VODIC ZA SERTIFIKACIJU POLJOPRIVREDNE PROIZVODNJE I PREHRAMBENE INDUSTRIJE

Transcription

1 VODIC ZA SERTIFIKACIJU POLJOPRIVREDNE PROIZVODNJE I PREHRAMBENE INDUSTRIJE

2 Sadržaj UVOD Kako povećati izvoz hrane? Uspostaviti efikasan sistem kontrole bezbednosti hrane kako bi bile odobrene dozvole za izvoz u EU... 4 Povecati konkurentnost Unaprediti tržišni lanac i konsolidovati ponudu Poznavati tržište za izvoz Uvoditi standarde Šta su standardi, vrste i zahtevi standarda? Koji sve standardi postoje? Koji se standardi najčešće zahtevaju? Koji zahtevi se moraju ispuniti u cilju usaglašavanja sa ovim standardima? Kako sertifikovati proizvod/proces/farmu? Definisanje prodajne strategije Izbor dobrovoljnih standarda Implementacija standarda Sertifikacija Obeležavanje i kontrola proizvoda/proizvodnje Koliko proizvođača košta uvođenje standarda i šta sve ulazi u cenu sertifikacije IFS, BRC i ISO 22000: GlobalG.A.P Izvori Korisni linkovi Sajt poljoprivredni standardi

3 UVOD Poslednjih godina sertifikacija postaje veoma važna u poljoprivredno prehrambenom sektoru. Usled povećanog broja kriza vezanih za bezbednost hrane dolazi do rastućeg broja zahteva za bezbednim proizvodima na međunarodnim tržištima, što vodi ka razvoju velikog broja standarda. Imajući u vidu da Srbija ima mnogo veći potencijal za izvoz hrane od onog koji sada ostvaruje, može se pretpostaviti da će budući nivo izvoza i brzina razvoja srpskog izvoza, prvenstveno zavisiti od konkurentnosti poljoprivrede i prehrambene industrije, što svakako uključuje i sertifikaciju proizvoda i procesa. Ovaj vodič ima za cilj da pomogne poljoprivrednim proizvođačima i prerađivačima u prehrambenoj industriji da razumeju važnost standarda za bezbednost i kvalitet hrane, kao i da sagledaju ostale ključne faktore koji utiču na ostvarivanje punog potencijala za izvoz. Vodič pruža osnovne informacije o dobrovoljnim standardima koji se najčešće zahtevaju od strane trgovačkih lanaca, kao i o procesu definisanja strategije za implementaciju i sertifikaciju standarda koji su u skladu sa proizvodnom praksom. Implementacija i sertifikacija standarda za bezbednost i kvalitet hrane omogućuje proizvođačima i prerađivačima bolje pozicioniranje na tržištu, obezbediće im veću konkurentnost i produktivnost, a samim tim i olakšanu prodaju na međunarodnom tržištu. 3

4 Kako povecati izvoz hrane? Srbija ima potencijal za mnogo veći izvoz hrane od onog koji sada ostvaruje. Dobar indikator o veličini ukupnog porasta trgovine i izvoza su iskustva novih zemalja članica EU, a u kojima je ukupna trgovinska razmena u poljoprivrednom sektoru danas nekoliko puta veća nego što je bila godine. Ovaj porast se javio u dva intervala: postepeni porast u periodu kandidature za članstvo i nagli porast trgovine nakon priključenja Evropskoj Uniji. Prosečni porast za sve zemlje u periodu od do je iznosio 20%, a u periodu nakon priključenja, od do godine, iznosio je 28%. Naravno, porast se razlikovao od zemlje do zemlje i u periodu od do 2008 godine: porast na Kipru iznosio je 33%, u Rumuniji je bio 9 puta veći rast u odnosu na prethodni interval, a u Litvaniji 8,5 puta. Koji će nivo biti dostignut i koliko će se brzo Srbija razvijati, prvenstveno zavisi od sticanja uslova za razvoj poljoprivrede. U daljem tekstu je navedeno nekoliko ključnih faktora koji smanjuju ostvarivanje punog potencijala za izvoz. Uspostaviti efikasan sistem kontrole bezbednosti hrane kako bi bile odobrene dozvole za izvoz u EU Nemogućnost izvoza tri od pet proizvoda sa najvećom proizvodnom vrednošću u velikoj meri ometa ne samo realizaciju izvoznog potencijala, nego i uspostavljanje stabilnosti cena, ali i poboljšanje konkurentnosti i prihoda poljoprivrednika. Iskustva drugih zemalja nam pokazuju da je dobijanje nekih dozvola u skorijoj budućnosti veoma teško ostvarivo. Hrvatska je prestala sa vakcinacijom svinja godine, ali ona još uvek nema mogućnost izvoza svinjskog mesa, dok Bugarska i Rumunija, iako članice, nisu ni dobile tu mogućnost. Srbija ne sme da pravi kompromise i da se pita da li određene zabrane imaju smisla ili ne, već treba da uvede sistem koji će omogućiti dobijanje dozvole za izvoz u što kraćem vremenskom roku. Prelazne opcije su manje zahtevna tržišta po pitanju bezbednosti hrane (CEFTA i rusko tržište). Zbog dugoročne nesigurnosti takvih tržišta, krajnji cilj bi trebalo da bude tržište EU, dostizanje njihovih standarda, a što će biti potvrđeno dobijanjem dozvole za izvoz. Povecati konkurentnost Osnova bilo koje prodaje, bilo na domaćem ili stranom tržištu, jeste da ste konkurentni svojom niskom cenom ili da ste skuplji, ali da posedujete izvestan kvalitet za koji je neko spreman da plati više. Konkurentnost varira, naročito u poljoprivredi, tako da se u određenom periodu može desiti da Srbija ne bude konkurentna u proizvodnji kukuruza i uopšte ga ne izvozi, a da sa istom tehnologijom i prinosom bude konkurentna sledeće godine, jer se cena na svetskom tržištu povećala. Konkurentnost se postiže smanjenjem troškova bilo da je proizvodnja ekstenzivna, ili najjednostavnija i najefikasnija ukoliko se 4

5 koristi nova tehnologija i znanje. Samim tim, najbolji način za povećanje konkurentnosti je ulaganje u investicije i znanje. Međutim, upravo zbog činjenice da su investicije u nove tehnologije u našoj zemlji tako skromne, Srbija nije konkurentna u najvećem delu poljoprivredne proizvodnje, uprkos potencijalu koji svakako poseduje. Unaprediti tržišni lanac i konsolidovati ponudu Često, čak i kada postoji konkurentnost, ne postoji količina ili dobro organizovani tržišni lanac koji bi omogućili konsolidovanje ponude. Mali proizvođači nisu povezani u kooperative i ima malo industrijskih proizvođača. Kooperative se često posmatraju kao opcija za rešavanje problema konsolidovanja ponude i izgradnje skladišta. To je razlog što se godinama vode diskusije o zakonu o zadrugama. Do sada nijedan predlog zakona nije ponudio ništa novo što bi podstaklo njihov razvoj, već samo održavanje postojećeg stanja, bez uvođenja značajnih promena. Srbiji je potreban jednostavan zakon o zadrugama koji neće pokušavati da definiše organizacionu strukturu do najmanjeg detalja, nego će to prepustiti samim članovima. Drugi način da se konsoliduje ponuda za izvoz je da vodeće kompanije organizuju savremeni tržišni lanac i u njega uključe i male proizvođače. Da bi ovo uradili, moraju povećati konkurenciju, prvenstveno na nivou obrade, jer dokle god je veličina domaćeg tržišta ista, domaćoj proizvodnji neće biti potrebno da traga za novim kompanijama i proizvođačima. Poznavati tržište za izvoz Čak iako ste konkurentni i imate dovoljne količine proizvoda za koje Srbija poseduje dozvolu za izvoz i ispunjene sve potrebne standarde, to i dalje ne znači da su vrata supermarketa, kao najvećih prodajnih mesta u EU, otvorena za vas. A zatvorena su iz više razloga: od onih vezanih za politiku samih supermarketa (zasnovanu na ograničavanju konkurencije nabavljača po ceni više cene, sigurnosti prodaje i upravljanju neprodatom robom), pa sve do razloga vezanih za slabosti srpskih kompanija koje se odražavaju kroz nepoznavanje kupaca i njihovih zahteva. Neposedovanje informacija o tržištu i njegovom funkcionisanju je često glavni razlog što naše kompanije tako retko izvoze. Najveći deo izvoza zapravo čine kupovine koje su inicirale kompanije iz Rusije ili EU. Ima par primera gde kompanije iz Srbije izvoze na evropsko tržište (najčešća rečenica je: Došao je jedan Nemac i kupio papriku od nas, Prodali smo jabuke nekom Rusu koji je došao u Srbiju itd.). Rezultat izvoza za domaće kompanije/proizvođače se sastoji u pukom otklanjanju određene količine proizvoda sa domaćeg tržišta, dok stvaranje prihoda od razlike u ceni ostaje izvozniku - stranoj kompaniji. Srbija nema ni upravu ni nivo organizacije koji bi bili u stanju da izvoze značajne količine proizvoda na tržište EU. Kreatori politike prepoznaju ovaj problem i postoji značajan broj javnih organizacija (Privredna komora sa predstavnicima u inostranstvu, ekonomski atašei u raznim zemljama koji su osnovani kao delovi Ministarstva ekonomije) i ljudi čiji je posao da povežu privredu i pruže informacije o tržištu. Ovaj javni sistem finansiranja predstavlja znatan teret za privredu sa nesigurnim ishodom. 5

