Часопис из области економије, менаџмента и информатике. БизИнфо. Блаце, јун године

Transcription

1 Часопис из области економије, менаџмента и информатике БизИнфо Блаце, јун године

2 БизИнфо Часопис из области економије, менаџмента и информатике Издаје: Висока пословна школа струковних студија у Блацу За издавача: др Ружица Станковић, професор Главни и одговорни уредник: др Ружица Станковић, професор Чланови уредништва: Проф. др Љиљана Арсић - Економски факултет у Приштини Проф. др Ранко Поповић - Универзитет Сингидунум у Београду Проф. др Игор Новаковић - ВПШСС у Блацу Издавачки савет: Проф. др Срећко Милачић - Економски факултет у Приштини Доц. др Ненад Јовановић ВПШСС у Блацу Др Снежана Михајлов, професор ВПШСС у Блацу Секретар редакције: Горан Перић, мастер економије Чланови редакције: Проф. др Синиша Зарић - Економски факултет у Београду, проф. др Миленко Џелетовић - Факултет за услужни бизнис у Новом Саду, проф. др Илија Самарџић - Београдска пословна школа, др Валентина Мирковић, проф. - Београдска пословна школа, др Јасминка Ђуричанин, проф. - ВПШСС у Блацу, проф. др Љубиша Стојимировић - Београдска пословна школа, доц. др Иван Михајловић - Технички факултет у Бору, др Кристина Цветковић, проф. - ВПШСС у Блацу, др Снежана Лекић - Београдска пословна школа, проф. др Јован Ђорђевић - Електротехнички факултет у Београду, др Бранислав Јевтовић, проф. - ВПШСС у Блацу. Лектура: Сами аутори Техничка припрема: мр Данило Обрадовић Штампа: Grafic Color Краљево Адреса редакције: Ул. Краља Петра I бр. 70, Блаце; redakcija@vpskp.edu.rs; тел: факс: Тираж: 50

3 САДРЖАЈ Марина Јововић ХЕЏ ФОНДОВИ Ненад Хафнер ОБАВЕЗНА РЕЗЕРВА НЕОПХОДАН ИЛИ НЕПОТРЕБАН ИНСТРУМЕНТ МОНЕТАРНОГ РЕГУЛИСАЊА? Ивана Хафнер, Ненад Хафнер ЦИЉАЊЕ ИНФЛАЦИЈЕ ЗВАНИЧНА МОНЕТАРНА СТРАТЕГИЈА НБС Радмила Тркља, Милан Тркља ДЕТЕРМИНАНТЕ РАЧУНОВОДСТВЕНОГ БУЏЕТИРАЊА У ПРЕДУЗЕЋУ Ивана Маринковић Матовић, Милош Маринковић СИСТЕМ МОТИВИСАЊА МЕНАЏЕРА У ФУНКЦИЈИ ЕФИКАСНОГ УПРАВЉАЊА Маја Марковић ТЕНДЕНЦИЈЕ У КРЕТАЊУ ЈАВНИХ РАСХОДА ЗА СОЦИЈАЛНУ ПОМОЋ Марко Павловић, Биљана Бранковић ПРИКАЗ СТАЊА ДОБРОВОЉНИХ ПЕНЗИОНИХ ФОНДОВА У СРБИЈИ

4 CONTENTS Marina Jovović HEDGE FUNDS Nenad Hafner RESERVE REQUIREMENTS NECESSARY OR UNNECESSARY INSTRUMENT OF MONETARY REGULATION Ivana Hafner, Nenad Hafner INFLATION TARGETING OFFICIAL NBS MONETARY STRATEGY Radmila Trklja, Milan Trklja DETERMINANTS OF ACCOUNTING BUDGETING IN THE COMPANY Ivana Marinković Matović, Miloš Marinković EXECUTIVE MOTIVATION SYSTEM AS A FUNCTION OF EFFICIENT MANAGEMENT Maja Marković TENDENCIES IN MOVMENT OF PUBLIC EXPENDITURES FOR SOCIAL ASSISTANCE Marko Pavlović, Biljana Branković REVIEWING THE CONDITION OF VOLUNTARY PENSION FUNDS IN SERBIA

5 ВИСОКА ПОСЛОВНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА БЛАЦЕ Часопис из области економије, менаџмента и информатике БизИнфо Број 3/2011, стр Адреса: Краља Петра I, бр.70, Блаце ХЕЏ ФОНДОВИ HEDGE FUNDS Марина Јововић Јелена Величковић Висока пословна школа струковних студија Блаце Резиме: Х е џ фондови су посебна врста инвестиционих фондова који својим пословањем остварују врло високе приносе. Окупљају веома богате инвеститоре спремне на ризик. Користе технику хеџинга и имју висок степен задужености у односу на сопствена средства. Својим улагачима нуде високе приносе уз висок ризик. Шпекулативне активности хеџ фондова негативно се одражавају на ликвидност тржишта. У развијеним тржишним економијама дошло је до велике експанзије хеџ фондова. Неадекватно регулисање хеџ фондова уз изузетно агресивне стратегије представљаће и у будућности ризик за окружење. Кључне речи: Хеџ фондови, принос, ризик, тржишта Abstract: Hedge funds are a special type of investment funds its operations with very high yields.gather very rich investors willing to take risks. Use the technique of hedging and imju high level of indebtedness relative to their own resources. Offer their investors high yields and high risk. Speculative activities of hedge funds have a negative impact on market liquidity. In developed market economies there has been a great expansion of hedge funds. Inadequate regulation of hedge funds with a very aggressive strategy in the future will also be a risk to the environment. Key words: Hedge funds, yield, risk, market 1

6 1. УВОД Хеџ фондови се могу дефинисати као агресивно управљање портфолиом инвестиција коришћењем екстремних инвестиционих стратегија попут левериџа, дугих, кратких и дериватних позиција на домаћем и међународним тржиштима, са циљем генерисања високих приноса. Основна предност хеџ фондова у односу на класичне инвестиционе фондове јесте та што ти фондови могу инвестирати на начин који није дозвољен класичним инвестиционим фондовима и имају могућност улагања у све врсте финансијских инструмената. Они немају било каква ограничења на тип инструмената или стратегија које могу да користе. Хеџ фондови у многим земљама не морају уопште бити регистровани. То се објашњава чињеницом да не постоји механизам који би могао забранити одређеној групи индивидуалних инвеститора да удруже новац и заједно га инвестирају. Хеџ фондови су у ствари приватна партнества у коме инвеститори поверавају капитал менаџеру. Менаџер новац улаже у све што процени да ће донети профит. Хеџ фондови се сасвим јасно разликују од других учесника на финансијском тржишту. Не подлежу регулативи којом иначе подлежу инвестициони фондови и оптерећени су са много мање законских обавеза. Хеџ фондови су стога много агресивнији и много више ризикују. Хеџ фондови су врло рестриктивни и захтевају од својих инвеститора велике износе за улагање или ограничавају број инвеститора. Њихов рад је нетранспарентан и тајанствен и не постоје јавни финансијски извештаји о њиховом раду. Иако су нерегулисани хеџ фондови делују интерактивно са регулисаним финансијским институцијама и посредницима. Финансијске институције на тај начин бивају изложене ризику одобравањем кредита хеџ фондовима. У том случају хеџ фондови креирају систематски ризик до степена на којем могу прекинути способност финансијских посредника да обезбеде кредит. Новонастала ситуација је указивала на потребу адекватног регулисанја ове индустрије. 2

7 2. ФУНКЦИОНИСАЊЕ ХЕЏ ФОНДОВА Хеџ фондови су се појавили године када је Алфред Џонс први покренуо фонд који помоћу заузимања тзв. дугих и кратких позиција на тржишту омогућава постизање циљне изложености ризику тржишта. Они су агресивни и ризикују више од традиционалних фондова. Могу да улажу у све врсте финансијских инструмената, било да је реч о берзанском или ванберзанском, такозваном ОТЦ тржишту. Сама реч хеџ означава стратегију за избегавање ризика, што у пракси није увек случај. То су деоничарски фондови који воде врло ризичне инвестиционе стратегије а намењени су врло богатим инвеститорима. Смисао хеџ фондова је да су то удружена средства мањих група инвеститора који, преко веома способних ХФ менаџера, теже да остваре надпросечне стопе приноса. Да би остварили врло високе стопе приноса, менаџери ХФ улазе у ризична улагања. Стога ХФ спроводе агресивније инвестиционе стратегије него стандардни инвестициони фондови. То је основа и за потенцијално стварање надпросечних профита под условом да портфолио менаџери добро процене будућа кретања на финансијским тржиштима. 1 Инвестирање хеџ фондова се заснива на коришћењу свих прилика у којима постоје шансе за остварење великог добитка уз смањени ризик улагања. Они при инвестирњу користе различите стратегије: продаја на кратко (short selling), односно продаја акција без њиховог стварног поседовања са намером да се откупе у будућности, при нижој цени у очекивању да ће цена да им падне, затим коришћењем предности арбитраже, трговање дериватима, коришћење левериџа, инвестирање у тренутно потцењене хартије од вредности, у компаније пред банкротом. Користе најсавременију технику инвестирања, често се служећи 1 Милутин Ћировић, Финансијска тржишта, Научно друштво Србије, 2007, Београд, стр.273 3

8 моћним компјутерима који су у стању да реализују инвестиције у делићима секунде. Oд инвеститора се захтева да улажу новац на дужи период, често на неколико година. Минимални улог од стране појединачних инвеститора је врло висок од 250 хиљада до чак 25 милиона долара, што значи да су намењени великим корпорацијама и богатим појединцима. Њихов профит се мери у милијардама долара. Нема прецизних података о њима али се претпоставља да их је године било око 4200 са око 550 милијарди $ укупне имовине. Број хеџ фондова је у години достигао цифру од 9000 са вредношћу имовине од преко 1600 милијарди $. 2 Почетком године пословало је око хеџ фондова са нето имовином од готово 2 трилиона долара. Највећи светски хеџ фонд Man Group има имовину од 35,5 милијарди долара. Водећих 100 хеџ фондова држи приближно две трећине имовине у индустрији. Хеџ фондови имају третман дивљих фондова јер не морају бити регистровани и не подлежу законским прописима који регулишу рад инвестиционих фондова. Њихов рад је нетранспарентан јер не морају да објављују информације о томе где и на који начин пласирају новац. Немају забране на избор својих портфолиа. Они су углавном регистровани у offshore финансијским центрима како би имали погодности у погледу плаћања пореза. У већини земаља они нису обавезни да постављају документа о пословању на увид надлежним органима и инвеститорима. Они у САД нису обавезни да се региструју код СЕЦ а и изузети су од свих прописа СЕЦ а. Протеклих година хеџ фондови интензивно су пословали преко берзи. Неколико проминентних америчких и европских хеџ фондова су били агресивни купци акција којима се тргује јавно на светским берзама. Многи фондови су остварили користи, као релативно млада категорија и сектор 2 Јасмина Живковић, Тенденције на светском тржишту капитала године, Београдска берза, Београд,2007, стр. 74 4

9 с најбољом перформансом у другој половини последње деценије. Archipelago Holdings је учетворостручио промет у последњој години, Deutsche Boerse утростручила промет у последњих 18 месеци, док су Euronext и London Stock Exchange удвостручиле промет. 3 Хеџ фондови обично користе високе левериџе тј. користе кредите у знатно већем обиму од влaсничког капитала својих инвеститора. Уколико менаџери хеџ фондова добро процене, коришћење високих левериџа утицаће на стварање високе стопе приноса. Међутим, уколико дође до погрешних процена и непредвидивих тржишних кретања висока задужења ће изазвати проблеме и код њихових кредитора а може да се пренесе и шире на цело финансијско тржиште. Ако се ови поремећаји пренесу на шири круг већих учесника на финансијском тржишту може доћи до систематске кризе. Често хеџ фондови користе своја велика средства и тако манипулишу ценама роба, акција и других инвестиција. Они су високо ризичне и високоспекулативне финансијске институције које својим спекулативним активностима могу да активирају поремећаје на тржишту. Ако агресивни хеџ фонд са довољно финансијских ресурса нападне цене одређених финансијских актива у циљу извлачења спекулативне добити, финансијска стабилност може бити угрожена. Тиме шпекулација удаљава цене од њихове фундаменталне вредности те угрожава тржиште. Дакле агресивне стратегије хеџ фондова могу да проузрокују такво кретање цена које одступа од њихове реалне вредности. Фонд може да прода велики број одређених деоница, плавећи тржиште и обарајући њихову цену, а затим да купи деонице исте компаније по знатно нижој цени. 4 Процес спекулативне дестабилизације на девизном тржишту може да се одвија на следећи начин. Снажни хеџ фонд тихо формира своју позицију у некој валути коју жели да нападне. Ако жели да обори неку валуту, хеџ фонд формира 3 Јасмина Живковић, Тенденције на светском тржишту капитала 2006.године,Београдска берза, 2007, Београд, стр. 7 4 Kostas Tsatsaronis, Hedge Funds, BIS Quarterty Review, 2000,Str.64 5

10 кратку позицију, што значи да продаје валуту коју не поседује с тим да је касније купи. Поред тога, агресивни ХФ дискретно ставља до знања осталим тржишним учесницима да продаје ту валуту. Уколико хеџ фонд има поред великих финансијских ресурса којима напада неку валуту и јаку тржишну репутацију, остали тржишни трансактори се поводе за потезима спекулативног хеџ фонда. Тзв. инстикт стада (herd instinct) постоји када тржишни лидер активно делује на формирање понашања осталих трансактора на тржишту. Тако се на девизном тржишту генерише једнострано очекивање даљег пада курса нападнуте валуте. 5 На овај начин је Сорошов хеџ фонд Quantum HF напао британску фунту године и довео до њене девалвације и њеног преласка на пливајући курс. Поред овог фонда и хеџ фонд Mor Kapital Menagement повезан је са Џорџом Сорошем. Они акумулирају новац од многих моћних људи и инвестирају у њихово име. Џорџ Сорош је преко својих фондова купио 22% Pretrobrasa, бразилске нафтне компаније из Рио де Жанеира. У години купио је и бразилску компанију Vale, највећег произвођача руде гвожђа у свету и канадску компанију Talisman enerdzi, главног произвођача нафте и гаса у Канади. 6 Када је дошло до депресијације руске рубље Сорош је изгубио 2 млрд долара, пет хеџ фондова је банкротирало, један фонд је изгубио 57,5%, 88 хеџ фондова је остало на истом а један је зарадио профит (56,7%). Ово указује да стратегија фонда битно одређује резултате пословања у време кризе. Највећи губитници су били они који су користили висок левериџ те је пет фондова банкротирало. Фондови који су инвестирали у тржишта широм света имали су различите резултате. Позитивно пословање имали су они који су били 5 Милутин Ћировић, Финансијска тржишта, Научно друштво Србије, Београд, 2007, стр Јово Једнак, Дејан Једнак, Финансијска тржишта, Висока школа струковних студија Београд, 2008,стр.440 6

11 мање изложени поремећајима на руском финансијском тржишту. Међу најпознатије власнике се убраја, уз Сороша, Џим Крамер који је године, када је берзански индекс Dau Džons у једном дану опао за шест процената остварио профит од 36 одсто. Већином хеџ фондова управљају искусни професионалци и већина њих је високо специјализована, тргујући само у оквиру области за коју су експерти. Менаџери хеџ фондова су високо плаћени. Поред провизије од 1 2 % за управљање фондом награђени су и стимулативном провизијом за остварене резултате. Међутим ова стимулативна провизија се исплаћује менаџерима само у случајевима када је вредност хеџ фонда формирана изнад унапред одређеног високог репера. Ако хеџ фонд у једној години има губитак а у другој оствари профит у висини губитка из претходне гдине стимулативна провизија се не исплаћује. 7 Менаџер Džon Polson zaradio у години највећу годишњу плату у историји света од чак 3,7 милијарди долара. Polson je у јеку америчке станоградње godine, док су милиони Американаца прихватали ризичне стамбене кредите које су им агресивно нудиле најугледније инвестиционе банке у САД, посумњао у солидност тих кредитних аранжмана који су преплавили тржиште. Polson je спровео истрагу великог броја кредитних партија на хипотекарном тржушту и већ године било му је јасно да се приближава крах хипотекарног тржишта па је новац уложен у хеџ фондове окретао другим пословима. Његову процену да је америчко хипотекарно тржиште финансијска кула на стакленим ногама инвеститори су богато наградили годишњом платом од 3,7 милијарди долара јер су у његове хеџ фондове уложили преко 30 милијарди долара и остали без долара губитка. 7 Tomas Garbaravicius/Frank Dierick, Hedge Funds and Their Implications for Financial Stability, European Central Bank, 2005, str.17 7

