena kao i testator, ukazuje na porodičnu tradiciju u davanju ovoga imena; Andriji Lovretiću Žareu i njegovoj braći, nećacima barskog nadbiskupa Marina, bila su vjerovatno g. potvrđena nasljedna imanja, koja su držali u kraljice Jelene njegov otac i stric. 19 Gospodinu Zuanu di Pichicho-u iz Bara, trgovcu srebrom koji je tada bio habitador de Srebniça u Bosni, zbog duga od dvije stotine dukata koje mu je bio obavezan vratiti, don Andrija je ostavio svoju kuću u Baru s vrtovima, kapelom i narandžama, sa svim njihovim pravima i pripadnostima. Pomenutome je takođe ostavio terene koji su se nalazili sotto Zucha Negra, kao i posjed di Bortaiso, 20 a i za sve svoje ostale posjede koji se nalaze u Baru ili u njegovom distriktu izjavljuje da želi da mu pripadnu zbog gore navedenog duga. Imovina don Žarea u Baru sugeriše da se radilo o imućnom pripadniku istaknutog patricijskog roda. Ostavilac, međutim, zbog navedenog duga ostavlja Ivanu di Pichicho i pokretnosti koje ima u kući u Dubrovniku, to jest panni da vestire, pokućstvo, posude od kalaja i bakra, dva opremljena kreveta, četiri srebrne taçe, veliku limenu kutiju za noževe sa šest srebrnih kašika i srebrnim probojcem ( puntarolo ). 18 Testamentom sačinjenim 18. maja g. u Dubrovniku, Baranka Mara, udajom de Zauliego, zavještala je jedan komad zemljišta ad Antivaro alla Chiessa Slavi (Slave), ženi oca de Zari et alu herede suo. Moguće da je riječ o majci don Andrije Zare i da je u pitanju teren koji je u testamentu zabilježen kao Grisas. DAD, TN, 10. 1, sv. 7, ff. 58v-59r. 19 A. V. SOLOVJEV, Povelja kralja Milutina barskoj porodici Žaretića, Arhiv... op. cit., str Danas lokalitet zvan Burtaiši.

38 38 Aрхивски записи Ivan Piković iz Bara, koji se početkom XV v. preselio u Dubrovnik, vjerovatno je istovjetan s navedenim Pichicho-m. 21 Odnosnom povjeriocu, trgovcu koji je između i g. boravio i u Zvorniku, 22 Žare je ostavio i sve svoje knjige ( tutti li miei libri ), osim malu misnu knjigu (među srednjovjekovnim rukopisima s napjevima gregorijanskog korala susreću se i misali). Don Andrijin messaleto prethodno je, kako on navodi, pripadao gospodinu biskupu Mrkana, pa bi se moglo pomišljati da je njegov raniji vlasnik bio dubrovački dominikanac Jakov Norvegije, mrkanski biskup od do g., ili možda prije trebinjski pripadnik istog reda, Ivan Muzarić (Mazarek, Masdrach), biskup Mrkana od g. Ovu rukopisnu knjigu don Andrija ostavlja svojem sadrugu don Zuanne-u (vjerovatno kleriku barske katedrale), uz jednu skrinjicu od orahovine i pet perpera za mise sv. Grgura. Pomenutom ser Zuan di Pichicho ostavljeni su i svi sanduci koji su u pomenutoj oporučiteljevoj kući, a koji su puni pokućanstva ( massarie ) i krevetske posteljine, to jest lencuna, tavaja i drugih stvari, tepiha i vezenih podmetača (miljea), što je sve kupovano njegovim novcem. Takođe i za sve druge stvari, to jest utenzilije, odnosno bačve, vašeli, kliješta, toronii i drugi kućni pribor koji se nalazi u Dubrovniku i Župi dubrovačkoj ( Breno ), Žare želi da budu njegovi. Ostavilac je posebno odredio da dvije dubrovačke kuće, poste in lo sextiero di San Piero, koje su pripadale Smalotiça-ma, a koje je kupio i opremio novcem pomenutog Ivana di Pichicho, istome i pripadnu, sa svim pravima i pripadnostima. Don Andrija Žare zatim izjavljuje da je ranije kupio dva vinograda u Župi dubrovačkoj, u mjestu zvanom Srebreno, i jednu kuću di muro od tutora i epitropa nasljednika ser Nicha di Martinusa, kao i vinograd da ser Michel di Martinus, sa svim njihovim pravima i pripadnostima, kako i proizlazi iz kupoprodajnih isprava sastavljanih u kancelariji, te ih, naglašavajući da ih je kupio njegovim novcem, neopterećene i slobodne, takođe ostavlja ser Zuanne-u. 21 R. ĆUK, Trgovci iz zetskih gradova u Dubrovniku i srpskim zemljama u srednjem... op. cit., str R. ĆUK, Dubrovačka porodica Žaretić... op. cit., str

39 Жаре, Наталис, Далмас: Три тестамента барских патриција U testamentu ostavilac dalje izjavljuje da u svojim rukama zoe in nostra casca ima stvari pomenutoga Pichicha; srebro, dukate, groše i zaloge, kako i proizlazi iz sveske ( lo quaderno ) koja se nalazi na navedenom sanduku. Sve to don Andrija ostavlja u ruke sadrugu don Johanni-ju, jer on u potpunosti upoznat sa svime, tako da može tim stvarima upravljati i činiti s njima shodno tome kako naznači i odredi ser Zuan, kako njemu odgovara. Žare pri tom ističe da navedeni vinogradi još nisu otplaćeni i da želi da se isplate novcem koji se nalazi in comun, a ostalo che daga domini Johani della decta casca. Don Žare potcrtava da se o radi o stvarima koje pripadaju navedenom ser Zuanne-u, kako pokretnim, tako i nepokretnim, u kući zavještaoca i u distriktu. Ostavlja međutim u ruke don Zuane-a jedan inventar s popisanim stvarima koje su u prethodnom razdoblju kupljene, a isti don Zuanne zna podrobnosti o tome da ima još stvari, koje u njemu nisu navedene. Le letere delle rogatie za srebro pomenutog ser Zuanne-a uvučene su u svesku delli detti posti. Ostale pologe, deponovane u Baru, don Andrija ostavlja u ruke don Zuanne-a, odnosno klerika Sv. Đura i sveštenika Domenega Curiaç-a. 23 Ukoliko bi se utvrdilo da bilo koja stvar ser Zuanne-u nedostaje, u odnosu na kuće, vinograde i učinjene izdatke, to što bi nedostajalo trebalo bi isplatiti, odredio je zavještalac, od njegove imovine. Kao epitrope svojeg testamenta don Andrija Žare odredio je madonna Mare di Zive di Bona e ser Andrea suo figlol, 24 kao i ser Matea di Gradija 25 i don Johanni d Antivari, svojeg druga. 23 Sveštenik Dinko Kurijaci se pominje u dubrovačkim izvorima s kraja XIV v., a takođe i marta godine, kada je zidar Živko Benešić otišao u Bar da radi za njega. Cvito FISKOVIĆ, Naši graditelji i kipari: XV. i XVI. stoljeća u Dubrovniku, Zagreb 1947, str. 88, Ukoliko bi se radilo o Andrušku Junijevom Bona, rođenom oko g., on bi u vrijeme sastavljanja ovog testamenta imao sedamdesetak godina. Njegov otac Junije bio je poklisar kod Đurđa Balšića g. Odnosna je casata Bona svakako izumrla oko g. N. VEKARIĆ, Vlastela grada Dubrovnika, Svezak 2,... op. cit., str Mato Junijev, Matko Gradi (oko ), bio je g. poklisar kod pomenutog sicilijanskog potkralja, a kod srpskog despota u Vučitrnu. S bratom Marinom, g., tokom boravka u Ugarskoj, pregovarao je u ime Dubrovnika s kraljem Sigismundom Luksemburškim. Od do g. bio je šesnaest puta dubrovački

40 40 Aрхивски записи Dodao je i da želi da jedna predstavka koju je dao sačiniti Stefan de Volcigna o kućama koje je kupio, shodno karti 27 Knjige prodaja opštinske kancelarije, 26 po kojoj on ima Stefanovo ovlašćenje, kako proizlazi iz više notarskih zapisa od 20. decembra g. s istim punomoćjem važi i za don Zuanne-a iz Bara, koji u kući stanuje zajedno sa njim. Don Andrea je na kraju naveo da želi i da određuje da sva pismena iz notarijata i iz kancelarije i svaki novčani iznos koje bi trebao da dobije od bilo koje osobe u svoje vlastito ime, a u odnosu na koje ovim testamentom nije raspolagano na gore utvrđeni način, budu in liberta di don Johanni de Antibari koji stanuje s njim u kući, da ih može poništiti, odbaciti, ovlastiti druge ili učiniti bilo što kako u odnosu na zaloge, tako i u odnosu na bilo koju drugu stvar, kao sami zavještalac u svoje ime i u odnosu prema bilo kome. Testament završava uobičajenom formulacijom Hec autem etc. Su dija je bio ser Andreas Marini de Volzo, 27 a svjedok Ruscus magistri Christofori. 28 * Jeronimo de Nicola Marin (Hieronymus Nicole Marini) de Nale de Antivari, benediktinac opatije Sv. Marije na Mljetu, sačinio je testament 6. decembra g. Njegovo prezime upućuje na patricijski rod Natalis (u istorijskim izvorima bilježen kao Natus, Nati, Nale, Nalle), koji se pominje knez. Ibid., str Prema podatku iz 1473/75. g., kuće dubrovačkih Gradića u Baru vrijedile su 230 dukata [DAD, Mob. ord. LVI, 24 (26. I 1475.); Liber dotium XIII, 1 (1473.)]. Bogumil HRABAK, Privreda Bara u XIV i XV veku, Srednjovjekovna istorija Crne Gore kao polje istraživanja, Podgorica 1999, str Navod iz testamenta tačno upućuje na ispravu o kupovini kuće. DAD, Diversa notariae, sv. 13, f. 34r. 27 Moguće da je riječ o Andriji Martolovom Volço (oko oko 1429), koji je bio poklisar, pomorski preduzetnik (1382. unajmio je koku za plovidbu na Krf), a prema M. Orbiniju, vojskovođa. Nenad VEKARIĆ, Vlastela grada Dubrovnika, Svezak 3, Vlasteoski rodovi (M Z), Zagreb Dubrovnik 2012, str DAD, TN, sv. 11, ff. 61v-62r.

41 Жаре, Наталис, Далмас: Три тестамента барских патриција u Baru u dokumentima iz XIV-XV i XVII v. Konstantin Jireček Nale ubraja među glavne porodice u opštini. 29 Navodi da je Nale (gen. Nalis), Nallius in Antivari... aus Natalis. 30 Petar Skok takođe smatra da je Nale hipokoristik od milja za Natalis. 31 Signor Nicolo Natali se pominje u Baru oko g. 32 Na porijeklo prezimena, kao i na ranu porodičnu aktivnost ukazuje Theodorus, f. qu. Nicole de Natus, koji je 1334/36. g. trgovao s Mlečanima. 33 Ivan Marković ističe da su članovi ove porodice istovremeno uživali građanstvo Bara i Dubrovnika. 34 Moguće je da je upravo od ovog barskog roda trgovac Nalješković, koji je oko došao iz Bara u Dubrovnik. Možda je njegovom potomku g. dodijeljeno dubrovačko građanstvo. Pripadnici ove familije mogu se u istorijskim izvorima u Dubrovniku slijediti do godine. 35 U Baru se iz ove porodice posebno istakao kanonik katedrale Sv. Đura, Presbyter Johannes Nalle. Prokuratoru barskog nadbiskupa Marina, kanonika i kaptola - Canonici et iurati notarii communis Antibari - kao i ratačkom opatu 29 Konstantin JIREČEK, Istorija Srba, knjiga II. (do 1537), preveo i dopunio Jovan Radonić, Beograd 1923, str. 18; Idem, Istorija Srba (preveo i dopunio Jovan Radonić), sv. III. (Kulturna istorija: I. deo), Beograd 1923, str K. JIREČEK, Istorija Srba, knjiga II.... op. cit., str. 18; Idem, Istorija Srba (preveo i dopunio Jovan Radonić), sv. III. (Kulturna istorija: I.... op. cit., str. 102; Constantin JIREČEK, Die Romanen in den Städten Dalmatiens während des Mittelalters, Denkschriften der Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften in Wien. Philosophisch-historische Classe, Band XLVIII, XLIX, Wien , s Petar SKOK, O simbiozi i nestanku starih Romana u Dalmaciji i na Primorju u svijetlu onomastike, Razprave, IV, Ljubljana 1928, str. 10, Burime dhe materiale per historinë s shqipërisé 3, Relacione MBI gjendjen e shqipërisé veriore e të mesme në shekullin XVII teksti origjinal dhe përkthimi pergatijur nga Injac Zamputi, vellimi I ( ), Tiranë 1963, f Ruža ĆUK, Srbija i Venecija u XIII i XIV veku, Beograd 1986, str Ivan MARKOVIĆ, Dukljansko-barska metropolija, Zagreb 1902, str R. ĆUK, Trgovci iz zetskih gradova u Dubrovniku i srpskim zemljama u srednjem veku,... op. cit., str Dubrovački sveštenik Mihovil Natalis bio je mrkanski biskup od do g., a dominikanac Augustinus Nalius (Nallius, Nalješković) Ragusinus bio je /27. biskup Trebinjsko-Mrkanjske biskupije. Cfr.: Stjepan KRASIĆ, Dominikanci, Povijest reda u hrvatskim krajevima, Zagreb 1997, str. 175.

42 42 Aрхивски записи Buciju, bilo je povjereno da urede uslove i način vraćanja relikvija barske prvostonice. 36 Ta aktivnost je bila vezana za dubrovačko područje, gdje su relikvije ecclesie sancti Georgii dospjele kao zalog, koji je vrijednošću mogao zatno nadmašivati dug od 120 dukata. Takođe, radilo se o prostoru na kojem su se pripadnici ovog roda već mogli odomaćiti. Nicolo (1435), Nicola (1438), 37 Nicolaus Marini de Nale de Antibaro, bavio se trgovačkim poslovima u Dubrovniku, gdje se prethodno pominje godine, 17. januara, odnosno 16. februara, kada je dobio dubrovačko građanstvo. 38 Nikola Marinov de Nale je i svoj testament 39 sačinio 13. marta g. u Dubrovniku. Shodno izjavi njegove posljednje volje, žena mu se zvala Nicoleta (Nicoletta), sinovi Antonio (koji je u vrijeme sastavljanja testamenta jedini od muških potomaka bio punoljetan), Jeronimo i Nicola, kćerka Anucla (koja je trebala stupiti u dubrovački samostan Sancta Maria deli Anzeli), majka Maria, brat Zuane, sinovac Nicola, a zanimljivo je da je njegov barba bio pre(te) Zuanne de Nale, pomenuti canonico di San Zorzi di Antiveri. 40 Iz oporuke je vidljivo da je raspolagao značajnim posjedima u Dubrovniku, Župi dubrovačkoj i Slanom, ali i u Baru et suo distretto, u kojem je imao kuću, mlin, masline, vinograde i drugu imovinu. U slučaju utrnuća muške linije svojih nasljednika, u znak ljubavi prema Sig. Zoymo-u de Theodoro de Brizi di Antivari et a son heredi, Nikola je namjeravao da ostavi veliku kuću cum lo Casal in Antivari. 41 Jedan od epitropa et executori njegovog 36 AA II, pp ; AAI I., p Đ. BOŠKOVIĆ... op. cit., str. 269; R. Ćuk, Trgovci iz zetskih gradova... op. cit., str Jovanka MIJUŠKOVIĆ, Dodeljivanje dubrovačkog građanstva u srednjem veku, Glas CCXLVI, knjiga 9, Beograd 1961, str. 103, DAD, TN, sv. 14, fol. 192r-194r; Diversa notariae, 36 fol 46-47, 1. VIII DAD, TN, sv. 14, fol. 192r. 41 DAD, TN, sv. 14, fol. 193v. Et a Nicola de Zuane mio nievo alora como e detto lasso lo molino dele oliue cum le Casete, et la vigna de Pradamos et morando lui senza heredi maschij volo siano delli Canonici de San Zorzi de Antivari in perpetuo de quelli serano alora che pregano Dio per nostri morti. Et similis volo che siano alora delli Canonici detti tutte altre possessioni ho in Antivari zoe olivari et la vigna de Tribian (Tubran?). Intendando tutto questo siando cessata la linea masculina come e detto e non avanti. DAD, TN, sv. 14, fol. 194r.

43 Жаре, Наталис, Далмас: Три тестамента барских патриција testamenta bio je Benedetto de Cotrul. 42 Znakovito je da Nikola određuje da, ukoliko jedan od njegovih sinova, nasljednika, bude želio andar frate non possa testar la parte soa de li mie beni se non ali altri fratelli. 43 Njegov sin Jeronim, mljetski benediktinac, nekoliko godina kasnije, takođe je zavičajno određen s de Antivari. Hieronymus Nicole Marini de Nale de Antivari, benediktinac opatije Sv. Marije na Mljetu, sačinio je tamo testament, kako dubrovački notarijat obavještava mljetski opat Frano, 6. decembra g. Izjava posljednje volje fra Jeronima, čiji su svjedoci bili sudija Mihajlo de Bocignolo, miles, 44 i notar dubrovačke komune Bartholomeus, proglašena je 30. jula g. u Dubrovniku DAD, TN, sv. 14, fol. 194r. Benedikt Kotruljević (Benko Kotruljić), trgovac, diplomata i ekonomski pisac, rođen je oko 1416., a preminuo oko g. Studirao je u Italiji, odakle se vratio u Dubrovnik, preuzevši porodične trgovačke poslove. Od češće je boravio u Barceloni, da bi od izvozio vunu iz Napulja i Foggije i 1452/54. iz Katalonije, naviše je prodajući u Dubrovniku i Veneciji. Zbog trgovine je boravio i u dubrovačkom, balkanskom zaleđu, na Siciliji i u Sjevernoj Africi. Godina 1448/53. bio je povjerenik Dubrovačke Republike u Napulju, gdje se s porodicom preselio g. Oktobra preuzeo je tražbine Dubrovačke Republike od napuljskog kralja, a g. je imenovan za dubrovačkog konzula u Napuljskoj Kraljevini, kao i za napuljskog izaslanika u Dubrovniku. Na napuljskom dvoru je obavljao različite funkcije, kretao se u krugu humanista L. Valle, B. Facia, F. Bionda i dr., nastupajući i kao diplomatski predstavnik kralja Ferdinanda. Pripisuju mu se De uxore ducenda (O izboru supruge), Della natura dei fiori (O prirodi cvijeća), spisi koji su izgubljeni, djelo iz g. Libro de l arte dela mercatura Della mercatura et del mercante perfetto (Knjiga o umijeću trgovine), u kojem ističe marljivost i etiku rada te opis sredozemne obale iz De navigatione (O plovidbi). Njegov izuzetni doprinos svjetskoj ekonomskoj misli je ukazivanje na značaj dvostavnog knjigovodstva kao neophodnog instrumenta analize trgovačkog poslovanja. Cfr.: Pejo ĆOŠKOVIĆ (2009), Kotruljević, Benedikt, ( ), str DAD, TN, sv. 14, fol. 193r. 44 Miho Marinov (zvan Manatić, Manetić) Bocinolo (oko ), koji je i u testamentu titulisan kao vitez ( testamentum splendidi equitis ), bio je (1430/60.) vlasnik valjaonice sukna, je ugovarao izgradnju stûpā na svom posjedu u Zatonu, a bio jedan od nadstojnika radova na dubrovačkim zidinama; od do g. devet puta je bio dubrovački knez. N. VEKARIĆ, Vlastela grada Dubrovnika, Svezak 2,... op. cit., str DAD, TN, sv. 17, f. 96r.

44 44 Aрхивски записи Jeronimo de Nicola Marin de Nale iz Bara, u ime Boga i Djevice Marije, na početku svoje oporuke ističe da je pri zdravom razumu, dobrog sjećanja i zdravlja. Odmah zatim navodi da 1 perper ostavlja za desetinu i prvinu dubrovačkoj katedrali Sv. Marije Velike. Za gregorijanske mise za duše svojeg oca i svoje majke ostavio je 10 perpera. Cvitku apotekaru ( a Zivitcho spiziar ) ostavio je legat od 4 perpera, a Matku Pizurchovich-u 3 perpera. Mljetskom opatu (dominus Franciscus; a miser abbate de Meleda ), shodno navedenom uputstvu, ostavio je 50 perpera. Ostalo od onog što mu je pripalo, a preostalo iz miraza njegove majke, koliko u novcu, toliko deli sazi (!), ostavlja alo monasterio de Sancta Maria de Meleda. 46 Na kraju testamenta, prije uobičajne formulacije o nepovredivosti javne isprave svjedočanstvima drugih, odredio je njegove epitrope, koji su bili: ser Trifon de Bonda, 47 ser Piero Nicole de Poza 48 i ser Nicola Biasio de Ragnina. 49 Nekoliko odredbi inače kratkog testamenta benediktinca Jeronima Nalea (Natalisa) zavređuje posebnu pažnju. Oporučna formulacija dela dota dela madre mia, asocira na glavu 206. kotorskog statuta, prema kojoj kleriku majka ne može darovati nešto preko dijela iz razloga što je postao 46 Ibid. 47 Trifun (Tripko) Andrijin Bonda (oko ), u razdoblju između i g. četiri puta je bio dubrovački knez. Umro je od kuge. N. VEKARIĆ, Vlastela grada Dubrovnika, Svezak 2,... op. cit., str Moglo bi se pretpostaviti koji je od dvojice savremenika bio epitrop Je ronimovog testamenta; Petar Nikole Ivanova Poça (oko ), koji je između i osam puta bio dubrovački knez, prije nego Petar Nikole Petrova Poça, rođen oko g. Jeronimov otac u svojoj oporuci pominje Prištinu kao trgovačko odredište, a drugopomenuti je Poça vodio karavan u Novo Brdo i Prištinu. Kod Uljara, karavan je napalo osam Turaka; Petra su okovanog odveli u Prištinu, odakle je oslobođen tek kad im je isplaćeno akči. Njegov otac, Nikola Petrov (oko ), između i g. osam puta je bio dubrovački knez. N. VEKARIĆ, Vlastela grada Dubrovnika, Svezak 3, op. cit., str Nikola Vlahov Ragnina (oko ) dubrovački knez je bio godine. Njegov otac Vlaho Nikolin (oko ), bio je poklisar na Porti, kod ugarskog kralja Vladislava I. Jagelovića i kod srpskog despota; umro je g. u Smederevu. Ibid., str

45 Жаре, Наталис, Далмас: Три тестамента барских патриција klerik, niti klerik može tražiti nešto preko svojeg dijela, nego treba da ima toliko koliko svaki pojedinac od ostale braće. 50 Takođe i formulacija quello che paretrii (!) la parte mia dela dota dela madre mia, sugeriše da je fra Jeronimovom raspolaganju prethodilo raspodjeljivanje ostavine odnosno mirazne imovine njegove majke, obavljeno na tragu primjene slične odredbe kakva se nalazi u glavi 199. kotorskog statuta, prema kojoj majka može za svoju dušu ostaviti do ¼ svojeg miraza. 51 Prema glavi 166. istog statuta, ukoliko premine žena drugog muža koja nije imala nasljednika od prvog muža, a drugi muž se ponovo oženi, ¾ miraza ili imovine pokojnice trebalo je da pripadne njenima - ocu ili majci, ili braći, ili neudatim sestrama, a ako ih nije imala, tu imovinu primili bi dvoje njenih najbližih i razdijelili za njenu dušu službenicima Komune. 52 Odredbe Jeronimove posljednje volje, ako je postupano shodno citiranoj oporučnoj izjavi njegovog oca Nikole iz g., posredno upućuju da se nije primjenjivalo pravilo slično formulaciji glave 192. kotorskog statuta O nepodijeljenoj braći koja mogu sačiniti testament prema kojoj jedan od braće bez oca i majke, nepodijeljeni međusobno i neki od njih neoženjen punoljetan, može sačiniti testament i raspodijeliti po svojoj volji za svoju dušu sve što njemu pripada kao svoj dio. 53 Na kraju, ukoliko bi se u kontekstu oporučnog raspolaganja Baranina Jeronima (i raspolaganja njegovog oca Nikole) uopšte uzela u obzir shodna primjena, od važnosti je i odredba glave 207. kotorskog statuta - O onima koji stupaju u samostan ili neki monaški red. Prema toj statutarnoj odredbi, ako više braće budu bez oca i majke punoljetni i jedan ili više njih među njima bude htio otići u samostan, odlučujemo da su vlasni da izdvoje svoj dio koji im pripada ili im sljeduje. 54 Pri tome, uz restrikcije i prekluziju, 50 Statvta civitatis Cathari Statut grada Kotora: Knjiga II, prevod originala iz godine sa naučnim aparatom. Urednica: Jelena Antović. Kotor, Državni arhiv Crne Gore, (dalje: SC II), str SC II, str Ibid., str Ibid., str Ibid., str. 235.

46 46 Aрхивски записи statut Kotora naglašava da su oni koji su stupili u samostan i u njemu ostali, u rasponu od jedne godine od stupanja u samostan ili od punoljetstva imali pravo da zatraže svoj dio nasljedstva. 55 To se u slučaju ovog Baranina vjerovatno nije dogodilo. * Bernardo (Bernardus) Darmasso de Antibari, brat ulcinjskog biskupa, načinio je testament 4. maja g. u Dubrovniku. 56 Čuvao se u dubrovačkom javnom notarijatu; kao sudija se zatim, njegovim aktuelizovanjem 15. maja, navodi Vicko Franov de Pozza, 57 a kao svjedoci Pasko Klementov de Bona i Miho Franov de Caboga Ibid., str DAD, TN, sv. 37, f. 169v-170r. Nekoliko podataka u izvorima iz dubrovačkog arhiva možda govore o prošlosti upravo ove porodice, s kraja XV v. Ser Symon Dalmas oženio se g. Dubrovčankom Lucijom, kćerkom Savina Petrova Marinova de Menze, nećakinjom nadbiskupa Nikole. Dva dubrovačka zidara, Vlahuša Stjepković i Tomo Milatović, gradila više od dva mjeseca u Baru, ad marinam, iza 23. septembra g., za Symona de Dermasys, moguće Bernardovog oca (DAD, Div. not., ser. 26, sv. 68, f. 160v: 23. IX 1488.). Takođe je sačuvana isprava iz 1506., prema kojoj je, najvjerovatnije isti, Simon Dalmasi, g. u Leskovcu bio svjedok na nekom obligacijskom hirografu [ HAD, Div. Canc. XCIX. 29 (13. VI 1506.) ]. Konstantin JIREČEK, Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjega veka, Zbornik Konstantina Jirečeka, II. Posebna izdanja SANU, knj. CCCVI, Odeljenje društvenih nauka, Nova serija, knj. 42, Beograd 1962., str. 85.; B. HRABAK, Privreda Bara u XIV i XV veku, Srednjovjekovna istorija Crne Gore... op. cit., str. 181, 184.; Vinicije B. LUPIS, Iz prošlosti srednjovjekovnog zlatarstva u Baru, Hrvatsko-crnogorski dodiri / crnogorsko-hrvatski dodiri: identitet povijesne i kulturne baštine Crnogorskog primorja, Zagreb 2009., str Vicko Poça (oko ), oženjen oko iz roda Goçe, pripadao je Gundulićevom klanu. Njegov otac Frano bio je jedan od najaktivnijih poklisara u posljednjoj četvrtini XV v. N. VEKARIĆ, Vlastela grada Dubrovnika, Svezak 3, op. cit., str Miho Franov Caboga bio je oženjen oko 1544., iz roda Goçe. Zanimljivo je da je njegov sinovac, Vlaho Serafinov (oko ), optužen g. za sklonost luteranstvu. On i njegovi istomišljenici su stvarali neprilike stonskom biskupu Tomu Colucciju, koji je, uvrijeđen, napustio biskupiju; Senat ga je zatim izvijestio da je odnosna grupacija vlastele utamničena. N. VEKARIĆ, Vlastela grada Dubrovnika, Svezak 2,... op. cit., str. 164.

47 Жаре, Наталис, Далмас: Три тестамента барских патриција Hermenando Dalmasio, kako se pominje u jednom mletačkom izvoru, vjerovatno je istovjetan s Bernardom; zabilježen je kao kum (compare) Dominika Baranina, kanonika mletačke stolne crkve S. Pietro di Castello i kapelana mletačkog patrijarha Antonija Contarena, g. 59 O njemu nisu poznati drugi podaci, koji bi ga konkretnije mogli smjestiti u odgovarajući genealoški kontekst porodice kojoj je pripadao. Njegova žena Katarina je vjerovatno poticala iz nekog patricijskog roda, možda od barskih Borisija, na što upućuje povezanost ovih porodica ženidbama i udajama ( Catherina uxor D. Antonii Borisc Antibarensis et filia q. D. Antonii Dalmas sačinila je testament u Dubrovniku 9. X 1574.). 60 Bernardo Darmasso, već lošeg zdravstenog stanja, ali sposoban za rasuđivanje, preporučujući najprije svoju dušu Stvoritelju i cijelom nebeskom dvoru, 4. maja određuje za desetine i prvine dubrovačkoj katedrali Sv. Marije Velike jedan perper, a crkvi Gospe od Danača, u blizini grada, legat od šest groša. 61 Ostavlja zavještanja od po pet perpera za duše svojih roditelja; određuje za mise sv. Grgura, za dušu svojeg oca i dušu svoje majke, kao i istovjetan iznos za mise za dušu svojeg brata - koje će držati upravo njegov brat, biskup Jakov. 59 Lovorka ČORALIĆ, Tragom barskih patricija u Mlecima (kraj XIV. st. XVI. st.), Radovi Zavoda za povijesne znanosti HAZU u Zadru, 48, Zagreb Zadar 2006., str V. B. LUPIS, Iz prošlosti srednjovjekovnog zlatarstva u Baru,... op. cit., str Dubrovačke vlasti su inače svesrdno promovisale marijanske blagdane; prema dokumentu iz g. bilo ih je osam tokom godine, među kojima i Bezgrešno začeće, pobožnost koja je vjerovatno u Dubrovniku podstaknuta jenjavanjem epidemije kuge u dane ovog praznika godine. U Gospinoj crkvi uz postojbu za okužene na Dančama svake godine se održavalo prigodno bogoslužje. Crkva sv. Marije na Dančama, zapadno od gradskih zidina, podignuta je pored lazareta iz XV v. U njoj se čuvaju neke od najljepših slika dubrovačkog slikarstva: poliptih Bogorodice s Djetetom Lovra Dobričevića iz 1465/66. i na bočnom oltaru triptih Bogorodice sa svecima Nikole Božidarevića, oko g. Nella LONZA, Kazalište vlasti, Ceremonijal i državni blagdani Dubrovačke Republike u 17. i 18. stoljeću, Zagreb Dubrovnik 2009., str. 268, 278.; Kruno PRIJATELJ, Dobričević, Lovro Marinov, Hrvatski biografski leksikon, 3, Glavni urednik Trpimir Macan, Zagreb 1993., str. 426.; Idem, Božidarević, Nikola, Hrvatski biografski leksikon, 2, Glavni urednik Aleksandar Stipčević, Zagreb 1989., str

48 48 Aрхивски записи Jakov Dalmas, Iacobo Darmasso, Jacobus Dalmatius, njegov mlađi brat, biskup u Ulcinju, umro je prije 15. marta g. Vjerovatno je to isti Jacobus de Medio - franjevac u Budvanskoj biskupiji 1530., kojeg je papa Klement 3. oktobra te godine imenovao biskupom Budve, uz uslov da se ona nakon njegove smrti, na osnovu dekreta papa Lava X iz i Klementa VII iz g., ponovo pripoji Barskoj nadbiskupiji. Papa Klement VII je Jakovu povjerio i upravu nad Ulcinjskom biskupijom, što je g. potvrdio papa Pavle III. 62 Iako je vjerovatno više boravio u Ulcinju, kao biskup Budve se pominje i g., pod imenom Giacomo Dalmario. 63 Ludovico Chiericati, od 11. maja barski nadbiskup i primas Srbije, godine je povjerio upravu arhidijecezom Bara patriciju Jakovu Dalmasu, biskupu Budve i Ulcinja (međutim, izgleda da je Chieregati, nadbiskup Bara do 1551., vlastitom inicijativom, bez odobrenja iz Rima, preuzeo formalnu administraciju dijecezom Budve). Jakov Dalmas se posebno pominje u optužbama mletačkom Vijeću desetorice, koje je, tražeći intervenciju, 15. maja uputio ulcinjski knez i kapetan Baldassare Condumier. Njegovi navodi u cilju otpočinjanja procesa contra di esso Veschouo ticali su se negodovanja i okupljanja, izazvanih namjerom predstavnika mletačke vlasti da se ulcinjski nobilitet, koji su činile samo case due, proširi novim porodicama. 64 Usprotivio mu se biskup Ulcinja i njegova dva rođaka, vjerovatno blisko povezana s ulcinjskim plemićima [...il Veschovo di questa terra, che e nobile d Antiuari et parente de certi dui fradelli deua (!) quali sempre hano atesso alla innouatione et scandalli... con 62 Lovorka ČORALIĆ, Verità d alcuni heretici : the archbishop of Bar vs. the count of Ulcinj two accusations, two testimonies (the sixteenth century), Acta Histriae, 19, 3, Koper 2011., str Lovorka ČORALIĆ, Iz prošlosti Ulcinjske biskupije i Barske nadbiskupije tragom gradiva iz mletačkoga državnog arhiva (XVI. st.), Croatica Christiana periodica, god. 30, br. 57, Zagreb 2006., str. 67.; Krsto IVANOVIĆ, Drame i pisma, Književnost Crne Gore od XII do XIX vijeka, priredili Miloš Milošević, Miroslav Luketić, Cetinje 1996., str. 277.; Mletački predstavnik kod kurije g. bio je Jacobo de Medio. Cfr.: Oliver Jens SCHMITT, Das Venezianische Albanien ( ), München 2001., s L. ČORALIĆ, Verità d alcuni heretici : the archbishop of Bar vs. the count... op. cit., p. 414.

49 Жаре, Наталис, Далмас: Три тестамента барских патриција intitularsi ambasadori da parte di nobili... ], što je izazivalo konfuziju i rascjep i u tamošnjem kleru. 65 Ipak, nadbiskup Chieregati se upravo u pismu mletačkoj inkviziciji (Santo Uffizio) u vezi sa nemirima u Ulcinju koje su izazivali alcuni heretici luterani poziva na svojeg pouzdanog vikara i prokuratora u Baru, vrlo vjerovatno Dalmasa. 66 Navodi se i da je obije biskupske službe Dalmas obavljao više od dvije decenije (pomenut je kao pokojni g.) te da je jednu i drugu Crkvu uredio vrlo korisnim odredbama i osvjetlao primjerima svojih vrlina. 67 Osim istaknute liturgijske uloge koju je imao po testamentu svojeg brata Bernarda, Jakov je imenovan i jednim od epitropa njegove posljednje volje. Ostali izvršitelji Bernardove oporuke, kojima takođe preporučuje svoju dušu, bili su njegova žena Katarina (Catherina) i Francesco Borisi. Missier Francesco Boris, quondam missier Antonio, pominje se u mletačkim izvorima marta g. i vjerovatno se, ukoliko je upravo njegov unuk Bernardo Borisi, može smatrati jednim od rodonačelnika istarskih Borisija. 68 U odnosu na ostale testamentarne odredbe, značajno je istaći da Bernardo Darmasso sve svoje nepokretnosti i pokretna dobra ostavlja ženi Katarini i njihovoj djeci, sinovima i kćerkama, kojima se u toj ispravi, iako se i oni proglašavaju univerzalnim nasljednicima, ne navode imena. Uslov koji međutim postavlja jeste poslušnost koju njegova djeca moraju iskazivati svojoj majci, come ala mia persona propria. Nasljednopravne odredbe tako, gotovo konzumirane pravilima o sastavljanju testamenta, odredbama o epitropima, kao i naknadnim provjeravanjem isprave od notara i sudija, daju prednost ličnom odnosu prema roditeljima pred podrobnijom razradom, s ciljem izbjegavanja trvenja među nasljednicima. 65 Ibid., pp. 410, Ibid., p L. ČORALIĆ, Iz prošlosti Ulcinjske biskupije i Barske nadbiskupije op. cit., str Archivio di Stato di Venezia (ASV), Consiglio dei Dieci. Lettere Rettori ai Capi, b Antivari ( ), br , str. 1-9, 7. III 1549.; br. 70 (Zuane Bragadino, Podestà et Capitano d Antivari, 19. VII 1550.).

50 50 Aрхивски записи * * * Testamenti iz 1421, i godine, koji se čuvaju u arhivu Dubrovnika, a koji predstavljaju posljednje izjave barskih patricija iz rodova Zare, Nale i Darmasso, sadrže višestruke manifestacije materijalnog statusa, kulturnih dosega, staleškog identiteta, politike i strategija nobiliteta, a posebno duhovnih težnji njegovih pripadnika. S utemeljenjem u izvorima, predočavaju se stoga forme izraza određenog vremena i duha kruga ljudi poteklog iz sredine razvijenih medievalnih tradicija. Upravo se u zavičaju ostavilaca nisu sačuvali narativni i normativni spisi koji bi omogućili praćenje različitih vidova i tendencija socijalnog, moralnog i religioznog života. Odslikavajući u značajnoj mjeri kompleksnost komponenti privatnog i javnog na prijelazu iz srednjovjekovlja u rani novi vijek, podacima koje sadrže, odnosne oporuke omogućuju posmatranje tog razdoblja u njegovoj ukupnosti. Analizirane isprave o testamentarnom raspolaganju, referirajući na različite aspekte društva, što uključuje društvene institucije, ali i svakodnevlje, prednost ustupaju nasljeđivanju patrimonija, nagovještavajući, krajnje posredno, izvjestan ekvitet u tretmanu nasljednika i cijenjenu poziciju žene. Pojedine oporučne odredbe, pored konvencionalnih obrazaca spiritualnosti, legata u milosrdne svrhe i za molitve živih, za njihovo izbavljenje i spasenje, opsesivno insistirajući na podrobnostima, ističući samosvijest individue, sadrže začetke prijelaza iz srednjovjekovne zatvorenosti u preporodno buđenje duha.

51 Жаре, Наталис, Далмас: Три тестамента барских патриција Prilog I. Testament don Andrije Žare, barskog kanonika i mljetskog opata, Dubrovnik, 30. decembar DAD, TN, sv. 11, ff. 61v-62r.

52 52 Aрхивски записи Testamentum domini Andree de Zare canonici Antibarensis (In margine bis: Extractum et datum. Factum) MCCCCXXII, indictione quintadecima, die duodecima mensis ianuarii. Hoc est testamentum domini Andree de Zare olim et tunc canonici Antibarensis et nunc venerabilis abbatis Melitensis, factum per ipsum ante quod monasterium ingrederetur et reppertum in notaria Ragusii, huic tenoris, videlicet. MCCCCXXI, die XXX decembris, in Ragusio. Io don Andrea de Zare canonico de Antivari si faço lo mio ultimo testamento con sana mente mia et bona memoria sano del corpo siando. In prima lasso a Sancta Maria cathedrale ecclesia di Ragusa yperperi tre. Item lasso a Sancto Georgi de Antivari cathedral ecclesia yperperi cinque. Item lasso per maltolleto yperperi diece. Item lasso alla fraternita delli preti di Ragusa yperperi diece. Item lasso a San Stefano di Ragusa calese uno de argento infornido e due antiphonari vechi. Et ancora alli poveri dello spedal di San Stefano sopradicto yperperi due. Item lasso a San Giorgi de Antivari sopradicto calexe uno de argento infornido con li corporali. Et uno paramento fornido de seda. Item lasso alli canonici della decta chiesa una vigna posta a Thomba e una cortina posta in Gaycurpo (?) e una altra cortina posta in Zopiala (?) e una oliva granda posta raso lo fiume de Spinosa (?), che siano tegnudi pregar Dio per l anima mia /62r/ e delli mie morti. Item lasso alli canonici di Sancto Piero d Antivari uno terreno posto sula montagna che (si chiama cancell.) configna con Gradina, chiamado Grisas e uno campo a Pual e olive de Zgera, e lo terren con le sue pertinençe, che preghino Idio per li nostri morti. Item lasso a Marino fiol di ser Andrea di Zare le terre della montagna con la Se/clita (?), lo decto terren chiamado Borchina con tutti lor raxoni e pertinençe. Item lasso a ser Zuan di Pichicho d Antivar, presente habitador de Srebniça, lasso al decto la mia casa d Antivari con li orti e cappella e con li na(ranz) e con tucte le lor raxoni e pertinençe li quali lasso per debito che lli son tegnudo a dar ducati dugento. Item lasso allo decto li terreni miei posti sotto Zucha Negra (?). Item lasso al decto lo terreno di Bortaiso et tucti altri possessioni mie che si trovassino in Antivari, overo in lo distrecto d Antivari, voglo che siano suoi per lo debito di soprascripto. Item lasso allo decto le mie cose

53 Жаре, Наталис, Далмас: Три тестамента барских патриција mobili che o in casa a Ragusa, zoe panni da vestire, masserizie, vasi di stagno e di rame e due lecti inforniti e quatro taçe d argento et coltelliera una grande da tola e dentro cusolieri sei d argento con uno puntarolo d argento e tutti li miei libri, excepto el mio messaleto che fu di messer lo vescovo di Marchana voglio che sia di don Zuanne mio compagno e uno scrigneto di nogaro pizolo e cinque yperperi per le messe di Sancto Gregorio. Item lasso al decto ser Zuan di Pichicho tutte quante le casse che sono in casa nostra le quali sono piene di massarie e di panni de lecto zoe lenzuoli et tovagle e altre cose, tappeti e carpete li quali sono comprade con li suoi denari. Et tucte altre cose zoe utensilia zoe botti e vascili e tinaçi e toronii et altre masseriçie che sono in Ragusa e in Breno, tucti voglo che siano li suoi. Item manifesto due case poste in lo sextiero di San Piero che fu di quey de Smolotiça le quali comprai con li suoi denari e conzai, voglo che siano li suoi con tucti suoi raxon e pertinenze che apartien alle decte case. Item confesso aver comperade due vigne poste in Breno in logo detto Srebreno con una casa di muro la qual prima comperai dalli tudori e pitropi dello herede di ser Nicho di Martinus, et l altra vigna comprai da ser Michel di Martinus con tucti li raxon e pertinençi come appare su le vendede scripte in cancellaria, voio che siano libere e franche del decto ser Zuanne come confesso aver comprade con li suoi denari. Item confesso aver cose sue in man nostra, zoe in nostra casca, zoe argento, ducati e grossi e pegni, come appare per lo quaderno posto su la decta casca. Et tucto quanto questo lasso in man di don Johanni mio compagno che lui tucto apieno sa come sta questo facto che governi questi dicti cosi in signa che ser Zuan comandera zo che piacera a far d esse. Le dicte vigne non sono ancora pagate ma voglo che si paghano con li denari che sono in comun, et lo resto che daga domini Johani della decta casca. Tucti questi cosi son del decto ser Zuanne, tanto mobile quanto stabile in nostra casa e su el distretto. Ancora laso uno inventario in man di don Zuane scripte le cose comprade del tempo passado. Et piu altre cose sono oltra questo inventario che non son scripte, come don Zuanne sa tutto. Le letere delle rogatie dello argento del decto ser Zuanne sono fichati sul quaderno delli detti posti et altre reposture de Antivari lasso in man di don Zuanne, zoe delli clerici di San Georgi e di pre(te)

54 54 Aрхивски записи /62v/ Domenego Curiaç. Et se alguna cosa manchasse della sua somma a ser Zuanne abattando le case e le vigne e le spese per li suoi facti zoche manchasse che del mio si pagha. Faço li miei pitropi madonna Mare di Zive di Bona e ser Andrea suo figlol e ser Mateo di Gradi e don Johanni d Antivari nostro compagno. Ancora voglo che una presentazion facta per Stefan de Volcigna alle case ch io comperai come appare allo libro di vendede in cancellaria in 1419 ad cartam 27, della qual presentazion io o la podesta dal decto Stefano, come appare in diverse scripture di notaria adi XX decembris voglo e ordino che don Zuanne de Antivaro che sta con mi in casa abbia quella podesta che o io della decta presentazion. Ancora io don Andrea voglo e ordeno che ogni scriptura di notaria e di cancellaria e ogni quantita di denari che io dovessi aver de qualunche persona in mio proprio nome del quale non fosse ordenado di sopra in lo testamento presente tucto voglo e ordino che sia in liberta di don Johanni de Antibari che sta in casa con mi a potere cassare e scuotere e dare podesta ad altri e fare tucto come la mia propria persona tanto di pegni quanto de ogni altra cosa che io avessi a fare con alguno in mio nome proprio. Hec autem etc. Iudex ser Andreas Marini de Volzo e testis Ruscus magistri Christofori. DAD, Diversa notariae, sv. 13, f. 34r.

55 Жаре, Наталис, Далмас: Три тестамента барских патриција Prilog II. Testament Jeronima Nikole Marinova Nale, iz Bara, reda sv. Benedikta, Mljet, 6. decembar DAD, TN, sv. 17, ff. 95v-96r.

56 56 Aрхивски записи Testamentum fratris Hieronymi Nicole Marini de Nale ordinis sancti Benedicti M o CCCC o LX o, indictione VIII a, die XXX iulii. Ragusii. Hoc est testamentum fratris Hieronymi Nicole Marini de Nale ordinis sancti Benedicti professi in monasterio Sancte Marie de Melita secundum relationem domini Francisci abbatis dicti monasterii, repertum in notaria Ragusii (ib cancell.) ubi repositum ad salvandum cum aliis testamentis vivorum iuxta morem civitatis, attestatum per dominum Michaelem de Bocignolo militem iudicem et Bartholomeum notarium comunis Ragusii testes ascriptos dicto testamento, tenoris infrascripti, videlicet. Allo nome de Dio et della Vergene Maria 1459, a di 6 decembrio. Io Jeronimo de Nicola Marin de Nale de Antivari fazio lo mio ultimo testamento chon bona memoria e bona mente e sano del corpo. In prima lasso per dezima /96r/ e primizia a Sancta Maria Mazor de Ragusi iperpero I. Item lasso per le messe para dui di san Gregorio per l anima dello patre mio et della matre mia yperperi 10. Item lasso a Zivitcho spiziar iperperi 4. Item lasso a Matcho Pizurchovich iperperi 3. Item lasso a miser abbate de Meleda iperperi 50 che li daga la io veli a zu dito. Item lasso tuto quanto resto dela dota dela madre mia tanto deli denari quanto deli sazi (?) alo monasterio de Sancta Maria de Meleda quello che paretrii la parte mia dela dota dela madre mia. Item lasso li mii epitropi primo ser Trifon de Bonda, ser Piero Nicole de Poza, ser Nicola Biasio de Ragnigna. Quod quidem testamentum nullo testimonio rumpi possit.

57 Жаре, Наталис, Далмас: Три тестамента барских патриција Prilog III. Testament Bernarda Darmasa iz Bara, Dubrovnik, 4. maj DAD, TN, sv. 37, ff. 169v-170r.

58 58 Aрхивски записи Testamentum q. Bernardi Darmasso d Antibari Millesimo quibus supra & inditione, die xv maii. Hoc est testamentum quondam Bernardi Darmassi d Antibari registratum in notaria publica Ragusii ubi datum fuerat ad saluandum inter alia testamenta viventium de more civitatis, cui erat ascriptus iudex ser Vincentius Francisci de Pozza, ser Paschalis Clementis de Bona, ser Michael Francisci de Caboga testes, tenoris ut infra In nomine Domini 1538 adi 4 maggio io Bernardo Darmasso dantiuarii faccio lo mio ultimo, infirmo della persona, et per Dei gratia sano dalla mente, ordeno lo mio ultimo testamento, et in prima racomando l anima mia al mio Creator et à tutta la corte celestiale. In prima lasso per decime et primitie a S. Maria Maggior pp. uno, item lasso a S. Maria delle Danze grossi sei. Item lasso per l anima del mio padre che se dicano le messe de S. Gregorio pp. cinque. Item pp. cinque lasso per l anima dela mia madre le mese de S. Gregorio. Item lasso le messe de S. Gregorio per l anima de mio fratello Iacobo pp. cinque et che queste messe dica lo mio fratello vescovo Jacobo. Item lasso ala mia donna et ali mei figliuoli et figliuole tutto lo mio stabile et mobile come la mia persona propria, et voglio che li mei figliouli et figliuole siano obedienti ala sua madre come ala mia persona propria. Item lasso lo mio herede universale la mia donna Catharina con li figliuoli /170r/ suoi. Item faccio et instituisco li mei epitropi del mio testamento el mio fratello vescovo et la mia donna Catherina, et ser Francesco Borissi, ali quali racomando l anima mia. Quod testamentum nullo testimonio rumpi possit.

59 Жаре, Наталис, Далмас: Три тестамента барских патриција Savo Marković ZARE, NATALIS, DALMAS; THREE TESTAMENTS OF THE PATRICIANS FROM BAR MADE IN DUBROVNIK (Fifteenth-Sixteenth Centuries) Summary The testaments made in 1421, 1459 and 1538, deposited in the State Archives of Dubrovnik, representing the last wills of patricians of Bar - from the families Žare (Zare), Natalis (Nale) and Dalmas (Darmasso) - are embracing also a multiple manifestations of material status, cultural attainments, identity, policy and strategies of nobility, and especially, relating spiritual aspirations. Reflecting in a great extent the complexity of components of private and public life in transition from the medieval to the Early Modern Age, with the data those documents contain, they are enabling the analysis of that period in its entirety. Social and cultural history, especially the history of particular class groups and their mental representations, images and memories which they left about themselves, are enriched by prosopographic analysis, systematic processing of archival sources, with the critic of texts and the widening of existing knowledge with the new facts and interpretations, offering that way the possibility of innovation of existing historical perspective. Archival documents are of special importance, because the wealth of particular facts that exceptional scriptural historic deeds might contain creates the prerequisites for the closer connection with the sources of different typologies and for overcoming of attained level of knowledge of the historiography. Three mentioned testaments, from Fifteenth and Sixteenth centuries, each in its own way reflects the upper class mentality, revealing the valuable facts for the following of history and the structure of patriciate, their kinship, marital links, interfamilial relations, as well as the professional and economic connections with other families, individuals and institutions. The documents that patricians of Bar made in Dubrovnik area, especially because of the limitations imposed by the scarcity of archival records and Statutory law reglementation preserved in their native commune, are containing the direct information, indicating the processes of stabilization and uniforming of family surnames, the professions and functions of the individuals, pointing out also the possessory and hereditary relations, heritage rights, as well as to the toponymy and topography of the municipality of their origin. While the positioning of related testators within different institutions and on proper instances of power speaks indirectly about the families they came from, direct dispositions of their last wills, as a peculiar way of cultural expression, witness the transmission of their patrimony, material and symbolic too. Social dynamics, trade transactions, existential needs and wishes are being drawn also in a testamental lines

60 60 Aрхивски записи referring to the house interiors and arrangement of living ambience. Entering the monastery, though, as well as the considerable legacies for the Church, messes and for other pious purposes, the heritages of priests in general, underline certain sacralisation and hieratisation of public and private space, and finally, the concentration on the salvation of the soul. Because of that, with the base in archival sources, represented are the forms of expression of particular time and of the spirit of particular circle of testators, originated from the same town, of which the different tendencies of social, moral, and religious life, due to the missing of inherent narrative and normative historic documents, could only be restored this way. Analysis of testamentary dispositions, referring to the various aspects of society, including its institutions and the everyday life, predominantly drives the attention to the modes of regulation of heritage, announcing, indirectly and remotely, to apparent equity in treatment of heirs and to a respected position of a women. Beside the conventional patterns of expressing the religiosity, plenty of legacies for the purpose of redemption, obsessive insisting on particularities, as well as the expressed self-consciousness of the individuals, contain the inceptions of transition from the medieval closeness to the renaissance awakening of the spirit.

61 Црна Гора и Доњи Васојевићи у сусрет рату на Балкану 61 UDK 94(497.16) 1908/1912 Mr Milan ŠĆEKIĆ CRNA GORA I DONJI VASOJEVIĆI U SUSRET RATU NA BALKANU ( ) Sažetak: Rad ima za cilj da prikaže odnos Crne Gore prema nastalim prilikama u Donjim Vasojevićima (beranski kraj), od dolaska mladoturaka na vlast u Osmanskom carstvu godine, pa sve do oktobarskih dana godine, kada je ovaj kraj oslobođen zajedničkim snagama ustanika s ovog područja i crnogorskih vojnika. Ključne riječi: Donji Vasojevići, donjovasojevićki prvaci, beranska oblast, Berane, Osmansko carstvo, Crna Gora, mladoturske vlasti. MONTENEGRO AND DONJI VASOJEVICI ENCOUNTERING WAR ON BALKAN ( ) Abstract: This thesis aims to show the politics of Montenegro forwards new opportunities in Donji Vasojevici ( a region of Berane) that came into existence after the Young Turks came to power in Ottoman Empire in 1908, until October day, year, when this region was released jointly insurgents in the area, and Montenegrin soldiers. Key words: Donji Vasojevici, the chiefs of Donji Vasojevici, the region of Berane, Berane, Ottoman Empire, Montenegro, reign of Young Turks. Dolaskom mladoturaka na vlast u Osmanskoj carevini godine, prilike na prostoru od,,pljevalja do Đakovice nijesu se značajnije pro mijenile

62 62 Aрхивски записи u odnosu na one nastale nakon završetka Velike krize na Istoku, a koje su karakterisale,,decentralizam i anarhizam, nesposobnost turske administracije, lična i imovinska nesigurnost, razni vidovi nasilja nad pravoslavnim življem, raširena hajdučija, od koje je dijelom stradala i muslimanska sirotinja 1, te,,zaostalost i bedno stanje svih slojeva sta novništva. 2 Burni potresi koji su zadesili područje Donjih Vasojevića (beranska oblast) i godine, zahvaljujući posredovanju i prisebnosti crnogorske vlade, nijesu doveli do zapleta većih razmjera. 3 Crnogorske vlasti su nastojale da u,,najljepšu i najživlju srpsku košnicu u Turskoj, kako je brigadir Mitar Martinović nazivao buntovno stanovništvo Donjih Vasojevića, održe mir što duže, tj. dok se ne stvore pogodni uslovi za akciju crnogorske vojske u tom pravcu. 4 Do tada je trebalo uticati na donjovasojevićke prvake da budu prisebni i da izbjegavaju konfrotiranje s osmanskim vlastima, budući da su ih zbog mira na tom području i same plaćale, držale u,,medžlis-sudu, a neke kao muftare, ali i da su znale da isti primaju platu sa Cetinja, kao i da imaju,,tajnu kancelariju kod manastira Đurđevi stupovi. Navedenim privilegijama nijesu se mogli pohvaliti ostali hrišćani Novopazarskog sandžaka. 5 1 Dr Branko Babić, Politika Crne Gore u novooslobođenim krajevima , Cetinje-Podgorica, 1984, Đorđe Mikić, Socijalno-ekonomske prilike na Kosovu i Metohiji od godine, Zbornik radova: Srbija i Albanci u XIX i XX veku, Beograd, 1990, Dr Đoko D. Pejović, Politika Crne Gore u Zatarju i Gornjem Polimlju , Titograd, 1973, Mitar Martinović, Ratne godine , Beograd, 1996, Novica Rakočević, Stanje na crnogorsko-turskoj granici ( ), Istorijski zapisi, god. XV, knjiga XIX, sveska 3-4, Titograd, 1962, 486; Po mnogo čemu je područje Donjih Vasojevića bilo specifično u odnosu na ostale oblasti Novopazarskog sandžaka.,,seljaci nijesu bili čifčije kao u drugim oblastima, nego su imali svoju zemlju. Danak za cara kupili su Srbi-muftari. Agama je davana četvrtina, koje su muftari i seoske vlasti izabrane od naroda međusobno regulisali. Shodno tome, porezi koji su se u osmansku državnu kasu slivali s ovog područja bili su izuzetno mali, te s toga ne čudi što je do dolaska mladoturaka na vlast ova oblast bila,,država u državi. (Isto, ); Osmanske vlasti su oktobra godine počele sprovoditi,,nove mjere pritiska nad donjovasojevićkim stanovništvom, izlažući ih,,neprijatnostima zbog nošnje. Izdata je i naredba da se crnogorske kape zamjene osmanskim kapama ili albanskim narodnim ka-

63 Црна Гора и Доњи Васојевићи у сусрет рату на Балкану 63 Izvjesnu dozu političkog takta koje su imale staroturske vlasti prema stanovništvu Donjih Vasojevića, mladoturcima nijesu bile svojstvene. Novi kajmekam u Beranama je, odmah po uvođenju ustavnog stanja, tražio da se,,terzijama zabrani izrada crnogorskih kapa. Svakako, da je taj gest beranskog kajmekama, baš kao i neuspio pokušaj prikupljanja oružja od stanovništva beranskog kraja, morao uticati na odnose dvije države. 6 Uprkos tome, Glas Crnogorca je novembra godine pisao o dobrim odnosima dvije zemlje, što je potkrepljivao činom,,prijateljskog dočekanja brigadira Vukotića, koji je,,kako od strane vlasti tako i od strane naroda bez razlike vjere oduševljeno pozdravljen prilikom povratka,,iz Srbije preko Sandžaka u Crnu Goru, baš kao što su i osmanski oficiri iz Tuzi, bili,,prijeteljski dočekani na Cetinju od strane svojih crnogorskih kolega. 7 No, da je po srijedi bila samo kratkotrajna idila na relaciji Cetinje-Carigrad proizvedena činom ankesije, pokazalo je vrijeme. I to vrlo brzo. Već na samom početku godine Glas Crnogorca evidentira, da su u Novopazarskom sandžaku hrišćani i muslimani,,podijeljeni u dva neprijateljska tabora, te da, prema tome,,,na dogledu su nova iznenađenja na pragu Crne Gore. Istina, znatno teža situacija u odnosu na etnički homogeno stanovništvo Donjih Vasojevića, bila je za hrišćane u,,pašaluku pama,,od valjane vune. No, kako tamošnje stanovništvo nije željelo da se pokori takvoj odluci, nastavljeno je sa praksom nošenja crnogorskih kapa sa inicijalima crnogorskog knjaza Nikole I, što je dalo povoda osmanskim vlastima da vrše hapšenja viđenijih ljudi beranskog kraja. Zabrana nošenja crnogorskih kapa nije mimoišla ni djecu, kojoj su nizami u školama stavljali,,ćulahe, zbog čega su njihovi roditelji odbili slati ih u školu. Intervencijom vlasti na Cetinju postignuto je kompromisno rješenje s osmanskim vlastima, da stanovništvo Donjih Vasojevića može nositi crnogorske kape pod uslovom, da knjaževe inicijale zamjene,,zvijezda krst ili drugi znak. Muhtari su bili na to,,primorani, a glavarima je predloženo,,da skinu knjaževe inicijale i tako posluže drugima za primjer. Međutim, stanovništvo ovog kraja je nastavilo sa praksom nošenja na kapama inicijala crnogorskog knjaza, iako su mladoturske vlasti sredinom godine tražile da se isti zamjene inicijalima sultana Mehmeda ili,,znakom mjeseca sa zvijezdicom. Što se tiče ostale nošnje, mladoturske vlasti nijesu imale primjedbe. (Đ. Pejović, Politika Crne Gore u Zatarju i Gornjem Polimlju ,..., ). 6 Isto. 7 Glas Crnogorca XXXVII, broj 61, Cetinje, petak, 7. (20) novembar 1908, 1.