6 6 Uvoditi standarde Proizvodnja mora biti prilagođena zahtevima potrošača. Međutim, potrošači u EU uglavnom nisu upoznati sa srpskim proizvodima, kao ni sa sistemom kontrole bezbednosti hrane u Srbiji. Proizvođači u Srbiji nisu upoznati sa funkcionisanjem tržišnih lanaca u EU i ne prate navike potrošača. Izrazito bogata tržišta gde je jaka konkurencija, ali i spremnost da se za kvalitet plati više, zahtevaju poštovanje sve više standarda (GlobalG.A.P, BRC, IFS, HACCP, ISO, PGI, PDO, Organski, IPM, itd.) čiji broj pritom neprestano raste. Gotovo je nemoguće probiti se na neko tržište (npr. u lanac supermarketa) bez oznake kvaliteta ili sigurnosti na proizvodu. Ne samo da potrošači neće izabrati takav proizvod, već je nemoguće ući na tržište bez njih. U Srbiji ne postoji nijedan hektar koji je sertifikovan kao integralna proizvodnja, iako je ona osnova za sve druge standarde. Direktiva 2009/128/EC u Evropskoj Uniji postavlja okvir za postizanje održive upotrebe pesticida kojim se smanjuje rizik i pogubni uticaja korišćenja pesticida na ljudsko zdravlje i životnu sredinu. Promoviše se korišćenje integralne zaštite bilja i alternativnih metoda i tehnika, kao što su nehemijske mere zaštite. Ovaj propis obavezuje zemlje članice EU da do kraja godine osiguraju sprovođenje IPM od strane svih profesionalnih proizvođača; od godine prodaja pesticida biće omogućena samo profesionalnim proizvođačima koji poseduju sertifikat. Naravno da se može pretpostaviti da će za prodaju na tržištu EU za sve proizvođače izvan nje važiti ono što se zahteva od proizvođača u EU. Pored nepostojanja sertifikovane integralne proizvodnje, u Srbiji površine koje imaju GlobalG.A.P. sertifikat su u neznatnom procentu u odnosu na ukupnu površinu pod voćem i povrćem. Registrovane geografske oznake su regulisane zakonom, ali se još uvek ne sprovodi njihova sertifikacija, a organski proizvodi nisu zastupljeni u nekoj značajnoj meri, iako je njihova sertifikacija podržavana od strane različitih činilaca. Budući da su ovi procesi i standardi u najvećem delu privatni, od države se očekuje da podstakne razvoj i njihovu primenu kroz politiku podrške. U tu svrhu potrebno je promeniti zakon o zaštiti bilja i biljnih proizvoda koji dozvoljava proizvođačima u Srbiji da koriste verovatno najveći broj registrovanih pesticida u celoj Evropi, onemogućiti upotrebu zastarelih tehnologija i uspostaviti mehanizme za primenu zakona kroz uspostavljanje centara za reciklažu ambalaže od pesticida, itd. Trenutna situacija na tržištu nagoveštava ubrzane promene načina prodaje voća i povrća koja će potrošače sve više voditi u supermarkete. Supermarketi će kroz sertifikaciju i različite standarde zahtevati od snabdevača (poljoprivrednika) da svi proizvodi imaju jasnu i prepoznatljivu sledljivost. U Srbiji veliki proizvođači koji isporučuju supermarketima (Metro, Idea, Merkator,...) već imaju standarde ili im je preporučeno da ih usvoje. Očekuje se da će trgovinski lanac Delhaize ubrzati ovaj proces jer je on poznat po tome što je prvi na svojim rafovima imao sertifikovanu organsku proizvodnju.

7 Ubrzano uvođenje standarda očekuje se i kao odgovor na zahteve koji se pojavljuju sa određenih tržišta, a odnose se na pojavu kontaminacija patogenima ili pesticidima. Poslednji slučajevi, kao što su upozorenja iz Skandinavskih zemalja na prisustvo Norovirusa na zamrznutim malinama, ili reklamacije iz Rusije na prisustvo nedozvoljenih koncentracija pesticida na voću iz Srbije, primorali su proizvođače da uspostave sledljivost i poboljšaju higijenu, kao i da strogo vode računa o karencama. Očekuje se da će Direktiva 2009/128/ EC imati veliki uticaj u budućnosti na sve one proizvođače u Srbiji koji budu planirali da plasiraju proizvode na tržište EU, iako je već i danas GlobalG.A.P uslov za plasman svežeg voća i povrća u supermarkete u EU. Tabela 1: Direktiva 2009/128/EC ROK Zadatak Situacija u Srbiji do 14.decembra do 30.juna do 14. decembra do 1. januara do 14. decembra do 14. decembra Zemlje članice (ZČ) treba da dostave Nacionalne planove za smanjenje rizika upotrebe pesticida i podsticanje razvoja i uvođenja integralne zaštite bilja ZČ treba da dostave izveštaje - mere koje su preduzete u cilju promovisanja smanjene upotrebe pesticida (podrazumeva primenu IPM i organske proizvodnje). Pored toga treba da izveste Evropsku Komisiju (EK) i koje mere podrške su preduzete za uvođenje IPM-a, koje sve vrste informacija i alata imaju za praćenje štetnika i za donošenje odluka, kao i o uspostavljanju savetodavnih službi za IPM ZČ treba da uspostave sertfikacione sisteme obuke i treninga i odrede nadležni organ za njihovo sprovođenje. Ovi sertifikati moraju da pruže dokaz da su profesionalni korisnici, distributeri i savetodavci usvojili dovoljno znanja za održivu upotrebu pesticida (IPM,...) ZČ treba da izveste EK (u Nacionalnom Akcionom Planu) kako je osigurano da se IPM sprovodi od strane svih profesionalnih proizvođača Prodaja pesticida samo profesionalnim proizvođačima koji poseduju sertifikat Sva oprema za primenu pesticida mora da prođe barem jednu inspekciju. Profesionalni proizvođači koriste samo opremu koja je bila predmet inspekcije Zakon u Srbiji koji reguliše registraciju proizvoda za zaštitu bilja (Službeni glasnik br 41/09) ne osigurava bezbednost hrane i predstavlja nepoznati rizik za potrošače, imajući u vidu činjenicu da određeni amandmani (članovi 86 90) u Zakonu se pozivaju na raniji Zakon o zaštiti bilja (Službeni glasnik SRJ, br 26/98) iz Posledica ove situacije je ta da je u Srbiji i dalje moguće registrovanje pesticida bez kompletnih toksikoloških i eko-toksikoloških paketa podataka (dosije proizvoda) koji bi osigurali da svi sastojci proizvoda za zaštitu bilja budu poznati, uključujući i nečistoće koje bi mogle da uđu u lanac ishrane.u Srbiji je zakonska regulativa još nerazvijena, iako je Direktiva uvrštena u Zakon o sredstvima za zaštitu bilja. Trenutno je servis podrške (praćenje štetočina) koji bi omogućavao primenu IPM-a, još uvek nedovoljno razvijen (pojedinačne inicijative), i potrebno je raditi na njihovom uspostavljanju na teritoriji čitave države. 7