12 У нормалним приликама хеџ фондови доприносе ликвидности и ефикаснијем функционисању финансијског тржишта, али у случају погрешних пословних процена делују дестабилизирајуће. Њихова активна улога на финансијском тржишту је знатно већа у односу на њихову величину из разлога што хеџ фондови своју портфолио структуру чешће мењају у односу на друге инвестиционе фондове. 3. ВРСТЕ ХЕЏ ФОНДОВА У зависности од инвестиционе стратегије коју примењују хеџ фондови се могу поделити у неколико група. 8 Дирекциони хеџ фондови заузимају спекулативне позиције у очекивању промена цена одређених финансијских актива. Њихови менаџери на основу претпоставке да ће доћи до промена цена актива кладе се на правац кретања цена, што у појединим случајевима може да буде узрок кретања цена финансијских актива. Ово је најбројнија група хеџ фондова. Најважнија групација у оквиру дирекционих хеџ фондова су глобални макро фондови који се оријентишу на процену будућих макроекономских кретања. У ову групу спада Сорошов Quantum Fund. Арбитражни хеџ фондови користе ценовне диспаритете разних финансијских актива. Ови фондови заузимају дуге односно кратке позиције на упоредиве финансијске активе. Тако формирају компензациону позицију на два упоредива финансијска инструмента. Мада се ова стратегија сматра мање ризичном пример хеџ фонда LTCM, који спада у ову групу то оповргава. Хеџ фондови са стратегијом коришћења конкретних догађаја покушавају да направе профит у специјалним ситуацијама када се очекује да ће доћи до промена цена. Такве ситуације се односе на случајеве банкротства, фузије, 8 Tomas Garbaravicius/Frank Dierick, Hedge Funds and Their Implications for Financial Stability, European Central Bank, 2005, str.8 8

13 реорганизације или кризе компанија након чега се очекује пораст цена акција тих компанија. Фондови хеџ фондова пласирају средства само у базичне хеџ фондове. Сматрају се сигурнијим од базичних хеџ фондова зато што им је диверсификација већа. 4. ХЕЏ ФОНДОВИ У УСЛОВИМА КРИЗЕ Година била је једна од најлошијих за хеџ фондове. Престало је да постоји око хеџ фондова и око 482 милијарде долара повучено је из ове индустрије. Око ¾ хеџ фондова остварило је губитке. Њихов просечан губитак је износио 15,7%. Хеџ фондови нису имали централну улогу у обликовању динамике кризе, али су њихове перформансе драматично погоршане. Посебно су била погођена тржишта на којима су хеџ фондови обезбеђивали значајан удео ликвидности финансијског тржишта. Глобална финансијска криза заљуљала је репутацију њихових менаџера и оспорила њихову прецењену способност да у свакој ситуацији могу остварити профит. Хеџ фондови који се оријентишу на инвестирање у земље у развоју претрпели су знатне губитке. У свету постоји око 20 хеџ фондова који су оријентисани искључиво на регион Блиског Истока и Африке просечне вредности око 75 милиона долара. Они су у години смањили своје активе за око 43%. Хеџ фондови који су инвестирали у Латинску Америку изгубили су око 29% својих актива. На овом тржишту инвестира више од 100 фондова просечне величине од око 35 милиона долара. Фондови који инвестирају у Русији изгубили су 57% својих актива а они који инвестирају у азијске земље у развоју изгубили су 34% укупних актива. Око 460 хеџ фондова инвестира у азијска тржишта у успону ( 45% од свих хеџ фондова) и њихова просечна вредност је око 60 милиона долара. Многе финансијске кризе у прошлости могу се довести у везу са финансијским иновацијама које су повећавале левериџе. Банке су се све више укључивале у позајмљивање 9

14 средстава за сврхе трговачке профитабилне активности и бивале изложене ризицима хеџ фондова. Колапс LTCM (Long Term Capital Management) године, тада највећег хеџ фонда, указао је на опасност коју може да изазове слом једног великог ХФ. Стратегија фонда је одлично функционисала и године уз приносе преко 40%. Овај фонд се углавном бавио спекулативним трансакцијама на америчком, јапанском и европском тржишту обвезница, користећи врло велике износе кредита од банака. Постојало је велико поверење у LTCM да управља својим ризицима. LTCM је куповао велике количине релативно ризичних обвезница и вршио кратку продају државних обвезница G-7. Пословном слому LTCM поред високог левериџа (пре него што је упао у кризу имао је левериџ од 25:1) допринела су и неповољна макрокретања на финансијским тржиштима. Он је покушао да изврши ликвидацију одређених портфолио позиција што је довело до пада цена неких актива из портфолиа. Акцијски капитал се урушио, губици су се мерили милијардама, а фонд је изгубио пола своје вредности. Левериџ рацио се повећао на 55 према 1. Неизбежан крах LTCM је угрозио је рад банака и довео у опасност финансијско тржиште. Ускочила је америчка цетрална банка. У LTCM је убризган свеж капитал те су кредитори постали његови већински власници. 9 Хеџ фонд Аmaranth Advisors доживео је дебакл године. Укључен у трговање нафтом привукао је велике износе новца од пензионих фондова. Излажући се на фјучерс тржиштима природног гаса изгубио је 6 милијарди од 9 милијарди долара нето вредности. Фонд је био левериџован 7 пута. Губици фонда значили су и губитак за пензиони фонд који је у њега инвестирао. 10 Афера коју је изазвао амерички финансијер Bernard Medof уздрмала је институцију хеџ фондова. У питању је гигантска шема која је функционисала кроз различите фондове хеџ фондова. Многи 9 Милутин Ћировић, Финансијска тржишта, Научно друштво Србије, Београд, 2007, стр Слободан Лакић, Институције нове финансијске архитектуре: Хеџ фондови, Економски факултет Подгорица, стр.7 10

15 хеџ фондови су без дубљих анализа улагали у Мedofovu фирму која је обећавала добре зараде на основу ниског ризика а која је радила на принципу пирамидалне шеме. Хеџ фондови су повукли многе банке које су их кредитирале и тако претрпеле велике губитке. У години колапс два хеџ фонда једног од највећих светских финансијских брендова - инвестиционе банке Bear Stearns пример је стратешког приступа хеџ фонд индустрије. На примеру Bear Stearns High-Grade Structured Credit Fund и Bear Stearns High-Grade Structured Credit Enchanced Leveraged Fund може се препознати агресивност и ризичност стратегија са циљем продуковања великих приноса. Уз већи левериџ очекивао се већи принос од трговине. Значајно левериџовање позиција је примарно убрзало крах фондова и саме банке. Менаџери фондова нису располагали довољном ликвидношћу како би покрили своје дужничке обавезе. Понашање хартија обезбеђених хипотеком било је супротно ономе што су очекивали менаџери портфолиа. Дошло је до оштрог смањења тржишне вредности ових типова обвезница. С обзиром на знатне позиције левериџа фондови су почели да остварују велике губитке. Како фондови нису располагали новцем морали су продавати обвезнице чија је цена падала, што је на крају довело до комплетног губитка капитала. Мећународне институције покушавају да регулишу рад хеџ фондова ради њихових спекулативних активности и могућности изазивања поремећаја. Контрола се усмерава и на банке и берзанске фирме као кредиторе или контрапартнере у дериватним финансијским трансакцијама. Усвајају се ставови са циљем успостављања стандарда понашања банака у пословању са хеџ фондовима, као институције са високим левериџом. Хеџ фондови у САД се оптужују да нарушавају односе на тржишту. Међутим они нису највећи учесници на тржишту нити представљају једини извор ризика. Међутим процењених 1600 милијарди долара вредности активе свих хеџ фондова су мали у односу на више од милијарди долара укупне нето активе инвестиционих фондова 11

16 и више од хиљада милијарди долара вредности активе којом управљају институционални инвеститори. Иако се критике на рачун хеџ фондова као изазивача финансијских и валутних криза потенцирају, не могу се оспорити ни њихове позитивне особине. Позитивне стране утицаја хеџ фондова на тржиште су допринос повећању ликвидности, смањењу нестабилности у већини случајева, смањењу међутржишних и вредносних разлика, снижавању трошкова капитала, омогућавању трансфера ризика и унапређењу корпоративног управљања. 11 У години долази до опоравка хеџ фондова и раста њихове активе од око 9,43%. Према подацима Credit Suisse/Tremont, просечан профит остварен у првом полугођу године износио је 9,9 процената и многи хеџ фондови послују позитивно. Познати фондови као Citadel, RBC Capital Markets, Artradis и Tribridge унајмљују талентоване менаџере који поново заузимају врховне позиције и крећу у нове ризичне пласмане. За њих, ипак, као да нема зиме. Хеџ фондови су посртали у многим финансијским кризама, али увек су преживели. Индустрија хеџ фондова је преживела и последњу економску кризу боље од ривала. 5. ЗАКЉУЧАК Хеџ фондови обухватају широк ранг различитих инвестиционих активности, страрегија, техника нудећи инвеститорима висок принос уз висок ризик. Њихова привлачност је проистекла из могућности достизања високих приноса на одређену активу. Тиме је дат подстицај агресивнијим инвестиционим стратегијама: левериџа преко деривата, кратке продаје хартија, трговање мање ликвидним активама. Активности и инвестиционе стратегије хеџ фондова упућивале су на ризик. Дебакл великих хеџ фондова показатељ је значаја разматрања ове индустрије и о њиховом утицају на финансијску стабилност. 11 Јасмина Живковић, Тенденције на светском тржишту капитала 2006.године,Београдска берза, 2007, Београд, стр 71 12

17 Глобална тржишта капитала и светска економија постали су чврсто повезани систем а кризе се преносе инерактивном трансмисијом. Индустрија хеџ фондова привукла је велику пажњу у време финансијских криза. Хеџ фондови су привлачили шпекулативне инвеститоре уз употребу најагресивнијих техника. Многи хеџ фондови су играли хазардну игру са кретањима на тржишту. Њихови менаџери су спроводили шпекулативна улагања те су ови фондови носили већи ризик од целокупног тржишта. Искуства указују на потребу регулисања активности хеџ фондова и потребу за њиховим транспарентнијим пословањем. Неопходна је комплетна регулација у виду рестрикција њихових активности, ограничења левериџа и адекватно регулисање целокупне хеџ фонд индустрије. Хеџ фондови нису имали централну улогу у настајању кризе али су свакако знатно погоршали своје перформансе што се негативно одразило на финансијска тржишта. Намеће се потреба надгледања свих финансијских институција које су важне за глобалну финансијску стабилност укључујући велике хеџ фондове. С друге стране уколико би се функционисање хеџ фондова у потпуности регулисало, изгубила би се сврха постојања ових високо левериџованих институција. Поред пренаглашених критика на рачун хеџ фондова по којима су прозвани као изазивачи финансијских и валутних криза, треба истаћи и њихове позитивне стране које се пре свега огледају у њиховом доприносу повећању ликвидности финансијског тржишта. ЛИТЕРАТУРА 1.Милутин Ћировић, Финансијска тржишта, Научно друштво Србије, 2007, Београд 2.Јасмина Живковић, Тенденције на светском тржишту капитала 2006.године,Београдска берза, 2007, Београд 3.Kostas Tsatsaronis, Hedge Funds, BIS Quarterty Review, Јово Једнак, Дејан Једнак, Финансијска тржишта, Висока школа струковних студија Београд,

18 5.Tomas Garbaravicius/Frank Dierick, Hedge Funds and Their Implications for Financial Stability, European Central Bank 6.Слободан Лакић, Институције нове финансијске архитектуре: Хеџ фондови, Економски факултет Подгорица 14

19 ВИСОКА ПОСЛОВНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА БЛАЦЕ Часопис из области економије, менаџмента и информатике БизИнфо Број 3/2011, стр Адреса: Краља Петра I, бр.70, Блаце ОБАВЕЗНА РЕЗЕРВА НЕОПХОДАН ИЛИ НЕПОТРЕБАН ИНСТРУМЕНТ МОНЕТАРНОГ РЕГУЛИСАЊА? RESERVE REQUIREMENTS NECESSARY OR UNNECESSARY INSTRUMENT OF MONETARY REGULATION Ненад П. Хафнер ЈП Нишстан Ниш Резиме: Овај рад се бави преиспитивањем улоге обавезне резерве као инструмента монетарне политике. Стопа обавезне резерве је инструмент који користи преко 90 % централних банака у свету, па је самим тим оправдана потреба да се укаже на разлоге који би ишли у прилог овог инструмента или би, пак, требало указати на разлоге због којих би се овај инструмент сматрао превазиђеним на савременим финансијским тржиштима. У разматрању различитих теоријских ставова и емпиријских података, дошло се до закључка да стопа обавезне резерве представља ригидан инструмент монетарне политике, који је у многим развијеним земљама укинут или са ниском стопом, док је у транзиционим финансијским системима још увек међу често коришћеним инструментима монетарног регулисања, са релативно високим стопама. Кључне речи: обавезна резерва, монетарна политика, централна банка, транзиција Abstract: This paper focuses on examining the role of reserve requirements as an instrument of monetary policy. The required reserve rate is the instrument used by over 90 % of central banks in the world, and thus is a justified need to identify the reasons that went in favor of this instrument, or should, in turn, indicate the reasons why 15

20 this instrument is considered outdated in modern financial markets. In considering the various theoretical positions and empirical data, it was concluded that the rate of required reserves represents a rigid monetary policy instrument, which in many developed countries abolished or with a low rate, while in the transitional financial sistems are still among the most frequently used instruments of monetary regulation, with relatively high rates. Key words: reserve requirements, monetary policy, central bank, transition 1. УВОД Централна банка је институција финансијског система која има велику и важну улогу у управљању целокупног поменутог система. Њена улога огледа се у бројним функцијама које су јој у надлежности. Међутим, најзначајније функције централне банке су: вођење монетарне политике; зајмодавац у крајњој инстанци (lender of last resort); и, супервизорска функција. 1 Вођење монетарне политике је заправо тај део у управљању финансијским системом земље у ком се испољава највећа одговорност централне банке, с обзиром да је монетарна политика скуп правила, прописа, мера и инструмената којима се регулише ниво, структура и динамика новчане масе, као и циркулација новца у прометним каналима процеса репродукције 2. Вођење монетарне политике је веома сложен процес у којем централна банка остварује задате циљеве. Главни циљеви које монетарна политика треба да оствари су углавном исти у свим финансијским системима, а то су достизање одређеног нивоа производње, инфлације и стопе незапослености. То су дугорочни, општи циљеви монетарне политике који се остварују уз помоћ остваривања краткорочних, односно посредних циљева, а који се огледају кроз достизање одређеног нивоа монетарних агрегата, каматних стопа, девизног курса итд. Ови циљеви, посредни а преко њих и основни, остварују се коришћењем одређених инструмената монетарне политике. Инструменти који се 1 Ђуровић-Тодоровић, Ј. Монетарна економија, Економски факултет Ниш, 2010., стр Исто, стр