64 64 Aрхивски записи pljevaljskom i bjelopoljskom, gdje,,svaki dan stanje postaje nesnosnije. Zbog toga je, piše ovaj list,,,knjaževska Vlada učinila nužne korake u Carigradu, a u isto doba izvjestila i ovdješnje diplomatske predstavnike o toj novoj opasnosti, koja prijeti miru. 8 Tenzije su se brzo prenijele i na tzv. Beransku republiku, kako je evropska diplomatija u Carigradu žargonski nazivala ovu oblast. 9 Za početak,,carsko-otomanski pogranični komesar iz Berana, početkom jula godine,,izvijestio je knj. pograničnog političkog komesara na Andrijevici, da je zabranjen prelazak granice pod oružjem, sa čim su imale upoznati crnogorske vlasti svoje podanike, a nekoliko dana kasnije, isti je pozvao crnogorskog pograničnog komesara iz Andrijevice, Gavra Protića, da,,dođe sa građanskim i vojnim glavarima u Berane, kako bi prisustvovali,,svečanostima godišnjice proglašenja Ustava u Turskoj. 10 Vijesti koje je donio Glas Crnogorca, da je komesar Protić 23. jula godine,,sa nekoliko vasojevićkih glavara u Berane bio,,vrlo prijeteljski dočekan, od strane osmanskih vlasti i stanovništva, mogle su samo kod lakovjerne javnosti stvoriti iluziju, da su prividno dobri odnosi dvije države zaista održivi na duži rok. 11 Ako je i bilo onih koji su u to vjerovali, nastupajući događaji su ih brzo razuvjerili. Avgusta godine kod manastira Đurđevi stupovi došlo je do sukoba između,,askera i okupljenog naroda. Tom prilikom je život izgubilo dvoje Srba, a asker je bio prinuđen da se povuče. Osmanske vlasti su ubrzo otpočele sa hapšenjima, a da se narod ne bi izlagao stradanju, crnogorska vlada je savjetovala donjovasojevićke prvake da se prijave sudu. Jedino se toj odluci nijesu povinovali Avro Cemović, najmarkantniji prvak tog kraja, sa braćom Vukom i Milićem Dabetićem i učiteljem Tomom Joksimovićem, koji su utočište pronašli u selu Vinicka, koje se nalazilo u blizini crnogorske granice. 12 Kako se zbog nastalih nereda osmanske vlasti ne bi svetile 8 Glas Crnogorca, XXXVIII, broj 6, Cetinje, subota 31. januar/13. februar 1909, Marko P. Cemović, Đurđevi Stubovi, Beograd, 1922, Glas Crnogorca, XXXVIII, broj 29, Cetinje, subota, 4. (17) jul, 4; broj 30, 11. (24) jul 1909, Isto. 12 N. Rakočević, Stanje na crnogorsko-turskoj granici ( )..., 499.

65 Црна Гора и Доњи Васојевићи у сусрет рату на Балкану 65 nedužnom stanovništvu, s crnogorske strane je savjetovano emigrantima da se predaju. Međutim, taj prijedlog za njih nije bio prihvatljiv, pošto su po njima osmanske vlasti bile odlučne, predali se oni ili ne, da iskorjene crnogorski upliv na ovom prostoru,,za svagda. Oni dalje navode da je život u Donjim Vasojevićima bio moguć jedino za osmanske špijune i aminaše. 13 Interesantno je da Glas Crnogorca o ovom događaju ne donosi nikakve vijesti, ali napominje, da su osmanske vlasti,,neprestano toga ljeta nastojale,,da se izazovu neredi na granici vasojevićkoj, kao i da je,,u tom izazivanju nereda umiješan i carski asker pod pritiskom mjesnog elementa, kome i oni većinom pripadaju. Međutim, umjesto meteža u beranskom kraju, uredništvo ovog lista je svoje čitaoce upoznalo sa jednim incidentom na sektoru granice prema Plavu, gdje je od strane askera,,velički kapetan teško ranjen bio, kao i još dvije osobe. 14 No, stanje na granici prema plavskogusinjskoj oblasti bilo je pravi raj u poređenju sa onim u beranskoj nahiji, gdje je od avgusta godine cijelo stanovništvo proglašeno asijama (odmetnicima), a od septembra bilo suočeno sa odlukom osmanskih vlasti, da se svi mladići starosne dobi od godine popišu radi služenja vojnog roka u,,omrznutom askeru. 15 Izjave donjovasojevićkog stanovništva, da će radije otići,,u planine i preko crnogorske granice, nego što će služiti u osmanskoj vojsci, pokazale su da su žitelji ovog kraja bili više nego odlučni da se odupru namjerama osmanskih vlasti. Početkom godine u Andrijevici se nalazilo 74 izbjegla stanovnika beranskog kraja,,,od kojih 8 glavara, 12 učitelja i 3 sveštenika, a do sredine godine, odbjeglih u planine i preko granice bilo je oko Veliki broj emigranata koji se našao u Crnoj Gori, u momentu koji još uvijek nije bio povoljan za veće zaplete sa Osmanskim carstvom, tjerao je crnogorsku vladu da radi na njihovom povratku. Po srijedi je bio veoma težak posao, budući da je osmanski poslanik vlastima na Cetinju eksplicitno 13 Isto, Glas Crnogorca, XXXVIII, broj 35, Cetinje, ponedjeljnik, 17. (30) avgust 1909, N. Rakočević, Stanje na crnogorsko-turskoj granici ( )..., 498; Đ. Pejović, Politika Crne Gore u Zatarju i Gornjem Polimlju ,..., Isto,

66 66 Aрхивски записи saopštio, da se slobodan povratak garantuje samo onim emigrantima,,koji su pobjegli isključivo od straha, dok će svi ostali nevinost dokazivati,,pred sudom u Prištini. Nastavkom pregovora između dvije vlade došlo je do određenog napretka, pošto su se vlasti u Carigradu po pitanje krivice ograničile na 64 donjovasojevićka emigranta. Međutim, takav stav osmanske vlade nije ohrabrio emigrante da se opredijele za povratak kućama. 17 Crnogorski poslanik u Carigradu Jovo Popović, skupa sa svojim ruskim kolegom Čarikovim, razgovarao je sa visokim osmanskim zvaničnicima u cilju prevazilaženja krize u beranskom kraju. U izvještaju upućenom vlastima na Cetinju s kraja februara godine, Popović obavještava nadležne da,,aferu beranskijeh emigranata sljedujem sasvim redovno, ali da su izgledi, da se vlasti u Carigradu nešto značajnije angažuju u prevazilaženju iste vrlo male, jer,,i pokraj najbolje volje osmanskog ministra spoljnih poslova Rifatpaše,,unutrašnja administracija koči ovu stvar. Popović dalje navodi, da je osmanski,,ministar Unutrašnjijeh Dijela sasvijem zauzet sa partijskom politikom, đe on igra veliku ulogu, a da se,,za upravu zemlje oslanja na mjesne vlasti, koje su i izazvale nerede. Shodno tome, crnogorski poslanik nije bio pretjerani optimista, ali ističe, da je predložio osmanskom ministru spoljnih poslova,,da odredi Komesara koji će primiti emigrante. Osim obećanja Rifatpaše, da će o ovome informisati svog kolegu zaduženog za resor unutrašnjih djela, Popović se nije imao čime pohvaliti vlastima na Cetinju, pošto je propao i njegov pokušaj,,da se Avro Cemović, sa tri svoja druga, prijavi vlastima u Carigradu, jer su iste bile izričite da se moraju prijaviti sudu u Prištini. 18 Ruski poslanik u Carigradu Čarikov, zalagao se kod vlade u Carigradu, da se svi beranski emigranti amnestiraju, ali ni taj apel nije urodio plodom. 19 Teška situacija na ovom području dodatno se zakomplikovala proljeća godine, insistiranjem osmanskih vlasti da im se na raspolaganje stave 1000 novih vojnih obveznika. Ta je odluka izazvala kod stanovništva beranske oblasti samo kontra efekat, pošto je isto izjavljivalo, da se tome 17 N. Rakočević, Stanje na crnogorsko-turskoj granici ( )..., Ministarstvo inostranih djela, Zbornik dokumenata ( ), (priredio mr Slavko Burzanović), Podgorica, 2007, N. Rakočević, Stanje na crnogorsko-turskoj granici ( )..., 501.

67 Црна Гора и Доњи Васојевићи у сусрет рату на Балкану 67 neće povinovati,,,pa da će sve biti rob i grob. 20 Zbog toga je dobar dio stanovništva ovog kraja izabrao da emigrira u Crnu Goru. No, kako svi nijesu bili te sreće da se na vrijeme dokopaju crnogorske teritorije, sa ovog područja stižu užasavajuće vijesti o teroru koji su zavele osmanske vlasti. Tako,,prvaci srpski iz Beranske nahije, preko svog čovjeka od povjerenja, obavještavaju krajem juna godine oblasnog upravitelja u Kolašinu, vojvodu Lakića Vojvodića,,,da su turske vlasti od 23. juna,,otpočele činiti velike zulume na srpski živalj u rožajskom okrugu, gdje su jednog čovjeka već lišili života, a da ostale,,biju i šibikavaju na mrtvo ubijaju. Oni dalje navode, da to čine radi,,oružja koje u njih traže, te da će se nasilje ubrzo prenijeti u Berane, gdje dolazi,,mutesarif-paša sa vojskom koji će najviše muke na narod navaliti isto zbog oružja. Kako donjovasojevićki prvaci nijesu imali namjeru da posmatraju nasilja osmanske vojske nad nezaštićenim narodom,,pa da će svi propanuti, traženo je od crnogorskih vlasti, da im daju,,savjet i naredbu kako će se dalje upravljati. 21 Emigranti su očekivali da će dobiti izvjesnu podršku od Crne Gore, kako bi se suprostavili nasilju osmanske vojske. Međutim, kako Cetinju sukobi sa Osmanskim carstvom u tom trenutku nijesu išli u prilog, ministar unutrašnjih djela Jovan Plamenac je ovlastio 1. jula godine oblasnog upravitelja u Kolašinu Vojvodića, da naredi,,policijskim vlastima da obrate pažnju da ne bi od naše strane pukla puška. 22 Zalaganje crnogorske vlade da se održi mir na granici prema beranskom kraju, ali i u ostalim prekograničnim mjestima, ni najmanje nije značilo da sa Cetinja nijesu pomno analizirali svaki, čak i najmanji pokret na tom području. Štaviše, na Cetinju su nastojali što više prikupiti informacija od emigranata i vojnih bjegunaca o prilikama u susjednoj Carevini. To potvrđuje i naredba koju je izdao ministar Plamenac 27. juna godine i njena dopuna od 5. jula iste godine, po kojoj se najprije Oblasnoj upravi Cetinje, ministarstvu vojnom, a potom i ostalim Oblasnim upravama naređuje, da se zbog češćeg prebjegavanja vojnih bjegunaca,,koji prenose oružje, i koji,,imaju češće puta iskaza, koji se odnose na vojne stvari, 20 Đ. Pejović, Politika Crne Gore u Zatarju i Gornjem Polimlju , DACG, MUD 1910, Upravno Odjeljenje, f-101, 2203, Telegram oblasnog upravitelja u Kolašinu vojvode Lakića Vojvodića ministru unutrašnjih djela Jovanu S. Plamencu, 14. (27) jun. 22 MUD 1910, UO, f-101, 2272, Plamenac Vojvodiću, 18. jun/1. jul.

68 68 Aрхивски записи isti,,odmah predadu najbližoj vojnoj vlasti, nakon što ih prethodno,,mjesne policijske vlasti ispitaju u vezi sa nastalim okolnostima. Čim policijske vlasti obave svoj dio posla u vezi toga, vojne bjegunce su dužni da,,pušte na slobodu, izdavši im prethodno uvjerenje da su vojnički bjegunci. Time prestaje svaka njihova briga o njima,,osim policijske. 23 No, da brige za crnogorske vlasti neće nedostajati, kada su u pitanju emigranti, garantovale su anarhične prilike u Osmanskom carstvu, naročito u onim provincijama koje su se nalazile nedaleko od crnogorske granice. Podaci koji su donjovasojevićki prvaci dostavili crnogorskim vlastima o premetačini koje će izvršiti osmanska vojska u beranskom kraju, ubrzo su se obistinili. Oblasni upravitelj u Kolašinu, Vojvodić, izvjestio je ministra unutrašnjih djela 28. juna godine,,,da noćas dolazi u Berane Mutesarif Pecki zbog čega je ovladao veliki strah u onam. srpskom narodu zbog oružja, koje će tražiti od njih. Nije trebalo imati previše mudrosti pa konstatovati na kraju ovog telegrama, kako je to učinio upravitelj Vojvodić,,,da će taj narod postradati, usljed pomenute racije. 24 Dva dana kasnije, Vojvodić je poslao ministru Plamencu novi telegram u kome ga izvještava, da su,,turci 29. juna,,na beranskom pazaru šibljikali mitropolitovog namjesnika, kaluđera Vekovića, Iva Neševića, Zariju Pećanina, Jovana Gligovića, Laza Gogu, Baca i Leka Kuče, Špira Mitkovića, Mihaila Milivojevića i Zaka Marina. Vojvodić dalje navodi, da su,,šibljikovanje izvršili nad njima kao najuglednijim Srbima zbog oružja, pošto su beranski Turci kazali da su oružje ekspedirali u Crnu Goru. Nakon, što je osmanska vojska završila,,šibljikovanje iste su,,onako krvave izveli na Sunce te su nekoliko klečali pa su ih bacili u tamnicu. Međutim,,,oficiri turski nijesu bili zadovoljni kako je asker odradio svoj dio posla, pa,,su oni sami još uzimali batine tukli ih i vršili taj nečovječni posao. Teško je povjerovati da osmanski oficiri nijesu bili zadovoljni kako je razulareni asker propustio kroz šake donjovasojevićke prvake, nego su željeli da ličnim učešćem pošalju jasnu poruku,,da će i ostale beranske građane 23 MUD 1910, UO, f-101, 2274, Plamenac Oblasnoj upravi Cetinje, 14. (27) jun; MUD 1910, UO, f-101, 2187/2, Naredba svim Oblasnim upravama i ministarstvu vojnom, 14. (27) jun; MUD 1910, UO, f-101, 2275, Plamenac svim Olasnim upravamadopuna naredbe od 14. (27) juna, 22. jun (5. jul). 24 MUD 1910, UO, f-101, bez broja, Vojvodić Plamencu, 15. (28) jun.

69 Црна Гора и Доњи Васојевићи у сусрет рату на Балкану 69 postići ova sudbina samo da je ovima došao najpreče red pa da će pošto svrše u Berane poći i po selima te to isto vršiti. Ovim se najbolje potvrđuje da pomenuti prvaci nijesu bili najugledniji Srbi u beranskom kraju, ali svakako jesu od onih kojih su dopali u ruke askeru u beranskoj varoši. Znatno opasnije od pomenutog događaja, bila je namjeravana akcija osmanske vojske po selima, naročito onim s lijeve strane Lima, koja su imala tradicionalno dobre veze sa Crnom Gorom, što ne čudi, s obzirom da su se nalazila bliže njenoj granici. Usljed toga, Vojvodić je javio na Cetinje, da će sav narod,,iz beranske nahije prebjeći ovamo pošto ovakav tirjanluk i nečovječni postupak koji ih od strane Turaka snadi narod po selima ne smije iščekivati. Zbog toga je tražio od crnogorskih vlasti,,posredovanje u cilju prevazilaženja nastalog stanja, kao i to,,,kakvi će se savjeti ovome narodu dati. 25 Na Cetinju gotovo da nijesu ni stigli pročitati obavijest koju im je poslao upravitelj Vojvodić, a već im je stigao toga dana i drugi telegram od njega, u kome im saopštava,,da je asker u Vinicku i Buču, te da je granica,,s turske strane svuda vojskom uhvaćena i zatvorena. Oblasni upravitelj u Kolašinu dalje izvještava, da je,,narod... sav pobjegao u planine i,,da na lijevoj obali Lima u kućama nema niko svoje pokretno, jer,,što su mogli prenijeli su. Ništa bolje stanje nije bilo ni na desnoj strani Lima, čije je stanovništvo dijelom prebjeglo u Crnu Goru, u Šekular, a dijelom u Tifransku klisuru. Iako se nalazilo u teškom položaju, Vojvodić je imao informaciju da će na ovom području, već,,danas pući puška, od strane stanovništva koje nije moglo dalje trpjeti vlastito stradanje. 26 Moguće da su osmanske vlasti imale neke informacije koje su govorile u prilog mogućim sukobima u beranskom kraju, jer se iz pisma koje je učitelj Tomo Joksimović poslao upravitelju Vojvodiću vidi, da je,,paša koji se sa vojskom nalazi na groblju vinićskom, preko Anta Cemovića, tražio sastanak,,na granici sa vodećim prvakom ovog kraja Avrom Cemovićem,,,radi nekih nepoznatih pregovora. Učitelj Joksimović navodi dalje u svom pismu,,,da paša nije zatekao nikog od Vinićana sem četiri ženske koje su odmah dali dovesti kod paše. Za crnogorske vlasti mnogo značajnija vijest od toga bila je da je,,jedan odred vojske povraćen iz,,vinicke u Berane, 25 MUD 1910, UO, f-101, 2229, Vojvodić Plamencu, 17. (30) jun. 26 MUD 1910, UO, f-101, 2285, Vojvodić Plamencu, 17. (30) jun.

70 70 Aрхивски записи vjerovatno zato,,da dovuku topove jer se boje otpora, kao i,,da dobave asker koji je pošao za Gornja sela. Bojazan od otpora bila je logična, ako se zna da se akcija osmanske vojske imala vršiti na području koja su mogla dobiti brzu pomoć od Crne Gore. Što se tiče pomenutog sastanka, Joksimović iznosi da se Avro Cemović,,koleba, ali da su veći izgledi,,da neće ići na sastanak, nego da će poći. 27 Ako je kod Cemovića bilo kolebanja da li da se odazove upućenom mu pozivu, kod osmanskih vlasti ovog područja nije ni najmanje, u nastojanju da završe započeti posao. Međutim, situacija u beranskom kraju svojim tokom nije mogla bitnije iznenaditi crnogorsku vladu, budući da su podređene joj vlasti zadužene da prate svaki pokret u tom kraju slale informacije koje su mahom mogle predvidjeti korake osmanskih vlasti. To potvrđuje i telegram koji je Vojvodić uputio ministru Plamencu 1. jula te godine, u kome ga obavještava o nasilju osmanske vojske u selima s lijeve obale Lima, čiju je akciju imao prilike da nagovijesti dan ranije. Sada je mogao samo da konstatuje da je osmanska vojska zauzela sela:,,pešca, Lužac, Dolac, Buče i Vinicku. Što se tiče terenski nepristupačnijih Gornjih sela koje nije mnogo kilometara dijelilo od crnogorske granice, Vojvodić navodi da je,,mutesarif paša vojsku jednu poslao sa oficirima na njih, a,,jesu li koga uhvatili još se ne zna. Ako je toga dana bila nepoznanica koliko je ljudi uhvaćeno na području Gornjih sela, pouzdano se znalo da je u Lugama uhvaćeno osmoro, u Pešcima četvoro, a u Bučama petoro ljudi. Svi uhapšeni su, uz batine, odvedeni u,,zatvor beranski. Mali broj ljudi koje su osmanske vlasti lišile slobode govori o tome da su te osobe bile, ili u poznijim godinama, ili eventualno nezainteresovane da napuste ognjište,,,dok ko je god mogao umaći prebjegao je u goru i k planini a nekoliko ih je prešlo u našu granicu s familijama, javljao je ministru Plamencu upravitelj Vojvodić. U istom izvještaju oblasni upravitelj iz Kolašina upoznaje vlasti na Cetinju, da treba očekivati priliv novih emigranata, pošto,,ko nije sinoć utekao namjerava doveče. Ukoliko su zvaničnici na Cetinju možda gajili i najmanje nade da ih može zaobići novi priliv emigranta iz beranske oblasti, koji su uz albanske predstavljali veliki namet za crnogorsku državu, izvještaj 27 MUD 1910, UO, f-101, 2286/2, Vojvodić Plamencu, 17. (30) jun.

71 Црна Гора и Доњи Васојевићи у сусрет рату на Балкану 71 pristigao iz Kolašina o stanju na tom području nije bio naročito ohrabrujući. Naime, Vojvodić je pisao ministru unutrašnjih djela, da su ognjišta napustili,,i to čovjek žena djete, sa svim onim,,što mogu da prenesu, a da oni koji to nijesu uspjeli, bivaju bijeni,,toljagama, nakon čega se utamničavaju, a imanja im se,,pljačkaju i uzimaju. Ako se tome doda, da je u Beranama otpočeo sa radom,,prijeki sud, da osmanske vlasti namjeravaju,,popaliti sve kuće onih emigranata, te da stanovništvo s desne obale Lima ima namjeru dati oružani otpor, na Cetinju nijesu mogli biti spokojni. 28 Stanje u Beranama bilo je razlog da crnogorski ministar inostranih djela Lazar Tomanović posjeti poslanike Rusije i Srbije na Cetinju, tražeći od njih da sa sadržajima depeša koje im je saopštio, obavijeste svoje vlade, kako bi njihovi poslanici u Carigradu, zajedno sa crnogorskim,,otpravnikom poslova uticali kod Porte da se prevaziđe nastalo stanje, pisao je Glas Crnogorca. Isti list navodi, da su pomenute,,vijesti saopštene i ovdašnjem turskom poslanstvu, od čije se vlade,,očekuje da stvori uslove za,,slobodni povratak beranskih emigranata od prošle godine, budući da je ista,,tri puta već obećavala Knjaževskoj Vladi, da će riješiti ovo pitanje. 29 Intervencija crnogorske vlade kod predstavnika Rusije i Srbije na Cetinju, nije promakla ni beogradskoj Politici, s tim što za razliku od crnogorske štampe i njenih zvaničnika, ovaj list prekogranično stanovništvo beranske nahije ne etiketira kao srpsko, nego kao,,pogranično crnogorsko stanovništvo, vjerovatno zato što je isto bilo snažno opredjeljeno za Crnu Goru, ali i da se u taj kraj prije ili kasnije, uglavnom, doselilo sa područja Crne Gore i njenih Brda. No, to nije bilo toliko bitno u momentu kada po pisanju ovog lista,,,ljudi ostavljaju svoje domove i beže u Crnu Goru samo da bi život spasli od nasilja osmanske vojske MUD 1910, UO, f-101, 2309/2, Vojvodić Plamencu, 18. jun (1. jul); Na desnoj strani Lima stanovništvo sela Police i Dapsića imalo je nekoliko jačih sukoba sa osmanskom vojskom, dok je oko 600 stanovnika iz drugih sela s desne obale Lima prebjeglo u Crnu Goru. (N. Rakočević, Stanje na crnogorsko-turskoj granici ( )..., ) 29 Glas Crnogorca, XXXIX, broj 27, Cetinje, subota, 19. jun/2. jul 1910, Politika, broj 2306, Beograd, ponedeljak, 21. jun/4. jul 1910, 2, nb.rs/2010/ browse.php? collection =no-politik,

72 72 Aрхивски записи Kako bi se prevazišla nastala kriza, mutesarif je uputio 1. jula,,pismeni poziv beranskim emigrantima da se vrate svojim domovima. Svako ko se drzne da se ogluši na ovaj poziv, tj. ne javi se u predviđenom roku,,,zemlja će im se od strane suda hidžu učinjeti, a nakon toga će se na,,pomenute zemlje muhadžeri naseliti. Da cijela priča dobije na težini, na upućeni poziv su,,stavljeni dva pečata. Na vojne obveznike je, znatno teže od pismenog poziva, koji je istini za volju, više podsjećao na ultimatum, palo mutesarifovo usmeno kazivanje, po kome je svaki vojnik bio obavezan da se potpiše i preda,,pušku vrendlovku. Problem je bio u tome što onaj koji se ne povinuje ovoj naredbi, rizikuje da bude,,ubljen, te,,stoga nesmiju ni poći, budući da imaju,,mali broj pušaka, pisao je Vojvodić ministru Plamencu. 31 Ozbiljnost situacije nalagala je hitno usaglašavanje stavova između beranskih emigranta i crnogorske vlade oko uslova povratka, pa tek onda istupanje pred osmanske organe vlasti. Po srijedi je bio jako komplikovan posao, jer saglasnost oko povratka nije bilo lako postići. Ne treba sumnjati da crnogorske vlasti nijesu razumjele svoju prekograničnu braću, da nema perspektive življenja pod osmanskim vlastima, posebno ne u nastalim okolnostima. Međutim, kako se stanje ne bi dodatno komplikovalo, a Crna Gora izlagala velikim troškovima oko izdržavanja emigranta, komesar Protić u Andrijevici je saopštio emigrantima,,da je jedini spas narodu u Donjim Vasojevićima da preda oružje turskim vlastima, a da će oni,,emigranti koji primaju pomoć od Crne Gore biti udaljeni s granice. Stav crnogorske vlade bio je da emigranti,,predadu oružje brigadnoj komandi u Andrijevici, na što će im se izdati potvrda, a onda da se mogu slobodno vratiti i da je potrebno da to učine i radi očuvanja svoje imovine. Kako emigranti nijesu bili takvog mišljena, odgovorili su komesaru Protiću,,da se neće vratiti pa da će ih crnogorske vlasti objesiti. 32 Očito da su donjovasojevićki emigranati ovakvim stavom željeli zadobiti oružanu potporu od crnogorske vlasti, u borbi protiv mladoturskog režima. Kako bi uspjeli u toj namjeri, crnogorskoj vladi se često predstavlja iskrivljena slika pojedinih događaja. Ljudi koji su bili zaduženi da o stanju 31 MUD 1910, UO. f-101, 2308, 2308/2, Vojvodić Plamencu, 19. jun/2. jul. 32 N. Rakočević, Stanje na crnogorsko-turskoj granici ( ),..., 503.

73 Црна Гора и Доњи Васојевићи у сусрет рату на Балкану 73 u beranskom kraju izvještavaju crnogorske pogranične vlasti, svjesno nijesu radili svoj posao kako treba. Tako u nekim izvještajima datiranim s početka jula, upravitelj Vojvodić obavještava Cetinje da su,,od askerskih ćuteka preminuli izvjesni,,vukota Bojović, Milun Premović i neki Lončarević, a da su od istih,,pri koncu još neki ljudi ovog kraja. 33 Međutim,,,na osnovu izvještaja datiranog posljednjeg dana jula, kapetan Radonjić iz Andrijevice optužuje crnogorske plaćenike na tom području,,,nadzornika Cemovića i učitelja Toma Joksimovića, da su ga krivo izvjestili, zbog čega je isti poslao netačnu obavijest Vojvodiću u Kolašin, o pogibiji navedenih lica. Radonjić je, preko učitelja Radosava Joksimovića,,koji je juče naročito u Buče bio pošao, doznao da su isti živi,,,ali da su dosta teško slabi od udaraca. On dalje navodi da,,,emigranti beranski naročito uveličavaju stvar kako bi time izazvali bunu protiv Turaka. U istom telegramu Radonjić obavještava Vojvodića da,,dok god su emigranti na granicu nikada reda neće biti, sve dok se,,neuviju u unutrašnjost. 34 Kako je svaka buna na tom području bila osuđena na neuspjeh bez pomoći Crne Gore, onda ne treba posebno objašnjavati šta se ovakvim vijestima željelo postići. Ovakvi i slični pokušaji vlastima na Cetinju su još od ranije bili dobro poznati. Zbog toga je za crnogorsku vladu znatno važnije od političkih fantazija donjovasojevićkih prvaka bilo, da ne prođe novi rok, koji je dat emigrantima za povratak svojim domovima. 35 Prema pisanju Glasa Crnogorca, tek je u julu mjesecu na,,živo zauzimanje crnogorske vlade, iz prijestonice Osmanske carevine stigla u Berane,,davno očekivana naredba, kojom se odobrava povratak beranskih emigranata,,,koji su se nalazili u Crnoj Gori još od avgusta prošle godine. Tako su se,,na Petrovdan svi stari i novi emigranti povratili slobodno svojim kućama, pošto su prethodno,,predali oružje, u 33 MUD 1910, UO, f-101, 2309/2, Vojvodić Plamencu, 18. jun/1. jul; MUD 1910, UO, f-101, 2308, Vojvodić Plamencu, 19. jun/2. jul; Usljed zadobijenih povrijeda od strane osmanske vojske, u stanju kritičnom po život bili su sljedeći beranski prvaci:,,prokopije Veković, Milorad Šćekić, Jovan Gligović, Špiro Mitković i Baco Kuč. (MUD 1910, UO, f-101, 2308, Vojvodić Plamencu, 18. jun/1.jul.) 34 MUD 1910, UO. f-101, 2376/2, Kapetan M. Radonjić oblasnom upravitelju Vojvodiću, 18. (31.) jul. 35 N. Rakočević, Stanje na crnogorsko-turskoj granici ( )..., 503.

74 74 Aрхивски записи prisustvu našeg i turskog pograničnog komesara, pisao je ovaj list. 36. I dok su se, navodno, beranski emigranti srećno vratili svojim domovima, istovremeno je najavljen priliv,,u našu granicu povećeg broja,,srba i Turaka iz plavskogusinjske oblasti. 37 Očigledno da su se i oni, koji su se prema pisanju Glasa Crnogorca,,povratili slobodno, ubrzo pokajali. Novembra te godine, samo je u Andrijevici boravilo 1000 ljudi (987) iz beranskog kraja, od čega,,iz sela Vinicke 736 članova,,,a iz ostalih sela Najugledniji prvak beranskog kraja Avro Cemović, imao je svoju računicu kada je u pitanju broj donjovasojevićkih emigranta u Crnoj Gori. Za razliku od onih čiji je posao bio da vlasti na Cetinju izvještavaju o tačnom broju emigranata u crnogorskoj granici, on nije bio sklon toj vrsti prebrojavanja. Ministru unutrašnjih djela Marku Đukanoviću, pisao je krajem godine, da,,od 2300 kuća, ni jedne kuće nema, koja emigranta nema u Crnoj Gori, žaleći se pri tom na njihov tretman od strane,,nekija vlasti. 39 Ukoliko se Cemovićeva procjena uzme za istinitu, ispada da se u Crnoj Gori nalazilo više beranskih emigranata kada su nasilja nad hrišćanima donekle splasnula i kada se, evidentno, ne mali broj emigranata vratio kućama, što nije bilo logično. U svakom slučaju, u Crnoj Gori se nalazio i dalje veliki broj emigranata iz raznih krajeva Osmanskog carstva, što je opterećivalo odnose dvije zemlje. Da bi se obezbijedila egzistencija velikog broja emigranata,,iz Stare Srbije i Skenderije, koji su utočište našli u Crnoj Gori,,,na Cetinju je obrazovan glavni odbor od uglednijih građana, kao i,,varoški i plemenski odbori koji su prikupljali novčana sredstva za njihovo izdržavanje. 40 Iako je Crna Gora tradicionalno kuburila sa finansijama, činilo se u jednom momentu, kao neuporedivo lakši posao, obezbijediti izdržavanje emigranta, nego iste ubijediti da ne odgovaraju na nasilje i provokacije osmanske 36 Glas Crnogorca, XXXIX, broj 29, Cetinje, subota, 3. (16) jul 1910, MUD 1910, UO, f-102, 2460, Vojvodić Plamencu, 1. (14) jul. 38 N. Rakočević, Stanje na crnogorsko-turskoj granici ( )..., MUD 1910, UO, f-108, 4846/2, Avro Cemović ministru unutrašnjih djela Marku Đukanoviću, 29. novembra/12. decembar. 40 Glas Crnogorca, XXXIX, broj 45, Cetinje, subota, 2. (15) oktobar, 2; broj 46, 9. (22) oktobar, 1; broj 47, 16. (29) oktobar, 2; broj 48, 23. oktobar/5. novembar 1910, 1.

75 Црна Гора и Доњи Васојевићи у сусрет рату на Балкану 75 vojske. Kapetan Radonjić iz Andrijevice se žalio 21. decembra godine predsjedniku crnogorske vlade Lazaru Tomanoviću da će, zbog čestih prelazaka emigranata,,,narod srpski u beransku nahiju od vlasti turskih teško da,,postrada.,,usled toga, Radonjić je predlagao da im se prelazak granice mora zabraniti. Tomanović je bio saglasan sa tim, pa je naredio tamošnjim vojnim vlastima, da se,,zabrani prelazak emigranata u beransku nahiju, a ko bi se drznuo da prekrši naredbu, imalo mu se saopštiti,,da mu nema povratka u našu granicu. 41 Ne želeći da rizikuje nove zaplete na granici, crnogorska vlada je, u decembru te godine poslala u Andrijevicu brigadira Janka Vukotića, kako bi s osmanskim vlastima regulisao pitanje beranskih emigranata. 42 No, kako emigranti nijesu namjeravali da se vrate,,dok se ne izašalje komisija da izvidi šta su Turci počinili 43, Vukotić je 1. januara godine tražio od predsjednika crnogorske vlade Lazara Tomanovića,,da se čas prije pošalje pomoć na emigrante iz Beranskog okruga, kako bi se,,koliko je danas a najdocnije sjutra, isti preselili iz trepačko-šekularske kapetanije. Razlog tome su njihovi česti prelasci granice i oružani sukobi sa osmanskom vojskom, koje crnogorske vlasti nijesu mogle kontrolisti,,pa da bi čovjek brigadu postavio na stražu. Vukotić je tražio da se Avro Cemović i dalje drži na Cetinju,,do nove naredbe, a da će mu se,,na tu stranu Vjeternika pridružiti,,još oko 20 emigranata. Očito da je ova odluka bila po mjeri crnogorskoj vladi, pa je ministar unutrašnjih djela Marko Đukanović tražio od Vukotića da ga obavijesti,,,koliko bi bilo potrebito da se,,dadne kao prva pomoć emigrantima. Ujedno, on je tražio od Vukotića da se napravi spisak,,od onih koji se imaju ukloniti, te da o istima da mišljenje,,,kako bi se svakome imalo davati i na koji bi način to trebalo činiti. 44 Na Vukotićev odgovor se nije mnogo čekalo, pošto je već sjutradan, 2. januara godine, javio da se,,danas emigranti beranskog okruga sele svaki bez razlike 41 MID 1910, f-195, 5650, Radonjić ministru predsjedniku Lazaru Tomanoviću, 8. (21) decembar. 42 N. Rakočević, Stanje na crnogorsko-turskoj granici ( ),..., Isto. 44 MUD 1910, UO, f-108, 5066, Janko Vukotić Tomanoviću, 19. decembar 1910/1. januar godine. (Isto.)

76 76 Aрхивски записи iz kapetanije trepačko-šekularske, izuzev,,nekoliko čobana koji stoje pri planini na svoje katune i koji su ostali tu na jemstvo sigurnih ljudi. Što se tiče 20 viđenijih beranskih emigranata, oni,,će sjutra, uz propratni spisak, biti,,sprovedeni u Podgoricu sa naredbom da se bez naročite dozvole ne smiju povraćati, a pored njih,,,u isto vrijeme na put,,u unutrašnjost imalo je krenuti i 16 emigranata muslimana mahom iz plavsko-gusinjskog kraja. 45 Vukotić je zbog toga tražio da mu se stavi na raspolaganje 400 perpera MUD 1910, UO, f-108, 5079/2, Vukotić Đukanoviću, 20. decembar 1910/2. januar 1911; MID , Tajni fond, f-186, 3581/15, Vukotić Đukanoviću, 20. decembar/2. januar; U pravcu Podgorice Vukotić je iz beranskog kraja poslao 15 emigranata opasnih po mir na granici i to: 1. Blaža Popovića, 2. Goluba Trifunovića, 3. Jevrema Delevića, 4. Novicu Zečevića, 5. Bena Savovića, 6. Jevta Birova, 7. Milisava Savovića, 8. Radovana Mujovića, 9. Nova Mićovića, 10. Jevta Trifunovića, 11. Vukajla Lalića, 12. Milivoja Obradovića, 13. Laba Lalića, 14. Mijajla Ćopovića i 15. Ota Babovića. Njima su pridružili iz Kolašina Bojo i Božina Selić. (MID , TF, f-186, 2286/ 33, spisak emigranta upućenih iz Andrijevice u Podgoricu, 22. decembar/4. januar.); Što se tiče emigranata iz plavsko-gusinjskog kraja ka Podgorici su upućeni: 1. Uka Rustemov, 2. Avdul Ukin, 3. Uka Kadrin, 4. Usein Bajramov, 5. Omer Peremenković, 6. Omer Akov, 7. Juso Rajković, 8. Juso Omeragić, 9. Medo Ramov, 10. Medo Alov, 11. Omer Bejtov, 12. Kadrija Avdulov. 13. Sadrija Bećirov, 14. Bećir aga iz Ćabre, 15. Džemo Batov i 16. Zako Nusufović. (MID , TF, f-186, 2286/ 21, spisak emigranata koji žive u Andrijevici, 20. decemabar/2. januar.); Vukotić je obavijestio ministra unutrašnjih djela Đukanovića da je za putne troškove emigrantima do Podgorice podijelio 400 perpera na sljedeći način: 146 perpera utrošio je na emigrante muslimane iz Kosovskog vilajeta, na njih 14 po 10 perpera, međutim, množenjem ova dva broja dobija se 140, a ne 146 kako piše Vukotić. Za 16 beranskih emigranta bilo je predviđeno po 8 perpera, što je ukupno 128 perpera. Za poručnika Jevrema Popovića i 8 vojnika koji su ih imali sprovesti do Podgorice, na ime troškova isplatio je 80 perpera, od čega na Popovića otpada 40, koliko i na 8 vojnika koji su imali podijeliti po 5 perpera. Ostatak je predat Komesarijatu u Andrijevici. (MID , TF, f-186, 2286/ 34, Vukotić Đukanoviću, 22. decembar/4. januar.); Pomenutim emigrantima na putu za Podgoricu pridružili su se iz,,okruga kolašinskog još Kosta i Radoš Bogavac. (Isto.); Za 35 čobana koji su ostali u planini na svojim katunima, crnogorskim vlastima garantovali su učitelj Ljubomir Zečević, Todor Sajčić i Veko Zečević. (MID , TF, f-186, 2286/ 106, Spisak čobana beranskog kraja, 20. decembar/2. januar.) 46 MID , TF, f-186, 3581/13, Vukotić Đukanoviću, 20. decembar/2. januar.

77 Црна Гора и Доњи Васојевићи у сусрет рату на Балкану 77 Navedenom sumom bi im bila isplaćena,,dosadanja pomoć, što bi znatno olakšalo da ih može,,odma dići odavde, dok bi se na ime putnih troškova beranskim emigrantima dalo 200 perpera. 47 Zavođenje reda na granici nije mimoišlo ni crnogorske državljane. Bri gadir Vukotić je u selu Velika, koje se nalazilo u blizini osmanske granice, oduzeo,,oko 400 pušaka raznog sistema. U ovaj broj ulaze i puške oduzete od emigranata koji su boravili u tom selu. 48 Gotovo u isto vrijeme donjovasojevićki prvak Tomaš Pešić, obavezao se Vukotiću u ime 43 emigranta iz Gornjih sela, da,,nete prelaziti u Turskoj da stvaraju nered. 49 Da se i pored preduzetih mjera s crnogorske strane neko ne bi usudio da izaziva incidente s Osmanskim cartsvom, na sektoru granice kod Velike budno je motrilo stotinu vojnika,,sa po jednim oficirom, koji su držali stražu,,i to na tri kule i na četiri mjesta izvan kula pod vedrim nebom. 50 O 47 MID , TF, f-186, 3581/15, Vukotić Đukanoviću, 20. decembar/2. januar. 48 MID , TF, f-186, 2286/ 29, Vukotić ministru vojnom, 22. decembar/4. januar ; MID , TF, f-186, 2286/18, Vukotić ministru vojnom, 20. decembar/2. januar; Oružje koje je oduzeto od stanovnika sela Velike bilo je smješteno u seoskoj školi i nalazilo se,,u veoma slabom stanju. Od oduzetog oružja 289 pušaka su,,moskovke, a 128,,Verendlovke. (Isto; N. Rakočević, Stanje na crnogorsko-turskoj granici ( ),..., 506.) 49 MID , TF, f-186, 2286/ 20, Vukotić kapetanima Radonjiću i Raičeviću, 20. decembar/2. januar;mid , TF, f-186, 2286/ 107, Spisak emigranata iz Gornjih sela za koje garantuje Tomaš Pešić da neće činiti izgrede na granici, 20. decembar /2. januar; Pešić je garantovao za: učitelja Radonju Pešića, Bogdana Obradovića, Radonju N. Pešića, Dragišu Senića, Krsta Ojdanića, Milića Pešića, Zariju Rakovića, Radovana I. Rakovića, Sretka Pavlovića, Vučka Obradovića, Miljana Perovića, Petra Penjajića, Petra Pešića, Petra Senića, Đoka Pešića, Radovana Obradovića, Punišu R. Obradovića, Mirka B. Obradovića, Toma Rakovića, Božinu Pešića, Dragišu Obradovića, Radivoja Obradovića, Vukašina Obradovića, Radivoja Ojdanića, Dragoja Božovića, Milovana Koraća, Filipa Šekularca, Radonju Šćekića, Radonju Šekularca, Bogdana Šekularca, Mira Šekularca, Minu Šekularca, Milonju Šekularca, Zeka Šekularca, Miloša Šekularca, Marka Šekularca, Đukana Božovića, Sekulu Merdovića, Janka Šćekića, Petra Rakovića, Nikolu Šćekića, Miloša Obradovića i Marka Rakovića. (Isto.) 50 MID , TF, f-186, 2286/ 29, Vukotić ministru vojnom, 22. decembar/4. januar.

78 78 Aрхивски записи kakvom stepenu bezbjednosti se radilo najbolje ilustruje jedan izvještaj, po kome crnogorsku,,granicu nije priješlo ništa živo, pa čak ni mačka, dok je asker pucnjima provocirao crnogorsku stranu. 51 Mjesec dana od Vukotićeve čistke, u cijeloj moračko-vasojevićkoj oblasti nalazilo se 605 emigranata iz Donjih Vasojevića, Zatarja, plavsko-gusinjske, pećke nahije i dr. Od tog broja njih 412 su bili iz Donjih Vasojevića, sa smještajem u kapetanijama kolašinskoj, kraljskoj, andrijevičkoj i trepačko-šekularskoj. 52 Brigadir Vukotić je uspješno odradio onaj dio posla koji se ticao zavođenja reda na granici s crnogorske strane. Međutim, priliku da riješi emigrantsko pitanje nijesu mu pružile osmanske vlasti u Beranama, koje je optužio vladi na Cetinju da,,ne žele da do reda dođemo. 53 Šansu od kralja Nikole, da u pregovorima s osmanskim vlastima riješi pitanje emigranta beranskog kraja, dobio je maja godine,,s punim ovlašćenjem oblasnog upravitelja, komandanta Gornjovasojevićke brigade, pogranično-političkog komesara, komandir Radomir Vešović, Vasojević iz crnogorske granice. 54 U svojim memoarima, Vešović je zapisao, da je prilikom odlaska na,,novu, odnosno staru dužnost, od kralja Nikole dobio obećanje da će, ukoliko uspostavi,,red za 15 dana i održi ga,,dalje, biti nagrađen više nego ijedan Crnogorac. Saglasan sa kraljem Nikolom bio je i,,turski izaslanik Sadri Edin efendija, obećavši mu,,da će na njegov predlog to i Sultan učiniti. 55 Ohrabren obećanjima, Vešović se brzo latio posla. Nakon sastanka koji je imao u Vinickoj, Vešović je 31. maja, sačinio službenu zabilješku namjenjenu 51 MID , TF, f-186, 3581/13, kapetan Raičević i kapetan Radonjić Vukotiću, 20. decembar/2. januar. 52 MUD 1911, UO, f-110, 477/13, popis emigranata u moračko-vasojevićkoj oblasti, 21. januar/3. februar; Emigranti iz Donjih Vasojevića su bili raspoređeni na sljedeći način: u kapetaniji kolašinskoj boravilo je njih 6, u kraljskoj 37, u andrijevičkoj 39 i trepačko-šekularskoj 330. (Isto.) 53 MID , TF, f-186, 2286/ 87, Vukotić ministru predsjedniku, 16. (29) decembar N. Rakočević, Stanje na crnogorsko-turskoj granici ( ),..., 506; Radomir Vešović, Memoari, Podgorica, 2005, 21; Vešović navodi da je na ovaj položaj stupio 27. avgusta godine, međutim, brojna arhivska građa govori u prilog tome da je na taj položaj stupio nekoliko mjeseci ranije. 55 Isto, 22.

79 Црна Гора и Доњи Васојевићи у сусрет рату на Балкану 79 ministru predsjedniku Tomanoviću, u kojoj iznosi da se,,sinoć povratio sa pomenutog sastanka na kome su,,bili došli od turske strane kajmakam, komandant puka potpukovnik i zastupnik komesara, jedan poručnik. Kao nove momente u odnosu na ranije pregovore s osmanskim vlastima, Vešović navodi da je dogovoreno,,da se od obadvije strane održi dobar red granicom i da se pazar za naše podanike oslobodi u Berane na dosadanji način. Vešović je nastojao razgovarati i o pitanju svojine podanika,,crnogorskih u Tursku i obratno, ali na tu temu je ostao uskraćen za razgovor, jer,,kajmakam nije dobijao nikakva ovlašćenja od svoje vlade da o tome razgovara. Što se tiče pitanja povratka emigranata, osmanske vlasti su ih podijelile u tri kategorije. Prvu kategoriju emigranta čine oni,,koji su priješli bez ikakve krivice, pa im se zbog toga prilikom povratka garantuje da ih nikakve,,hrđave posljedice snaći neće. Drugu kategoriju emiganata čine vojni bjegunci, kojima se, kao i prvoj kategoriji emigranata, garantuje pravna sigurnost, s tim što mora služiti vojni rok svaki obveznik,,koji nije priješao godinama ali po kocki đe ga zapane a ne samo u jevropskoj Turskoj. Trećoj kategoriji emigranata, tj. onima,,koji su učinili kakav zločin, takođe je garantovan povratak,,,ali će se predati redovnim sudovima, na suđenje. 56 Takvih je bilo 83 emigranta, od kojih je najviše krivice padalo na pleća prvog emigranta ovog kraja Avra Cemovića,,,a od učitelja nije se mogao vratiti jedino Milić Dabetić. 57 Vešović je bio zadovoljan pregovorima, pa je tražio od crnogorske vlade da mu,,što prije daju instrukcije,,da se emigranti povrate. U suprotnom, moraće se svi poslati u unutrašnjost zemlje,,,jer od njih svi neredi pored granice potiču. 58 Nakon što je dobio instrukcije od vlade, Vešović je 28. maja godine (stari kalendar), pozvao sve emigrante da vrate kućama, osim onih koje 56 MID 1911, Poslanstvo Carigrad, f-23, 52/3, Oblasni upravitelj Radomir Vešović ministru Lazaru Tomanoviću, 18. (31) maj; Na sastanku je govoreno i o statusu emigranta iz sela Vinicke, koja se nalazila nedaleko od crnogorske granice. Osmanske vlasti su saopštile Vešoviću da im garantuju povratak,,,ali da im neće dozvoliti da kuće prave rasturene kao do sad, već će morati biti stacionirane na jednom mjestu, po svoj prilici u Gradinskom polju. (Isto.) 57 N. Rakočević, Stanje na crnogorsko-turskoj granici ( ),..., 506; Đ. Pejović, Politika Crne Gore u Zatarju i Gornjem Polimlju,..., MID, 1911, PC, f-23, 52/3, Vešović Tomanoviću, 18. (31) maj.

80 80 Aрхивски записи je čekalo suđenje u domovini. 59 Iako je uspješno obavio posao koji mu je povjeren, Vešović napominje u svojim memoarima da mu obećana nagrada od strane crnogorskog kralja i osmanskog poslanika nikada nije data. 60 Što su se emigranti ubrzo vratili u Crnu Goru, krivicu ne može snositi Vešović, već anarhične prilike koje su vladale u kosovskom vilajetu. 61 Samo tri dana nakon što je pozvao emigrante da se vrate kućama, na strani crnogorske granice prema Gusinju,,,carski vojnici su pucali,,plotunskim paljbama na crnogorske vojnike. 62 Da ironija bude veća, na crnogorske vojnike je otvarana vatra sa šančeva koji su bili podignuti,,na crnogorskom zemljištu za oko 50 metara, ispred kojih se prostirao,,otvoreni paljbeni prostor nad našim selima u Veliku. Stoga je Vešović tražio od ministra Tomanovića,,,da u sporazumu sa g. Min. Vojnim ovu stvar dobro rasmotrite, jer,,turci se grčevito spremaju pored granice... i ako klikuju na sva usta da žele održati prijateljski mir. 63 No, da ni donjovasojevićki emigranti nijesu robovali miru na granici, dokazuje brojna arhivska građa. Oblasni upravitelj u Andrijevici, Vešović, se žalio početkom septembra ministru inostranih djela Dušanu Gregoviću, da se,,ovđe ne može održati pogranični red ako se emigranti iz beranske nahije ne povrate svojim kućama, ili,,ako se ne maknu iz ovog okruga u unurašnjost. 64 Budući da vlastima na Cetinju nijesu išle u prilog čarke na granici koje su mogle izazvati pogoršanje i onako zategnutih odnosa na relaciji sa Carigradom, tim prije, što su prethodno svi beranski emigranti amnestirani, Vešović im je naredio,,da idu kućama. Međutim, na Cetinju su vrlo dobro znali da do masovnog povratka ne može doći, ukoliko prvi emigrant toga kraja Avro Cemović, svojim primjerom ne podstakne ostale na povratak. Zbog toga je ministar vojni i zastupnik ministra unutrašnjih djela, Vukotić, 59 N. Rakočević, Stanje na crnogorsko-turskoj granici ( ),..., R. Vešović, Memoari,..., N. Rakočević, Stanje na crnogorsko-turskoj granici ( ),..., MID 1911, PC, f-23, 52/3, Vešović Tomanoviću, 31. maj/13. jun. 63 MID 1911, PC, f-23, 52/3, Vešović Tomanoviću, 4. (17) jun. 64 MUD 1911, UO, f-117, 3675/3, Vešović ministru inostranih djela Dušanu Gregoviću, 29. avgust/11. septembar.

81 Црна Гора и Доњи Васојевићи у сусрет рату на Балкану 81 tražio od Vešovića, da ga izvijesti,,da li je i što odgovorio Avro Cemović. 65 Iz telegrama upućenog na Cetinje 26. avgusta, prema Vešoviću, prepreka za povratak nije bilo, budući da je,,uredio kako će se pogranične zemlje urediti i da se red duž granice,,dobro održava. 66 Cemović se nije previše rukovodio odlukama i procjenama crnogorskih vlasti, pošto je od strane istih bio optužen da se 3. septembra sastajao,,sa svojim rođacima preko granice, a da za to nije dobio njihovu dozvolu. 67 Najglasovitiji donjovasojevićki prvak zbog te optužbe nije bio pretjerano uzrujan. Taj gest je pravdao potrebom da se vidi sa familijom, koju je preko posrednika obavijestio, da dođu na granicu, gdje ih je upoznao da će ići na Cetinje, a moguće i u Carigrad, ali da nije prelazio na osmansko tle. 68 Ova izjava za Vešovića je bila neprihvatljiva, pa je 12. septembra istog osudio na osnovu člana,,359 tačka 1 i 2. krivičnog zakonika na deset dana zatvora, koja je mogla biti zamjenjena novačano sa po,,šest (6) perpera za svaki dan zatvora. 69 Obavještavajući brigadira Vukotića o presudi donijetoj protiv Cemovića, Vešović kaže da bi, da se on pita,,,s mjesta zatvorio Cemovića, ali da,,zbog njegovog povratka u Tursku i njegovog dolaska na Cetinje, ne želi da ometa planove crnogorske vlade. Posebno je Vešović bio izirititan time što je Cemović,,na neuljudni način vrijeđao vlasti,,,nazivajući rješenje besmisleno i čudnovato. 70 Postupak koji je poveden protiv Cemovića samo je komplikovao povratak emigranata. Donekle je Vešović i izgubio na autoritetu pošto emigranti, nakon njegovog poziva da se vrate kućama, počinju da se,,komešaju, jer Avro Cemović neće da se vrati. Samo po sebi, Cemovićevo odbijanje da se vrati kući ne bi predstavljalo za crnogorsku vladu bog zna kakav problem, da on ne,,ometa i neke druge prvake, poput Sima Čukića, Mirka Delića i Mirka Jelića, koji svojim autoritetom neće dozvoliti ostalima povratak. Da crnogorske vlasti ne bi bile od njih,,vječito na dosadu, Vešović je tražio od ministra inostranih djela Dušana Gregovića da naredi Cemoviću i Čukiću,,sa društvom da se povrate, jer bi to značilo i povratak ostalih emigranata. 65 MUD 1911, UO, f-117, 3692, Vešović Vukotiću, 31. jul/13. avgust. 66 MUD 1911, UO. f-117, 3439, Vešović Đukanoviću, 13. (26) avgust. 67 MUD 1911, UO, f-117, 3815/1, Vešović Cemoviću, 28. avgust/10. septembar. 68 MUD 1911, UO, f-117, 3815, Cemović Vešoviću, 28. avgust/10. septembar. 69 MUD 1911, UO, f-117, 3815/3, Vešović Cemoviću, 30. avgust/12. septembar. 70 MUD 1911, UO, f-117, 3815, Vešović Vukotiću, 31. avgust/13. septembar.

