1. UVOD. Autor je docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, pf.uns.ac.rs. 1

Transcription

1 UDK : /.24 Dr Petar Đundić SUDOVI POD PRITISKOM: TUMAČENJE KLAUZULE DELOTVORNOG PRAVNOG SREDSTVA ZA ISTICANJE ZAHTEVA I OSTVARIVANJE PRAVA STRANOG ULAGAČA U INVESTICIONOJ ARBITRAŽI Klauzula delotvornog pravnog sredstva za isticanje zahteva i ostvarivanje prava koja se može susresti u pojedinim međunarodnim sporazumima o zaštiti ulaganja aktuelizovala je pitanje odgovornosti države za postupanje njenih sudova prema stranim ulagačima, stotinama godina nakon nastanka pravila o zabrani uskraćivanja pravde strancima u međunarodnom običajnom pravu. Pokušaji tumačenja ove klauzule u arbitražnoj praksi doneli su sa sobom niz problema. Odluke donete u predmetima Ševron protiv Ekvadora i Vajt protiv Indije su u tom smislu naročito ilustrativne. U radu se analiziraju najvažnije arbitražne odluke koje se odnose na klauzulu i teškoće kojima nesigurnost i nedoslednost u tumačenju klauzule delotvornog sredstva mogu da izlože tužene države, posebno one sa problemima u organizaciji pravosuđa koji dovode do dugotrajnosti postupaka pred sudovima. Ključne reči: Arbitraža. Strana ulaganja. Klauzula delotvornog sredstva. Uskraćivanje pravde. 1. UVOD Notorna je činjenica da je država odgovorna za postupanje svojih sudova. To je pravilo međunarodnog običajnog prava koje ne pravi nikakvu razliku između različitih grana vlasti kada je u pitanju pripisivost akta koji čini povredu međunarodnopravne obaveze države. 1 Nema ništa neobično u tvrdnji da država prijema stranog ulaganja može povrediti su- Autor je docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, djundic@ pf.uns.ac.rs. 1 Vid. čl. 4 Članova o odgovornosti država za međunarodne protivpravne akte usvojene od strane Komisije za međunarodno pravo godine. Tekst dostupan na: Takođe, vid. 617

2 618 Liber amicorum Gašo Knežević bjektivna prava ulagača delovanjem sopstvenih sudova. Međutim, postupak u kojem se odvija kontrola ponašanja nacionalnih sudova u odnosu na strane ulagače odstupa od uvreženog shvatanja o odnosu između arbitražnih i državnih sudova. Za razliku od trgovinske arbitraže u kojoj je uobičajeni poredak stvari takav da državni sudovi kontrolišu postupanje arbitražnih, u investicionoj arbitraži arbitražni sud je taj koji kontroliše da li je ponašanje sudova države prijema ulaganja prešlo granicu koja čini povredu običajnog pravnog pravila ili međunarodnog sporazuma o zaštiti ulaganja dvostranog (eng. Bilateral Investment Treaty; u daljem tekstu: BIT) ili višestranog. Činjenje ili nečinjenje sudova države prijema može da predstavlja povredu pojedinih standarda tretmana iz sporazuma o zaštiti ulaganja, kao što su zabrana nezakonite eksproprijacije ili obaveza pružanja poštenog i pravičnog tretmana (eng. Fair and Equitable Treatment). Sa druge strane, ocena sudskog ili upravnog postupka u kojem se odlučuje o subjektivnim pravila stranog ulagača može se vršiti, istina retko, na osnovu posebne klauzule BIT-a ili višestranog međunarodnog ugovora. Primer za odredbu koja pod lupu stavlja ponašanje sudova države prijema prema ulagačima druge države ugovornice je klauzula delotvornog pravnog sredstva za isticanje zahteva i ostvarivanje prava (eng. effective means of asserting claimsanden forcing rights; u daljem tekstu: klauzula delotvornog sredstva ili klauzula) koja je prisutna u BIT-ovima pojedinih država. Primera radi, čl. II, st. 7 američko-ekvadorskog BIT-a (1997) glasi: Svaka država ugovornica je dužna da obezbedi delotvorno pravno sredstvo za isticanje zahteva i ostvarivanje prava koja proističu iz ulaganja, ugovora o ulaganju i dozvola za ulaganje. 2 Pomenuta klauzula je bila relativno nezapažena u arbitražnoj praksi sve do donošenja arbitražnih odluka u predmetima Ševron protiv Ekvadora 3 i Vajt protiv Indije. 4 Tumačenje izneto u ovim odlukama znatno pooštrava uslove za nastupanje odgovornosti države kada je u pitanju delovanje njenog pravosuđa time što klauzuli daje autonomni karakter u odnosu na običajno pravno pravilo o uskraćivanju pravde (eng. denial of justice) i time što insistira na tome da ponašanje sudova može predstavljati po- Rudolf Dolzer, Christoph Schreuer, Principles of International Investment Law, Oxford University Press, Oxford 2012, 216 i dalje. 2 Sličnu odredbu sadrži i čl. 10, st. 12 Ugovora o energetskoj povelji (eng. Energy Charter Treaty). 3 Chevron Corporation (USA) and Texaco Petroleum Company (USA) v. The Republic of Ecuador, Partial Award on the Merits (UNCITRAL, PCA Case No ), 30 March U odsustvu drugačije napomene, tekstovi svih arbitražnih odluka citiranih u ovom radu dostupni su na: 4 White Industries Australia Limited v. The Republic of India (UNCITRAL), Final Award, 20 November 2011.

3 Petar Đundić (str ) vredu klauzule iako u datim okolnostima ne dostiže nivo uskraćivanja pravde. Tumačenje je, međutim, daleko od opšteprihvaćenog i podložno je kritici. Ovaj rad ima za cilj da ispita tumačenje klauzule delotvornog sredstva u malobrojnim arbitražnim odlukama koje se njome bave, pri čemu je podeljen na tri glavna dela. U prvom delu se pruža kratak pregled primene pravila o uskraćivanju pravde u investicionoj arbitraži, imajući u vidu neraskidivu povezanost između ovog pravila i klauzule delotvornog sredstva. Nakon toga, okrećemo se analizi arbitražne prakse u pogledu primene klauzule. Konačno, treći deo sadrži ukazivanje na najvažnije nedostatke u analizi klauzule delotvornog sredstva u predmetima Ševron protiv Ekvadora i Vajt protiv Indije. 2. USKRAĆIVANJE PRAVDE U INVESTICIONOJ ARBITRAŽI Uskraćivanje pravde predstavlja povredu međunarodnopravne obaveze države da strancima obezbedi mogućnost zaštite subjektivnih prava u postupku pred sudovima, odnosno drugim organima date države. U najširem smislu, ova povreda podrazumeva nastupanje odgovornosti države u slučaju sprovođenja pravde u odnosu na strance na način koji predstavlja povredu elementarne pravičnosti. 5 Pored toga što se zabrana uskraćivanja pravde tradicionalno smatra delom običajnog međunarodnog prava, u kontekstu investicionih sporova, arbitražni sudovi vide pomenuto pravilo i kao deo sadržine standarda poštenog i pravičnog tretmana stranog ulagača i njegovog ulaganja 6 koji se danas neizostavno javlja u modernim međunarodnim ugovorima o unapređenju i zaštiti ulaganja. Pravilo podrazumeva nekoliko različitih aspekata: zabranu uskraćivanja strancima pristupa sudovima, neadekvatnog postupanja sudova i donošenje nepravičnih odluka. 7 Prema opštem konsenzusu, uskraćivanje pravde nastaje samo u slučajevima postupanja države koje čini očiglednu i tešku povredu prava stranca. 8 Arbitražni sudovi koji su do danas imali prilike da se o ovom problemu izjasne u kontekstu investicionih sporova održali su lestvicu za nastupanje odgovornosti države izuzetno visoko. Tako se kao predu- 5 Vid. Jan Paulsson, Denial of Justice in International Law, Cambridge University Press, Cambridge 2005, 4. 6 Vid. United Nations Conference on Trade and Development, Fair and Equitable Treatment (UNCTAD Series on Issues in International Investment Agreements II), New York-Geneva 2012, Iona Tudor, The Fair and Equitable Treatment Standard in the International Law of Foreign Investments, Oxford University Press, Oxford 2008, 158. Takođe, Organization for Economic Co-operation and Development, International Investment Law: A Changing Landscape, OECD Publishing, Paris 2005, Vid. J. Paulsson,