21 најчешће користе у највећем броју централних банака у свету су: 3 стопа обавезних резерви; есконтна (дисконтна) стопа; операције на отвореном тржишту; редисконтни кредити банкама; специјални депозити; и директивне мере. Управо први наведени инструмент монетарног регулисања, стопа обавезне резерве, биће предмет инстраживања у овом раду. Ово стога јер се у савременим условима често намеће питање да ли је обавезна резерва и даље актуелан и неопходан или је, пак, превазиђен и непотребан инструмент монетарне политике. Јер, у развијеним земљама долази до промене концепта монетарног регулисања са смањивањем тежишта регулисања понуде банкарских кредита путем регулисања примарног новца у корист регулисања тражње кредита на бази висине каматних стопа на финансијском тржишту ТЕОРИЈСКЕ ПОСТАВКЕ СТОПЕ ОБАВЕЗНЕ РЕЗЕРВЕ КАО ИНСТРУМЕНТ МОНЕТАРНЕ ПОЛИТИКЕ Обавезна резерва је инструмент монетарне политике који преко трансмисионих канала понуде кредита, каматне стопе и контроле прилива иностраног капитала, утиче на економску активност, цене и инфлацију. Заправо, она представља део новчаног износа депозита који су банке принуђене да одвоје на своје рачуне код централне банке и тај износ представља резерву ликвидности појединачне банке и целог банкарског система. Bernanke и Blinder (1988) дали су велики допринос у теоријском објашњењу утицаја стопе обавезне резерве преко кредитног канала. Претпоставком да су обавезне резерве (rr) фиксне, а да се актива посматране банке састоји из пласираних кредита (К), хартија од вредности ( HOV) и обавезних резерви ( OR), а пасива од депозита (D), добијамо једначину за кредитне пласмане K = (1 rr) * D HOV 3 Ђуровић-Тодоровић, Ј., Јовановић, М., Крстић, Б. Монетарни и фискални менаџмент, Економски факултет Ниш, 2007., стр Ђуровић-Тодоровић, Ј. Монетарна економија, Економски факултет Ниш, 2010., стр

22 која показује да је износ кредита зависан од висине стопе обавезне резерве. 5 Дакле, смањењем стопе обавезне резерве, повећава се износ средстава који може бити употребљен за пласирање путем кредита. Супротно, повећање стопе обавезне резерве смањује кредитни потенцијал банака, јер су банке у обавези да већи део својих средстава одвоје за обавезну резерву код централне банке. То узрокује смањење понуде новца и повећање његове цене, односно повећање каматних стопа. Банке прибегавају повећању каматних стопа да би покриле пропуштену добит, коју су могле да остваре када би биле у стању да пласирају и део средстава намењених обавезним резервама. У финансијској теорији се то често означава као опорезивање банака, које оне преваљују на своје клијенте повећањем каматних стопа на кредите (активне каматне стопе) или см ањивањем камата на депозите (пасивне каматне стопе). Са друге стране, раст цене кредита доводи до раста трошкова финалне производње и раста инфлације, али и ствара услове за увођење нових финансијских инструмената помоћу којих банке избегавају издвајање обавезних резерви. Посебно се то односи на финансијска тржишта развијених земаља на чијим финансијским тржиштима се тргује мноштвом инструмената. У теоријским разматрањима се истичу три главна разлога за наметањем обавезних резерви 6 : пруденцијални, односно заштитни, у смислу заштите од ризика ликвидности и солвентности; монетарна контрола, у смислу утицаја на монетарне агрегате и преко њих на инфлацију; и, управљање ликвидношћу, у смислу да централна банка може да управља вишковима или мањковима резерви на тај начин да се не угрози остваривање циљева монетарне политике. Као инструмент монетарне политике стопа обавезне резерве је корисна и у погледу креирања стабилне потражње банака за депозитима, што може бити главно оправдање за наставак коришћења овог инструмента 7. Осим тога, стопа обавезних 5 Палић, М., Тасић, Н., Ефикасност стопе обавезне резерве као инструмента монетарне политике, Радни папири, НБС, 2008., стр. 2 6 Gray, S., Central Bank Balances and Reserve Requirements, WP/11/36, International Monetary Fund, 2011., page 5 7 Исто, страна 13 18

23 резерви делује и на монетарни мултипликатор, чинећи га стабилнијим и лакше предвидљивим и на тај начин контролише новчану и кредитну експанзију. Стопа обавезних резерви је обрнуто пропорционална монетарном мултипликатору што значи да се приликом повећања стопе обавезних резерви врши успоравање раста новчане масе и кредитних пласмана и обрнуто. У теорији, централне банке могу да изаберу један од три концепта обавезних резерви са аспекта оптималног нивоа. 8 Први концепт је да се стопа обавезних резерви утврди на нултом нивоу, што пропагирају поборници кејнзијанаца. Други концепт је да се стопа обавезних резерви утврди на стопи од 100%, што је теза монетариста. Трећи, најчешћи и најразноврснији концепт је да се стопа обавезних резерви утврди између нултог и стотог процента. Поред тога, централна банка може одлучити и које врсте депозита ће оптеретити обавезом издвајања резерви. И ту постоје три концепта обавезне резерве. 9 Први полази од тога да основицу за обрачун обавезне резерве чине само трансакциони депозити. Други у обавезне резерве укучује све депозите по јединственој стопи. Трећи концепт представља комбинацију прва два како по структури депозита тако и по диференцирању стопе обавезних резерви за различите врсте депозита према рочности. Наравно, нити у једној стратегији вођења монетарне политике не постоји само један инструмент којим се регулише та област, већ се користи микс инструмената који заједно делују на монетарни систем а преко њега и на остале системе економске политике. Међутим, стопа обавезне резеве као инструмент монетарне политике је један од најчешће коришћених инструмената у великом броју земаља. 3. СТОПА ОБАВЕЗНЕ РЕЗЕРВЕ У РАЗВИЈЕНИМ ЗЕМЉАМА ПРЕИСПИТИВАЊЕ ЊЕНЕ УЛОГЕ Ипак, у последње две деценије многе су централне банке преиспитале значај и улогу овог инструмента монетарне политике и његове домете у остваривању задатих циљева од 8 Ђуровић-Тодоровић, Ј. Монетарна економија, Економски факултет Ниш, 2010., стр Ћировић, М., Монетарна економија, ЕЦПД, Београд, стр

24 стране монетарних власти. Неке земље су чак потпуно укинуле стопу обавезних резерви као инструмента монетарног регулисања, као што су Белгија, Данска, Шведска, Норвешка, Канада, Аустралија и Нови Зеланд, па чак и Велика Британија, која је била једна од земаља где се она дуго користила. Европска Централна банка је у своју монетарну стратегију укључила и употребу стопе обавезне резерве, која има за циљ да стабилизује каматне стопе на новчаном тржишту, пружајући подстрек финансијским институцијама да се изборе са ефектима тренутних краткорочних флуктуација ликвидности, као и структурних недостатака ликвидности. У овој централној банци се користи концепт диференциране стопе обавезних резерви, где се за трансакционе и депозите рочности до две године, као и на хартије од вредности са роком доспећа до две године примењује позитивна стопа обавезних резерви од 2 %, док се за депозите и хартије од вредности са роком доспећа преко две године примењује нулта стопа обавезних резерви. 10 Америчка централна банка ФЕД ( Federal Reserve Bank) користи стопу обавезних резерви као један од сталних инструмената монетарне политике. ФЕД је надлежан за промене ове стопе још од тридесетих година двадесетог века, али је утицај промена у стопи обавезних резерви на новчану масу и каматне стопе веома велики, па се промена овог инструмента веома ретко користи. 11 Током деведесетих година двадесетог века и ФЕД је испратио тренд смањивања стопе обавезних резерви, диференцирање стопе обавезне резерве са аспекта величине трансакционих депозита, као и издвајање одређених делова пасиве банкарског система из основице за обрачун обавезних резерви, као што су орочени депозити. 12 За трансакционе депозите у висини до 10,7 милиона долара примењује се нулта стопа, између 10,7 и 58,8 милиона долара примењује се стопа од 3 %, а преко 58,8 милиона долара стопа је 10%. Карактеристично је и да је ФЕД међу првим централним банкама које су увеле и каматну стопу за издвојена Mishkin, F., Монетарна економија, банкарство и финансијска тржишта, седмо издање, Дата Статус, Београд, 2006., стр Исто, стр

25 средства обавезних резерви које банке држе код ове институције и ова камата износи 0,25%. 13 Који су разлози утицали на то да се постави питање корисности овог инструмента монетарног регулисања? Пре свега, неколико је разлога који се сматрају заслужним. Прво, током последње две деценије многе централне банке су преусмериле своје оперативне процедуре ка контроли краткорочних каматних стопа. 14 Друго, небанкарске финансијске институције, које све више добијају на значају захваљујући дерегулацији на финансијском тржишту, постају конкуреција банкама у прикупљању депозита који нису обухваћени обавезом за издвајањем обавезних резерви. 15 Међутим, у САД је донет Закон о дерегулацији депозитних институција и монетарној контроли којим су све депозитне институције, укључујући комерцијалне банке, штедно-кредитне организације, штедионице и кредитне уније, предмет истих захтева за резервама 16. Треће, финансијске иновације могу овај инструмент монетарне политике учинити неефикасним на тај начин што ће нови финансијски инструменти прикупљати депозите али бити изузети из обавезе издвајања резерви. Четврто, стопа обавезне резерве представља ригидан инструмент монетарне политике чији ефекти нису видљиви у кратком временском периоду, а уз то и мале промене у стопи обавезне резерве могу изазвати знатне промене, па је неподесан за изненадне шокове на тржишту новца СТОПА ОБАВЕЗНЕ РЕЗЕРВЕ У ЗЕМЉАМА У ТРАНЗИЦИЈИ И СРБИЈИ У земљама у транзицији, обавезне резерве као инструмент монетарне политике се још увек користе, а стопа је на вишем нивоу у односу на већину развијених земаља. С обзиром да су Di Giorgio, G., Financial development and reserve requirements, Journal of Banking & FInance 23, 1999., page Clinton, K., Implementation of Monetary Policy in a Regime with Zero Reserve Requirements, Working Paper 97-8, Canada, 1997., page 3 16 Mishkin, F., Монетарна економија, банкарство и финансијска тржишта, седмо издање, Дата Статус, Београд, 2006., стр Живковић, А., Кожетинац, Г., Монетарна економија, Економски факултет, Београд, 2006., стр

26 достигнути резултати транзиције различити од земље до земље, разликује се и степен употребе као и висина стопе обавезних резерви. Очигледно је, међутим, да су оне земље чији су резултати процеса транзиције позитивни, свеле стопу обавезних резерви на онај ниво који је најчешћи и у најразвијенијим светским привредама. Пример за то су Чешка, Мађарска и Пољска. У Чешкој и Мађарској се примењује стопа обавезних резерви од 2%, док се у Пољској примењује диференцирана стопа која се креће у распону од 0 до 3%. Транзиционе привреде у окружењу још увек имају високе стопе обавезних резерви. У Босни и Херцеговини стопа обавезних резерви износи између 10-15%, у Црној Гори, где је због специфичности монетарног система, обавезна резерва основни инструмент монетарне политике, стопа износи 10%, у Хрватској се стопа обавезних резерви временом смањује и тренутно износи 13%. Српска привреда се налази у периоду закаснеле транзиције, што се огледа и у финансијском систему иако је то сегмент са највише позитивних промена. У таквом систему, Народна Банка Србије, међу осталим инструментима монетарне политике, користи и стопу обавезне резерве као помоћни инструмент, који утиче на смањење или проширење кредитног потенцијала пословних банака и повлачење, односно креирање допунске ликвидности банака 18. Иако се релативно често мењала у последњој деценији, још увек је међу највишим у региону. Стопа обавезних резерви се обрачунава по диференцираним стопама, зависно од валуте: динарски депозити o 5 % на динарске депозите са роком доспећа до две године o 0 % на динарске депозите са роком преко две године девизни депозити o 30 % на девизне депозите са роком доспећа до две године o 25 % на девизне депозите са роком доспећа преко две године 18 Ђуровић-Тодоровић, Ј. Монетарна економија, Економски факултет Ниш, 2010., стр

27 НБС плаћа банкама камату на издвојене резерве у висини од 2,5 % на годишњем нивоу. Општа је одлика транзиционих привреда да је акценат монетарног регулисања стављен на регулацију понуде банкарских кредита из разлога што не постоје адекватни услови за јачи утицај каматног механизма на формирање тражње кредита. 19 Осим тога, за адекватну употребу осталих инструмената монетарне политике, захтева се и одговарајући степен развоја финансијског тржишта и његових инструмената, као и степен развоја финансијских институција. Управо је недостатак наведених услова основни разлог виших стопа обавезних резерви него у развијеним земљама. 6. ЗАКЉУЧАК Укидање обавезне резерве отклања аномалије изазване опорезивањем банака, па банке не морају више да изналазе начине за минимизирањем резерви или да изналазе модалитете пребацивања таквог пореза на своје клијенте. Укидањем обавезних резерви, ствара се оквир у коме се постиже једнакост свих депозитних институција. Такође, са аспекта глобализације на финансијском тржишту, она обесхрабрује премештање пословања са тржишта са ниском или нултом стопом обавезне резерве и омогућује банкама већу ефикасност пословања на глобалном финансијском тржишту. Уосталом, промена стопе обавезних резерви се данас ретко користи у пракси као инструмент монетарног регулисања, посебно у развијеним земљама. У поређењу са другим инструментима монетарне политике, обавезне резерве су веома нефлексибилан и дискриминаторни инструмент. Са друге стране, овај инструмент може имати негативан утицај на развој финансијског система као и на алокацију финансијских средстава. Иако многи ставови говоре у прилог укидању обавезних резерви или њихово минимизирање, не постоји јединствени образац који би се могао применити за реформу овог инструмента на свим 19 Исто, стр

28 финансијским тржиштима. Пре свега, треба се узети у обзир достигнути степен развоја финансијског тржишта и његова дубина, јер је у пракси укидање обавезних резерви без негативних импликација могуће на високо развијеним тржиштима, на којима је могуће применити остале инструменте монетарног регулисања, пре свега операције на отвореном тржишту. То се посебно односи на транзиционе економије, чија су финансијска тржишта још увек недовољно развијена и која не располажу одговарајућом дубином да би потпуно преузела на себе вођење монетарне политике. ЛИТЕРАТУРА 1. Gray, S., Central Bank Balances and Reserve Requirements, WP/11/36, International Monetary Fund, Di Giorgio, G., Financial development and reserve requirements, Journal of Banking & Finance 23, Ђуровић-Тодоровић, Ј. Монетарна економија, Економски факултет Ниш, Ђуровић-Тодоровић, Ј., Јовановић, М., Крстић, Б. Монетарни и фискални менаџмент, Економски факултет Ниш, Живковић, А., Кожетинац, Г., Монетарна економија, Економски факултет, Београд, Mishkin, F., Монетарна економија, банкарство и финансијска тржишта, седмо издање, Дата Статус, Београд, Палић, М., Тасић, Н., Ефикасност стопе обавезне резерве као инструмента монетарне политике, Радни папири, НБС, Ћировић, М., Монетарна економија, ЕЦПД, Београд 9. Clinton, K., Implementation of Monetary Policy in a Regime with Zero Reserve Requirements, Working Paper 97-8, Canada,

29 ВИСОКА ПОСЛОВНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА БЛАЦЕ Часопис из области економије, менаџмента и информатике БизИнфо Број 3/2011, стр Адреса: Краља Петра I, бр.70, Блаце ЦИЉАЊЕ ИНФЛАЦИЈЕ ЗВАНИЧНА МОНЕТАРНА СТРАТЕГИЈА НБС INFLATION TARGETING OFFICIAL NBS MONETARY STRATEGY Ивана Хафнер Piraeus Bank Beograd Ненад П. Хафнер ЈП Нишстан Ниш Резиме: У овом раду су представљени услови и циљеви увођења циљања инфлације као савремене стратегије монетарне политике. Многе централне банке у свету су усвојиле ову стратегију и оствариле позитивне резултате у погледу обуздавања инфлаторних тенденција. Тако је и Народна банка Србије усвојила ову стратегију иако није испунила све предуслове за њено увођење. Приказан је микс инструмената монетарне политике који НБС користи приликом вођења стратегије циљања инфлације, као и остварени резултати од почетка њене примене. Кључне речи: циљање инфлације, централна банка, монетарна политика, инструменти монетарне политике Abstract: This paper presents the conditions and objectives of the introduction of inflation targeting as a new monetary policy strategy. Many central banks in the world have adopted this strategy and achieved positive results in terms of curbing inflationary tendencies. So the National Bank of Serbia has adopted this strategy, although not fulfilled all the preconditions for its introduction. It shows the mix of monetary policy instruments used in the NBS management strategy of inflation targeting, as well as the results achieved since the beginning of its application. 25