82 82 Aрхивски записи U suprotnom, emigranti ne smiju dalje boraviti u blizini granice jer opasno,,uznemiravaju pogranični red. 71 Na Cetinju su počeli gubiti strpljenje za emigrante, naročito nakon što su uz Avra Cemovića, upravitelju Vešoviću, Simo Čukić i Mirko Jelić izjavili,,da neće da se vraćaju ni oni u tursko kad neće da se vrati Avro Cemović, te da će i oni ići gdje on bude išao,,,bilo u Cetinje bilo u Carigrad. Kako,,većinom od njih potiču zađevice pogranične, brigadir Vukotić nije imao namjeru da sa njima pregovara, već je, prema jednom dokumentu koji nije datiran, a koji nesumnjivo ima veze s ovom pričom, poručio Vešoviću,,da jošt jednom najozbiljnije od moje strane preporučite Avru Cemoviću da se povrati na svoju kuću istim putem kojim i ostala njegova braća i da ga o njegovom odgovoru,,hitno izvjesti. Kako je negativan odgovor Cemovića povlačio,,donošenje rješenja o njegovom daljem prebivanju u Crnu Goru, tj. otkazivanje gostoprimstva u Crnoj Gori, Vešović je već 13. septembra saopštio nezvanično Vukotiću da je od svojih ljudi telegrafski obaviješten,,da je Avro Cemović pošao preko Vinicke za Berane. 72 Sjutradan je ta vijest bila i zvanično potvrđena, uz novosti, da su ga,,na Vinicku sreli nadzornik Miljan Cemović i Milan Delević rođaci mu, koji su imali prilike da ga vide u,,najljepše haljine. Vešoviću nije promaklo da obavijesti Vukotića da je imao saznanja da će se Cemović nakon sastanka vratiti, kao i da je u tajnosti pošao iz Crne Gore, u kojoj je,,imao velike dugove od Trepče dovde. 73 Odnosi između Crne Gore i Osmanskog carstva nijesu se značajnije popravili povratkom emigranata. Naprotiv. Anarhične prilike u kosovskom vilajetu i popis hrišćanskih mladića od godina za vojsku, natjerao je mnoge da spas ponovo potraže u Crnoj Gori. 74 Stanje na crnogorskoosmanskoj granici prijetilo je da se svakog trenutka pretvori u ratno. Tokom prve polovine godine, austrougarsko poslanstvo na Cetinju 71 MUD 1911, UO, f-117, 3675/3, Vešović Gregoviću, 28. avgust/10. septembar. 72 MUD 1911, UO, f-117, 3722, Vešović Vukotiću, 30. avgust/12. septembar; MUD 1911, UO, f-117, 3723; Vešović Vukotiću, 31. avgust/13. septembar; MUD 1911, UO, f-117, 3712, Vukotić Vešoviću, bez datuma; MUD 1911, UO, f-117, 3729, Vešović Vukotiću, 31. avgust/13. septembar. 73 MUD 1911, UO, f-117, 3814, Vešović Vukotiću, 1. (14) septembar. 74 Đ. Pejović, Politika Crne Gore u Zatarju i Gornjem Polimlju ,..., 122; N. Rakočević, Stanje na crnogorsko-turskoj granici ( )...,

83 Црна Гора и Доњи Васојевићи у сусрет рату на Балкану 83 je zabilježilo 20 sukoba između crnogorskih četa i osmanske vojske, na granici i unutar osmanske teritorije. 75 Crnogorska vlada je za nerede na granici optuživala osmansku pograničnu stražu-kordune, koji,,izazivaju neprestano nerede i pucaju na naše mirno stanovništvo. Da bi se stanje na granici normalizovalo, s crnogorske strane je naređeno oblasnom upravitelju u Andrijevici, da na sastanku s osmanskim pograničnim komesarom iz Berana, dogovori neophodne mjere,,da se ovom zlu stavi kraj. U tom smislu, s crnogorske strane,,učinjeni su koraci, kod osmanskog poslantva na Cetinju. Izgovarajući se,,da je odviše zauzet poslom, osmanski komesar iz Berana javio je oblasnom upravitelju u Andrijevici, da će ga o datumu dolaska na sastanak u Veliku, naknadno obavijestiti. Izgubivši strpljenje zbog neozbiljnosti osmanskih vlasti prema nesnošljivom stanju na granici, ministar inostranih djela, brigadir Mitar Martinović, tražio je od crnogorskog otpravnika poslova u Carigradu da saopšti Porti, ukoliko joj,,leži na srcu mir i poredak na granici, da bez oklijevanja,,makne ove kordune sa kula na granici, koji su,,pravi zlikovci i da na granici sa Crnom Gorom rasporedi asker,,po mogućnosti iz Anadolije. 76 Crnoj Gori nije išlo u prilog da se prije vremena upusti u rat s Osmanskim carstvom, tim prije, što se prema kazivanju brigadira Martinovića, samo na području Makedonskog i Kosovskog vilajeta nalazilo oko 200 hiljada vojnika, što rezervnog, što mirnodopskog sastava, ne računajući one s područja Albanije. 77 Međutim, sve to ne znači da se Crna Gora nije ozbiljno spremala za rat. Početkom ljeta godine, Crna Gora je otpočela sa snažnom agitacijom na području Donjih Vasojevića i Sandžaka. Sa Cetinja su u beransku oblast jula mjeseca poslati tek svršeni,,mladi potporučnici da organizuju i u tajnosti vježbaju,,čete narodne vojske. 78 Početkom avgusta, na crnogorsko-osmankoj granici, prema Sandžaku, došlo je do ozbiljnih nereda. 79 Na strani Donjih Vasojevića, albanski bašibozuk iz Rugove i Rožaja, napao je sela Policu, Babino i Goražde. Nakon paljenja 75 Isto, MID 1912, Tajni fond i Povjerljiva akta, f-207, 114, ministar inostranih djela Mitar Martinović Poslanstvu u Carigradu, 22. jun/5. jul. 77 M. Martinović, Ratne godine , N. Rakočević, Stanje na crnogorsko-turskoj granici ( )..., Glas Crnogorca, XLI, br. 32, Cetinje, subota, 28. jul/10. avgust 1912, 1.

84 84 Aрхивски записи sela Police, osmanskoj vojsci pošlo je za rukom da zapali još neka sela, kao i manastir Đurđeve stupove. 80 U selu Donja Ržanica, oko 200 pijanih askera, kojima su pomagali,,bijeli Turci, podržani artiljerijskom vatrom sa,,tvrđave beranske - Jasikovca, izvršilo je stravičan masakr u kome nijesu pošteđena ni djeca. 81 Dešavanja u Donjoj Ržanici izazvala su najprije stanovništvo Gornjih Sela, a potom i ostale Donje Vasojeviće u borbi protiv osmanske vlasti. 82 Ne želeći da svoje jednoplemenike ostave na milost i nemilost osmanskoj vojsci, crnogorski vojnici iz Vasojevićke brigade prešli su granicu i srušili kule prema Beranama. Što nije došlo do zapleta većih razmjera, zasluga je brigadira Vukotića, koji je naredio,,da se vojska odmakne od granice. 83 Prema kazivanju Radomira Vešovića, Vukotiću je,,mnogo prebacivano iz Beranske nahije što je osujetio šansu da se zauzmu Berane. 84 Na Cetinju su bili sigurni da će im se prilika da zauzmu Berane ubrzo ponoviti. Do tada je trebalo, po instrukcijama velikih sila, uspostaviti red i održati status quo na Balkanu. 85 Da vodi pregovore s donjovasojevićkim ustanicima, od strane osmanske vlade, bio je određen Džavid-paša,,,đe- 80 N. Rakočević, Stanje na crnogorsko-turskoj granici ( ),..., 512; Osmanska vojska napala je ustanike na sektoru Buče-Vinicka-Gornja Sela-Crni Vrh-Budimlja, gdje je imala,,lokalnih uspjeha. (Isto.) 81 MID 1912, TF i PA, f-207, 169/4; Ministarstvo inostranih djela Poslanstvu u Carigradu, 17. (30) avgusta; Prema navedenom dokumentu, u selu Donja Ržanica smrtno je stradalo 15 stanovnika ovog sela, 5 je ranjeno, a 31 osoba zarobljena. Jednom dječaku od 6 mjeseci odsječen je,,gornji ud, a drugom od 18 mjeseci unakažen je desni testis i rasječen,,polni ud kanalom kuda voda teče. Zarobljeno stanovništvo prošlo je kroz,,najgroznije muke i patnje od samih askera. (Isto.); Mjesec dana nakon događaja u selu Donja Ržanica, u bolnici u Andrijevici preminuo je od posljedica ranjavanja dvogodišnji dječak Akso Markov Jolić, što broj smrtno stradalih povećava na 16 ljudi. (MID 1912, TF i PA, f-207, 171/3, izvještaj brigadira Vukotića iz Andrijevice, 21. avgust/3. septembar); Prema rezultatim istraživanja Novice Rakočevića, u Donjoj Ržanici je život izgubilo 30 osoba, nakon čega je selo zapaljeno. Podatke o broju zarobljenih i stradanju žena i djece, Rakočević nije iznosio. (N. Rakočević, Stanje na crnogorsko-turskoj granici ( ),..., 512); Za razliku od Rakočevića, dr Đoko Pejović je pomenuo stradanje žena i djece u Donjoj Ržanici, ali nije iznosio podatke o broju mrtvih, ranjenih i zarobljenih. (Đ. Pejović, Politika Crne Gore u Zatarju i Gornjem Polimlju ,..., 125.) 82 Isto. 83 R. Vešović, Memoari,..., Isto. 85 N. Rakočević, Stanje na crnogorsko-turskoj granici ( ),..., 512.

85 Црна Гора и Доњи Васојевићи у сусрет рату на Балкану 85 neralštabni oficir i komandant divizije turske u Đakovici. 86 Iako su donjovasojevićki,,glavari i narodni prvaci pristali da prekinu neprijateljstva, nijesu imali namjeru pristati na,,dosta neodređena obećanja koja im je dao Džavid-paša. Kao uslov mira, od osmanskih vlasti se tražilo: 1) da stanovništvo ovog kraja izjednače u pravima,,sa Turcima ; 2) da im se na osnovu izvršene procjene nadoknadi šteta za izgorjela imanja, kuće, i manastir Đurđeve stupove, sa imanjem i školom. Komisiju za procjenu štete činila bi tri lica. Jednog predstavnika izabrao bi Džavid-paša, drugog bi izabrali donjovasojevićki glavari, dok bi treće lice bilo izabrano,,kockom od strane ova dva prva lica ; 3) da se premjesti starješina korduna Muendis efendija,,koji je još i ranije stalne nepravice činio i protiv kojega su se toliko puta uzalud tužili ; 4) da se nijedan Srbin ovog kraja ne može uzimati,,na odgovornost zbog nastalih nereda; 5) da se u,,ućumetu i sudu u Beranama postave ljudi, koji znaju srpski jezik, i koji dobro poznaju,,naš narod i njegove potrebe. Kako je mir na ovom području bilo nemoguće održati bez prihvatanja ovih uslova, crnogorska vlada imala je zadatak da učini neophodne korake,,da se izdadu naređenja Džavid paši, da primi,,minimalne uslove ustanika. 87 Prihvatanje uslova od strane Džavid-paše trebalo je,,poslužiti u cilju događaja koji su se po mnogo čemu mogli nagovjestiti. 88 Prihvatanje uslova, samo po sebi, nije značilo ništa dok se ne počne s njihovom primjenom. Zbog toga su, 1. septembra, Avro Cemović i učitelj Milić Dabetić posjetili u Beranama Džavid-pašu, koji ih je primio,,sasvim lijepo. Paša je tražio od Cemovića i Dabetića,,,da odrede komisiju za stimanje štete, a oni od njega da asker ne čini probleme prekograničarima koji bi se vraćali kućama s oružjem. 89 Međutim, kako je Džavid-paša zaveo prijeki sud, 86 R. Vešović, Memoari,..., MID 1912, TF i PA, f-207, 169/3, izvještaj ministra unutrašnjih djela J. Plamenca, 17. (30) avgust. 88 Isto; Đ. Pejović, Politika Crne Gore u Zatarju i Gornjem Polimlju ,..., MID 1912, TF i PA, f-207, 170/3, izvještaj oblasnog upravitelja u Andrijevici Jovana N. Plamenca, 20. avgust/2. septembar; U komisiju za procjenu štete oređeni su: Marijan Vuković za selo Dolac, Beranselo, Pešca, crkvu i njeno imanje u selu Lužac. Za njegovog pisara izabran je učitelj Milan Popović; Vuko Dabetić sa učiteljem Đukanom Labudovićem

86 86 Aрхивски записи tražio je da se prekograničarima koji bi se vraćali kućama saopšti,,da prikriju oružje, pošto je,,zabranio nošenje oružja i Turcima, ali da im se neće braniti da ga u kućama drže. Taman kada su pomislili da se zajedničkim naporima može uspostaviti mir, paša je saopštio donjovasojevićkim glavarima da prijeki sud ima namjeru da istraži i pronađe krivce za posljednje događaje, koje će potom,,po zasluzi da kazni. Insistiranjem da se kazne krivci za pomenute događaje, paša je anulirao uslov mira koji je sam prihvatio, da niko od Srba neće biti procesuiran zbog nereda. Avro Cemović je bio u pravu kada je izvjestio crnogorske vlasti da poretka na ovom prostoru ne može biti dok se,,prijeki sud ne ukine. Ljudi koje su uvrstili Cemović i Dabetić u komisiju za procjenu štete na tom području, od strane prijekog suda, optuženi su,,za sve uzroke i prouzrokovače posljednjih nereda. Zbog toga je brigadir Vukotić, koji se nalazio u Andrijevici, tražio od crnogorske vlade da učine neophodne korake kako bi se ukinuo prijeki sud, a time i olakšao,,ozbiljan i kritičan položaj naroda u Donjim Vasojevićima. 90 Prema izvještajima koje je Cemović slao crnogorskim pograničnim vlastima, Džavid-paša nije imao namjeru odustati od prijekog suda, ali kako njegov rad ne bi omeo,,povratak i smirenje naroda, kazao je da će to,,najposlije gledati da stavi na dnevni red. Ako je imao namjeru da time umiri donjovasojevićke prvake, nije uspio, pošto su isti bili svjesni da će paša kada se ukaže pogodna prilika,,narod razoružati i ustanoviti prijeki sud. 91 Dešavanja u beranskoj nahiji išla su u prilog njihovih sumnji. Prema Cemovićevim saznanjima,,,turci će izvršiti veliku kaznu nad Srbima u beranskoj nahiji, ako im dođe do ruke jer stoje potpuno na ratnoj nozi prema Crnoj Gori. U istom izvještaju on dalje navodi da,,džavid paša otvoreno govori kako nema namjeru dati,,ni jednog groša dok se svako čeljade ne povrati na svoje zgarište. Osmanske vlasti su tražile od kao pisarom, određen je za selo Budimlja i Luge; Vukota Pantović s učiteljom-pisarom Tomom Joksimovićem za selo Policu.,,Zasebno za crkvu i školu kod iste imaju učiniti predračun štete-pop Josif Bojović, pop Maksim Popović i Milan Cemović. (Isto.) 90 MID 1912, TF i PA, f-207, 171/3, 171/4, Izvještaj brigadira Vukotića, 21. avgust/3. septembar. 91 MID 1912, TF i PA, f-207, 172/3, Izvještaj oblasnog upravitelja komandira Jovana N. Plamenca iz Andrijevice, 22. avgust/4. septembar.

87 Црна Гора и Доњи Васојевићи у сусрет рату на Балкану 87 stanovništva beranskog kraja i da povrate sve stvari koje su prenijeli u Crnu Goru, jer namjeravaju prekinuti saobraćaj,,između beranske nahije i Crne Gore. Ovo se naređenje imalo,,odmah izvršiti ukoliko su namjeravali ostati u osmanskom podanstvu, u suprotnom, niko ih ne bi spriječavao da se odsele za Crnu Goru. Obećanja koja je dao Džavid-paša bila su samo mrtvo slovo na papiru, pošto i pored garancija da im se oružje neće dirati,,,beranski Turci, sa onima iz Bijelog Polja i Rožaja, ne dozvoljavaju,,da nam ostane oružje. Zbog toga, ali i sve većeg gomilanja vojske na tom području, veliki su,,izgledi da će,,biti uskoro sukoba između nas i Turaka, javljao je Cemović. 92 Na Cetinju su to znali mnogo ranije. Zbog toga je brigadir Vukotić,,stalno govorio donjovasojevićkim prvacima da ne izazivaju prijevremene nerede, jer nije daleko dan,,kada ćete ne samo moći slobodno da opalite pušku na Turčina, nego će vam to biti naređeno! 93 Kako se taj dan bližio, na Cetinju su se, u oficirskoj školi, obučavale buduće četne i bataljonske starješine iz Donjih Vasojevića. Šest bataljona sa ovog područja imalo je zadatak da vodi ratne operacije do dolaska crnogorske vojske. 94 Naoružani modernim crnogorskim puškama,,iz pripremljenih pograničnih magacina, ovi bataljoni vodili su više okršaja sa osmanskom vojskom i držali u opsadi beranski garnizon jačine,,3.000 nizama i MID 1912, TF i PA, f-207, 182, Cemović o stanju u beranskom okrugu, 30. avgust/12. septembar; Cemović obaviještava crnogorske vlasti da je u Berane stiglo,,4 tabora nizama i da prema priči Srba koji su služili u askeru,,turci misle zauzeti Bukovac i Gradinu, kao,,najvažnije tačke u beranskoj nahiji. Da su se s osmanske strane ozbiljno spremali za rat svjedoči podatak, da je u Berane donijeto 500 vojnih šatora. (Isto.); Prilikom procjene štete učinjene stanovništvu Donjih Vasojevića, osmanske vlasti su u vidu imale samo,,kuće sa zgradama, opaljenim voćem i,,letimično izgubljenim usjevima. Unutrašnje kućne potrepštine i,,opljačkani živi mal nije ulazio u popis učinjenih šteta. Najveća procjena štete kod,,domaćina prvog reda nije mogla biti veća od 9000 groša. Zbog nepravdi učinjenih prilikom popisa, stanovništvo Donjih Vasojevića s pravom je govorilo,,da se neće ni stoti dio od toga izpuniti. (MID 1912, TF i PA, f-207, 179/3, izvještaj obl. upravitelja Plamenca iz Andrijevice, 28. avgust/10. septembar. 93 R. Vešović, Memoari,, Mihailo Šurbatović, Istorija ratova Crne Gore: od njenog postanka 1499 do godine, Vindzor, Ontario, 1989, 475; Formirani bataljoni bili su: Polički, Budimski, Ržanički, Bučičko-Vinički, Lužički i Gornjoselski. (Isto, )

88 88 Aрхивски записи redifa do dolaska Istočnog odreda crnogorske vojske iz sastava Kolašinske brigade, uz čiju pomoć je oslobođeno Berane 16. oktobra godine. 95 Nakon oslobođenja Berana, od ustanika beranskog kraja formirana je Donjovasojevićka brigada, koja je priključena Kolašinskoj brigadi, sa kojom je nastavila započetu oslobodilačku borbu protiv Osmanskog carstva. 96 MONTENEGRO AND DONJI VASOJEVICI ENCOUNTERING WAR ON BALKAN Summary The victory of the Young Turk Revolution in the region of Donji Vasojevici, instead of great changes, had brought a lot of struggle. The smell of victory over the old regime was still so fresh, when the new regime had already started to carry out the new politics that had for a goal to annulate the privileges that the population of Donji Vasojevici enjoyed, before the revolutionary changes of The politics of centralisation and ottomanisation that the new government was enforcing in Constantinople, encountered in Donji Vasojevici an organised resistence that lasted until the final liberation from the Ottoman Empire in The events in this region, in the period from , were very important for the Montenegrin state, considering the fact that the area of interest involved was the partricular one where it had great amount of influence in the Ottoman Empire. If we add to the fact that the day of the final confrontation with the Ottoman Empire was getting closer after the annexation of Bosnia and Hercegovina in 1908, it should not be surprising that for this particular reason, the Montenegrin government followed closely the slightest change in this area. Regarding the fact that this period was filled with a lot of events that could not have passed simply unnoticed and without any effect on the montenegrin and turkish relations, such as the violence of the Turks, multiannual immigrations from this area, often disputes on the border, ecc., the goal of this thesis is to demonstrate and to reflect on the role that Montenegro had in the events that led to the war with the Ottoman Empire in the region of Donji Vasojevici. 95 Isto, 476; Mitar Đurišić, Prvi balkanski rat , Beograd, 1960, 174; Na desnoj obali Lima, od sela Police do sela Donje Ržanice, bili su raspoređeni Polički, Bučički i Ržanički bataljon. Bučičko-Vinički, Lužički i Gornjoselski bataljon bili su raspoređeni na lijevoj obali Lima, na prostoru od Donje Ržanice, preko Pakljene do sela Zaostra. (Isto.) 96 Živko Andrijašević, Kratka istorija Crne Gore , Bar, 2000, 191.

89 Друштвене прилике у херцегновској општини 70-их година 19. вијека 89 UDK 94(497.16) 18 Марија ЦРНИЋ ПЕЈОВИЋ Виши архивиста у пензији ДРУШТВЕНЕ ПРИЛИКЕ У ХЕРЦЕГНОВСКОЈ ОПШТИНИ 70-ИХ ГОДИНА 19. ВИЈЕКА Сажетак: Друштвене прилике у херцегновској општини 70-их година 19. вијека можемо сагледaвати на основу извјештаја који је сачинио парох топаљски, протопрезвитер херцегновски, учитељ, катихета и школски инспектор Христифор Ломбардић. Извјештајем је обухваћено неколико различитих елемената из којих се сазнаје о раду свештеника на одржавању службе божје, о ажурном вођењу анаграфа (списак становника), књига рођених, вјенчаних и умрлих, књига инвентара, прихода и расхода, протокола аката. Рад тутора је прије свега сагледан кроз приказ црквених здања. Веома важне податке добили смо и о развијеној мрежи школа у овом крају и односу родитеља према школовању своје дјеце. Економско стање становништва је такођер приказано. Сагледано је и морално понашање становништва као и свештеника, те њихова приврженост посјећивању, односно одржавању службе божје, што извјестилац Х. Ломбардић доводи у везу са позитивним, односно негативним понашањем житеља. Кључне ријечи: херцегновска општина, парохија, пароси, црква, тутори, школа, морал, фондација, економско стање. SOCIAL CONDITIONS IN MUNICIPALITY HERCEG NOVI Summary: Social conditions in municipality Herceg Novi in the 70 s of 19th century can be reviewed on the report which was made by Topaljski priest, Herceg Novi protopresbyter,

90 90 Aрхивски записи teacher and school inspector Hristofor Lombardić. With this report was covered several different elements where can be known about the priest work, list of residents, births and deaths, inventory, incomes and outcomes, and different protocols. The work of the tutors is observed through display of church buildings. Very important information about developed school networks in the region was based on attitude parents have towards their children education. Economical status of the residents is also shown. A prospection of moral behavior of population and priests, and their dedication to visiting and performing God s service, the reporter Hristofor Lombardić is associating with positive and negative behavior of residents. Keywords: Herceg Novi s assembly, parish, parish priests, church, tutors, school, morality, foundation, economical status. Увод Бока Которска је од друге деценије 19. вијека била под влашћу Аустрије, односно Аустроугарске до године. Територија херце гновске општине у том периоду била је нешто мања од данашње, јер јој нијесу припадала насеља Бајкове Крушевице, дио Мокрина, Врбањ, Ситница, Убли, Луштица и Суторина. Током 19. вијека већина становника ове општине живјела је у руралним насељима и бавила се сточарством, земљорадњом, а у обалном подручју поморством и рибарством. У граду су живјели државни чиновници и трговци који су у знатном броју, поред занатлија, настањивали и насеља Топлу и Игало. На основу стављенија Конзисторије Далматинске и по дужности протопрезвитер херцегновски, парох топаљски, учитељ и школски инспектор Христифор Ломбардић обишао је током фебруара, марта и априла године насеља херцегновске општине и сачинио извјештај из којега сазнајемо нешто више о друштвеним приликама у овом крају. 1 Извјештај је написан српским језиком, ћирилицом, читким, исписаним рукописом са свим интерпукцијским знацима, јасно и концизно, обухваајући рад подређених му свештеника, стање цркава, 1 Државни архив Црне Горе Цетиње, Одјељење Херцег Нови, Архивски фонд Црквени архив Топла, (у даљем тексту АХ ЦАТ )1867,

91 Друштвене прилике у херцегновској општини 70-их година 19. вијека 91 рад црквених тутора, морално и религиозно стање народа, економске и просвјетне прилике, забиљеживши постојање фондација и легата. Тада је рад свештеника обухватао више разнородних послова. Поред основне дужности одржавања божјих служби и проповиједи, које су биле усмјерене да цркву приближе народу и брину да се народ влада по божјим заповијестима, свештеници су обављали крштења, вјенчања и опијела, водити књиге рођених, вјенчаних, умрлих. Њихова дужност је била и да уредно воде дневник прихода и расхода, као и књигу инвентара повјерених им цркава. Бринули су о ковчежићу са три кључа (каса), сарађивали са туторима цркве, водили протокол примљених и послатих дописа, сарађивали су са црквеним и цивилним властима. Поред наведеног, током година о којима је ријеч у овом раду, у већини села радиле су школе односно спомагатељне школе са једним, два, понекад и три разреда, а мјесни пароси су били учитељи. Уз наведене обавезе сваки парох био је у обавези да води списак парохијана и на крају сваке године да доставља податке о укупном броју становника, броју рођених, вјенчаних и умрлих у тој години и податке уколико је било случајева преласка из једне вјероисповјести у другу. Достављао је и податке који су се односили на број незаконито рођене дјеце. Ови подаци су се слали надређеном протопрезвитеру који је исте прослеђивао одређеним органима цивилне и црквене власти. Христифор Ломбардић је извршио преглед свих наведених послова, те веома пажљиво забиљежио затечено стање. Све наведено чини овај извјештај вриједним опширнијег приказа и објављивања, као прворазредног документа који датира из седме деценије 19. вијека. Већина становника херцегновске општине били су православци, док се десет или нешто више процената односило на римокатолике сконцентрисане у граду, а у знатном броју и на Топлој, док их је мање било у насељима дуж обале. Загорска села настањена су била становницима искључиво православне вјере. Од године, епархија бококоторска објављивала је своје го ди шње гласило Шематизам епархије бококоторско дубровачке у којем су, поред осталог, били садржани подаци о становницима тог

92 92 Aрхивски записи подручја (укупном броју, рођеним, вјенчаним и умрлим). Да би добили прегледнију слику о парохијама којима је посвећен овај рад, доносимо број становника по појединим парохијама и то за годину, најсличнију годину години настанка извјештаја. За топаљску парохију која је обухватала поред Топле и насеља Игало, Србину и град (у граду није постојала православна црква) постоје и подаци за године када је у тој парохији живјело 775 православаца и 659 католика. 2 Подаци објављени у првом броју Шематизма односе се на годину и казују да је те године у општини херцегновској живјело становника православне вјере. Исте године у овој општини живио је 1091 становник римокатоличке вјере. У овом броју налазимо податке и за сваку појединачну парохију (бројка казује о броју православних). Парох топаљски водио је бригу о 717 својих вјерника. Парохија савинска обухватала је дио локалитета Србине и дио Мељина, а насељавало је 160 становника православне вјере. Кутска парохија обухватала је и данашње насеље Зеленику, а настањивало је 532 православна становника, док је у Сасовићкој (са селима Жлијеби, Пресјека и Ластва) живјело 575 парохијана исте вјере. Парох баошићки имао је 914 парохијана, јер су овој парохији припадала насеља Кумбор и Ђеновићи. Бијелска парохија обухватала је 788 православних вјерника, знатно мањи број имала је јошичка са 324 парохијана који су живјели у дијелу Ђурића, као и у мјестима која нијесу припадала херцегновској општини, а то су 72 становника у Лепетанима и 32 у Тивту. Каменска парохија са Требесином и Сушћепаном бројила је 827, док је мокринска парохија имала 715 парохијана. Мојдешка са Ратишевином имала је 709 парохијана, а пођанску парохију настањивало је 452 парохијана, док је крушевичку (бјелске) са, дијелом Ђурића и Каменарима насељавао 341 становник - сви православне вјере. 3 2 АХ ЦАТ 1867, Шематизам православне епархије бококоторско дубровачке, Ко тор, ; Catalogus cleri in diocesi Catharensi existetis za godinu.

93 Друштвене прилике у херцегновској општини 70-их година 19. вијека 93 Христифор Ломбардић Kратки биографски подаци о аутору овог извјештаја увје рава ју нас у вјеродостојност изнесених података. Прото Христифор Ломбардић рођен је године на Игалу. У Херцег Новом је завршио три разреда основне школе, четврти разред и четири разреда богословске школе у Шибенику, а пети разред у Задру године. Рукоположен је године и постављен за топаљског пароха. Пуних четрдесет година, са много љубави и пожртвованости, обављао је дужност пароха истовремено радећи као катихета у основној школи у Херцег Новом и Српској морепловској школи у Србини, а тридесет година као учитељ на Топлој. Десет година био је школски надзорник за херцегновски и рисански крај. Годину дана након рукополагања, одликован је црвеним појасом, односно унапријеђен у протојереја. За протопрезвитера херцегновског краја произведен је године. Седам година вршио је дужност и протопрезвитера рисанског краја. Учествовао је у смиривању Кривошијског устанка. Као добровољац учествовао је у бици на Вучјем долу. Именован је витезом ордена Франца Јосифа I. Министарство Богоштовања и наставе именовало га је за првог почасног потпредсједника епископске Конзисторије у Котору. Нарочито је запажено његово велико ангажовање око збрињавања неколико хиљада херцеговачких избјеглица у херцегновско-рисанском крају и Конавлима године. Симо Матавуљ, који га је добро познавао јер су заједно предавали у Поморској школи, о њему је забиљежио: добар бесједник, одличан појац и један од најдичнијих људи у Боки. 4 Умро је 13. јануара године у својој кући на Игалу, а два дана касније сахрањен код цркве на Топлој. Његов предани рад донио му је велико поштовање, што се показало и на његовом погребу гдје се слегло 4 Симо Матавуљ, Белешке једног писца, Српска књижевна задруга 290, Београд 1939, 61; А.М. (Александар Микулић) Умрли у години, Шематизам епархије бококоторско-дубровачке и спичанске за 1895.г ; Марија Црнић Пејовић, Херцеговачке избјеглице у Боки Которској и Конавлима ( ) у свјетлу нових података, Гласник Етнографског института Српске академије наука и уметности LVI (1) Београд, 2008, 202, 203, 205, 206.

94 94 Aрхивски записи безбројно мноштво бирокрације и побожног народа без разлике вјере, да му на најсвечанији начин укажу посљедњу достојну почаст. Христифор Ломбардић је године обишао парохије: Мојдеж (9. фебруара), Мокрине (10. фебруара), Бијелу (13. фебруара), Баошић (14. фебруара), Поде (23. фебруара), Камено Требесин (24. фебруара), Јошице (14. марта), Сасовиће и Куте (23. марта), Савину (27. марта), а своју парохију Топлу обрадио је посљедњу 13. априла, када је и датиран извјештај који је предмет овог рада. Имајући у виду бројне редовне обавезе које је Х. Ломбардић обављао и удаљеност већине насеља гдје се могло доћи само пјешке или на коњу, вријеме од два мјесеца за обилазак и састављање руком писаног извјештаја на 17 страница још је један доказ да је овај посао топаљски протопрезвитер веома савјесно обавио. Црквена администрација Своја запажања Х. Ломбардић је изнио појединачно за сваку парохију коју је обишао. Сходно својој дужности и задатку који је имао, знатну пажњу је посветио прегледу црквених административнорачуноводствених књига. У свим парохијама прегледани су анаграфи (пописи становништва), књиге рођених, вјенчаних и умрлих, протокол окружних и званичних писама, инвентар црквених предмета, дневник прихода и расхода и ковчежић који је морао имати три кључа од којих је један чувао парох, а о осталима су се бринули тутори. Све књиге су уредно вођене од стране пароха Пода, Мојдежа, Бијеле, Јошице и Топле, као и на Мокринама, није вођен дневник рачуна и неких окружница, а на Савини односно у Манастиру изузев анаграфа (књига са подацима о свим парохијанима), све друге књиге биле су уредне. На Каменом и у Требесину, који су чинили једну парохију са једним парохом, све књиге су биле ажуриране, али је Х. Ломбардић затражио да се води посебно инвентар за сваку цркву, а не један за двије цркве како је до тада било уобичајено. У Сасовићима је углавном све било уредно, а једина неправилност се огледала у недостатку трећег кључа. Тим поводом је Х. Ломбардић наредио да се исти изради, као и да се води један заједнички

95 Друштвене прилике у херцегновској општини 70-их година 19. вијека 95 анаграф, а не као до тада посебно за Сасовиће, Жлијебе и Ластву са Пресјеком. У Баошићима није било протокола ни већине аката као ни инвентара јер је у децембру предходне године највећи дио књига изгорио, а нове нијесу биле устројене, док је дневник прихода и расхода био неуредно вођен. Најлошије стање било је у Кутима гдје је постојала књига прихода и расхода, али не и инвентара, а у књизи вјенчаних нађено је много грешака и неунесених података. Књиге рођених и умрлих као и протокол Окружница су неуредне, раскомадане, нечисте, а неки подаци биљежени су на листовима који нијесу били визимирани-овјерени од Окружнога Капитаната. Претходни парох је био више пута опомињан да уредно води администрацију, али воље и знања није имао. Парох који је преузео дужност морао је извршити устројство свих потребних евиденција, али Х. Ломбардић у извјештају изражава сумњу да му то за претходни период неће бити могуће особито дате рођених, умрлих и неких вјенчаних. Тутори и стање црквених здања Тутори су својим радом оправдали избор и заслужни су што су цркве биле уредне и добро одржаване. Поједини тутори ову дужност обављали су и по шест година. У парохији Мојдеж тутори су били: Богдан Радончић (вјероватно Радунчић), Шпиро Будеч и Јован Радовић; Мокрине: Јован Рачић, Симо Лазаревић, Драго Лепетић и Мато Терзић; Бијела: Петар Шеровић, Шпиро Желалић и Драго Маловић; Баошић: Томо Вуичић, Андрија Радончић и Петар Цвијетковић; Поди: Михаило Русовић, Васо Голубин и Јован Радојевић; Камено-Требесин; Богдан Мандић, Јоко Обрадовић, Митар и Томан Вуковић и Илија Видаковић; Јошице: Матијан Ђучић, Милош Ђурановић и Никола Балић; Сасовићи: Бошко Павличевић, Станко Шимрак и Богдан Раповац; Кути: Крсто Тасовац, Вуко Ђурановић и Мићо Песталић (вјероватно Песторић); Савина: Божо Матковић, Шпиро Иванковић и Шпиро Гојковић и Топла: Стефан Милашиновић, Марко Ратковић, Јован Ђ. Јакшић, Ђуро Станишић, Станко Тодоровић. Тутори су обично

96 96 Aрхивски записи бирани на четири године, бринући прије свега о одржавању повјерене цркве, поправкама самог здања, иконостаса, звоника, као и осталим пословима. Већина их је била изабрана: от обшђества и без декрета значи нијесу били постављени или потврђен њихов избор од стране власти. За туторе на Топлој сазнајемо да 6 година служе најпохвалније и имали су Декрет; брзих дана предаће Администрацију новим туторима који су Декретом от Власти, а они су мало више заостали у служби зато, што је народ пожелио да и звоник на церкву ставу поред других трудова које су око грађевине поднијели (тих година вршена је обнова цркве). Рад тутора извјештач доводи у тијесну везу са стањем цркава, њиховом уредношћу, па нпр. констатује да су тутори у Мојдежу приљежни јер им је црква чиста и добро уређена поплочана је прелијепо у год и црква је напредна утолико,у колико су се прибавила 3 сребрна кандила с настојањем њиовим и породице Поробића. Исти закључак је о раду тутора Мокрина јер је црква чиста и лијепо поплочана сведена и снабдјевена с потребитим стварима. У Баошићима зидови парохијалне цркве били су у у добром стању, док је иконостас сабласно и погледати на многе порушене ликове Светитељске. Пођанску цркву с правом сматра, послије савинске, најљепшом црквом у општини херцегновској и за исту наводи да је стара 1000 година. Хвали рад тутора ове цркве јер је црква веома снабдјевана и може се рећи да је богато одјевена. Цркве на Каменоме и у Требесину су чисте, не богато одјевене али пристојно. Изнад врата Требесинске цркве налази се натпис: во име отца и Сина и Светога Духа амин, начатсја сазидавати церков сија,во имја Светога Славнога Апостола Тома, трудом же и споможенијем церковних служителеј, такожде главара и свег православније христијана от мјеста Требесина, в лета мира 7285 од рожденства Бога Слова 1778, индикта 11 мјесеца Априла. Стефан Аврамовић Диакон. Истраживачи изградње и обнове цркава на овом простору сазнаће и да је те године стара парохијална црква у Јошицама добрим дијелом била под земљом. Пошто је била и древна и малешна, приступило се изградњи нове па су по новом вкусу лијепо изграђени зидови, покривена је и украшена с кубом на средини. Стара црква

97 Друштвене прилике у херцегновској општини 70-их година 19. вијека 97 се и даље налазила између зидова нове, која се није довршила због недостатка средстава. Било је предвиђено да се радови наставе, кад се добије 1000 карбонаваца које је Илија Ђурановић рођен у Јошицама, а настањен у Одеси пред смрт завјештао цркви. У сусједној Бијелој црква је била чиста, уредна и добро опремљена са свим потребним предметима. Похвале су припале и туторима у Кутима, јер читамо у извјештају да би парохијална црква у Кутима: могла стајати незазорно у свакој Вароши, а била је и добро опремљена. На Топлој је парохијална црква из темеља обновљена, изузев иконостаса који је био престар али доста добро изгледа. За цркву у Сасовићима сматра да је с обзиром на број становника доста пространа. У извјештају се наводи и да парохије посједују свој печат и у каквом је стању Тајна СС, Евхауристија и Миро. Свештеници Поред позитивних оцјена о раду тутора, Христифор Ломбардић износи запажања о раду, образованости, па и уредности пароха. За једног пароха је забиљежио да службу обавља приљежно и недељом и празником често уз проповијед: у одјелу је пристојан и доброг моралног поведенија, а његова је изображеност ограничена која је повод да често у јарост пада. Ни у овом сегменту извјештаја не налазимо шаблонско извјештавање, већ до изражаја долази велика палета приказивања рада пароха, а и њих као личности. Тако у закључку о раду једног од пароха пише: вазда је у најбољем споразумијениу с народом. Становници у сусједној парохији имали су свештеника изображеног, пристојног у одијелу и поведенију који је редовно одржавао службу божју и проповиједи. За једног од њих наводи да је ревносно обављао своје дужности, служећи сваке недјеље и празником наизмјенично у једном па у другом селу, док је проповијед држао кад и кад, али никада није прекршио каноне и правила цркве. Пријатног је понашања и одијевања. Приљежно и благовјетствено обавља своју службу и због тога што је похвалног владања љубљен је од свих парохијана, сазнајемо за једног од пароха. Међутим, најнегативнија

98 98 Aрхивски записи оцјена изнесена је о пароху једне парохије: превећ прост и ненаучења, пород блуства и невижденија цркви видан. О себи, као топаљском пароху и протопрезвитеру, Х. Ломбардић констатује да неких посебних заслуга нема, али да је своју дужност увијек обављао тачно, да никада није био опоменут или кажњен. Подручно свештенство увијек је подстрекавао, савјетовао и помогао како би боље обављали своје дужности. Учио је топаљску дјецу и предавао је вјеронауку у комуналној школи (школа у граду) и Наутичкој у Србини (предграђе Новога). Поред тога крстио је незакониту дјецу, смјештао их код дојиља (у хранитељску породицу), бринуо о плаћању истих и вршио погребне обреде у случају смрти. Овај његов рад обухватао је цијелу територију новске општине. Школство О веома значајном сегменту друштвеног живота - школству које се, ако се упореди са данашњим, може окарактерисати као описмењавање, бригу је водила православна црквена власт. Основне школе радиле су у већини руралних насеља, а учитељи су били православни свештеници. Христифор Ломбардић је десет година био школски надзорник за сјеверозападни дио Боке Которске. Школе из овог времена су темељи касније развијене мреже државних основних школа. У Бијелој је от доста година школа постојала. Смјештена је била у црквеној згради која је била чиста и пространа па је могла да прими 60 ученика. Школу је похађало 30 ученика, од којих су двојица била римокатоличке вјероисповјести, док је у мјесту било 41 дјете стасало за школу. Ученици (дјевојчице нијесу похађале школу) су похађали три разреда. Учили су из књига које су биле прописане за Србска училишта у Австриском царству. Школа је била снабдјевена свим потребним предметима. Каталози прописани школски дневници су уредно вођени. Дјеца су испитивана, па је закључено да су постигла средњи успјех, иако се парох веома трудио, упркос чињеници да му је мало времена преостајало за учитељски рад. Ученици су били пажљиви,

99 Друштвене прилике у херцегновској општини 70-их година 19. вијека 99 пристојни и уредни. Кратким говором ученицима је скренута пажња на њихове дужности и користи које доноси образовање. У Мокринама је радила спомагатељна учионица коју су похађали само дјечаци и то другог разреда, јер ни једног ученика није било у првом и трећем разреду. Учионица се налазила поред парохијалне цркве, била је чиста, с прозорима који су пружали доста свјетлости. Учили су из књига са ћирилским писмом које су биле прописане од стране аустријских власти за мање учионе у Далмацији. У школи је тог дана било 6 ученика од 15, колико их је похађало школу, док их је стасалих за школу у том селу било 32. Приликом испитивања ученици су показали да добро познају вјеронауку учећи из Малог катихизма за први разред. Доста добро су и разговјетно читали из читанке и часловца. Знали су сабирати, док су осредње писали велика и мала слова, доста добро су пјевали Апостол и одговарали литургију. Недјељна настава се није одржавала због чега су према мишљењу Х. Ломбардића били криви родитељи, иако су им сеоски главари савјетовали да дјецу шаљу на недељну наставу, али они су се изговарали да не могу опстати без стоке коју дјеца треба да чувају. Како је у то вријеме мали број дјеце похађао школе, свештеници су недјељом учили дјецу прије свега вјеронауци држећи и поуке о лијепом и моралном понашању. Парох мокрински обављао је и дужност учитеља, иако му је школа била удаљена од куће један и по сат (нечитко али бројка 1 је јасна). Никола Гојковић из Мокрина, који је живио у Херцег Новом, био је обећао 1000 форинти за школу, али се новац још налазио код њега, док је учитељу давао 50 форинти годишње. У црквеној кући, као што је било и у осталим насељима, била је смјештена школа на Подима. Расположива средства за школу износила су 6000 форинти од чега је школски одбор купио једну бутигу - продавницу у Новоме. Овај новац сакупили су године парохијани, од којих је Јован Матишоровић из Трста дао 120 форинти, а из Новога Никола Станић 200 форинти и Никола Гојковић и Александар Павковић по 100 форинти. Александар Павковић дао је и своју кућу на Подима за стан учитељу. У школи је било довољно простора за смјештај ученика три разреда. Дјечака и дјевојчица способних за школу у селу је било 41, док

100 100 Aрхивски записи је школу похађало 25 ученика (није прецизирано да ли само дјечаци). Учили су, као и у осталим школама, по важећим правилима и књигама, сем што су овдје у трећем разреду учили поред српског, читати и писати и на италијанском језику. Парох је привремено обављао дужност учитеља уз велику помоћ чланова школског одбора: Леса и Мића Русовића и Глиша Петровића. У селима Камено и Требесин, који су чинили једну парохију, постојале су двије учионице, па је настава извођена по 3 сата дневно и то прије подне у Требесину, а послије подне на Камено. Седамнаест ученика долазило је на науку на Камено од способних 40, док је у Требесину било 15 ученика, а дјеце способе за школу 20. Школске просторије су биле у црквеним зградама и биле су снабдјевене потребним училима. Администратор парохије кутске био је истовремно и школски учитељ у овом селу. Школа се није налазила код парохијалне већ код филијалне цркве св. Андрије. Била је уредна као и школска евиденција мјесечне квалификације, протокол дневног долазака ученика и све ствари потребите за школу. Ученици су похађали три разреда. Уз народни језик, у другом и трећем разреду учили су и италијански језик који је тада био званични језик у Боки Которској. Школу су похађала 42 дјечака, од којих су два била римокатоличке вјероисповјести. Ученици су били чисти, мирни и пристојни. Показали су добар успјех, констатује у свом извјештају Христифор Ломбардић. Посебно се истицао Андреј Томов Ожеговић, земљодјелац, дијете од шест и по година, изваредно оштроуман који је катихист првог разреда знао наизуст, чита лијепо и разговјетно нашки и славенски и поштогођ талијански, лијепо пише, рачуна, и изван школских књига а сваку србску зна читати. Сви ђаци су знали напамет молитве, а учили су и црквено пјевање. Код цркве на Топлој налазила се приватна школица у којој је учило око 20 ученика и ученица на народном језику. Учили су и катихизам. Млади су знали Богу се молити, док старији не најбоље, нијесу дозвољавали да им се у цркви проповиједа, нити су хтјели да шаљу дјецу недјељом и празницима на морално васпитање, иако је парох више пута најљубазније опомињао и молио родитеље.

101 Друштвене прилике у херцегновској општини 70-их година 19. вијека 101 Учионице није било у Баошићима, а узрок томе је, по мишљењу извјештача, лоше економско стање народа. Он је сматрао да је постојање школе неопходно јер је на територији ове парохије, која је обухватала поред насеља Баошићи,Ђеновићи и Кумбор, живјело 900 становника. Ни насеље Јошица није имало школу, али недјељом су се дјеца подучавала у вјеронауци. Становници нијесу били у могућности, ради слабог материјалног стања, давати накнаду учитељу те стога није постојала школа. Узрок непостојања школе у Мојдежу није исказан, али је речено да је школа неопходна. У Сасовићима школа није радила јер је парох био веома стар и тешко је обављао и свештеничке дужности, па је предложено да се постави капелан који би био и учитељ. Народ би дао кућу за школу, која је већ била припремљена и кућу за стан учитељу, а и помоћ у новцу, док би парох дао трећину парохијалног прихода. Међутим зачуђујуће је да није било школе на Савини ни недјељног подучавања, јер је било за очекивати да тај посао обављају манастирски монаси, а да школу одржавају мјештани јер је у овом насељу живјело доста имућних породица. Можда је узрок у томе што су дјеца похађала Комуналну школу у граду, па није било потребе за школом у овом насељу. У извјештају за савинску парохију дати су углавном само подаци о вођењу прописаних књига и наведено да је администратор јеромонах Јоаникије, с напоменом да ће о њему најбоље Високопреосвештену Власт извијестити игуман Манастира. Не може се отети утиску да у послове Манастира и у непостојању школе, па ни Недјелнога наставлениа Христифор Ломбардић није хтио давати шира објашњења, ни доносити закључке. Вјероватно доста суздржан извјештај за ову парохију може се сагледати из једног акта упућеног Провикаријату јануара године од стране Х. Ломбардића, из које поред осталога сазнајемо да је у предходне двије године администратор савинске парохије вршио обреде за крсне славе и крстио водицу у кућама (у Херцег Новоме и Србини) које су припадале топаљској парохији, иако је замољен да то не ради. Он се није зауставио на томе већ је обилазио и неке католичке куће, изговарајући одређене ријечи на саблазан и уштрб надлежности

102 102 Aрхивски записи парохије топаљске. Христофор Ломбардић моли своје надређене да спријече овакво понашање администратора савинског да не би дошло до немира и препирке у народу: следоватељно саблазнима које се лако рађају међу неким људима који Бога риетко на устима а још ређе на сердцу имају. Међутим, необична је његова констатација да је народ ове парохије преиспуњен с новим идеама које теже на најгору Деморализацију не дајући нека додатна објашњења. Ако сумирамо број школа и број ђака, долази се до података да су године у херцегновској општини (изузимајући град и школу при самостану Св. Антуна) постојале основне школе у шест парохија, односно у седам насеља, и то у: Мокринама, Каменоме, Требесину, Подима, Бијелој, Кутима и Топлој, док их није било у парохијама: Јошице, Баошићи, Сасовићи, Савина и Мојдеж. Постојеће школе похађао је 201 ученик, док је у Српско далматинском магазину објављен податак да је године у херцегновском крају радило шест школа са 151 учеником. Према подацима из истог гласила, предходне године дјеловао је исти број школа са 185 ученика, а годину раније 12 школа са 373 ученика. 5 Из напријед наведених података произилази да су највећу пажњу и највеће материјалне прилоге за школу давали Пођани, било да су живјели на Подима или ван завичаја. Треба истаћи рад пароха каменскотребесинског који је вршио дужност пароха и учитеља као и остали пароси, али и сваки дан одржавао наставу, по три сата, у оба насеља што је био и велики физички напор због свакодневног преласка из једног у друго село. Постојање и рад ових школа у датом времену зависио је од могућности смјештаја, знања и воље пароха, жеље и свијести родитеља о неопходности школовања дјеце, као и воље, свијести и могућности мјештана да материјално награде учитеље за њихов труд. 5 Подаци изнијети у Српско далматинском магазину за годину, који се односе на претходну школску годину, вјероватно казују о броју ученика на крају школске године или је узет просјек броја ученика који су похађали наставу током године. Број од скоро 400 ученика у години који је изнијет у истом гласилу сматрам да је веома велики, ако се упореди више година прије и послије те године.

103 Друштвене прилике у херцегновској општини 70-их година 19. вијека 103 Држава је године донијела Темељни државни школски законик и постепено преузела под своју контролу организацију и рад основних школа. Неколико деценија након доношења Закона, сва насеља у Боки Которској добила су државну основну школу са једним, два, па и четири разреда. 6 Нијесу занемарљиви ни подаци који су изнесени у овом документу о фондацијама и легатима за сваку парохију појединачно. Фондација није било у осам од једанаест парохија. На Мокринама је постојала фондација Петра Терзића који је умро године у Буенос Аиресу и оставио да добит од главницу, у износу од 1200 долара, дијели подједнако црква, парох (за помене вјероватно дародавцу) и сиромаси. Поред тога, Никола Гојковић, као што је већ речено, давао је годишње учитељу 50 форинти и обећао је био и 1000 форинти за школу. Пођанска школа, као што је већ наведено, посједовала је некретнине. Најдуготрајнија фондација је била у топаљској парохији - Српска поморска закладна школа Бошковић-Ђуровић-Лакетић у Србини, у којој се настава на српском језику одржавала од прве школске године 7. Поред фондација које су наредних година биле бројније и углавном биле намијењене за рад школа, односно школовање младежи, изградњу или поправку цркава и за сиромахе, у извјештају се помињу и легати. Овај појам се односи на завјештања, углавном тестаментом, најчешће у новцу, цркви за одржавање помена оставиоцу, а не ријетко и његовим најближима. 6 Види Марија Црнић Пејовић, Основна школа Топла, Зборник радова из науке, културе и умјетности Бока 33, Херцег Нови, 2013, ; Андрија Лзаревић, Развитак пучког школства у Боки Которској, Котор 1912, 6, 8. 7 Игњатије Злоковић, Српска поморска закладна школа у Србини, Историјски записи, Цетиње, 1952, св.1-3, ; исти аутор, Српска поморска закладна школа у Србини (поводом стогодишњице њеног оснивања), Гласник Поморског музеја Котор, Котор, 1958, ; Накићеновић С. Јован, Неколико детаља о оснивању и раду Поморске закладне школе у Херцег-Новоме, Зборник Бока 4, Херцег-Нови,1972, ; Душан Мандић, Стодвадесетпет година од оснивања херцегновске поморске закладне школе у Србини, Зборник Бока 13-14, Херцег Нови, 1982,

104 104 Aрхивски записи Морално стање Када се разматра изнесено мишљење Христифора Ломбардића о моралном понашању житеља у појединим насељима, треба узети у обзир да он све негативне појаве углавном доводи у везу са недовољном приврженошћу народа вјери. То је, према њему, имало за посљедицу и неприсуствовање дјеце недјељној или редовној настави, гдје су се, поред осталог, учила и васпитавала о моралним кодексима вјере, односно опште људским моралним вриједностима. Не би се могле прихватити тврдње да је у одређеној парохији било више неморала него у другој, већ да је у одређеном моменту у тој парохији било неких екцеса. Тако је у једној парохији смирио неке распре које су могле изазвати најгоре посљедице. У истој парохији констатован је порок блудства и видна неприврженост цркви. Ту била је и парохијална кућа у нереду и није била за употребу, па је препоручено домаћинима те парохије да је обнове и да пороке тријебе и Еванчелску морал уводе будући да је она само способна народ к правој срећи довести. Истовремено је речено да је парох превећ прост и ненаучен, као и одијело да му није најпристојније. Истина редовно је одржавао службу божју: понешто је и проповједао за упознати народ у вјери православној. Однедавно је почео дјецу катинизирати учити вјеронауку, али због небриге и немарности родитеља мало је у томе постигнуто, док је позитивно да није учинио неки већи преступ. За житеље у једној другој парохији наведено је да су предрасудни мало више него кроз друге парохије, и сасвим су доброг моралног поведени. Најпохвалније ријечи изречене су за парохијане у једној од парохија: народ може се дичити са своим христијанским чувствима ер је у обће без порока и неизоставно скупја Недјелом и празником на Богослужение. У колико се могло примјетити народ је и молитвама обикнут особито младеж јер већ доста година овдје постоји школа. Забиљежено остаје да је и у сусједној парохији народ миран и нема уочљивих порока сем што нередовно долази у цркву, сматрајући да је томе узрок знатна удаљеност њихових кућа. Због тога родитељи нијесу слали дјецу недјељом и празницима на подучавање, па дјеца не знају баш најбоље молитве.

105 Друштвене прилике у херцегновској општини 70-их година 19. вијека 105 Народ је приљежан к цркви и у моралу врло добар, закључак је Христифора Ломбардића за парохијане у једној од парохија и познаје доста добро молитве: по уставу Цркве своје. Порока знатних нема сем што су 3-4 породице цивилизоване које праве неприлике са злоречјем које станују у Новоме, али неће да припадну Топли (мисли се да се прикључе парохији топаљској којој су припадали и становници града). Да извјестилац тијесно доводи у везу непостојање неких екцеса са редовним похађањем црквених обреда и познавање науке о хришћанству види се и из још једне мисли о становницима у једној од парохија: народ је приљежан к цркви и порока знатнога не види се бити. Но, има изузетака гдје за двије парохије сматра да је морал у народу добар, иако мало познаје хришћанска правила и слабо долази на богослужења, што оправдава, у једној од њих, старошћу пароха који је због тога тешко обављао своју дужност, док у другој нема оправдања за такво стање јер је парох млад и радо обавља своје дужности и одржава проповиједи. У парохији коју је протопрезвитер најбоље познавао, сматра да младеж зна се Богу молити, док старији не најбоље и не трпе да им се у цркви проповиједа, нити шаљу дјецу празником и недјељом на морално наставление, иако их је парох више пута молио и позивао. Сматрао је да из дана у дан све више расте равнодушност према цркви и богослужењу, да су присутни пороци, прије свега злорјечје, сребролубие и невјерство, али не код свих, већ у трговачком сталежу. Свештеник је морао престати проповиједати јер је био у опасности од многих, а особито од једне особе, (даљи текст прецртан је али се може са великом тачношћу утврдити да су наведена три имена и презимена). Они ријетко долазе у цркву и никада се не причешћују, а један од њих одвраћа народ да иде у цркву и исповиједа се (сљедећи дио текста је прецртан: говорећи да тако дајете себе ономе ко је купљен од Гувернера). Они и псују Цара (прецртано), Правитељство, епископа и свештеника... Немогуће их је било тужити јер нико не би свједочио, већ предлаже да би добро било да Висока власт преко Правитељства нареди Претури да на њих пази и доскочи им иначе до мало доба неће нико способан бити народ обуздати. Сматра да свештенство уопште, без правога повода трпи доста од народа.