4 Liber amicorum Gašo Knežević slov za nastupanje odgovornosti navodi postojanje očigledne nepravde, u smislu nedostatka zakonitog postupka, što vodi ishodu koji vređa osećaj sudske ispravnosti 9 ili donošenje odluke koja je očigledno neodgovarajuća i sramotna 10. Dobar primer za to koliko je ulagaču teško da bude uspešan sa tužbenim zahtevom koji podrazumeva uskraćivanje pravde je arbitražna odluka doneta u predmetu Loven protiv SAD. Spor je pokrenuo kanadski ulagač zbog tvrdnje da su mu odlukom suda u Misisipiju povređena prava garantovana Severnoameričkim sporazumom o slobodnoj trgovini (eng. North American Free Trade Agreement, u daljem tekstu: NAFTA). Postupak pred američkim sudom odvijao se na osnovu tužbe lokalnog preduzetnika proistekle iz ugovornog odnosa sa kanadskim investitorom i sproveden je uz očigledno prisustvo rasnih, etničkih i socijalnih predrasuda na štetu tuženog. Spor je rezultirao presudom od 500 miliona dolara u korist lokalnog tužioca, uključujući tu i sumu tzv. kaznene odštete (eng. punitive damages). Investitor je imao na raspolaganju žalbu višem sudu u Misisipiju, ali je za odlaganje izvršenja prema propisima ove savezne države morao da položi kauciju u iznosu od 600 miliona dolara. Kako mu ovaj iznos nije bio na raspolaganju, kanadski ulagač je odlučio da zaključi poravnanje sa tužiocem, ali je odmah nakon toga podneo tužbu arbitražnom sudu protiv SAD zbog navodne povrede člana 1105 NAFTA. Arbitražni sud je našao da je postupanje nacionalnog suda SAD predstavljalo povredu njegovog prava na zakoniti postupak, 11 da je suđenje sadržalo nedostatke koji su ga učinili očigledno nepravičnim 12 i opisao čitav postupak kao sramotu 13. Ipak, odbio je da iz toga izvede zaključak kako je postupanje suda dovelo do uskraćivanja pravde ulagaču, zbog toga što je ulagač propustio da iskoristi sve dostupne pravne lekove i na taj način uskratio priliku tuženoj državi da kroz svoj pravni sistem ispravi greške u postupanju prvostepenog suda. 14 Potrebno je naglasiti i da je arbitražno veće smatralo da je obraćanje Vrhovnom sudu SAD koje je bilo na raspolaganju tužiocu predstavljalo adekvatan i efikasan pravni 9 The Loewen Group, Inc. and Raymond L. Loewen v. United States of America (ICSID Case No.ARB(AF)/98/3), Award, 26 June 2003, pasus 132. Takođe, Jan de Nul NV and Dredging International NV v Arab Republic of Egypt (ICSID Case No ARB/04/13), Award, 6 November 2008, pasus Mondev International LTD v. United States of America (ICSID Case No.ARB(AF)/99/2), Award, 11 October 2002, pasus 127. Takođe, Limited Liability Company Amto v. Ukraine (SCC Case No. 080/2005), Final Award, March 26, 2008, pasus The Loewen Group, Inc. and Raymond L. Loewen v. United States of America, pasus Ibid., pasus Ibid., pasus Ibid., pasusi 217 i 156.

5 Petar Đundić (str ) lek, iako ovaj sud uzima u razmatranje izuzetno mali broj predstavki u odnosu na ukupan broj podnetih. 15 Uskraćivanje pravde ne mora da bude samo rezultat sudskog postupka koji je stranog ulagača stavio u neravnopravan položaj ili koji je rezultirao očigledno nepravičnom odlukom. Veoma važan aspekt ovog međunarodnopravnog delikta je odgovornost države zbog neaktivnosti njenih sudova. Pasivno držanje sudova države prijema u odnosu na tužbene zahteve ulagača je ključno za primenu klauzule delotvornog sredstva, ali je i osnov za nastupanje odgovornosti države zbog uskraćivanja pravde. Tako arbitražno veće u predmetu Azinian protiv Meksika ističe da uskraćivanje pravde, između ostalog, obuhvata nepotrbno odlaganje rešavanja o tužbenim zahtevima. 16 Jan Paulson (Paulsson), koji je postupao kao predsedavajući arbitražnog veća u navedenom predmetu, u svom često citiranom radu navodi kako je ovaj vid uskraćivanja pravde čak štetniji po interese stranke od jednostavnog odbijanja da se tužba uzme u razmatranje, jer u ovom poslednjem slučaju, tužilac zna na čemu je i može da zahteva diplomatsku zaštitu ili da koristi pravna sredstva koja su mu na raspolaganju. 17 Da li je dužina trajanja postupka pred nacionalnim sudom opravdana ili ne, zavisi od niza okolnosti, a pre svega od složenosti samog slučaja o kojem sud rešava. 18 U savremenoj arbitražnoj praksi, u samo jednom predmetu je dužina trajanja postupka predstavljala osnov za nastupanje odgovornosti države. U sporu Pej Kasado protiv Čilea 19 arbitražni sud je zaključio da je Čile odgovoran za uskraćivanje pravde ulagaču čije su dnevne novine bile izložene konfiskaciji za vreme Pinočeovog režima, zbog toga što su sudovi ove države propustili da tokom sedam godina, odluče o zahtevu za plaćanje naknade za izvršeno oduzimanje. 20 U svim 15 U literaturi se navodi podatak da je to svega 80 predstavki na podnetih, što iznosi 0,08 procenata. Vid. Jessica Wirth, Effective Means Means? The Legacy of Chevron v. Ecuador, Columbia Journal of Transnational Law vol. 52, , Robert Azinian, Kenneth Davitian, & Ellen Baca v. The United Mexican States (ICSID Case No. ARB(AF)/97/2), Award, 1 November 1999, pasus Vid. J. Paulsson, 177. Autor ovu konstataciju navodi pozivajući se na Alwyn Freeman, The International Responsibility of States for Denial of Justice, Longman, London-New York 1938, 242, Vid. Oostregetel, Laurentius v. Slovakia (UNCITRAL), Final Award, 23 April 2012, pasus Victor Pey Casado and President Allende Foundation v. Republic of Chile (ICSID Case No. ARB/98/2), Award, 8 May Vid. Michael D. Goldhaber, The Rise of Arbitral Power over Domestic Courts, Stanford Journal of Complex Litigation 2/2013, 386. Na odluku arbitražnog suda je možda uticala činjenica da nije mogao da Čile oglasi odgovornim za eksproprijaciju, na osnovu primarnog zahteva tužioca, budući da je BIT između Španije i Čilea stupio na snagu godine, više od dvadeset godina nakon akta eksproprijacije. Vid. Victor PeyCasado and President Allende Foundation v. Republic of Chile, pasusi