30 Key words: inflation targeting, central bank, monetary policy, monetary policy instruments 1. УВОД Многе земље у транзицији, које су користиле политику примене девизног курса у спровођењу монетарне политике, сагледавањем односа трошкова и користи такве одлуке, извршиле су промену своје стратегије којом су остваривале ценовну стабилност, јер је после одређеног времена девизни курс престао да буде ефикасно номинално сидро, с обзиром да инфлација поново почиње да расте. Ипак, нису све земље подједнако реаговале на ову појаву. Неке од њих су своју монетарну политику везале за евризацију, односно везивање националне валуте за евро. То је вођење монетарне политике линијом мањег отпора, с обзиром да претпоставља да је она зависна од монетарне политике земаља у евро зони. Друга, бројнија, група земаља је напустила политику таргетирања девизног курса, уводећи флуктуирајући девизни курс и усвајајући таргетирање инфлације као своју монетарну стратегију. Монетарне власти у Србији су сматрале да први начин промене монетарне политике није добро решење јер фиксни девизни курс на дуги рок не би обезбедио ефикасну контролу инфлације. Из тог разлога, монетарне власти су се определиле за стратегију таргетирања инфлације, с обзиром да је главни циљ монетарне политике био обезбеђивање стабилности цена и ниске стопе инфлације. У складу са овом стратегијом, НБС је донела одлуку о одређивању курса динара на основу понуде и тражње на тржишту, почела је да се повлачи са девизног тржишта и да не врши велике и честе интервенције, да не би утицала на правац кретања девизног курса. 2. ПРЕДУСЛОВИ НЕОПХОДНИ ЗА ПРИМЕНУ ТАРГЕТИРАЊА ИНФЛАЦИЈЕ У СРБИЈИ Одлука о увођењу стратегије таргетирања инфлације донета је средином године. Најава да ће стратегија таргерирања инфлације бити уведена у монетарни систем Србије, након велике популарности ове стратегије у бројним земљама и добрих резултата које је тамо остварила, наметнула је бројне дилеме, пре 26

31 свега да ли је ово одговарајући избор и да ли је ова стратегија уведена у монетарни систем Србије преурањено. Поред тога, постојали су бројни проблеми који су на почетку компликовали имплементацију ове стратегије у Србији. Један од тих проблема је био и веома кратак период увођења ове стратегије. Даље, широко распрострањена неформална еуризација је доводила у питање ефекте деловања инструмената монетарне политике. Проблем је представљало и недовољно развијено тржиште новца и тржиште капитала, што додатно редукује ефикасност инструмената монетарне политике. У тренутку кад је донета одлука о увођењу стратегије таргетирања инфлације, НБС се определила за двонедељну репо стопу као главни инструмент монетарне политике, па се постављало питање да ли је она довољно јак инструмент монетарне политике да утиче на инфлаторна очекивања. У теорији се наглашава пет главних елемената за успешну имплементацију стратегије циљања инфлације: 1 јавно објављивање средњорочних нумеричких циљева инфлације; институционална посвећеност ценовној стабилности као примарном циљу монетарне политике, према коме су подређени сви остали циљеви; стратегија укључивања информације о многим варијаблама, не само монетарних агрегата или курса, које се користе за постављање инструмената монетарне политике; повећана транспарентност монетарне политике кроз комуникацију са јавношћу и тржиштем о плановима, циљевима и одлукама монетарне власти; и, повећана одговорност централне банке за постизање задатих циљева инфлације. Осим тога, Србија је још увек у процесу транзиције, што чини проблем сложенијим, с обзиром да се у примени ове стратегије монетарне политике захтева и снажна фискална политика, добро постављен трансмисиони механизам између инструмената монетарне политике и стопе инфлације и развијено финансијско тржиште 2. Додуше, неки економисти наглашавају и поједине недостатке ове монетарне стратегије. Ове критике на рачун таргетирања 1 Mishkin, F., Inflation targeting, Graduate School of Business, Columbia University, 2001., page 1 2 Jonas, J., Mishkin, F., Inflation Targeting in Transition Countries: Experience and Prospects, National Bureau of Wconomic Research, Cambridge, 2003, page 5 27

32 инфлације као стратегије монетарне политике углавном се базирају на четири недостатка 3 : кашњење у сигнализирању (монетарне власти не могу лако да контролишу инфлацију, за разлику од девизног курса и монетарних агрегата); превелика ригидност (ограничава дискрецију централне банке у решавању непредвиђених ситуација); могуће повећање флуктуација у производњи (усредсређивање само на инфлацију може условити превише строгу монетарну политику када је инфлација изнад таргетиране, па тиме изазвати веће флуктуације у производњи); и, слаб привредни раст (она условљава слаб раст производње и стопе запослености). Основни мотиви, односно циљеви, које је требало остварити увођењем ове стратегије монетарног регулисања су: стварање окружења које карактерише ниска и стабилна стопа инфлације; повећање поверења у домаћу валуту што би довело до њене веће употребе; повећање флексибилности и прилагодљивости на унутрашње и спољашње шокове. Остварење ових циљева утиче на стварање окружења где би инфлација била задржана на очекиваном нивоу, што доводи до очувања реалне вредности прихода и имовине и повећања атрактивности штедње у домаћој валути. Стабилност цена захтева од монетарне политике активно реаговање на шокове на тржишту, док флуктуирајући курс појачава прилагодљивост и ублажава ефекте шокова. У спровођењу изабране стратегије таргетирања инфлације, НБС се обавезала на поштовање одређених принципа новог оквира монетарне политике. У Меморандуму НБС о принципима новог оквира монетарне политике наглашени су следећи основни принципи: утврђивање циљева у погледу стопе инфлације; Монетарни одбор је утврђивао циљани распон укупне инфлације (са централном вредношћу), која је мерена променом индекса потрошачких цена на годишњем нивоу, али је овај принцип 3 Mishkin, F., Монетарна економија, банкарство и финансијска тржишза, седмо издање, Дата статус, Београд, 2006., стр

33 промењен током године, када је одлучено да се висина инфлације утврђује као јединствена вредност са дозвољеним одступањем; остварење циљева инфлације; НБС је дефинисала корекцијом главне референтне каматне стопе, које је заснована на оцени тренутне економске ситуације, оцени кретања инфлације и њиховим пројекцијама; извештавање о остварењу циљева у погледу инфлације 4 ; Потреба за транспарентим вођењем стратегије таргетирања инфлације кроз периодично објављивање Извештаја о инфлацији означена је као један од основих услова њеног успешног спровођења. 3. МИКС ИНСТРУМЕНАТА МОНЕТАРНОГ РЕГУЛИСАЊА НБС Циљеви монетарне политике остварују се коришћењем једног или микса више инструмената монетарне политике. НБС своје циљеве остварује инструментима монетарне политике на такав начин који не доводи до непредвидивих промена на тржишту, како би се очувала стабилност у пословању. Основни инструменти монетарне политике НБС су: 1. операције на отвореном тржишту, 2. кредитне и депозитне олакшице (сталне олакшице), 3. обавезна резерва. Операције на отвореном тржишту представљају тржишни инструмент монетарне политике, који се заснива на трансакцијама куповине и продаје хартија од вредности од стране централне банке. Овим трансакцијама утиче се на ликвидност банкарског система, али и на висину краткорочних каматних стопа, тако да се оне формирају на нивоу који доприноси одржавању базне инфлације у пројектованом оквиру. Политику отвореног тржишта НБС реализује путем трајних и репо трансакција благајничким записима НБС и дугорочним 4 Меморандум Народне банке Србије о принципима новог оквира монетарне политике на путу ка остварењу циљева ниске инфлације, Народна банка Србије, година 29

34 обвезницама које је Република Србија емитовала ради измиривања обавеза према НБС. Трајне трансакције подразумевају куповину и продају хартија од вредности без обавезе њихове поновне продаје, тј. куповине. НБС користи ове трансакције ради повлачења вишкова ликвидних средстава банака. Од краја године, НБС за обављање трајних трансакција поново користи благајничке записе различитих рокова доспећа. Треба напоменути, да НБС трајне трансакције користи искључиво као помоћни инструмент монетарне политике. Репо трансакције подразумевају куповину и продају хартија од вредности у којој су се уговорне стране споразумеле да на датум куповине продавац прода купцу хартије од вредности, који плаћа продавцу куповну цену за те хартије, уз истовремену обавезу купца да на уговорени датум реоткупа те исте хартије од вредности прода продавцу, који је у обавези да купцу плати уговорену реоткупну цену. 5 Од године, основни инструмент спровођења операција НБС на отвореном тржишту су двонедељне репо трансакције (2W репо) по референтној каматној стопи НБС. Каматна стопа на двонедељне репо операције је главни инструмент трансмисије монетарне политике и представља сигнал за тржиште у погледу монетарне политике, док остали инструменти монетарног регулисања имају помоћну улогу. Наиме, свака промена референтне каматне стопе се одражава на каматне стопе на међубанкарском тржишту новца, чије промене затим имају одраза и на кретање активних и пасивних каматних стопа банака. Одлуке о промени референтне стопе доносе се на седницама Монетарног одбора НБС, а њена тренутна висина је 12,5% (од 7. априла 2011.). Кредитне и депозитне олакшице (сталне олакшице) обухватају коришћење колатерализованих кредита за одржавање ликвидности и депоновање вишкова ликвидних средстава банака код НБС. Ове операције иницирају комерцијалне банке. Према висини референтне каматне стопе, утврђује се коридор преконоћних сталних олакшица и тренутно се креће у распону:

35 - каматна стопа на кредитне олакшице (преконоћни кредит за одржавање дневне ликвидности): 2W + 2,5%, - каматна стопа на депозитне олакшице (преконоћна стопа на депонована средства банака код НБС): 2W - 2,5%. Кредит за одржавање дневне ликвидности банака на основу залоге хартија од вредности, банке могу да користе као: - дневни кредит за одржавање ликвидности (intraday credit) или као - преконоћни кредит за одржавање ликвидности (overnight credit). Обавезна резерва представља износ средстава које су банке у обавези да положе на посебан рачун код НБС. Променама стопе обавезне резерве утиче се на смањење или повећање кредитног потенцијала пословних банака. НБС обавезну резерву користи као помоћни инструмент у случају да су исцрпљени ефекти осталих инструмената монетарне политике. Основицу за обрачун обавезне резерве чине: - динарски депозити, кредити, хартије од вредности, као и друге динарске обавезе; - девизни депозити, кредити, хартије од вредности, као и друге девизне обавезе. 6 Обавезна резерва се обрачунава по следећим стопама: динарски депозити o 5 % на динарске депозите са роком доспећа до две године o 0 % на динарске депозите са роком преко две године девизни депозити o 30 % на девизне депозите са роком доспећа до две године o 25 % на девизне депозите са роком доспећа преко две године НБС плаћа пословним банкама, на издвојену обавезну резерву, каматну стопу у висини од 2,5% на годишњем нивоу. 6 Службени гласник РС, бр. 12/

36 Трансмисиони механизам монетарне политике је процес преко ког монетарна политика својим инструментима утиче на макроекономске величине, као што су агрегатна тражња, производња и цене. Овај утицај се усмерава преко одређених трансмисионих канала, који се разликују пре свега по брзини и интензитету трансмисије утицаја на реално тржиште. Ти канали су: канал каматне стопе, канал девизног курса, канал цена активе и кредитни канал. Идеја механизма монетарне трансмисије НБС је да референтна каматна стопа заједно са каматном стопом на евро утиче на номинални курс, који заједно са страном инфлацијом одређује увозну инфлацију, која на крају утиче на базну инфлацију. 7 С обзиром да је српска економија мала и отворена, домаће цене су високо зависне од увозних и ефекат овог канала је видљив у кратком року. Још један битан елемент трансмисионог механизма су инфлаторна очекивања, која се формирају на бази остварења инфлације, али имају и повратни ефекат на инфлацију у наредном периоду. 4. ОСТВАРЕНИ РЕЗУЛТАТИ У ПРИМЕНИ СТРАТЕГИЈЕ ТАРГЕТИРАЊА ИНФЛАЦИЈЕ У СРБИЈИ Досадашње искуство које НБС има у спровођењу новог оквира монетарне политике, показује да она може бити релативно задовољна оствареним резултатима. У почетном периоду спровођења овог режима, и године, циљ је остварен у потпуности, базна инфлација је оборена и у току целог периода одржавана на ниском нивоу. Ово је нарочито велики успех ако се има у виду висока базна инфлација у години, па је остварење циља на крају године имало велики значај за НБС, пре свега у повећању угледа те институције у јавности и смањењу инфлаторних очекивања. Захваљујући рестриктивности монетарне политике, те дезинфлационим притисцима кумулиране реалне апресијације динара, који су били јачи него очекивани и надјачали инфлационе ефекте осталих фактора, уз одржавање високих нето девизних прилива из иностранства, остварена базна инфлација је била испод планираног опсега у прве две године примене ове 7 Djukic.pdf 32

37 стратегије, што се види из Tабеле 1. Захваљујући томе, уследило је и ублажавање степена рестриктивности монетарне политике кроз смањење референтне каматне стопе. Међутим, пред крај године инфлација је убрзана, а разлози за то су енергетски шок у светским размерама, односно повећање цена сирове нафте, као и повећање цена пољопривредних производа године главни узрочници инфлације су управо они који су пренети из претходне године, односно нагли пораст цене нафте на светском тржишту, која је утростручена у периоду од почетка па до средине године, као и пораст цена пољопривредних производа. Поред тога, негативан утицај на инфлаторна очекивања извршио је и почетак велике светске економске кризе, која се и данас осећа и делује у светским размерама, као и унутрашњи фактори, пре свега политичка неизвесност и експанзивнија монетарна политика од очекиване. Иако је као прва година потпуног таргетирања инфлације била у знаку кулминације светске економске кризе, инфлација се кретала у границама циљаног опсега. Кључни дефлаторни фактор је била ниска агрегатна тражња, потрошња домаћинстава је била у паду целе године, захваљујући замрзавању плата које се исплаћују из државног буџета. Међутим, током године нешто експанзивнија монетарна политика, као и високи трошкови производње индустријско-прехрамбених производа, због раста цена пољопривредних производа, ефеката депресијације динара и повећаних инфлационих очекивања, утицали су да инфлација премаши планирану вредност. Табела 1: Преглед циљаног распона инфлације, централне вредности и остварене стопе инфлације Година Циљани распон укупне инфлације Централна вредност 33 Остварена стопа инфлације Референтна каматна стопа % 8% 5,9% 14% % 6% 5,4% 10% % 4,7% 10,1% 17,75% % 8% 6,6% 9,5% ±2% - 10,3% 11,5% Извор: Стратегија таргетирања инфлације представља дугорочну оријентацију НБС и она ће наставити да спроводи режим

38 пливајућег девизног курса. Интервенције на девизном тржишту биће ограничене на случајеве знатних дневних осцилација курса динара, односно угрожености финансијске и ценовне стабилности. НБС ће и даље кроз промену референтне каматне стопе настојати да оствари циљану стопу инфлације, док ће остали инструменти монетарног регулисања имати помоћну улогу. На крају, треба нагласити да је досадашње искуство НБС у спровођењу стратегије таргетирања инфлације релативно задовољавајуће. Међутим, постоје проблеми у спровођењу ове стратегије који треба да се реше да би резултати били још бољи. То се пре свега односи на повећање поверења у домаћу валуту, повећање поверења у изабрану стратегију монетарне политике, повећање степена координације фискалних и монетарних власти, као и недовољно јак трансмисиони механизам каматне стопе. Унапређења су неопходна и у процесу доношења одлука као и начина на који се одлуке спроводе путем инструмената монетарне политике. Ако НБС успе да испуни ова очекивања, она ће уједно утицати и на развој и унапређење функционисања финансијског тржишта и јачање трансмисионих механизама монетарне политике. ЛИТЕРАТУРА 1. Ђуровић-Тодоровић, Ј. Монетарна економија, Економски факултет Ниш, Jonas, J., Mishkin, F., Inflation Targeting in Transition Countries: Experience and Prospects, National Bureau of Wconomic Research, Cambridge, Меморандум Народне банке Србије о принципима новог оквира монетарне политике на путу ка остварењу циљева ниске инфлације, Народна банка Србије, година 4. Mishkin, F., Inflation targeting, Graduate School of Business, Columbia University, Mishkin, F., Монетарна економија, банкарство и финансијска тржишза, седмо издање, Дата статус, Београд, Службени гласник РС, бр. 12/ Vilaret-Pjescic-Djukic.pdf 34