106 106 Aрхивски записи Изнијето мишљење извјеститеља о моралном понашању житеља обиђених парохија креће се од најпохвалнијег до најнегативнијег. Треба имати у виду да је до таквих закључака дошао, прије свега, на основу исказа пароха и разговора са сеоским старјешинама уз субјективне закључке. Економска ситуација Из релевантног извјештаја можемо понешто сазнати и о економском стању становништва, јер је то значајан елеменат, ако не и најзначајнији, уско повезан са свим другим друштеним појавама не само у датом времену и простору. Најчешће се сусријећемо са констатацијом да у материјалном погледу није било побољшања. Како нема податка колико је времена протекло од предходног обиласка парохија о којима се у извјештају наводе подаци, тај закључак нам много не казује. Остали подаци, иако доста оскудни, ипак нас упознају са материјалним приликама. Тако можемо прочитати да у мокринској парохији има мало обрадиве земље, па нема материјалног побољшања и да их зидарски занат не обдержава не би могли у овом окрајку опстати, посебно зато што љети нема воде па долази до рвања и препирања са турским поданицима (мисли се на житеље дијела данашњих Мокрина и Крушевица који су припадали турској територији). Сукоби око пасишта и воде трајали су на овим просторима више деценија и не само између наведених насеља него и шире, без обзира на промјену власти. Њихов опстанак је зависио од могућности узгоја стоке, а за то је, поред пасишта, неопходна била и вода. Мојдежани су материјално мало узнапредовали сматрао је Христифор Ломбардић, док у баошићкој парохији није било никаквог напретка у материјалном смислу. Закључак извјестиоца је да је узрок томе што се већи дио становништва бави морепловством, па се земља слабо обрађује, а и већи број морнара или нестану (у несрећама приликом пловидбе) или емигрирају. Овакво економско стање је, према њему, узрок што нема школе у овој парохији, јер житељи нијесу у могућности да материјално помогну њен опстанак.

107 Друштвене прилике у херцегновској општини 70-их година 19. вијека 107 У јошичкој, каменској и сасовичкој парохији (за коју се још каже да је народ сиромашан) није констатовано економско побољшање, па због тога у првој и друго парохији није радила школа, док у трећој јесте, па се намеће закључак да није једини узрок непостојања школа економско стање. Обилазећи кутску парохију, извјестилац је примијетио и морални и материјални напредак. Закључак О друштвеним приликама у херцегновском крају 70-их година 19. вијека у документу који је предмет овога рада не налазе се само запажања једног лица -Христифора Ломбардића, иако је он његов аутор, већ и пароха и сеоских старјешина овога краја. Улога Х. Ломбардића, као аутора извјештаја је кључна. Он је у оквиру свога задатка обишао током фебруара, марта и априла године једанаест парохија, колико их је било у херцегновској општини, свестрано сагледао стање на терену уочавајући све релевантне чиниоце уз доношење закључака и тумачећи узрочно-посљедичне везе. Све је то изложио на 17 страница, исписавши их српским језиком, ћирилицом, лијепим и веома читљивим рукописом. Изнијети подаци могу се сматрати објективним, јер су дати од стране лица који је више од двадесет година обављао дужност топаљског пароха, пет година дужност протопрезвитера, годинама био учитељ и катихета, познавалац људи и прилика овога краја у којем је и рођен. Све наведено чини ове биљешке вриједним свједочанством за херцегновски крај тога времена. Подаци нијесу приказани шаблонски, рутински, већ веома аналитички, а размотрени су за сваку парохију посебно. Из извјештаја сазнајемо да ли су уредно и тачно поједини пароси водили анаграфе, регистре рођених, вјенчаних и умрлих, црквени инвентар, протокол докумената, књигу прихода и расхода. Размотрен је и рад црквених тутора и наведена њихова имена, али и оцијењен њихов учинак. О раду и смјештају школа, броју ђака, шта су и из којих књига учили, као и њихов успјех након што их је Х. Ломбардић испитао, такође су предмет обраде

108 108 Aрхивски записи овог извјештаја. О паросима, њиховом знању, понашању па и уредности одјеће, као и о залагању приликом обављања дужности свештеника и учитеља, изнијети су корисни подаци. Морално понашање народа углавном се сагледавало на основу присуствовања или не служби божјој, познавању хришћанске науке, али и свакодневном понашањусујевјерју, псовању, непоштовању цркве и пароха и другим неподобним збивањима. Можда се у овом сегменту може ставити примједба, да је неприхватљиво што је у одређеним парохијама општа оцјена о моралности народа негативна. Но, и поред тих негативних запажања, општи утисак је да је народ био привржен цркви, да није било кривичних дјела, да је зависно од мјеста до мјеста и економског стања постојала свијест о значају и корисности школа које је народ материјално помагао. Добар однос парохијана према цркви, обученост дјеце хришћанској науци, познавању и присуствовању служби божјој, похађање школе, али и приљежност пароха својим обавезама, Х. Ломбардић тијесно повезује са моралним стањем у народу. У економском погледу преовлађивало је сиромаштво и није уочено побољшање у том друштвеном сегменту. Из свега се може закључити да нам овај докуменат пружа значајне и бројне податке о друштвеним приликама у херцегновском крају у седмој деценији 19. вијека. Резимe Христифор Ломбардић топаљски парох, протопрезвитер, катихета и школски надзорник почетком године обишао једанаест тада постојећих парохија у херцегновској општини и сачинио опширан извјештај на седамнаест страница. Овај докуменат садржи податке о ажурности вођења разних евиденција књига у свакој од парохија: анаграфа(попис становника), књига рођених, вјенчаних, умрлих, инвентара, књига прихода и расхода и протокола докумената. О добром или лошем стању Тајне Евхаристије и Мира такођер се наводи у извјештају. Један од значајних података је рад тутора (наведена су и њихова имена) и стање цркава као посљедица њихове савјесне посвећености у одржавању, поправци и снадбијевању цркава

109 Друштвене прилике у херцегновској општини 70-их година 19. вијека 109 потребним предметима. Рад пароха огледа се прије свега у одржавању службе божје и проповједи, али се говори и о о њиховој образованости, понашању па и уредности њихове одјеће. Најзначајнији и опширно изнесени су подаци о школству. У шест парохија, односно у седам насеља, радила је школа са једним, два или три разреда, које је похађао 201 ученик. Како су становници насеља која су припадала овим парохијама 90 % били православне вјере, то су само у двије школе по два ученика била римокатоличке вјере. Учило се из уџбеника писаних српским језиком, ћириличним писмом, уџбеника који су били прописани од аустроугарских власти. У двије школе учио се и страни језик италијански, који је био званични језик и за вријеме владавине Аустрије, односно Аустроугарске Боком Которском од до 1918.године. О моралном понашању народа може се закључити да су подаци понекад веома негативни, али је видљиво да извјестилац морал доводи углавном у тијесну везу са редовних посјећивањем народа служби божјој, као и долазак дјеце на подучавање недјељом и празницима о хришћанским и опште моралним вриједностима и савјести родитеља да им дјеца долазе редовно на наставу, гдје су у оквиру катихизма васпитавани и општељудским вриједностима. Сваки друштвени елеменат обухваћен овим документом Х. Ломбардић објашњава посљедично узрочним везама, па се запажа с правом, да лоше економско стање доводи до многих недостатака.тако сматра да непостојање школа које су по њему важни чиниоци позитивних друштвених кретања и услов бољем животу, везује за сиромашно материјално стање становника па дјеца нијесу похађала наставу, јер су била потребна породици за чување стоке. Исто тако, неимаштина је узрок да житељи појединих насеља нијесу били у могућности одржавати школе, а због тога је било и веома мало фондација у те сврхе.

110 110 Aрхивски записи

111 Искуствена основа септадно-октадног (о)кретања, музичке октаве UDK Sreten ZEKOVIĆ ISKUSTVENA OSNOVA SEPTADNO-OKTADNOG (O)KRETA NJA, MUZIČKE OKTAVE, DIJALEKTIKE I MITA O ANANKE Prolegomena za novu ontologiju bivstvo je vječno neponovljivo (o)kretanje naspram loše beskonačnosti u lošoj vječnosti Cilj i sažimak: Autor elaborira da je njegova spiralna osmica i osmi čenje simbol vječno neponovljivog (o)kretanja koje se bitno razlikuje od dosadašnjeg, a naročito od prostorno-vremenske beskonačnosti (konačnog), čija je kvantitativna statičnost sopstvena negacija samog njihovog kvaliteta - kretanja koje ih ishodi i uslovljava u njihovoj dvojno trijadnoj povezujućoj smjeni obnavljanoj u promjenljivoj septadno-oktadnoj vječitosti kretanja iz koje je nastala muzička oktava. Autor prvi put u teoriji, filozofiji muzike izvodi empirijsku osnovu te oktave i oktadnu mjeru uopšte iz starog načina mjerenja vremena pomoću 7 zglob(ova)a (4) i međuzgloba (3) na stisnutoj šaci (sedmica dana) koja je bila pri-ručna računaljka za 7 mjesečevih likova (4 mjesečeve faze /mijenjanja/ čija je mijena /smjena/ poslije 3-će) u kojima je 8-mi (kao) ponovljeni 1-vi. Time se vrši parnjenje (izravnjivanje) neparnosti (neravnomjernosti) u stalnom dvojenju ostataka nadoknađujućim povezivanjem njegovog viška i nedostatka. Dokazuje da iz te sedmično osmične mjere i muzičke oktave nastaje dijalektika i da je pomoću toga muzički dešifrovao starogrčki mit o Ananke (boginji Sudbine). Ključni pojmovi: spiralna osmica, septadno-oktadno osmičenje, 8-mi kao ponovljeni 1-vi, ujednjenje para (suprotnosti) je statički sklad, trojenje dvojstva, dvojenje trojstva, teza-antiteza u sintezi trijada (dvojstva); parnjenje nepara je kretanje, Beskonačnost ( ) prostora-i vremena je kvantitativna statičnost koja negira sama sebe i vječnost kretanja.

112 112 Aрхивски записи Opšti osvrt i pregled Autor prvi u teoriji, odnosno filozofiji muzike otkriva da je iskustvena osnova (porijeklo, korijen i način dolaženja do) muzičke oktave - osmice (skala sa osam tonova) u (pra)starom narodnom načinu računanja i brojenja vremenskog slijeda sedmice dana pomoću pršljena i međupršljena na ljudskoj pesnici-šaci na kojoj je, kao i 7 mjesečevih likova, i u muzičkoj oktavi 8-mi (kao) ponovljeni 1-vi. Tajna je prosta: cjelo(st) ima 4 četvrti(ne), a na mjesecu su vidljive 3, poslije kojih se ostatak (četvrte) izjednačeno (parno) nadoknađuje njegovim polovičenjem tačno između 3. i 4. u (o)kretanju kojim se završava sedmica dana i nastavlja (obnavlja), na isti način, nova sa osmim (8) kao ponovljenim 1-vim. Tako je taj ostatak i njegovo sedmično-osmično parnjenje neparanih jedinica iskazivao da je (on) ishod samog neravnomjernog vječitog (o)kretanja, koje takođe uslovljava parno-neparni međusobni odnos zavisnosti različitosti likova, mjesta, redosljeda (jednog pored drugog), slijeda (jednog poslije drugog), toka njihovog mijenjanja i trajanja (kratko, prostora i vremena). Taj ostatak je bitni ostatak, jer je ujedno u mijenjanju ( mijeni ) i bitni nedostatak ( manjak, 1 četvrt u odnosu na 4 četvrti) i bitni višak (1 četvrt u odnosu na 3 četvrti), koji se među se parne i u mijeni podmlađeno nadoknađuju (razilazno mimoilaze). On je samo bivstvo neravnomjernog sedmično-osmičnog (o)kretanja čije je pokretno, pomjerano vreteno ( osa ), bez fiksnog centra i ukrštanja stalno mijenjano provučeno tačno između dvojeno mijenjanog i izravnjavajućeg manjka i viška, 3. i 4. četvrti, 2-je 3-jade, a to znači, između 3. i 4. i 7. i 8. lika i jedinice. Prijethodno rečena srž dijalektike može se iskazati i u formuli parnjenja neparnog: 7=4+3 ili razložena: 7=(4+3)=6+1 =(3+3) +(½-½)=7 +1=8-1=7 (8. kao ponovljeni 1.). U jednom punom (o)kretanju Mjeseca, 1 u 7 mjesečevih likova, koji od mladog mjeseca do punog mjeseca ima 4 lika, a od njega do mladog mjeseca 3 lika (4+3=7) ili ako se od 7 likova odbiju 4 u kojima se oni redovno smjenjuju, dobijamo 3 (7-4=3, što je opet 7=4+3) ili razlika između 7 likova 1 Od jednog do drugog mladog mjeseca, mjesec /30 dana), 4 četvrtine, 30:4=7 je prośečno 7, jedna sedmica dana (7x4=mjesec). To je njegovo okretanje oko Zemlje.

113 Искуствена основа септадно-октадног (о)кретања, музичке октаве u odnosu na 4 njihove faze je 3 lika (koji su i faze) (7-4=3) opet 7=4+3, sve u 4 mjesečeve faze (promjene, četvrti/ne) 2 za 3 pređene ( ostvarne ) mjesečeve mijene (4+3=7) 3, sa (za)osta tkom (viškom i nedostatakom) 1 jedinice (četvrt), koja je razlika (manjak) između 4 faze i 3 mijene (4-3=1+3=4), i to iz 3-će u 4-tu fazu ili (7=3+3=6+1=7), koji se (ostatak) parni njegovim polovičenjem na dvije uvijene polovine u sredini, tačno između 3. i 4. faze, odnosno između između dvije trijade, 3. i 4. jedinice i poslije druge trijade, između 7. i 8. jedinice, znači, udvaja se u mijeni poslije svake trijade 3+3=6 +½+½=7. Stvarano je 6 cijelih jedinica i dvije polovine pa jedna između 1. trijade (između 3. i 4. i poslije druge trijade (između 7. i 8., kojom se okretanjem završava sedmica i nastavlja sljedeća na isti način, pa je u okretannju 8. (kao) ponovljeni 1., kao bitni ostatak koji se jediniči i jednača (izravnjuje) u samom nejednoličnom i neravnomjernom kretanju samo bivstvo kretanja. Tako se sedmica (o)kreće (povezuje, nastavlja) u osmicu, a osmica u sedmicu, odnosno sedmica osmiči, a osmica sedmiči u vječnom (o)kretanju, koje sam simbolizovao u spiralnoj osmici i osmičenju. 4. Tako je i doslovno i u muzičkoj oktavi koja odzrcava 2 Jer cijelo ima 4 četvrtine 4:4=1x4=4. Da je četvrtina 8 bilo bi 8 x4=32, a da je 6, bilo bi 6x4=24, oba broja ne odgovaraju jednom mjesecu. U tim slučajevima radilo bi se o pravilnom i ravnomjernom kretanju sa fiksiranim središtem i osom. To je i razlog kako se došlo do sedmice (7). 3 Smjena, (o)kretanje, sinafa, sinkopa, sinteza. 4 Ovakvo jediničenje i jednačenje i vječno septadno-oktadno (o)kretanje je naspram i bitno različito suprotno od infinitezimalnog računa beskrajno malih i velikih veličina koje se neodgovarajuće matematičko-brojčano imenuje beskonačnost (konačnog), koja prostorno-vremensku kvantitativnu statičnu (diskontinuiranu) lošu beskonačnost okončava u lošu (kvantitativnu) vječnost Korijenski, etimološki sama riječ aritmetika je od aritmos (broj) a- ne i ritymos - ritam, odmjereno kretanje, znači sama riječ broj (kvantitet) znači nekretanje (uporedi: arhythmia: nedostatak, prekidi u kretanju, nepravilno kretanje. To nam sugeriše, da je riječ aritmos (broj) sastavljena od a- ne (anti) i rihytmos (ritam), što ustvari znači: ne-ritam, ne-kretanje, a-ritmija, zapravo, prekid(a)nost, korpuskularna (tjelesna, fizička, prostorna) i vremenska isprekidanost, diskontinuitet prostornih i vremenskih jedinica (veličina) čiji su izraz i znak (simbol) broj(evi), a što je nasuprot kontinuitetu, toku, kretanju. Brojevi, dakle, izražavaju kvantitet (količinu) u veličinama određenim brojevima, pa su još Pitagora i pitagorovci određivali odnos konačnosti i beskonačnosti na osnovu proučavanja aritmetičkog niza. Aritmetička sredina brojeva je zbir tih brojeva podijeljen

114 114 Aрхивски записи (oponaša) univerzalno osmično (o)kretanje. To sam nazvao simbolično spiralna osmica i osmičenje, jer se kretanje odvija u septadno-oktadnoj putanji sinafnom, sinkopnom nezatvaranju (bez početka i kraja). Bitno je uočiti da je ovđe riječ o odnosima između likova, faza, mijena, položaja, mjesta, udaljenosti i trajanja, znači prostora i vremena, koji su ishod kretanja i da ih ono omogućava. Antejevski spupčen sa prirodom, iz svog tamnog konačišta uperenog pogleda na vidljiva nebeska tijela, na mjesečevo (o)kretanje u odnosu na zemljino, mitski čoek je ovo neposredno opažao i u takvoj dijalektici otkrio ono, što mi ni danas nijesmo, istinu, koja ujedno jest i smisao njegovog postojanja, da je bivstvo samo vječito (o)kretanje, a njegova dijalekika parne neparnosti smisaono opravdanje neposredne tragične suočenosti sa nedovoljstvom parnog statičnog sklada (jedinstva) istosnih suprotnosti: smrti i besmrtnosti, okončanja i neokončanosti (beskonačnosti). završenja i nezavršenosti (beskrajnosti), koje su suprotnosti po istosti kvantiteta dekadnog prostornog i vremenskog nizanja tzv. loše beskonačnosti (Hegel). Pri tome se neokončana konačnost i nedovršeni kraj dvoji u posebitosti prostorne i vremenske kvantifikacije koje se na samoj granici infinituma, asimptotske i hiperbolske nepreśečenosti meta-fizički (više od i/li iznad fizičkog) čudom, čarolijom prelaska kvantiteta u novi kvalitet hipostazia u apstraktni idealni apsolut, u lošu vječnost i/li vječni mir, shvaćen kao trajno odlagana obećanja, nikad postignuti cilj, kao iluzija nastavljanja istog, kvantitativne (fizičke) konačnosti u meta-fizičkoj vječnosti, apsolutu. * Ritmičkim prelazima, dvojenim sinkopskim prekidima i uvijanim njihovim povezivanjem i spajanjem kraja i početka sedmice osmim, odnosno okretanjem neparnog u parni, sedmičnu u osmičnu mjeru, u kojem je stalno osmi kao ponovljeni prvi, očituje se bivstvo samog kretanja (sam njegov kvalitet) u odnosu na prirodno ispoljavano vrijeme posredstvom prirodnih ( nebeskih ) tijela (prostora), kao vječno (o)kretanje - spiralno osmičenje (a ne kruženje, u zatvorenom krugu, ni jednolika, ravnolinearna i brojem od onoliko jedinica koliko je tih brojeva. 2 Npr =36:8=4,5 i =28:7=4. To je u vezi sa mojim razlikovanjem dekadnih oblika prostorne beskrajnosti (nekretanja u prostoru) i septadne i oktadne mjere

115 Искуствена основа септадно-октадног (о)кретања, музичке октаве parno jedničena i jednačena prostorno-vremenska beskonačnost ). Bez ovog sedmičnog osmičenja ili osmičnog sedmičenja, u kojem je 8. ponovljeni 1., vremenska (prirodna) jedinica sedmica bila bi samo septadna kvantitativnastatična (diskontinuirana) vremenska beskonačnost, isto kao i osmica sama za sebe, bilo da se odnosi na prostor ili vrijeme. Međutim, za prostorno vremensko motrenje samog kretanja, ni samo sedmična (sedmičenje), ni samo osmična mjera (osmičenje) nijesu bili odgovarajući, pa je za praćenje kretanja, preko vremenske sedmice, bilo nužno neparnu sedmicu (7, koja se ne može dvojiti, parniti bez ostatka ) spajati (povezivati, parniti) u parnu osmicu (8) koja je ujedno 8. ponavljani prvi. Vrši se, zapravo, parnjenje neparne ( neravnomjerne, nesimetrične, bez statičkog središta i ose ) sedmice (7) u parnu ( ravnomjernu, simetričnu, sa statičkim centrom i osom ) osmicu (8), čijim se spajanjem (uvijanjem, zavijanjem) ujedno povezuje, dvoji i (o)kreće sedmica u osmici, a osmica ponavlja sedmicu tj. sedmica osmiči, a osmica sedmiči. Takvo (o)kretanje je kao čarobna čigra koja se skladno okreće i u pomjeranom i neravnomjernom središtu. Iz rečenog septadnog osmičenja nastala je osnovna muzička oktava (skala od 8 tonova) u kojoj je 8. ponovljeni 1., kao u mjesečevim mijenama i uopšte u sedmično-osmičnom kretanju karakterističnom za vrijeme. Zato je bitna dimenzija muzike kretanje po prirodi vremena (prirodnoga vremena). Takva suština kretanja, kao spiralnog osmičenja, iskazana je još u prastarom grčkom mitu o Ananke (boginji Sudbine, Neminovnosti, Nužnosti, Oskudice bitnog nedostatka) i Anankinim vretenom (pomjeranim središem, osom) 5 koje je provučeno taćno kroz sredinu osmog pršljena tj. između sedmog i osmog, kao i u mjesečevom okretanju mijena i u muzičkoj oktavi. Oko Anankinog kosmičkog vretena okreću se osam nebeskih pršljenova (sfera), (kao na ljudskoj šaci pršljenovi i međupršljenovi) sa harmonijom osam glasova sirena u skladu sa pjesmom tri boginje, kćeri Anankine, koje na istom rastojanju pjevaju pjesmu o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti (vremenu). To je autor muzički dešifrovao u knjizi Filozofija, muzika, mit (1982), a ovđe konkretnije i preciznije, zapravo, u potpunosti dovršio (dešifrovao) rečenim pretvaranjem (okretanjem) sedmičenja u osmičenje i muzičkom oktavom. U tome su i korijeni pradoživljaja 5 Dat u Platonovoj sintezi njegove mudrosti Državi, Kultura, Beograd 1966,

116 116 Aрхивски записи totaliteta, muzičkog doživljaja svijeta, njegovog sedmično-osmičnog ritma pantamorfosa muzičke katarze, života u skladu sa muzikom, muzikom Anankinog vretena - muzičkim osmičenjem u razlazu vremena i prostora, prastarog svečanog hora sa pjesmom, ritmom, igrom, duhom dioniske mudrosti. Iz toga nastaje nova mudrost filozofija i njena trijadna dijalektika: teza - antiteza (hereza) sinteza ( treće ) kao spajanje (jedinstvo) oboje. Znači, trojenje (trojstvo) dvojstva i/li dvojenje (dvojstvo) trojstva, ujednjenje para (suprotnosti) teza-antiteza (dvojstvo) u trijadu - sintezu, koje se sakralizuje u teofaniji. Tada tek postaje prepoznatljivija izvorna svezanost filozofije, muzike i mita, koja između filozofije i mita nije prestala ni do danas, jer se filozofija nije razvijala samo nasuprot mitu, nego i iz njega, s njim i bila njena dopuna kad god je došla do granice racionalnosti i njenog bitnog ostatka iracionalnosti (i mita), vrćući se njime (iz slike) u sama njedra jedine istinske stvarnosti 6 (prirode i čovjeka u vječnom (o)kretanju. Bio je i njena paradigma i težnja za ponovno vrtanje i uspostavljanje prvobitnog mitskog neraspupčivog (organskog) jedinstva čovjeka i prirode, koje je nepovratno izgubljeno u dvojenju i razilaženju oprostorenja i ovremenenjenja, Apolona i Dionizija sa osamostaljenom i preovlađujućom razumskom industrijom i rafinerijom, 7 i potpunom prevlašću apolonske plastifikacije nad duhom dioniske muzike i starog svečanog hora sa pjesmom i igrom kao središtem, a ne ostatkom. Pri-ručna računaljka dekadne mjere Deset prstiju na rukama su empirijska osnova (porijeklo i način dolaženja do) dekadnog mjerenja (brojenja i računanja), na osnovu jediničenja i jednačenja, odnosno označenja osnovnih istih i jednakih jedinica, njihovog redosljeda i simetrijskih parnjaka. To se vrši na osnovu prirodnoorganske simetrije, središnje ravnoteže (ruku i prstiju na njima), koja se još 6 Fridrih Niče, Rođenje tragedije (iz duha muzike), Kuttura, Beograd, 87, 91: Mit dovodi svijet pojava do granice đe ovaj samog sebe poriče i pokušava da pobjegne natrag u njedra istinite i jedine stvarnosti. 7 Dr M. N. Đurić, Istorija helenske etike, ZNU NRS, Beograd, 20.

117 Искуствена основа септадно-октадног (о)кретања, музичке октаве obogotvoruje tijem što su prastari, mitski i uopšte primitivniji ljudi smatrali da su i oni i rečena njihova simetrija božanska tvorevina koja je u saglasnosti sa samom prirodom stvari, što im potvrđuje i njihovo neposredno iskustvo. To je bilo u skladu i sa stupnjem razvoja njihove cjelovite neposredne, još nerastrgane, opažajne, intelektualne i ostale svijesti koja je grupisala i razvrstavala predmete po rečenoj simetriji na šaci na osnovu parnjaka cijelih brojeva, pri čemu narnost može biti diada (dvojna), triada, tetrada, pentada. Dvoje se (dijele) i uvećavaju i umnožavaju parovi (cijelih jedinica) pomoću parova prstiju na par ruku, tako da uvijek imaju sredinu i osu između ili unutar parova. To je prastara pri-ručna računaljka koja zatim u brojčanim apstraktnim (matematičkim) jedinicama prelazi u apriornu zakonitost i nužnost: 5+5=10:2=5x2=10; 10x2=20:2=10:10 =1x10=10. Dekadna mjera prostora statičke kvantitativne loše beskonačnosti Prvotna iskustvena osnova dekadne mjere je dvojenje (dijeljenje) i spajanje (zbiranje, umnožavanje) simetrijskih parnjaka pet jednakih i cijelih jedinica-prsta na par ruka (dvije ruke), ukupno deset (dekada), tj.: 5 prsta na jednoj i 5 na drugoj ruci, ukupno deset, koje je prastari mitski čovjek mogao da jediniči (prepozna iste i jednake jedinice), a zatim zbira, umnožava i udvaja, dvoji (dijeli) na osnovu svog prirodno-organskog simetrijskog (istog i jednakog) para (dviju) ruku i na njima isto simetrijskih (istih i jednakih) pet parova prstiju, odnosno po pet na obije ruke (5+5= 10:2=5x2=10:5=2x5=10; 5:5=1x5=5; 10:10=1x10=10). Ovđe nema decimalnog u beskraj stalnog dijeljenja i/li sabiranja i umnožavanja, već se sve spaja i dijeli u cijelim parovima bez ostatka (u apsolutnim veličinama, brojevima), a njihova sredina i os(a) (osovina) su isto i nalaze se u simetrijski fiksirane i statičke parnjake (osa prolazi i obrće se kroz središte svih parnjaka, odnosno njihovih jedinica. To je potpuna pravilnost i ravnomjernost u kojem nema neparnjaka, nikakvog ostatka (nedostatka ili viška) koji remeti i mijenja taj red(osljed). Zato se svako njihovo udvajanje, zbiranje i umnožavanje može prikazati krugom i(li) usredištenim (koncentričnim) krugovma, čije kružnice imaju jedan (jedinstveni) centar i u njemu njihovu osu u kojima se śeku, ukrštaju, prolaze i obnavljano okončavaju, završavaju, ali se ne pomjeraju ni mimoilaze. To važi i kad su u pitanju elipse. Imaju, dakle, svoju

118 118 Aрхивски записи aritmetičku sredinu i osu, ali i geometrijsku, pa se pravilnim geometrijskim tijelima može naći geometrijska sredina i osa, kao npr. kocka sa šest jednakih i parnih (pravilnih) strana. Sljedeća dekada itd. nastaje daljim, nastavljanim, odnosno ponovljenim spajanjem, umnožavanjem i dvojenjem prve dekade, takođe u jednakim i cijelim jedinicama (bez ikakvog neparnjaka, ostatka, nedvojnog i neudvojenoga, tj. u apsolutnim veličinama, apsolutnim brojevima ): 10+10=20:2=10x2 (par ruku)=20:4=5x4= 20:20=1x20=20. I tako se ponavljanim uvećanjem dekade nastavljaju u apsolutnim veličinama (brojevima) u nedogled kao nedovršena konačnost (neokončana dovršenost reda) koja se imenuje matematičkim terminom beskonačno(st), pa se neodgovarajuće uopštava za sve oblasti. To je matematički, brojčani, a to znači, kvantitativno-prostorni model, navodno beskonačnosti u apsolutnim veličinama dekadnog sistema čiji je simbol. Na drugoj strani, nazad, umanjivanje i dvojenje moglo je takvoj svijesti da ide najdalje do nule (ništa). Dekadna mjera prostora je statički kvantitet u kojem nema kretanja, nego samo mnoštvo različitosti (jednih pored drugih) koje se neodgovarajuće poima i naziva matematičkim simbolom beskonačnosti. Decimalni oblik prostorno beskrajne djeljivosti i uvećavanja ili beskrajno male i velike veličine - simbol Drugi (ob)lik beskonačnosti navedenog dekadnog mjerenja jeste njegov razvijeniji način računanja (naročito u odnosu na staru pri-ručnu računaljku jediničenja i jednačenja), u kojem se osnovna jedinica razlaže u beskrajno djeljivim decimalnim brojevima, koji se dijele (cijepaju, mrve) do u beskrajno(st), npr. 7:3=2,33..., 2,33x3=6,99:3=2,33.., 6,99:2=3,33... beskrajno dijeljeni produžavani broj, nedovršeno dijeljeno približavanje konačnoj veličini (nedogledno mrvljenje korpskula), ali je nikada ne može doseći, 8 no se teorijski pretpostavlja, što je u sebi protivrječno, da će je negđe u beskrajnosti dostići (potpuno razdijeliti). To bi bilo suprotno antičkom 8 Što može da znači da ipak ostaje jedinica, neka veličina, količina. Ako bi se dijelila do u beskrajnost, onda bi biće postalo nebiće, prešlo u ništa, a ništa ne može uslovljavati nešto, iz ničega (ex nihilo) ne nastaje nešto (biće).

119 Искуствена основа септадно-октадног (о)кретања, музичке октаве shvatanju djeljivosti do osnovne jedinice koja se dalje ne može dijeliti (broj, atom, osnov, elemenat), njihovo jediničenje. 9 Vjerovatno je u tome korijen, involvirana najava i anticipacija koja je poznije dovela i do novijeg infinitezimalnog računa idiferencijala 10 beskrajno male (količine, kvantiteta) i do koordinantne beskrajne asimptote i aproksimacije ili statične (diskontinuirane) beskonačnosti (konačnog) ili nedovršene okončane prostorne i/li vrmenske veličine, nadodavane beskonačno male i velike veličine, odnosno nezavršeno beskrajna aproksimacija (približavanje) njoj, kojoj se nikad ne približi, kao asimptota, 11 a teorijski se pretpostavlja da će se približiti, što je protivrječno. Takva beskonačnost je, zanago, trajni (vremenski) i količinski (prostorni) ostatak, koji je baš zato bitni ostatak, u odnosu na konačno(st) bitni višak, a u odnosu na beskonačno(st) (tj. na taj bitni višak ) je bitni manjak. Time se loša beskonačnost (Hegel) završava u lošu vječnost, apsolut. Zato se i matematički (apstraktni kantitatiavno-brojčani) simbol za beskonačno(st) često i gotovo načelno smiješano, zbrkano apsolutizuje za sam totalitet, za filozofsko, teološko i ostalo njegovo poimanje Iako je za kasniju fiziku atom bio i dalje djeljiv (da ima i još sitnije čestice, korpuskule, unutrašnju strukturu), ipak je i savremena kvantna fizika odredila da je i tu riječ o kvantumu energije. 10 Diferencijal (lat. diferere razlikvati se, razgraničiti, odrediti) mat. beskrajno mala (infinitezimala) razlika između uzastopnih vrijednosti (veličina) neprekidno promjenljive veličine. 11 Asimptota (grč. a- ne, simptotos koji se ne poklapa) mat. linija kojoj se približava neka krivulja, ali je nikad ne śeče. Hiperbola ima dvije asimptote, kao simbol beskraja koji se nikada ne postiže ni prostorno ni vremenski, npr, beskrajne ljuske težnje koja nikad ne postiže cilj. 12 Razlog tome je što je još u helenskoj filozofiji prevladavala likovno-vizuelna duhovna plastifikacija, opažajno i duhovno gledanje vidljive (osvijetljene) stvarnosti, vizuelizacija likova, oblika (forme), dakle, prostornog doživljavanja svijeta (od riječi slika, lik, oblik, ideja, teorija kao duhovno gledanje) i njegove mnoštvenosti različitosti, a zanemarivan tok funkcije, snagu kretanja. Mnogo više je imla smisla za mir prostora, statičnu plastiku supstancije, njeno članjanje, poredak, red i simetriju ravnoteže, nego li za neravnomjerni, asimetrični sklad, neparnu parnost suprotnosti zbivanja kretanja, razvijanja. Što je drugo helensko traženje supstancije (osnove, ose) nego li duhovna vizuelizacija ili likovna simetrična pravilnost u raznolikosti i trajanju njenih likova, oblika, da

120 120 Aрхивски записи U novom vijeku to temeljno nastavlja R. Dekart koji je totalitet u osnovi (po)dvojio i odvojio, po istom kriterijumu, na dvije posebite stvari od kojih je jedna prostorna ( res extenza ) sa fizičkim kretanjem u beskonačno(st), a druga zasebita stvar koja misli ( res cogitans ), misao svijest, duh u vremenskom razvoju u beskrajno(st). Ovo dvojstvo supstancija parnio je u jednu monadu Boga, vrhovnu treću supstanciju ( dvojstvo trojstva i/li trojstvo dvojstva ). Smatrao je da postoji jedna univerzalna nauka po matematičkim načelima. Lajbnic je pluralizam beskonačnog mnoštva monada (osnovnih jedinica, zatvorenih materijalnih i duhovih atoma) izravnio u jednom vječitom bogu. Spinoza dvojstvo supstancije izravnjava u jednu jedinstvenu, vječnu, nepromjenljivu, nužno postojeću supstanciju ili apsolutno beskrajno biće, sa beskonačno mnogo atributa... sa bekonačno mnogo njihovih modusa. I ovđe je apsolutno i beskrajno jedan pojam sa dva različita izraza koji se pojmovno isključuju. Ova jezička konfuzija nije samo rezultat sofizma zloupotrebe paronima (riječi sa istim korijenom), ni sofističke ekvivokacije (kad se jedna ista riječ ili izraz upotrebljava u zaključku u dva razna značenja), 13 nego i vavilonske jezičke pometnje koja je uslovila razgradnju prekoračene mjere konačnosti, ali i neizravnjavanja računa (pravde) viška i nedostatka i nerazlikovanja njenih graditelja (tvoraca) od slavoljubivog slavljenika za vječnost. Ovo upućuje i na djelo(vanje)-nedjelo(vanje), čin(iti) zločin(iti) koju izaziva jezička pometnja (riječi), pošto na početku bješe riječ i na početku se prikaže da kretanje pristaje u mir(ovanj)u, da je mirovanje njegov vječiti pristan(ište), usidrištenje, usredištenje, čvrsto središte, nepomična (pravilna) osa (stožer), koja se sa pitagorovcima odredila i brojem i njihovim odnosima, kada počinje ne samo veći stupanj likovne apstrakcije reda i slijeda i odnosa (jednog pored i u odnosu na drugo - u prostoru) i trajanja (jednog poslije i u odnosu sa drugim-vremenu) u formi apstraktnog broja jedinice čiji odnosi imaju apriornu zakonitost, nego s njim započinje i matematiziranje stvarnosti. Obično se tvrdi da je od Milećana do Pitagorovaca istraživan kvalitet supstancije, a sa pitagorovcima njen kvantitet, što je neosnovano, jer je i supstancije shvatana kao vječna stvar, predmetnost, po sebi, a sve drugo po njoj, a kad je i neposredno nepredmetna bila je apstraktni odsjaj vizuelne prostorne stvarnosti. 13 Slično se parnjaci smrt -besmrtnost hoće poistovjetiti sa parom konačno(st) beskonačno(st).

121 Искуствена основа септадно-октадног (о)кретања, музичке октаве bješe djelo, 14 jer je (božja) riječ već tvoračko misaono-jezičko sopstveno djelo koje se razvija po sopstvenom zakonu (logos: riječ, misaona tvorba, zakon). Kvantitet (prostora i vremena) je statika - mirovanje, a njihovo bivstvo je kretanje Ovakvom dekartovskom apstraktnom identifikacionom redukcijom Pri-rode na mramornu prostor(nost) ( res extenza ) 15 čija se linearna tvrda jednoličnost i ravnomjernost beskonačnosti, protivrječno, privršava u apsolutu, u vječnost. 16 Beskonačnost prostora je statički diskontinuitet (konačnosti) na istoj osnovi jediničnog pomjeranja (jedinica, dvojenja, zbrajanja, umnožavanja) - mirovanje, a ne kretanje (osim mehaničkog, promjene mjesta, reda i slijeda u artimetičkom prostornom i vremenskom nizu). To je kvantitet prostora i vremena kao brojčanih jedinica u kojem nema kretanja, već se heperbolna asimptotno približavanje i infinitezimala veličine simulira kao prelazak, skok beskrajnosti u vječnost mirovanja. Tijem se mnoštvenost različitosti (jednih pored drugihi i poslije drugih) neodgovarajuće izopačava u lošu beskonačnost i preimenuje u matematički simbol beskrajnosti (konačnog), a nju u lošu vječnost. Tako je isto i sa beskrajnošću kvantiteta vremena. Riječ vječnost je vremenska kategorija, od riječi vijek (trajanja), kvantitet, pa ispada da bi vječnost (kao korelativni pojam kvantiteta vijek(ovi) ) bila istost kvantiteta vremena. Isto je i sa 14 Djelo(vanje)-nedjelo(vanje), čin(iti) zločin(iti) dolazi od djeljiv nedjeljiv, kao i nedjelja (ne-djeljiv), poneđeljak poslije nedjeljivog, tako da je slovenska etimologija riječi dana u sedmici izražavala djeljive jedinice i njihov slijed (/v/tornik-drugi, srijeda nije srednji no sredina, četvrtak je četvrti i četvrt, subota šesti, nedjelja ne-djeljiv. 15 Pasivnu, mramornu, jedino vidljivu, mrtvu prostornost. 16 Beskonačno(st) se najčešće odnosi na prostor(nost), a beskrajno(st) na vrijeme, iako im je osnova (konac, kraj) etimološki ista, pa se njihova istost (homonimi) pretumbava u sinonimnu različitost (oblik sovizma paronimije). Nije onda čud(n)o što je Ajnštajn uzdrmao to usta(nov)ljeno shvatanje beskonačnosti prostora i vremena. relativiziranjem obije kategorije. Ova jezička konfuzija nije samo rezultata sofizma zloupotrebe paronima ekvivokacije (riječi s istim korjenima), ni sofistitčke ekvivokacije (kod koje se jedna ista riječ ili izraz upotrebljava u istom zaključku u dva razna značenja), nego i vavilonske jezičke pometnje.

122 122 Aрхивски записи kvantitetom prostora, pa se obije kategorije kao apstrakcije kvantiteta razlikovano poistovjećuju u apstraktnom apsolutu (nepromjenljivom, neprolaznom, uvijek sebi identičnom, što treba da znači vječnom mirovanju. No, jedni daju vremenu zasebitost kretanja koje se u naspramnosti od prostora vrće svojoj apstraktnoj ideji prostora, u kojoj se poistovjećuju kao apsolutna Ideja. Apstraktni Apsolut je tako u svojoj apstrakttnosti kvantiteta (prostora i vremena) apstraktni totalitet, prije vremena i prostora, koji se kao istost u sebi udvaja (i otuđuje) na dva posebna atributa: posebitost prostora i zasebitost vremena i njihovim jedinstvom završavaju u Vječni Apsolut; kod Hegela u Apsolutnu Ideju, a kod materijalista u Apsolutnu Materiju. Kretanje je uslov prostorno-vremenskog postojanja, a ovo je način postojanja kretanja I uopšte nema kretanja u prostoru (kvantitetu), kao što ga nema ni u (kvantitetu) vremena, niti su oni posebni beskonačno (beskrajno) šireni i produžavani horizonti (okviri) i uslov kretanja (u koje se ono uvlači, ukreće i razliva u njihovom širenju ), nego su oboje ishod kretanja koje uslovljava njihov međusobni funkcionalni odnos zavisnosti (a ne po sebi kvantitativni apsolut). Ne može kvantitet (prostorne posebitost i vremenske zasebitost ), sam po sebi (ma kolik bio, pa i u beskonačnosti ), 17 preći u novi kvalitet, nego to postaju u samom kretanju, kao okretnom parnjenju neparnosti, a ne parnosti monadne kvantitativne istosti (i ne samo kao statički diskontinuitet, no bitno i kao res ekstenza i res cogitans ) koja se dvojeno razlaže i razilazi na dva različita atributa apsolutnog bića (po sebi), kod Hegela, na biće van sebe, drugobiće, razvoj Aosolutne Ideje u prostoru (ospoljenost, prostornost, predmetnost, statičnost, bez dijalektike) i biće za sebe, razvoj Apsolutne Ideje u vremenu (zasebitost), takođe trijadna dijalektika, čovjek, povijest, misao, samosvijest, svijest, duh, rex cogitans), i to oba jedan naspram drugog. Ne samo da nije odlučujuće pitanje primarnosti materije ili ideje, stvarnosti ili svijesti, prirode i duha, 17 Ne može se kvantitetu (količini /koliko/) dodati i ono ma kakav bio, jer je to nerazlikovano miješanje ili jednostrano: dvije posebitosti i zasebitosti (prostora i vremena) već reducirane na kvantitet njihove statične loše beskonačnosti ( ), dva kriterija i dva mjerila (dekadnog i septadnog) za razliku od septadno-oktadnog (o)kretanja. To nerazlikovano miješanje ili miješanje različitosti je već oni znaveni čarobni prelazak kvantiteta u novi kvalitet.

123 Искуствена основа септадно-октадног (о)кретања, музичке октаве kao apsoluta, nego je to i apstraktno metafizičko pitanje, jer je bitan njihov odnos i zavisnost od kretanja čiji su elementi i momenti prostor i vrijeme, a sami su određeni međusobnim odnosima u zavisnosti od kretanja. Apsolutna Ideja ili Materija su prije prostora i vremena, što nije samo metafizičko pitanje primarnosti (što je prvo?), nego i njihovog redosljeda i odnosa prema Apsolutu. Kod Hegela je Priroda, kao prostor, drugobiće, a Vrijeme, kao dijalektika u vremenu, poslije njega i iz njega, što bi trebalo reći da je trećebiće, koje je subjekt kao supstancija mimo Prirode i to kao prostornosti. To znači da je dijalektika ljudske svijesti u povijesti (vremenu), subjekta kao supstancije, prividno objektivno (u)dvojena (i kao subjekt i kao supstancija), razdvojena, naspramna i otuđena od prirode i nadređena joj (kao prema svom iz/od/rođenom grješnom tuđinu, otpornom objektu za kozmetičko doćerivanje po sopstvenoj mjeri, za iskorišćavanje, pasivne, omramorene res extenza ) koju subjekt u svojoj zasebitoj, povijesno nastaloj, ostvarivanoj i dovršavanoj supstancijalnosti, sve više osvaja i gospodari nad prirodom, što je ujedno i neraspupčivo, kao neminovna osveta Prirode, i gospodarenje nad ljudskom prirodom i čovjeka nad čovjekom. 18 Sve većim i višim (kvanitativnim) osvajanjem i prisvajanjem prirode sve više se ostvaruje bit, osnova i unutrašnji telos osamostaljene i slobodom ispunjavane supstancijalnosti subjekta u povijesti (ovremenjavanja) urbano-građene (oprostoravane) prirode, odnosno urbanizacije i građanizacije 18 Kao namirena osveta trijadne dijalektike i njenog ponavljanog sedmičnoosmičnog reproduktivnog (o)kretanja. U grčkoj mitici i rječniku neumoljive osvetničke Erinije, pomoćnice boginje pravde (Heraklit: Ni Sunce ne smije preći svoje mjere, jer će ga stići Erinije, pomoćnice boginje Pravde. Ananke je boginja Sudbine, Neminovnosti, Nužnosti, Oskudice (bitnog nedostatka i viška i njihovog sustizanog izravnjavanja). Anankino nagnuto pomjerano i pokretno, decentrirano vreteno je stožer (osa) neravnomjernog (o)kretanja sudbonosne neminovne putanje bez fiksnog središta i ose u kojem se isti put ne ukršta, ne śeče, no uvijano (spiralno) mimoilazi u sustizanju i izjednačenju viška i manjka u neprekidnom vječitom (o)kretanju (stvaranju i reprodukciji) istijem putem. Njene kćeri Mojre (kod Latina Parke) prate i proziru povijesno vrijeme (prošlost, sadašnjost i budućnost ). Ipak, svijetom ne upravlja Dike (Pravda, Dobro), vrhovno božanstvo simetrijskog sklada, nego Ananke, Majka Suđaja (Mojri) koje upravljaju sudbinama ljudskih života (duša).

124 124 Aрхивски записи kao kapitali(zami)zacije u cjelokupnoj građanskoj civilizaciji, zaođenuta vječnošću, apsolutim subjektom-supstancije koja je zatvorena, završena u njenom beskonačno produžavanom ponavljanju. Subjekt kao supstancija privršeno se ispunjava u gospodarskom apsolutnom duhu ( znanju kao jedinom liku istine ), znanju i slobodi kao gospodarenju uslovljenom baš supstancijalnim duhom objektivno prividne samostalne (supstancijalne) ideje arhitekturnog kozmetičkog doćerivanja druge prirode kao osamostaljene i oslobođene čiste socijabilnosti, čiste ideje socijabilnog apsolutizma, socijalizacijskog (civilizacijskog) apsolutizma. Ovđe su prostor i vrijeme u službi povijesnog gospodarenja nad prirodom i ljudima, uspostavljanja gospodarskog idealnog kruga i u njemu beskrajnog kruženja 19 Prostornost Prirode je samo nužni uslov opstanka, a sloboda je sve veće osvajanje prirode, i tragi-komično oslobađanje od nje i ispunjenje slobode subjekta kao supstancije i njene povijesne tragi-komike konačnog i beskonačnog kao vječnog, apsolutnog. Ovđe su prostor i vrijeme u službi ukupnog povijesno-civilizacijskog gospodarenja nad prirodom i ljudima, uspostavljanja gospodarskog (nadređenog) metafizički idealnog kruga i u njemu zatvorenog beskrajnog kruženja. Zato je Hegel i takvo povijesno civilizacijsko kretanje slobode subjekta kao supstancije apsolutizovao u ukupnoj građanskoj civilizaciji, što znači, i u njenoj povijesti, i s njom završio njenu istoriju, čiji kraj, odnosno ozbiljnu temeljnu krizu ove civilizacije potvrđuje i ovdašnja globalna kriza u svijetu. Vidi se da su u ovakvoj dijalektici prostor i vrijeme udvojeni i posve razdvojeni, čak i u neprijateljskom odnosu, bez nužnog sklada i posredovanja, uslovljavanja, a ujedno i istrgnuti iz dijalektike totaliteta stvarnosti po mjeri čovjeka, koji je subjekt supstancije i već po tome njeno središte i osa i to čiste ideje socijabilnosti povijesti, te i da je postala posebita i jedina dijalektika dvojenog totaliteta stvarnosti, pa je zato i metafizički antropocentrična, antropomorfna, po liku i mjeri čovjekovog panlogizma, ovremenjujuća i oprostorujuća, istoriomorfna, povijesno-centrična, geocentrična, 19 Ni sintagma kruženje kapitala nije ravnomjerno kruženje nego se i on sedmično-osmično obnavlja (/o/kreće) u trijadi: čovjek-priroda-kapital koja se već u proizvodnji udvaja na proizvođača (najamnika) sredstva za rad (iz prirode)- vlasnik, da bi se to u proizvodu ponovo dvojilo na najamni rad i vlasništvo i u raspodjeli na tržištu na najamninu (manjak) i profit (višak) i ponovo u reprodukciji se obnavlja, ali bez njihovog izravnjivanog nadoknađivanja.

125 Искуствена основа септадно-октадног (о)кретања, музичке октаве antropokratomorfna, kosmopolitomorfna 20 i teleološki zasebito jedina u totalitetetu stvarnosti, njegov iščupak. Toga radi, ne može biti njegovo bivstvo, već ontička atribucija prostora i vremena. Kretanje je univerzalno, a prostor i vrijeme su relativni, zavise jedan od drugog u odnosu prema kretanju. Kretanje je uslov njihovog postojanja, a oni su način postojanja kretanja. Kretanje je kvalitet njihovog prostornovremenskog (statičkog) kvantiteta. Promjene kretanja izazivaju promjene u prostoru i vremenu, a poremećaji, promjene u njima neusklađeno se usklađuju u samom kretanju. Nestankom kretanja, nestaju prostor i vrijeme. Nije kretanaje (i dijalektika) sklad (jedinstvo) para (suprotnosti) istog, naročito ne po kvantitetu (kao npr. konačno beskonačno), nego sklad neparne parnosti (suprotnosti) tj. parnjenje (izravnavanje) neparnosti ( ostatka, viška i manjka ) posredstvom trećeg, tj u samom kretanju, uvijanom dvojenju trojstva i ujedno trojenju dvojstva (s)vezivanih u obnavljanoj sedmično osmičnoj oktadi. Svojim osmičenjem kretanje parni i pari (stvara) jalovi (statično-kvantitativni) prostor i vrijeme. Kretanje je ono parnjenje monadnog dvojstva (prostora i vremena) ujedinjeno u trojstvo (kretanje) okrećano u septadno-oktadnoj oktavi (osmici) u kojoj je 8-mi (kao) ponovljeni 1-vi ( i 7-mi i 8-mi, i dvojno trojni i trojno dvojni). Kretanje određuje posebnost kvantiteta vremena No, ni ovom prijethodnom pri-ručnom računaljkom mitski i primitivni čoek nije mogao brojati i računati prirodne jedinice: dane u sedmici i sedmice u mjesecu, njih u godini, odnosno trajanje, znači kvantitet (statičko dekadno zbrajanje, umnožavanje dijeljenje), nego ga je morao primjeriti samom (o)kretanju od kojega i zavisi mjerenje vremena, od njegovoga ritma i vječnog (o)kretanja (a ne statičke linearne beskonačnosti kao loše vječnosti ); posebno ne u odnosu na njihovo neparnjaštvo, nesimetrirčnost, odnosno neravnomjerno prostorno-vemenskog (o) kretanje, sa nužnim ostatkom kao promjenljivim viškom i nedostatkom. Ni smjena dana ni noći nijesu ravnomjerni (7:2=3,5); i smjena sedmice 20 Viđi: Sreten Zeković, Na raskršću bogočovjeka i čovjekoboga sekularizacija, kosmopolitomorfizam, antropokratomorfizam i oprirođeno-ljudski (oljuđeno.prirodni) fideizam, CDNK Podgorica Cetinje, 1994.

126 126 Aрхивски записи se mijenja neravnomjerno (7,5 danas preciznije 7,4), tako da ni mjeseci se ne završavaju i ne mijenjaju ravnomjerno no sa ostatkom, viškom i manjkom, koji se u (o)kretanju nadoknađuju i izravnjavaju (jednom 28-mi, 4x7=28, pa naizmjenićno u kretanju 30. i 31. dan u mjesecu. Ovo izaziva i neravnomjerne promjene, različitost i u godišnjim dobima, i godinama, što uslovljava nepravilnost njihove smjene i izmjene, a što je ishod samog neravnomjernog kretanja, samog njegovog kvaliteta. Taj ostatak se javlja kao bitni ostatak (i kao bitni višak i nedostatak) koji se u kretanju parni (izravnjava i nastavlja, zapravo kao samo prirodno kretanje koje se i u opažajno-doživljajnoj apercepciji mora očitovati i konstatovati. Dakle, za razliku od mjere prostora (kvantiteta), mjera vremena (kvantiteta) je ujedno i njegov kvalitet-samo kretanje (a ne statično beskonačno nizanje kao loša vječnost ). Kada se kretanje poistovjećuje sa vremenom (povijesnošću) treba jasno razlikovati kvantitativno nizanje vremenske mjere sedmice (7) od sepatadno-oktadnog osmičenja. Pri-ručna računaljka septadne mjere za kvantitet vremena u lošu beskajnost Sedam pršljena i međupršljena (4+3) na ljudskoj stisnutoj šaci-pesnici su iskustveni osnov (porijeklo i način dolaženja do) septadnog (sedmičnog) sistema brojanja i računanja dana u sedmici i sedmica dana (u mjesecu i njih u godini) u vremenu koje se i načinom računanja iskazivalo kao vječno (o)kretanja. To je prva starinska pri-ručna računaljka vremena i njegove statične beskrajnosti, ali ujedno u zavisnosti od kretanja i načina njegovog postojanja, pa se zato može uzeti i kao sinonim za samo kretanje. 21 No, ipak 21 Često se vrijeme izjednačava sa samim kretanjem i dijalektikom, pa se zato u prostoru ne vidi ni kretanje ni dijalektika. To je naročito započeto sa Dekartom, a vrhunilo u Hegelovoj filozofiji. Ali, pretpostavka toga je što se Priroda potpuno reducilrala na prostor(nost) i što baš njegovu pasivnu predmetnu vizuelizaciju (eidos-lik, oblik, ideja, teorija, duhovno gledanje ) apstraktno-ispareno poistovjećuje sa vremenom i vječnošću. Hegelu se dobro osvetilo to sakaćenje Prirode kao res exstenza i njeno zanemarivanje koja je nužnost u kretanju i dijalektici.

127 Искуствена основа септадно-октадног (о)кретања, музичке октаве treba razlikovati vrijeme kao kvanatet, što je takođe statičnost vremena, i vrijeme kao odnos, (o)kretanje. I ovaj način računanja vremena takođe se vrši na osnovu jediničenja i jednačenja, ali s obzirom na neravnomjernost samog kretanja to je složenije, bilo kao kvantitativnog određenja vremena, bilo kao samog njegovog kvaliteta koje se poistovjećuje sa samim kretanjem, mada ne može nezavisno od prostora. U brojčanim apstraktnim jedinicama i ovaj sistem brojenja i računanja postaje apriorna zakonitost. Sedmica dana na šaci je mjerenje vremena Na ljudskoj šaci se broje dani u sedmici, sedmice u mjesecu, trajanje godišnjih doba i godine. Dani u sedmici: poneđeljak (1, prvi dan, kažiprstov pršljen), utorak (2, drugi dan, prvi međuzglob do prvog zgloba ili između prvog i drugog zgloba), srijeda (3, treći dan, sredina, drugi zglob), četvrtak (4, četvrti dan, drugi međuzglob ili međuzglob između drugog i trećeg zgloba ili između trijada: 1,2,3 i 5,6,7), petak (5, peti dan, treći po redu pršljen ili 5. po redu jedinica), subota (6, šesti dan, treći međupršljen iza trećeg pršljena ili međupršljen između trećeg i četvrtog pršljena ili 6. po redu jedinica), neđelja (7, sedmi dan, neđelo, nedjelo, neradni, četvrti, zadnji zglob, na malom prstu), kojim se završava sedmica (dana). Zašto sedmica (7)? Mitski čovjek je do sedmice (7) došao na osnovu uočavanja odnosa (o)kretanja zemlje i mjeseca, njihovih (o)kretanja, mjesečevih promjena trajanja mijenjanja njegovih likova (oblika), znači, prostorno-vremenska promjena i njihov odnos i zavisnosti od (o)kretanja. Rečena sedmično osmična pri-ručna računaljka na šaci mjeri opažljivu prirodnu Zemljinu i Mjesečevu rotaciju i revoluciju, odnosno njihovo neravnomjerno (o)kretanje zbog čega i nije (pravilno) kruženje i ne pravi kružnice (nego elipse), jer bi bilo ravnomjerno, pravilno, sa jednakim rastojanjima i bez ikakvog ostatka, neparnosti, nesimetrije i decentriranja.