6 Liber amicorum Gašo Knežević ostalim slučajevima, arbitražni sudovi su pronalazili opravdanja za trajanje sudskog postupka od 7, pa čak i 10 godina 23. Upravo zbog toga ne iznenađuje činjenica da su pojedina arbitražna veća suočena sa tumačenjem klauzule delotvornog sredstva požurila da je protumače kao standard koji pooštrava odgovornost države za postupanje sudova, u odnosu na zabranu uskraćivanja pravde. Da li je to dovelo do stvaranja metodološkog okvira koji može da bude koristan za arbitražne sudove u sličnoj situaciji u budućnosti je pitanje koje se razmatra u nastavku rada KLAUZULA DELOTVORNOG SREDSTVA U ARBITRAŽNOJ PRAKSI 3.1. Arbitražna praksa pre odluke u predmetu Ševron protiv Ekvadora Pre nego što je odluka u predmetu Ševron protiv Ekvadora aktuelizovala pitanje tumačenja klauzule delotvornog sredstva, ona je u arbitražnoj praksi bila gotovo neprimećena. U literaturi i u arbitražnoj praksi se pominju svega tri predmeta u kojima su arbitražni sudovi imali prilike da se izjasne o tome da li je tužena država povredila klauzulu. 24 U slučaju Petrobart protiv Kirgizije, 25 privredno društvo u svojini države je obezbedilo odlaganje prinudnog namirenja potraživanja tužioca zahvaljujući pismu potpredsednika Vlade koji je zahtevao odlaganje izvršenja od predsednika lokalnog suda. Za vreme prekida izvršenja pomenuto društvo je prošlo kroz statusne promene koje su omogućile raspolaganje imovinom na štetu poverilaca i, konačno, otvaranje stečajnog postupka. 26 Arbitražni sud se u odluci ne bavi uslovima za nastanak povrede klauzule delotvornog sredstva, već jednostavno konstatuje da je ovakvo ponašanje države predstavljalo povredu standarda poštenog i pravičnog tretmana i istovremenu povredu klauzule delotvornog sredstva iz čl. 10, st. 12 Ugovora o energetskoj povelji Toto Costruzioni Generali S.P.A. v. The Republic of Lebanon (ICSID Case No.ARB/07/12), Decision on Jurisdiction, 11 September 2009, pasus White Industries Australia Limited v. The Republic of India, pasusi Jan de Nul N.V. v. Arab Republic of Egypt (ICSID Case No. ARB/04/13), Award, November 6, 2008, pasus 204. Vid. takođe, Spyridon Roussalis v. Romania (ICSID Case No. ARB/06/1), Award, 7 December 2011, pasusi Vid. Marc Allen, Effective Means and the Perils of Standard-Setting, SPIL International Law Journal 1/2014, 91, 92; J. Wirth, ; Takođe, Chevron Corporation (USA) and Texaco Petroleum Company (USA) v. The Republic of Ecuador, pasus Petrobart Limited v. The Kyrgyz Republic (SCC Case No. 126/2003), Arbitral Award, 29 March Ibid., 7,8. 27 Ibid., 77.

7 Petar Đundić (str ) Odluka u predmetu Amto protiv Ukrajine je interesantna zbog činjenice da je arbitražni sud Stokholmske trgovinske komore zaključio kako klauzula delotvornog sredstva iz čl. 10, st. 12 Ugovora o energetskoj povelji podrazumeva obavezu države da obezbedi postojanje zakonodavstva koje garantuje utvrđivanje i zaštitu ugovornih prava, ali i obavezu da ovo zakonodavstvo bude u skladu sa međunarodnim standardima. 28 Tumačenje je zasnovano na činjenici da relevantna odredba nameće obavezu državama ugovornicama da obezbede postojanje delotvornog pravnog sredstva u domaćem pravu. Budući da je našao da zakonodavstvo Ukrajine u materiji stečaja zadovoljava minimalne međunarodne standarde, odbio je tužbeni zahtev tužioca zasnovan na klauzuli efikasnog sredstva. 29 Konačno, u predmetu Djuk Enerdži protiv Ekvadora, arbitražni sud je odlučivao o tvrdnjama američkog ulagača da je Ekvador povredio čl. II, st. 7 BIT-a između SAD i ove države koji sadrži klauzulu delotvornog sredstva, tako što je sprečio sudove da odluče o zahtevu lokalnog privrednog društva u svojini ulagača za povraćaj naplaćene carine 30 i zbog toga što je Ministarstvo energetike i rudarstva ove zemlje odbilo da učestvuje u trgovinskoj arbitraži pred arbitražnim sudom lokalne trgovinske komore, pozivajući se na njegovu nenadležnost. 31 Arbitražni sud je prvo konstatovao da navedena odredba BIT služi tome da garantuje pristup sudovima i postojanje institucionalnog mehanizma zaštite ulaganja te da predstavlja implementaciju i deo opšte zabrane uskraćivanja pravde, 32 ali da je u konkretnom slučaju potrebno ispitati kako funkcionišu sudovi Ekvadora i da li je država propustila da poštuje obećanje da će se podvrgnuti arbitraži. 33 Nakon što je odlučilo da nema nadležnost da rešava o pitanjima koja se tiču fiskalnih prihoda, 34 arbitražno veće se upustilo u razmatranje ponašanja organa Ekvadora u lokalnoj arbitraži i zaključilo da samo osporavanje nadležnosti u ovoj arbitraži ne može predstavljati osnov za povredu klauzule, budući da je tužilac propustio da zahteva poništaj arbitražne odluke pred sudovima Ekvadora, pa sudovi ove zemlje nisu ni imali mogućnost da se izjasne o odluci lokalnog arbitražnog suda. 35 Potrebno je primetiti da se obrazloženje odluke donete u Djuk Enerdži protiv Ekvadora, prilikom razmatranja navodne povrede klauzule delotvornog sredstva, dosledno poziva na argumente strana u sporu 28 Limited Liability Company Amto v. Ukraine, pasusi Ibid. 30 Duke Energy Electroquil Partners and Electroquil S. A. v. Republic of Ecuador (ICSID Case No.ARB/04/19), Award, 18 August 2008, pasus Ibid., pasus Ibid., pasus Ibid., pasus Ibid., pasus Ibid., pasusi