39 ВИСОКА ПОСЛОВНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА БЛАЦЕ Часопис из области економије, менаџмента и информатике БизИнфо Број 3/2011, стр Адреса: Краља Петра I, бр.70, Блаце ДЕТЕРМИНАНТЕ РАЧУНОВОДСТВЕНОГ БУЏЕТИРАЊА У ПРЕДУЗЕЋУ DETERMINANTS OF ACCOUNTING BUDGETING IN THE COMPANY Радмила Тркља Милан Тркља Скупштина града Приштине, седиште Грачаница Резиме: Буџетирање је сложени процес који укључује различите планске активности у зависности од карактера подручја одговорности и сасвим је разумљиво да развијање подржавајућих оперативних буџета буду у надлежности делова на које се односи, с тим у вези, рачуновође пружају стручну помоћ у припремању појединачних буџета како би их касније могли интегрисати у мастер буџет. Састављање буџета захтева уважавање организационог понашања запослених, јер се на тај начин креира заједничка свест свих запослених, усмерена на правилно формулисање и имплементацију циљева у том процесу. Основни задатак буџетирања јесте да менаџменту предузећа презентира свеобухватан и кординирани план активности предузећа и његових финансијских потреба. Буџет предузећа као целине јесте у ствари читав систем међусобно повезаних буџета. Кључне речи: рачуноводствено буџетирање, буџет, предузеће. Abstract: Budgeting is a complex process that involves various planned activities, depending on the character of areas of responsibility and it is understandable that the development of supporting the operating budget are the responsibility of parts referred to in this regard, accountants provide expert assistance in the preparation of individual budgets so that they can later integrate into 35

40 the master budget. The preparation of the budget requires recognition of the organizational behavior of employees, because in this way creates common awareness of all employees, focused on the formulation and implementation provilno goals in the process. The main task of budgeting is to present a comprehensive enterprise management and co-ordinated plan of activities of enterprises and their financial needs. The budget of the company as a whole is in fact a system of interconnected budget. Key words: accounting and budgeting, budget, company. 1. УВОД Буџетирање, као техника планирања менаџмента, доприноси повећању ефикасности, конкурентности и омогућава дугорочан опстанак предузећа на тржишту тј. у питању је техника која отвара пут предузећа ка жељеним циљевима. Резултат буџетског процеса је буџет. Буџет је формални израз плана будућих активности, који служи као комуникациони алат кроз који топ менаџмент дефинише своје циљеве за одређени период и на тај начин делегира задатке и прописује одговорности нижим нивоима менаџмента за остварење циљева. Буџетом предузећа се утврђују очекивања од сваког сектора појединачно и сваког запосленог за одређени временски период. Имајући у виду да успех буџета у великој мери зависи од тога колико га прихватају запослени и менаџмент, предузеће тежи ка томе да сви они на које буџет утиче треба да га схвате као системску алатку за успостављање стандарда, за мерење резултата у оквиру сваког подручија одговорности и за пружање помоћи менаџменту за остварење циљева предузећа. На крају оперативног периода буџет служи као критеријум за процену остварења перформанси предузећа и његових делова и на тај начин буџет са рачуноводством одговорности пружа менаџменту feedback у вези са оствареним перформансама које су дефинисане у буџету, указујући на разлике између остварених резултата и планираних (буџетираних) износа. Буџет је такође и мотивационо средство. Са очекиваним активностима и пословним резултатима, приказаних у буџету, 36

41 запослени се мотивишу на различите начине да остваре постављене циљеве. 2. ПОЈАМ, УЛОГА И ЗНАЧАЈ РАЧУНОВОДСТВЕНОГ БУЏЕТИРАЊА Рачуноводствено буџетирање представља процес припреме података у циљу ефикасног усмеравања активности предузећа. Оно уствари представља усмеравање активности менаџера на пословне и финансијске проблеме у предузећу. Буџетирање односно рачуноводствено планирање данас се сматра незаобилазним инструментом у управљању предузећем. Без обзира на величину, правну форму и делатност, буџетирање поприма карактер рачуноводственог планирања. Јер без планирања нема ни ефикасног управљања. Буџетирање почива на теорији понашања, на теотији система и сродним концепцијама. 8 Буџетирање се заснива на подели одговорности на поједине менаџере или групе менаџера, тако да свака активност у предузећу буду покривене нечијом управљачком надлежношћу. Наиме, сви трошкови, приходи, резултати и прибављени капитал предмет су одговорности неког у управљачкој структури предузећа. Резултат активности буџетирања је буџет 9, који представља квантитативни израз предложеног плана акције менаџмента за будући временски период и помоћ у координацији и имплементацији примене плана. Буџетирање као процес и буџет као резултат нису у потпуности прихваћени у пракси. Буџети су једно од најшире коришћених средстава за планирање и контролисање организација. 8 др Новићевић Б., др Антић Љ., Управљачко рачуноводство, Економски факултет, Ниш, 2009., стр др Стевановић Н., Обрачун трошкова, Економски факултет, Београд, 1991., стр

42 Основна обележја буџетирања налазе се у следећем: 10 - буџетирање приморава менаџере да мисле унапред кроз планско формализовање њихових обавеза и одговорности, - буџетирање даје коначна очекивања, која су најбољи инструмент за оцену одређеног учинка, - буџетирање помаже менаџерима да кординирају своје активности, тако да се циљеви организационих делова усклађују са циљевима организације као целине. Буџетирање представља експлицитне задатке, одређује надлежности и одговорности свим нивоима менаџмента у предузећу. Тако менаџери познавајући све услове буџетирања требају предузети све надлежности и одговорноси и уколико уоче, неке промене у одступању до којих је дошло, треба извршити њихово усклађивањем са предвиђеним или кориговати буџете према новонасталим околностима. Менаџмент, односно менаџери који не познају буџетирање послују по принципу од данас до сутра 11 и немају поребу за размишљањем о сутрадашњим проблемима. Таквим менаџерима циљеви предузећа никада нису јасни, али без циљева они не могу имати одређене правце и активности. Постављањем буџетирања и буџета отклањају се одрећени недостаци у управљању који се јављају у свакодневном раду. Буџетирање и буџети омогућавају да се избегне већина проблема која настаје у предузећу, или да се негативни ефекти смање. Буџетирањем се унапред дају коначна очекивања, која су обично боља од претходних. Она се обично сматрају најбољим инструментом за оцену перформанси одређеног учинка. Ово из разлога што би коришћење претходноих остварења за оцену перформанси учинка довело до укључивања учинка неефикасности рада, неискоришћености капацитета из ранијих периода. Међутим, занемарили би се ефекти будућих промена, економских услова привређивања, технологија, конкуренција, 10 Horngner C., Accounting for Management Control, An Introduction, Prentice Hall, INC, New Jersey,1965, р Исто, као (1), оп. цит. стр

43 запосленост и сл. 12 Буџетирање представља начин упознавања менаџера са одређеним задацима које они морају обавити. Сваки од менаџера поред познавања својих задатака мора да се упозна и са задацима надређеног менаџера, као и са менаџерима истог управљачког нивоа и да се понаша у складу са њиховим захтевима, поред тога, он мора познавати и задатке менаџера нижег нивоа. Кoординација је, такође, активност менаџмента која се не би могла остварити без буџета и буџетирања. Буџет је средство за хармонизацију циљева, делова и сегмената, а самим тим и циљевима предузећа у целини. Тако, на пример, набавка као целина, односно њени делови и појединци морају ускладити свој буџет са буџетом производње. Производња мора ускладити свој буџет са буџетом продаје, како би на основу тога одредили неопходан капитал и ангажовали неопходну радну снагу каја треба да доведе до остварења тих буџета. Буџетирање је процес који захтева јасно разграничење веза и односа свих делова, сегмената и појединаца како међусобно тако и у целокупној управљачкој структури предузећа. У овом односу главну улогу има менаџмент средњег нивоа, с тим да он мора уважити потребе топ менаџмента, а самим тим уважити и ставове нижег нивоа менаџмента уколико тежи максимизирању позитивних ефеката. Поред до сада изложеног, буџетирање поседује механизме утврђивања међуљудских односа у предузећу и то: 13 - преко расподеле задатака, надлежности и одговорности, - мерења перформанси и извршених задатака и - детерминисања учешћа у оствареној добити у складу са изграђеним системом мотивисања и награђивања. Постоје различита схватања о буџетирању, а једно од схватања је да буџетирање није најпопуларнији метод рада за менаџере. Овим схватањем се уноси сумња, како при расподели задатака, тако и при мерењу перформанси њиховог остварења, а превасходно при одређивању ућешћа и добити предузећа. Функционисање буџетирања и буџета мора се схватити на правилан начин како би се елиминисао негативни однос према њему. Морамо нагласити 12 Исто, као (1) стр Исто, као (1) стр

44 да буџет није инструмент шиканирања запослених у предузећу. Буџет представља средство за усмеравање менаџера ка остваривању одређених циљева он је инструмент који је у рукама менаџера. Буџетски систем упућују менаџере да иду напред. Перспектива гледања унапред омогућава менаџерима да буду на бољим местима и тиме истраже боље могућности. Добро састављен буџет од стране менаџера који користи добар информациони систему предузећу, решиће све проблеме у најкраћем року. 3. БУЏЕТИРАЊЕ И РАЧУНОВОДСТВО Рачуноводствене информације највише доприносе процесу буџетирања, из рачуноводствених извештаја добијају се подаци о приходима, ценама и трошковима. Ови подаци су од важности за формулисање будућих циљева пословања. Нормално, рачуноводство омогућава да се буџети изразе у финансијским терминима. У овој улози, они преносе менаџмент планове и комуницирају између буџета и запослених кроз целу компанију. Периодични буџетирани извештаји су припремљени да обезбеде базу за мерење и упоређивање актуелних резултата са планираним. Сам буџет и његова припрема у потпуној су одговорности менаџмента. Примарне користи буџетирања су: 14 - оно захтева да сви ступњеви менаџмента планирају унапред и да формализују циљеве на повратној основи, - оно обезбеђује одређене циљеве за процену могућности извршења на сваком степену одговорности, - оно креира систем за рано упозоравање за потенцијалне проблеме тако да менаџмент може да направи промене пре него се ствари измакну контроли. - обезбеђује координацију активности унутар бизниса. Повезивањем циљева сваког сегмента са свеукупним циљевима компаније, што резултира у повећању свести менаџмента о свеукупним ентитетским операцијама и 14 мр Тркља Р., Улога рачуноводственог буџетирања и контроле у изградњи система мотивисања и награђивања у предузећу, Магистарска теза, Економски факултет, Ниш, 2010, оп. цит. стр.56 40

45 утицају операција спољних фактора, као што су економски трендови, - оно мотивише персонал да се кроз организацију сусретне са планираним циљевима. Треба нагласити да је буџет помоћ менаџменту и није замена за менаџмент. Буџет не може функционисати или се спроводити сам од себе. Предности и добробит од буџетирања могу се остварити само ако он буде прихваћен од менаџмента предузећа. 4. ОСНОВЕ ЕФЕКТИВНОГ БУЏЕТИРАЊА Ефективно буџетирање зависи од здраве и чврсте организационе структуре. У таквој структури, ауторитети и одговорности су за све фазе рада јасно дефинисане. Буџети базирани на испитивањима и анализама требало би да резултирају у реалистичним циљевима који ће допринети расту и профитабилности компаније. И ефективност буџетског програма је директно повезано његовим прихватањем од свих степена, структура и нивоа менаџмента. Једном када је буџет усвојен, требало би да буде важно средство за процењивање могућности извршења. Варијације између садашњих и очекиваних резултата требало би систематски и периодично утврђивати и прегледати да би се узроци њиховог настанка, појединци, наравно, не би требало да се осећају одговорним за варијације које су ван њихове контроле. Буџетски период није неопходно дугачак читаву годину. Буџет може бити припремљен за било који део године. Различити фактори утичу на дужину буџетског периода. Ови фактори укључују тип буџета, природу организације и потребу за периодичним вредновањем и проценом бизнис услова. На пример, кеш се буџетира месечно, где буџет фабричке експанзије може обухватити период од 10 година Blocker E., Stout D., Cokins G., Chen K., Cost Management, McGraw Hill / Irwin, New York, 2008, p

46 Развој буџета за следећу годину генерално почиње неколико месеци пре краја текуће године. Процес буџетирања обично почиње са сакупљањем података из сваке организационе јединице предузећа. Прошли учинак је почетна тачка на којој се формулишу будући буџетски циљеви. Исходиште процеса буџетирања чини буџет продаје. Прогнозе потенцијале продаје за индустрију и очекивани удео компаније у таквим продајама. Предвиђање продаје у таквим укључује бригу о различитим факторима: 16 - општим економским условима, - индустријски трендови, - студије истраживања тржишта, - унапред предвиђено рекламирање и промоцију, - предходни удео на тржишту, - промене у ценама, - технолошки развој итд. Довођење продајног особља у сардњу са топ менаџментом су есенцијални за предвиђање и прогнозу продаје. У малим компанијама процес буџетирања је често неформалан. У великим компанијама, одговорност за координисање припремања буџета је додељен буџетском комитету. Комитет обично укључује председника, благајника и главног рачуновођу (контролора) као и особље менаџмента из сваке од главних подручја компаније, као што је продаја, производња и истраживање и развој. Буџетски комитет служи као прегледни одбор где менаџери могу да одбране своје буџетске циљеве и захтеве, уколико постоје разлике неопходно их је модификовати и ускладити како би се буџет сврстао у завршну форму од стране буџетског комитета био одобрен и дистрибуиран. 5. ЦИЉЕВИ РАЧУНОВОДСТВЕНОГ БУЏЕТИРАЊА Рачуноводствено буџетирање представља континуирани процес процењивања будућих пословних и новчаних токова у циљу 16 Antony R., Govindarajan V., Management Control Systems, McGraw Hill, Introduction edition, 2007, p

47 остварења одређеног нивоа рентабилности, очувања пожељног степена ликвидности и достизања жељене структуре. Циљеви рачуноводственог следећи начин: 17 буџетирања могу се поделити на - предвиђање обима и структуре улагања, - предвиђање могућих извора финансирања улагања, - постављање критеријума и мерила ради контроле извршења, - усмеравање понашања запослених - кординација рада запослених. Предвиђање обима и структуре улагања представља у ствари утврђивање потребних износа и структуре средстава која треба уложити у предузеће. Предвиђање прихода, расхода и резултата пословања указује на могућу ефикасност укупног обима улагања и појединих облика тих улагања. Овим су унапред избегнути промашаји који могу настати услед сувишног и недовољног улагања у укупна пословна средства, као и усклађивање односа улагања у поједине облике тих укупних улагања стварају се услови за избегавање и превазилажење највећег броја пословних и финансијских тршкоћа у предузећима, а нарочито у оним која су лоше организована. Предвиђање могућих извора финансирања улагања зависи од потреба од укупног улагања као и од структуре тих улагања. Извори финансирања се могу поделити на дугорочне и краткорочне. Избор између различитих могућих извора финансирања за једну исту потребу врше менаџери. Предвиђање потреба за финансијским средствима као и извора за њихово финансирање готовине ставља на централно место у систему управљања предузећем. Стим у вези треба нагласити да предузеће које није пажљиво преценило потребе за улагањима у изворе за њихово финансирање излаже двоструком ризику. Тако да, с једне стране, уколико су поребе за финансијским средствима веће од могућих извора њиховог финансирања, доћи ће у ситуацију да буде неликвидно или да смањи обим њихове пословне активности, док са друге стране, уколико предузеће располаже вишком финансијских средстава изнад потребних 17 Исто, као (1) оп. цит. стр