128 128 Aрхивски записи Jeste okretanje, ali ne i kruženje (krug). Termin okretanje u jezičkoj upotrebi se gotovo poistovjećuje sa kruženjem (od krug), iako okretanje moće da bude i drugačije od kruženja. 22 Zemljina rotacija i Mjesečeva rotacija i revolucija su dva kretanja dvojstvo, a sa Zemljinom i mjesečevom revolucijom (oko Sunca) su treće kretanje ujedno, pa se i tu javlja glavno dvojstvo trojstva i/li trojstvo dvojstva prisutno u mitici, a naročito sakralizovano u teofaniji. Sedmični način računanja nije proizvoljni prelazak primitivne svjesti sa prirodnijeg dekadnog na septadno sistem. To je bila nužnost praćenja i mjerenja kretanja u vremenu za što primitivnoj svijesti nijesu za to mogli pomoći deset prstiju na par ruku. Dekadni sistem je bio praktično neprimjenljiv na vrijeme i kretanje, jer nije bio adekvatan objektivnim pokazateljima na osnovu kojih je uočavao i pokušavao da mjeri vrijeme, a oni su bili prirodno kretanje i okretanje nebeskih tijela: 1. Zemlja (smjena dana i noći); 2. Sunce (izlazak i zalazak, rađanje i umiranje, odnosno sunčeve mijene, dnevna i noćna polulopta, smjena dana i noći) i 3. Mjesec (likovi i mjesečeve mijene, izlazak i zalazak, rađanje i umiranje, obnavljanje, okretanje, nizanje). To su mu bili objektivni znaci koji su ga primorali da otkrije njima primjeren način računanja stvarnog kretanja rečenh prirodnih tijela, bez obzira što su mu ti znaci bili objektivni privid, odnosno śenke Sunca i rotacije i revolucije zemlje. To nije čudno s ozbirom da se, od počela čovjeka, sedmica nalazi na njegovoj šaci (4 pršljena /zgloba/ i 3 međupršeljena /međuzgloba/) i da mu je ona koristila kao prva vazda pri-ručna računaljka za brojanje i računanje (o)kretanja, odnosno sedmice dana i nje u mjesecu, mjesečevih mijena u sedam likova (sa 8-mim kao ponovljenim 1-vim ), 4 godišnja doba po 3 mjeseca (4 i 3 su 7). Ovo i pored toga što je broj 7 u mitovima, starim vjerovanjima i religijama dobijao različitu simboliku, ali je interesantno i u vezi sa predmetom ove studije, vrlo indikativno to što je njen simbol najčešće bio u vezi sa simbolom osmice (broja 8), a ovaj sa sedmicom, i to tako da joj najčešće prethodi, da se značenja njenog simbola javljaju poslije sedmice, 22 Zato se i moj simbol spiralna osmica i osmičenja, koji se, kako ćemo dalje viđeti, bitno razlikuje od kruga i kruženja i ostalih odstupanja od idealnog kruga.

129 Искуствена основа септадно-октадног (о)кретања, музичке октаве zapravo da im je ona uslov za njihovo javljanje. Iz ovoga proizilazi da se sedam neparni usklađuje sa osam, održava njihovu neparnu ravnotežu. 23 Uočavajući tako složen odnos, nije ga mogao prepoznati i uskladiti sa već uobičajenim prostornim dekadnim mjerilom i simetrijskim jediničenjem i jednačenjem, niti je taj bitni odnos (o)kretanja mogao doživljavati ni mjestom ni vremenom dnevne viđelice (vizuelnim, likovnim, prostornopredmetnnim opažanjem i duhovnim gledanjem, 24 nego pretežno u noćnoj neviđelici (okončanja dnevnog rada iz nužde, konačenju, smiraju, noćnoj, hadskoj pomrčini, mjesečevom nastavljanju dnevne / gornje / putanje noćnim / donjom / putem) ne-vizuelne, ne-predmetne ukupne čulne i duhovne apercepcije nevidljive harmonije 25 poput čujne harmonije 26 prastarog svečanog hora u igri, pjesmi, ritmu, smjenjivanju kao pomjeranog središta svega Osam je uvijek broj kosmičke ravnoteže. To je broj glavnih strana svijeta zajedno sa sporednim; to je broj ruže vjetrova na atenskoj Kuli vjetrova. Osmi dan dolazi nakon šest dana stvaranja i sabata (odmora, svetkovine). On navješćuje buduće vječno doba: ne donosi samo Hristovo uskrsnuće nego i čovjekovo. 8 pripada Novom zavjetu. Nagovještava blaženstvo budućeg vijeka. Osmi dan označava i promjenu oblika (što može da asocira na osmi kao ponovljei prvi (dan), odnoso promjenu sedmica u mjesecu i mijenu (p.n.)... Ključni broj stvaranja nije, dakle, 4, nego 8, zato što je taj broj 2x4. Prvih predaka.. Sedmi je predak gospodar riječi, a osmi je sama riječ. Čovjek je osam po svom kosturu što ga drži na okupu osam zglobova. Čovjekom, koji je slika makrokozmosa, upravlja broj osam ne samo u razmnožavanju no i stvaranju. Napokon, posvećenje broja osam u Dogona skriva u sebe posvećenje periodičke obnove (asocira i na osmi dan sa kojim počinje nova sedmica i na njeno mijenjano središte - p.n.). 24 Iako ga je u mitu ispoljavao u slici iza, ispod i/li u njoj je vreo taj iskonski doživljaj (o)kretanja cjeline svijeta i života, a koji i jeste suština mita ispoljena u slici. 25 To je Heraklitova sentenca: nevidljiva harmonija je jača od vidljive, misleći pod nevidljivom harmonijom vatreni Logos vječnog (o)kretanja. 26 Muzika je predmetna samo toliko što je tonu osnova fizički zvuk koji se u tonu uredio i uskladio (kao Kosmos iz Haosa) i osamostalio od njega u posebni ritam logosa, stvarajući od međusobnih odnosa tonova skladno kretanje (kao odzrcaja kosmičkog kretanja. 27 Mitski čoek je uglavnom mogao meditirati nakon upornog dnevnog zadovoljavanja svoje organske oskudice (potreba), u noćnoj, tamnoj dokolici, u kojoj znatno preteže čujna (i ostala) apercepcija i duhovno čujenje (i nečujenje) (tišina, mir, umirenje, mirovanje) nad vidnom koja se svodila na eventualno vatru (lelujanje predmeta i śenki)

130 130 Aрхивски записи Da je muzika titravi odzrcaj kosmičkog kretanja potvrđuje i to da je ona predmetna samo toliko što je tonu osnova fizički zvuk koji se u tonu uredio i uskladio (kao Kosmos iz Haosa) i osamostalio od njega u posebni ritam njenog logosa, stvarajući od međusobnog odnosa tonova skladni tok. On je već određen sinafom kretanja kao i u 7 mjesečevih likova koji se dvoje poslije prve i druge tonalne trijade i povezuje sedmice 8-mim kao ponovljenim 1-vim. Muzička oktava je doslovno tonalno (nevidljivo) iskazivanje 7 mjesečevih likova koji se udvajaju (poloviče) sinafom tačno između prve i druge trijade i poslije druge (između 7-og i 8-mog, kao ponovljenog 1-vog). Ljudska šaka je, inače, simbol ljudskog stvaralaštva (praksisa i tehnea), neposrednog djelovanja na prirodu radi čoekovoga samoopstanka. U šaci Ananka (boginja Sudbine) drži vreteno ( osu ) nepravilnog (o)kretanja, koje je provučeno tačno kroz sredinu 8. pršljena, tj. u mijeni (uvijenom i povezanom dvojenju, sinafi) između 7. i 8. koji je ponovljeni 1-vi, znači, vreteno je na 7. pršljenu. 28 i konstantnije na mjesečevu svjetlost, odnosno na njegove (osvijetljene) mijenjane likove. Smjena, odnosno neravnomjerno obnavljano mijenjanje dana i noći (svjetlosti i tame) bila je njegova gotovo neposredna apercepcija: danju omogućena svjetlošću Sunca i njegovog dnevnog okretanja, trajanja, blijeđenja svjetlosti, njenenog smanjivanja do tame (noći) i obnavljanja poslije noći, a noću slabom svjetlošću Mjeseca, njegovog okretanja, trajanja, a naročito mijenjanja veličine i zavisno od nje (ob)lika, njihovog povećavanja i smanjivanja u vezi sa njegovim pojavljivanjem i zalaženjem, odnosno obnavljanjem. Bitno je uočeno da su i Dan i Noć, i svjetlost i tama, i svjetlosna i tamna neviđelica, Sunce i Mjesec u nekom stalnom odnosu i rastojanju, ali neparno-parnom (nesimeterijskom) sa promjenljivom osom kreću, obnavljano okreću, pokreću, da je sve to u odnosu prema kretanju,koje ih ishodi i uslovljava, da je sredina i osa promjenljiva. 28 Sedmica (broj 7) u narodnom vjerovanju i narodnoj epici, mitici, religiji, običajima i filozofiji je često prisutan i do mističnosti uvažavan broj. Prema sv. Avgustinu, svako djelo u ovom životu u vezi je s brojkom 4 ili s dušom čija je brojka 3 (4 + 3 = 7). On simbolizuje gotovo najvažnije stvari u kosmosu, životu, društvu, čovjeku, moralni poredak, između ostalih, postoje sedam svetih tajni, sedam osvećenja ulja, sedam glavnih hrišćanskih vrlina i sedam (smrtnih) grijeha, a Bog je sedmi dan stvaranja svijeta i života odmarao i učinio ga svetim danom (zato se i zbori da je 7. dan nedjelja - ne djelati). Njegoš u Gorskom vijencu pominje vraga su sedam binjiša (neparni koji se ne da parniti), a Luču mikrokozma je pisao sedam dana tj. da je sastavio prve neđelje prošloga časnog i velikog posta (Njegoševo pismo iz Cetinja Simu Milutinoviću od ).

131 Искуствена основа септадно-октадног (о)кретања, музичке октаве Septadna mjera po liku mjesečevih mijena Mladi mjesec ( mijena ) je promjena koja se javlja vazda poslije trijade: prva četvrt, pun mjesec (2/4), zadnja četvrt i mijena (baš kao i na ljudskoj šaci, uvijeke između navedene dvije trijade ili poslije prve i poslije druge trijade, odnosno između 7. i osmog kao 1-vog pršljena). Znači, imamo 7 Mjesečevih likova i 4 mjesečeve mijene (faze) tj.7= 4+3. U skladu sa mjesečevim mijenama došlo se do sedmice dana (7 dana) i do mjeseca (4 sedmice 30 dana potrebni Mjesecu da ponovo dođe u istu fazu; u savremenom računanju 7,4 x 4=29,6), i do godine: 4 godišnja doba po 3 mjeseca 4x3=12 mjeseci (potrebno vrijeme da Zemlja napravi jedan obilazak oko Sunca, jedna revolucija). Pola godine je: 2x3=6, odnosno 2 faze (četvrti) x 3 mijene. Mjera za dan se dobija: 6x4=24 (za dan i noć), odnosno 2 stvarne mijene (triade) 3+3=6 umnožene sa 4 faze (četvrti) ili 3x4=12 (za dan ili samo noć), odnosno 1 mijena (trijada) puta 4 faze. Dan, sedmica, mjesec, godišnje dob i godina su prirodne vremenske jedinice, naravno, sve promjenljive i neravnomjerne, jer za jedan obilazak svih 7 mjesečevih likova (jedan mjesec) polazi u 4-ri mjesečeve faze (mijene). Ali, zbog rečene neravnomjernosti i ostatka, to se stvarno prolazi u tri prijethodne faze u mijeni između 3-e i 4-te, što uslovljava manjak i višak dana u sedmici, mjesecu i dalje O simbolici broja 7 viđi: J. Chevalier A. Gheerbrant: Rječnik simbola- mitovi, sni, običaji, geste, likovi, boje, brojevi, Nakladni zavod MH, Zagreb; isto ćirilicom Beograd, 585. Brojka 7 prvijenstveno je broj Starog zavjeta, a 8 pripada Novom zavjetu i nagovještava blaženstvo budućeg vijeka. Prema sv. Avgustinu, svako djelo u ovom životu u vezi je s brojkom 4 ili s dušom čija je brojka 3 (4 i 3 je 7). Broj sedam (7) odgovara danima u sedmici, sedmici planeta, sedmici stupnjeva usavršavanja, sedmici sfera ili nebeskim stupnjevima, sedmici latica ruže, sedmici glava naje u Angkoru, sedmici grana kosmičkog i životnog stabla u šamanizmu, itd. On simbolizuje gotovo najvažnije stvari u kosmosu, životu, društvu, čovjeku, moralni poredak, između ostalih, postoje sedam svetih tajni, sedam osvećenja ulja, sedam glavnih hrišćanskih vrlina i sedam (smrtnih) grijeha, a Bog je sedmi dan stvaranja svijeta i života odmarao i učinio ga svetim danom sabat (Rječnik simbola, isto, ).

132 132 Aрхивски записи Suština, očitovanje i način formiranja i upotrebe sedmičnog sistema na osnovu mjesečevih mijena Dan je jedinica u sedmici, koja neravnomjerno traje za jednu mjesečevu fazu (mijenjanje), kojih ima 4 pa je 4x7=28 (smanjen prośčan mjesec 30, 31). Da je umjesto sedmice bila osmica (8), bilo bi 8x4=32:4=8 što bi značilo da bi vrijeme bilo ravnomjerno i jednako i da bi sve jedinice (dan, osmica, mjesec, godišnja doba, godina) bile jednake ili 8x8=64. Isto tako nije mogla biti ni šestica (6), jer bi bilo 6x4=24, a do toga je mogao doći tek nakon uočavanja i konstatovanja rečene sedmice, što se dobija dijeljenjem na dva (dana i noći). Međutim, tako stvarno nije, jer to zavisi od kretanja koje se pratilo preko (posredstvom) mjesečevih likova, redosljeda, mjesta i trajanja njihovih faza i mijena Takođe, ima 7 mjesečevih likova u 4 mjesečeve faze (mijenjanja za mjesec dana, od mijene, do mijene, od mladog do mladog mjeseca), pa je zato i 7x4= 28:4=7. Dalje, 7 mjesečevih likova u toku 4 mjesečeve faze za mjesec (prva četvrt, puni mjesec ili uštap, zadnja četvrt i mladi mjesec ili mijena mjeseca) smjenjuju se (ostvaruju) u 3 promjene (uobičajeno nazvane: prva četvrt, pun mjesec, zadnja četvrt), pa je opet: 4+3=7. Kad se od 7 likova odbiju 4 u kojima se oni redovno smjenjuju dobijamo 3 (7-4=3). Ova razlika između 7 likova u odnosu na 4 njihove faze (promjene) je 3 lika (faze) (7-4=3), a između 4 faze (lika) i izmijenjena 3 lika (faze) je 1 (4-3=1) ili ako u početnoj stavi 4+3=7 odbijem od 4 onaj 1 za koji se umanjio dobijamo 3+3=6, koliko cijelih stvarno ima Utvrđivanje formule 4+3=7 i na osnovu punog mjeseca Navešću utvrđivanje formule 4+3=7 i na osnovu punog mjeseca. Put od mladog (rođenog) mjeseca do punog meseca je narastajući uzlazno gornjim putem, po redu oblika, veličine, rastojanja (jednog pored drugog-prostornosti) i trajanja (slijeda jednog poslije drugog-vremena) narastao do punog, vrhovnog, a od punog mjeseca mladog ( mijene ) je

133 Искуствена основа септадно-октадног (о)кретања, музичке октаве opa dajući silazni donji put po istom redu do gubljenja u tamu, gotovo nevidljivog u obliku malog srpa (konjukcija). To je bio sedmi koji se okretanjem opet (nakon jednog dana) rađa u istom (obrnutom) liku kojim započinje nova sedmica, a koji je zapravo 8-mi (kao) ponovljeni 1-vi, koji se nastavlja opet do sedmog. Tako je i ovđe 4+3=7, s tim što je nužno vezan za 8. On je središte, osa, vreteno koje je nagnuto za oni neparni 3. lik (jednu četvrt, odnosno između 3. i 4. faze, između 3. i 4. lika). To vreteno svojim okretanjem uslovljava smjer i redosljed i promjenu likova, njihovu nesrazmjernu srazmjernost (parnost neparnosti), rastojanje, mjesto, vrijeme njihovih promjena i mijena. Puni mjesec (uštap) je kada je osvijetljena puna mjesečeva strana, kao da su se prva i zadnja četvrt/ ina obimom, rastojanjem i likom u nju izgubila (što je i razlog što se ove dvije četvrti ne pominju, već samo prva i zadnja četvrt). No, i pored toga, on je jedi(nstve)ni lik/oblik, pa se računa kao jedan, koji je kao pokretno središte, osa ( vreteno ) uzlaznog (gornjeg ) i silaznog ( donjeg ) puta dostignuti vrhunac okreće u silazno opadanje, njegovo smjenjivanje i izavnjavanje. Zato se puni mjesec zove uštap, simbol mistike, dioniske vrtoglavosti, disonance u odnosu na apolonski mramorni sklad parnosti. Ako se puni mjesec uzme kao središte i osa (simetrije), kao monadnu nedjeljivu jedinicu, koja se ne parni i jediničari, onda je od njega, s jedne i druge strane, po tri lika, par trijada 3+3=6 +1=7, opet ispada sedmica (7), a ne osmica (8) ni šestica (6). No stvarno ih ima šest i puni mjesec sedmi koji u svojoj jednosti skriva svoje okretano pomjerano i promjenljivo dvojenje (polovičenje) na istovremenost i istost neviđenosti još jedne nedostajuće četvrti koju veličinom, mjestom i okrenutošću sadrži. 30 Pun mjesec je onaj sedmi (7) neparni koji se sada poloviči i sa te dvije polovine ima osam (8) 3+3=6+20-je polovine ½ = 8. Znači, stvarano ih ima 6 cijelih i i dvije polovine, što je osam (8), s tim što je 8-mi ponovljeni prvi. Udvajanje, odnosno udvojeno povezivanje ( mijena, smjena, sinafa, sinkopa, sinteza) vrši se između dvije trijade tj. između 3. i 4. i poslije druge trijade između 7. i 8. (prva četvrt, puni mjesec, zadnja četvrt i polovljena 4. četvrt). 30 Ako je jedna četvrt razdvojena polovina punoga mjeseca, onda ih pun mjesec ima dvije polovine obimom u njemu preostale (neizgovarane 2-je 4-tine).

134 134 Aрхивски записи Dvojstvo monade u prenosnom trojstvu je kretanje koje uslovljava mjesto, likove, redosljed, slijed i trajanje i njihov odnos Iz prijethodnog slijedi sljedeće: 1. Pravilo nepravilnog (parno neparnog) mijenjanja za jedan lik (fazu), jer je razlika između njih 1 (4-3=1) u kojem je mijena 3. faze (zadnja četvrt) u četvrtu (mladi mjesec - mijena ) u kojem je mijena. 2. Četvrta faza u liku mijene je i po liku (i veličini) (u)dvojen na pola jedinice. 3. Mijena znači da se u njoj onaj neparni ostatak 1 (jedinica) u smjeni i okretu udvaja na pola, ali tako da se tu uvijeno poloviči bez prekida jednom polovinom (0,5, ½) kojom se spaja i povezuje sa sljedećom cijelom i nastavlja tok do sljedeće mijene u kojoj se opet dvoji i u uvijanom okretanju ispunjava prekid nadoknađenom onom drugom (preostalom) polovinom, nastavljajući tok spajanjem i povezivanjem u jednoj sedmici (između dvije trijade i nakon druge, znači, poslije dvije trijade kojim se završava /okončava/ sedmica) i na isti način nastavlja druga sedmica (već u drugoj mijeni - trijedi prve, prijethodne sedmice) koja začinje (započinje) izravnjajućom polovičenom nadoknadom iz prijethodne trijade (druge trijade prijethodne završeno-nedovršene sedmice). 4. Mijena (smjena, polovičenje, nastavljanje i spajanje) 31 javlja se redovno poslije prve trijade (one koja je umanjila 4 faze na 3 sa jednim neparnim ostatkom 1 - jedinicom) između 3. i 4. faze (lika) i ponavlja nadoknadom one preostale polovine od ostatka nakon druge trijade, opet između njene 3. i 4. faze (lika) u ponovljenom mladom mjesecu (mijene) na isti način. 5. trijade se udvajaju između 3. i 4. mjesečevog lika, što znači da nijesu završene ni u 3. ni u 4. nego u njihovom pokretnom spojnom i povezujućem udvajanju sa upolovljenom veličinom, znači sa prelaznim 3,5+3,5=7, odnosno parno jednačenih 7= 3+3=6 + 1(½+½)=7. 6. Iako se poslije dvije mijene (okretane smjene) nastale između prve i druge trijade (prva mijena ) i nakon druge trijade (druga mijena ) 31 Opštenito zvana sinafa (sinafija), preuzeta po imenu i u muzici, a u filozofiji sinteza kao utrojenje (trojstvo) teze i antiteze (dvojstvo).

135 Искуствена основа септадно-октадног (о)кретања, музичке октаве sa 3, 5+3,5=7 zapravo su stvarno pređene (od 4 faze) i parno jednačene dvije triada tj 6 cijelih jedinica (3+3=6), a osta1a je neparna jedna cijela jedinica (i to 4. faza), ostatak je 7, koji je udvojen na dvije polovine, u dva parna lika, pa je 6+2=8 likova, iako su samo 6 cijelih jediničenih i jednačenih jedinica i dva polovljena. Time se stvara objektivni privid da ih je osam (8) iako je 8-mi (kao) ponovljeni 1- vi, odnosno produženi, okrenuti i podvojeni sedmi (7), pa ih zato opet ima sedam (mijena poslije druge trijade završava sedmicu dana i javlja se poslije sedmog, između 7. i osmog lika kao dalje obnavljano kretanje. 7. Bitno je uočiti da se ovim udvajanjem jedne monade na polovine koje se prenose iskazuje samo (o)kretanje i da od njega zavisi redosljed, raspored mjesta likova i vrijeme njihovog okretanja. Četiri faze smjenjuju se (pravilom na promjenljivi /nepravilan/ način) poslije 3. faze (4+3=7). Sedmica traje za jednu mjesečevu fazu (promjenu). Od mladog mjeseca ( mijene ) do sljedećeg mladog mjeseca (od mijene do mijene ) prođu 4 mjesečeve promjene, znači, 4 sedmice (faze) i završava se (sa ostatkom) mjesec (4x7). Sedmica je prirodna jedinica mjerenja vremena, pa je i osnov septadne posredne mjere preko okretanja (izvanjskih) nebeskih ttijela (pa zato i nije (samo) antropocentrična i antropomorfna, za razliku od dekadne). Takođe, ima 7 mjesečevih likova u toku 4 faze (mjesec), koje se (po vidnoj simetriji parnog jediničenja i jednačenja) ostvaruju u 3 promjene (uobičajeno nazvane: prva četvrt, pun mjesec, zadnja četvrt) nakon kojih dolazi mladi mjesec ( mijena, dvojeno nastavljanje i obnavljanje). Uočava se da se ovđe ne pominju 4 četvrtine (koje svaki krug ima viđen na suncu i punom mjesecu), nego 3 promjene (4 i 3 su 7), pa je i (o)kretanje neravnomjerno izraženo i u likovnoj veličini (prostorno) i u njihovom trajanju (vremenu) i u razdaljini (prostornovremenskom odnosu zavisnosti od kretanja). Tako dobijamo neravne mjesece, jer je i kretanje neravnomjerno. Da ima 4 četvrtine, kao što svaka cijela ima, bilo bi sve izjednačeno, parno, bez ičesovog ostatka, pa bi se par tetradi lako zbirao u (punu) oktadu (4+4=8), ali to ne bi bilo stvarno (ili objektivno prividno stvarno ) neravnomjerno kretanje. Takođe i takva

136 136 Aрхивски записи muzička oktava ne bi izražavala, ono što izražava samo neravnomjerno kretanje vremena i prostora, tonova i njihovog rasporeda. I ovđe, kao i u dekadnom sistemu, se vrši parno jediničenje i jednačenja na osnovu prirodne-anatomske simetrije, odnosno traženjem njihove sredine ( središta ) u nizu i ose, središnje ravnoteže, težišne ose. Ali pošto odnos prema vremenu i samom kretanju nije mogao biti zadovoljen dekadnom pri-ručnom računaljkom, morao se naći primjereniji i odgovarajući. Uočilo se da je to drugačiji, složeniji način brojanja i računanja, sedmični i osmični. Prepoznat je na šaci- stisnutoj pesnici na dvojenje (dijeljenje) na parove pršljena i međupršljena. Međutim, ovđe je to složenije, jer se radi o broju 7 (sedmici) neparnom broju koji se ne može jednostavno parno jedničiti i jednačiti. Sedmica (dana) (7) nije proizvoljno određena, no je to prirodna jedinica za mjerenje samog (o)kretanja i u odnosu na njega - vremena (zajedno sa danom, mjesecom, godišnjim dobom, godinom) i koja je ishod utvrđivanja kretanja i odnosa nebeskih tijela Sunca i Zemlje i Mjesečeve rotacije i revolucije koje nijesu mogli da prepoznaju i na par ljudskih ruku (dekadu), jer odnosni znaci (pokazatelji) nijesu bili jednolični, ravnolinijski, ni cjeloviti. no neravnomjerni i neistomjesni, pa su ih našli na stisnutoj šaci-pesnice sa 7 pršnjena i međupršljena. 7 je neparni broj (sa ostatkom, bez svog simetrijskog parnjaka- nedvojenom jednom cijelom jedinicom): 4 zgloba i 3 međuzgloba (4+3=7). Način parnog i neparnog jednačenja prepoznata na šaci Zato se računanje vrši na sljedeći način jediničenja i jednačenja. Prvo se uočava da na dvojenje, parnjenje 4 zgloba (pršljena), koji se mogu udvajati, podvojiti (dijeliti) na cijele na dva para diadi (dvojstva 2+2=4) ili tetrada (4) i tri međuzgloba (međupršljena) ili jednu monadnu triadu (1+1+1=3). Ukupno je sedam (7). Za razliku od tetrade zgloba, Ova triada međuzgloba nema simetriju i ne može se zasebno podvojiti (dijeliti) u cijele jedinice, no na 3:2 = 1,5 ili 1,5 + 1,5 = 3 ili 1½+1½ +1½=3. Par pršljena su: prvi par, 1. i 2. zglob, drugi, 3. i 4., a između njih je središte, osa između 2. i 3. zgloba u drugom međuzglobu. Središtem i osom je već polovičen drugi pršnjen i tu se udvajanje na dvije polovine:

137 Искуствена основа септадно-октадног (о)кретања, музичке октаве jedna je pridata zglobima, a umanjena međuzglobovima. Udvajanje se vrši da bi se povezali s dva polucijala i nastavilo kretanje dalji, onako kako je stvarno. Tako je dvojstvo pršljenova ili njihova tetrada uvećana sa jednom polovinom ½, ukupno 3-ri ipo (3 i ½, 3,5), udvojeno u međupršljenu izeđu dvije trijade, i poslije druge što je 7. Ova pokretna, pomjerana sredina, osa pršljenova omogućila je da ostala dva međuzgloba 1. i 3. (redom i ili što je isto u odnosu na osu zglobova između njihovog dvojstva) čine par međuzgloba ili par monade međuzgloba (1+1=2:1=1). Tijem imamo: dva para zgloba ili par diada zgloba (2+2=4) i par međuzgloba ili par monade međuzgloba (1+1=2), što je ukupno dva dvojstva ili par monada zgloba sa viškom jedne polovine drugog (simetrijskog) međuzgloba (½), a druga je ostala (½) u istom međuzglobu. Međuzglobovi su u manjku sa 3 na dva i po (2 i ½, 2,5). Kada se zbroje zglobovi i međuzglobovi: 4,5+2,5=7, a sa onom preostalom polovinom ostatka od ½ središnjeg (dvojeno uvijanog) međuzgloba biće 4,5+3=7,5, između 7-og i 8-mog, ili kako se kaže u mitu o Ananke vreteno je provučeno tačno između osmog pršljena. A kako u izravnjavanju taj višak i manjak (od 2 polovine) dodamo na šest cijelih, biće ukupno osam ali različite cjeline. Kad je jedna polovina prešla na 7 i po (na sredinu između sedmog i osmog ) ona je već stala na 8-mi koji je ponovljeni 1-vi. To je povezivanje koje je ujedno i udvajanje i povezivanje ili uvijano (okrenuto) povezivanje kao obnavljanje, a da nema prekida, odnosno ukrštanja, jer se središte ( osa ) pomjeraju i ponovo uvijaju. Nazivam to sedmično osmičenje, odatle spiralna osmica i osmičenje, koja se ne śeče, a stalno se nastavlja, dalje povezuje i povezujuće ponavlja (okreće) Znači, već i ovđe se dvoje i ujedno međusobno viškom i manjkom parnjače i parni (zglobovi) i neparni (međuzglobovi) ili i jedni i drugi imaju i višak i manjak i postaju i parni i neparni. Nije samo riječ o osmičenju sedmice i sedmičenju osmice nego i o trojenju dvojstva i dvojenju trojstva i njihovom šestičenju (diada trijada) u trojstvu dvojstva i dvojenju trojstva, koje se obnavlja i nastavlja poslije svakog trojenja, pa i u sedmičečnom osmičenju i osmičnom sedmičenju.

138 138 Aрхивски записи Da vidimo kako su diade (dvojstvo) pršljena postale diade triada. Već središtem i osom u drugom međuzglobu po jedan međuzglob 1-vi je između 1. i 2. zgloba, a 3-ći međuzglob je između 3.i 4. zgloba. Tako je već prvo udvojeno i uvijano povezajuće središte ( osa ) podijelila ujedno dvije diade (para) zglobova u dvije triade: prva, dva zgloba sa jednim međuzglobom i druga, druga dva zgloba sa jednim međuzglobom. To je prvo dvojstvo trojstva: 1-va i 2-ga triada (1-vi i drugi zglob sa međuzglobom i 3-ći i 4-ti zglob sa međuzglobom) tj. u njma su po dva (par) zgloba ili dvojstvo (dvojenje) zglobova, a sa međuzglobom između njih je par (dvojstvo) trojstva; drugo, trojstvo dvojstva: trijada u paru (dvojstvo) ili utrojenje (sa međuzglobom) dvojstva (para) zglobova, sve u uvijano (okrenuto) povezivanje kao oktadno obnavljanje poslije svakog trojstva. Sa rečenim utrojenjem (trojstvom) dvojstva (para) pršljenova. Nije kretanje i dijalektika sklad (jedinstvo) para (suprotnosti) po istosti, npr. konačno-beskonačno po kvantitetu, nego parnjenje neparnosti. Znači, dvojenje na trijade su 3+3=6 i stvarno je 6 cijelih jedinica, a ostatak 1 do 7 se polovi i dobijamo 6 cijelih i 2 polucijela, ukupno 8 ili 4 zgloba u jednom i 4 u drugom okretanju ili četiri tetrade (tetrahorda) i 4 tetrade (tetrahorda su 8 ili muzička oktava). Stvarno ima samo šest (6) cijelih jedinica, jer oni ostatak jedne jedinice u odnosu na sedam (7) pršljena i međupršljena je u stvari udvojeno prelazi i ponovljeni 1-vi (6+1=7:2=3+3=6+1=7-1=6). Šestica (6) se može dvojiti na par triadu (3+3=6:2=3x2=6).. Primjećuje se da su u triadi međupršljena 2 cijele jedinice i 1 cijela, koja se ne može parniti, osim njenim polovičenjem. Nalaze se po jedan redom između dva para zgloba (dva po dva, par dvojstva) i time čine par triade (trojstva): = 6 (šestica, paran broj) ili 6: 2 = 3 ili 6: 3 = 2. Od prijethodnog para dvojstva pršljena (4) i para monada međupršljena dobija se par trojstva jednakih jedinica (dva zgloba i između njih međuzglob). Ili 3+3=6 +1 =7. Ukupno je (samo) 6 cijelih jedinica i jedan neparni (sedmi) koji se dvoji i čine statički 7, a u mijenjaju 8. Jedna ½ je između rečena dva para triade (između 2. i 3. zgloba u drugom međuzglobu i poslije druge trijade između 4.i 1. Zgloba, odnosno 7. i 8. u 4-tom nepostojećem međuzglobu, pri čemu je 8-mi ponovljeni prvi. Između dvije trijade, u drugom međuzglobu na

139 Искуствена основа септадно-октадног (о)кретања, музичке октаве šaci, nalazi se sredina, srijeda. Isto kao i kod mjesečevih mijena koje triadno dolaze kroz 4 mjesečeve faze (četvrti), te i kao u muzičkoj osnovnoj oktavi u kojoj se dvoji, polovi poslije trećeg tona (između 3. i 5. u 4-ti, u f ili između mi i so u fa) i opet poslije 3 tona (između 7-og i 8-mog kao ponovljenog 1-vog (između ha i ce ili između mi i so). Nedostajao je 4 međuzglob da bi bilo par četvorki (tetrada), jer ga i nema na šaci (septadni sistem ga isključuje), a da se uzme u obzir (onaj između palca i kažiprsta) izmijenio bi se u drugi sistem- oktadni, znači, parni broj 8 koji se dijeli, uvećava i množi simetrijskim parnim jediničenjem na dvije jednake tetrade (4+4=8:2=4), bez ostatka, (ni viška ni manjka) sa fiksnom sredinom i osom: 4+4=8:2=4x2=8:8=1x8 =8. U njemu bi slijed dana u vremenu bio potpuno jednolik i ravnolinearani kvantitativno-statički niz, kao u dekadnom mjerilu, znači, odnosio bi se na kvantitativnu statičnu beskonačnost, a ne na stvarno sedmičn kretanje u kojem je mijena poslije 3. (zato se jedna i ne pominje), pa mijena, opet 4+3=7, na što se odnose 4 zgloba i dvije trijade između, što na ovoj pri-ručnoj računaljci znači: 4 mjesečeve faze (mijenjanje) prođu u 3 dok ne dođe mijena ; takođe 4 godišnja doba po 3 mjeseca, naravno sa ostatkom, a to je 4x3=12 mjeseci ili godina. Septadno-oktadno vječno (o)kretanje na osnovu kojeg se mjeri vrijeme Međutim, ovđe je riječ o (o)kretanju koje određuje likove i njihov pređeni put na osnovu kojih promjena se mjeri vrijeme u njegovom trijadnom mijenjanju sa bitnim ostatkom koji se u dinamičnom izravnavanju bitnog viška i manjka vječito obnavlja u septadno-oktadnom povezivanju kraja (sedmice) i početka (nove), a ne u njegovoj kvantitativnoj matematičkoj statičkoj beskonačnosti. To uvijanja, okretanje (sedmice na šaci) i (o)kret(a) nog nastavljanja sedmice u osmicu, (s gornje na donju stranu) ujedno je i okončanje-kraj (jedne sedmice dana) i pokretanje-početak (sljedeće, nove sedmice) i njeno dalje sedmično-osmično (o)kretanje u vječno obnavljanoj neponovljivosti.

140 140 Aрхивски записи Bez toga bi se prekinui sam tok, kretanje i neprekidno obnavljanje u vremenu. Time bi se istaklo samo njihovo mirovanje, diskontinuitet, prekid, sami kvantitet vremena i prostora. Ako bi se sedmica samo kvantitativno uvećavala, dodavala bilo bi to isto statičko pomjeranje u nedogled, u lošu beskonačnost. Sedmim likom tj. neđeljom (po redu 7-mi) okončava se sedmica (neđelja) dana čijim se prostim dodavanjem, uvećavanjem, zbrajanjem, umnožavanjem mjeri vrijeme u njegovoj statičkoj kvantitativnomatematičkoj beskonačnosti. Pokretno vreteno sedmično-osmičnog kretanja je provučeno tačno između 7. i 8. pršljena, u sinafnoj smjeni trijadnih mijena, što ujedno znači i između 3. i 4. pršljena kao i u muzičkoj oktavi. Iz toga je nastao posebiti oktavni (osmični) sistem kretanja karakterističan za muziku, Iz sedmično - osmičnog kretanja i njegovog načina računanja nastaje muzička oktava Za osnovno razumijevanje rečene tvrdnje navodim da muzička oktava (osmica) skala od osam (poređanih uzastopnih) tonova, nije osmica, broj 8 koji ima 8 jednakih jedinica, jer ona zapravo ima 6 cijelih + 1=7 koji su polutonovi (kao i 7 dana na stisnutoj šaci), a osmi (8) je ponovljeni prvi, u kojoj se ton udvaja trijadno, poslije tri tona između 3. i 5 u 4-ti- (f) i 7. i 8. (h i ce) To je već pripremilo tonalnu oktavu u kojoj takođe postoji 7 tonova (i 8. ponovljeni prvi) sa dva polustepena, takođe, između 3. i 4. i 7. i 8. (između e i g u f i h i ce; mi i fa i si i do). To se očito može prepoznati na osnovnoj dorskoj ljestvici koja je nastala od 2 septatona (sa jednim triohordom i jednim tetrahordom), čiji srednji gornji i donji tetrahordi čini oktavu osnovnu dorsku ljestvicu od koje dalje nastaje frigijska i lidijska ljestvica. To zajedno čini oktahord-dijapazon (oktaho rd, oktava osam tonova i njihovi modaliteti) kojima je obuhvaćen cjelokupni muzički materijal starih Helena.

141 Искуствена основа септадно-октадног (о)кретања, музичке октаве Muzička oktava nije osmica sa 8 jednkih i cijelim jedinica (cijelih stepena), nije broj 8 čija je polovina, odnosno simetrijski fiksirana sredina ( osa ) 4 tona sa cijelim stepenima; nije spoj dva tetrahorda sa cijelim stepenima, nego 1 tetrahord i 1 triohord, znači sedmica (7:2=3,5+3,5=7) koja se može dvojiti, udvajati (dijeliti) (samo) pomoću dva pomjerana polutona (½) poslije prve i druge trijade (3 jednake, cijele jedinice, tona). U njima je baš njihova pokretna sredina, lebdeće središte ( osa, sinteza, sinafa, sinkopa) da bi se u onom osmom kao ponovljenom prvom izvršilo ponovljeno (o)kretanje, sastavljanje i nastavljanje, odnosno dalje kretanje, a u stvari okretanje u spiralnoj osmici. Spiralna osmica i osmičenje novi simbol Sintagma spiralna osmica i osmičenje je sasvim novi naziv (ime), pojam, likovni znak, značenje i simbol za samo bivstvo kretanja (svijeta i života) koje je negacija ontičkom pretvaranju u (u)dvoj(e)no prostorno i vremensko biće(vanje), svode i ga na ono što ono ontološki nije - na kvantitet (dekadne i septadne mjere) njihove dvojene pretpostavljene statične (diskontinuirane) beskonačnosti (nedovršene konačnosti), koja i nije kretanje no niz (tačaka) mirovanja u toj lošoj beskrajnosti. Kretanje

142 142 Aрхивски записи nije posebita prostorna i vremenska beskonačnost (konačnosti), koje je samo privid njihovog kvantifikacionog poistovjećivanja sa kretanjem i vječnošću i njihovm međusobnim potvrđivanjem i zamjenjivanjem jednog pomoću drugog u circulus vitiosusu ; ne par(n)i istosti ( par-ne-par ), no je ( dišparenje kao u igri diš/s/-par) parnjenje neparnosti, dvojenje neparnosti u sklad(nost) čigre kretanja.

143 У сусрет отварању Црногорског државног театра 143 UDK 792(497.16)(091) Luka Milunović U SUSRET OTVARANJU CRNOGORSKOGA DRŽAVNOGA TEATRA - Dorđe A. Petrović kao režiser i horovođa u Crnoj Gori - Sažetak: U radu se razmotraju angažovanje i ostvareni rezultati Đorđa A. Petrovića u scenskom životu Crne Gore krajem i u prvoj polovini godine. Integralno je prezentirana njegova molba Ministarstvu prosvjete i crkvenih poslova u Knjaževini Crnoj Gori. Ključne riječi: Đorđe A. Petrović, hor, režija, crnogorsko pozorište. IN MEETING MONTENEGRIN STATE THEATER Đorđe A. Petrović as director and Kapellmeister in Montenegro Summary: In this work is discussed about achievements and engagement Đorđe A. Petrović acquired on stage life of Montenegro at the end of and in the first half of His application to Ministry of education and church affair in Principality of Montenegro is fully presented. Keywords: Đorđe A. Petrović, choir, directory, Montenegrin Theater Put od početka organizovanoga i redovnoga pozorišnoga života, te polaganja kamena temeljca (1884) zdanju za potrebe teatra, do otvaranja

144 144 Aрхивски записи državnoga profesionalnoga pozorišta (1910) bio je, na prvi pogled neočekivano, dug Crnoj Gori. Dvanaest godina je trebalo čekati da se gabaritima ipak neveliko zdanje za teatar sagradi, uredi i svečano otvori, pa zatim još 14 da bi Crna Gora konačno dobila državnu instituciju teatar sa profesionalnim ansamblom. Obično se, ad hoc uzima kao razlog teško finansijsko stanje državne kase u Crnoj Gori. Ne sporeći ovu činjenicu, ali je jednako tako ne prihvatajući kao isključivu, a naročito ne kao nužnu, ne treba ostavljati potpuno van pažnje i druge činioce koji su uticali na tvorenje kulturne i uopšte društvene atmosfere u Knjaževini Crnoj Gori. Ne ulazeći u čitav set činilaca, čime bi svakako izašli iz okvira naše teme, ovđe ćemo ukazati samo na pojave iz scenskoga miljea, odnosno pozorišnu produkciju koja je prethodila formiranju poluprofesionalnoga, a ubrzo zatim i državnoga profesionalnoga pozorišta u Crnoj Gori. Još preciznije rečeno, govorićemo o scenskima dešavanjima tokom prve polovine godine, prateći angažovanje i ostvarene rezultate Đorđija A. Petrovića, svršenoga učitelja iz Ohaja (Ohio, USA), koji je došao sa namjerom da u Crnoj Gori završi bogoslovsku školu i bude rukopoložen za svještenika. Nijesmo mogli utvrditi precizan podatak o tome kada je Đorđe Petrović sa svojom suprugom Zorkom došao u Crnu Goru. O tome možemo zaključivati tek posredno, uz oslonac u vijestima perodično objavljivanima u tekućoj periodici o aktivnostima u koje je bio uključen Petrović, te datumu na njegovoj molbi koju je uputio Ministarstvu prosvjete i crkvenih poslova Knjaževine Crne Gore. Molba Đorđa A. Petrovića je dokument (čuva se u Državnom arhivu Crne Gore) za koji smatramo da ga valja integralno pružiti čitaocima na uvid. Po svemu sudeći, Petrović je došao u Crnu Goru već u novembru godine. Svoju molbu Ministarstvu datira 10. XII godine i uz potpis dodaje da je učitelj i horovođa crkvenoga pjevačkoga društva na Cetinju. Godinu dana ranije (Mali Gospođindan, godine), poslije duže egzistencije hora u okviru drugih društava, na Cetinju je i formalno osnovano kao samostalna organizacija Prvo crkveno pjevačko društvo,

145 У сусрет отварању Црногорског државног театра 145 koje će godine dobiti ime Njegoš. 1 Kako i kod svakoga pjevačkoga društva (hora), i ovđe je najdelikatnije bilo rješavanje pitanja horovođe. Iz molbe koju je uputio Ministarstvu prosvjete i crkvenih poslova može se zaključiti da Petrovć potiče iz neke zemlje u okruženju koja se nalazila u sastavu Austrougarske, pa ostavljamo otvorenim pitanje: da li se on sam, odmah po dolasku na Cetinje, povezao sa pjevačkim društvom, ili je za vrijeme nedugoga boravka u mjestu porijekla upravo po preporuci, ili pozivu (sugestiji) nekoga iz toga cetinjskoga društva (ili kulturnoga kruga) došao u Knjaževinu Crnu Goru kako bi tu pokušao ostvariti svoju želju da, budući da je već bio učitelj, dobije i svještenički čin. Angažovanje u pjevačkome društvu Đ. Perović je svakako morao viđeti i kao način za obezbjeđivanje sredstava za život u vrijeme dok na Cetinju položi potrebne bogoslovske ispite i dobije čin svještenika. Stoji činjenica da je tokom godine Cetinjsko pjevačko društvo bilo posustalo u radu, te da se nanovo javlja i intenzivno nastupa od početka decembra mjeseca. O zastoju u radu pjevačkoga društva pisano je i u ondašnjoj štampi:... Zbog odredjenih nedaća na koje je Društvo nailazilo i kojima se nije bilo u stanju oduprijeti bile su uzrok, da se potonje vrijeme osjećao zastoj u društvenom radu... Uz ovakvu konstataciju, autor teksta poziva gradjanstvo da snažnije pomogne kako se ovo društvo ne bi izgubilo. Pri ponovnome pokretanju aktivnosti, u pripremi za javne nastupe, Prvo crkveno pjevačko društvo će se obratiti Gimnaziji na Cetinju radi davanja dozvole da učenici mogu učestvovati u nastupima hora. Profesorski zbor Gimnazije je na vanrednoj śednici 24. novembra godine razmatrao molbu pjevačkoga društva i dozvolio učenicima da mogu učestvovati u nastupima hora, ali uz veoma precizno utvrđene pretpostavke. 2 1 O osnivanju i radu Društva,,Njegoš do Prvoga svjetskoga rata viđi: Luka Milunović,,,Društvo,Njegoš u Knjaževini Crnoj Gori,,,Bibliografski vjesnik, XXVI/1997, br. 3, str , te Idem,,,Društvo,,Njegoš u Kraljevini Crnoj Gori,,,Bibli ografski vjesnik, XXVII/1998, br. 2-3, str Za učenike koji su,,dobrog vladanja i uspjeha Profesorski zbor je dao privremenu saglasnost:,,dok se ne vide društveni statuti i članovi i uprava toga društva. Ako se Profesori uvjere da je ovo u redu daće načelnu dozvolu učenicima da prisustvuju časovima pjevanja odnosno probama i pomažu Društvu pri nastupima uz dodatne us-

146 146 Aрхивски записи Prvo crkveno pjevačko društvo će već o Nikoljdanu (5. XII) učestvovati u programu zabave koju je priredilo Društvo cetinjske čitaonice. Program nikoljdanske zabave je bio koncipiran u duhu aktuelnoga političkoga konteksta (Aneksiona kriza). Neposredno prije nastupa hora Prvoga crkvenoga pjevačkoga društva, deklamovanja i igranke, održano je prigodno političko predavanje o Bosni i Hercegovini. Drugi dan Božića (26. XII) te godine, Crkveno pjevačko društvo će samostalno prirediti zabavu sa igrankom. Zabava je održana u Zetskome domu za što je valjalo prethodno obezbijediti dozvolu Crnogorske narodne skupštine, koja je koristila prostor ovoga zdanja za svoj rad i zasijedanja. Molba, sa potpisom potpredśenika Nikole Kneževića, kojom se 20. decembra godine Društvo obratilo Predśedništvu skupštine, pisana je rukom Đorđa Petrovića. Dva dana kasnije, Predśedništvo skupštine će pozitivno riješiti ovu molbu. 3 Jedan od važnih razloga za davanje odobrenja za održavanje zabave je svakako bio i taj, kako je u molbi i istaknuto, da je polovina prihoda namijenjana Crnogorskome crvenome krstu. Prema izvještaju, koji su inače redovno publikovani u štampi, Crnogorski crveni krst je sa ove zabave, od pjevačkoga društva, dobio prilog od 157,69 kruna, odnosno perpera (cca 8 napoleona u zlatu). 4 Od početka godine, iako hor i dalje uspješno nastupa u raznima prigodama (Bal crnogorskih oficira u Vojnom stanu i dr.) grupa diletanata, predvođena Đorđem Petrovićem počinje da, u okviru pjevačkoga društva, priprema i prikazuje pozorišne predstave. Već 24. janurara prikazana je u Zetskome domu predstava Djevojačka kletva, u režiji Đorđa Petrovića. 5 love:,,...da redovno na časovima mora biti prisutan g. Travanj nastavnik ove Gimnazije, koji će voditi nadzor nad učenicima; da mogu učiti pjevanje i kocertrirati samo u onim slučajevima, kad je prihod od koncerta namijenjen dobrotvornoj svrsi i da svaki put traže odobrenje podnoseći Upravi program koncerta; da su dužni odmah poslije koncertnog dijela poći svojim kućama (DACG, MPiCP-1908, Fas.: 47, br. 3613). 3 DACG, Narodna skupština 1908, br Viđi i dokument,,k broju To je vrijeme Aneksione krize kada Crnogorskome crvenome krstu stižu prilozi, kako se u štampi ističe:... novac ili materijal potreban za ranjenike radi sudbonosnih događaja koji mogu u našoj otadžbini svakoga časa da nastanu... 5 Viđi:,,Cetinjski vjesnik, II/1909, br. 7, str. 3.

147 У сусрет отварању Црногорског државног театра 147 Pored Petrovića i njegove žene Zorke u ovoj predstavi uloge su tumaćili: Milka Armušević, Persa Katinski, Mihailo Martinović, Đorđe Tarana, Dušan Gvozdenović, Janja Vukalić, Dušan Pajević, Jovan Sečujski. Predstava je sa simpatijama i podrškom prihvaćena u štampi. Treba reći da su neki od ovih diletanata učestvovali i u predstavama koje su, u okviru programa Zanatlijskoga tamburaškoga i pjevačkoga društva (od maja g. do sredine godine), prikazane u Zetskome domu. 6 Možemo reći da se oko predstava, pripremanih tokom prve polovine godine, okupila diletantska grupa koja je, naravno uz određene kadrovske promjene, činila osnovu za formiranje poluprofesionalnoga, a zatim, nekoliko mjeseci kasnije i državnoga profesionalnoga pozorišta u Crnoj Gori. Državno pozorište je, međutim, odmah po donošelju prvih akata o formiranju, promijenilo početnu orijentaciju da stalno profesionalno angažuje domaće snage, već se dominatno oslonilo na sklapanje ugovora sa profesionalnima glumcima sa strane. 7 Kroz vijesti o uspjesima diletanata na pozornici i u štampi se potencirao poželjni pravac kojim se očekuje da će se kretati pozorišni život u Crnoj Gori. Uz pohvale o uspješnome prikazivanje jedne od predstava, ističe se,,...pa smo stekli uvjerenje, da će pomenuto društvo, trudom koji ulaže, kroz kratko vrijeme, moći potpuno zamijeniti ostale putujuće pozorišne družine, koje su nas u tu svrhu i ako ređe posjećivale, i da ćemo tim imati na Cetinju naše stalno pozorište. 8 6 Diletanti su prikazali: Đakon Avakum, istorijska slika u dva čina, Balkanska carica, drama u tri čina, Božiji sud na Mendinom brdu, šala u tri radnje, Traži zeta plemića, šaljiva igra u jednom činu, Običan čovjek, šala u 3 čina, Sobodarka, tergediej u 5 činova, Klin klinom, šaljiva igra u jednom činu. Na prekid prikazivanja predstava svakako je morao uticati početak redovnih zasijedanja Crnogorske narodne skupštine koja je za svoj rad koristila prostor u Zetskome domu. Napomenućemo i to da je pozorišna sala bila posebno adaptirana za potrebe zasijedanja Skupštine. 7 Na ovakvu kadrovsku orijentaciju presudno su uticali tada članovi Književnoga odbora pozorišta Dušan Đukić i Dušan Vuksan (Vuksan će kasnije biti v.d. Upravitelja pozorišta). O tome smo već pisali. Viđi stavove iznešene u: Luka I. Milunović,,,Stevanovićev memorandum : koncepcije o radu crnogorskog državnog teatra,,,arhivski zapisi, XVII/2010, br. 2, str Anonim,,,Predstava.,,,Glas Crnogorca, XXXVIII/1909, br. 20, str. 3.

148 148 Aрхивски записи Poslije uspjeha sa prikazivanjem,,djevojaćke kletve, pozorišna grupa će, mijenjajući društva u okviru kojih djeluje, tokom narednih mjeseci prirediti čitav niz predstava. U okviru Prvoga crkvenoga pjevačkoga društva prikazaće još i,,hadži Loju (1. februar). Komad je izabran saglasno političkome trenutku koji je bio intenzivno obojen Aneksionom krizom. Crnogorska periodika neće propustiti da napomene kako je komad napisan naročito za ove prilike, da bi o samoj predstavi naglasila:,,kuća je bila puna svijeta, a prikazivanje je bilo na svome mjestu, tako da su sve istaknutije scene bile popraćene frenetičkim aplauzom i burnim klicanjem, kojima je publika ispoljavala svoje patriotske osjećaje. 9 Sljedeću predstvu ova grupa će prikazati početom aprila te godine. Na trajanje pauze između prikazivanja predstava mogao je uticati rad Crnogorske narodne skupšine u Zetskome domu, ali i neki subjektivni faktori. Sa jedne strane, pozorišna grupa će se upravo u to vrijeme emancipovati od pjevačkoga društva, dok će, sa druge strane, krajem februara, stići negativni odgovor Ministrstva prosvjete i crkvenih poslova na molbu Đorđija Petrovića u vezi sticanja svješteničkoga čina. Uz sve ovo, ne treba zanemariti i činjenicu da je za pripremanje izabrano knjaževo dramsko djelo -,,Balkanska carica. Ova istorijska drama zahitjevala je svakako mnogo duže propreme za izvođenje od lakših komada koje je društvo do tada prikazalo. Potrebno je bilo obezbijediti i pripremiti za nastup više predstavljača, te posebno voditi računa o dosezanju određenoga umjetničkoga nivoa u izvođenju, prije svega zbog samoga autora drame, ali i zbog toga što je ovo dramsko djelo već više puta izvođeno u Zetskome domu. Pripremanje predstave u režiji Đorđa Petrovića je prema dostupnoj građi započeto još pod okriljem pjevačkoga društva. Pozorišna grupa će međutim, 5. aprila godine prikazati,,balkansku caricu pod nazivom,,cetinjski diletanti. Organizaciono gledano, ovo nije predstavljalo čin, ili bar najavu formiranja pozorišnoga društva kao samostalne organizacije, već je to bila samo kratkotrajna faza u prelasku pozorišne grupe pod okrilje Radničkoga društva. 9 Anonim,,,Hadži Loja,,,Cetinjski vjesnik, II/1909, br. 10, str. 3-4.

149 У сусрет отварању Црногорског државног театра 149 Valja ovđe učiniti napomenu da u Crnoj Gori od kada se dokumentovano mogu pratiti prikazivanja pozorišnih predstava u izvedbi domaćih snaga, nikada nije formirana samostalna organizacija (društvo i sl.), već su se pozorišne grupe uvijek formirale i djelovale u okviru nekoga od već postojećih privatnih društva. Nekoliko godina ranije, kako smo već napomenuli, domaći diletanti su prikazivali pozorišne predstave u okviru Zanatlijskoga tamburaškoga i pjevačkoga društva iz kojega će god. i nastati Radničko društvo. Za Radničko društvo će, tokom i godine, biti vezan čitav niz aktvnosti upravljenih ka formiranju državnoga profesionalnoga pozorišta u Crnoj Gori. 10 Radi stvaranja uslova za prikazivanje predstave,,balkanska carica, Radničko društvo se 3. aprila obratilo molbom Ministarstvu unutrašnjih djela:,,...imamo čast zamoliti to Ministarstvo, da bi izvoljelo dozvoliti Upravi ovoga Društva, da može dići patos u pozorištu Zetskoga doma koji je pod stavila Država radi zasijedanja skupštinskih, a koji mnogo smeta pri davanju predstava i zabava u istom pozorištu jer sve donje lože ostaju oko po metra niže od sjedišta u parteru. Istoga dana stiglo je odobrenje Ministarstva uz uslov da Radničko društvo, na zahtjev, mora o svome trošku i u roku od 24 sata sve vratiti na svoje mjesto, odnosno urediti salu saglasno potrebama zasijedanja Crnogrske narodne skupštine. 11 Do sredine godine, kada je najvjerovatnije i otišao iz Crne Gore, u režiji Đorđa A. Petrovića, upravo formirano (rekonstituisano društvo) Diletantsko odjeljenje, odnosno odsjek Radničkoga društva će prokazati još pet dramskih djela. Od aprila do sredine juna godine prikazana su dramska djela: (1),,Jazavac pred sudom, premijera 22. aprila, repriza 10. maja, đe je pored režije Đ. Petrović igrao i ulogu Davida (,,...i g. Petrović je upravo požnjeo uspjeh toga večera i skrenuo pažnji građanstva na sebe. ); 10 O tome viđi: Luka I. Milunović,,,1. Formiranje svečano otvaranje i prva sezona KCNP, u:,,stoljeće crnogorskog državnog teatra, Tom I / Luka I. Milunović Velimir Vujačić Ljiljana Milunović, Cetinje 2010, str DACG, MUD-1909, Fas.: 86, br Ovakve prepravke su se morale obavljati u Zetskome domu uvijek po završetku zasijedanja Crnogorske narodne skupštine kada se namjeravala prikazati pozorišna predstava ili organizovati zabava.