8 Liber amicorum Gašo Knežević koji se zasnivaju na (ne)postojanju uskraćivanja pravde. Takođe, tužbeni zahtev je odbijen od strane arbitražnog suda suštinski zbog toga što tužilac nije iskoristio lokane pravne lekove, što je takođe materijalnopravni uslov za nastupanje odgovornosti države za uskraćivanje pravde. Ako se uz to ima u vidu izričito objašnjenje arbitražnog veća da je klauzula deo doktrine o uskraćivanju pravde i da služi realizaciji zabrane ovog međunarodnopravnog delikta, jasno je da arbitražni sud jednostavno ne vidi pomenutu odredbu BIT kao autonomni standard koji pooštrava uslove za odgovornost države u odnosu na zabranu uskraćivanja pravde. Međutim, manje od dve godine nakon okončanja ovog spora, arbitražni sud u slučaju Ševron protiv Ekvadora je zauzeo dijametralno suprotno stanovište. Odluka je pokrenula lavinu komentara i za sobom ostavila niz nerešenih pitanja. Tome je doprinela i odluka u predmetu Vajt protiv Indije u kojoj se prihvata i delimično razrađuje stanovište izneto u Ševron protiv Ekvadora Preokret: Ševron protiv Ekvadora i Vajt protiv Indije Spor između Ševrona i Ekvadora na osnovu američko-ekvadorskog BIT (1997) ima svoju predistoriju u ugovornom odnosu između privrednog društva u indirektnom vlasništvu američke kompanije, Teksako Petroleum (Texaco Petroleum) i države prijema ulaganja. Pomenuto društvo je godine zaključilo ugovor kojim je od Ekvadora dobilo prava na istraživanje i eksploataciju naftnih rezervi u regiji Amazona. Za uzvrat, Ekvador je bio ovlašćen da za potrebe domaće potrošnje dobija sirovu naftu po ceni koju sam odredi i koja je konstatno bila ispod cene nafte na međunarodnom tržištu. 36 Ostatak dobijene nafte ulagač je bio slobodan da izveze, osim u slučaju da je Ekvador zahtevao dodatne količine (mimo količine za zadovoljenje domaćih potreba) za preradu i izvoz, kada je država takođe bila u obavezi da za naftu plati tržišnu cenu. 37 Između i godine, Teksako Petroleum je podneo sedam tužbi zbog povrede ugovora protiv Ekvadora pred sudovima u ovoj državi, zahtevajući isplatu više od pola milijarde američkih dolara. 38 Suština tužbi je bila u tvrdnji da je Ekvador tokom godina zahtevao mnogo veću količinu sirove nafte nego što mu je zaista bilo neophodno za domaće potrebe, te da je naftu dobijenu po povlašćenoj ceni, suprotno ugovoru, prerađivao ili direktno izvozio pri čemu tužiocu nije platio tržišnu cenu Chevron Corporation (USA) and Texaco Petroleum Company (USA) v. The Republic of Ecuador, pasus 33 (3). 37 Ibid Ibid., pasus 33 (2). 39 Ibid., pasus 33 (5).

9 Petar Đundić (str ) Ševron i Teksako Petroleum su pokrenuli arbitražu na osnovu BIT između Ekvadora i SAD tokom godine, zbog toga što ekvadorski sudovi nisu odluči ni po jednoj od tužbi ulagača do trenutka pokretanja arbitraže. Prema tvrdnjama tužioca, ova činjenica je predstavljala povredu zabrane uskraćivanja pravde na osnovu običajnog međunarodnog prava, ali i višestruku povredu BIT povredu obaveze da se ulagačima obezbedi delotvorno pravno sredstvo za isticanje zahteva i ostvarivanje prava u vezi sa ulaganjem, povredu obaveze pružanja poštenog i pravičnog tretmana i pune zaštite i sigurnosti ulagačima i povredu zabrane arbitrernog i diskriminatornog tretmana ulaganja. Takođe, tužioci su tvrdili da je ponašanje Ekvadora predstavljalo povredu ugovora o ulaganju koji, sami po sebi, uživaju zaštitu na osnovu BIT-a. 40 Na kraju, arbitražno veće je svoju odluku zasnovalo na zaključku da je Ekvador povredio klauzulu delotvornog sredstva iz čl. II, st. 7 BIT-a, te je smatrao nepotrebnim da odlučuje o ostalim tužbenim zahtevima, budući da dalje povrede BIT-a od strane tužene države ne bi vodile zaključku da je nastupila dodatna šteta za tužioce. 41 Analiza domašaja i dejstva pomenute klauzule nije bitna jedino za sudbinu ovog spora već može imati dalekosežne posledice u sličnim slučajevima. Arbitražni sud je započeo svoju analizu klauzule delotvornog sredstva konstatacijom da je ova klauzula relativno retka, da se pojavljuje samo u američkim BIT-ovima, Ugovoru o energetskoj povelji i malom broju BIT-ova koji su zaključile druge države. 42 On navodi da je obaveza stvorena klauzulom značajno isprepletena sa zabranom uskraćivanja pravde iz običajnog međunarodnog prava i da je arbitražno veće saglasno sa ocenom arbitražnog suda iz predmeta Djuk Enerdži protiv Ekvadora da klauzula, u određenoj meri, predstavlja primenu i deo zabrane uskraćivanja pravde. 43 Nakon toga je usledio preokret u rezonovanju arbitražnog suda: Član II(7) se, međutim, pojavljuje u BIT-u kao nezavisna, posebna ugovorna obaveza i ne pominje izričito uskraćivanja pravde ili međunarodno običajno pravo. Arbitražni sud stoga zaključuje da član II(7) koji ustanovljava standard delotvornog sredstva predstavlja lex specialis pravilo a ne samo puko ponavljanje pravila o zabrani uskraćivanja pravde iz međunarodnog prava. 44 Na osnovu toga je arbitražno veće izvelo zaključak da se na pitanje da li je povređena klauzula delotvornog sredstva ima primeniti poseban i 40 Ibid., pasus 33 (12). 41 Ibid., pasus Ibid., pasus Ibid., pasus Ibid. Znaci navoda u originalu. 625