48 улагања, тада оно поседује веће резерве готовине него што су оне објективно потребне, што негативно утиче на рентабилност. У сваком предузећу треба да постоје стандардни критеријуми и мерила који се текућа остварења упоређују и контролишу. Крајњи циљ контролисања је маскимизирање стопе приносана укупна улагања и сопствени капитал. 18 Усмеравање понашања запослених овај циљ утиче на одговорне у предузећу да преко буџета унапред мисле, како би у одговарајућем периоду уочили могућа одступања од буџетираних вредности и благовремено се припремали за измењене услове пословања и да би након истека буџетског периода могли упоређивати своје стварне учинке са предвиђањем, што им представља основу за будуће акције, али и право на партиципацију у добити предузећа. Координација рада запослених сви запослени требају бити усмерени ка остваривању постављених циљева. Делотворност буџетирања зависи од тога колико су уважени мотиви и амбиције појединаца, група и делова, чије се активности предвиђају и контролишу. Међутим, најпре се требају остварити посебни циљеви који се морају усклађивати са циљевима виших нивоа у организационој структури предузећа до нивоа предузећа као целине. 6. ЗАКЉУЧАК Буџетирање је процес у коме припремљени планови добијају свој обавезујући формално-квантитативни израз у форми пројектовања рачуноводствених извештаја. Дескрипције у пословним плановима исказане су у облику очекиваног тржишног учешћа, повећања упослености капацитета, захтеваног приноса на инвестиције и сл., у оквиру буџетског процеса се конвертују на количине продаје, асортиман, цене и приходе, на количинске и вредносне пројекције производње које надаље имплицирају физичке и монетарне захтеве за материјалом, радом и другим производним чиниоцима итд., да би се на крају тог процеса сагледале финансијске последице пројектованих 18 Исто, као (1) оп. цит. стр

49 активности и проценила оправданост њиховог преузимања. Буџетирање је, између осталог, процес у коме се дефинишу овлашћења али и прихватају одговорности у процесу остварења постављених циљева. При свему овоме основна сврха буџетирања огледа се у пружању помоћи менаџменту у вођењу послова предузећа. Као производ буџетирања јавља се буџет који представља управљачки инструменат о будућности предузећа и његових делова. Приликом израде буџета запосленима и менаџерима треба доделити одговорност само за приходе, трошкове и инвестиције које могу да контролишу. Предузеће треба да тежи ка томе да сви запослени схвате буџет као позитивно средство, како би се обезбедило праведно вредновање перформанси. Као такав, буџет се показао као динамичан и проактиван инструменат стимулисања дискусије о стратегијама и тактикама предузећа међу менаџерима на свим организационим нивоима у току израде буџета и у току његове реализације. Такође, буџет представља важан инструменат на подручју управљања предузећем. Код увођења система мерења и контроле оствареним перформанси, одклањања одступања и оцене резултата менаџера и запослених. Међутим, како је буџет само прогноза нетреба га слепо следити, већ га треба контролисати и уколико је потребно поправити га узимајући у обзир промењене околности на којима се прво темељио буџет. На крају треба истаћи да буџетски процес још увек представља велики управљачки изазов. На ово указују бројни проблеми са којима се данас суочавају предузећа у тржишно развијеним привредама. Указивање на ове проблеме важно је због чињенице да њихово уважавање може у великој мери унапредити буџетски процес и свести трошкове израде буџета на минимум. ЛИТЕРАТУРА 1. Antony R., Govindarajan V., Management Control Systems, McGraw Hill, Introduction edition, Blocker E., Stout D., Cokins G., Chen K., Cost Management, McGraw Hill / Irwin, New York, Новићевић Б., Антић Љ., Управљачко рачуноводство, Економски факултет, Ниш,

50 4. Стевановић Н., Обрачун трошкова, Економски факултет, Београд, Тркља Р., Улога рачуноводственог буџетирања и контроле у изградњи система мотивисања и награђивања у предузећу, Магистарска теза, Економски факултет, Ниш, Horngren C., Accounting for Management Control, An Introduction, Prentice Hall, INC, New Jersey,

51 ВИСОКА ПОСЛОВНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА БЛАЦЕ Часопис из области економије, менаџмента и информатике БизИнфо Број 3/2011, стр Адреса: Краља Петра I, бр.70, Блаце СИСТЕМ МОТИВИСАЊА МЕНАЏЕРА У ФУНКЦИЈИ ЕФИКАСНОГ УПРАВЉАЊА EXECUTIVE MOTIVATION SYSTEM AS A FUNCTION OF EFFICIENT MANAGEMENT Ивана M. Мариновић Матовић Хипо Алпе-Адриа-Банка АД Београд Милош М. Мариновић Завод за Урбанизам Ниш Резиме: Носиоци управљачких активности, менаџери, имају кључну улогу у пословном систему. Они су субјекти који покрећу, организују и усмеравају све активности у пословном систему. У зависности од тога колико су менаџери адекватно мотивисани, и колико адекватно они мотивишу остале запослене, зависи остварење циљева пословног система. Ангажовање и мотивисање компетентних менаџера представља кључни фактор ефикасног пословања и развоја. Кључне речи: Mотивацијa, Менаџер, Фактори мотивације, Компаративна анализа користи и трошкова Abstract: Holders of management activities, managers or executives, have a key role in the business system. They are subjects that run, organize and direct all activities in the business system. Depending on how managers are adequately motivated, and how well they motivate other employees, depend the achievement of business goals. Engagement and motivation of competent managers is a key factor in effective business and development. Key words: Motivation, Manager, Motivation factors, Cost-benefit comparative analysis 47

52 1. УВОД Ангажовање и мотивисање компетентних менаџера представља кључни фактор ефикасног пословања и развоја пословног система. Системи мотивације менаџера су се интензивно развијали током шездесетих и почетком седамдесетих година XX века. Временом су мењали свој садржај. Данас је на снази систем мотивације менаџера чији је циљ - привући, задржати и везати водеће менаџере за пословни систем. Седамдесетих година XX века код многих пословних система доминирали су краткорочни, материјално оријентисани системи мотивације, базирани на оствареном приходу. Осамдесетих година овај систем се напушта. Оријентација пословних система је преусмерење менаџера са краткорочне оријентације (повећање прихода) на дугорочну остварење конкурентске предности. Стога, основу система мотивације менаџера у савременом пословном систему чини више критеријума: максимирање cash flow-а, постизање вишег нивоа профита, повећање тржишног учешћа, раст вредности акција. 2. ОСНОВЕ СИСТЕМА МОТИВИСАЊА МЕНАЏЕРА Мотивисање менаџера могуће је остварити применом различитих фактора. Једно од теоријских тумачења све факторе мотивације менаџера дели у две основне групе: индивидуалне награде; системске награде [9, стр. 204]. 1 - Индивидуалне награде додељују се менаџерима на основу њихових индивидуалних учинака. Да би систем индивидуалног награђивања био ефикасан, потребно је да награде буду: (1) довољно високе, (2) директно повезане са захтеваним перфомансама, (3) уравнотежене [9, стр. 205]. 2 - Системске награде се додељују по основу припадности пословном систему. У ову категорију награда спадају: побољшање радних услова, могућности за рекреацију, организовану исхрану, одмор. Сматра се да повећавају степен лојалности менаџера. Током времена мењао се значај одређених фактора мотивације менаџера. Тако је за менаџере педесетих година XX века на првом месту била награда за приврженост пословном систему. За менаџере седамдесетих година XX века, на првом месту је било 48

53 МОТИВ задовољство зарадом [5, стр. 116]. Истраживања вршена у нашој земљи такође показују да током времена долази до промена у рангирању појединих фактора мотивације менаџера: Функција у предузећу Просек за целу популациј у Табела 1: Значај појединих мотива за рад Р А Н Г Старосне групе анкетираних Школска спрема анкетираних До 35 год и више Виша Висока Највиша Пр. оце -на Ран г Пр. оце -на Ран г Плата Сигурност Могућност развоја и усавршав. Статус и углед Утицај Видљиви резултати рада Наклоњен. средине Пр. оце -на Ран г Пр. оце -на Ран г Пр. оце -на Извор: Петковић, М., «Управљање понашањем менаџера (I)», Пословна политика, 1/1995, стр.37. Подаци из табеле 1 показују да су највише вредновани следећи фактори мотивације: зарада и могућност развоја и усавршавања, а да затим следе видљиви резултати рада. Високо рангирање зараде као фактора мотивације последица је неповољне економске ситуације у нашој земљи. Табела 1 такође показује да зараду као фактор мотивације више вреднују млади менаџери, док је код старијих овај мотив на другом месту. 3. МАТЕРИЈАЛНИ ФАКТОРИ МОТИВАЦИЈЕ МЕНАЏЕРА У циљу подстицања жељеног понашања менаџера користе се следећи материјални фактори, груписани према временском периоду [4, стр. 31]: месечни подстицаји (зарада), годишњи подстицаји, дугорочни подстицаји. Ран г Пр. оце -на Ран г 49

54 1 - Зарада представља основни материјални фактор мотивације који посао менаџера чини атрактивним. На висину зараде менаџера утичу следећи фактори: карактеристике пословног система; специфичности управљачког радног места; неопходност да се одреди висина зараде која је стимулативна за менаџере; број запослених; висина оствареног профита. 2 - Годишњи подстицаји су награде у оквиру једне године. Исплаћују се у зависности од постигнутих финансијских резултата (принос на сопствена средства, принос на инвестиције, и сл.). Најчешћи облик годишњих подстицаја менаџера су бонуси, који се исплаћују у готовини или у облику акцијских опција. 3 - Дугорочни подстицаји представљају систем награђивања менаџера у дужем временском периоду (три, пет или више година). Ови подстицаји се често називају плановима капиталне акумулације. Постоје три врсте дугорочних подстицајних планова [4, стр. 32]: а) Инвестициони план. По овом плану, менаџерима се даје могућност куповине обичних акција пословног система у коме раде, на одређени датум у будућности, по фиксној цени. Обично је то цена која важи на дан уговарања опције. б) Апресиациони план се састоји у томе што менаџери добијају разлику у цени, односно повећање у цени акција, мерено тржишном ценом, у периоду од давања права до одређеног дефинисаног дана у будућности. Ово право се може наплатити на више начина: готовином, акцијама или комбинацијом готовине и акција. ц) План пуне вредности. По овом плану менаџери добијају пуну вредност обичних акција или њихову противвредност. Постоје три варијанте овог плана: (1) план перфоманси акција - менаџери стичу право на бесплатне акције уколико њихова цена достигне одређену висину тржишне цене у дефинисаном периоду; (2) план перфоманси јединице - менаџер стиче право на бесплатне акције тек када се достигне одређена вредност неке економске јединице; (3) рестриктивна награда у акцијама - бесплатне акције се могу добити само после одређеног периода времена. Власништво менаџера над акцијама је условно и то до одређеног рока. Уколико после истека предвиђеног рока дође до негативних резултата пословања или менаџери напусте пословни систем, право на акције се губи. 50

55 Ефекти подстицајних акција имају и другу страну која може да умањи мотивациони ефекат, а то су пореске дажбине. Предвиђа се да ће менаџери развијених тржишних привреда све више бирати зараду као најпожељнији материјални фактор мотивације. Сматра се да ће се менаџери опредељивати за зараду чак и у случајевима када им се нуде акцијске опције дупло већих вредности [3, стр. 21]. 4. НЕМАТЕРИЈАЛНИ ФАКТОРИ МОТИВАЦИЈЕ МЕНАЏЕРА Поред материјалних, међу значајне факторе мотивације, који стимулативно делују на понашање менаџера, убрајају се: статус, моћ, престиж, јавни публицитет, унапређење, и сл. За нематеријалне факторе карактеристично је да се не стичу за кратко време. Посао менаџера доноси одређену моћ и утицај. Моћ је одређена позитивна сила која даје слободу, избор и снагу, а доноси одговорност. Утицај је оно што се постиже коришћењем моћи и подразумева способност да се промене шеме у понашању других људи и њихове одлуке [1, стр. 23]. Постоји више извора моћи, на основу којих разликујемо: моћ положаја, моћ стечену контролом над ресурсима, моћ која се добија чињењем непријатних ствари, моћ која се стиче признавањем грешака, моћ експерата, информативну моћ, моћ визије, референтну моћ, моћ из имиџа и опреме, моћ вредности, итд. [1, стр. 29]. Моћ је тесно повезана са управљачком активношћу, јер менаџери не би могли бити ефикасни ако је не би користили. Преко 70% менаџера има високе потребе за поседовањем моћи, за разлику од остале популације [8, стр. 102]. Поред стицања моћи, утицаја, јавног публицитета и могућности напредовања, задовољство послом који се обавља је веома значајан фактор мотивације менаџера. Разноврстан, изазован посао може да подстакне менаџера да максимално ангажује своје потенцијале. Аутор D. Maister истиче да никакви процедурални планови рада, блиски надзор или стимулационе шеме не могу икада бити замена за унутрашњу мотивацију да се остваре продуктивност, квалитет и, не случајно, професионално задовољство у добро урађеном послу [7, стр. 165]. 51

56 Упоређујући значај фактора мотивације за менаџере, аутори M. Jensen i K. Murphy сматрају да новац није све, али да фактори нематеријалног карактера често креирају негативне подстицаје за менаџере. По њима, материјални фактори мотивације остају најефикаснија оруђа за регулисање менаџерских и акционарских интереса [6, стр. 10]. 5. КОМПАРАТИВНА АНАЛИЗА ТРОШКОВА И КОРИСТИ СИСТЕМА МОТИВАЦИЈЕ МЕНАЏЕРА Приликом креирања система мотивације менаџера, морају се уважавати економски принципи. Уколико системи мотивације нису рентабилни за пословни систем, нема оправдања за додатна улагања у менаџере. Најприхватљивији је онај систем мотивисања у коме је најповољнији однос између трошкова и користи које остварују менаџери. У теорији постоје одређене методе уз помоћ којих се могу упоредити трошкови и користи различитих система материјалне мотивације менаџера [2, стр. 139]: Метод непосредне готовинске исплате (Immediate-Cash Payment Metod - ICPM) Метод непосредне исплате у акцијама ( Immediate Stock Payment Metod - ISPM) Метод одложене готовинске исплате ( Differed-Cash Payment Metod - DCPM) Метод одложене исплате у акцијама ( Differed-Stock Payment Metod - DSPM) Метод ограничене исплате у акцијама ( Restricted-Stock Payment Metod - RSPM) 1 - Метод непосредне готовинске исплате подразумева исплату бонуса у виду готовине, при чему менаџер плаћа порез по важећој пореској стопи у време исплате. Непосредна корист за менаџера у случају примене овог метода може се утврдити по формули: ПБ = ИБ тиб или ПБ = ИБ(1-т), 52

57 ПБ - примљен бонус; ИБ - исплаћен бонус; т - важећа стопа пореза на доходак грађана која важи у време исплате бонуса За пословни систем, исплаћени бонус представља издатак који се може израчунати на следећи начин: НБ=ББ-цББ или НБ = ББ (1-ц), НБ - нето бонус; ББ - бруто бонус; ц - стопа пореза на непосредно исплаћен бонус који плаћа пословни систем 2 Метод непосредне исплате у акцијама представља исплату бонуса у облику акција одмах по објављивању од стране скупштине акционара. Примљени бонус по овом методу већи је од претходног због ниже пореске стопе на акције у односу на порез на готовински бонус. Непосредна корист за менаџера може се утврдити по формули: ПБ = ИБ (та x ИБ) + КД та стопа пореза на акције коју плаћа менаџер; КД остварен капитални добитак на акцијама Поређењем дивиденде, коју исплаћује као принос на акције менаџера, са приносом од евентуално инвестираног бонуса, пословни систем утврђује рентабилност овог метода. 3 - Метод одложене готовинске исплате подразумева одређену временску дистанцу до момента готовинске исплате бонуса. Та временска дистанца се назива одложни период. Непосредна корист менаџера може се утврдити на следећи начин: ПБ ИБ - риб (1 е) ИБ(1- р) (1 e) или ПБ н н р - стопа пореза на доходак грађана на крају одложног периода; н- дужина одложног периода у годинама; е- стопа пропуштеног приноса 53