150 150 Aрхивски записи (2),,Đido, premijera 29. aprila, (3),,Knez Ivo od Semberije, premijera 10. maja; (4),,Knjaz Arvanit, premijera 28. maja; i (5),,Boj na Kosovu, premijera 14. juna, i reprize 14. i 15. juna godine. 12 Poslije negativnoga stava Ministarstva prosvjete i crkvenih poslova (kraj februara godine) o mogućnosti da dobije čin svještenika, Đorđije Petrović je sasvim sigurno počeo razmišljati o odlasku iz Crne Gore. Sa ovakvim razmišljanjima Petrovića, možemo povezati pokretanje čitavoga niza aktivnosti kojima bi mogao popraviti svoju materijalnu situaciju pred odlazak. Pored, za ono vrijeme dosta intenzivnoga pripremanja i prikazivanja pozorišnih predstava sa kojih su, od prodatih ulaznica, njegova žena kao glumica i on kao reditelj i glumac, svakako imali određeni unaprijed dogovoreni prihod, Đ. Petrović krajem aprila najavljuje u štampi da će od 1. maja otvoriti školu igranja (upis od 20. IV). Pored ovoga 10. maja godine Radničko društvo organizuje naročito Zabavno veče kao korisnicu Đorđa Petrovića. Napomenom da se radi o korisnici uz kulturno-umjetničke programe onoga vremena, ukazivano je da će čitav čist prihod (ulaznice i donacije) pripasti ličnosti koja je i naznačena uz objavu. Korisnice su inače najčešće organizovane za scenske umjetnike povodom njihovih jubileja (obično više decenija rada), te prilikom napuštanja nekoga mjesta (promjena ansambla). Ovđe ćemo ostaviti otvorenim pitanje: da li je Radničko društvo organizovalo Đ. Petroviću korisnicu isključivo kao potporu pri odlasku sa Cetinja, ili kao valjan (finansijski) razlog da tu i dalje ostane? Ako bi u ovome kontekstu uzeli u obzir već pomenuti odgovor Ministarstva na molbu Petrovića, moglo bi se pretpostaviti da su ovu ličnost na Cetinju radije viđeli kao umjetnika i kulturnoga poslenika, nego kao svještenika. U okviru programa Zabavne večeri (korisnice), pored nastupa hora (otpjevane 4 pjesme) prikazana su i dva pozorišna komada,,knez Ivo od Semberije premijerno, te po drugi put,,jazavac pred sudom u kojima je 12 Podatke o ovim predstavama prikupili smo iz aktulene periodike. Kod svih predstava u periodici je istaknuto da je režiser i tumač neke od uloga Đorđe A. Petrović. Poslije,,Boja na Kosovu, Diletantski odsjek Radničkoga društva je 20. jula prikazao,,pola vino pola vode, ali se u štampi, pri pisanju o ovoj, ali i narednim predstvama više ne pominje Đorđe A. Petrović.

151 У сусрет отварању Црногорског државног театра 151 režiser Đ. Petrović igrao glavne uloge. Iz štampe saznajemo da na Zabavnoj večeri:,,pozorište je bilo dupkom puno otmjenog građanstva..., te da je pristvovao i sam knjaz Nikola I u društvu svoje ćerke, knjeginice Vjere, kao i to da je 318,96 kruna:,,... tog večera palo na kasi... od ulaznica i dobrovoljnih priloga. Tokom boravka u Knjaževini Crnoj Gori, koji po svoj prilici nije trajao duže od osam mjeseci (novembar, jul, godine), Đorđe A. Petrović je ostavio vidljiv trag u crnogorskome pozorišnome miljeu prve decenije 20. stoljeća. Na Cetinje je došao upravo u vrijeme kada su se, u predvečerje proslave knjaževih jubileja, razmišljanja i nastojanja ka formiranju profesionalnoga pozorišta kretala ka svojoj realizaciji. Pored toga na Cetinju se već formirala grupa ličnosti koje su, oprobavši se sa uspjehom na sceni, bile spremne da svoje profesionalno opredjeljenje trajno vežu za pozorište. Kako očigledno nije bio bez talenta kao organizator, horovođa, glumac i režiser, angažovanje Đorđa A. Petrovića na Cetinju je palo na plodno tlo i vrlo brzo dalo zapaženoga rezultata. To je odmah primijećeno i konstatovano u javnosti. Već poslije prikazivanja prve predstave u crnogorskoj štampi će pisati:,,prvo moramo istaći pohvalu i priznanje, g. Đorđu A. Petroviću, horovođi društva. Kao reditelju ovoga komada i kao jedinom koji nas je zaista zabavljao izvođenjem svoje uloge, sa vrlo liepim uspjehom, te njemu pripada najveća zasluga, što se te večeri podarilo obilnoj publici lijepo raspoloženje. No, po svemu sudeći Đorđe A. Petrović i njegova supruga Zorka su imali drugačija stremljenja i ciljeve u životu, što očigledno nijesu mogli ostvariti na Cetinju. Tek dva-tri mjeseca po odlasku Zorke i Đorđa A. Petrovića sa Cetinja, drugi bračni par Petrović, ovoga puta putujućih profesionalnih glumaca, će sklopiti ugovor o angažovanju sa Radničkim društvom i tim činom učiniti da na Cetinju počne funkcinisati poluprofesinalno pozorište. Tako je napravljen još jedan važan korak ka osnivanju prvoga domaćega stalnoga profesionalnoga pozorišta u Crnoj Gori.

152 152 Aрхивски записи - Dopis Đorđa A. Petrovića upućen Ministarstvu prosvjete i crkvenih poslova Knjaževine Crne Gore, 10. decembra godine i odgovor ministarstva - [ I ] Visokom knj. ministarstvu Prosvjete i crkv. poslova Cetinje Smjerno potpisani, uslobođuje se Vis. Ministarstvo zamoliti najučtivije, da bi mu dozvolilo, da na ovdašnjoj bogoslovsko-učiteljskoj školi položi ispit iz predmeta propisanih za bogoslovski kurz. Svoju molbu obrazlažem slijedećim: Od srp. prav. crkv. opštine u Youngstown, O., bio sam naročito poslan u Evropu, da bi me koji srpski episkop rukopoložio za sveštenika misionara, i da se kao takav povratim, te uz učiteljsku, da vršim i svešteničku dužnost kod tamošnje novoosnovane crkve. Pošto sam po mom dolasku u domovinu, bio iznenadno pozvan i to, na aktivno vojno službovanje, te pošto sam morao pobjeći, to mi je bilo nemoguće oživotvoriti moje namjere odnosno rukopoloženja. Pošto je srpski narod u Ameriki upravo bez sveštenstva, te [ II ] pošto kroz srpske naseobine hodaju razni unijatski misionari, koji vrše srp. narodu sve vjerske obrede; to se nadam, da će i Vis. ministarstvo uvaživši ove okolnosti uvažiti ovu moju molbu.

153 У сусрет отварању Црногорског државног театра 153 Spreman sam da ako ustreba, dadem očitovanje, da neću nikada tražiti parohije u Knj. Crnoj Gori, nego ću kao srpski sveštenik i ostati u Ameriki. Nadajući se, da će Vis. ministarstvo, ovu moju molbu užaiti bilježim se u naprijed blagodarni Cetinje, dne 10. decembra Đorđe Petrović. srp. učitelj, horovođa crkv. pj. dr. [ III ] [ IV - 1 ] Visokom knj. ministarstvu, Prosvjete i crkvenih poslova. Molba Đorđa Petrovića, srp. učitelja, horovođe crkv. pjev. društva na Cetinju. kojom moli dozvolu za polaganje ispitana iz bogoslovskih predmeta na ovdašnjoj bogoslovsko-učiteljskoj školi. P 1702 [ IV - 2 ]

154 154 Aрхивски записи KNJ. CR. MINISTARSTVO PROSVJETE I CRKV. POSLOVA BROJ 4016 CETINJE 12. decembra g. R Pošto ova [riječ ova je precrtana] ovd. Bog. Učit. škola nema još IV razreda, to moliocu [riječ moliocu je precrtana] nije moguće dozvoliti [riječ dozvoliti je precrtana] zadovoljiti njegovu molbu. Da mu se dokumenta / povrate. J S Plamenac 10 II 09 god. G nu Đorđiji Petroviću -korovođi Cetinje. Na vašu molbu od 10. decembra god. Odgovara se: Pošto ovdašnja Bogoslovb.-učiteljska škola nema još IV razreda, to nam nije moguće istoj udovoljiti. Povraćaju Vam se u četiri komada dokumenti. Cet II god. Đ. Špadijer

155 У сусрет отварању Црногорског државног театра 155 Držimo potrebnim napraviti nekoliko napomena u cilju što adekvatnije prezentacije dokumenta čitaocu. Petrovićeva molba je napisana ćiriličnim pismom, vrlo čitkim i urednim rukopisom, crnim mastilom (tušem) na tabaku hartije, oblika pravouganika dimenzija cm. Papir je bijele boje bez štampanih linija ili kvadrata, običan kacelarijski, ne sasvim tanak, bez vodenoga žiga. Tabak je presavijen na pola po dužini manje stranice tako da tako čini 4 stranice dimenzija cm. Stranice smo obilježili rimskim brojevima I- IV koje smo stavili u uglaste zagrade. Tekst se nalazi na [I], [II] i [IV] stranici. Treća stranica [III] je čista bez ikakvih zapisa. Na četvrtoj strani u uglastim zagradama je stavljen naš kometar o ispravkama (precrtanim riječima) koje je u prvom konceptu odgovora učinio njegov autor. To su ujedno i jedine intervencije koje smo neposredno na tekstu originala dokumenta uradili u pripremi za objavljivanje. Trudili smo se da i različitom veličinom i izborom fonta pratimo original. U tekstu originala su korišćene skraćenice (skraćeno pisane riječi) : knj. = knjaževsko (knjaževskom); Vis. = Visoko (visokom); srp. = srpski (srpske, srpskom); prav. = pravoslavne; crkv. = crkveni (crkvene, crkvenoga); O. = Ohajo (Ohio) država u Ujedinjenim američkim državama (USA); pj. ili pjev. = pjevačko (pjevačkoga); dr. = drištvo (društva); cr. = Crnogorsko; Bog.-Učit. ili Bogoslov.-učiteljska = Bogoslovsko-Učiteljska; G nu = Gospodin (gospodinu); Cet. = Cetinje; g. ili god. = godina (godine); R --- = Riješenje (Riješeno, Riješeno je). Na prvoj stranici, u desnome gornjemu uglu, nalazi se crnom grafitnom olovkom upisana arhivska oznaka (broj): 3770 (2). Signatura dokumenta u Državnome arhivu je: DACG, MPiCP-1908, fas.: 39, br (2). Za pisanje je, u skladu sa manirom vremena nastanka dokumenta, korištena polovina stranice: samo desna na [I] i [II] strrani, te prvo desna, pa zatim lijeva polovina na [IV], posljednjoj stranici. Desnu polovinu četvrte stranice obilježili smo [IV-1] a lijevu [IV-2]. Na desnoj polovini četvrte stranice [IV-1] nalazi se ono što je napiso Đ. Petrović, a na lijevoj polovini [IV-2] ono što je urađeno u Ministarstvu: oznaka o prijemu molbe u arhivi Ministrastva, te koncepti sadržaja odgovora moliocu.

156 156 Aрхивски записи Na lijevoj polovini četvrte stranice [IV-2] pri vrhu, odmah poslije arhivske oznake otisnut je u plavoj boji štambilj Ministarstva. Na otisku štambilja ne vide se potpuno (ne mogu se pročitati sva slova) početna i posljednja riječ iz oficijelnoga naziva Ministarstva: od početnoga KNJ (uobičajena skraćenica od Knjaževsko) vidi se samo polovina slova NJ, a od posljednje riječi: POSLOVA vidi se samo POSL i dio narednoga slova O. Potpuni tekst štambilja donosimo verzalom, dok smo kurzivom (italik) dali ono što je na otisku štambilja dopisano rukom. Preko otiska šatambilja i oznake R--- po sredini napisan je crvenom olovkom znak koji liči na: (znak u obliku, na gornjem dijelu otvorenoga, broja 8), dok je znak koji liči na (u obliku velikoga slova V) napisan plavom bojom olovke skoro vodoravno sa ruba stranice preko riječi: Gnu Đorđiji... Sažeti koncept odgovora na molbu potpisan je: JS Plamenac ( Jovan Simonov Plamenc) koji je tada bio ministar prosvjete i crkvenih poslova u Knjaževini Crnoj Gori. Potpuniji tekst odgovora na molbu je potpisan Đ Špadijer (Đuro Špadijer), koji će te godine postati školski nadzornik. Najčešče je u praksi ovaj drugi koncept bio u svemu identičan odgovoru koji je na neki dopis slat iz Ministrastva, ali kako smo bili u prilici (doduše tek izuzetno rijetko) da vidimo kako se odgovor Ministarstva koji je dobila stranka ipak razlikuje od ovoga koncepta (neposredna intervencija rukom Ministra na primjerku odgovora prije potpisivanja), to i ovđe ostavljamo otvorenim pitanje da li je Ministar imao potrebu da interveniše na tekstu odgovora koji mu je pripremljen za slanje došao na potpis.

157 Проблематика заштите и преузимања архивске грађе о ратним збивањима UDK (497.6) Из архивске теорије и праксе Dr sci. Azem KOŽAR, profesor emeritus PROBLEMATIKA ZAŠTITE I PREUZIMANJA ARHIVSKE GRAĐE O RATNIM ZBIVANJIMA U ZEMLJAMA EKS JUGOSLAVIJE, S POSEBNIM OSVRTOM NA BOSNU I HERCEGOVINU Sažetak: Disolucija bivše SFR Jugoslavije dogodila se u zadnjoj deceniji 20-og stoljeća, uglavnom u uslovima ratnog konflikta. Svaki imalac registraturne i dokumentarne građe, koji je djelovao u ratnim okolnostima, posjeduje određenu količinu arhivske građe iz toga perioda. Arhivskim i drugim propisima u nekim zemljama bivše SFRJ ta građa je dobila poseban status, tj. posebno je zaštićena, a njena predaja nadležnom arhivu je također uređena propisima. Svaka osamostaljena država je na svoj, sebi primjeren, način uredila pitanja ophođenja sa ratnom produkcijom arhivske građe. Imajući u vidu naznačeno činjenično stanje, posebne obaveze su utvrđene za imaoce (zaštita, čuvanje, predaja nadležnom arhivu i sl.) i za arhive (preuzimanje, valorizacija i sl.). Praksa je veoma različita, jer su i zakonska određenja različita. Razlike su izražene i na administrativnom prostoru na kojem važe isti arhivski propisi, jer svi arhivi nisu u mogućnosti da izvršavaju svoje zakonske obaveze. Sva ta pitanja su predmet interesiranja autora ovoga priloga. Ključne riječi: SFR Jugoslavija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, arhivi, stvaraoci i imaoci, arhivska građa, ratna produkcija arhivske građe, valorizacija, arhivski propisi, zaštita, preuzimanje.

158 158 Aрхивски записи SECURITY ISSUES AND ASSUME ARCHIVE MATERIALS ON THE WAR IN FORMER YUGOSLAVIA, COUNTRIES, WITH SPECIAL REFERENCE TO BOSNIA AND HERZEGOVINA Abstract: Dissolution of the former Socialist Federal Republic of Yugoslavia occurred in the last decade of the 20th century, mainly in conditions of armed conflict.each holder of registry and documentary material, which operated under conditions of war, has a certain amount of archival material from that period. Archival and other regulations in some countries of the former Yugoslavia that this material has been given a special status, that is specifically protected, and its submission to the competent archive is also governed by regulations. Each independent state in its own way regulated the manner of dealing with war production of records. Having regard to the facts of the case indicated, specific obligations are established for holders (protection, preservation, and delivery of relevant records, etc.) and to archive (aquiring archival material, evaluation, etc.). The practice is very different, because the legal definition varies. The differences are expressed in administrative space in which to meet the same regulations, because all the archives are not able to fulfill their legal obligations. All these questions are a matter of interest fir the author of this paper. Keywords : SFR Yugoslavia, Bosnia and Herzegovina, Croatia, archives, creators and owners, records, war production of archival materials, evaluation, archival regulations protection, aquisition. Uvod Rat se definira kao oružani sukob zaraćenih strana, nastavak politike drugim sredstvima, težnja da se silom promijeni postojeći sistem vrijednosti. U osnovi ratovi nastaju kao posljedica destrukcije ljudskoga uma i suženja ljudske svijesti. Obuzdavaju se isključivo razumom kojim je od svih živih bića obdaren samo čovjek. Ratova ima različitih vrsta (osvajačkih, odbrambenih, nepravednih, pravednih, svjetskih, regionalnih, lokalnih, itd.), ali svaki rat donosi stradanja i razaranja ljudi, kulturnih i materijalnih dobara. 1 Na području zemalja eks Jugoslavije ratovi (te lokalne bune i ustanci) su u 19. i 20. stoljeću bili konstantno prisutni, počev od Prvog srpskog ustanka godine, preko Pokreta za autonomiju Bosne Husein kapetana 1 Azem Kožar, Arhivistika u teoriji i praksi, Knjiga 1, Tuzla, 1995, 161.

159 Проблематика заштите и преузимања архивске грађе о ратним збивањима Gradaščevića godine, austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine godine, balkanskih ratova 1912/13. godine, dva svjetska rata: Prvog i Drugog godine, te ratnog konflikta u procesu disolucije SFR Jugoslavije godine. Svi su oni, posebno na ratnim zbivanjima zahvaćenim područjima, između ostaloga uzrokovali enormna stradanja arhivske građe. Međutim, razmjere stradanja nisu pravovremeno i cjelovito utvrđivane, tako da se, osim posljednjeg rata, o tome više zna na bazi onoga što je na neki način sačuvano a u komparaciji sa onim što je nastalo. 2 Organizirana briga o arhivskoj građi ratne provenijencije u zemljama eks Jugoslavije započela je tek nakon Drugog svjetskog rata, zahvaljujući prije svega ustrojavanju institucionalizirane arhivske službe s jedne strane, te interesima političkih struktura socijalističke Jugoslavije da se sačuva arhivska građa o radničkom pokretu, Narodnooslobodilačkoj borbi i socijalističkoj revoluciji, koje je usmjeravala i vodila Komunistička partija Jugoslavije (od godine Savez komunista Jugoslavije), s druge strane. To je došlo do izražaja u arhivskoj teoriji (odgovarajuća pravna regulativa) i praksi (posebno vrednovanje i preuzimanje u arhive arhivske građe nastale prije okončanja Drugog svjetskog rata). 2. Arhivističko iskustvo vrednovanja ratne produkcije arhivske građe do godine Različita interpretacija događaja i procesa koji su nastajali i razvijali se tokom 19. i 20. stoljeća na prostorima eks Jugoslavije, a koja je kulminirala u ratnim zbivanjima, uzrokovala je i različit odnos institucija sistema prema ratnim produkcijama arhivske građe. Te razlike i neslaganja dolazili su iz centara političke moći, da bi preko poslušne historiografije direktno utjecali na arhivistička stajališta i ponašanja. Arhivistika se tako svodila na sluškinju politike i historiografije, što nikome nije donijelo neku trajnu vrijednost, već naprotiv, osjećaje nelagode i prezira prema neprofesionalnim i necivilizacijskim ponašanjima. Kako je vrijeme odmicalo u socijalističkoj Jugoslaviji, historičari i arhivisti su se pokušavali osloboditi diktata ideologije 2 Saneta Adrović, Azem Kožar, Historijat institucija važno naučno-arhivističko pitanje, Zbornik radova, Društvo arhivskih radnika Vojvodine, Novi Sad, 2009,

160 160 Aрхивски записи i politike(a), što je polučilo određene pozitivne rezultate i odrazilo se na pojačanu brigu o arhivskoj građi i na sve naučniju historiografsku interpretaciju ratnih zbivanja iz 19. i 20. stoljeća. 3 Posebna pažnja svih sudionika brige o arhivskoj građi (država, historiografija, arhivska djelatnost), pokazana je na zaštiti i preuzimanju arhivske građe iz radničkog pokreta i Narodnooslobodilačkog rata i socijalističke revolucije ( ). Donijeti su arhivski i drugi propisi o osnivanju i djelovanju više kulturnih (među kojima su i arhivi) i naučnih ustanova, koji su do sredine sedamdesetih godina 20-og stoljeća bili jedinstveni na nivou Jugoslavije, a od tada zasebni po socijalističkim republikama. Između ostaloga, godine osnovan je Arhiv Bosne i Hercegovine 4, a potom i mreža regionalnih arhiva, čime je započela djelovati organizirana arhivska djelatnost Bosne i Hercegovine. Jugoslovenskim i republičkim arhivskim propisima je vrednovanju arhivske građe o ratnim zbivanjima posvećena posebna pažnja. Svi arhivski propisi nastali od do godine su utvrđivali obavezu registratura da nadležnom arhivu predaju zatečenu registraturnu građu nastalu do kraja Drugog svjetskog rata, tj. do godine. U Bosni i Hercegovini je, naprimjer, Zakonom 5 utvrđeno da su imaoci i stvaraoci registraturne građe 3 O stanju historiografije (i arhivistike) je između ostaloga raspravljano na Savjetovanju o istoriografiji Bosne i Hercegovine održanom u Sarajevu godine, a koje je imalo karakter općejugoslavenskog naučnog skupa. Tada je, između ostaloga, bilo riječi o nekim nedovoljno istraženim zbivanjima iz prošlosti, a među njima i o periodu Drugog svjetskog rata. Konstatovano je da je uzrok tome, kao i u obradi drugih etapa naše prošlosti, u velikoj mjeri nedostatak arhivske građe kao historijskog izvora. Zbog toga je kao jedan od prioriteta u budućem razvoju historiografije, istaknuta potreba za unapređenjem rada u arhivima (Savjetovanje o istoriografiji Bosne i Hercegovine , Sarajevo, 1982). 4 Uredba o Državnom arhivu Narodne Republike Bosne i Hercegovine donijeta je 12. decembra godine, a objavljena je u Službenom listu NR BiH, broj 55/47. Na većem dijelu eks Jugoslavije je tek nakon Drugog svjetskog rata po prvi put organizirana arhivska djelatnost. 5 Zakon o arhivskoj građi i arhivskoj službi, Sl. list SR BiH, broj 21/87. O arhivskim propisima na nivou socijalističke Jugoslavije i njenih federalnih jedinica u periodu od do godine više vidi: Jovan Popović (priredio), Zbirka propisa iz arhivske delatnosti, Beograd, 1987.

161 Проблематика заштите и преузимања архивске грађе о ратним збивањима dužni da registraturski materijal i arhivsku građu, koji su nastali do 15. maja godine predaju nadležnom arhivu, i to u roku od godinu dana nakon stupanja na snagu ovoga zakona. Sva pitanja arhivističkog sređivanja i obrade, uključujući i vrednovanje, trebala su se odvijati u arhivu. Dakle, na području cijele eks Jugoslavije ratnoj produkciji arhivske građe je pridavan poseban značaj. Razloga za takva stajališta je svakako više. Prije svega to su politički razlozi, jer je trebalo popularizirati NOR i socijalističku revoluciju, čemu je trebala da doprinese historiografija koja to nije mogla adekvatno uraditi bez arhivskih izvora. Na arhivskoj djelatnosti je bilo da izvršava ciljeve jednih i drugih, jer je u osnovi na arhivistiku gledano sa aspekta potreba historiografije. 6 Posebno je pitanje kako su realizirane naznačene zakonske odredbe o obaveznoj predaji arhivima registraturne građe starije od godine. Podaci potvrđuju da ni do kraja postojanja socijalističke Jugoslavije (1991) te odredbe nisu ispoštovane u cjelosti. Tako se, naprimjer, u Bosni i Hercegovini godine nalazilo oko metara dužnih takve građe van arhiva. 7 Slično stanje je i u nekim drugim federalnim jedinicama eks Jugoslavije. Ratnoj produkciji preuzete arhivske građe je posebna pažnja pridavana u postupku njenog vrednovanja. Ustvari ova građa je prevrednovana, na način da je sačuvan veliki broj dokumenata koji nemaju vrijednost arhivske građe. O tome su arhivisti iznijeli svoja stajališta tek nekoliko godina nakon disolucije bivše SFR Jugoslavije, utvrđujući potrebu za njenom revalorizacijom. 8 6 Azem Kožar, Historiografsko promišljanje arhivistike, Sodobni arhivi, broj 25, Centar za interdisciplinarne studije Univerziteta u Mariboru, Maribor, 2003, Azem Kožar, Potrebe i mogućnosti arhiva u Bosni i Hercegovini za preuzimanjem arhivske građe od imalaca, Glasnik arhiva i DAR BiH, broj 31, Sarajevo, 1991, Ešefa Begović, Valorizacija građe socijalističkoga perioda u Arhivu Tuzlanskog katona, Arhivska praksa, broj 5, Tuzla, 2002., 74 78; Mina Kujović, O valorizaciji i kategorizaciji arhivske građe, Glasnik arhiva i DAR BiH, broj 36, Sarajevo, 2004,

162 162 Aрхивски записи 3. Vrednovanje i preuzimanje ratne produkcije arhivske građe u aktuelnim arhivskim propisima Jedinstvena i općeprihvatljiva načela i kriteriji vrednovanja arhivske građe, pa otuda i ratne produkcije arhivske građe, na razini arhivističke struke i nauke ne postoje. Postoje, ipak, neka dominirajuća stajališta koja su primjenljiva u većini zemalja svijeta. Kada se radi o ratnoj produkciji arhivske građe, moglo bi se konstatirati da dominiraju shvatanja o potrebi njene posebne valorizacije, bez obzira o kojoj se vrsti ratnog konflikta radi (svjetski, regionalni, lokalni). Takvo opredjeljenje potvrđuju stajališta međunarodne zajednice, profilirana u okviru organa Ujedinjenih naroda, a koja se očituju u donošenju međunarodnih konvencija o zaštiti kulturnih dobara u toku rata, 9 te u brojnim preporukama UNESCO-a i njegovih stručnih asocijacija među kojima je i arhivska. U skladu sa svim tim stajalištima, među arhivskim stručnjacima i naučnicima je preovladalo stajalište da su ratovi zaista specifični i važni događaji, te otuda i arhivska građa ratne provenijencije zaslužuje posebnu valorizaciju, što svakako podrazumijeva i odgovarajuću zaštitu i druge odgovarajuće postupke u ophođenju sa istom. Takva opredjeljenja stručnjaka našla su mjesta u naučnoj arhivističkoj literaturi, između ostaloga i u kapitalnom djelu slovenačkog arhiviste Vladimira Žumera. 10 On je među 13 načela i kriterija vrednovanja uvrstio kriterij Specifičnost događaja i pojava za koje je potrebno sačuvati više gradiva ili gradivo u cjelini Među osnovnim međunarodnim pravnim aktima ove vrste spada Konvencija za zaštitu kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba, donijeta u Haagu godine, objavljena u Dodatku Službenom listu FNRJ, broj 4/56. Ova konvencija je nakon procesa koji su doveli do erozije socijalizma u Evropi, s obzirom i na činjenicu da nije adekvatno primjenjivana u vrijeme ratnih okolnosti, dva puta mijenjana i dopunjavana: i godine. 10 Vladimir Žumer, Valorizacija dokumentarnega gradiva za zgodovino, znanost in kulturo, Ljubljana, Dodatna pojašnjenja o kriterijima vrednovanja arhivske građe V. Žumer je iznio u članku pod nazivom Politika akvizicije i kriteriji vrednovanja: profesionalni i kritički aspekti, Arhivski vjesnik, broj 42, Zagreb, 1999,

163 Проблематика заштите и преузимања архивске грађе о ратним збивањима Ovakva promišljanja nisu posebno problematizirana u arhivskoj teoriji, međutim, praksa je nešto drugačija, uglavnom sve u zavisnosti od odnosa vladajućih političkih struktura prema karakteru određenog rata. Naime, nakon ratnih disolutivnih procesa socijalističke Jugoslavije, koji su se zbili od do godine, arhivska građa o ratnim zbivanjima različito je tretirana. Na tlu jugoslavenske federacije nastale su, tačnije uobličene su, nezavisne i samostalne države: Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija. Kosovo je, također, proglasilo nezavisnost, dok se Crna Gora koja je bila u državnoj zajednici sa Srbijom osamostalila nešto kasnije mirnim razlazom putem referenduma. U novonastalim arhivskim propisima svaka država je na svoj način vrednovala historijsku etapu provedenu u socijalističkoj Jugoslaviji, pa i prema Drugom svjetskom ratu. Iz ugla novoprofiliranih političkih elita određen je odnos prema arhivskoj građi iz Drugog svjetskog rata, a naročito iz vremena disolutivnog ratnog konflikta. Prije svega na političkoj razini je došlo do polarizacije stajališta o Drugom svjetskom ratu, posebno o narodnooslobodilačkoj borbi naroda Jugoslavije. Između ostaloga do nespornu distancu između snaga fašizma, kao kolaboracionista okupatora, i snaga antifašizma na čelu sa KPJ kao snaga otpora okupatoru, određene političke elite nastoje marginalizirati i učiniti relativnim, tako da su za jedne četnici antifašisti a komunisti fašisti, za druge su ustaše antifašisti, a komunisti fašisti, itd. Na takvim paušalnim prekrajanjima historije, postepeno se mijenja i odnos prema ustaljenom sistemu vrijednosti kada se radi o arhivskoj građi iz vremena godina. Pri tome se relativiziraju postojeća stajališta o toj građi i ratnom se građom dominantno tretira ona produkcija registraturne građe nastale u procesu ratne disolucije. Očito se na taj način nastoji interes vladajućih političkih struktura staviti u prvi plan, što je direktno miješanje politike(a) u struku, jer arhivisti o tome nikako ili sasvim marginalno učestvuju. U osamostaljenoj Republici Hrvatskoj novi arhivski zakon 12 nije, kako je to bilo prije disolucije, u fokusu interesovanja imao pitanja ratne produkcije arhivske građe. Ova pitanja su u početku riješena tako što su na snazi ostala prijeratna podzakonska akta, a među njima i Pravilnik 12 Zakon o arhivskom gradivu i arhivima, Narodne novine, broj 105/97.

164 164 Aрхивски записи o arhiviranju i izlučivanju registraturne građe, 13 kojim je, kao i u drugim federalnim jedinicama eks Jugoslavije, arhivska građa iz radničkog i komunističkog pokreta, te iz Drugog svjetskog rata posebno vrednovana. S obzirom na činjenicu da je vladajućim političkim elitama iz vremena Domovinskog rata apsolutno odgovarao ovakav vrijednosni sud o ratnoj građi, to je i arhivska građa iz toga razdoblja posebno vrednovana, što će postepeno biti uobličeno u novim arhivskim propisima. U tome se otišlo i dalje, tako da je osnovan poseban arhiv, specijalni Arhiv Domovinskog rata, a ratna arhivska građa je intenzivno preuzimana odmah nakon rata. Zbog specifičnih ratnih i političkih okolnosti arhivi su preuzeli i manje količine arhivskog gradiva nastaloga nakon godine. Riječ je uglavnom o gradivu državnih tijela iz razdoblja domovinskog rata koji se odnose na ratne štete i kontakte sa međunarodnom zajednicom (Državna komisija za popis i procjenu ratne štete, Ministarstvo informiranja, Hrvatski ured pri Parlamentarnoj komisiji Europske zajednice i drugo), te o gradivu paraupravnih i paravojnih organizacija na tada okupiranom području Republike Hrvatske, navodi Josip Kolanović, direktor Hrvatskog državnog arhiva godine. 14 U Bosni i Hercegovini je ratno razdoblje trajalo od do godine. Specifičnost toka i rezultata rata uvjetovali su i specifičan odnos u ratu zaraćenih strana, a nakon rata određenih administrativnih cjelina prema ratnoj produkciji arhivske građe. Odmah nakon rata je prijeratno udruženje arhivista - Društvo arhivskih radnika Bosne i Hercegovine, nastojalo uobličiti konkrentna stručna rješenja u ophođenju sa ratnom produkcijom arhivske građe. Na svom Prvom poslijeratnom arhivskom savjetovanju, održanom godine na Zlači kod Banovića, zauzelo je stajalište o posebnom vrednovanju ratne građe i njenom obaveznom i hitnom preuzimanju u arhive. Međutim, ova stajališta su prihvaćena samo na području jednog entiteta, Federacije Bosne i Hercegovine, ali ne i na području drugog entiteta Republike Srpske. Čak je i na području Federacije, u pojedinim XXII. 13 Narodne novine, broj 36/ Pregled arhivskih fondova i zbirki Republike Hrvatske, svezak I. i II, Zagreb, 2006.,

165 Проблематика заштите и преузимања архивске грађе о ратним збивањима kantonima, različito definirana, tj. vrednovana ratna produkcija arhivske građe. U jednima je označena kao ratna produkcija arhivske i registraturne građe, 15 u drugima registraturski materijal i arhivska građa nastali u periodu od do godine, 16 u trećima građa od do 1995., 17 itd. Posebno vrednovanje ratne produkcije registraturne i arhivske građe u periodu izvršeno je u svega četiri arhivska zakona: na nivou Federacije BiH, te u još tri kantona: Unsko-Sanskom, Sarajevskom i Tuzlanskom. Zakonima je utvrđena zabrana izlučivanja ove građe u registraturama, što je dobro, ali nije naznačeno vrijeme preuzimanja, tako da se stiče dojam da se i na ovu građu odnosi zakonsko određenje za preuzimanje od 30 godina nakon nastanka. Ta dva određenja nisu kompatibilna, jer ne izlučivati bezvrijednu dokumentaciju 30 godina je sa aspekta struke neprihvatljivo i neshvatljivo. Međutim, i ovakva parcijalna rješenja su rezultat utjecaja struke iskazana na naznačenom Prvom poslijeratnom savjetovanju arhivista i drugdje. Činjenica da stajališta struke nisu našla mjesta u zakonskim određenjima, apsolutno je jasno da je posljedica utjecaja, tačnije dominacije politike(a) nad strukom. One političke strukture koje su bile i ostale opredijeljene za odbranu i očuvanje Bosne i Hercegovine su više sklone zaštiti ratne produkcije arhivske građe, mada i one u tome nisu apsolutno dosljedne, dok se tome protive vinovnici rata, nacionalisti i nosioci nacionalnih i državnih destrukcija različitih vrsta, neovisno od toga kojem konstitutivnom narodu (Srbi, Hrvati, Bošnjaci) pripadaju. Prvima je politički profitabilno da se sačuvaju dokazi o ratnim zbivanjima (mada bi oni da u tome prave svoju selekciju), dok je za druge kao protagoniste rata, ratnih razaranja i stradanja to kontraproduktivno, te je brisanje svih tragova o tome za njih najvažnije političko pitanje. Vapaji 15 Zakon o arhivskoj djelatnosti, Službeni glasnik Unsko-sanskog kantona, broj 6/ Zakon o arhivskoj građi Kantona Sarajevo, Službene novine Kantona Sarajevo, broj 2/ Zakon o arhivskoj građi Federacije BiH, Službene novine Federacije BiH, broj 54/2002.

166 166 Aрхивски записи podijeljene stručne javnosti da su takva ponašanja suprotna međunarodnim pravnim aktima, na čiju se primjenu obavezala i dejtonska Bosna i Hercegovina, nemaju bitnijeg odraza i utjecaja na stvarnu promjenu stanja. Ipak, zaključno sa godinom, u devet bosanskohercegovačkih arhiva 18 je došlo do preuzimanja 74 arhivska fonda koji se djelimično ili u cjelosti odnose na ratno razdoblje, sa ukupno 724 metra dužna arhivske građe. Od toga se samo na rat odnose 23 arhivska fonda (Arhiv BiH Sarajevo šest, Arhiv u Tuzli šest, Arhiv u Bihaću pet, Arhiv Federacije BiH četiri i Arhiv u Mostaru dva). 19 Da je postojeće različito stanje odnosa prema ratnoj arhivskoj građi određenih političkih struktura dominirajuće na određenim administrativnim razinama (država, entiteti, kantoni), pokazalo se na primjeru Arhiva Međunarodnog suda pravde u Haagu. Naime, kada se usljed planiranog okončanja rada toga suda u medijima postavilo pitanja sudbine njegove arhivske građe, koja se dominantno odnosi na ratno razdoblje godina, onda je među političarima došlo do polarizacije na one koji su za prijenos te građe u Sarajevo, gdje je predviđeno da ovaj sud nastavi djelatnost do okončanja poslova, te u Beograd, Zagreb ili na neku lokaciju izvan prostora eks Jugoslavije. Iz tih reakcija se jasno moglo prepoznati ko je i zbog čega za adekvatnu zaštitu i korišćenje te građe, a ko je protiv. Dobro je da je tada arhivska služba Bosne i Hercegovine iskazala svoje stručno stajalište koje je preferiralo očuvanje cjelovitosti fonda i zadržavanje u Haagu, tj. na lokaciju svima podjednako dostupnu. To i jeste najbolje rješenje, kako sa stručnog stajališta, tako i zbog još uvijek svježih negativnih ratnih iskustava Prema podacima dostavljenim autoru ovoga priloga to su arhivi: Arhiv BiH Sarajevo, Arhiv Federacije BiH Sarajevo, Arhiv RS u Banjaluci, te kantonalni arhivi u Bihaću, Travniku, Tuzli, Mostaru, Sarajevu i Širokom Brijegu (Azem Kožar, Arhivski fondovi i zbirke u arhivima Bosne i Hercegovine, Zbornik radova sa Prvog kongresa arhivista Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 2006, 39 52). 19 Azem Kožar, Atlanti, Časopis za savremenu arhivsku teoriju i praksu, broj 18, Trieste, 2008, Više o ovome vidi: Azem Kožar, Arhivistički aspekti osnivanja Arhiva Međunarodnog suda pravde u Haagu, Atlanti, Časopis za savremenu arhivsku teoriju i praksu, broj 21, Trieste, 2011,

167 Проблематика заштите и преузимања архивске грађе о ратним збивањима Zaključak Ratovi su događaji posebne vrste. Njima se nastoje riješiti krupna politička, nacionalna, teritorijalna, privredna i druga pitanja među zaraćenim stranama. Zbog svega toga je sa aspekta arhivistike, ali i historije i drugih nauka, potrebno pa i neophodno poseban značaj dati ratnoj produkciji arhivske građe. Uostalom, to je na području eks Jugoslavije i bila arhivistička praksa, nastala kao rezultat društvenog opredjeljenja, kada se radilo o arhivskoj građi iz ratova vođenih u 19. i 20. stoljeću uključujući i Drugi svjetski rat, čija je građa posebno vrednovana. Politička i stručna stajališta su na tome bila apsolutno kompatibilna. Vrednovanje ratne produkcije arhivske građe iz vremena ratova koji su vođeni u procesu disolucije eks Jugoslavije, je veoma različito. U jednom broju novonastalih država koje su prošle kroz određenu ratnu kataklizmu, arhivska građa je posebno vrednovana, u čemu je karakterističan primjer Republike Hrvatske. U drugima, pak, kakva je Bosna i Hercegovina, stajališta o ovom pitanju su podijeljena: neki administrativni nivoi su ratnu produkciju arhivske građe posebno vrednovali (entitet Federacija BiH i Sarajevski, Unsko-Sanski i Tuzlanski kanton), dok je na ostalom području ovo pitanje riješeno palijativno ili nije ni doticano. Razlozi su dominantno političke prirode, jer određenim ratnim politikama ne odgovara zaštita i preuzimanje ratne produkcije arhivske građe kao nepristrasnog svjedoka ratnih zbivanja. Arhivska struka, pak, nije dovoljno profesionalna i autonomna da može oblikovati stručno-naučno najučinkovitija rješenja i ista ugraditi u arhivske propise i potom ratnu arhivsku građu preuzimati u arhive. I sa aspekta primjene odgovarajućih međunarodnih propisa ovakvo stanje je apsolutno anahrono. Sve to navodi na zaključak da će se o pitanjima vrednovanja i preuzimanja ratne produkcije arhivske građe na eks jugoslavenskim prostorima u stručnoj i široj javnosti još dugo raspravljati.

168 168 Aрхивски записи Summary Wars are special types of events. They are trying to solve large-scale political, territorial, economic and other issues between the warring parties. Because of all this is the aspect of archival science, and history and other sciences, it is necessary to attribute special significance to wartime production of archival material. After all it is in the area of ex Yugoslavia and archival practice was developed as a result of social commitments, when it was the archives of the wars in the 19 and 20 century, including World War II, whose holdings are valued separately. Political and professional point of view on this was absolutely compatible. Evaluation of war production of archival material from the time the wars in the process of dissolution of ex Yugoslavia, is very different. In a number of emerging countries that have gone through a certain war cataclysm, archival material is especially valued: atypical example of this is Croatia. In others, however, such as Bosnia and Herzegovina, views on this issue are divided: some administrative levels of the wartime production of archival material are specifically evaluated (EntityFederation of Bosnia and Herzegovina and Sarajevo Canton, Una-Sana Canton and Tuzla Canton), while in other parts this question is only palliatively resolved or is not addressed at all. The reasons are predominantly political in nature because certain war policy does not match the protection and aquisition of war production of records as an impartial witness of the war. Archival profession, however, is not professional and autonomousenough to be able to shape the professional and scientificeffective solutions and incorporate the same in the archival regulations regarding the wartime archival material and its aquisition by archival institutions. And in terms of the application of relevant international regulations, this situation is absolutely anachronistic. All this suggests that the issues of valuation and aquiring war production of archives at the ex Yugoslav territory in the professional and general public will be discussed for a long period.

169 Двије министарске наредбе др Вактазара Богишића, министра правде UDK (497.16) 18 Јован П. ПОПОВИЋ ДВИЈЕ МИНИСТАРСКЕ НАРЕДБЕ ДР ВАЛТАЗАРА БОГИШИЋА, МИНИСТРА ПРАВДЕ ЦРНЕ ГОРЕ О СУДСКО КАНЦЕЛАРИЈСКОМ ПОСЛОВАЊУ С КРАЈА XIX ВИЈЕКА Два велика научна имена са дубровачког поднебља др Валтaзар Богишић, познати правник европских простора, и Влахо Буковац, изузетно цијењени сликар, оставили су неизбрисиви траг у Црној Гори, један у устројству и стварању црногорског грађанског законодавства, а други како у овјековјечењу чланова породице краљевског двора, тако и других познатих личности преносећи их на сликарска платна. Валтазар Богишић, правник и историчар, је творац «Општег имовинског законика за Књажевину Црну Гору» из године. Ради се о тада изузетно савременом законику који се истовремено ослањао на црногорску традиционалност и обичаје. Упоређиван је са аустријским грађанским и другим европским законима. Изучавао се на свим европским универзитетима. Тај врло престижни законик био је један од извора код доношења бројних грађанских закона у земљама Европе. За то капитално правно дјело треба, прије свих, одати признање познатом правнику др Валтазару Богишићу и далековидости црногорског књаза Николе, који је овог угледног правника позвао да упозна дотадашње црногорско законодавство и обичаје и сачини «Општи имовински законик за књажевину Црну Гору».

170 170 Aрхивски записи Др Валтазар Богишић И дан данас се овај законик користи и наводи у научним апаратима бројних књига правне тематике, у земљи и иностранству. Књаз Никола је такође позвао у госте Цавтаћанина, познатог реалистичког слика ра Влаха Буковца, чија изузетно вриједна умјетничка дјела стварана у црногорској прије стоници и сада красе зидове музеја и других културних институција Цети ња и Црне Горе. Др Валтазар Богишић је једнo вријеме био министар правде Краљевине Црне Горе. У том периоду донио је и већи број подзаконских прописа, који се такође могу сматрати савременим нормативним актима за вријеме за које су доношени. Иначе, сви подзаконски прописи, које су доносили министри правде, морали су бити одобрени од стране «Његовог височанства књаза Николе». У једној београдској антикварници aутор овог текста наишао је на «Зборник судских закона, наредаба и међународних уговора о судској струци за Књажевину Црну Гору», с краја XIX и почетка XX вијека. Ради се о периоду од до године. Књига је у издању Министарства правде године штампана у Државној штампарији на Цетињу. Аутора овог рада посебно је заинтересовала министарска наредба, којом се уређује приставна служба у Великом суду и окружним капетанствима, од 11 децембра године и са задовољством је прочитао и изналазирао. Наредбу је донио тадашњи министар правде Валтазар Богишић, која је правно сасвим саображена и има доста сличности са прописима који данас уређују ову област судске дјелатности. Тада је коришћен архаични стил језика, односно тадашњи правопис, који је био присутан крајем XIX и почетком XX вијека у Црној Гори. За обичног корисника ту може бити потешкоћа, али за кориснике који раде у правосуђу, судству, јавној управи и архивима, све је углавном схватљиво-разумљиво. Наредба је приређивача овог текста заинересовала и због тога што је четврт вијека радио у архивској дјелатности, а по вокацији је правник, па му је та област доста блиска.

171 Двије министарске наредбе др Вактазара Богишића, министра правде У циљу очувања аутентичности текста наредбе, приређивач није желио, а ни смио правити било какве исправке техничких или штампарских грешака, па ни оне које су биле очигледне и које не познаје садашњи правопис, нити је правио било каква појашњења, јер то ни методологија ни пракса оваквог приказивања не прихвата. Намјера приређивача овог рада је да се оним корисницима, којима то може бити од користи за научне и друге практичне потребе (код израде нацрта подзаконских прописа, који уређују овај вид дјелатности, последипломцима, судијама, правницима и др.) нађе при руци, јер није сигуран да ће већина од њих бити у могућности да им овај изворни пропис буде доступан. Објављивањем наредбе у престижном часопису Архивски записи, који издаје Државни архив Црне Горе, биће доступан већем броју читалаца у земљи и иностранству. Taкође, корисницима министарске наредбе из године, којом се уређивала приставна служба у Великом суду и окружним капетанствима омогућен је (а прије свих онима који раде у судовима и архивима и који прате развој законодавства у Црној Гори) увид, када им служи за упоређивања, или у неке друге сврхе. Стога је и одлучено да цио текст наредбе пренесемо, са две таблице - непопуњена обрасца, која и чине њен саставни дио. Поред Увода и Завршних одредби министарске наредбе којом се уређује приставна служба у Великом суду и окружним капетанствима, има још три поглавља, и то: Одредбе за чисто судску грану, тј. за Велики суд и за окружне судове; Одио управе (администрацје) у окружним капетанствима и Управно новчани одио у Великом суду. Дио под насловом: Одредбе за чисто судску грану, тј. за Велики суд и за окружне судове, има три поглавља и то: Дневник уруџбина, Сахрана списа (архива) и Отпрема. Дио Наредбе је скоро до у детаље уредио набројане видове дјелатноси и олакшао рад не само судијама, секретару суда, већ и свим запосленим чиновницима да их примјењују и да се код коришћења лакше и брже сналазе. Дио под насловом Одио управе (администрацје) у окружним капетанствима са свега три члана уређује поступак вођења дневника уруџбина у окружним капетанствима. Прије свега, ове одредбе се односе на држање и отпрему списа. Члан 46 ове Наредбе упознаје (упућује) да се код

172 172 Aрхивски записи држања и отпреме користе чланови претходног поглавља-дијела, односно пододјела сахрана списа (архива) и отпрема. Дио Управно-новчани одио у Великоме суду прописује начин чувања и одлагања наредби које стижу у судове од стране одређених министарстава, уз упозорење да се књиге, рачуни, дописи и дрги податци воде по ранијим прописима. Наредба је, са одобрењем књаза и господара Црне Горе Николе I, ступила на снагу 1. јануара године. Треба истаћи и то да у свим државама правна лица, а прије свих државни органи, организације послују по одредбама материјалних закона, који регулишу заштиту и коришћење архивске грађе и регистратурског материјала. У Црној Гори су то, прије свих, тренутно важећи прописи: Закон о архивској дјелатности ( Службени лист Републике Црне Горе, број 49/2010), Уредба о канцеларијском пословању и други падзаконски прописи и општи акти. Овдје треба истаћи да за правосудне органе, односно за судове, у многим земљама, а нарочито у државама са простора бивше СФРЈ, поред наведених законских и подзаконских прописа у поступању са судским списима, постоје посебни акти односно правилници или пословници које доносе надлежна министарства (Министарства правде). Важећи законски пропис који уредује рад судова у Црној Гори је Закон о судовима ( Службени лист РЦГ број 5/02 и 49/04 и Службени лист ЦГ број 22/08), а подзаконски пропис који регулише судско пословање са судским предметима, који има основ за доношење у Закону о судовима, је Судски пословник који је донијело Министарство правде Црне Горе, а објављен у Службеном листу Црне Горе број 26/11 од и 44/12 од године. Ако важећи судски пословник у Црној Гори, у појединим његовим одредбама, упоредимо са министарском Наредбом из Године, долазимо да закључка да има доста сличности. Судски пословник има 410 чланова. Састоји се из пет дјелова, са око сто поднаслова. Овај обимни подзаконски пропис сматра се свеобухватним и саврененим. Он уређује начин унутрашњег пословања у судовима у Црној Гори, чиме се уредно и благовремено обезбеђује вршење послова судске управе, административно

173 Двије министарске наредбе др Вактазара Богишића, министра правде технички и други послови значајни за организцију и унутрашње пословање судова. Одредбе овог поступања односе се и примјењују и у раду нотара у оставинским поступцима, ако поједина питања нијесу регулисана другим прописима. Изузетно битно поглавље првог дијела судског пословника је Унутрашња организација, која се односи, прије свих, на административно особље судова - раднике архива који обављају стручни надзор у погледу поступања са регистратурским материјалом, односно архивском грађом судова. Већина послова из овог поглавља обавља се у судским писарницама. Због тога пословник прописује да се посебна пажња мора посветити пријему, отварању, печатирању, завођењу и распоређивању писмена до оснивања предмета, ознакама, омотима, пописима и сређивању списа, и најзад предаји писмена у рад. Након донијетих судских одлука, писарнице суда имају бројне обавезе. Прије свега, оне морају поступати по налозима предсједника суда. Одлуке су различите и сваку од њих треба добро проучити, и поред искуства запослених у писарницама, и тек тада поступати по њима. Отпремање и достављање писмена је изузетно важан дио поступка, јер су рокови у судком поступку преклузивни. Мора се нарочито водити рачуна о контроли благовремености улагања жалби, да ли је или није уложена жалба, достављање жалбе на одговор, достављање предмета вишем суду, и поступање са предметима који су враћени непосредно од стране вишег суда и даља поступања са предметом. Валоризација судске архивске грађе, а тиме одређивање рокова чувања, сматра се једним од најосјетљивијих, најсложенијих, најодго ворнијих, па и најважнијих питања у поступању, прије свега са регистратурским материјалом, па затим архивском грађом. Треба мериторно одредити која архивска грађа «иде у рај», односно трајно се чува, а која са тачно одређеним временским роковима чувања и, најзад, који то регистратурски материјал «постаје безвредан» и уништава се по прописаном поступку. Глава седам другог дијела пословника Архивирање, чување и издвајање предмета. ближе уређује чланови судског пословника.

174 174 Aрхивски записи Списи суда који се трајно чувају су: списи који су због свог садржаја и због лица на која се односе од историјског или научног значаја, као и списи који су од значаја за општу или мјесну историју; списи који се односе на зграду суда и правне односе у погледу зграде суда и других непокретности које су дате на коришћење суду, заједно са одговарајућим плановима, скицама, уговорима о грађењу и слично; судски регистри са исправама; тестаменти и остале исправе које су повјерене суду на чување, заједно са пописима исправа и одговарајућим уписницима; списи у кривичним предметима због кривичних дјела за које је изречена казна затвора у трајању од 20 или више година; пресуде и судска поравнања из списа која се односе на статусне привредне спорове, насљедно правне спорове и спорове о непокретностима, смртовнице, и рјешења о наслеђивању; рјешења о проглашењу несталих лица умрлим и о доказивању смрти; списи о одузимању пословне способности; годишњи извјештаји и анализе о раду суда; персонални досијеи службеника и намјештеника суда; уписници и њима одговарајући именици који се односе на предмете који се трајно чувају и општи акти суда. Уколико се списи трајно не чувају, њихови рокови чувања су следећи: за списе у којима је у судском поступку расправљано остварено~правним захтјевима на непокретностима - 30 година; за списе у којима је изречена казна затвора у траању преко десет година - 30 година; за списе у којима је изречена казна затвора у трајању преко 3 до 10 година затвора 20 година; за списе у којима је изречена казна затвора у трајању до 3 године - 10 година; за списе у којима је изречена новчана или судска опомена у трајању од 5 година; за списе у којима је кривични поступак покренут приватном тужбом или по предлогу, па је поступак обустављен или је донесена пресуда, којом је оптужба одбијена 2 године; за списе који се односе на платне налоге - 10 година; за списе који се односе на извршни поступак - 5 година; за све другостепене списе - 5 година; за списе судске управе - 10 година; за списе који се односе на управни поступак - 10 година, а за све остале списе 10 година. Након набројаних рокова, који теку од дана правоснажности, списи се издвајају из архиве ради уништења или предају надлежном архиву.

175 Двије министарске наредбе др Вактазара Богишића, министра правде У трећем дијелу овог пословника Уписници и помоћне књиге дат је детаљан преглед вођења уписника од иницијалног акта-писмена у свим главним и помоћним књигама. То је корисно не само за запослене у судовима већ и за сваког грађанина и правно лице које долази у контакт са судовима. Дат је и списак са појашњењима свих уписника који воде судови и њихове ознаке-обиљежја-скраћенице ради лакшег сналажења и стриктног примјењивања и уношења њихових ознака. Скраћенице су предвиђене како за основне, више, привредне и апелационе судове, тако и за Врховни суд Црне Горе. Кретање предмета-писмена од њиховог пријема у суд до њиховог архивирања је сложен, одговоран и изузетно осјетљив посао. Стога је одлучено да се овдје пренесу и судске ознаке за уписнике основних судова тренутно важећег Судског пословник. Прије тога треба рећи да за сваку врсту судских предмета постоји не само ознака већ и образац. Ми ћемо овдје изоставити обрасце, а унијети само ознаке предмета, како за кривичне тако и за грађанске предмете, да би се заинтересовани лакше снашли и могли позвати на ознаку и број предмета. Прво преносимо ознаке за кривичне предмете: предмети за истрагу Кри ; припремни поступак према малолетницима Ким ; првостепени кривични предмети К ; предмети у кривичном поступку према малолетницима Км ; издавање увјерења о вођењу кривичног поступка Ку ; предмети помиловања Кп ; предмети кривичног вијећа ван главног претреса Кв ; разни кривични предмети малолетника Крм ; разни кривични предмети Кр ; и извршење кривичних санкција. Грађански предмети се означавају: парнични предмети П ; парнични предмети мале вриједноси Мал ; платни налози Пл ; предмети извршења И ; предмети оставина О ; сложени ванпарнични предмети Рс ; предмети правне помоћи Пом ; предмети задржавања лица у здраственој установи Ос ; овјере Об и Ов I ; овјере исправа намијењених за употребу у иностранство Ов- 1 и Ов -X и разне грађанске и ванпарничне предмете Р. Напомињемо и то да судови у свом раду поступају и примјењују одредбе цјелокупног позитивно правног законодавства, зависно од материје коју обрађују,и коју пресуђују, али прије свих: законе о кривичном, парничном и управном поступку.