10 626 Liber amicorum Gašo Knežević potencijalno manje zahtevan test u odnosu na pravilo o zabrani uskraćivanja pravde. 45 To za svoju posledicu ima mogućnost da klauzula bude povređena iako nisu prisutni elementi koji bi doveli do odgovornosti države zbog uskraćivanja pravde. 46 Ipak, imajući u vidu povezanost između dva standarda, arbitražni sud je,pomalo zbunjujuće, zaključio da pravila o uskraćivanju pravde treba primeniti na tumačenje klauzule delotvornog sredstva. 47 Nakon što je utvrdio da klauzula predstavlja autonomni standard iz BIT-a, arbitražni sud je prešao na primenu datog standarda u konkretnom slučaju. U ugovorima koje je jedan od tužilaca zaključio sa Ekvadorom arbitražno veće je pronašlo pravnu osnovu subjektivnih prava o kojima govori klauzula i konstatovao da je, na osnovu tih ugovora, sredstvo koje je Ekvador stavio na raspolaganje tužiocu za isticanje njegovih zahteva za obraćanje sudovima ove države. Dakle, po mišljenju arbitražnog suda, obaveza tužene države na osnovu BIT-a nalazila se u tome da postupak zaštite ugovornih prava ulagača pred nacionalnim sudovima bude efikasan. 48 Sredstvo za ostvarivanje prava nije delotvorno ukoliko je odlučivanje o pravima ulagača podvrgnuto neopravdanom odlaganju, što u praksi vodi uskraćivanju mogućnosti da se to sredstvo koristi. 49 Prema gledištu veća, ekvadorski pravni sistem mora obazbediti tužiocima mogućnost da zaštite svoja legitimna prava u razumnom roku. Da li je rok razuman, zavisi od činjenica pojedinačnog slučaja. Interesantno je da arbitražni sud pozajmljuje zatim kriterijume za ocenu opravdanosti dugog trajanja postupka iz prakse koja se odnosi na zabranu uskraćivanja pravde: kompleksnost spora, ponašanje stranaka uključenih u sudski postupak, značaj interesa o kojima se rešava i ponašanje samih sudova. 50 Arbitražni sud je u nastavku istakao da svaka od sedam parnica koju je pokrenuo ulagač traje najmanje trinaest godina, što predstavlja značajan period vremena, ali sam po sebi ne vodi zaključku da je prisutno odugovlačenje postupka, ukoliko za to postoje opravdani razlozi. 51 Arbitražni sud nije našao da su ugovorni sporovi koji su se odvijali pred ekvadorskim sudovima kompleksni u meri koja bi opravdala dugotrajno odlučivanje. 52 Isto se odnosi na ponašanje tužilaca koji su, po mišljenju veća, učinili sve da dovedu parnice do trenutka kada je na sudu da donese 45 Ibid., pasus 244. Naglasak autora. 46 Ibid. 47 Ibid. 48 Ibid., pasus Ibid., pasus Ibid. 51 Ibid., pasus Ibid., pasus 254.

11 Petar Đundić (str ) odluku o tužbenim zahtevima. 53 Glavno opravdanje za zaključak da je došlo do povrede klauzule delotvornog sredstva pronađeno je u činjenici da je u svim sporovima koje su pokrenuli tužioci bilo moguće identifikovati dugačke vremenske periode potpune neaktivnosti sudova. U šest od sedam parnica dokazni postupak je formalno bio okončan najkasnije do sredine godine, a sudovi u Ekvadoru za više od devet godina nisu doneli ni prvostepenu odluku. 54 U jednom od tih sedam sporova, tokom trinaest godina od njegovog pokretanja sud jednostavno nije zakazao ročište. 55 Prema mišljenju arbitražnog suda, priroda odlaganja o odlučivanju i očigledna nespremnost sudova Ekvadora da odluče o tužbenim zahtevima ulagača čine odlaganje neopravdanim i predstavljaju povredu klauzule delotvornog sredstva. 56 Arbitražno veće je posebno razmatralo argument Ekvadora da je zastoj u sudskom odlučivanju izazvan preopterećenjem sudova. Ono je zaključilo da preopterećenje koje utiče na dugotrajnost postupaka može da bude jedan od faktora koji utiču na opravdanost odlaganja prilikom donošenja odluka, ali da ne može da služi kao apsolutna odbrana za tuženu državu. 57 Da bi bilo uvažena kao opravdanje, preopterećenost mora biti samo privremenog karaktera, rezultat specifičnih okolnosti i država se mora posvetiti rešavanju ovog problema, inače čini povredu klauzule delotvornog sredstva zbog toga što njen pravosudni sistem nije u stanju da pruži ulagačima efikasnu zaštitu. 58 Konačno, u posebnom poglavlju obrazloženja odluke, arbitražni sud se bavi pitanjem obaveze tužioca da koristi lokalne pravne lekove, kao preduslovom za nastupanje odgovornosti države zbog povrede klauzule. 59 Suština gledišta koje je zauzeo arbitražni sud je da se kod analize da li je nastupila povreda pomenute klauzule koristi kvalifikovani zahtev iscrpljenosti lokalnih pravnih lekova. 60 Po onome što se može zaključiti iz obrazloženja odluke, ovakav uslov bi podrazumevao da tužilac nije u obavezi da dokaže da je iscrpeo lokalne pravne lekove, već samo da je pravilno koristio ona sredstva koja su mu bila na raspolaganju 61. Drugim rečima, tužioci su u obavezi da koriste sve pravne lekove koji su im dostupni i koji su mogli da isprave povredu 62. Iako konstatuje da 53 Ibid., pasus Ibid., pasus Ibid. 56 Ibid., pasus Ibid., pasus Ibid., pasusi 264, Vid. poglavlje H.III. 60 Ibid., pasus Ibid., pasus Ibid., pasus

12 628 Liber amicorum Gašo Knežević verovatnoća da će pravni lek biti uspešan ne igra ulogu kod postojanja obaveze tužioca da ga koristi, arbitražni sud jednostavno zaključuje da je u slučaju neopravdano dugog trajanja postupka, samo trajanje obično dovoljan dokaz da je upotreba bilo kakvog pravnog leka, osim onog koji se konkretno odnosi na dužinu postupka, besmisleno. 63 Nakon sprovedene analize, arbitražno veće je zaključilo da lokalni pravni lekovi koje su tužioci po navodima Ekvadora propustili da iskoriste nisu bili u stanju da ubrzaju odlučivanje ekvadorskih sudova, te da njihovo nekorišćenje ne može da isključi odgovornost države. 64 Arbitražna odluka u sporu Vajt protiv Indije doneta godine zasnovana je na istoj osnovnoj premisi iznetoj u Ševron protiv Ekvadora klauzula delotvornog sredstva je autonomni standard u odnosu na uskraćivanje pravde i prag za nastupanje odgovornosti države za povredu klauzule je niži u odnosu na ovo običajno pravno pravilo. Spor je u ovom slučaju nastao iz ugovora između australijskog ulagača i privrednog društva u svojini Indije Kol Indija (Cole India) u vezi sa snabdevanjem opremom i eksploatacijom rudnika u jednoj od indijskih provincija. Na osnovu arbitražne klauzule iz ugovora, australijsko društvo je godine pokrenulo MTK arbitražu protiv indijskog partnera i izdejstvovalo arbitražnu odluku u svoju korist u maju godine. U septembru iste godine indijsko društvo je podnelo tužbu za poništaj arbitražne odluke na osnovu indijskog Zakona o arbitraži sudu u Kalkuti. Samo pet dana kasnije, Vajt je pokrenuo postupak za priznanje i izvršenje arbitražne odluke pred sudom u Nju Delhiju. Tokom godine postupak priznanja i izvršenja je prekinut do okončanja postupka za poništaj. Međutim, australijski ulagač je godine pokrenuo arbitražu protiv Indije na osnovu BIT-a između Australije i ove države (1999), tvrdeći da je trajanje postupka pred indijskim sudovima dovelo do povrede više odredaba BIT-a. Arbitražni sud je odbio sve tužbene zahteve osim onog koji je bio zasnovan na obavezi Indije da tužiocu obezbedi delotvorno pravno sredstvo za isticanje zahteva i ostvarivanje prava, što je obaveza koju je, po mišljenju arbitražnog veća, Indija prihvatila indirektno preko klauzule najpovlašćenije nacije iz čl. 4 BIT sa Australijom. Ta klauzula je omogućila da se u ovaj spor uveze klauzula delotvornog sredstva iz BIT između Indije i Kuvajta (2001). 65 Arbitražno veće je u ovom sporu zaključilo da je Indija odgovorna za povredu klauzule delotvornog sredstva zbog toga što je postupak odlučivanja o tužbi za poništaj arbitražne odluke trajao duže od devet godina. 66 U vreme kada je doneta odluka u investicionoj arbitraži, Vr- 63 Ibid. 64 Ibid., pasusi White Industries (Australia) Limited v. The Republic of India, pasusi Ibid., pasusi