58 Пословни систем, такође, утврђује ефекте оваквог начина исплате бонуса према следећој формули: ББ(1- ц) ПБ н (1 и) или ИБ - цбб ПБ (1 и) н и - очекивана стопа приноса за пословни систем; ц - стопа пореза који плаћа пословни систем 4 - Метод одложене исплате у акцијама подразумева временску дистанцу између момента објављивања бонуса и момента његове исплате у виду акција. Као и код претходног метода, опорезивање се врши по стопи пореза на акције која важи на крају одложног периода. Непосредна корист менаџера може се утврдити на следећи начин: н н н ИБ(1 с) ИБ(1 с) р ИБ(1 с) (1 р) ПБ или ПБ н н (1 e) (1 e) с стопа повећања тржишне цене акција у односу на емисиону Пословни систем утврђује корист од овог метода на основу следеће формуле, с тим што се уместо пореске стопе за менаџере сада користи стопа која важи за пословни систем: ИБ ББ(1 с) (1 и) ББ(1 с) ц (1 и) ББ(1 с) (1- ц) (1 и) н н н или ИБ н н н и очекивана стопа приноса за пословни систем; ц стопа пореза коју плаћа пословни систем 5 - Метод ограничене исплате у акцијама подразумева исплату бонуса у облику акција одмах по објављивању бонуса, али са оганичењима. Ограничење се састоји у томе што менаџер може да евентуално прода акције тек након истека одређеног временског периода. Опорезивање акција у ограничавајућем периоду врши се по посебно прописаним стопама, које су најчешће једнаке стопи пореза на акције која важи за пензионисана лица. Укупна корист менаџера квантифицира се на следећи начин: 54

59 ПБ ИБ(1- р) (ИБ(1 с) н (1 e) н - ИБ)(1- г) г- стопа пореза на капитални добитак Пословни систем утврђује корист од овог метода исплате бонуса на следећи начин: цбб ИБ ББ (1 и) н Исти системи материјалне мотивације показују различити степен рентабилности за менаџере и пословни систем. Обзиром да је бонус за менаџера примање, а за пословни систем трошак, логично је да је најрентабилнији метод за менаџера истовремено и најнерентабилнији за пословни систем. 6. ЗАКЉУЧАК Да би се креирали одговарајући системи мотивације који би били довољно стимулативни за подстицање менаџера ка већем залагању и остваривању бољих резултата, веома је важно познавање фактора мотивације и промена у њиховом рангирању. Истовремено, приликом креирања система мотивације менаџера, морају се уважавати одређени економски принципи. Уколико системи мотивације нису рентабилни за власнике пословних система, нема оправдања за додатна улагања у менаџере. За власнике ће бити најприхватљивији онај систем мотивисања у коме је најповољнији однос између трошкова који настају и користи које остварују менаџери. Компаративна анализа користи и трошкова система мотивације менаџера је основа за утврђивање њихове економске ефикасности коју би требало да примењује сваки пословни систем. У циљу проналажења рентабилних и стимулативних система мотивације, ову анализу је потребно допунити и анализом фактора који се не могу квантифицирати. Ефикасан систем мотивације менаџера захтева поштовање економских и етичких принципа у његовом креирању и спровођењу. Само такав систем мотивације 55

60 омогућава усклађеност користи коју остварују власници и менаџери са континуираним развојем пословног система. ЛИТЕРАТУРА 1. Bryce, L., Утицај моћи и стила, IQ Media & HAT, Београд, Carpenter, R., «High Cost of Restricted Stock Incenatives», Harvard Business Review, 6/ Coy, P., «Funny Money, or Real Incentive?», Business Week, 1/ Ерић, Д., «Очекивања менаџера од реструктурирања», Пословна политика, 9/ Фигар, Н., Управљање менаџерима, Просвета, Ниш, Jensen, M., Murphy, K., «CEO Incentives It s not How Much You Pay, but How», Harvard Business Review, 3/ Maister, D., Управљање професионалним фирмама, JUNG, Београд, McClelland, D.C., Burnham, D.H., «Power is the Great Motivator», Harvard Business Review, 3-4/ Милисављевић, М., и др., Менаџмент и менаџери у привреди Србије, Globmark B.R., Београд, Петковић, М., «Управљање понашањем менаџера ( I)», Пословна политика, 1/

61 ВИСОКА ПОСЛОВНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА БЛАЦЕ Часопис из области економије, менаџмента и информатике БизИнфо Број 3/2011, стр Адреса: Краља Петра I, бр.70, Блаце ТЕНДЕНЦИЈЕ У КРЕТАЊУ ЈАВНИХ РАСХОДА ЗА СОЦИЈАЛНУ ПОМОЋ TENDENCIES IN MOVMENT OF PUBLIC EXPENDITURES FOR SOCIAL ASSISTANCE Маја Марковић Резиме: Циљ рада је да се прикаже кретање рахода за социјалну помоћ у Србији за последњих неколико година као и њихово поређење са развијенијим земљама. Такође се оцењује њихова улога у ублажавању економских неједнакости и сиромаштва са циљем да се укаже да социјални издаци нису непродуктивна категорија која успорава друштвени развој, већ инвестиција за бољу будућност. Међутим у ублажавању сиромаштва Србија је испод европског просека, али постоје видни напори од стране државе у решавању проблема сиромаштва и подизања животног стандарда становништва. У ту сврху држава Србија спроводи бројне програме социјалне помоћи, настојећи да линију сиромаштва, било апсолутну или релативну, доведе на што нижем нивоу. Кључне речи: социјална помоћ, сиромаштво, програми социјалне помоћи. Abstract: The aim of activity is to present movement of expenditures for social assistance in Serbia for the past few years, as well as their comparison with developed countries. Also, it should assess role of expenditures in mitigating economic disparities and poverty, with aim to prove that social expenditures are not unproductive category, but an investment for a better future. However, Serbia is below European average in terms of mitigation of poverty, yet there are clear efforts undertaken by the state to resolve issue of poverty and enhance living standard of the population. For that purpose, the state has introduced 57

62 and is implementing various social assistance programmes, aiming at lowering both absolute and relative poverty levels. Key Words: social assistance, poverty, social assistance programmes. 1. УВОД Eкономска сигурност је општи људски проблем, који обухвата начин на коме се појединцу или породици пружа помоћ, када је појединац или превише стар или неспособан за рад, у случају настанка смртног случаја хранитеља породице, или присилног отпуштања радника што је карактеристично у данашњем друштву. Током историје сва друштва су настојала да проблем сигурности становништва реше на свој начин. Јавиле су се бројне стратегије, од којих су једне биле индивидуалне ( штедња, инвестиције), а друге колективне ( укључивање организација, добротворних организација, религијских група, програми социјалне заштите). 1 Улога јавних расхода је од изузетног значаја у вођењу социјалне политике. Статистички подаци показују да постоји теденција сталног пораста јавних расхода како у релативном тако и у апсолутном смислу, што је карактеристично за све државе у свету. 2 Као узроци пораста јавних расхода јављају се: демографски, политички, економски и финансијски узроци. Структура јавних расхода има изузетан утицај на динамику привредног раста, социјални развој и друштвени стандард становништва. Свака држава настоји да формира и одржи ону структуру јавних расхода која ће на оптималан начин моћи да осигура: стабилност привреде и оптимални економски раст, одређену структуру привредног развоја, одређену социјалну политику, сигурност унутар земље и територијални интегритет, као и одговарајућу политику развоја науке, образовања и културе. Расходи социјалне сигурности становништва представљају јавне расходе који најчешће спадају међу највеће расходе у скоро свим савременим државама. Значајан је утицај државе на смањивање неједнакости, и на основу података се може рећи да социјални 1 The development of social security in America, Social Security Bulletin, Vol.70, No.3, Jadranka Đurović-Todorović, Marina Đorđević, Borko Krstić Monetarni i fiskalni menadžment, Niš, str

63 трансфери и опорезивање ублажавају неједнакости, мада социјални трансфери у већој мери доприносе изједначавању доходака, него пореска политика. Земље које имају дугу социјалдемократску традицију као Шведска, Аустрија итд. реализују и највеће социјалне издатке ( у Шведској је то 33,3% у односу на БДП, у Данској 30,8%), мањи су социјални издаци у земљама попут Белгије, Холандије итд.), а најмањи су издаци у склопу либералних држава благостања (САД, Ирска итд.). Земље с дугим присуством социјалдемократије се карактеришу значајним издацима за социјалне трансфере, ниским нивоом доходовних неједнакости између домаћинстава, ниском стопом сиромаштва, чак и повећањем запослености у јавном сектору. 3 Да би се остварила друштвена социјална солидарност, потребно је одређено разумевање и солидарност запослених у јавном сектору. У условима економске кризе неопходно је заштитити све слојеве нашег друштва. Стога је неопходно да се контролише раст плата запослених у јавном сектору, које могу расти само до раста стопе инфлације, како би се оствио простор за одржавање социјалних издатка-пензија, социјалне помоћи итд СОЦИЈАЛНА ПОМОЋ Економска и финансијска криза доводи до великог смањења броја запослених и тиме ствара бројне социјалне проблеме који се огледају у повећаној потреби за остваривањем социјалних права. С обзиром да економска криза у највећој мери погађа најсиромашније слојеве друштва, постоји потреба да се овој популацији поклони највећа пажња. Функције социјалне помоћи уско су везане за феномен сиромаштва. Без обзира на велико богаство појединих држава, сиромаштво је и даље огроман социјалан проблем. Заступљено је како у руралним областима тако и у великим градовима. Велики број људи живи у условима који су далеко испод стандарда, у разореним кућама и са доходком који не може да задовољи минималне потребе. Из тог разлога држава сваком свом становнику гарантује минимални доходак. Минимални доходак

64 се у државама Европске Уније јавља 60-их година двадесетог века и представља онај износ дохотка који себи и својој породици из објективних разлога појединац не може да обезбеди. Начин да се тај ниво дохотка реализује јесте социјална помоћ. Сиромаштво често доводи до пораста криминала и социјалних немира. Сходно томе многи сматрају да је морална обавеза човека да пружи помоћ сиромашнима путем добротворних прилога. Због све учесталијих социјалних немира, државе данас уводе бројне програме са циљем смањења броја сиромашних. 5 Сиромаштво се може посматрати као апсолутивно и као релативно. Апсолутно сиромаштво се јавља у оним ситуацијама када људи нису у могућности да обезбеде доходак који им омогућује задовољење основних живорних потреба. За разлику од апсолутног, релативно сиромаштво указује на неједнакост у датом друштву. Релативна линија сиромаштва показује да је у Србији било сиромашно 13,6% становништва, линија сиромаштва износила је 9583 динара месечно по потрошачкој јединици. 6 Различита истраживања спроведена у периоду од до године у Србији указују да се значајно смањило апсолутно сиромаштво ( од 8,8% у години на 6,1% у години). Међутим од године животни стандард становништва се погоршава и расте број сиромашних. Стопа сиромаштва је достигла ниво од 7,4%, као последица велике економске кризе. Такође, због велике економске кризе, апсолутна линија сиромаштва у години показује да се проценат сиромашних повећао на 9,2%. Према истраживањима из године у релативном сиромаштву у Србији живело је преко 30% грађана, а у апсолутном сиромаштву, односно беди 18% становништва. 7 Средства намењена социјалној помоћи у Србији су доста скромна, и знатно су нижа у односу на земље у окружењу. У години Србија је потрошила 1,4% БДП-а на новчана давања и услуге социјалне помоћи и дечије заштите. Потрошња за материјално обезбеђење породице у години износила је 0,14% БДП-а, што је веома ниска потрошња. Земље у 5 David N. Hyman, Public Finance:A Contemporary Application of Theory to Polacy,9 th Edition, North Carolina State University, Str Drenka Vuković, Mihail Arandarenko, Socijalne reforme- Sadržaj i rezultati, Beograd, Str

65 региону троше за ове намене знатно више средстава, па се у Хрватској и Бугарској ови издаци крећу око 0,26% БДП-а. Међу корисницима социјалне помоћи доминирају незапослена лица преко 70%, међутим, велики број незапослених прималаца социјалне помоћи је радно способан, али неактиван. 8 Захваљујући доношењу новог закона о социјалној заштити број корисника социјалне помоћи биће повећан од 50 до 60%, а издавања из буџета за новчану социјалну помоћ биће већа за око 70%, с обзиром на то да је за те намене у буџету издвојено 2,7 милијарди динара. Највише користи од доношења овог закона, који је ступио на снагу 12. априла, имаће најсиромашнији суграђани, а посебно вишечлана домаћинства. Примера ради, петочлане породице које су до сада примале динара сада ће добијати између и динара, а шесточлане породице добијаће између и динара. Осим вишечланих домаћинства, биће боље заштићена и она домаћинства у којима су сви чланови неспособни за рад јер се новчана социјална помоћ увећава за 20 одсто. У нашој земљи, према последњим подацима, живи између и апсолутно сиромашних особа, што у статистичком преводу значи да око 9% становништва живи са нешто више од 8000 динара ПРОГРАМИ СОЦИЈАЛНЕ ПОМОЋИ Програми који обезбеђују новац и робу широке потрошње сиромашнима називају се програми социјалне помоћи. Путем тих програма свака држава на различите начине помаже сиромашне и најугроженије слојеве становништва. Главну улогу у области социјалне помоћи има држава која из буџета издваја средства за ове намене. Како се сматрало, социјална помоћ доводи до једне врсте зависности. Из тог разлога систем социјалне помоћи се временом мењао како би се њеним корисницима помогло да престану да је примају и да се укључе у радну снагу. 10 Систем социјалне заштите у Србији укључује велики број програма. Сви програми се могу груписати у две групе: 8 Drenka Vuković, Mihail Arandarenko, Socijalne reforme- Sadržaj i rezultati, Beograd, Str Džozef Stiglic, Ekonomija javnog sektora,beograd, Str

66 1. Програми засновани на провери имовинског стања (материјално обезбеђење породица и дечији додатак), 2. Програми који нису засновани на провери имовинског стања (помоћ борцима, накнада зараде породиљама, додатак за негу и помоћ, родитељски додатак идр.). Свакако, треба узети у обзир породице које су на граници преко које се губе парава на помоћ, с обзиром да је за доделу помоћи најмеродавнија висина прихода. Социјална помоћ може бити пружена у новчаном и натуралном облику НОВЧАНИ ОБЛИЦИ СОЦИЈАЛНЕ ПОМОЋИ Приход се користи као основни критријум за утврђивање ко има право на програме социјалне помоћи. Када приход расте, давања се смањују, а када пређе извесну границу породица може да изгуби одређена права. Најзначајнији облик социјалне помоћи је Материјално обезбеђење породице (МОП) или новчана социјална помоћ, како се назива према новом закону о социјалној заштити. Материјално обезбеђење припада појединцу, који живи сам, односно породици која остварује приходе испод минималног нивоа социјалне сигурности утврђеног законом о социјалној заштити. Минимални ниво социјалне сигурности усклађује се сваког месеца са индексом трошкова живота. Материјално обезбеђење утврђује се у месечном новчаном износу у висини разлике између минималног нивоа социјалне сигурности и износа просечног месечног прихода појединца, односно породице. Светска Банка препоручује држави да према најугроженијима буде социјално одговорнија: да повећа издатке за неке врсте социјалне помоћи, попут материјалног обезбеђења породице и дечијих додатака, да обухвати већи број људи којима је финансијска подршка државе најпотребнија, уз замрзавање других социјалних програма на садашњем нивоу. 11 У години само 23% социјалне заштите односило се на програме који су условљени материјалним стањем, од чега: МОП учествује са 7% а, дечији додаци са 16%. Србија на програме намењене сиромашним породицама троши мало односно све мањи део БДП. Потрошња за програме материјалног обезбеђења и дечијег