176 176 Aрхивски записи Пошто живимо у времену електронике, то сви облици друштвене дјелатности, па и правосудни систем, односно судска власт у ери савремених технологија-облика записа, који у великом потискују класичне облике, морају бити заштићени и уређени законодавним нормативизмом, под истим условима и са истом важношћу као и физичка архивска грађа. Врло је добро што су информационе технологије присутне у судовима у Црној Гори. Важећи судски пословник у Црној Гори ближе је уредио и методологију поступања са тим облицима записа. У судовима гдје се примјењује правосудни информациони систем, лица која раде у њима, морају бити оспособљена и овлашћена да врше увид и предузимају одређене радње. И дигитализација је једна од приоритетних облика заштите архивске грађе, па самим тим и судских предмета, што је и разлог да је све више треба уводити и примјењивати. Овдје се мора посебно истаћи и похвалити присутност скоро донијетог савременог архивског законодавства у Црној Гори и строга примјена његових одредби и у судском пословању (Закон о архивској дјлелатности, Службени лист Републике Црне Горе, број 49/2010, Уредба о канцеларијском пословању и други подзаконски акти). У то се увјерио, на лично задовољство, и приређивач овог рада. Између судова у ЦрнојГори и Државног архива Црне Горе изражено је повјерење и изграђена добра стручна сарадња. Ово кратко изношење појединих одреби важећег судског пословника има за циљ да читаоцима искаже у којој је мјери и са каквом осјетљивошћу у различитим временским периодима из три вијека давана важност поступању и очувању судско-архивских докумената. Министарска наредба којом се уређује приставна служба у Великом Суду и у oкружним капетанствима, од 11 декембра 1896 У о п ш т е Чл. 1. У великом се Суду на Цетињу и у сваком Окружном Капетанству уређују главнији дијелови приставне службе и то на основу правила која се ниже излажу.

177 Двије министарске наредбе др Вактазара Богишића, министра правде Од цијеле те службе ова се уредба бави само правилима о примању и завађању у дневник списа који тим властима долазе, о чувању у сахрани (архиви) списа, који остају у писарницама, а дотиче се донекле отпремању списа, који су намијењени другим властима и лицима. Чл. 2 И ако се Окружна Капетанства баве не само судском струком, него још и пословима јавне управе (администрације), у њима ће ипак бити тек једна приставна служба за обје те гране, судску и управну. Ипак, дневник за завођење списа биће засебан за сваку од поменутих струка, као што ће и списи сваке од њих имати посебно мјесто у сахрани тијех власти. А/ ОДРЕДБЕ ЗА ЧИСТО СУДСКУ ГРАНУ, Т.Ј. ЗА ВЕЛИКИ СУД И ЗА ОКРУЖНЕ СУДОВЕ 1. Дневник уруџбина Чл. 3 У Великом Суду и у судском одјелу Окружних Капетанстава, тј. у Окружним Судовима, биће један посебан дневник уруџбина за имовинско~породичне (грађанске) парнице и послове, а други такође засебан за кривична дјела. Оба ова дневника, и ако се засебно уређују, могу се ипак доцније сједињавати у једну исту књигу (чл. 25) Чл. 4 Дневник уруџбина, коме је образац приложен при крају ове уредбе под А има осим особитог мјеста гдје се записује дан (тј. дан, мјесец и година) примања, још шест ступаца сваки са својим засебним оглавком, који показује што ће се у сваки ступац биљежити. Оглавци су ови:а) редни број; б) власт или страна од које долази уруџбина; в) о чему је ријеч у спису; г) дан ријешења; д) дан отпреме и е) архивна ознака.

178 178 Aрхивски записи Чл. 5 Сваки самостални спис који се заводи у дневник уруџбина носи свој особити редни број. Ови бројеви у дневнику теку непрекидно од дана 1. Јануара до 31. Декембра, укључно, сваке године, а почињу бројем 1. Разломци ће се бројева пажљиво избјегавати. Чл. 6 Правило је: сваки спис, који с двора допане у суд, треба заводити под осебити редни број. По томе, заводиће се као осебити број својебројни списи: а) Сва писма, извјештаји, саопћења других власти, било из државе, било из иноземства; б) све прозбе, тражбе, жалбе, саопћења итд које долазе од појединих странака па били то списи којима се почиње каква правда, или се предају позније, течајем већ отпочете парнице и в) Сви извештаји самих чиновника тога суда о извиђају каква посла, личне њихове прозбе итд. Ово се све разумије за списе самосталне, главне, а не за прилошке њихове. С овим ће се посљедњима поступати, као с узгредицама првих, на особити ниже показани начин (чл. 19). Чл. 7 Кад је неки од списа о којима је ријеч у претходном чланку тек одговор на какво већ заведено писмо самога суда (чл. 9), уређивалац ће дневника,пошто заведе таки одговор на мјесто које му пристоји, уврстити му редни број још и у ступац г) и то управ према ономе спису који је изазвао одговор, поставив пред тај број и слово в) (види). Чл. 8 У колико се допушта понављање већ ријешених парница ради позније нађених доказа и других узрока, и оваке ће се поновљене парнице својебројно заводити у дневник уруџбина. Заводиће се својебројно у дневник, и то кривични свака писмена одлука којом суд наређује кривичну истрагу против каквог чељадета, на основи чињеница које би се одкриле течајем какве имовинске или породичне парнице.

179 Двије министарске наредбе др Вактазара Богишића, министра правде Ипак, заводећи списе ове врсте додаваће им се опаска, која ће показивати свезу у којој су са парницом које су их претходиле или им тек повода дале (чл.21). Чл. 9 Дневник је уруџбина одређен управо за списе који суду долазе. Ипак, пошто није вриједно за доста малу количину списа оснивати посебна дневника, једна ће се врста од оних списа које сам суд издаје заводити својебројно у дневник уруџбина. Тој врсти припадају тек они списи које суд просто из својих властитих побуда издаје, а нијесу одговор на какав спис или ријешење каква посла, који је већ од прије био својебројно заведен у дневник уруџбина. Напротив, речени одговори или ријешења већ заведених списа неће се никако на ново заводити под засебним бројем, него ће се с њима поступати према правилу чл. 42 и 43. Чл. 10 Тражбе, жалбе и друге изјаве које се чине наустице не заводе се у дневник уруџбина, док год нијесу писмено уређене. Уредити се писмено могу у самоме суду, забиљежив прозбу, или изјаву која већ буде у особити записник а кад је у суду много посла може се тражилац упутити, да то учини изван суда. Кад се ради о обавјерењу потписа, исправа итд. прозба ће се вазда у самоме суду уредити. Чл. 11 Просте такозване доставнице око којих не треба никаква особита рада у суду, не заводе се у дневник уруџбина, него се посве у кратко биљеже у особиту књижицу за тај посао одређену. Од наредаба које, и ако имају значај трајних правила не тичу се судске струке, заводиће се у дневник само у окружним капетанствима (чл. 47) за оне пак што долазе у Велики Суд, наређење је у чл. 48 и 49.

180 180 Aрхивски записи Чл. 12 Уређивање дневника вршиће судски писар или секретар, а ако их је више, онај, кога за то одреди старешина суда, то јест у Великом Суду, предсједник а у Окружном Суду, окружни капетан. Тај ће уређивач записивати у дневник својеручно све што треба да записано буде. У случају кад би назначени уређивалац спријечен био и то док спријечење траје, вршиће тај посао ко други, кога за то опет старешина суда назначи. Чл. 13 Какав год спис суду допане, донесу га појединци људи, пошта, телеграф итд само ако је натписом томе суду намијењен, уређивалац га не смије одбити. Шта више, пошто је спис једном у дневник заведен, он га не смије више повратити, баш да би му га и сам доносилац тражио, осим кад би то допустио старешина суда. Чл. 14 Кад би ко, мјесто да преда неки спис на дневнички сто, хтио га предати какву чиновнику или самоме старешини суда они га неће примити, него ће га упутити да га преда управо уређиваоцу дневника. Само кад уређивалац дневника не би хтио, ради каква драго узрока примити уруџбину, а доносилац се пожали старешини суда, овај га може и примити, али ће, што је могуће скорије наредити да се у дневник заведе. Чл. 15 Кад допане какав спис у затвореној навлаци изречено на име старешине суда, њему ће се лично и предати (а кад је спријечен, његову замјенику) да га распечати; нађе ли да је садржај о судском послу, предаће га без одгађања уређиваоцу дневника да га заведе. То исто вриједи за сличне списе који долазе на име кога драго судског члана. Чл. 16 Уређивалац дневника остаје у судској писарници, при послу примања и завођења уруџбина, најмање пет часова сваки радни дан. Изван писарнице, он не смије никакве списе примати.

181 Двије министарске наредбе др Вактазара Богишића, министра правде Хоће ли у свечане дане по један или два часа бити отворен дневник уруџбина, одређује према потреби старешина суда, а то објављује писменом обзнаном, која се излаже на згодну мјесту при судском улазу. Чл. 17 За све вријеме љетнег одмора, у великом Суду ће остајати осим једног члана, још писар или секретар кога предсједник за то одреди. Овај ће долазити сваки радни дан у суд, те ће примати и заводити у дневник уруџбина списе које би допадали, и вршиће на њима све прописане ознаке. Све ће такве списе он чувати, и одређеним начином уједно са дневником предавати предсједнику чим се суд састане (чл. 22). Чл. 18 Сваког дана, чим на службу дође, уређивалац ће дневника најприје забиљежити тај дан, као дан примања, (тј. дан, мјесец и годину) на одређеном мјесту у дневнику; сви ће се се, при том, бројеви записивати словима, а не цифрама. За тим ће по бројном реду заводити сваки спис, који му тога дана буде уручен, и то тачно редом како му је који предаван. И ако посао око дневника не пријечи да уређивач може, шта више треба, да по могућности и друге службене радове врши, ипак док год није завео, бар у прва три ступца дневника, све што је то јутро или по подне допало за дневник, уређивалац нити ће се бавити другим послом, нити ће изаћи из писарнице. Чл. 19 Оног часа ког му је какав спис уручен, уређивалац ће га најприје обиљежити ријечју примљен од које се ријечи може записати и само прва половина (прим). Њој се додаје дан примања (тј.дан, мјесец и година), а уза све то прилаже се још и редни дневнички број под којим је заведен. Ова се биљешка о примању забиљежи на прочеље самога списа и то при самом врху. Ако су томе спису додани какви прилошци, они се такође означују на једнaком мјесту, али само бројем и годином.

182 182 Aрхивски записи Чл. 20 Биљешка се и ознака о којој је ријеч у претходноме чланку, врши без икаква одгађања; а кад би доносилац захтијевао, уређивалац ће то извршити још пред његовим очима. Осим тога, на захтјев доносиочев даће му о томе и пријамницу. Чл. 21 Уређивалац дневника испуња најприје прва три ступца (а,б,в). Описујући у посљедњем од ових ступаца (в) садржај списа, постараће се да, и ако без сваких излишака опис буде таки, како би представио приличан општи појам о садржају списа о коме се ради. Послије тога, прескочивши она два ступца који слиједе (г и д) он се бави посљедњим, у који записује архивну ознаку према правилу чланка 30. Ако је за архивни посао постављен особити писар или секретар, уређивалац ће му дневника позајмити већ заведене и означене списе, да он сам сврши посао архивне ознаке. Заводећи списе којим се понавља каква већ свршена парница (члан 8), додаће опису у ступцу в оваку опаску: понова парнице бр...од 1... год. А опису онога списа, којим се подиже какво кривично суђење на основи какве имовно'породичне парнице, додаће се ово: произашло из парнице бр од 1... год.(и.п). Чл. 22 Одмах, како се сврши наведена радња, тј. пошто се сви уручени списи заведу и обиљеже, уређивалац ће из дневника без најмањег одгађања, поредивши их онако како су му стизали, предати, уједно са дневником, старешини суда, ради даљег распоређења. Чл. 23 Сваки дан послије подне, при свршетку дневне службе, уређивалац ће дневника закључити тај свој рад, уврсте у сам дневник под посљедњи заведени спис биљешку: дневник затворен дана... у... часова по подне, а томе ће приложити свој потпис.

183 Двије министарске наредбе др Вактазара Богишића, министра правде Ако му се неког дана ништа не уручи за дневник, то ће у њему самоме при затварању нарочито забиљежити. За онај дан ког је сам суд затворен био додаће се и узорак томе ( Недјеља, Божић, љетни одмор итд). Чл. 24 Кад би се каква драго погрешка у писању случила, уређивалац ће је обиљежити простом оградом или иначе, али тако, како би се могла вазда прочитати; строго се забрањује и најмање брисање онога, што је једном записано. Чл. 25 Дневници се уруџбина повезују у тврдо укоричене књиге, од којих свака садржи једну цијелу годину (од 1. Јануара до 31. Декенбра закључно). Те се књиге тако повезане чувају на сигурну за то одрђену мјесту у просторима приставне службе. Оба ова дневника једне исте године, и имовно породични и кривични, везиваће се одмах пошто година истече у једну књигу. II Сахрана списа (архива) Чл. 26 Сви судски списи и исправе, па дошли они од изван или били састављени у суду, у колико се не врате или не опреме властима или странкама, треба да се чувају у самој судској писарници у особито за то одређеној сахрани (архиви). Чл. 27 Ради лакшег прегледа и тражења списа, па и ради лакше контроле ове службе, сва ће количина архивних списа судских бити подијељена на неке групе или одсјеке, по врсти списа и њихова садржаја. Те групе или одсјеци и знаци (римски бројеви) којима ће се одсјеци обиљежавати биће ови:

184 184 Aрхивски записи I Правила судске гране, као и сва упутства и наредбе исте руке која имају значај трајних правила; II Имовински и породични (грађански) послови непарнични (послови маљољетних, предани на чување, завјештаји итд); III Породични парнични послови(брак, диоба, насљедство, итд);iv Све чисто имовинске парнице у опште; V Сва кривична дјела; VI Замобе других судских или иних Власти. Земаљских или заграничних, којима од суда траже неке вијести или услуге у какву послу којим се саме баве (да их извијести о какву лицу или догађају, да испитају какве свједоке итд); VII Списи лични тј. они који се тичу самог судског особља, вишег и нижег, као и различито, тј. сви списи који не потпадају под ниједну од горњих шест одсјека. Чл. 28 Сви списи који се тичу неког посла, којим се суд бави као неким одређеним предметом (парница између Н.Н. и Н. О., управа имања каква малољетника итд) састављају једну засебну архивну јединицу, те се слажу у једну, те исту руковет, без разлике, допадну ли од једном у суд, или се предају течејем подужег времена (31). Списи који се такве јединице тичу улажу се сви у посебни лист хартије прегнут тако, да им буде свијем као отворена навлака. Чл. 29 У границама сваког архивног одсјека,поједине руковети иду редом времена, те се обиљежавају редним бројем одсјека коме припадају. Ти бројеви, почевши првим, теку непрекидно од 1. Јануара до 31.децембра, укључно сваке године. Чл. 30 На навлаци сваке руковети, и то на врх прве стране, треба да се запише ово: а) коме архивском одсјеку припада руковет (чл. 27); б) којој години (чл. 32); в) који је редовни број саме руковети; г) које је врсте посао, а уз то: име и презиме, занимање (ово само за оне који нијесу ратари) и мјесто пребивања онијех којих се посао тиче, дакле од прилике.

185 Двије министарске наредбе др Вактазара Богишића, министра правде За имовно породичне парнице: Н. Н. из Н, против Н. О. За непарничне послове горње врсте: Послови малољетника Н. Сина К. М. Трговца из П. За кривична дјела : Истрага и суђење против Н. О из Р. Због крађе ;- а кад се зна чинилац: О крађи учињеној Н-у П-у од непознатог. Ако су списи неке руковети у свези са каквим пређашњим списима, који су у сахрани, записаће се, на дно те исте прве стране навлаке, архивна ознака тих списа. Горе наведеном ознаком под а), б), в), (на пр. III ), треба обиљежити сваки поједини спис, који се некога посла тиче, те припада одређеној руковети,све једно, били то главни списи, били прилошци. Та се ознака поставља на зачељу списа, и то на врху. Уједно с тиме увршћује се та иста ознака и у посљедњи ступац дневника уруџбина (чл. 21), према мјесту гдје је тај ступац у дневнику заведен, тако, да дође на исту бразду, на којој је и редни број тога списа забиљежен. Сва се ова радња врши уједно са завођењем списа у дневник уруџбина. Чл. 31 На више је у чл. 19.била ријеч о означавању списа дневничким редним бројем, а у чл. 29 и 30 о сличну обиљежавању архивном ознаком. Осим те двије ознаке, на сваки ће се спис појединих руковети метати још један особити број, и то опет на првој страни списа, али на доњем десном му крају. Бројеви ће почињати са 1, па даље док трају поједини комади у одређеној руковети, и то без разлике и главни списи и прилошци. Ти се бројеви мећу у колико је могуће по реду времена, тј. онако како су поједини списи постајали. Настојаће се при томе, да они прилошци, који су уједно предани били, дођу сви један до другога, шта више, да се и улажу у њихов главни спис. Пошто је то на самим списима свршено, тада се записују на навлаци са унутарње стране листа на лијево, сви бројеви таквих списа, као комади: 1, 2, 3,4,5 итд. Ако се међу списима, таким бројевима

186 186 Aрхивски записи обиљеженим, налази каква замашнија за поједине имаонике исправа, којом се неко право оснива или доказује (као куповица, задужница, уговор о најму, намирница, итд) описаће се свака на истоме мјесту на навлаци, и то одмах послије наведених бројева. Опис сваке исправе почиње с новог ретка, а означује у кратко: од кога је, кому, кад и зашто издата (на пр: број 4. Задужница 12 априла 1890 год. Којом Н.Н. признаје да је дужан Н.О. 150 фиорина ). Цијело биљежење, и на списима и на навлаци које се у овоме чланку наређује, врши онај писар или секретар, коме је повјерена сахрана списа. Чл. 32 Одмах пошто се започне какав судски посао, полаже се већ најпрви спис у особиту навлаку, чим се и оснива засебна руковет. Послије тога, трајала парница и дуже времена, сви ће се списи, који буду позније долазили, а тичу се тога истога посла, слагати уз тај први, и то по реду времена, те ће тако с њиме састављати једну архивну јединицу. Така јединица, тј. руковет, у својој цјелини припада оној години којој и први њен спис, те само та година и улази у архивну ознаку. Списи се у руковетима неће никако превијати, него ће се слагати један на други у свој својој величини. Чл. 33 Из неколицине таких руковети састављаће се свежњи прилична обима. Руковети, које улазе у свежањ, слагаће се по реду времена; поједини ће се, пак, цијели свежњи метати између два тврда картуна, а везиваће се кожним пасцем на прегљицу. Свежњи се остављају дупке на полице један до другога, и то опет по реду времена у границама сваког одсјека, а одсјеци ће заузимати мјеста по реду римских бројева, којима су означени. На предњем картуну појединих свежања обраћену ка гледаоцу, на прилијепљенм на њему бијелом листу, написаће се: а) знак архивног одсјека; б) година, а уза њу в) број прве и посљедње руковети, која је у свежњу, дакле од прилике: IV

187 Двије министарске наредбе др Вактазара Богишића, министра правде Чл. 34 Само старешина и чланови суда имају сами собом право загледати у архвне списе; други чиновници тек дозволом судског старешине. Његова је дозвола тим више потребна за неслужбени свијет. Свима онима који имају право загледати у архивне списе, може се допустити да изнесу из сахране оне који им требају, али су за то дужни остављати пријамницу за сваки поједини спис или руковет. Та ће се пријамница сваки пут уложити управ на оно мјесто, одакле је спис дигнут, и ту ће остајати све док не буде на своје мјесто повраћено оно што је позајмљено. Чл. 35 Није никоме допуштено са собом или иначе износити какве архивне списе изван суда, нити их куда пошиљати без нарочите дозволе старешине суда. И у овоме се случају пријамница уз писмену дозволу поставља на оно мјесто одакле је спис извађен, те ту остаје док год овај повраћен не буде. У архиви ће се држати засебна књижица у коју ће се тачно записивати сви позајмљени архивни списи. Пошто прођу два мјесеца од како је какав спис позајмљен, а још неповраћен, чиновник ће, коме је повјерен архивни посао, опоменути позајмиоца да га поврати. Тај ће исти чиновник, при крају сваке године, шиљати Министру Правде (или оному ко га заступао буде) списак свијех лица, која још нијесу позајмљене им спискове повратили, додавши томе дан, ког је спис позајмљен био, радшта, кажу није још повраћен, као и потпуну ознаку истога. Чл. 36 Кога се год с које драго стране тиче какав спис или исправа која се у судској сахрани, чува тај може траити да му се покаже, па је може и читати. Може такође, плативши усјечену таксу, захтјевати да му се од ње даде обавјерен препис. Да не буде какве злоупотребе при гледању архивних списа и снимања с њих преписа, треба се у томе владати према правилу чл. 221 Оп. Им. Законика.

188 188 Aрхивски записи Чл. 37 Чувар ће сахране списа у Великом Суду држати особити регистар свију руковети списа, који се налазе у повјереној му сахрани. Таква че регистра бити два: један за имовинске и породичне, а други за кривичне послове. Оба ће бити удешени према обрасцу који је приложен на крају ове уредбе. Чл. 38 Пошто се покаже потреба, направиће се такође азбучни именик, т.ј. исказ или кључ свију архивних списа по именима странака, а ако је могуће и по предметима. Чл. 39 Исто ће се тако састављати особити регистри за све оне врсте архивних списа, који по својој природи чешће на руку долазе, како се нађе да је потребан или користан неке врсте регистар. III О т п р е м а Чл. 40 Отпрема, тј. онај дио судске писарнице или приставне службе, коме је задаћа приправљање и отпремање списа, остаће и на даље у досадашњем положају. Постављају се, према потреби, тек неке нове одредбе, које се налажу у четири слиједећа чланка. Чл. 41 Од сваког списа, који се од суда шаље на изван, а у суду је грађен, задржаваће се првобитни састав или нацрт његов, са свијем поправкама, или пак тачан му препис. Тај се препис или нацрт улаже у архивну руковет посла ког се тиче, те се обиљежује према ономе што наређују чланци 30 и 31

189 Двије министарске наредбе др Вактазара Богишића, министра правде Чл. 42 При отпремању оних решења која се оснивају на већ отприје заведеним списима у дневник уруџбина, записиваће се на самоме решењу број оне уруџбине, која је као основ томе решењу (на пр. бр ип. ) IV.1894, 367. Чл. 43 Неће се унаприједа држати ни у самоме Великоме суду особита књига за отпреме. У мјесто тога биљежиће се у ступац г) дневника уруџбина дан решења, а у ступац д) дан отпреме сваког списа, и то управ на оној истој бразди или ретку на коме је забиљежен и редни број тога истога списа. Овај ће упис вршити својеручно онај исти писар или секретар, коме је повјерено уређивање самога дневника уруџбина. Чл. 44 Како се до сада није догађало, да би се отпремани из судова списи губили, досадашњи ће се начин пошиљања списа задржати и на даље. Слободно је, ипак, свакоме суду уредити особите књижице или листове, у који ће се потписивати онај, који се примио да преда намијењенику неки спис, а и овај последњи сам, пошто му спис до рука дође. Б.ОДИО УПРАВЕ (АДМИНИСТРАЦИЈЕ) У ОКРУЖНИМ КАПЕТАНСТВИМА Чл. 45 И за послове јавне управе који падају под надлежност Окружних Капетанстава, уређиваће се особити дневник уруџбина. При завађању списа у овај дневник, у који падају и све наредбе са трајним правилима разних грана јавне управе (чл. 11) треба се владати по ономе, или по подобју онога, што је казано у пододјелу I. одјела А ове уредбе, у колико је што примјењиво на послове одјела управе.

190 190 Aрхивски записи Чл. 46 За држање архиве и отпреме у управном одијелу вриједе правила II- ог и III-ег пододјела истога одјела А ове уредбе, или њихово подобје, у колико се могу приминјети појединим радовима око чувања и отпремања списа управне гране. Чл. 47 Списи овога одјела чуване у архиви, неће се за сада дијелити на одсјеке, попут оних што су одређени за судску грану у чл. 27 ове уредбе. Изузетак ће бити само за наредбе с трајним правилима свијех грана управе тим, што ће се све оне одвојити из масе осталијех списа. Према томе, у одјелу Управе у Окруженим капетанствима: А) ће бити архивна ознака за речене наредбе, а Б) за сву осталу масу архивних списа. Сви ће се архивни списи одјела управе у Окружним Капетанствима слагати по реду времена у истоме мјесту гдје су и судски архивни списи, али осебито тако, да се из списа одјела управе образује посве самостална група. В. УПРАВНО НОВЧАНИ ОДИО У ВЕЛИКОМ СУДУ Чл. 48 Све наредбе с трајним правилима које долазе у Велики Суд од различних Министарстава, осим оних које су чисто судског значаја (чл. 27), треба сабирати у посве особите картуне, слагајући их по реду времена. Прије свега ће се ипак сабрати и све досадашње наредбе ове врсте, које су још у снази те ће се истим редом сложити у особите картуне. Сви ће ови картуни сачињавати засебну групу у Великосудској архиви. Чл. 49 О наредбама од којих поједина министарства шаљу по један примјерак у Велики Суд (чл. 48) држаће се засебна књига, у коју ће се свака заводити онако, како која долазила буде. Претходиће им потпуни

191 Двије министарске наредбе др Вактазара Богишића, министра правде временоредни списак досадашњих наредаба, који ће се саставити још прије краја текуће године. Чл. 50. Књиге, рачуни, дописи: а) о платама чиновника Великог Суда; б) о трошковима за тамничаре; в) о истим за ванбрачну дјецу и г) о издатцима за различне потребе држаће се, до нове наредбе, по досадашњим правилима. ЗАВРШНЕ ОПШТЕ ОДРЕДБЕ Чл. 51 За све нетачности, неисправности, пропуштања итд. које би писар као уређивалац дневника, као чувар сахране или као отправљач, проузроковао вршећи своју службу, па то било немаром или нахвалице, он ће сам вишој власти одговарати; а одговараће и за штете, које би отуда потекле појединијем имаоницима. Ако у томе буде кривице и другијех чиновника (па и самога старешине суда), зато што нијесу ову службу надгледали како је требало, што су сами губили позајмљене им из архива списе итд. и они ће одговарати, сваки према својој кривици. Чл. 52 Кад се год у списима власти, о којима је ријеч у овој уредби, наводи какав број дневника уруџбина или какав спис таким бројевима означени, треба ће уз или под број који се наводи додати још и знак одјела коме тај дневник припада; ипак само онда, кад би без тога могло бити омете. Знакови ће бити ови: за одио имовно породични (грађ.) знак и п ; за одио кривични знак к и за управни знак у. Чл. 53 Ова уредба, са свим правилима која су у њој, постављена 12-тог новембра Године која је у снази од 1 јануара 1895 године и која се

192 192 Aрхивски записи овим преиздаје са измјенама и уметцима, стаје у свом садашњем облику и обиму на снагу 1. Јануара С одобрењем Његовог Височанства Књаза и Господара Николе I Цетиње, 11. Децембра 1896.године. Министар Правде В. Богишић.

193 Двије министарске наредбе др Вактазара Богишића, министра правде Колика је била неопходност доношења нове Министарске наредбе о уређивању приставне службе у Великом суду и окружним капетанствима у Црној Гори од 11 децембра године, да се видјети из Министарске наредбе, од 9. октобра из године, којом се установљавају неправилности које се опазише у Приставној служби и о замашају ове уредбе. Наиме, године прво је уведена Уредба о приставној служби, која је касније допуњена Министарском наредбом од 12. новембра годне. Та уредба имала је пуно успјеха и запосленима у судовима је много користила. Међутим, касније је установљено да је код њене примјене било доста немара, а тиме и непримјењивања њених одредби. Министар правде у Црној Гори, Валтазар Богишић је увидио те неправилности, па је прије донијете Министарске наредбе којом се уређује приставна служба у Великом суду и окружним Капетанствима, од 11. децембра, у октобру мјесецу исте године донио и Наредбу о неправилностима које се опазише у Приставној служби и о замашају ове уредбе. Оне су се, прије свега, односиле на неблаговремено завођење уруџбина у дневник, да се подјела списа не врши онако како је прописано у два или више неједнаких архивних бројева или се налазе мимо једне руковети, уводили су се дневници за којима није било потребе, да се списи који се тичу једног предмета заводе, не води се евиденција нити постоје признаница да је неко узео неки акт или цијели предмет, дан рјешења или дан отпреме често се не биљеже, издају незаведена пуномоћја, да дневници нијесу увијек нумерисани па ни повезани према пропису. Можемо констатовати да су се слични случајеви дешавали до скора, а није немогуће да се такви пропусти праве и дан данас. Наредба за непоштовање одредби Наредбе како за непослужнике тако и за старешине суда прописује одговорност и позив на строги одговор, а у тежим случајевима, шта више, одговарати као противник судског реда, управо пред Његовим Височанством Господаром. У савременим условима ова наредба би прије личила на упутство, него како јој је дат наслов. Да би се видјело какве и које су се неправилности у раду судова у поступању са предметима дешавале у том периоду, пожељно је у цјелини пренијети текст Наредбе која гласи:

194 194 Aрхивски записи Министарска наредба од 9. октобра године о неправилностима које се опазише у приставној служби и о замашају ове уредбе С одобрењем Његова Височанства Књаза и Господара, Ми нистарство Правде је 14. Децембра Године издало Уредбу приставне службе, која је 1. Јануара Била уведена, тек као покушај, само у Велики Суд Пошто је тај покушај имао прилична успијеха, уредба приставне службе би према приликама попуњена, и Министарском наредбом од 12. новембра године под бројем 39-тим коначно уведена у све вишечлане судове, тј. покрај Великог Суда, у све Окружне Судове, те је стала на снагу с 1. Јануарем године. Ево, дакле, до који мјесец биће пуне три године да је ова Уредба уведена у Велики Суд, а већ је прошло двадесет мјесеца одкако је коначно ступила у живот у свијем ондашњим вишечланим судовима. Како су корист и олакшице које та уредба доноси судству очевидне; како је уредба сама по себи, колико је могуће било, упроштена; како су сви чиновници, који ће њоме да рукују, били у своје вријеме нарочито позвати на Цетиње, и ту им објашњен био цијели посао у свијем подробностима- виша се Власт имала права надати да ће та уредба и у окружним судовима ударити посве правилним путем. У томе се она, жалибоже, големо преварила. Прегледање те уредбе које се ту недавно вршило, показа доста велик степен немара у руковању тим послом. Од прегледаних Окружних Судова тек један једини представља и то донекле, похвалан изузетак У колико су до сада могле опажене бити, ниже ће се побројити главније заблуде, грешке и недостаци, у држању приставне службе. Прије свега, ипак требаће да се каже неколико ријечи о нечем другом, о чем, већина чиновника па и старешина Окружних Судова, није рек би ни помишљала, а то су: замашај ове Уредбе, њени циљеви, њена потреба и неопходност и колико уређеним судовима.

195 Двије министарске наредбе др Вактазара Богишића, министра правде Изванредни замашај приставне службе, па и у ономе у коме ју је за сада могуће било увести у наше вишечлане судове, може се у главноме увидјети из овога што слиједи: а) Приставна служба уводи ред основан на природи и циљевима писменијех елемената судскога рада. Она показује што је ушло у суд и што је отуда изашло а од масе списа што у сахрани (архиви) остају показује мјесто гдје се који находи. Свак се сјећа колико је отприје стајало труда и времена, често залудног, само искање аката у судским архивама. б) Ова уредба даје сигурност свијем исправама, које су у суђењу потребне, па биле оне писане у суду или су од изван у суд унесене. Пређашњег безодговорног губљења списа не може више бити. в) Дневник уруџбина не само што показује кад су поједини послови и списи долазили у суд, и који ће, у главноме, редом суђени бити;- дневник је управ, ако је у живој вези са другим странама добро уређене и правилно вођене приставне службе,- тврдо јемство за свакога, за јака и нејака, да његова тражба, жалба итд. Једном у њ заведена, неможе никако бити устрањена ни забашурена, него да мора имати свој законити судски ход и решење. г) Наша уредба даје и ту сигурност што тачно одређује дан ког су се примијенила нека права, или јемчи да у њима неће бити самовољне премјене (на прим. предајом молбе у суд, тј. њеним записом у дневник, одређује се прекид застаре или одржаја, утврђује се количина нечије тражбе, преко које се нико не осуђује итд.). д) Само дијељење писменог судског материјала на неке одсјеке у приставној служби уводи у судски живот нове појмове, који ни сами собом нијесу бескорисни, а који ће у даљем развитку нашег судства одиста бити од велике помоћи и користи. е) Приставна је служба, што се већ често помињало, и као нека претходна вјежбаоница за друге сложеније судске уредбе које треба да се постепено уведу у наше судове као на примјер Уредба заставе. И доиста, ко би могао о увађању сложенијех уредаба и мислити, као што је управ заставна, гдје све од тачности зависи, кад се доста проста уредба приставне службе не би могла правилно вршити?

196 196 Aрхивски записи ж) Овом се уредбом, што је понајглавније, меће први тврд темељ свакој правилној контроли и надзору коју Виша власт мора да има, у најпотпунијој мјери, над сваким судским радом. Ако у свакој грани државних послова не може бити без озбиљне и свестране контроле и надзора, како би без тога могло бити у судском раду, од кога зависи лична безбједност људи, њихове части, њихова имања? Него, о замашају и вриједности наше уредбе и овога је што наведосмо доста да би се свак увјерио, да се приставна служба главни темељ свакога реда и сигурности у судовима, све то већег поуздања у правилност судскога рада, сваке друге судске уредбе као и готово сваког даљег усавршавања појединих страна судскога поступка. Пређимо сада да побројимо главније до сада опажене грешке и недостатке у вођењу приставне службе у судовима у које је уведено. 1. Прије се свега наметнула опажању та велика неправилност: да се често уруџбине не заводе одма пошто се приме, као што то изречно наређује чл. 19 уредбе приставне службе 2. Али и кад се заводе на вријеме, често бива да се подјела списа не врши како треба, па ни у најкрупнијим цртама. И доиста веома се често заводи у судски дневник, што би требало завести у дневник управни, и обратно. Међу тим, није баш тако тешко разабрати, што пада у један, што ли у други дневник. 3. Него и осим ове двије велике гране, судске и управне, бивало је збрке и у мањим одсјецима на примјер у оним који се набрајају у чл. 27-ом наше уредбе. Тако, списи који падају у I-ви, II-ги, III-ћи и VII-ми одсјек, означавали су се често као да припадају IV-ом ; што пада у III-ћи и IV-ти биљежило се кад- кад знаком V-ог одсјека! 4. Често опис списа у дневнику није такав, како би представио довољан појам о садржају његову: у некима је много излишног, а мало стварног; други су, пак, описи тако кратки, да је ово последње још крњије. 5. Списи, који се тичу једног јединога посла, завођени су под два неједнака архивна броја, и ако под један одсјек.

197 Двије министарске наредбе др Вактазара Богишића, министра правде Долазило се и до те чудновате заблуде, да су се стварале цијеле нове врсте дневника о којима у уредби приставне службе ни помена нема. Тако је у неким судовима нађен засебни управно- кривични дневник. Међу тим, пошто уредба, и за улазне и за излазне списе, не одређуеј него један једини дневник, очевидна је тежња више Власти да стегне сваку излишну писарију па и дневнике да сведе до најмањег броја. 7. Опажено је и то, да списи који припадају некоме послу, те би требало да се нађу свиколици у руковети тога посла неких од њих никако нема на своме мјесту, и ако је све на вид правилно бројевима означено. Да неких списа недостаје, види се из текста других списа, на пр. из пресуда које се позивљу на неке акте (као испите), а о њима нема трага ни помена, ни у руковети ни на њеној навлаци. 8. При позајмљивању аката из архива догађају се често таке неправилности које се управо могу назвати злоупотребама. Било је, наиме, опажено да се акти узимљу из архива а да се никако не остављају на њихово мјесто признанице, као што је прописано (чл. 34 и чл. 35. Уредбе) И саме књижице, у које се биљеже позајмљени из архива списи, не воде се често правилно. 9. Наредбом 2. Јануара Утврђено је да при крају сваког полугодја, дакле у јулу и децембру сваке године чиновник коме је повјерена управа архива поднесе вишој власти (Министарству Правде, Великом Суду) извјештај са потпуним списком лица, у којих се у тај пар и од када находе на зајму акти, и то с њиховом потпуном ознаком. Готово ниједан суд није ову наредбу досада извршио. Ово су главније од онијех неправилности, које пошто су крупније, саме се, и без дубљег проницања у посао оку намећу. Али има неправилности, које би се на први поглед узеле за доста ситне и веома мање замашите од претходних. Ипак, кад се погледа на мјесто, које у уредби заузимљу правила, којих се недостаци и погрешке тичу, кад се узме у рачун и број њихов излази, да им потреба исправљања није нимало мања од већ на више побројених. Тога се ради и оне, у колико су до сада опажене, овдје износе.

198 198 Aрхивски записи 10. Многи нацрти или преписи оних списа, који су у суду грађени, те се у архиву полажу, па и прилошци списа, који с двора долазе, нијесу свагда обиљежавани према правилу 3- тог члана наше уредбе. 11. Правило 31-ог, чланка исте уредбе тј. означавање бројем појединих комада на доњем десном крају, често се није никако испуњавало. 12. Дан решења и дан отпреме нијесу се вазда биљежили у дневник (чл. 43) 13. Неки списи на пр. пуномоћја или повјере, изилазили су из суда без броја што не смије да буде. 14. У дневницима уруџбина нијесу се вазда у своје вријеме испуњавали посљедња три ступца г), д),и е) (чл. 21). 15. Често се радило против правог смисла 7-ог чланка уредбе, тј. биљежио се број дневника онога списа, који је изазвао неки одговор у ступац е) према дневничком броју самога одговора, међу тим то је требало управо обратно радити. 16. О неким парницама, које се поновно започињу на основу позније наћених доказа итд. није свагда метана у дневник претписана опаска понова парнице број...од.године. Напротив, ова се опаска не ријетко чинила о продужењу појединих парница, што није никако понова (чл. 8 и 21). 17. Они дани, у које није ништа допадало у суд за дневник, често нијесу никако биљежени, а то је нарочито претписано да се за сваки дан ради. (чл. 23.) 18. Оно, што је погрешно написано, често се брисало тако, да се прочитати не мое, а ово последње чл. 24. изречно забрањује. 19. Бивало је да је посебни спис, који се тиче једног истог посла, са његовим прилошцима, метан у посебну навлаку, те тако списи једног посла имају неколико навлака, које једна у другу улазе, док чл. 28. и 32. претписују једну једину навлаку за све списе, ма како они многобројни били, ако припадају једноме те истоме послу. 20. Опажено је такође било, да дневници нијесу свагда нумерисани, па ни повезани према пропису, а кад- кад да су подобро и испрљани.

199 Двије министарске наредбе др Вактазара Богишића, министра правде Доста је било изнјети на видјело оба низа до сада опажених неправилности, да би се само собом показало, како оне свеколике, без изузетка, треба да чим прије ишчезну, ако ће приставна служба да постигне циљеве за које је урађена била. А како су ти циљеви веома замашити, они се морају постићи. И виша власт неће жалити никакве жртве, и употребиће свако средство, које нађе да је потребно, за скорије и потпуније постизање више поменутих циљева. Према томе, најоштрије се наређује свијем старешинама вишечланих судова и осталим чиновницима, којих се ствар тиче, да настоје како унапријед неће бити ни горе набројених, ни другијех неправилности у вршењу овога замашнога посла, него, напротив, како ће се у свему и по свему поступати у најпотунијем сагласју с правилима постојеће уредбе приставне службе. За сваки ће противни поступак или пропуштење у овоме погледу уза непослушника и сам старешина суда бити влашћу позват на строги одговор; у тежим ће случајевима, шта више, одговарати као противник судског реда, управо пред Његовим Височанством Господаром. Пошто су се готово сви примјерци наше Уредбе приставне службе већ разишли, скорим ће се, по свој прилици, појавити њено друго издање, с којекаквим попунама и измјенама. Међутим, док се год то ново надање не појави, разумије се, ред се владати по садашњим прописима исте Уредбе издане 12. Новембра Под бр. 39 и њених познијих додатака. С одобрењем Његова Височанства Књаза Николе I Цетиње, 9. октобар год Министар Правде др. В. Богишић. * * * Из пренијетих прописа да се видјети да је судско-архивско законодавство у судовима крајем XIX вијека у Црној Гори било уређено и дакако примјењивано, а за случај да се прописи не поштују и не примењују биле

200 200 Aрхивски записи су предвиђене санкције. Ова два подзаконска прописа и то: Министарска наредба, којом се уређује приставна служба у Великом Суду и Окружним Капетанствима, с краја XIX вијека (11 декембра 1896 године) и Судски пословник почетком XXI вијека (који је донијело Министарство правде Црне Горе Службени лист Црне Горе број 26/11 од , 44/12 од чији је oснов за доношење Закон о судовима Службени лист РЦГ број 5/02 и 49/04 и Службени лист ЦГ број 22/08), имали су исти циљ, да према прописаном нормативизму поступају са судским списима, прате кретање свих списа-предмета, врше евидентирања, благовремено их одлажу у сигуроносним депоима и тиме чувају архивску грађу све до њене предаје архивима.

201 Манифестација Недјеља архива април UDK :06.07(497.16) Mirjana KAPISODA MANIFESTACIJA NEDJELJA ARHIVA APRIL Realizovani program - U Crnoj Gori je manifestacija, pod nazivom Nedjelja arhiva, prvi put zvanično održana godine u periodu od 16. do 30. septembra. U to vrijeme ona je imala veoma značajnu ulogu i doprinijela ostvarivanju pozitivnih ciljeva na afirmaciji arhiva i arhivske službe u Crnoj Gori. Inicijator i organizator manifestacije je bilo Društvo arhivskih radnika Crne Gore 1. Sljedeće manifestacije, koje su postale skoro tradicionalne, realizovane su tokom 1957, i godine. Početkom aprila godine, od strane Državnog arhiva Crne Gore, donešena je odluka da se obnovi manifestacija Nedjelja arhiva, sa ciljem popularisanja arhiva i arhivske struke i skrenutanja pažnje javnosti na ovu značajnu društvenu djelatnost. Odlučeno je da se manifestacija odvija pod geslom Čuvajmo arhive, kako bi se obnovila sjećanja na aktivnosti crnogorskih arhivista i naglasio kontinuitet manifestacije, koji je od godine bio prekinut. 1 Srđan Pejović, Pedeset godina od osnivanja Društva arhivskih radnika, Arhivski zapisi br. 1-2, XI/2004, Cetinje, str

202 202 Aрхивски записи Plakat ovogodišnje manifestacije Ambijent iz Galerije u Nikšiću U skladu sa mogućnostima i utvrđenim programom, Nedjelja arhiva je održana od aprila godine. Cjelokupnu manifestaciju je pratio odgovarajući propagandni, odnosno reklamni materijal. Odštampani su flajeri, plakati, notesi, hemijske olovke, upaljači na kojima se vidio slogan Čuvajmo arhive, a koji je istican i na vidnim mjestima u gradu. Reklamni materijal je dijeljen posjetiocima ili dostavljan građanima putem poštanske službe. U većini gradova Crne Gore, predstavnici arhivskih odsjeka gostovali su u državnim i lokalnim medijima, bilo elektronskim ili štampanim. Državna i lokalna televizija je propratila najavu manifestacije sa određenim aktivnostima. Tokom trajanja Nedjelje arhiva, u emisijama kulture, tematski je obrađen i u glavnim crtama predstavljen realizovani program po arhivskim odsjecima u gradovima Crne Gore. Kao i prethodnih godina, i ove godine cilj je bio popularisanje crnogorske arhivske službe i struke i podizanje svijesti o potrebi cjelovite zaštite arhivalija kao opšteg dobra od istorijskog, kulturnog, dokumentarnog značaja. Samim tim, realizovan je veliki broj programa, u kojima su uzele učešća sve unutrašnje organizacione jedinice Arhiva, a koje se nalaze u svim gradovima Crne Gore. Svi arhivski odsjeci su bili prožeti novim i neuobičajenim aktivnostima. Osmišljeni su različiti programi, tako da su

203 Манифестација Недјеља архива април osim propagandnog materijala, usaglašeni vidovi javnih nastupa i predstavljanja na svim nivoima organizacije Državnog arhiva. Poseban akcenat je stavljen na otvaranje tematskih izložbi, ali i samih arhiva za posjete učenika i studenata. Za njih su posebno bila pripremljena odgovarajuća predavanja o istorijatu arhiva i njegovoj djelatnosti. To je bila prilika upoznavanja sa specifičnim stručnim poslovima koje obavljaju arhivisti kako bi se obezbijedila i sačuvala arhivska građa budućim generacijama i bila dostupna za korišćenje. Ono što posebno želimo da istaknemo da su u okviru ovogodišnje manifestacije predstavljene javnosti četiri izložbe i dvije promocije izdanja Državnog arhiva koje, pored ostalih realizovanih aktivnosti, zauzimaju veoma značajno mjesto. Prezentacija izložbi U prostorijama Arhivskog odsjeka Budva je 22. aprila postavljena za javnost mini izložba pod nazivom Budvanska rivijera na fotografijama Turističkog saveza Budva. Izložbu su pripremili arhivisti Julija Bajković i Zorica Kažanegra. U Pljevljima je 23. aprila otvorena izložba Crna Gora u I Balkanskom ratu 1912/1913, koju je autor Srđan Pejović pripremio povodom obilježavanja stogodišnjice učešća Crne Gore u balkanskim ratovima. Izložba sa preko 240 dokumenata i fotografija je predstavljena u prostorijama Doma vojske sa početkom u 19 h. O izložbi su govorili direktor Državnog arhiva Stevan Radunović, predsjednik opštine dr Miloje Pupović, predsjednik Skupštine grada Božidar Bajić i Vukomir Brajović, rukovodilac Odsjeka. Autor izložbe je u katalogu, između ostalog, naveo: Politika velikih sila prema balkanskim narodima koja je, od slučaja do slučaja, podsticala njihove sukobe i podgrijavala aspiracije ili obeshrabrivala nastojanja, stvarala je klimu uzajamnog nepovjerenja i netrpeljivosti, a suštinski je bila usmjerena na održavanje status quo-a na Balkanu.

204 204 Aрхивски записи Katalog izložbe Jedan od panoa sa dokumentima i fotografijama Istoga dana u Ulcinju je, na zahtjev građanstva, ponovo prezentovana izložba pod nazivom Stari zanati u Ulcinju kroz arhivska dokumenta AO Ulcinj u Centru za kulturu u 12 časova. Izložba je dopunjena i obogaćena novim dokumentima i fotografijama od strane zainteresovanih pojedinca koji su, u saradnji sa Arhivskim odsjekom Ulcinj, doprinijeli pravom uživanju građana. O izložbi, u prepunoj galeriji, govorili su Mirjana Kapisoda, pomoćnica direktora Državnog arhiva, dr Nail Draga, direktor Centra za kulturu, i Ljiljana Bulatović, autorka izložbe. Otvaranju izložbe su prisustvovali brojni predstavnici lokalne samouprave, medija, učenici osnovnih i srednjih škola. Izložba je i narednih dana bila veoma posjećena od strane građana, kao i učenika koji nastavu prate na crnogorskom i albanskom jeziku. Zadruga obućara-ulcinj

205 Манифестација Недјеља архива април Berba soli-solana Ulcinj Sa otvaranje izložbe u Ulcinju. S lijeva na desno: dr Nail Draga, Ljiljana Bulatović, Mirjana Kapisoda i Adem Mehmeti Izložba Narodno pozorište u Nikšiću otvorena je 25. aprila u galeriji Nikola I sa početkom u 19 časova. Izložbu, koju čine dokumenta i fotografije iz fondova Arhivskog odsjeka Nikšić, pripremila je

206 206 Aрхивски записи autorka Violeta Krivokapić sa saradnicima. U prepunoj galeriji, o izložbi su govorili: direktor Državnog arhiva Stevan Radunović, direktor JU pozorišta Nikšić Zoran Bulajić, direktor Centra za kulturu Nikšić Peko Nikčević i autorka izložbe Violeta Krivokapić. Katalog,,Narodno pozorište Posjetioci izložbe u Galeriji Nikola I u Nikšiću

207 Манифестација Недјеља архива април Sa otvaranja izložbe u Nikšiću. S desna na lijevo: Stevan Radunović, Peko Nikčević, Zoran Bulajić i Violeta Krivokapić U Kolašinu je 26. aprila održana prezentacija izložbe pod nazivom Naseljavanje Crnogoraca u Ukrajini u XVIII vijeku, autora Srđana Pejovića. Izložba je postavljena u prostorijama JU Centar za kulturu Kolašin u 19 h. O izložbi su govorili direktor Državnog arhiva Stevan Radunović, ambasadorka Ukrajine u Crnoj Gori Oksana Sljusarenko i Vesna Perović rukovodilac Arhivskog odsjeka Kolašin. U duhu unapređenja svestrane saradnje (potpisani sporazum) između Državnog arhiva Crne Gore i Državne arhivske službe Ukrajine, napravljen je konkretan korak, uz podršku Ambasade Ukrajine u Crnoj Gori, koji je rezultirao realizacijom ove značajne izložbe dokumenata na temu naseljavanja Crnogoraca na prostorima današnje Ukrajine. Vrijedi napomenuti da je ovo prva izložba dokumenata koju realizuju arhivske ustanove iz Crne Gore i Ukrajine, pa i u tom kontekstu ona predstavlja značajan događaj.

208 208 Aрхивски записи Sa otvaranja izložbe u Kolašinu. S lijeva na desno: Stevan Radunović, ambasadorka Ukrajine u CG i Vesna Perović

209 Манифестација Недјеља архива април Zainteresovani građani - posjetioci izložbe Promocija publikacija Državnog arhiva Na Cetinju je 22. aprila održana promocija edicije Pasoške knjige u Knjaževini Crnoj Gori ( ), knjiga II. Promocija je održana u Nacionalnoj biblioteci Đurđe Crnojević sa početkom u 19 h. Na promociji, uz prisustvo zainteresovanih građana, govorili su direktor Državnog arhiva Stevan Radunović, prof. dr Božidar Šekularac i priređivač Srđan Pejović. Knjiga II iz edicije Poimenični protokoli izdatih pasoša u Knjaževini Crnoj Gori ( )

210 210 Aрхивски записи U Podgorici je, u srijedu 24. aprila, održana promocija knjige Kult Sovjetskog Saveza i Staljina u Crnoj Gori Promocija je propraćena od strane medija i velikog broja zainteresovanih građana. O knjizi su prigodnim riječima govorili direktor Državnog arhiva Stevan Radunović, prof. dr Živko Andrijašević, dr Zvezdan Folić i autorka mr Jadranka Selhanović. Promocija se održala u JU Narodna biblioteka Radosav Ljumović sa početkom u 19 h. Sa promocije knjige Kult Sovjetskog Saveza i Staljina u Crnoj Gori S lijeva na desno: Stevan Radunović, Jadranka Selhanović, Zvezdan Folić i Živko Andrijašević

211 Манифестација Недјеља архива април U čitaonici Državnog arhiva Srđan Pejović je održao tematski čas učenicima osnovne škole Njegoš Vukomir Brajović (lijevo) sa predsjednikom Opštine Pljevlja i saradnicima u razgledanju depoa

212 212 Aрхивски записи Na osnovu konsultacija i dostavljenih predloga, od strane službenika svih odsjeka Državnog arhiva, sačinjen je i utvrđen konačan Program održavanja manifestacije Neđelja arhiva. Program je u cjelosti sproveden i realizovan na čitavoj teritoriji Crne Gore i na ovom mjestu ga prezentujemo prema datumu održavanja. Broj: Cetinje, godine CRNA GORA VLADA CRNE GORE DRŽAVNI ARHIV NEĐELJA ARHIVA P R O G R A M april Cetinje PONEĐELJAK Izrada propagandnog materijala i ukrašavanje zgrade. - Promocija edicije Pasoške knjige u Knjaževini Crnoj Gori (knjiga II) održaće se ucentralnoj biblioteci Đurđe Crnojević u 19 h. Na promociji će govoriti prof. dr Božidar Šekularac, direktor Državnog arhiva Stevan Radunović i priređivač Srđan Pejović.

213 Манифестација Недјеља архива април Andrijevica - Distribucija propagandnog materijala pravnim i fizičkim licima (kataloga, brošura, lijepljenja plakata i dr.). Bar - Distribucija propagandnog materijala po institucijama i školama. - Najava aktivnosti u okviru manifestacije Neđelja arhiva na lokalnom Radio Baru. Berane - Posjeta učenika JU Gimnazija 30. Septembar Rožaje. Bijelo Polje - Distribucija propagandnog materijala. Budva - Na lokalnom radiju i TV Budva oglašavanje prigodnog teksta povodom manifestacije. - Prezentacija mini izložbe Budvanska rivijera na fotografijama Turističkog saveza Budva. Danilovgrad - Sazivanje konferencije za štampu na lokalnom nivou. - Gostovanje rukovodioca Odsjeka na Radio Crne Gore i Radio Danilovgrad.

214 214 Aрхивски записи Podgorica - Posjeta predstavnika i učenika Osnovne škole Radojica Perović Odsjeku. Prilikom posjete upoznaće se sa istorijatom Arhiva. Herceg Novi - Distribucija propagandnog materijala Kolašin - Distribucija propagandnog materijala u gradu. - Obilazak i dostava pozivnica predstavnicima registratura. - Zakazivanje termina sredstvima javnog informisanja za predstavljanje manifestacije. Kotor - Distribucija propagandnog materijala. - Isticanje plakata Neđelja arhiva na određenim mjestima u gradu, kao i na oglasnim tablama obrazovnih institucija. Nikšić - Gostovanje rukovodioca Odsjeka Violete Krivokapić na TV Nikšić- Jutarnji program u 8h. - Distribucija propagandnog materijala. Pljevlja - Najava manifestacije preko lokalnih medija, radija, televizije i novina.

215 Манифестација Недјеља архива април Ulcinj - Distribucija propagandnog materijala po institucijama i školama. - Posjeta Odsjeku Ulcinj učenika Srednje mješovite škole Bratstvojedinstvo. Andrijevica UTORAK Podjela propagandnog materijala pravnim i fizičkim licima (kataloga, brošura, lijepljenja plakata i dr.) Bar - Posjeta arhivu rukovodioca Građanskog biroa Bar. Podgorica - Kontakt sa predstavnicima dnevnog lista i prezentovanje svih relevantnih podataka o radu Odsjeka. Kolašin - Gostovanje predstavnika javnog informisanja. Posjeta Odsjeku od strane predstavnika lokalne uprave. Kotor - Posjeta rukovodioca Odsjeka lokalnim radio stanicama Radio Kotor i Radio Tivat. Berane - Posjeta učenika JU Gimnazije Panto Mališić Odsjeku Berane.

216 216 Aрхивски записи Bijelo Polje - Gostovanje rukovodioca odsjeka na lokalnoj TV SAN i poziv predstavnicima televizije SAN i dnevnih novina Dan i Vijesti da budu gosti Arhivskog odsjeka Bijelo Polje. Danilovgrad - Posjeta predstavnika registratura iz opštine Danilovgrad (prosvjete, pravosuđa, zdravstva i privrede). Herceg Novi - Posjeta šefa depoa Opštine Herceg-Novi Arhivskom odsjeku. Nikšić - Predavanje o arhivu i arhivskoj djelatnosti učenicima osnovne škole Ratko Žarić. Pljevlja - Posjeta učenika Gimnazije Tanasije Pejatovića Odsjeku Pljevlja. - Prezentacija izložbe Crna Gora u I Balkanskom ratu 1912/1913, autora Srđana Pejovića, održaće se u Domu vojske sa početkom u 19 h. Na prezentaciji će govoriti direktor Državnog arhiva Stevan Radunović i Vukomir Brajović, rukovodilac Odsjeka. Ulcinj - Otvaranje izložbe Stari zanati u Ulcinju kroz arhivska dokumenta AO Ulcinj održaće se u Centru za kulturu u 12 h. Govoriće Mirjana Kapisoda, pomoćnica direktora Državnog arhiva, dr Nail Draga, direktor Centra za kulturu, i Ljiljana Bulatović Autorka izložbe.