8 Šta su standardi, vrste i zahtevi standarda? Standard predstavlja dokument koji propisuje pravila, smernice ili karakteristike za proizvod ili uslugu, kao i za proizvodni proces. Standardi se odnose na široki spektar pitanja - od kvaliteta, bezbednosti hrane, tehničkih zahteva, pravila pakovanja, pa sve do raznih etičkih, ekoloških i socijalnih pitanja (1). Koji sve standardi postoje? Osnovna podela standarda je podela prema donosiocima standarda - i to na javne i privatne standarde, koji se dalje mogu podeliti na obavezne i dobrovoljne (Tabela 2) (2). Tabela 2: Podela prema donosiocima standarda OBAVEZNI DOBROVOLJNI JAVNI Zakoni, regulative, pravilnici, DPP, DHP, (HACCP) PDO/PGI, Organska proizvodnja, IP/IPM HACCP PRIVATNI ISO, GlobalG.A.P, BRC, IFS Javni standardi mogu biti postavljeni od strane međunarodnih i nacionalnih vlasti ili EU. Oni mogu biti obavezni (HACCP), jer su povezani sa nacionalnim i međunarodnim zakonima i propisima. Nepoštovanje ovih standard vodi ka zabrani prodaje proizvoda ili usluga na datom tržištu. Pored obaveznih, javni standardi mogu biti i dobrovoljni, i to su uglavnom standardi koji podržavaju očuvanje karakterističnih proizvoda nekog područja (proizvodi sa geografskom oznakom) ili označavaju proizvodnju koja ima za cilj unapređenje proizvodnje po ekološkim zahtevima i zahtevima za očuvanjem zdravlja ljudi (organska proizvodnja). Privatni standardi mogu biti postavljeni od strane kupaca, tržišnih lanaca, dobavljača, institucija za normiranje, institucija za inspekciju i sertifikaciju ili nevladinih organizacija. Oni nisu obavezni zakonom, već su dobrovoljni. Međutim, postoje slučajevi koji pokazuju saradnju između javnih i privatnih standarda, gde privatni standardi bivaju usvojeni od strane nacionalnih vlasti i definisani kao obavezni (što je slučaj sa HACCP sistemom) ili pak dobrovoljni (slučaj organske proizvodnje). Standardi takođe mogu biti podeljeni prema (3): 1. Fokusu sertifikacije: standardi za sertifikaciju procesa, sertifikaciju proizvoda, ili sa fokusom i na proizvod i na proces; 2. Ciljevima standarda: ispunjavanje minimalnih zahteva (ispunjavanje minimalnih zahteva za bezbednost hrane, kvalitet, očuvanje životne sredine) ili diferenciranje proizvoda (stvaranje proizvoda koji predstavlja skupinu značajnih razlika kako bi se proizvodi izdvojio od proizvoda koji su im konkurencija); 8

9 3. Ciljnoj komunikaciji: komunikacija sa poslovnim partnerima (B2B) - u većini slučajeva nije dozvoljeno postavljanje loga na krajnjem proizvodu; ili komunikacija sa potrošačima (B2C) - u ovom slučaju je dozvoljeno postavljanje loga na krajnjem proizvodu 4. Delu lanca snabdevanja koji pokrivaju: standardi za proizvodnju, preradu i distribuciju. Jedan standard, takođe, može da pokriva više delova lanca snabdevanja. U narednoj Tabeli 3 je predstavljena podela standarda, na osnovu gore navedene klasifikacije, koji su najviše zastupljeni na našem tržištu. Tabela 3. Klasifikacija standarda koji su zastupljeni na srpskom tržištu Donosioci standarda Zakonska obaveza Ciljevi Komunikacije Logo na proizvodu IP/IPM Privatni/Javni Ne Diferenciranje B2C Da Proizvodnja Global G.A.P. Privatni Ne Minimalni zahtevi B2B Ne Proizvodnja Lanac snabdevanja Organske Privatni/Javni Ne Diferenciranje B2C Da Proizvodnja/Prerada HACCP Privatni/Javni Da Minimalni zahtevi B2B Ne Proizvodnja/Prerada/Distribucija ISO Privatni Ne Minimalni zahtevi B2B Ne Proizvodnja/Prerada/Distribucija BRC Privatni Ne Minimalni zahtevi B2B Ne Prerada/Distribucija IFS Privatni Ne Minimalni zahtevi B2B Ne Prerada/Distribucija PGI/PDO Privatni/Javni Ne Diferenciranje B2C Da Proizvodnja/Prerada Halal Privatni Ne Diferenciranje B2C Da Prerada/Distribucija Kosher Privatni Ne Diferenciranje B2C Da Prerada/Distribucija Cost-R Javni Da(izvoz u Rusiju) Minimalni zahtevi B2C Da Proizvodnja/Prerada Koji se standardi najcešce zahtevaju? Zavisno od tržišta i od zahteva samih kupaca, najčešće se zahtevaju sledeći standardi: 1. GlobalG.A.P. Prva verzija standarda, tada poznata pod imenom EUREPG.A.P, je izdata godine na inicijativu trgovaca koji su članovi Euro-Retailer Produce Working Group (EUREP). Cilj ovog standarda je bio da se usled povećanja brige za bezbednost proizvoda, očuvanje životne sredine i dobrobit radnika, razvije sistem upravljanja kvalitetom koji će važiti za primarnu poljoprivrednu proizvodnju. Kao rezultat ove inicijative došlo je do harmonizacije i razvoja standarda i procedura za Dobru Proizvođačku Praksu (DPP) (G.A.P - Good Agricultural Practice), sa akcentom na integrisanom upravljanju biljnom proizvodnjom i dobrobiti radnika. U narednih deset godina pridružuje se sve veći broj proizvođača i trgovaca, tako da se godine EUREPG.A.P proširuje u obimu i postaje međunarodno priznat od strane trgovaca. Ime se menja, i standard dobija ime GlobalG.A.P. 9