13 Petar Đundić (str ) hovni sud Indije još uvek nije konačno rešio o zahtevu Vajta da sud u Kalkuti odbaci tužbu za poništaj zbog nenadležnosti. Prilikom tumačenja klauzule, kao što je već rečeno, arbitražni sud se u potpunosti oslonio na zaključke iznete u Ševron protiv Ekvadora. 67 Ipak, tri aspekta ove odluke se posebno ističu. Prvo, arbitražno veće u Vajt protiv Indije ističe razliku između obaveze države da investitoru omogući korišćenje delotvornog pravnog sredstva za isticanje njegovih zahteva, sa jedne strane, i obaveze da se to isto učini kada je u pitanju (prinudno) ostvarivanje prava. 68 Takav način razmišljanja je omogućio arbitražnom sudu da odvojeno analizira postupanje indijskih sudova u postupku za poništaj arbitražne odluke MTK u odnosu na postupak za priznanje i izvršenje ove odluke. Posledica toga je i zaključak da Indija nije povredila klauzulu u odnosu na postupak egzekvature arbitražne odluke, posebno zbog toga što se ulagač nije žalio na odluku suda u Nju Delhiju da prekine postupak do okončanja procedure za poništaj. 69 Drugo, u Vajt protiv Indije, za razliku od odluke u Ševron protiv Ekvadora, arbitražni sud je pokušao da jasno povuče liniju između odgovornosti države za povredu klauzule delotvornog sredstva i odgovornosti zbog uskraćivanja pravde, tako što je poseban deo obrazloženja posvetio pitanju da li je ponašanje Indije (njenih sudova) predstavljalo uskraćivanje pravde. Odgovor je bio negativan, zbog stava arbitražnog suda da ponašanje Indije nije doseglo visoku granicu za nastupanje ovog međunarodnopravnog delikta. 70 Posebno je interesantno to što je arbitražni sud prihvatio preopterećenost sudova u Indiji usled enormno velike populacije zemlje kao opravdanje za dugotrajnost sudskih postupaka u kontekstu uskraćivanja pravde, 71 dok je istom argumentu priznao samo ograničeni domašaj u analizi povrede klauzule delotvornog sredstva. 72 Konačno, u pitanju je za sada jedina arbitražna odluka u kojoj je priznato pravo tužioca da se pozove na klauzulu delotvornog sredstva iz drugog BIT-a tužene države, zahvaljujući klauzuli najpovlašćenije nacije sadržane u BIT-u između države porekla investitora i države prijema investicije. Klauzula je, prema tome, bila osnov odgovornosti tužene države, iako se ne nalazi u BIT-u koji je predstavljao pravni osnov za pokretanje arbitraže. To je činjenica koja može imati dalekosežne posledice za tužene države i koja je već inspirisala pravne zastupnike tužilaca u 67 Ibid., pasusi Ibid., pasusi Ibid., pasusi Ibid., pasusi Ibid., pasus Ibid., pasus Vid. fusnotu

14 Liber amicorum Gašo Knežević drugim investicionim sporovima. 73 Sa druge strane, jedna od posledica je i odluka Indije da pristupi preispitivanju celokupne mreže svojih BIT-ova i da prekine sve pregovore o zaključenju novih, upravo kako bi se sprečio razvoj događaja koji je sličan onom iz Vajt protiv Indije. 74 Stanovišta zauzeta u arbitražnim odlukama o kojima je bilo reči zaslužuju podrobniju analizu. Ona pokazuje nedostatke u rezonovanju arbitražnih sudova prilikom odlučivanja o odnosu klauzule delotvornog sredstva prema zabrani uskraćivanja pravde. Ovi nedostaci se kasnije reflektuju i na probleme i nejasnoće u načinu primene klauzule u praksi PROBLEMI SA TUMAČENJEM KLAUZULE DELOTVORNOG SREDSTVA U PREDMETIMA ŠEVRON PROTIV EKVADORA I VAJT PROTIV INDIJE 4.1. Klauzula kao autonomni standard? Arbitražno veće u predmetu Ševron protiv Ekvadora je zasnovalo zaključak o autonomnom karakteru klauzule o delotvornom sredstvu u odnosu na zabranu uskraćivanja pravde na argumentima čija se upotreba može kritikovati. 75 Naime, analiza koju je arbitražni sud sproveo zasniva se, pre svega, na tumačenju namera ugovornica BIT-a u kontekstu pravila o tumačenju iz Bečke konvencije o ugovornom pravu (1969), pri čemu su dokazi u pogledu postojanja takve namere u najmanju ruku upitni. U obrazloženju odluke se stavlja poseban naglasak na činjenicu da odredba BIT-a u pitanju ne sadrži izričito pozivanje na uskraćivanje pravde, niti na običajno međunarodno pravo. 76 Prema logici arbitražnog suda, da su države ugovornice želele da klauzula delotvornog sredstva predstavlja samo ponavljanje pravila o uskraćivanju pravde, mogle su u BIT uneti izričitu formulaciju u tom smislu ili jednostavno uneti u tekst sporazuma zabranu uskraćivanja pravde. 77 Problem sa ovakvim tumačenjem je u tome što ono polazi od pretpostavke koju nije moguće proveriti da su predstavnici dve države svesno izostavili pozivanje na međunarodno pravo ili na pravilo o zabrani uskraćivanja pravde jer su želeli da klazuli delotvornog sredstva daju autonoman karakter. Arbitražni sud nije bio u prilici da se pozove na bilo kakav dokument nastao tokom pregovora o zaključenju BIT-a koji bi postojanje ovakve namere potvrdio. 73 Vid. na primer, Apotex Holdings Inc. And Apotex Inc. v. United States of America (ICSID Case No. ARB(AF)/12/1), Award, 25 August Vid. Prabhash Ranjan, Deepak Raju, Bilateral Investment Treaties and the Indian Judiciary, The Georg Washington International Law Review vol. 46, 2014, Vid. J. Wirth, Takođe, M. Allen, Chevron Corporation (USA) and Texaco Petroleum Company (USA) v. The Republic of Ecuador, pasus Ibid.