217 Манифестација Недјеља архива април SRIJEDA Andrijevica - Posjeta učenika završne godine Srednje mješovite škole Arhivskom odsjeku (upoznavanje učenika sa istorijatom, značajem i funkcijom arhiva) Bar - Gostovanje rukovodioca AO Bar Jasmine Rastoder na Radio Baru u jednočasovnoj emisiji Promenada Berane - Gostovanje na Radio Beranama. Bijelo Polje - Poziv predstavnika lokalne uprave da budu gosti i da se upoznaju sa radom Odsjeka. Podgorica - Posjeta predstavnika i učenika Ekonomske škole Mirko Vešović Podgorica, koje ćemo upoznati sa istorijatom Državnog arhiva, brojem i sadržajem fondova, a obaviće se i obilazak depoa. - Promocija knjige Kult Sovjetskog Saveza i Staljina u Crnoj Gori na kojoj će govoriti: direktor Državnog arhiva Stevan Radunović, prof. dr Živko Andrijašević, dr Zvezdan Folić i autorka mr Jadranka Selhanović. Promocija će se održati u JU Narodna biblioteka Radosav Ljumović u 19 h.

218 218 Aрхивски записи Kolašin - Posjeta učenika OŠ Risto Manojlović iz Kolašina. - Posjeta predstavnika registratura Odsjeku. Pljevlja - Posjeta učenika Srednje stručne škole Pljevlja. ČETVRTAK Andrijevica - Posjeta službenika i namještenika lokalne uprave Andrijevica Odsjeku (upoznavanje službenika i namještenika sa istorijatom, značejem i funkcijom i način ostvarivanja saradnje između lokalne uprave i arhiva). Podgorica - Obilazak ovlašćenih predstavnika Arhiva jednoj registraturi (Osnovni sud), gdje će predstavnicima registrature biti detaljnije objašnjene nadležnosti i rad arhiva. Bar - Otvorena vrata za posjete đaka i zainteresovanih građana. Bijelo Polje - Posjeta učenika osnovnih i srednjih škola, kao i studenata Pravnog fakulteta Odsjeku.

219 Манифестација Недјеља архива април Budva - Posjete građana i učenika Odsjeku Budva. Herceg Novi - Posjeta direktora Direkcije za imovinu Opštine Herceg-Novi. Nikšić - Dan otvorenih vrata za građane, đake i studente. - Prezentacija izložbe dokumenata Narodno pozorište u Nikšiću , biće predstavljena u Galeriji Nikola I u 19 h i govoriće direktor Državnog arhiva Stevan Radunović i Violeta Krivokapić, autorka izložbe. Pljevlja - Posjeta predstavnika lokalne uprave. - Posjeta studenata Mašinskog fakulteta. Andrijevica PETAK Gostovanje rukovodioca Odsjeka na Radio Andrijevici. Bar - Otvorena vrata za posjete đaka i zainteresovanih građana. Pljevlja - Posjeta učenika Srednje stručne škole 17. Septembar sa Žabljaka.

220 220 Aрхивски записи Herceg Novi - Posjeta savjetnika starješine Službe za zastupanje Opštine Herceg- Novi. Nikšić - Osvrt na Neđelju arhiva. Kolašin - Posjeta učenika III i IV razreda Srednje škole Braća Selić u Kolašinu. - Prezentacija izložbe Naseljavanje Crnogoraca u Ukrajini u XVIII vijeku održaće se u JU Centar za kulturu u 19 h. Govoriće direktor Državnog arhiva Stevan Radunović, ambasadorka Ukrajine u Crnoj Gori Oksana Sljusarenko i Vesna Perović, rukovodilac Odsjeka Kolašin. Bijelo Polje - Posjeta rukovodioca Odsjeka OŠ Dušan Korać i OŠ Marko Miljanov prilikom kojih će biti održano predavanje na temu Crna Gora u balkanskim ratovima. Berane - Posjeta službenika Centra za kulturu Odsjeku Berane. Direktor Stevan Radunović

221 Свједочанство о дјеловању црногорских војних власти UDK 94(497.16) 1912 Документи Vukota VUKOTIĆ SVJEDOČANSTVO O DJELOVANJU CRNOGORSKIH VOJNIH VLASTI I SUDOVA NA TERITORIJI RATNIH OPERACIJA U PRVOM BALKANSKOM RATU Različita mišljenja i istorijske interpretacije koje je u našoj naučnoj i široj javnosti izazvala stota godišnjica Prvog balkanskog rata, učinile su ovu temu aktuelnom i primamljivom za dalja istraživanja. U tom pogledu smatramo adekvatnim da, u želji da doprinesemo proučavanju ove teme, predstavimo jedan dokument iz brojne arhivske građe o Prvom balkanskom ratu, koja se čuva u našim arhivima. Ovaj dokument tiče se upravo djelovanja crnogorske vojske u novooslobođenim krajevima, što je tema koja, izgleda, izaziva najviše kontroverzi u današnjoj crnogorskoj istoriografiji. Istorijski gledano, Balkanski ratovi predstavljaju jednu od kriza ili sukoba koje su prethodile I svjetskom ratu. Za narode Balkana ovaj rat je bio najprije oslobodilački, a isto tako i antifeudalni i antiimperijalistički, uperen protiv Otomanske carevine koja se, do tada, već cijeli vijek polako urušavala. Proces političke destabilizacije Osmanske države trajao je skoro deceniju i obilježio je posljednje godine vladavine sultana Abdul Hamida. Mladoturska revolucija godine, iako zamišljena kao rješenje za izlazak iz duboke krize, donijela je nove nestabilnosti. Ustanci, čak i muslimanskog stanovništva, koji su uslijedili kao reakcija na mladoturske nacionalne reforme, dodatno su destabilizovali zemlju i naveli novi režim u Carigradu da

222 222 Aрхивски записи pooštri pritisak na pokorene narode. Upravo taj novi pritisak na hrišćansko stanovništvo u evropskom dijelu Turske bio je povod balkanskim narodima da uđu u rat. Mada je ideja o savezu između balkanskih zemalja participirala u politikama ovih zemalja još od druge polovine XIX vijeka, težak položaj hrišćana nakon mladoturske revolucije ubrzao je njegovo stvaranje. Crna Gora je, prema Ugovoru o balkanskom savezu, prva objavila rat Turskoj 26. septembra godine. Crnogorska vojska bila je podijeljena u tri odreda: Istočni, pod komandom serdara Janka Vukotića, Zetski, pod komandom Mitra Martinovića, tadašnjeg predsjednika Vlade, i Primorski na čijem čelu je bio princ Danilo, kao prestolonasljednik. I pored plana da se drži defanzivno na frontu, dok su glavne operacije bile predviđene za osvajanje Skadra, Istočni odred je iskoristio ratne prilike i u jednom naletu osvojio gradove Mojkovac, Berane, Bijelo Polje, Pljevlja, Plav, Gusinje, Peć i Đakovicu. Valja napomenuti da je, za razliku od svih ostalih balkanskih saveznica, Crna Gora jedina odmah nakon oslobađanja pojedine teritorije, u toj oblasti uvodila civilnu upravu. Držanje crnogorske vojske u novim krajevima, na frontu i u njegovoj pozadini, bilo je u potpunosti u skladu sa tada važećim međunarodnim konvencijama o pravu i običajima ratovanja. Kao ilustraciju ove teze navodimo dokument o strijeljanju jednog crnogorskog vojnika po odluci vojnog suda. Moramo napomenuti da se ovaj događaj odigrao u novembru/decembru godine, što je nekoliko mjeseci prije formiranja vojnih i civilnih vlasti u tim oblastima. Ovaj i slični dokumenti koji se nalaze u fondovima naših arhiva nedvosmisleno svjedoče o tome da je crnogorska vojska izričito vodila računa o pravima muslimanskog stanovništva u novodobijenim krajevima u skladu sa važećim instrukcijama crnogorske vlade. Dokument koji prikazujemo je molba, koju je majka osuđenog vojnika podnijela Kraljevskoj isljednoj komisiji, protiv odluke vojnog suda i koja traži od nadležnih organa da skinu ljagu sa imena njenog sina. Na ovo smo se odlučili jer, na žalost, originalan dokument o osudi nije sačuvan. Ovaj dokument nalazi se u fondu Ministarstva unutrašnjih djela, fascikla 5, br. 1/1913.

223 Свједочанство о дјеловању црногорских војних власти Kraljevskoj Crnogorskoj Komisiji Ovde Prošle jeseni uz ratno vreme kada je hrabra Kralj. Crnogorska vojska prešla Tursku granicu, moj sin Simo star 18 god. kad je čuo da je hrabra Crnogorska vojska prešla granicu, kao pravi Srbin nije mogao svome srcu odoljeti, a da ne pomože braći Crnogorcima, te je kroz Tursku vojsku prešao i otišao u Srpski logor gde je primio 4 puške za sebe i svoju braću, koje je doneo kući i predao svojoj braći. Čim je predao braći puške, on se je opet u logor vratio, te je s' vojskom prešao u Kaplenu Goru pod komandom G. Periše Tomanovića komandanta, a kada je vojska ušla u Pljevlje i tu je vršio vojnu dužnost sa braćom svojom. Kada je Komanda zatražila da se ide na Peć protivu neprijatelja, i on je otišao do u Belo Polje, odakle ga je vratila Komanda pošto mu je bila slava o sv. Aranđelu, da slavi prvi put svoju slavu u Srpskoj slobodi. Na slavi smo imali prilično gostiju koji su bili na večeri, a koje je Simo posluživao bili su: Vule Kar (tekst nečitak), Šoro Bubanja, Milajko Mrdak, Nikola Gačević, Sava Deve i dr., koji su celu noć u veselju proveli. Sutra dan 9/IX 1912.god. čuli smo da je Ajro Bašić iz Kčindupa ranjen, a u subotu 10/IX došli su vojnici da zovu Sima, Ratka, Radojicu, Josifa Ćiroviće i kazali da su optuženi, za Hajrovo ubistvo, koji su ih istoga dana u Pljevlje odveli i u zatvor zatvorili. Pošto su ih zatvorili, treći dan došlo je u Komandu više od dvadeset ljudi koji su bili kod nas na slavi da dokažu kako je Simo tu noć zajedno sa njima bio. Preko svih naših molbi i dokaza, kako je Simo u toj stvari nevin, na žalost našu ovaj preki sud vojni, osudio je moga sina Sima na smrt, te su ga nakon 15 dana tavnovanja streljali u najlepšem cvetu njegove mladosti u 18 godini. Zabadava je siromah molio da ga puste do presude većih vlasti, pa do samoga Nj. V. kralja Nikole I, ne htedoše ga pustiti nego ga streljaše. Koje ovako podlo delo učinio, te je na moga sina Sima bedu učinio, to vlast znade, a da su mi Bog da' sva četvorica sinova u boju poginula volela bih, nego što njega jadnika na pravdi Boga streljaše, koga ću celog svoga veka žaliti.

224 224 Aрхивски записи Zato, ponizno molim Kr. Cr. Komisiju da ovu stvar uzme u raspru, i tako ispita koje ovako podlo delo učinio, te mome sinu život oduzeo, i da se sa mrtva njega ta ljaga spere i da obelodanite. U nadi sam da će slavna Komisija uzeti u obzir ovu moju molbu. Ostajem ponizna: Jovana Ćirović 10. avgusta god. sa mužem Jaćimom i sinovima Iz s. Ljutića (opš. Otilovićska) Isljed. komisija proučivši žalbu Jovane Ćirovića, kao i odnosne spise ratnog suda u Pljevljima sa njegovom presudom od 26. nov g, broj 12, kojom je Simo Ćirović na osnovu čl. 170 Vojno kriv. Zak. osuđen na smrt, zbog pokušaja ubistva prilikom pljačke Utvrdila je: Da je pravilno poveden, pa Rješava: Da se žalba Ćirovića stavi ad acta. Sekr. Isljed. komisija D. Nikolić (dva nečitka potpisa)

225 О учешћу црногораца у опсади Дубровника године 225 UDK 94(497.5) 1806 Srđan PEJOVIĆ O UČEŠĆU CRNOGORACA U OPSADI DUBROVNIKA GODINE Rijetko navođen francuski izvor i autentično svjedočanstvo o moralu Crnogoraca Početkom 19. vijeka i dolaskom Francuske na obale Jadrana pojačava se interes ove sile za Crnu Goru kao strateški veoma značajne teritorije. Iz istih, prvenstveno političkih, a ne kulturnih razloga, u navedenom periodu za ovaj prostor postoji interesovanje i drugih država Rusije, Austrije i Engleske. Kao rezultat takvih težnji, nastali su i raznovrsni izvještaji, putopisi, opisi i sl. koji su bili potpuniji i sadržajniji od dotadašnjih. Po pravilu su sadržavali podatke o stanovništvu, teritoriji, običajima, religiji, privrednom životu, itd. Ipak, u većini slučajeva, bili su usmjereni ka opisivanju vojne i privredne sposobnosti Crne Gore, jer su suštinski i nastali iz potrebe da se ova terra incognita, potencijalni neprijatelj ili saveznik, sistematski prouči sa vojnog aspekta. U ovom kontekstu, podaci koji su saopštavani nijesu bili potpuno precizni, iako su predstavljani sistematično i bili prikupljeni na terenu. U najvećem broju slučajeva radi se o aproksimativnim brojkama. Takođe, kada se opisuje društveno uređenje, karakter i način života Crnogoraca, izostaje objektivnost i pouzdanost, pa ih možemo smatrati nama nesklonim. Posebno su interesantni francuski izvori iz ovog perioda, jer se po prvi put govori o crnogorskom narodu na jedan način možda manje

226 226 Aрхивски записи nejasan ali ne manje neodređen 1 pa ih vrijedi i pomenuti, iako se o Crnoj Gori i Crnogorcima formira ni najmanje laskavo mišljenje. Naglašavamo da je Crna Gora u tom periodu bila veoma interesantna za Napoleonove planove na Istoku, jer se smatralo da se ne može sa razlogom boriti do za carigradsko carstvo. 2 Tihomir Đorđević je u gradskoj biblioteci u Grenoblu našao tri priloga koji se odnose na Crnu Goru, a koji su objavljeni u Analima za putovanje, geografiju i istoriju (Annales des voyages de la geographie et de l histoire) koji su počeli izlaziti u Francuskoj od godine. On je ove priloge objavio u Zapisima iz godine pod naslovom: Nešto statistike Crne Gore. Jedan od ovih priloga napisao je Francuz Adrijen Dipre 3 pod naslovom Memoire sur Montenegro. Pored ostalog, prilog donosi podatke o stanovništvu i teritoriji. Navodi se da je Crna Gora podijeljena na pet nahija i prema njemu ona ima stanovnika, odnosno ljudi sposobnih za oružje. Na kraju rada dat je i tabelarni pregled stanovništva Crne Gore, kao i pregled sela koja su učestvovala u bunama protiv Turaka, kako pravoslavnih tako i katoličkih. Petar Popović 4 je pronašao u Ratnom arhivu u Parizu detaljne statističke podatke o Crnoj Gori - Notions statistiques sur le Montenegro, Ovi podaci ne razlikuju se mnogo od podataka koje je prethodno donio Adrijan Dipre, pa su vjerovatno nastali na temelju njegovog rada kao najpotpunijeg do tada. 1 Petar I. Popović, Interes za Crnu Goru u početku XIX vijeka, Zapisi, sv. VII/ Isto. 3 Adrien Dupré, ataše u ministarstvu inostranih poslova. Objavljeno u Annales des voyages de la géographie et de l histoire, tом 18, Pariz, Petar I. Popović, Interes za Crnu Goru u početku XIX vijeka, Zapisi, sv. VII/1927.

227 О учешћу црногораца у опсади Дубровника године 227 Crnom Gorom su se bavili i general Matije Dima 5, kao i Pukvil, francuski konzul u Janjini 6. Ovi izvori su manje pouzdani od navedenog rada Adrijena Diprea. Među francuske izvore spadaju i nešto pouzdaniji podaci koje donosi Pavle Tomić 7, kandidat za francuskog konzula 8 i Verninak 9, koji dolazi poslije M. Dime i koji upućuje svoj spis Napoleonu. Kako sam Verninak kaže proputovao je ranije zemlju ovih naroda, pa ispada da je prvi Francuz koji je posjetio Crnu Goru. Iz ovog vremena postoji još jedan izvještaj, koji se odnosi na stanje u godini. Objavio ga je T. Nikčević (Još jedan francuski izvještaj o Crnoj Gori sa početka XIX vijeka) 10, koji smatra da se radi o pouzdanom izvoru. Sadrži opise nahija i sela sa podacima o stanovništvu. Prema njemu, stara Crna Gora imala je stanovnika i ratnika. Ostali djelovi u tzv. Brdima sa ratnika, mogli su imati nešto preko stanovnika. 5 Guillaume Mathieu, comte Dumas ( ) Souvenirs ; Paris, Viđi u: Petar I. Popović, Interes za Crnu Goru u početku XIX vijeka, Zapisi, sv. VII/1927. Napoleonov general, koji je poslije mira u Bratislavi (decembar 1805), dobio je zadatak da sačini izvještaj o Dalmaciji. Istovremeno je bio određen kao delegat za primanje Boke Kotorske. O svojoj misiji izradio je izvještaj koji je poslao Napoleonu. U njemu se bavio i Crnom Gorom iako je nije obišao: Notes historiques et politiques sur le Monténégro. 6 François Charles Hugues Laurent Pouqueville ( ) ljekar, diplomata, pisac i akademik. Bio je Napoleonov konzul kod Ali-paše u Janjini. Bavio se uzgred i Crnom Gorom i njegov izvještaj je nepouzdan. Koristio je rukopis generala Dime. 7 Pavle Tomić, oficir u francuskoj službi rodom iz Dalmacije, koji je bio određen za francuskog konzula u Crnoj Gori. Za vrijeme pregovora sa Crnogorcima poslao je veći broj izvještaja, nekoliko opisa i memoara Marmonu: Descripsion de Monténégro; Tableau approximatif de le force actuelle du Monténégro; Tableau ou appercu sur l Etat de Monténégro (Czerna Gora). 8 Radoslav Medenica, Osnivanje francuskog konzulata u Crnoj Gori 1808., Zapisi, knj. 2, Raymond de Verninac ( ), pisac i diplomata, bio ambasador u Švedskoj i Otomanskoj imperiji od On dolazi poslije generala Dime i tvrdi da je proputovao zemlju ovih naroda. Prilično je pouzdan u svom izvještaju: Des Monténégrins, de quelques autres peuples voisins du Monténégro et de leurs liaisons avec les Russes ex Autrichiens. 10 Još jedan francuski izvještaj o Crnoj Gori sa početka XIX vijeka, Istorijski zapisi, XXV, 1968.

228 228 Aрхивски записи Iz godine datira još jedan kratak izvještaj na francuskom jeziku. On je dat u obliku aproksimativne tabele sadašnje moći Crne Gore i Brda. U njemu se navodi da pomenute četiri nahije imaju ratnika. Za Brda se kaže da imaju pet oblasti u kojima nema ni knezova, ni serdara, već ih predvode vojvode. Dalje se kaže da se u Crnoj Gori i Brdima računa od 15 do pušaka (boraca). Još jedan od Napoleonovih oficira, pukovnik Viala de Somijer 11 bio je upućen u Crnu Goru. On je tokom svoje misije sakupio značajne podatke koje je saopštio u svom radu; Istorijsko i geografsko putovanje u Crnu Goru. Komentarišući uslove i teškoće crnogorskih plemena, kaže da se može utvrditi da je Crna Gora bila mnogoljudnija i da je uveliko nastradala zbog gladnih godina i stalnih sukoba sa Turcima. Za nas je posebno važan spis Luja Matutinovića 12 Istorijski, geografski, politički, civilni i vojni ogled o ilirskim provincijama i Crnoj Gori, sa geografskom kartom područja oko Neretve i oko Dubrovnika, bivše Mletačke Albanije, Crne Gore te Primorja tih krajeva. U svom obimnom i po mnogo čemu interesatnom radu, u trećem dijelu pod naslovom Političko i vojno stanje Boke Kotorske i bilješka o Crnoj Gori, donosi interesatne podatke o Crnoj Gori koji su značajno svjedočanstvo o Crnogorcima. U tom poglavlju on daje kratki istorijski pregled, zatim saopštava podatke o topografiji, granicama, planinama, stanovništvu, rijekama, itd. Pored toga, 11 Vialla de Sommières, Jacques Louis ( ). Njegov rad pod nazivom Voyage historique et politique au Monténégro, publikovan je godine. 12 Lujo Matutinović (Krf, 26. oktobar Split, 1. avgust 1844) dalmatinski major (gros major) u francuskoj službi i vitez Legije časti. Njegovi rukopisi su: prvi iz godine Memoires Historiques Politiques et Militaires sur la Dalmatie, L Istrie et Albanie, eu egard aux Posseseurs actuels ili Istorijski politički i vojni memoari iz Dalmacije, Istre i Albanije imajući u vidu tekuće stanje, a drugi iz godine Essai Historique, Geographique Politique, Civil et Militaire sur Les Provinces Illyriennes, et sur le Monténégro Accompagne d une Carte Geographique du Territoire voisin de la Narenta, de celui de Raguse, de L Albanie Ex-Venitienne du Montenegro, et du Littoral de ces differentes Contrees ili Istorijski, geografski, politički, civilni i vojni ogled o ilirskim provincijama i Crnoj Gori, sa geografskom kartom područja oko Neretve i oko Dubrovnika, bivše Mletačke Albanije, Crne Gore te Primorja tih krajeva.

229 О учешћу црногораца у опсади Дубровника године 229 opisuje i političko uređenje, javne institucije i religije. Za nas je naročito interesantno poglavlje pod nazivom Kratak vojni pogled na Crnu Goru i na narav njezinih stanovnika, zbog toga što je u suprotnosti sa nekim drugim francuskim izvještajima iz tog perioda. Ovdje prvenstveno mislimo na izvještaj generala Molitora 13 (Gabriel Jean Joseph ), koji Crnogorce predstavlja kao varvarsko pleme i pripisuje im mnoga nedjela tokom crnogorsko - ruske opsade Dubrovnika. Nasuprot tome, kod Luja Matutinovića nailazimo na potpuno suprotno svjedočanstvo o Crnogorcima, odnosno njihovom djelovanju i ratnom moralu u sukobima sa Napoleonovom Francuskom. Ovo prvorazredno i autentično dokumentarno svjedočanstvo, koje je autor svojevremeno uputio lično Napoleonu I, nastalo iz pera visokog francuskog oficira, publikovano je na hrvatskom jeziku godine u izdanju Školske knjige iz Zagreba i danas dobija na značaju zbog toga što je u domaćoj savremenoj istoriografiji nepoznato ili zanemareno, jer nije korišćeno kao izvor za navedeni period. Za ovu priliku izdvojili smo kratku crticu iz navedenog spisa, jer smatramo da se radi o autentičnom i pouzdanom svjedočanstvu o moralu Crnogoraca tog vremena iz pera visokog francuskog oficira. Kratak vojni pogled na Crnu Goru i na narav njezinih stanovnika Položaj Crne Gore je među najjačima i najpovoljnijima koji se mogu zamisliti: u unutrašnjosti se može prodrijeti samo gotovo neprohodnim klancima i preko surovih i strmih planina koje pokrivaju gotovo cijelu površinu tako da, čim se prijeđu prve, nailazi se na nove vrste preprjeka. Neprijatelj će se uspjeti dočepati toga kraja samo uz nevjerovatne teškoće. Reći ću i više: ondje bi se bilo nemoguće održati jer se ne bi našlo ni vode, ni hrane ni ostalih najnužnijih proizvoda za jednu godinu. Tako sjajan položaj u kombinaciji s naravi stanovnika koji su ratoborni, hrabri, čak i okrutni i sposobni izdržati svaki napor i svako odricanje, uvjek im je pomagao da ostanu neovisni. Osmanska porta više je puta prodirala u zemlju, pustošila je, ali je nikad nije mogla pokoriti. 13 Rapport de Campagne de 1806 en Dalmatie.

230 230 Aрхивски записи U Crnogoraca je jedini ukras koji nose njihovo oružje. U toj vrsti narodne raskoši (de luxe national) vlada veliko nadmetanje. Oni su privrženi običajima u kojima su odgajani. Njihovo je prijateljstvo nenarušivo, gostoljubivost iskrena i nesebična. Ali, s druge strane, ništa u njihovoj duši ne može izbrisati sjećanje na uvrjedu. Jedino krv onoga tko ih je povrijedio ili njegovih rođaka može u njihovim srcima utažiti žeđ za osvetom. Jednostavan život, strogi običaji i čistoća bračne vjernosti održavaju snažnu konstituciju kojom je priroda obdarila te gorštake; i muškarci i žene imaju čvrst karakter. Njihove bi crne i izražajne oči očarale i manje divlja srca, ali na Crnogorce one nemaju nikakvu moć. Supruge i kćeri žive među njima u nekoj vrsti ropstva. Ta se čistoća običaja zadržava čak i u vojsci koju okupljaju Crnogorci. Sjećamo se da su žene još nedavno, kad su Crnogorci udruženi s Rusima zauzeli Dubrovnik koji su Rusi opljačkali i opustošili, došle u njihov logor i tražile njihovu pomoć i zaštitu od okrutnosti tih divljaka sa sjevera Podvukao S.P.

231 Неколико писама црногорског митрополита Митрофана Бана 231 UDK 271.2:929 Бан М. Горан Ж. КОМАР НЕКОЛИКО ПИСАМА ЦРНОГОРСКОГ МИТРОПОЛИТА МИТРОФАНА БАНА Црногорски митрополит Митрофан Бан потекао је из Грбља у Боки Которској и једини је црногорски митрополит поријеклом из овога краја. Познато је, такође, да је митрополит Висарион Бориловић по мајци потекао из Паштровића. Будући да је животопис високопреосвећеног митрополита Митрофана углавном познат, намјерни смо овдје објавити неколико његових писама упућених Управи Светоуспенског манастира Савина и одређена документа која су у вези са митрополитом. Ваља се сјетити и другог црногорског митрополита Петра II Петровића који се учио књизи у Новоме, у манастиру Савина и у школи на Топлој. Митрополит Петар учио је код савинског јеромонаха Јосифа Троповића, а митрополит Митрофан код оца Јоаникија Аврамовића и оца Венијамина Вујновића. Видјећемо из ових докумената да је отац Јоаникије писао молбу властима како би могао на Цетиње испратити митрополита Митрофана, свога ученика, приликом његовог повратка из Петрограда гдје је хиротонисан за црногорског митрополита. Први допис везан за будућег митрополита сачињен је крајем априла године. Њиме је надлежни епископ обавијештен да је братство манастира Савина дан раније одлучило да, по његовој жељи, прими дијака Марка Бана. Братство је тражило допуштење да може

232 232 Aрхивски записи Марка обући в ризи малија схими. Ово је одлука о пријему у монаштво будућег црногорског митрополита Митрофана: Ваше високопреос(вештенство) милостиви Архипаст(ир)! У сојузу прото(ко)ла засједанија братства м(ана)стира Саввине с ког от 26 априла закључило се да дијака Марка Бана из Гербља по његовој жељи прими у братство м(ана)стира овог. За којег умољава се ваше високопреосвјаштенство да благоизволите допустити реченог Бана обући в ризи малија схими, а потом во дијакона произвести благоизволите. У прочем цјелујући с(вјатују) десницу, назвати се жели вашего високопреосвјаштенства покорњејши слуга. У м(анастиру). Сав(ини) 27. апр(ил) /на полеђини:/ Пречестњејшему господину Иннокенти Павловићу. достојному архим(андриту). м(анасти)ра Саввине у Саввини У једноме писму провикара бококоторског г. Атанасија Чурлића из Котора, које је сачувано у архиви манастира Савина, јавља се о рукоположењу јерођакона Митрофана Бана из Грбља, каснијег митрополита црногорског: Ч(исло) Правосл(авни). Провик(аријат). Еп(ископски). Преподобњејши игумен! Усљед препочитајемог конзисторијалног писанија от 24. окт(обра). т(ога). љ(ета). ч(исло). 2138/339 увједомљава провикаријат преподобје ваше, да је дне 21. окт(обра). т(ога). љ(ета). јерођакон тамошњег манастира Митрофан Бан от његовог преосвјаштенства Г(оспо)дина епископа Стефана, во презвитера правилно произведен био. Ово се саобштава преподобију вашем с тим додатком, да поменутог јеромонаха у свјаштенодјејствију добро обучити и участником благодјејанија манастирски учинити имате. У Котору 2. новембра А(танасије). Чурлич Архим(андрит). и провик(ар). почест(ни). чл(ен). конзи(сторије). Митрополит Митрофан носио је пријатну успомену на манастир Савину. У августу стигло је у Савину његово писмо које је потписао као архимандрит и наименовани епископ цетињски:

233 Неколико писама црногорског митрополита Митрофана Бана 233 Преподобњејши отче игумане љубезни у Христу брате! Високоуважено Братство те Св(ете): Обитељи по мојој жељи предходно мога монашеског објета кога сам у тој Св(етој): Обитељи примио било је милостиво примити ме за свога собрата и члана тога манастира. За особиту част сматрам, што ми је срећа у дио пала, те се могах назвати чланом и братом свагда ревностнога и заслужнога братства те свете и дивне задужбине наших дичних предака, тога знатнога училишта у коме су се свагда а особито у прва времена кад тако рећи и немаше других школа код нас за приуготовљавање како служитеља олтара Господњег тако и за друге народње потребе спремали а и сад се спремају синови Бокешки, као што сам и ја ту част имао, које ће свагда као најљепша успомена за мене бити. Ја с највећом душевном радошћу свагда кроз све дане мога живота најрадије желим бити тога вриједнога и предрагога братства чланом и братом но пошто су околности мога положаја такве, да потребујем формалности неке ради имати одпуст из тога Братства, зато учтиво умољавам Вас отче игумане, да бисте изволили братством подписато и манастирским печатом снабдјевено пто пређе издати ми свједочанство којим се одпуштајем из тога Братства. У исто вријеме увјеравам овијем љубезно ми у Христу Братство те Св(ете): Обитељи, да ћу свагда с њим душевно у братсткој заједници остати, као што се тврдо надам, да ће и оно са своје стране мене свагда за таквога сматрати. Молим Вас отче игумане, да будете добри мој брацки поздрав и дубокои поштовање изјавити с моје стране прељубезноме ми Братству те Св(ете): Обитељи, којега свагда част имам бити Понизни у Христу брат Митрофан Бан архим(андрит): и наименовани Епископ цетињски Цетиње 16/ Занимљиво је писмо оца Јоаникија Аврамовића, припадника знамените херцегновске фамилије Аврамовића из села Требесин, учињено у Савини 13. априла године, а упућено Конзисторији у Котор: Бр(ој) 15. Високопречасна Конзисторија! Приликом срећног повратка из Петербурга овуд скорог проласка у Црнугору Висо копреосвештеног новог Митрополита цетињског Господин Митрофана Бана, негдашњег ученика, а данашњега учитеља мога желим

234 234 Aрхивски записи попрати(ти) Га до на Цетиње и онамо задржати само три дана, а четврти дан повратити се овамо на Савину. Зато најпонизније молим т(у). в(исоку). Д(уховну). Власт за одобрење преречене моје жеље, ако се та не противи каковој политици - - Савина 13 април 1885 Високопр(ечастној) Конзисторији. Као потврду о дубокој вези са манастиром свога пострига, налазимо у архиви манастира Савина и ово писмо митрополитово, којим цетињски митрополит Митрофан Бан дарива Савину једном светом чашом: КОНСИСТОРИЈА ЦЕТИЊСКА Цетиње 7. јула г. Пречасном Господину О. Милутину Радуловићу игуману М. Савине у М. Савини. Цетињски Манастир са Савинским вежу многе историјске успомене; и то: блаженопочивши митрополит Сава Петровић дао је године Архијерејски благослов за подизање велике Савинске цркве; митрополит први свети у Савини благословио је војне барјаке противу Француза који хоћаху да поплаве Боку; Владика Раде као ђак учио се у Савини, а садашњи митрополит Црногорски пострижен је у Савини. С погледом на оваква историјска факта, а са обзиром и на то, што Манастир Савина на Приморју православљу служи као религиозни свјетилник на част и корист нашему православљу; зато Манастир Цетињски Савинскоме шаље на дар једну св. чашу са односним прибором, које изволите примити у знак наше љубави и оданости к тамошњој братији и њиховој св. обитељи. Митрополит Митрофан Бан

235 Писмо Књаза Данила Архимандриту Острошком Никодиму Раичевићу 235 UDK 94(497.16) 1855 Predrag VUKIĆ PISMO KNJAZA DANILA ARHIMANDRITU OSTROŠKOM NIKODIMU RAIČEVIĆU od 10. februara godine U izdanju Matice crnogorske nedavno je publikovana zbirka arhivskih akata Knjaz Danilo Petrović Njegoš : politički spisi, koju je priredio renomirani istoričar Živko Andrijašević. U istoj publikaciji sabrano je i na jednom mjestu objedinjeno 176 pisama knjaza Danila, koja su nastala u razdoblju od kraja godine do svršetka njegove vladavine godine. Ova pisma se većinom čuvaju u Dvorskom arhivu Narodnog muzeja Crne Gore na Cetinju, a jedan dio u Arhivu Istorijskog instituta u Podgorici. U arhivu manastira Ostrog sačuvano je do danas neobjavljeno pismo knjaza Danila arhimandritu ostroškom Nikodimu Raičeviću od 10. februara godine, u kome on sugeriše nastojatelju manastira da monahe Hristifora, ili kako se u istom aktu imenuje, Rista Ljepavu iz Mostara, postavi za čuvara moštiju sv. Vasilija Ostroškog. Pismo je relativno skromnog obima. Ipak, da bi se razumjela pozadina sadržaja istog pisma neophodne su određene napomene. Monah Hristifor Ljepava rođen je 26. septembra godine u Mostaru. Zamonašio ga je mostarski arhimandrit Joanikije Pamučina. U

236 236 Aрхивски записи Crnu Goru trajno je prešao godine. I pored sugestije knjaza Danila, iz nama nepoznatih razloga, monah Hristifor svoju duhovnu službu nije započeo u manastiru Ostrog. Punih 12 godina bio je čuvar ćivota sv. Petra Cetinjskog ( ), da bi godine bio postavljen za čuvara ćivota sv. Vasilija Ostroškog. U istom duhovnom zvanju, u manastiru Ostrog, ostao je narednih 38 godina, do svršetka života. Upokojio se na Cetinju 18. juna godine. Sahranjen je 20. juna iste godine u manastiru Ostrog, na omalenoj zemljišnoj parceli ispod Gornjeg manastira. 1 Hristifora Ljepavu pominje i srpski putopisac Ljuba Nenadović u ilustrativnom putopisu O Crnogorcima. U junu godine, Sulejman-paša preduzeo je opšti kazneni vojni pohod na Crnu Goru. Na udaru nastupajućih turskih vojnih jedinica, našao se i manastir Ostrog. Po naređenju knjaza Nikole, mošti sv. Vasilija blagovremeno su prenijete iz Ostroga na Cetinje. Po svršetku tzv. Veljeg rata, mošti su godine vraćene u manastir Ostrog. U putopisu O Crnogorcima Ljuba Nenadović opisuje evakuaciju moštiju sv. Vasilija iz Ostroga, o čemu doslovno piše: Knjaz je naredio, da se svi ranjenici i Sveti Vasilije, odmah na Cetinje prenesu. Kad dođu da se nose Svetog Vasilija, stari kaluđer, koji je takođe Hercegovac, prihvati se urkama za ćivot, pa poviče: Šta Vam je Crnogorci? Neće svetac da bjega; nije on kao Vi; ne boji se on turske sile. Evo, ćivot ne da se pokrenuti; neće svetac da bjega! Onda perjanik, što je bio određen da tu naredbu hitno izvrši, pristupi svecu, celiva ga i reče: Jesi čuo Sveti Vasilije! Rekao je gospodar da bjegaš; ako hoćeš, hajde; a ako nećeš može ti biti! Ali znadi: spaliće te Turci isto kao sv. Savu. Zatim okrene se da ide. Dobri i vrlo pobožni kaluđer, nanovo očita molitvu, u kojoj je molio sveca da se krene. Posle te molitve sa suzama u očima rekne: Hodite Crnogorci! Hoće svetac da bjega; evo ga lak kao pero. 2 1 Glas Crnogorca, br. 25, 25. jun godine; Učiteljski list, br. 6, jun godine, str Ljuba Nenadović, O Crnogorcima, Podgorica, 1997, str. 300.

237 Писмо Књаза Данила Архимандриту Острошком Никодиму Раичевићу 237 Budući da je putopis O Crnogorcima napisao godine na Cetinju, pišući o manastiru Ostrogu, Ljuba Nenadović dalje kaže: Sveti Vasilije bio je na Cetinju do letos (1878. god.). Kad su ga hteli opet da prenesu u Ostrog, bila je velika svečanost. Knjaz mi je ukazao počast i pozvao me, te sam s njim i još četiri vojvode, nosio sveca od crkve do na kraj varoši. 3 Arhimandrit Nikodim Raičević, kome knjaz Danilo dostavlja pismo 10. februara godine, postavljen je za nastojatelja manastira Ostroga godine. Za vrijeme njegove uprave i uz njegovo učešće, krajem i početkom godine, grupa boraca na čelu sa vojvodom Mirkom Petrovićem organizovala je odbranu manastira Ostrog od Turaka, koji su jurišali na manastir. Odbrana je trajala punih devet dana, u razdoblju od 30. decembra do 8. januara godine. Pod okriljem noći, branioci su izvršili prenos moštiju sv. Vasilija na Bogetiće i potom, preko Katunske nahije, u cetinjski manastir. Turci su u ovom napadu porušili Ostroški manastir. Po svršetku prvog pohoda Omer-paše Latasa na Crnu Goru, mošti sv. Vasilija su godine vraćene u manastir. Neposredno pred napad na Ostrog, arhimandrit Nikodim Raičević uputio je 28. decembra godine knjazu Danilu pismo, iz koga zrači njegova odlučnost i borbeno raspoloženje u kritičnom trenutku crnogorske istorije. Nikodim je pao u nemilost kod knjaza Danila, pa se godine iselio u Rusiju. Upokojio se godine u 60-toj godini života u Sankt Petersburgu. Sahranjen je na groblju Aleksandro Nevske lavre u prestonom gradu carske Rusije. 4 3 Isto, str Božo Đ. Mihailović, Manastir Ostrog i sv.vasilije Ostroški, Cetinje, 1980, str

238 238 Aрхивски записи Pismo knjaza Danila Nikodimu Raičeviću sada se publikuje prvi put. Budući da se za ovaj arhivski akt do sada nije znalo, nije sadržan ni u zbirci političkih spisa knjaza Danila, koja je objavljena u izdanju Matice Crnogorske. Od Nas Danila Petrovića Knjaza Crnogorskoga i Brdskoga Prečestnjejšemu Gospodinu Arhimandritu Nikodimu Raičeviću u Ostrog Pozdrav! Evo ti šaljem ovoga Mostarca Rista Ljepavu, kojega ti osobito od moje strane preporučujem, za u Gornji Manastir, da stoji ukraj Svetoga Vasilije, jerbo je isti Risto meni prikazao, da se želi zavjetovati, i tu ukraj Svetoga Vasilije do svoje smrti stojati, i svoj život okončati. I tako znadi I da si zdravo! Cetinje, 10-i februara goda

239 Прикази 239 UDK /282.2:34(497.16) /282.2:94(497.16) Прикази Dr Čedomir Bogićević : Crnogorski pravno istorijski rječnik, 2. dopunjeno izd., Podgorica, Službeni list Crne Gore, 2010, 805 str. Po mnogo čemu izuzetna i jedinstvena u Crnoj Gori, publikacija Crnogorski pravno istorijski rječnik, nagrađena kao izdavački poduhvat godine na Podgoričkom sajmu knjiga, djelo je dr Čedomira Bogićevića, velikog poznavaoca crnogorskog prava, pravne istorije, crnogorskog jezika, istorije i kulture. Njegova zamisao da istraži crnogorsko pravno jezičko nasljeđe, rezultirala je ovom obimnom publikacijom rječnikom, koji sadrži nekoliko hiljada odrednica iz svih pravnih oblasti. Dr Čedomir Bogićević, ugledni profesor i sudija, neumorni je istraživač istorije crnogorskog sudstva i državno-pravne istorije Crne Gore. U njegovim istraživanjima, posebna pažnja je posvećena bogatstvu jezičkog pravnog izraza, koje svoje utemeljenje ima u autentičnom crnogorskom biću, njegovoj mudrosti i običajima. On naglašava da su zakoni kroz dugu istoriju Crne Gore počivali na načelima slobode i pravde, kao najvišim moralnim načelima, te da je potrebno da se pravnici i ostala javnost upoznaju sa semantikom, vrijednostima i samorodnim duhom crnogorskog narodnog bića. Autorovo istraživanje obuhvata period od XI vijeka, od vremena prve crnogorske države Duklje do godine. Bogatu leksičku građu prikupljao je iz mnogobrojnih izvora, počev od Ljetopisa popa Dukljanina, povelja, diploma, srednjovjekovnih statuta primorskih gradova, te arhivske građe iz perioda vladavine dinastije Petrović-Njegoš. Poseban kulturološki i civilizacijski kvalitet ovog Rječnika predstavlja cjelovitost pravne jezičke

240 240 Aрхивски записи baštine Crne Gore, koju su stvarali ne samo Crnogorci, nego i pripadnici svih drugih naroda i vjeroispovijesti u zajedničkom životu na ovim prostorima. I kao što je prožimanje različitih pojedinačnih kultura obogatilo crnogorsku kulturu u cjelini, tako i crnogorska pravna istorija, odnosno njen jezički izraz, predstavlja bogatsvo dijalekatskih oblika, morfologije i sintakse različitih pravnih kultura. Dr Bogićević u uvodnom dijelu Rječnika kaže da je takav jezik odgovarao pojmovima, ubjeđenjima i potrebama naroda, razumljiv vaskolikom narodu, precizan i sažet. On je u sebi sublimirao termine narodnog živog jezika, pozajmljene termine i samostalno stvorene termine. Jedino na taj način, kada su pravni termini proistekli iz živog narodnog govora, mogli su biti svakome razumljivi. Sam jezički izraz presudan je i u enciklopediji i u zakonu i u pjesmi. U Bogišićevom Zakoniku piše: Sve što je zakonito ne mora da bude pošteno, Najveća je nepravda kad ko od zla djela svog još i korist kakvu ima i još mnoštvo sličnih snažnih izreka, koje su bile potpuno bliske narodnom duhu. Posebno je bilo značajno što su izjednačene moralne i pravne norme data riječ i pravni ugovor. Oduvijek su se u Crnoj Gori birale riječi. U svakoj prilici i za svaku priliku. Biranje riječi predstavlja proces, intelektualni napor, da bi se na najljepši, najsažetiji i najprecizniji način iskazala misao. Ovo je naročito važno kada je riječ o pravnom jeziku, koji po definiciji treba da je razumljiv i precizan. Riječ se na ovim prostorima oduvijek naročito cijenila, a ljudi koji su umjeli s riječima, koji su bili nadareni za besjedništvo smatrani su mudracima. Sjetimo se samo čuvenog Sule Radova Radulovića i njegovih briljantnih misli, kao što je jedna koja govori o sudijama: Samo istinit čovjek može bit sudija, i to ako je vješt da na malome pronikne u veliko, a da iza velikog ne zakloni malo. I da ne sudi sâm da ga ne bi zlobnici panjkali, nego zajedno s drugima, i pred drugima. Ili, Kad se sudi, prvo se gleda zakon, onda običaj, potom čast, a kod donošenja presude sve troje. Dr Čedomir Bogićević je ovim djelom pokazao veliko poznavanje svog maternjeg jezika, njegove ljepote i dubokih značenja, njegove slikovitosti i slojevitosti. Potvrdio je ono što smo već znali: da je stvoren za brojne i velike poduhvate, zahvaljujući nevjerovatnoj stvaralačkoj i ljudskoj energiji.

241 Прикази 241 Na kraju, citiraćemo jednog od recenzenata ovo izdavačkog poduhvata, akademika Radovana Radonjića, koji kaže da Bogićevićevih nekoliko hiljada odrednica...zrače ne samo aktuelnošću, potrebom da se 'osvježi sjećanje' na 'stare vrijednosti' i bogatstvom novog saznanja, već i novim sadržajima relevantnim za jasnije formiranje istorijske svijesti, povećanje nivoa opšte kulture i snaženje duhovnog identiteta. Osim akademika Radonjića, recenzije za knjigu su napisali akademik Branko Pavićević i akademik Radoslav Rotković. Crnogorski pravno istorijski rječnik, pored više hiljada odrednica, sadrži i obimnu bibliografiju korišćenih izvora i literature, Indeks imena i pravnih vrela, kao i rezime na engleskom, njemačkom, ruskom i albanskom jeziku. Mr Dragica Lompar

242 242 Aрхивски записи

243 Прикази 243 UDK (497.16) (0.03) POIMENIČNI PROTOKOLI IZDATIH PASOŠA U KNJAŽEVINI CRNOJ GORI ( ), knj. II, Cetinje Državni arhiv Crne Gore, kao institucija od posebnog nacionalnog i državnog značaja, a u skladu sa definisanjem arhiva da je njegova obaveza da služi državi i za zaštitu njenih interesa, za zaštitu prava pojedinaca, da služi nauci, kulturi i prosvjeti, posljednjih godina, pored želje da trajno sačuva arhivsku građu, priređuje izložbe radi popularizacije događaja iz prošlosti, objavljuje stalne i povremene publikacije, kataloge, vodiče kroz arhivsku građu, izrađuje informativna pomagala, objavljuje zbornike građe, organizuje tečajeve, predavanja, smotre, naučne skupove i sl. Nas posebno raduje činjenica da je Arhiv prepoznao značaj objavljivanja naučnih i stručnih knjiga čime se svrstava u naučne ustanove, ali i u red modernih arhiva, koji primjenjuju sve principe savremene arhivistike. Stoga Državni arhiv Crne Gore, sa svojim filijalama stoljetnjeg trajanja, predstavlja kompleksnu ustanovu koja uspješno obavlja upravne, naučne i kulturno-prosvjetne funkcije. Dakle, arhivi nijesu samo spremišta arhivske građe, nego i naučne ustanove u kojima se, pored prikupljanja, sređivanja i čuvanja dokumenata, koristi i publikuje ta građa u naučne svrhe. Istorija jednoga naroda može se vjerodostojno prikazati samo ako za pojedini istorijski period postoje i odgovarajući arhivski dokumenti. Objavljivanjem dokumentacione građe, šire se znanja o istorijskoj prošlosti zemlje i naroda, ali se istovremeno vrši i ušteda vremena i mate-

244 244 Aрхивски записи rijalnih sredstava, jer istraživači ne moraju tragati po nesređenim do kumentima, već jednostavno otvoriti knjigu i naći što ih zanima. No, nijesu štampani zbornici građe namijenjeni samo naučnim i stručnim kadrovima, već i širem krugu čitalaca koji se interesuju za istoriju. Zbog toga se mora planski utvrditi objavljivanje arhivske građe, po utvrđenim naučnim kriterijumima u pogledu izbora dokumenata i samog načina njihove obrade. Zato se u ovoj oblasti uspostavlja konkretna saradnja istoričara i arhivista, njihov zajednički rad na istom zadatku. Ovo tim prije što mnoga istoriografska pitanja crnogorske prošlosti zahtijevaju provjeru i revidiranje, na žalost i ispravku brojnih, očiglednih falsifikata. Zbog toga je neophodno stalno bavljenje arhivskom građom, njenom obradom i publikovanjem, ali i osposobljavanje mladih arhivističkih i naučnih kadrova. S druge strane, kritičko objavljivanje dokumenata predstavlja naučnu djelatnost svoje vrste koja podrazumijeva poznavanje materije i određeni cilj objavljivanja, obaviještenost o dokumentima, redaktorsko iskustvo i odlično poznavanje jezika na kome su dokumenta pisana. Samo tako će ovaj odgovorni, studiozan posao donijeti dobre i korisne rezultate. Rad na pripremanju određene zbirke građe podrazumijeva: prikupljanje i izbor dokumenata, utvrđivanje originalnosti, njihovu analizu (jezičku, stilsku, interpukcijsku i td.). Nakon toga se daju razna istorijska objašnjenja pojava, događaja i ličnosti, vrši izrada legendi, indeksa, naslova, regesti i drugi redakcijski poslovi. Ovaj osvrt na rad arhiva i objavljivanje građe bio je potreban da bi istakli kolika je uloga i značaj djelatnosti koju obavlja Državni arhiv u vremenu afirmacije države Crne Gore, ali i rad na utemeljenju istorijske prošlosti crnogorskog naroda. Pred nama je još jedna moderno i arhivistički korektno urađena knjiga pod naslovom Poimenični protokoli izdatih pasoša u Knjaževini Crnoj Gori ( ), čiji je izdavač Državni arhiv Crne Gore i sedmočlani tim priređivača, uz pisca predgovora Srđana Pejovića. Knjiga je označena pod brojem II, tj. kao druga u predviđenoj ediciji.

245 Прикази 245 Kao prvo, priređivači su ispoštovali principe objavljivanja dokumenata i n e x t e n s o, odnosno sabrali su i objavili dokumenta nespornog istorijskog značaja, u cjelosti tematski odabrana za period od godine, odnosno poimenične crnogorske pasoše za ovaj period. Ova lijepo opremljena knjiga od 232 strane, velikog formata, ima samo dva dijela: Predgovor i Poimeničnu knjigu izdatih pasoša od 14.III 1879 do 30XII 1883.godine, đe su imena poređana od rednog broja 1 do U Predgovoru autor daje čitaocu osnovne informacije o motivu nastanka i objavljivanja knjige, ali i sve osnovne pokazatelje o njenoj sadržini. Glavni je, razumije se, drugi dio (str ), zbog kojeg je cijela knjiga i nastala. Tu je, kao što i sam naslov kaže, poimenična evidencija izdatih pasoša i posebna Pasoška knjiga, koja sadrži: tekući broj, datum, ime, očevo ime i prezime, mjesto odakle je, mjesto odlaska, rok važenja pasoša, broj lica koja sa sobom vodi i naplaćena taksa. Sve to prati utvrđeni hronološki red. Ova javna isprava naslovljena je kao Crnogorski pasoš, poslije kojeg slijedi prijevod na francuski jezik passeport montenegrin. Sama knjiga evidencije pri Ministarstvu inostranih djela - Pasoško odjeljenje, nazvana je Poimenična knjiga izdatih pasoša, što bi se danas moglo reći kao registar. Obrazac pasoša popunjavan je ručno. Ovđe valja istaći da ova dokumenta predstavljaju prvorazredan istorijski izvor, posebno za temu iseljavanja stanovništva iz Crne Gore, pitanje koje još uvijek čeka cjelovitu obradu, iako je u dosadašnjoj literaturi ovo pitanje višestruko razmatrano i o čemu je objavljeno nekoliko značajnih radova. Naravno, kada je riječ o iseljavanju stanovništva, istraživači se bave uzrocima, obimom, načinima i vremenskim periodom iseljavanja, sa posebnim navođenjem zemalja u koje se iseljavanje vršilo. Knjiga koju predstavljamo daje odgovore na mnoga pitanja, kao što su: lični podaci, odakle je lice, kome se izdaje pasoš, u koju zemlju se seli i slično. Ono što se na prvi pogled zapaža je da su pasoši izdavani pojedinim licima i van granica tadašnje Crne Gore, npr. Mostar ili Prizren.

246 246 Aрхивски записи Iseljavanje je vršeno na razne strane, u različite zemlje: Srbiju, Carigrad, Hercegovinu, Bosnu, Drač, Bugarsku, Smirnu, Austriju, Rusiju, Sarajevo, Mostar, Ameriku, Tursku, Aleksandriju, Trst, Vlašku, Krf, Dalmaciju, Austrougarsku, Rumuniju, Beč, Kosovski vilajet, Dubrovnik, Skadar, Novi Pazar, Primorje, Švajcarsku, Jevropske države, Italiju, Grčku, Jevropu, Francusku, Boku, Sutorinu... Dva pasoša glase na Sve države. Pojedinačni uvid svjedoči da je iseljavanje najčešće vršeno u Hercegovinu, Srbiju i Carigrad, a posljednje upisane godine i u Grčku. Pasoški podaci kažu da se iseljavalo na sve četiri strane svijeta, često masovno, Samo ova knjiga kaže na hiljade. Ovđe ne možemo da se ne sjetimo one floskule da su u Crnu Goru mnogi doseljeni sa Kosova ili iz Bosne, a ova knjiga je dokaz da je proces iseljavanja crnogorskog starnovništva tekao kao rijeka prema vani, a ne obrnuto. Vjerujemo da će ova publikacija Arhiva Crne Gore zainteresovati nekog od mlađih istoričara da krene tragom iseljenih, da dođemo do više relevantnih saznanja, čime bi se tzv. babologija svela na minimum. Osim već rečenog, treba istaći da ova pasoška knjiga potvrđuje da se iseljavalo iz svih krajeva Crne Gore, naravno znatno više sa prostora tzv. Stare Crne Gore, prije svega iz ekonomskih razloga. Interesantno je pomenuti da se iseljavanje u Rusiju nalazi na samom dnu skale zemalja u koje se vršilo iseljavanje, čime se otkriva još jedna crnogorska zabluda. Na kraju, slobodan sam iznijeti svoje mišljenje da je knjiga solidno opremljena, što je sa odabranim fotografijama vizuelno čini interesantnom za čitaoce. Sam sadržaj je preporučuje istim, kao izuzetan izvor informacija. Ja je sa svoje strane srdačno preporučujem ljubiteljima knjige kao korisno štivo, a izdavaču i priređivačima čestitam na korektno obavljenom poslu, uz želju da nastave sa izdavanjem novih publikacija. Prof. dr Božidar Šekularac

247 Прикази 247 UDK :929 Petrović M., princ crnogorski Knjiga koja je pred nama predstavlja višestruki intelektualni Crnogorac bez domovine je sjajna metafora za jedno konfuzno i

248 248 Aрхивски записи Dak strateški,

249 Прикази 249 svojim brojnim knjigama i radovima ustanovio obrazac interesovanja za prošlost, koji neproduktivni, dokoni i samodovoljni intelektualci audiatur et altera par pretendovanjem prava na crnogorski prijesto, borba za obnovu

250 250 Aрхивски записи spiritus movens strastvenog traganja podastire nove i brojne izvore saznanja o kojima : Pokušali smo da ponudimo i nove izvore o princu Milu, dosad neobjavljivane na našem jeziku. Za to nam je od (prvo izdanje, London, 1930, II izdanje London, 1931), koju donosimo integralno u prijevodu na crnogorski jezik pod naslovom Nezavisnost malih naroda i zatiranje Crne Gore, a koja do sada nije objavljivana u U dodatku Detroita, SAD. Iz tog lista objavljujemo, dosada u istorijskoj nauci i publicistici, neobjavljivane, tekstove (iz i 1925) koji se odnose Franciska ali i jedan broj koji su u njemu objavljeni na crnogorskom jeziku. su objavljeni u Crnogorskog ogledalu, sa engleskog na naš jezik

251 Прикази 251 da je došao s Furlongovim hartijama u Arhivu Huverovog instituta organizaciono bio povezan sa akcijom drugih crnogorskih istaknutih barona ser Edvarda Bojla, koji je godine bio u Crnoj Gori i niti organizaciono povezan sa emigrantskim crnogorskim krugovima i

252 252 Aрхивски записи Crne Gore. lepeze mišljenja, stavova i ideja, koje u suštini korespondiraju sa otkriva sa zakašnjenjem, ali i da to ima smisla ubjedljivo dokazuje

253 Прикази 253 pozvaniji od njega sakrivali u intelektualne trapove i samo povremeno Uvijek sam mislio da na Univerzitetu treba da rade najbolji, a ne, što razni odbraniti samo znanjem i da pretvaranje Univerziteta u ideološki

254 254 Aрхивски записи

255 In memoriam 255 UDK 91:929 In memoriam GLIGO ODALOVIĆ ( ) Rođen je 02. maja godine u Đenovićima, u domu Petra Odalovića i majke Danice rođ. Janković. Osnovnu školu je završio u rodnom mjestu, nižu gimnaziju u Herceg-Novom, a višu u Kotoru. Potom je završio studije geografije na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, kao i postdiplomske studije iz turizma na istom fakultetu godine, kao prvi u klasi od 28 polaznika. Radio je kao profesor, pomoćnik direktora i direktor punih 17 godina u Brodograđevno-metalskoj školi u Bijeloj i godinu dana kao pomoćnik direktora Školskog centra u Herceg-Novom. Nakon toga je