10 GlobalG.A.P. je standard koji je prvenstveno kreiran da uveri kupca da hrana koja je proizvedena na farmi ima minimalan uticaj na životnu sredinu, da je proizvedena uz smanjenu upotrebu hemijskih inputa i da je obezbeđen odgovoran pristup dobrobiti i sigurnosti radnika, kao i dobrobiti životinja. Ovaj standard je do sada imao više verzija, a poslednja verzija standarda, verzija 4, je objavljena u januaru god. Sam standard se ne obraća direktno krajnjim potrošačima, već predstavlja komunikaciju između poslovnih partnera (B2B). Shodno tome GlobalG.A.P. logo ima ograničenu upotrebu i ne može se postavljati na krajnji proizvod. Standard ne pokriva ceo lanac snabdevanja, već je fokusiran na primarnu poljoprivrednu proizvodnju (Grafik 1 u daljem tekstu). Svaki poljoprivredni proizvođač može da se prijavi za GlobalG.A.P. sertifikaciju, pri čemu ima dve mogućnosti (opcije): Opcija 1: aplicira individualni proizvođač i on je nosilac sertifikata ili Opcija 2: aplicira grupa proizvođača, kao pravno lice, i ona postaje nosilac sertifikata. GlobalG.A.P. je standard koji se zahteva u svim zemljama EU, a naročito u Zapadnoj Evropu, tj. Italiji i Španiji. Sve informacije o standardu možete videti na internet stranama org i 2. ISO 22000:2005 ISO 22000:2005 je privatni standard, utvrđen od stane Međunarodne organizacije za Standardizaciju (International Organization for Standardization - ISO). Nakon uspeha standarda ISO 9001 za sistem upravljanja kvalitetom koji se koristi širom sveta u više od 700 hiljada preduzeća, pojavila se potreba za međunarodnim standardom za industriju hrane. Cilj je bila harmonizacija nacionalnih i privatnih standarda i uključivanje sistema upravljanja iz ISO Zajedno sa integracijom preduslovnih programa (PRP 1 ) i principa sistema analize opasnosti i kritičnih kontrolnih tačaka (HACCP), razvijen je standard ISO (Sistem upravljanja bezbednošću hrane). Prva verzija je objavljena u septembru godine (4). Ovaj međunarodni standard je primenjiv na sve organizacije bez obzira na njihovu veličinu, a koje su uključene u bilo koji deo lanca snabdevanja (Grafik 1). Standard je namenjen komunikaciji između poslovnih partnera (B2B) i nije namenjen komunikaciji sa krajnjim potrošačima, a samim tim postavljanje loga na krajnjem proizvodu nije dozvoljeno. Standard sadrži principe upravljanja kvalitetom i HACCP sistema i koristi se za razvoj, održavanje i stalno poboljšanje sistema upravljanja bezbednošću hrane. Takođe, ovaj standard nema direktne zahteve u pogledu preduslovnih programa (PRP). Stoga je neophodno da ovaj standard uvek mora da ide u kombinaciji sa PAS 220: koji određuje detaljne uslove koje treba uzeti u obzir sa PRP-om. Imajući u vidu da je ISO međunarodno priznat standard, može se u narednom periodu očekivati da i sve članice EU, pored ostalih standarda, počnu da zahtevaju ISO kao obavezni standard. 1 Preduslovni program (PRP) uključuje zahteve za infrastrukturu i održavanje, kao i operativne programe za ličnu higijenu, čišćenje, dezinfekciju, kontrolu štetočina i mere za sprečavanje kontaminacije proizvoda. 10

11 Sve informacije o standardu možete videti na internet stranama home.html i 3.BRC-hrana, Globalni standard za bezbednost hrane The British Retail Consortium (BRC-Hrana) standard je kreiran godine od strane britanskih trgovaca. Ovaj tehnički standard je razvijen kako bi se pomoglo trgovcima i vlasnicima brendova da osiguraju bezbednost i kvalitet hrane. Pored ove svrhe, standard se od strane mnogih preduzeća koristi kao šema za ocenjivanje dobavljača, kao i za ocenu proizvodnje (4). Standard dobavljačima daje mogućnost da zadovolje kriterijume različitih trgovaca samo jednim sertifikatom, što sa jedne strane smanjuje troškove dobavljača, a sa druge strane trgovci smanjuju troškove vezane za kontrolu dobavljača (4). Poslednja verzija 5 je objavljena godine i sadrži 326 detaljnih zahteva. Nakon uspeha BRC Globalnog Standarda, objavljeni su i standardi za pakovanje, potrošačke proizvode i skladištenje i distribuciju. BRC standard nije namenjen komunikaciji sa krajnim potrošačima, već komunikaciji sa poslovnim partnerima (B2B). Standard se odnosi na deo lanca snabdevanja koji obuhvata preradu hrane, ili deo koji obuhvata pripremu primarnih proizvoda / sirovina za snabdevanje ugostiteljskih objekata, restorana ili prerađivača (Grafik 1). BRC se uglavnom koristi u Velikoj Britaniji gde je odobren od strane mnogih velikih trgovaca, kao sto su Tesco, Somerfield, Safeway i drugi. Ipak, on ne ispunjava sve zahteve britanskih trgovaca za usaglašavanje sa normama kvaliteta, kao što to čini Tesco Nature Choice standard. Pored Velike Britanije i ostale zemlje koriste ovaj sistem. Trgovci i vlasnici brendova iz Severne Amerike i mnogih Evropskih zemalja poslovaće samo sa dobavljačima koji imaju implementiran i sertifikovan BRC Globalni Standard. Sve informacije o standardu možete videti na internet stranama i 4. IFS-hrana Prvi tvorac ovog standarda je nemačka trgovačka federacija koja god. izdaje prvi nacrt standarda. Grupa IFS standarda je u vlasništvu IFS-a - neprofitne organizacije koja se finansira prodajom standarda, kao i od taksi sertifikacionih kuća. Kao osnova ovog standarda korišćen je BRC standard, a struktura je preuzeta iz ISO 9001:2008 standarda. Za razliku od BRC-a koji ima specifičnu strukturu, IFS prati istu strukturu ISO 9001:2008 norme: odgovornost rukovodstva, sistem upravljanja, upravljanje resursima, proizvodnjom, kontrolom i poboljšanjem. Jedina razlika u redosledu je u petom poglavlju, tj. odgovornost rukovodstva je ispred dela za upravljanje kvalitetom (bezbednost hrane), dok je kod ISO standarda to obično prvi deo. Nakon toga, u saradnji sa francuskom trgovačkom grupom dolazi do kreiranja standarda 2 PAS 220:2008 definiše zahteve za uspostavljanje, primenu i održavanje preduslovnog programa (PRP). Primenjuje se na sve organizacije, bez obzira na veličinu i složenost. Takođe, odnosi se na sve koji su uključeni u proizvodnim koracima lanca snabdevanja hranom i žele da sprovedu PRP, kako bi odgovorili na zahteve navedene u ISO standardu. 11

12 za kvalitet i bezbednost hrane i standard dobija ime International Food Standard (IFS). Cilj standarda je obezbeđivanje jedinstvenog pristupa za ocenjivanje dobavljača u odnosu na sistem kvaliteta i bezbednost hrane. Standard postaje i međunarodno priznat godine kada se priključuje italijanska trgovačka grupa. Rezultat saradnje ove tri trgovačke grupe je novija, peta verzija standarda, koja je objavljena u avgustu godine. Zahtevi IFS standarda pokrivaju sistem upravljanja, kontrolu procesa i higijenu. IFS se danas zove International Featured Standard. Usled velikog uspeha IFS Hrana standarda oni razvijaju: IFS Cash&Carry / standard za veleprodaje, HPC standard (za osiguranje bezbednog proizvoda, smanjenje troškova, osiguranje transparentnosti u celom lancu snabdevanja), IFS Standard za logistiku i IFS standard za brokere. IFS je standard za komunikaciju između poslovnih partnera (B2B), pa time postavljanje loga na krajnjem proizvodu nije dozvoljeno. Ne pokriva ceo lanac snabdevanja, već se odnosi na preradu hrane, pakovanje hrane i aktivnosti primarnog pakovanja (Grafik 1). Standard je priznat i odobren od strane velikih evropskih i svetskih trgovaca kao sto su: Wal mart, Metro, Lidl, Aldi, COOP, Migros, Carrefour, Auchan, Rewe i drugi, i danas predstavlja privatni standard za bezbednost hrane koji je najviše zastupljen u Evropi, izuzev Velike Britanije. Nova verzija IFS standarda, verzija 6, je objavljena u januaru i sada je moguće besplatno preuzimanje standarda na IFS internet strani ili na Sve potrebne informacije o standardu možete videti na internet stranama i Primarna proizvodnja Odgajivači/Poljoprivrednici Rukovanje sirovinama Prerada hrane Pakkovanje Maloprodajni objekti Supermarketi Grafik 1. Delovi lanca snabdevanja koji su pokriveni predstavljenim standardima 12