15 Petar Đundić (str ) Zaključak u pogledu namera predstavnika SAD arbitražno veće brani pozivajući se na iskaz Keneta Vandeveldea (Vandevelde), koji je kao službenik Stejt Departmenta bio uključen u izradu i zaključenje niza američkih BIT-ova tokom osamdesetih godina dvadesetog veka. Prema njegovim tvrdnjama, klauzula je našla svoje mesto u ovim sporazumima zbog toga što je u vreme njihovog zaključenja bila sporna sadržina prava na pristup sudovima države prijema ulaganja, što je činilo neophodnom zaštitu na osnovu odredaba BIT-a. 78 Pitanje je, međutim, da li je zaključak koji arbitražno veće izvodi na osnovu ovog iskaza ispravan. U novijem izdanju svoje monografije, Vandevelde razmatra klauzulu delotvornog sredstva u delu o zabrani uskraćivanja pravde. 79 On je takođe dosledno naziva odredbom o pravu na pristup sudovima (eng. Judicial access provision), što može da implicira da je ona po sadržini obaveze koju nameće državama identična sa najvažnijim aspektom zabrane uskraćivanja pravde. Konačno, ova klauzula je izbačena iz teksta model BIT-a SAD od i godine, pri čemu je istovremeno uneto preciziranje da standard poštenog i pravičnog tretmana obuhvata zabranu uskraćivanja pravde u krivičnom, građanskom i upravnom postupku. 80 Sve ovo može da znači da je svrha pomenute klauzule u ovim sporazumima bila da kodifikuje običajno pravno pravilo o zabrani uskraćivanja pravde, a ne da uspostavi dodatne obaveze za države ugovornice. Drugim rečima, ako je jedna od ovih klauzula podobna da zameni drugu, na koji način bi se moglo opravdati shvatanje da postoji razlika u pogledu materijalnopravnih obaveza države koju nosi svaka od njih? Bez obzira na to, čak i ako se uzme da su namere jedne od država ugovornica (SAD) nesporne, to ne govori ništa o razlozima zbog kojih su predstavnici Ekvadora pristali na unošenje ovakve odredbe u BIT, kao što ne govori ništa ni o njihovom viđenju značenja te klauzule. Nimalo iznenađujuće, Ekvador je zastupao gledište koje je upravo suprotno onom iz Ševron protiv Ekvadora. U junu godine ova država je podnela zahtev za pokretanje arbitraže protiv SAD, na osnovu odredaba BIT-a o arbitraži između država ugovornica, tvrdeći da između Ekvadora i SAD postoji spor u pogledu tumačenja čl. II, st. 7 BIT koji sadrži klauzulu delotvornog sredstva. Ekvador je zapravo reagovao na prećutno odbijanje SAD da se saglase sa stavom Ekvadora da klauzula ne uspostavlja obaveze za države ugovornice koje prevazilaze obaveze na osnovu običajnog međunarodnog prava. 81 Sjedinjene Američke Države su uložile prigovor 78 Ibid., pasus Kenneth Vandevelde, Bilateral Investment Treaties (History, Policy and Interpretation), Oxford University Press, Oxford 2010, Vid. čl. 5, st. 2 (a) Model BIT SAD (2004) i Model BIT SAD (2012). Tekstovi dostupni na: 81 Vid. Republic of Ecuador v. United States of America (PCA Case No ), Request for Arbitration, 28 June 2011, pasusi 14,

16 632 Liber amicorum Gašo Knežević nenadležnosti arbitražnog suda zbog nepostojanja spora. Naime, predstavnici ove države nisu ni opovrgli niti su potvrdili stanovište Ekvadora, već su smatrali da tužena država nije dužna da o ovome zauzme stav, pri čemu samo ćutanje ne može predstavljati razlog za nastanak spora. Arbitražni sud je uvažio ovaj prigovor i većinom glasova doneo odluku čiji tekst nije javno dostupan. 82 Sjedinjene Američke Države su do sada uspešno izbegavale da se izjasne o tumačenju klauzule delotvornog sredstva čak i u investicionim sporovima u kojima se ulagač pozivao na ovu klauzulu protiv SAD. 83 Sa druge strane, nije jasno zbog čega bi pozicija ove države obavezivala arbitražne sudove koji postupaju na osnovu odredaba BIT-ova između drugih zemalja ili na osnovu Ugovora o energetskoj povelji. Zbog toga je začuđujuća lakoća sa kojim je arbitražni sud u predmetu Vajt protiv Indije jednostavno preuzeo gledište iz Ševron protiv Ekvadora i primenio ga na odredbu BIT-a između Indije i Australije Neodređenost kriterijuma za nastupanje odgovornosti države na osnovu klauzule delotvornog sredstva Glavni problem u primeni klauzule, onako kako je ona definisana u dve arbitražne odluke prikazane gore, ipak nije u dilemi da li ona predstavlja zaseban standard u odnosu na zabranu uskraćivanja pravde. Osnovne teškoće proističu iz nejasnog metodološkog okvira njene primene. Zajedničko za sve te probleme je činjenica da ne postoje jasni kriterijumi za nastupanje odgovornosti države zbog povrede klauzule. Naravno, moglo bi se s pravom tvrditi da direktnih i nedvosmislenih kriterijuma nema ni kada je reč o primeni drugih standarda tretmana iz sporazuma o zaštiti ulaganja, kao što su, na primer, odredbe o indirektnoj eksproprijaciji ili standardu poštenog i pravičnog tretmana ulaganja. Međutim, ta nesigurnost je jednostavno dominantna karakteristika kriterijuma koje nude obrazloženja pomenutih odluka. Posebno su problematična dva pitanja. Prvo se odnosi na dilemu koliko dugo trajanje postupka predstavlja neopravdano odugovlačenje i povredu klauzule. Razumljivo je da ne može postojati jedinstveni vremenski okvir koji bi bio merodavan u svakom pojedinačnom slučaju. Arbitražni sduovi u Ševron protiv Ekvadora i Vajt protiv Indije, međutim, prilikom procene okolnosti koje utiču na 82 Vid. informaciju o donošenju odluke većinom glasova na: gov/s/l/c53491.htm. 83 Vid. Apotex Holdings Inc. and Apotex Inc. v. United States of America. Tužioci su se pozvali na klauzulu delotvornog sredstva iz američko-jamajčanskog BIT-a (1994) na osnovu klauzule najpovlašćenije nacije iz NAFTA. Međutim, arbitražni sud je prihvatio tvrdnju SAD da se klauzula u konkretnom slučaju ne može primeniti na administrativni postupak u kojem se ne odlučuje meritorno o pravima ulagača (privremeno stavljanje lekova koje proizvodi jedan od tužilaca na listu lekova čiji je uvoz zabranjen). Vid. pasus 9.70.