67 додатка износи само 0,44% БДП, што је много мање од земаља сличног нивоа економске развијености. Иако су јавни расходи за социјалне програме, у целини повећани, са 1,3% у 2006, на 1,8% БДП-а у години, издвајања за материјално обезбеђење породице и дечије додатке су опали: за дечије додатке са 0,44% (2005) на 0,3% БДП (2008), а за материјално обезбеђење сиромашних породица са 0,16% на 0,14%. У односу на годину, број породица које примају дечији додатак се није значајно смањио. Међутим, законске промене доводе до наглог и значајног смањења броја корисника. Од момента ступања на снагу нових законских решења године до данас број корисника је смањен за приближно 250 хиљада деце, највише захваљујући прецизнијем обухвату прихода и увођењу имовинског цензуса. Расходи за дечије додатке године износе приближно 7,7 милијарди динара. У односу на годину расходи за дечије додатке су се повећали у номиналном износу само за приближно 1,25 милијарде (19%). У реалном износу издаци су се смањили за преко 40%. Удео расхода у БДП се смањио са 0,8% у години на свега 0,3% године, а у буџету са приближно 5 на 1,3% у истом временском периоду. Законске промене, али и општи реформски напори у сфери социјалне политике значајно су утицали на кретање броја корисника и буџетске расходе за МОП након 2000-те године. Број домаћинстава која су користила МОП године износио је 50,8 хиљада, а број појединаца 131,5 хиљада. Од укупног броја домаћинстава у Србији свега 2% користи помоћ. Број корисника материјалног обезбеђења готово се удвостручио у односу на годину. Расходи за МОП су године износили преко 3 милијарде динара. У односу на годину ови расходи су номинално порасли за готово 5 пута, а у реалном износу за 2,4 пута. Удео расхода за МОП у бруто друштвеном проиѕводу је изузетно низак у поређењу са земљама у региону и износи свега 0,12%. У односу на годину овај удео се незнатно повећао. Такође, удео у буџету је доста низак, 0.52% године и незнатно је повећан у посматраном периоду. 12 Приликом давања социјалне помоћи, потребно је водити рачуна и о ефикасности тих издатака, јер често су трошкови за социјална давања већи од 12 sijske_podr%c5%a1ke_siroma%c5%a1nima 63

68 износа који грађани примају. Према подацима АЖС (анкета животног стандарда), однос издатака и учинака даје износ динара који треба да се потроши да би се сиромашнима исплатио један динар. То значи да у просеку треба потрошити 2 динара на МОП да би 1 динар помоћи доспео сиромашнима. Претпоставља се да би сиромаштво било много израженије да није ових социјалних издатака. Међутим, треба узети у обзир и оне сиромашне који су искључени из примања социјалне помоћи. Разлог те искључености је заправо тај, што се велики број домаћинства не пријави за новчану социјалну помоћ, пре свега због недовољне информисаности, или како неки наводе због сложене процедуре за подношење захтева СОЦИЈАЛНА ПОМОЋ У НАТУРАЛНОМ ОБЛИКУ Поред готовинских накнада као што су: материјално обезбеђење породица, дечији додатак, родитељски додатак, накнада зараде за време породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета, додатак за помоћ и негу другог лица, итд. значајну улогу у систему има и помоћ у услугама и натури (дневни боравак деце и старих, помоћ у трошковима огрева и електричне енергије, субвенционисање комуналних трошкова, организована исхрана у народним кухињама, једнократне помоћи у натури и слично). Однос између давања у новчаном и натуралном облику разликује се међу државама. Међутим, готово у свакој држави се примећује да се већина давања јавља у новчаном облику. Отприлике тај однос би био 2/3 у корист новчаних давања, док се 1/3 давања односи на натурални облик. Последњих година у финансирање подршке сиромашнима били су укључени донатори, стране владе, хуманитарне и друге невладине организације, које учествују у финансирању различитих врста једнократних помоћи у натури и категоријских облика помоћи (помоћ у храни за пензионере и др.). Програми помоћи у натури често мењају избор појединца, јер смањују трошкове за храну и тиме подстичу већу потрошњу која би иначе била недоступна. Наравно, један од разлога за помоћ у натури јесте и подстицање потрошње одређених добара. Такође, као разлог за пружање државне помоћи у натури наводи се и то што држава жели да буде сигурна да је новац утрошен на прави начин, односно, на храну, 64

69 становање, здравствене услуге и сл. Међутим, држава не води рачуна само о томе шта се троши, већ и ко троши. Неки облици помоћи у натури намењени су одређенним корисницима, посебно деци и онима којима је неопходна здравствена заштита. Уколико би постојале савршене информације, држава би лако одредила групе људи којима је потребна социјална помоћ, па би у том случају давања у готовом новцу била пожељнија. У свету несавршених информација, ограничење на давања у натуралном облику управо повећава део средстава која одлазе онима којима су намењена ЗАКЉУЧАК Тежња свих савремених друштава јесте да обезбеде у што већем обиму социјалну сигурност својих грађана, што се постиже вођењем одређене социјалне политике. У Србији највећи изазов за одрживост социјалне политике представљају реформске промене које се спроводе кроз макроекономску политику и структурне реформе. Влада републике Србије чврсто стоји на становишту да су развој тржишне привреде и приватног предузетништва у оквиру европских интеграција једини начин да се обезбеди дугорочни стабилни о одржив развој земље и социјална сигурност грађана. У том смислу Влада ће наставити да подржава реформе привредног система, које омогућавају константан раст привредне активности и животног стандарда грађана, а које подразумевају окончање поступка приватизације, уз поштовање свих законских и уговорених обавеза. Исто важи и за политику социјалних услуга где се узима у обзир, како ефикасна испорука тако и макроекономске последице. Ефикасност подразумева да се расподела јавних расхода на поједине програме не може одређивати независно од економске структуре трошкова (наднице, други производи и услуге, трансфери итд.) јер то доводи до питања фискалне самоиздрживости на дуги рок. Да би сиромашни слојеви становништва постали пуноправни и самостални чланови нашег друштва, потребно је развити свест да 13 Džozef Stiglic, Ekonomija javnog sektora,beograd,

70 право на социјалну помоћ није само трошак за друштво, већ инвестиција за будућу добробит. ЛИТЕРАТУРА 1. David N. Hyman, Public Finance:A Contemporary Application of Theory to Polacy,9 th Edition, North Carolina State University, Drenka Vuković, Mihail Arandarenko, Socijalne reforme- Sadržaj i rezultati, Beograd, Jadranka Đurović-Todorović, Marina Đorđević, Borko Krstić Monetarni i fiskalni menadžment, Niš, Džozef Stiglic, Ekonomija javnog sektora,beograd, The development of social security in America, Social Security Bulletin, Vol.70, No.3, %C5%BEavne_finansijske_podr%C5%A1ke_siroma%C5%A 1nima 66

71 ВИСОКА ПОСЛОВНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА БЛАЦЕ Часопис из области економије, менаџмента и информатике БизИнфо Број 3/2011, стр. 67- Адреса: Краља Петра I, бр.70, Блаце PRIKAZ STANJA DOBROVOLJNIH PENZIONIH FONDOVA U SRBIJI REVIEWING THE CONDITION OF VOLUNTARY PENSION FUNDS IN SERBIA Marko Pavlović Biljana Branković JP PTT saobraćaja Srbija, Beograd Rezime: Predmet ovoga članka je razmatranje poslovanja penzionih fondova i osiguravajućih kompanija u Srbiji kao i mogućnost ulaganja u penzione fondove za bolju budućnost finansijskog tržišta Srbije. Po donošenju Zakona godine, donosi sa sobom mnogo nedoumica a prvo kakva je reforma penzijskog sistema na čijem smo pragu tj. već je reforma počela da se sprovodi? Dobrovoljni penzioni imaju za cilj da se sastave interes u pogledu ulagača. Dobrovoljne penzione fondove kontroliše NBS prema zakonu. Penzijsko osiguranje je veoma važna komponenta ukupne socijalne politike gotovo svih zemalja savremenog sveta. Ono predstavalja oblik prisilne štednje pojdinca u dobi kada više nije sposoban za rad. Privatni penzijski sistemi su uredjen skup procesa i odnosa njihovih nosilaca. Ključne reči: Penzioni fondovi, dobrovoljni penzioni fondovi, investicioni fondovi, tržište kapitala i uloga države. Summary: The subject of this article is to discuss the operations of pension funds and insurance companies in Serbia and the possibility of investing in pension funds for a better future financial market in Serbia. Upon the adoption of godine, brings with it many concerns and what is the first reform of the pension system on which the threshold that we have. but the reform began to be implemented? Voluntary pension aimed to draw up interest in respect of investors. Voluntary pension funds controlled by NBS under the law. Pension insurance is a very important component of overall social policy 67

72 almost every country in the modern world. It poses a form of "forced" savings pojdinca at an age when no longer able to work. Private pension systems are an ordered set of processes and relationships of their holders. Keywords: Pension funds, voluntary pension funds, investment funds, capital markets and the role of the state. 1. UVOD Građani u Srbiji još nisu svesni ili ne znaju kakve sve mogućnosti za štednju postoje, pored one u bankama, i koliko su pouzdane. Tome u prilog ide istraživanje koje su napravile osiguravajuće kuće, gde većina ispitanih građana ne zna razliku između osiguranja života i privatne penzije, odnosno ulaganja u dobrovoljne penzijske fondove. Iako klijenti osiguravajućeg društva i članovi dobrovoljnog penzijskog fonda, po isteku trajanja ugovora, sebi obezbeđuju mesečnu svotu novca, razlike postoje. Kod osiguranja se bazira na uplati dogovorene premije osiguranja i na unapred određenom načinu isplate. Kod dobrovoljnih penzijskih fondova mesečno se uplaćuje dogovorena svota na lični račun u fondu, a ta suma se isplaćuje posle 53. godine života. Uplatama se ta sredstva akumuliraju, a na dugi rok se uvećavaju i za prihode od investiranja fonda. Kao osnovna prednost osiguranja života ističe se to što uključuje zaštitu od rizika i zagarantovanu osiguranu sumu, čija je visina unapred definisana ugovorom. Osiguranje života podrazumeva obezbeđenje finansijske sigurnosti najbližih u slučaju smrti osiguranika, kao i finansijska sigurnost u slučaju radne nesposobnosti ili invalidnosti usled nezgode. Mešovito osiguranje života za slučaj smrti i doživljenja je štedno osiguranje koje uključuje rizik, što nije slučaj sa penzijskim fondom. Takođe, prednost koju uživaju ljudi koji imaju polisu osiguranja života je ostvarivanje prava na pripadajuću dobit, koja se isplaćuje po isteku trajanja ugovora. Osnovna razlika između klasičnog životnog osiguranja i penzijskog fonda je u preuzimanju rizika ulaganja. Osiguranja preuzimaju rizik ulaganja za klijente i oni po isteku trajanja ugovora o osiguranju dobijaju osiguranu sumu, koja je zagarantovana ugovorom o osiguranju, i celokupnu pripisanu dobit. Jedna od prednosti ulaganja u dobrovoljni penzijski fond je svakako način štednje kroz investiranje, gde se ispred svega stavlja dobrovoljnost. Tako članovi sami biraju visinu uplate, učestalost uplate, izbor fonda, kao i eventualnu promenu istog, bez ikakvih ograničenja, uslovljavanja ili gubljenja prava koja su obezbeđena 68

73 zakonom. Opredeljenjem na investiranje za budućnost u dobrovoljnom penzijskom fondu obezbeđuje se članovima očuvanje životnog standarda u starim danima. Sledeća prednost je svakako sigurnost, gde se kroz minimalnu uplatu od dinara mogu ostvariti adekvatna primanja u budućnosti. Akumulirana sredstva se ulažu u sigurne hartije od vrednosti, nepokretnosti i u novčane depozite kod banaka. Dobrovoljni penzijski fondovi trenutno nisu suočeni sa velikim problemima zbog finansijske krize u svetu. Više uticaja ima na ostatak finansijskog tržišta. Kao prednosti životnog osiguranja ističu se još tačno utvrđen iznos koji se isplaćuje za osigurane slučajeve, osigurana suma koja se u celosti isplaćuje po isteku osiguranog perioda. Na početku ugovora, osiguranik i osiguravač sporazumno utvrđuju osiguranu sumu, na koju je osiguranik osiguran tokom celog perioda trajanja osiguranja. Osiguravajuća kuća je dužna da isplati korisnicima osiguranja osiguranu sumu u slučaju smrti osiguranika, bez obzira na broj uplaćenih premija, pod uslovom da su premije uredno plaćene i da je ugovor aktivan. 2. ULOGA DRŽAVE Nesporna je uloga države u regulisanju dobrovoljnog penzijskog sistema, ali se postavlja pitanje kolika ona treba da bude u svakodnevnoj praksi? Odgovor može da bude samo načelan: uloga države u dobrovoljnom penzijskom sistemu je onolika, koliku je sama definiše!!! S obzirom na značaj i kompleksnost penzijske industrije, te međupovezanost sa ostalim segmentima finansijskog sistema, regulatorna i kontrolna funkcija države je nesporna, u većem ili manjem broju. Država se, po pravilu, direktno uključuje kao aktivni pokretač u procesima akumulacije, investiranja i distribucije, jer dobrovoljno penzijsko osiguranje treba da ima značajnu notu liberalnosti i privatnosti. U načelu, zainteresovanost države za većim ili manjim učešćem, kao pasivnom akteru, zavisi od državnog uloga. Nije li takva situacija i kod akcionarskih društava? Naime, ukoliko se država odluči da stimuliše dobrovoljno penzijsko osiguranje fiskalnim instrumentimaporeskim olakšicama i poreskih podsticajima, logično je da će država tražiti za sebe veću ulogu. A zašto i ne bi kada na taj način ulaže svoja sredstva, praveći privremeni deficit u budžetu, ako ne deficit onda oportunitetni trošak. Dakle, i ovde važi generalni princip:veće ulaganje veće angažovanje! Ipak, jedno je sigurno, neko mora 69

74 predložiti, usvojiti i sprovesti zakonsku i podzakonsku regulativu, a taj vid odgovornosti sleduje državne resorne organe. Potreba za regulacijom privatnih penzija postoji zbog istih razloga zbog kojih postoji i potreba za regulacijom u čitavom finansijskom sektoru, dakle, promocija mobilizacije i alokacije sredstava kroz sistem koji omogućava transparentnost, sigurnost i stabilnost, snižavanje troškova i koji promoviše kvalitetno investiciono odlučivanje. U kontekstu modela dobrovoljnog penzijskog sistema za koji se izjašnjava ovaj rad, na državnim organima je velik i kompleksan zadatak. U čemu se on sastoji? Prvo, potrebno je doneti Zakon o dobrovoljnom penzijskom osiguranju, zatim usvojiti i primijeniti podzakonska akta. Drugo, ukoliko se u bilo kojoj sekvenci uključe i osiguravajuća društva, potrebno je što hitnijem postupku revidirati Zakon o osiguranju, te podzakonska akta koja će dotaći i vezu osiguravajućih društava sa penzijskim fondovima. Treće, neophodno je uskladiti pomenutu regulativu sa već postojećom regulativom kojom se uređuje poslovanje finansijskog tržišta. Četvrto, obezbediti kvalitetan informacioni sistem i kadrovsku strukturu koja će dnevno pratiti tržišne procese. Peto, promovisati sistem kod populacije (potrošača) koja još uvek nije dovoljno svesna potrebe za ovakvim oblikom štednje. Šesto, obezbijediti efikasno funkcionisanje i unapređenje sistema u dugom roku. Dakle, ako se temelji postave kako treba, onda će i nadgradnja imati veće šanse za uspeh! Prevedeno u kontekstu dobrovoljnog penzijskog osiguranja, ukoliko se kreira adekvatan model penzijskog osiguranja; ako se isti dobro pokaže u simulaciji, šanse za uspeh su velike. Isto tako, ukoliko se donese dobra regulativa sa mehanizmima kontrole, učenja i korekcije, ukoliko postoji snaga u ekonomskom sistemu za primjenu zakona, ukoliko postoje uslovi za stabilnost tržišta koji omogućavaju priliv kapitala, postoji osnov za uspeh. Slika preuzeto dana god. 70