13 Koji zahtevi se moraju ispuniti u cilju usaglašavanja sa ovim standardima? Pre same odluke o uvođenju standarda potrebno je razmotriti zahteve koji se nalaze u okviru jednog standarda i šta je potrebno ispuniti kako bi se usaglasili sa datim standardima. U narednoj tabeli 4 predstavljeni su zahtevi standarda, gde na osnovu znaka (iz legende) možemo zaključiti da li moramo ispuniti dati zahtev ili ne kako bi se usaglasili sa samim standardom. U tom smislu naredna tabela može poslužiti kao jedan od alata prilikom odluke o uvođenju standarda. Tabela 4 Uporedni pregled zahteva različitih standarda Legenda: Potpuno pokriven zahtev Delimično pokriven zahtev Ne pokriven zahtev Zahtevi Global G.A.P. ISO22000 PAS220:2008 BRC IFS Politika kvaliteta Sistem upravljanja Politike, procedure za bezbednost, higijenu i zdravlje Organizacione strukture, odgovornosti i ovlašćenja,opis posla Posvećenost rukovodstva Preispitivanje od strane rukovodstva Upravljanje resursima Dokumentacija i evidencija Komunikacija Kontinuirano poboljšanje Prostorije i sobe Principi higijene Oprema Kvalitet vazduha i ventilacija Osvetljenost / svetla Voda / snabdevanje vodom Pospremanje, sanacija, čišćenje i održavanje Higijena osoblja Zaštitna odeća Objekti za osoblje Medicinski pregled / provera zdravlja radnika Kontrola štetočina Otpad i odlaganje 13

14 Zahtevi Global G.A.P. ISO22000 PAS220:2008 BRC IFS Zakoni i propisi za hranu Procena rizika kontaminacije Nabavka / odobravanje dobavljača Razvoj i dizajn proizvoda Specifikacije Kontrola procesa i proizvoda HACCP Sprečavanje unakrsne kontaminacije Detekcija metala i stranih tela Alergeni GMO (Genetski Modifikovani Organizmi) Informacije o proizvodu / Označavanje proizvoda Kontrola i analiza proizvoda/laboratorijska kontrola Pakovanje Skladištenje Rotacija zaliha Sledljivost Transport Upravljanje i rukovanje ne usklađenim proizvodom Upravljanje incidentima, povlačenje proizvoda i opoziv Korektivne mere Interna revizija Fokus na krajnje potrošače Komunikacija sa potrošačima / zahtevi potrošača Rukovanje žalbama potrošača Zaštita hrane i bioterorizam Očuvanje životne sredine Očuvanje vode Očuvanje zemljišta Štednja energije Očuvanje vazduha Zagađenje, reciklaža i ponovna upotreba Biološka raznovrsnost 14

15 Zahtevi Global G.A.P. ISO22000 PAS220:2008 BRC IFS Jedan od radnika zastupa interese svih radnika Društvena odgovornost Uslovi rada Ugovori sa radnicima Dokazi o isplati plate / platne liste Radno vreme i pauza u skladu sa zakonom Treninzi Žalbe radnika Podugovarači / davaoci usluga Bez dečije radne snage Održiva poljoprivredna praksa Istorija, selekcija i upravljanje lokacijom / zemljištem Sadni materijal Upotreba veštačkog đubriva Navodnjavanje / fertigacija Integrisana zaštita useva protiv štetočina Proizvodi za zaštitu useva / bilja Integrisano upravljanje biljnim proizvodima 15

16 Kako sertifikovati proizvod/proces/farmu? Usklađivanje sa standardima za bezbednost i kvalitet hrane i EU propisima predstavlja dugotrajan i skup proces, tako da su u nekim slučajevima potrebna značajna ulaganja od strane proizvođača i firmi kako bi se unapredili proizvođački i/ili prerađivački kapaciteti. S obzirom da su proizvođači i prerađivači odgovorni za uspostavljanje svog sistema za proveru i kontrolu bezbednost i kvaliteta hrane, oni treba da definišu odgovarajuću strategiju za implementaciju standarda koja je u skladu sa njihovom praksom. U tom procesu definisanja strategije za primenu standarda, kao i same sertifikacije, trebalo bi proći kroz sledeće korake (Grafik 2): 1. Definisanje prodajne strategije 4. Sertifikacija 2. Izbor dobrovoljnih standarda 3. Implementacija Grafik 2: Koraci pri definisanju strategije za implementaciju standarda 16

17 Svaki proizvođač koji bi želeo da uvede standard u svoj proizvodni proces trebalo bi da prođe kroz navedena četiri koraka kako bi definisao strategiju za uvođenje standarda. Preporučuje se upotreba ovog modela sa četiri koraka kako bi se na kraju obezbedila uspešnost uvođenja standarda, kao i da bi se obezbedila isplativost ovog zahtevnog procesa na kraći i/ili duži rok. Korak 1. Definisanje prodajne strategije Tokom definisanja svoje prodajne strategije jedan proizvođač treba da prođe kroz sledeće korake: 1. Definisati svoju strategiju proizvodnje i prodaje svojih proizvoda, čime se određuje budući pravac razvoja i aktivnosti 2. Sagledati i analizirati trenutne i buduće potrebe svojih postojećih i potencijalnih kupaca 3. Sagledati trendove na tržištu proizvođač procenjuje koji će standardi u bližoj i/ili daljoj budućnosti biti zahtevani od strane njegovih kupaca, ili tržišta na kojima on želi da plasira svoje proizvode 4. Sprovesti analizu jakih i slabih strana svoje proizvodnje, koje su to mogućnosti koje se mogu iskoristiti, i koje potencijalne pretnje postoje za datu proizvodnju (najbolje upotrebiti SWOT analizu) 5. Definisati ciljeve koje proizvođač želi da postigne za 1 godinu, ili za 3 do 5 godina, a sve na osnovu gore urađenih analiza i rezultata. Korak 2. Izbor dobrovoljnih standarda Nakon svih ovih analiza i donošenja odluke o ciljevima proizvodnje i prodaje svojih proizvoda, proizvođač treba da odluči koji je standard najpovoljniji za njegovu proizvodnju, a u skladu sa tržištem na koje plasira proizvode. Kako bi se došlo do najbolje odluke potrebno je proći kroz sledeće korake: 1.Identifikovati različita rešenja u zavisnosti od prodajne strategije i potreba kupaca. Za ovu svrhu mogu se koristiti informacije o zahtevima različitih tržišta sa internet strane 2. Upoznati se sa zahtevima različitih standarda, kako bi se uverili da zahtevi vezani za infrastrukturu, monitoring i dokumentaciju određenog izabranog standarda ne odstupaju previše od trenutne prakse poslovanja. Kako bi se utvrdila trenutna usklađenost mogu se, kao alat, koristiti rezultati poređenja najviše zahtevanih standarda koji se nalaze u ovom priručniku (Tabela 3). 3. Sprovesti analizu isplativosti (troškova i koristi) uvođenja određenog standarda, gde se moraju uključiti troškovi za implementaciju standarda: upravljanje, monitoring, kvalitet, 17