17 Petar Đundić (str ) zaključak u ovom pogledu ne nude nijedan kriterijum koji bi bio drugačiji u odnosu na kriterijume za ocenu da li je nastupilo uskraćivanje pravde. Potpuno je nejasno, na primer, zbog čega bi preopterećenost sudova i ogroman broj stanovnika predstavljale okolnosti koje oslobađaju državu odgovornosti za uskraćivanje pravde, ali ne i kada je reč o obavezi obezbeđivanja delotvornog sredstva za isticanje i ostvarivanje prava. 84 Štaviše, mogu li države sa tradicionalno sporim pravosuđem uopšte izbeći odgovornost za povredu klauzule? Ako se obaveza države posmatra na način na koji to čini veće u Ševron protiv Ekvadora, odgovor je negativan. Suština ovog gledišta je u tome da država ima obavezu rezultata da uspostavi i održava efikasan sistem pravosuđa, što zapravo znači da ne samo da je inherentno sporo pravosuđe ne oslobađa odgovornosti, već je upravo razlog za njeno nastupanje. 85 Ove države nisu u stanju ni da prilagode svoje ponašanje kako bi izbegle povredu klauzule u budućnosti. Ovo tim pre što ne mogu da jasno definišu krug država čijim ulagačima duguju pomenutu obavezu, u situaciji kada ona nastaje primenom klauzule najpovlašćenije nacije. 86 Drugo, nejasno je kakav je status pravila o iscrpljivanju lokalnih pravnih lekova u kontekstu klauzule delotvornog sredstva. Objašnjenje arbitražnog veća u predmetu Ševron protiv Ekvadora da se u pogledu klauzule primenjuje kvalifikovano pravilo o lokalnim pravnim lekovima samo je delimično od pomoći. Ono bi trebalo da znači da ulagač nije u obavezi da koristi sve lokalne pravne lekove koji su mu na raspolaganju, već samo ona koja su mogla dati rezultat u konkretnom slučaju. 87 Iz ovoga se ne može izvesti zaključak o tome na koji način je ovo kvalifikovano pravilo o lokalnim pravnim lekovima različito u odnosu na pravilo međunarodnog običajnog prava, koje takođe ne zahteva od tužioca da koristi one pravne lekove (sredstva) za koje dokaže da su očigledno neefikasni. Jedino što je sigurno na osnovu obrazloženja koje daje arbitražni sud, jeste da se u slučaju klauzule delotvornog sredstva primenjuje neka vrsta ublaženog pravila o lokalnim pravnim lekovima. Svi oni pravni lekovi koji se ne odnose direktno na dužinu trajanja postupka se odbacuju kao bespredmetni. 88 Analiza koju je sprovelo arbitražno veće na primeru prava Ekvadora pokazuje da je veoma mali broj ovakvih pravnih lekova. Konkretno, veće je prihvatilo jedino tvrdnju tužene države da je zahtev za 84 Vid. White Industries Australia Limited v. The Republic of India, pasus Vid. Chevron Corporation (USA) and Texaco Petroleum Company (USA) v. The Republic of Ecuador, pasus Vid. White Industries Australia Limited v. The Republic of India, pasusi Chevron Corporation (USA) and Texaco Petroleum Company (USA) v. The Republic of Ecuador, pasus Ibid. 633

18 Liber amicorum Gašo Knežević opoziv postupajućeg sudije sredstvo koji je direktno usmereno na dužinu trajanja postupka, te da je u prošlosti davalo izvesne rezultate u smislu njegovog ubrzavanja. 89 Interesantno je kako je arbitražni sud, odlučujući o odgovornosti Ekvadora, zaobišao činjenicu da tužioci nijednom u petneaset godina nisu zatražili izuzeće sudije u bilo kom postupku pred lokalnim sudovima dokaz da ovo pravno sredstvo ne bi bilo efikasno u konkretnom slučaju je pronađen u činjenici da su se u tri od sedam parnica tužioca sudije menjale u proseku na svake dve godine. 90 Ovakvo stanoviše zanemaruje očiglednu razliku između izuzeća sudije na zahtev stranke i izmene sastava sudskog veća zbog ustavno-političkih promena kroz koje je Ekvador prolazio u ovom periodu. Uz probleme koji su ovde posebno navedeni primena klauzule delotvornog sredstva unosi nesigurnost za države i ulagače na još jedan način. Nejasno je da li se ona primenjuje i na slučajeve kada je pravosudni sistem u tuženoj državi odgovoran za donošenje odluke koja je očigledno pogrešna (nepravična). Drugim rečima, dilema se svodi na pitanje da li klauzula proizvodi dejstvo samo u slučajevima kada pravosudni sistem nije u stanju da proizvede odluku u razumnom roku ili i u slučaju kada sadržina te odluke nije odgovarajuća. Dobra ilustracija nesigurnosti u ovom pogledu je postupanje tužilaca u tzv. predmetu Ševron II. 91 Povod za novi spor između istih stranaka se nalazi u tužbi za naknadu štete koju je protiv Teksako Petroleuma pred ekvadorskim sudom podnela grupa stanovnika regije ugrožene zagađenjem životne sredine usled delovanja konzorcijuma čiji je deo bio tuženi. Prvobitno, tužioci su insistirali na tome da pristrasno postupanje Ekvadora i njegovih sudova predstavlja povredu klauzule delotvornog sredstva, 92 da bi svoju tužbu dopunili tvrdnjom da je Ekvador izvršio povredu zabrane uskraćivanja pravde, nakon što je presuda nacionalnog suda postala pravnosnažna. 93 Ovakav potez tužilaca sugeriše prećutno prihvatanje da arbitražni sud može da ocenjuje ispravnost odluke samo u okviru doktrine o zabrani uskraćivanja pravde. Ostaje da se vidi kako će arbitražni sud u ovom predmetu postupiti, s obzirom na to da je spor još uvek u toku. 89 Ibid., pasus Ibid. 91 Chevron Corporation and Texaco Petroleum Corporation v. The Republic of Ecuador (Chevron II), (PCA Case No. 2009/23). 92 Vid. Chevron II, Claimant s Notice of Arbitration, September 23, Tekst dostupan na: 93 Vid. Chevron II, Claimant s Supplemental Memorial on the Merits, March 20, 2012, pasus

19 Petar Đundić (str ) 5. ZAKLJUČAK Klauzula delotvornog pravnog sredstva za isticanje zahteva i ostvarivanja prava koja se može susresti u pojedinim međunarodnim sporazumima o zaštiti ulaganja aktuelizovala je pitanje odgovornosti države za postupanje njenih sudova, stotinama godina nakon nastanka pravila o zabrani uskraćivanja pravde strancima u međunarodnom običajnom pravu. Pokušaji tumačenja ove klauzule u arbitražnoj praksi doneli su sa sobom niz problema. Odluke donete u predmetima Ševron protiv Ekvadora i Vajt protiv Indije su u tom smislu naročito ilustrativne. One pokazuju nedostatke u metodološkom okviru za primenu ove klauzule i teškoće sa kojima mogu biti suočene naročito države sa neefikasnim sistemom pravosuđa. Dileme na koje ukazuje ovaj rad mogle bi dugoročno biti rešene autentičnim tumačenjem međunarodnih ugovora koje sadrže pomenutu klauzulu od strane država ugovornica ili stvaranjem pouzdanih kriterijuma za nastupanje odgovornosti država na osnovu uporednopravne analize nacionalnih pravnih sistema. 94 Do tog trenutka, međutim, kao što pokazuje primer Indije, za države koje zaključuju dvostrane ili višestrane sporazume o zaštiti ulaganja preporučljivo je da ovakvu klauzulu izbegavaju. Petar Đundić, Ph.D. Associate Professor University of Novi Sad Faculty of Law COURTS UNDER PRESSURE: INTERPRETATION OF THE EFFECTIVE MEANS OF ASSERTING CLAIMS AND ENFORCING RIGHTS CLAUSE IN INVESTMENT ARBITRATION Summary The effective means of asserting claims and enforcing rights clause which can be found in certain international investment treaties has sparked a discussion on the responsibility of states for acts of their judiciary in breach of foreign investors rights, hundreds of years after the doctrine of denial of justice had emerged in customary international law. Attempts of arbitral tribunals to interpret the clause have created various problems. Arbitral awards reached by tribunals in Chevron v. Ecuador and White v. India cases are especially illustrative in that regard. The paper con- 94 Vid. M. Allen, Takođe, J. Virth,