18 proizvodnja, skladištenje, itd., zajedno sa troškovima sertifikacije. Kroz sve ove korake proizvođač može proći sam ukoliko ima iskustva u analizi tržišta i ukoliko poznaje standarde (njihovu namenu i svrhu). Ipak, mali je broj proizvođača koji će se usuditi da ove korake prođu sami. Stoga je dobro pronaći savetodavce koji vam mogu pomoći u ovom procesu, a koji imaju iskustva sa standardima, kao i sa zahtevima tržišta. Korak 3. Implementacija standarda Kada proizvođač odredi svoju strategiju, i odluči koji standard će biti najpovoljniji za njegovu proizvodnju, pristupa se procesu prilagođavanja proizvodnje zahtevima određenog standarda, nakon kojeg sledi sam proces sertifikacije. Koraci kroz koje proizvođač treba da prođe tokom ovog procesa su sledeći: 1. Angažovanje adekvatnog savetodavca / konsultanta (ukoliko sam proizvođač ne može da sprovede sve gore navedene korake) pokušati pronaći proverene savetodavce (baze podataka dostupne na nekim internet stranama, npr Sagledavanje trenutne proizvodnje i analiza kritičnih tačaka proizvođač, zajedno sa savetodavcem za uvođenje tog standarda analizira proizvodnju i mapira tačke koje nisu u skladu sa standardom koji se želi uvesti 3. Obučavanje zaposlenih u datoj proizvodnji ovaj korak je poželjan jer u jednoj proizvodnji/preradi potrebno je imati makar jedno lice koje poznaje procedure sertifikacije, kao i procedure te proizvodnje za dati standard 4. Sačinjavanje plana za uvođenje standarda proizvođač u saradnji sa savetodavcem/ konsultantom priprema različite planove (planovi prilagođavanja i izmena na različitim nivoima upravljanja, plana prilagođavanja i izmena u proizvodnji, skladištenju, kontroli kvaliteta, itd.) za intervencije u proizvodnom procesu radi usklađivanja sa standardom 5. Osmišljavanje sistema praćenja i kontrole u samoj proizvodnji (samokontrola) potrebno je da proizvođač osmisli način primene zadatih dokumenata i sistema praćenja, kao i da smisli sopstveni sistem kontrole koji je u skladu sa sertifikatom zadatog sistema Korak 4. Sertifikacija Sve što je gore navedeno spada u proces pripreme jedne proizvodnje za sertifikaciju. To je implementacija (uvođenje) standarda. Nakon što je proizvodnja/prerada pripremljena za sertifikaciju. I uspešno završen proces uvođenja standarda, pristupa se procesu sertifikacije. U procesu sertifikacije potrebno je učiniti sledeće: 1. Odabrati sertifikacionu kuću preporuka je da proizvođač kontaktira nekoliko sertifikacionih kuća (na internet strani se nalazi registar sertifikacionih kuća) koje mogu da izvrše sertifikaciju datog standarda, i da od njih nekoliko zatraži ponudu 18

19 za sertifikaciju svoje proizvodnje. Nakon dobijanja ponuda, proizvođač treba da, uz konsultaciju sa svojim savetodavcem/konsultantom, odluči koja je ponuda najpovoljnija za njega/ njegovu proizvodnju 2. Prijaviti se kod odabrane sertifikacione kuće (koja je akreditovana kod ATS-a) sertifikaciona kuća koju proizvođač odabere za uvođenje standarda treba da je akreditovana od strane Akreditacionog tela Srbije (ATS), a za neke standarde (organska proizvodnja, proizvodi sa geografskom oznakom) je za sada dovoljno ovlašćenje od strane Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede. Ipak, i za ove standarde je u toku oformljavanje sistema akreditacije (organska) i akreditacije/sertifikacije u Srbiji (proizvodi sa geografskom oznakom), tako da će se i oni sertifikovati po istom principu kao i Global G.A.P i drugi standardi. 3. Utvrditi plan rada sa sertifikacionom kućom kako bi se proces sertifikacije odvijao u okviru dogovorenih rokova, potrebno je da i proizvođač i sertifikaciona kuća utvrde svoje odgovornosti i obaveze. Stoga se sačinjava plan rada za sertifikovanje određenog standarda, koji je praćen ugovorom između proizvođača i sertifikacione kuće. U planu i Ugovoru su jasno definisani rokovi, postupci, kao i rokovi izvršenja inspekcija (sertifikaciona kuća) i korektivnih mera (proizvođač). 4. Provera od strane sertifikacione kuće sertifikaciona kuća vrši prvu proveru (inspekciju/audit) proizvodnje, i daje eventualne preporuke za izvršenje korektivnih mera. Stepen usaglašenosti proizvodnje sa određenim standardom prvenstveno zavisi od stepena stručnosti konsultanta (savetodavca) koji pomaže proizvođaču u procesu analize i prilagođavanja proizvodnje. U toku provere identifikuju se neusaglašenosti koje se saopštavaju na kraju provere. 5. Ispravka neusaglašenosti - Nakon izvršenja korektivnih mera u proizvodnji, proizvođač obaveštava sertifikacionu kuću, koja vrši drugu kontrolu (proveru) i ustanovljava da li je proizvodnja u potpunosti usaglašena sa zahtevima standarda. Ovaj proces se ponavlja sve dok i poslednja korektivna mera ne bude sprovedena u potpunosti. Za svaki od standarda postoji vremenski razmak za ispravku neusaglašenosti, tako da proizvođač treba unapred o tome da razgovara sa sertifikacionom kućom. 6. Sertifikacija proizvodnje kontrolori (inspektori) sertifikacione kuće daju izveštaj sertifikacionom odboru svoje kuće o usklađenosti proizvodnje sa datim standardom. Sertifikaciona komisija (nezavisni odbor) donosi odluku o sertifikaciji proizvodnje i o tome se obaveštava proizvođač. 7. Re-sertifikacija standarda se, u zavisnosti od vrste standarda, vrši na 1-3 godine 19

20 Odabir sertifikacione kuće Prijavljivanje Utvrđivanje plana rada Provera / Inspekcija / Audi Ispravka neusaglašenost Sertifikacija Resertifikacija Grafik 3: Koraci pri sertifikaciji Obeležavanje i kontrola proizvoda/proizvodnje Nakon dobijanja sertifikata, a u zavisnosti od vrste standarda, proizvođač obeležava svoju proizvodnju, tj. proizvod. Proizvod može biti obeležen oznakom standarda jedino ukoliko je standard namenjen krajnjem korisniku (organska, proizvodi sa geografskom oznakom, itd.). Sertifikati koji su namenjeni drugim kupcima (sertifikati između firmi) ne mogu biti označeni na krajnjem proizvodu (videti prethodno poglavlje - Tipovi standarda). Primer ovakvog standarda je GlobalG.A.P. koji se uvodi u proizvodnju jer se zahteva za otkup poljoprivrednih proizvoda od strane supermarketa, a od primarnog proizvođača. U slučaju implementacije GlobalG.A.P standarda moguće je da jedna grupa proizvođača istovremeno prođe kroz proces prilagođavanja proizvodnje standardu i njegovu sertifikaciju i onda govorimo o grupnoj sertifikaciji (npr. grupna sertifikacija zadruge Opcija 2). U slučaju grupne sertifikacije, osim prilagođavanja proizvodnje zahtevima kontrolnih lista za 20

21 proizvodnju, grupa mora da odredi i telo (pojedinca, telo u okviru svoje grupe, udruženja, zadruge) koje će za nju voditi proces kontrole upravljanja kvalitetom. Kada se uspostavi saradnja sa nekom sertifikacionom kućom i nakon što ona završi proces sertifikacije, nastavlja se saradnja, tako što u toku narednog proizvodnog ciklusa ta sertifikaciona kuća vrši kontrolu proizvodnje, uz prethodno zakazivanje i saglasnost proizvođača. Ukoliko se radi o standardima koji spadaju u kategoriju Javnih standarda (vidi tabelu u prvom delu Priručnika), kao što je organska proizvodnja, moguće je da će u toku proizvodne godine proizvođač imati još kontrola od strane inspekcijskih službi Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede. Takođe, moguće je da u toku godine u kojoj proizvođač poseduje sertifikat bude obavljena i kontrola proizvodnje od strane Akreditacionog tela Srbije, koje ovom kontrolom nadgleda i rad sertifikacionog tela i samu proizvodnju koja je pod sertifikacijom. Ipak, ovakve kontrole se obavljaju na svega 3-5 % od ukupnog broja sertifikovanih proizvođača. Stoga se one ne moraju dešavati svake godine. Tokom ovakvih kontrola (bilo da ih obavlja Sertifikaciono telo ili ATS) proverava se celokupan sistem proizvodnje (njegova usklađenost), vođenje evidencije, kao i drugih zahteva standarda ( kritične tačke po GlobalG.A.P-u, ili drugom standardu). Ove posete mogu biti i iznenadne i nenajavljene. Ovakve višestruke kontrole koje se mogu desiti kod proizvođača mogu predstavljati veliko opterećenje za proizvođača i njegovu proizvodnju. Stoga je preporuka (u EU, a trebalo bi i kod nas) da se vrši koordinacija kontrola između kontrolnih tela (ATS, Kompetentno telo, Sertifikaciona kuća) i da jedna kontrola obavlja poslove za više korisnika (kontrolnih tela). Koliko proizvodjaca košta uvodjenje standarda i šta sve ulazi u cenu sertifikacije? Troškovi sertifikacije zavise od nekoliko faktora: tipa aktivnosti (proizvodnje) koja se sertifikuje, obima aktivnosti za prilagođavanje standardu, broja zaposlenih, broja lokacija koje treba posetiti prilikom sertifikacije, itd. Takođe je važno napomenuti da se troškovi uvođenja standarda mogu podeliti na: a) troškove prilagođavanja proizvodnje prema standardu (uvođenje standarda) i b) troškove sertifikacije a) Troškovi prilagođavanja proizvodnje prema određenom standardu Obim troškova za jednog proizvođača koji se tiču prilagođavanja njegove proizvodnje određenom standardu direktno zavisi od stepena (ne)usklađenosti njegove proizvodnje sa 21

22 datim standardom. Stoga se procena troškova za prilagođavanje proizvodnje može izvršiti tek nakon analize te proizvodnje od strane konsultanta/savetodavca na osnovu kontrolne liste za dati standard. U nekim slučajevima su potrebne neke investicije u proizvodnju, dok je kod nekih proizvođača potrebno samo prilagoditi način rada koji već postoji u datoj proizvodnji. Stoga se kao prvi trošak u procesu prilagođavanja proizvodnje može uzeti trošak za angažovanje konsultanta/savetodavca za dati standard. Njegovo/njeno angažovanje se plaća na osnovu broja utrošenih dana za analizu date proizvodnje, a uobičajena dnevnica jednog konsultanta iznosi evra po konsultantskom danu (konsultantski dan iznosi 8 radih sati). Imajući ovu informaciju u vidu, proizvođač bi trebalo da pre samog početka angažovanja konsultanta/savetodavca okvirno dogovori broj dana koji će biti utrošen na analizu, kao i cenu angažovanja po utrošenom danu. Nakon izvršene analize proizvodnje i njenoj (ne)usklađenosti sa standardom, konsultant/ savetodavac daje preporuke o korektivnim merama i aktivnostima za prilagođavanje, kao i neophodnim investicijama (ukoliko ih ima) koje proizvođač mora izvesti u svojoj proizvodnji. Sledeći te preporuke, proizvođač preračunava potrebne troškove i procenjuje da li je finansijski sposoban za izvođenje tih intervencija u svojoj proizvodnji. b) Troškovi sertifikacije Ovi troškovi zavise prvenstveno od standarda koji se uvodi, kao i od mnogih drugih, gore pomenutih parametara jedne proizvodnje. U nastavku su dati neki okvirni troškovi sertifikacije određenih standarda. Ipak, kao što smo ranije napomenuli, proizvođač treba da od sertifikacionih kuća, pre donošenja odluke o izboru, zatraži ponudu o ceni koštanja usluga sertifikacije za njegovu proizvodnju. IFS, BRC i ISO 22000:2005 IFS standard provere (auditi) se sprovode jednom u godinu dana (svakih 12 meseci). Prosečno trajanje jedne procene za ovaj standard iznosi 1,5 konsultantski dan za inspekcije (kontrole) i 0.5 konsultantskih dana za izveštavanje. Ovo je uobičajeno trajanje za inspekciju kompanije sa manje od 100 zaposlenih, i manje od 2 proizvoda koja su uključena u istu proizvodnu grupu, kao i da su njihove prostorije manje od kvadratnih metara i imaju manje od dve proizvodne linije. Ovome takođe treba dodati 0.5 konsultantskih dana ukoliko kompanija ima dodatnih 100 radnika i/ili 2 ili više proizvoda koja su uključena u istu proizvodnu grupu i/ili još m2 i/ili 3 dodatne proizvodne linije. Prosečno trajanje BRC-hrana kontrole (audita) je kao i za IFS-Hrana, sa nekoliko faktora koji mogu produžiti ili skratiti trajanje evaluacije (procene). Ovi faktori su navedeni u standardnom tekstu standarda i oni omogućavaju Sertifikacionom telu da kreira trajanje kontrola (audita). 22

23 ISO 22000:2005 sertifikacija najčešće zahteva 2 konsultantska dana prilikom prve provere za sertifikaciju i jedan konsultantski dan za kontrole prilikom obnavljanja sertifikata (svake 3 godine). Sa namerom da predstavimo generalnu sliku troškova za svaki standard, koristili smo jedan kriterijum broj zaposlenih u proizvodnji/kompaniji. U Tabeli 5 možete videti cene sertifikacije za svaki od standarda prema ovom kriterijumu. Table 5: Troškovi sertifikacije na godišnjem nivou za ISO, BRC, IFS standarde ISO Mala / Srednja kompanija (1-100 zaposlenih) 2,000-2,500 EUR za prvu sertifikaciju i 1,500 1,700 EUR za obnovu sertifikacije 3,000-3,500 EUR BRC 1,750-2,500 EUR oko 3500 EUR IFS 1,750-2,000 EUR oko 3500 EUR Velika kompanija (> 100 zaposlenih) Kao što smo već napomenuli u tekstu, BRC i IFS standardi se re-sertifikuju svake godine, dok se obnavljanje sertifikacije za ISO obavlja svake treće godine, kao i kontrola za nadgledanje koji se dešavaju u međuvremenu, a čiji su troškovi oko 50% troškova resertifikacije. GlobalG.A.P. Proizvođači se mogu sertifikovati za Global G.A.P u okviru dve opcije: Opcija 1 ova opcija podrazumeva da se pojedinačni proizvođač prijavi za GlobalG.A.P sertifikaciju. U tom slučaju, nosilac sertifikata je individualni proizvođač. GloabalG.A.P Opcija 1 sertifikacija (individualni proizvođač) obično traje jedan konsultantski dan, pod uslovom da prijavljeni usevi imaju simultani period zrenja i branja. U suprotnom, potrebno je obaviti više poseta, što svakako utiče na troškove sertifikacije. Opcija 2 u ovoj opciji se grupa proizvođača prijavljuje za GlobalG.A.P grupnu sertifikaciju. Grupa proizvođača, kao pravno lice, je u ovom slučaju nosilac sertifikata. GlobalG.A.P Opcija 2 sertifikacija zavisi od broja proizvođača u grupi. Naime, prilikom grupne sertifikacije potrebno je da se izvrši inspekcija uzrokovanog broja proizvođača u grupi, a taj broj se izračunava kao kvadratni koren (ili sledeći celi okrugli broj, ukoliko ima decimala) od ukupnog broja proizvođača u grupi. U zavisnosti od vrste useva koji se proizvode, sertifikacija obuhvata sledeće podsektore (koji obuhvataju specifične proizvodne detalje koji su razvrstani po tipu proizvodnje): voće i povrće, usevi koji mogu da se kombinuju, čaj, cveće i ukrasno bilje, goveda i ovce, svinje, 23

24 proizvodnja mleka, živina, uzgoj lososa i pastrmki U skladu sa gore navedenim, proizvođač će biti sertifikovan za svaku potkategoriju pojedinačno. Prilikom obračunavanja troškova mora se naglasiti da li je usev pokriven ili ne. Pokriven znači proizveden u zaštićenom prostoru (plasteniku ili stakleniku). To znači da se usev proizvodi ispod ili u nekoj strukturi sa ili bez temelja gde su uzgojni uslovi organizovani uz neku vrstu zaštite iznad useva, i to tokom same proizvodnje useva. Ta zaštita može biti od plastike, stakla ili drugih sličnih materijala, i mora biti dostupna. Svaka proizvodnja može imati deo koji je pokriven i deo koji je nepokriven, ali se ovo mora posebno naglasiti u registraciji, i to dodatno ulazi u troškove registracije (tabela 6). Iako je Sertifikacionom telu dozvoljeno da primenjuje različite cene za sertifikaciju pokrivenih i nepokrivenih proizvoda, u praksi se ovo uglavnom ne primenjuje i sertifikaciono telo uglavnom primenjuje iste cene sertifikacije za obe proizvodnje. Tabela 6. Cena registracije za proizvođača Veličina zemljišta pod proizvodnjom Pokrivena proizvodnja Godišnji iznos Veličina zemljišta pod proizvodnjom Nepokrivena proizvodnja < 0.5 ha 5 EUR < 0.5 ha 2 EUR ha 10 EUR ha 4 EUR Godišnji iznos ha 15 EUR 2-5 ha 10 EUR ha 30 EUR 5-15 ha 15 EUR 5-10 ha 50 EUR ha 30 EUR ha 80 EUR ha 70 EUR ha 150 EUR ha 150 EUR ha 300 EUR ha 300 EUR > 500 ha 500 EUR > ha 500 EUR Imajući ovo u vidu možemo zaključiti da, kao i kod standarda, cena sertifikacije za GlobalG.A.P. zavisi od mnogo faktora, kao što su: veličina površina pod datom proizvodnjom, da li su usevi pokriveni ili ne, da li se vrši neka vrsta rukovanja proizvodima na farmi ili ne, itd. Dodatno, Opcija 2, pored zajedničkih troškova, uključuje i troškove za svakog proizvođača u grupi pojedinačno. Tabela u nastavku predstavlja osnovu za obračunavanje cene sertifikacionih troškova koji moraju biti plaćeni od strane proizvođača u cilju dobijanja GlobalG.A.P sertifikata od sertifikacionog tela koje će obaviti kontrolu (audit) (Cenovnik sertifikacionog tela). U ove troškove nisu uključeni inspektori i troškovi prevoza, kao ni PDV (18%). 24

25 Tabela 7: Troškovi sertifikacije za GlobalG.A.P (Troškovi ne uključuju inspektore i putne troškove) Fiksni troškovi sertifikacije EUR Troškovi koji su vezani za veličinu zemljišta < 50 ha EUR Pokriveni usevi Troškovi za individualne proizvođače u jednoj grupi(opcija 2) ha EUR > 100 ha EUR Troškovi za individualne proizvođače po jednoj kontroli (auditu) (Opcija 2) Rukovanje na farmi EUR EUR 250 EUR EUR Obračun troškova sertifikacije koristeći istu cenu dnevnice od strane Sertifikacionog tela bi najverovatnije izgledalo ovako na godišnjem nivou: Tabela 8. GlobalGAP troškovi sertifikacije na godišnjem nivou Pojedinačni farmer (jedna poseta) Pojedinačni farmer (više poseta) GlobalGAP 1,200 EUR 1,500 EUR 2,500 EUR Grupa proizvođača (Opcija 2) Osim troškova sertifikacije, proizvođači takođe moraju da plate troškove registracije za standard, a ta suma preko sertifikacionog tela ide organizaciji FoodPlus, koja je vlasnik standarda. Cena registracije proizvođača se primenjuje za svakog individualnog proizvođača (kao i za svakog člana grupe proizvođača) i mora se platiti za svaku kalendarsku godinu, a u skladu sa sertifikacionim ciklusom. Iznos koji se plaća za registraciju zavisi od površina koje su pod datom proizvodnjom, kao i da li su usevi pokriveni ili ne (videti tabelu 6). Pored troškova sertifikacije treba imati u vidu i troškove uvođenja standarda. Ovi troškovi zavise od zahteva standarda. Najveće investicije tokom implementacije (uvođenja) standarda idu na usaglašavanje sa zahtevima za higijenom. Imajući u vidu sve gore navedeno, dolazi se do zaključka da, ukoliko posmatramo GlobalG.A.P. standard neki od najvećih troškova su: troškovi analize zemljišta i vode, testiranje na ostatke pesticida za svaki proizvod, sledljivost na malim farmama, adekvatna skladišta hemikalija, oprema/ mašine za prskanje, kalibriranje opreme, filteri za vodu, zaštitna odeća, toaleti na parcelama, itd. Ukoliko standarde rangiramo po ceni uvođenja i sertifikacije, idući od najskupljeg do najjeftinijeg, redosled bi izgledao ovako: BRC > IFS > GlobalGAP Opcija 2 >= ISO > Global GAP Opcija 1 25

26 Izvori (1) Bowen D i Fecht M, Harmonization and Trade - Key definitions and potential role of WTO. (2) Henson S i Humphrey J, The Impacts of Private Food Safety Standards on the Food Chain and on Public Standard-Setting Processes, Joint FAO/WHO food standards programme, codex alimentarius commission, Thirty-second session, FAO Headquarters, Rome, 29 June 4 July 2009.ftp://ftp.fao.org/codex/cac/CAC32/al329Dbe.pdf (3) Standards Map website - (4) Anoniman, Overview of the different quality assurance standards/guidelines for the foodsafety. stakeholders_requirements.pdf Korisni linkovi ATS - BRC - Food-haccp - GlobalG.A.P - ISO - IFS - Institut za standardizaciju Srbije - IPM - Poljoprivredni standardi - Globalna Inicijativa za bezbednost hrane (GFSI) - Standardsmap - Serbia Organica - Sajt poljoprivredni standardi Sajt poljostandardi.com je deo aktivnosti projekta Tehnička pomoć u sprovođenju GlobalG.A.P-a i drugih dobrovoljnih standarda. Cilj ovog sajta je da postane vodeći portal u regionu koji pruža informacije i vesti u vezi sa poljoprivredno prehrambenim standardima. Sajt se ažurira svakodnevno, postavljaju se vesti, informacije i analize sačinjene od strane tima stručnjaka iz ove oblasti, iz Srbije i ostalih evropskih zemalja. Sve ovo omogućava konstantno informisanje i edukaciju proizvođača i prerađivača o potrebama uvođenja stand- 26

27 arda, o najnovijim tendencijama na evropskom i svetskom tržištu u oblasti standardizacije. U okviru sajta možete pronaći sledeće registre: - registar sertifikacionih kuća, - registar savetodavaca za uvođenje standarda bezbednosti i kvaliteta hrane, - registar imaoca standarda. Ovi registri treba da pomognu prilikom uvođenja standarda i sertifikacije proizvodnje i procesa, u spajanju potencijalnih kupaca i imaoca standarda, a i samoj promociji imaoca standarda Nadamo se da će autori regulativa i propisa iz nadležnih institucija, ali i proizvođači, trgovci, prerađivači i ostali prepoznati ovaj sajt kao izvor najnovijih informacija u vezi sa standardima, te da će mu se redovno vraćati konstantno pronalazeći nove i korisne informacije. 27

28 Ovaj vodič je nastao u okviru projekta Tehnička pomoć u sprovođenju GlobalG.A.P-a i drugih dobrovoljnih standarda koji je deo programa trgovinske saradnje između Švajcarske i Srbije, finansiran od strane Švajcarskog državnog sekretarijata za ekonomske poslove (SECO). Program ima za cilj poboljšanje odabranih oblasti trgovine i promovisanje izvoza i konkurentnosti srpskih proizvoda. Glavni cilj projekta je poboljšanje konkurentnosti i pristupa tržištu srpskih proizvođača voća i povrća kroz obezbeđivanje usaglašenosti sa standardima za kontrolu bezbednosti i kvaliteta proizvoda koji se zahtevaju od strane trgovaca na domaćem i izvoznim tržištima. Ministarstvo poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede, kao i Akreditaciono telo Srbije su institucije direktno uključene u partnersku realizaciju projekta sa organizacijama zaduženim za realizaciju projekta Švajcarskim institutom za intelektualu svojinu, REDDom, SEEDEV-om i Mena Group-om. Autori priručnika: Bojana Mihovski, Tamara Živadinović, Goran Živkov, Ivana Dulić- Marković i Dominique Barjolle. 28

29 29

30 2012 Dizajn: Slavko Mihovski

31 Mena Group